tag:blogger.com,1999:blog-61641785256384962082024-02-24T23:29:14.086-08:00Nova AlteraOSNIVAČI: IVAN IVANOVIĆ I MARINKO ARSIĆ IVKOV.<br>
REDAKCIJA: MARINKO ARSIĆ IVKOV, IVAN IVANOVIĆ I ZORAN ILIĆ.Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.comBlogger39125tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-52902489366451904002012-11-29T05:06:00.004-08:002012-12-24T03:18:24.060-08:00НОВА КЊИГА: Маринко Арсић Ивков ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА<div class="separator" style="clear: both; text-align: center;">
</div>
<div class="separator" style="clear: both; text-align: center;">
<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjAYiwAizdjcZupzLV60b1Sy81Pc3AXjkSCHj7hkW9lgNuF8NwBbKJ3jVyTwhIOYyba8nFxHYEfqRSuSqcf9Xlna2q_C53d1Xxk4UfTj83Cbca-puy4MfDug1rc834A6cvBL8GifqdrOv_u/s1600/maIVKOV.jpg" imageanchor="1" style="clear: left; float: left; margin-bottom: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" height="320" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjAYiwAizdjcZupzLV60b1Sy81Pc3AXjkSCHj7hkW9lgNuF8NwBbKJ3jVyTwhIOYyba8nFxHYEfqRSuSqcf9Xlna2q_C53d1Xxk4UfTj83Cbca-puy4MfDug1rc834A6cvBL8GifqdrOv_u/s320/maIVKOV.jpg" width="195" /></a></div>
<div style="text-align: right;">
<b>НОВА КЊИГА</b></div>
<div style="text-align: right;">
</div>
<div style="text-align: right;">
<b>Маринко Арсић Ивков</b></div>
<div style="text-align: right;">
</div>
<div style="text-align: right;">
<b>ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА</b></div>
<div style="text-align: right;">
</div>
<div style="text-align: right;">
<b>Издавач: Браничево, Пожаревац 2012.</b></div>
<div style="text-align: right;">
<br /></div>
<div style="text-align: right;">
</div>
<div style="text-align: right;">
<b>ДВА ТЕКСТА ИЗ КЊИГЕ:</b></div>
<div style="text-align: right;">
<b><br /></b><span style="color: #0b5394;"><b>УВОД У КЊИЖЕВНУ ПАТОЛОГИЈУ</b></span></div>
<br />
<br />
<div style="text-align: justify;">
Болесно стање у којем се савремена српска књижевност налази очигледно је било да је реч о критици или о самој књижевности. То примећује свако ко непристрасно посматра наш књижевни живот. Болест се показује на сваком кораку: у издаваштву и књижарству, у друштвеном положају писаца, у односу државе према домаћој књизи, у додели књижевних награда, у вредновању и окошталој лествици вредности... Овакво стање има покриће у болесном стању читавог друштва, којим владају „контроверзни бизнисмени“ и паланачки скоројевићи који политику доживљавају као средство личног промовисања и богаћења. Основна начела њихове власти су корупција, бескрупулозност и лични интереси. У такво стање лепо се уклапају и „контроверзни књижевни бизнисмени“, било да пишу, вреднују, објављују или продају књиге.</div>
<a name='more'></a><br />
<div style="text-align: justify;">
Наш данашњи књижевни живот једнак је политичком и свим другим видовима јавног живота. То је парада ситних интереса, подвала, мегаломаније, опсенарства, сплеткарења и сачекуша. У њему се уживо могу срести Вукадин, Феликс Крул, Свидригајлов, Мол Фландерс, или њихове комбинације. </div>
<div style="text-align: justify;">
Основна филозофија нашег књижевног живота је филозофија паланке: самозадовољство, затвореност, завист, страх од спољњег света, од новог, од конкуренције, од јавне речи и критике.</div>
<div style="text-align: justify;">
Патолошко стање очигледно је у свим његовим сегментима.</div>
<div style="text-align: justify;">
Вредновање књижевних дела почива на филозофији паланке и на начелима које су успоставили Велибор Глигорић, Милан Богдановић и њихови ученици и настављачи. Нема ни покушаја демонтирања комунистичке лествице вредности ни поновног читања српске књижевности.</div>
<div style="text-align: justify;">
О рехабилитацији писаца маргинализованих из политичких разлога и њиховом достојанственом повратку у српску књижевност не може ни да се говори.</div>
<div style="text-align: justify;">
Књижевна критика је на ниском нивоу и у служби је интересних група. „Српски читалац око 2050. године рећи ће да већина књига објављених крајем протеклог века и почетком овог не вреде ништа, што ће бити тачно“, суморно закључује Бошко Томашевић.</div>
<div style="text-align: justify;">
Књижевне награде су можда најбољи показатељ стања у српској књижевности. Што је књижевност лошија, то је више књижевних награда. Предраг Чудић, један дозлабога наопак човек, установио је да их у Србији има близу четири стотине и да у највећем броју жирија за те награде седе исти људи, који мање-више награђују исте писце.</div>
<div style="text-align: justify;">
Колико је сваки осећај мере у награђивању изгубљен, показује и пример неких уско профилисаних награда и њихових добитника. Тако је награду „Србољуб Митић“, награду која носи име песника-бунтовника, боема, пијанца, и која је намењена таквом профилу песника и поезије, жири доделио Ђоки Стојичићу, чувеном послушнику и функционеру најпре комунистичког, а потом Милошевићевог режима. Стојичић је читав свој живот уложио у гушење слободне речи и поезије какву је писао Србољуб Митић. Код оваквих жирија, награду за сатиру „Радоје Домановић“ (која се додељује за укупан допринос књижевној сатири) добија и песник који је читавог живота био режимски фаворит и миљеник и који није написао ни једне сатиричне песме против репресивних режима и гушења уметничких слобода.</div>
<div style="text-align: justify;">
Издаваштво је у кризи. Главну реч воде издавачке куће које показују врло мало интересовања за домаћу књигу и домаћег писца. Они мали, племенити издавачи, једноставно су угушени.</div>
<div style="text-align: justify;">
Готово све књижаре у Србији су затворене. Нове књижаре, које су отворене последњих година, нису прављене по мери правих читалаца и зналаца и љубитеља књиге, него за неке другачије, инстант читаоце, купохоличаре. Те књижаре више личе на продавнице патика, а књиге се ту нуде као шарена, лепо упакована роба, са актуелним темама. Међу њима је највише бестселера, који не траже ни умно ни духовно напрезање, попут већине телевизијских серија. Безукусне као мекдоналдсови хамбургери, то су књиге за једнократну употребу. Данас их читамо и о њима причамо, а сутра их заборављамо. И опремом су све сличне једна другој, као да је реч о клоновима. Највећи део су преводи страних књига. Једном речју, књижаре нису књижаре, то су продавнице робе декларисане као књига.</div>
<div style="text-align: justify;">
Књижевне трибине и књижевни часописи, без којих нема књижевног живота, потпуно су замрли. Без јавне и критичке оцене свега што се збива у области књижевности и књижевног живота, нема превазилажења паланачког духа, који снажније него икад доминира српским друштвом.</div>
<div style="text-align: justify;">
Књижевни живот у провинцији нарочито је урушен.</div>
<div style="text-align: justify;">
Чак су и постојећа удружења писаца постала анахрона и неспремна да мењају постојеће стање и да одговарају на изазове времена. Удружење књижевника Србије данас нове чланове прима на ангро, у турнусима. Њихов број је још пре неколико година прешао хиљаду. Снижење критеријума Удружење правда финансијском кризом, пошто га је држава „пустила низ воду“. Тако је чланарина постала основни извор прихода, услов опстанка. У једном саопштењу управе из 2012. године пише: „Комисија за пријем у УКС оптерећена је више од свих других. На пример, око две стотине кандидата за пријем ове године очекују исход, а непрестано пристижу нове молбе. Комисија је свесна, као и Управни и Надзорни одбор, да Удружење књижевника по сваку цену мора успорити пријем. План је да се у наредном, петогодишњем периоду, заустави тренд раста броја чланова УКС, односно да тај број, ако је икако могуће, не премашује 1.500.“ У овом петогодишњем плану, злослутно ми звучи оно уметнуто ако је икако могуће.</div>
<div style="text-align: justify;">
Држава, политичари, министарства, институције дигли су руке од књижевности. Препустили су је бандама, клановима, интересним групама, што је у крајњем исходу довело до урушавања књижевих вредности и књижевног вредновања и до деградације и маргинализовања књижевности.</div>
<div style="text-align: justify;">
Задах трулежи избија из савремене српске књижевности.</div>
<div style="text-align: justify;">
Она је у таквом стању да су јој пре потребни патолози него књижевни критичари и теоретичари.</div>
<div style="text-align: justify;">
Овом констатацијом најавио сам нову грану науке о књижевности – патологију књижевности (која је уједно и грана социологије и психологије књижевности).</div>
<div style="text-align: justify;">
На жалост и у књижевности, као и у медицини, патолози долазе последњи.</div>
<div style="text-align: justify;">
Али ниједна грана медицине није можда толико у служби њеног напретка као што је патологија. Патолог врши аутопсију да би открио узроке смрти. Тек анализом болесних органа, изазивача смрти, може се доћи не само до дијагнозе опаке болести, него и до лека. Ту анализу врше лекари најразличитијих специјалности. </div>
<div style="text-align: justify;">
Шта би био предмет и задатак патологије књижевности? Патологија књижевности могла би с правом да се сматра делом науке о књижевности, али она се ту не исцрпљује. Поред самог књижевног дела, њен предмет су и књижевни живот у најширем смислу, и његови актери. Она дакле задире и у политику, и у психологију, и у социологију књижевности и, нарочито, у етику књижевног живота. Патологија је нека врста помоћне дисциплине у књижевној теорији.</div>
<div style="text-align: justify;">
Каква за књижевност може бити корист од књижевне патологије? Одговор је кратак. Онаква какву од патологије има медицина.</div>
<div style="text-align: justify;">
Због тога ће патологија бити и најомраженија грана науке о књижевности. Али оно што је мрско, не значи да није корисно и лековито.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Ова књига носи снажан печат несрећне чињенице да сам, као и моја генерација, живео у три епохе, три политичка уређења. То су: лажни социјализам (или комунизам), лажни патриотизам и лажна демократија. Све их карактерише безакоње, ауторитарност, мржња према демократији и страх од слободног изражавања мишљења. Репресија је оно што их повезује. Она је некад била отворена и законски покривена (епоха комунизма), некад је почивала на самовољи властодржаца (Милошевићева епоха), а данас је прикривена и у служби бескрупулозних страначких вођа и „контроверзних бизнисмена“ (назвао сам је плишаном репресијом). Те три епохе, то је мој, и наш, живот.</div>
<div style="text-align: justify;">
Оне су подједнако заслужне за настанак ове књиге, односно за настанак и напредовање књижевних (и друштвених) болести којима се записи баве. Пошто је реч о патологији, ова констатација би могла да буде и нека врста црне захвалности онима који су најзаслужнији за настанак књиге и једне нове гране науке о књижевности – књижевне патологије.</div>
<div style="text-align: justify;">
Наслов једне приповетке, „Мрачна прича, још мрачнији приповедач“, сасвим лепо би пристајао као мото ове књиге. Јер она је, у суштини, руина, провалија, у којој је обрушено више од тридесет суморних година једног друштва и бар исто толико и таквих година живота њеног аутора.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Ово није књига „из једног комада“, настала у кратком временском раздобљу, што не значи да је не држе чврсте везе. Те везе су ауторови ставови, боље рећи ауторово виђење књижевног живота, које је за више деценија остало непромењено, не услед ауторове тврдоглавости или искључивости, него због тврдоглавости и искључивости књижевног и културног живота у Србији. У суштини, наш политички, па и књижевни живот, је жилав попут мартонца, који још трчи своје кругове започете давне 1944. године. Србија је последњих деценија преживљава свашта, а у њој се није променило готово ништа – што је само један од закључака до кога ће доћи читалац књиге. Наоко различите теме и релативно широк временски распон настанка текстова, неће, надам се, разбити ни целовитост књиге ни целовитост њене опоре поруке. Порука је, уосталом, оно што једну књигу чини целовитом.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Свако ко пише овакву књигу мора да рачуна с тим да ће она имати много противника. </div>
<div style="text-align: justify;">
Они којима се ауторови погледи не буду допали, рећи ће да књига не даје слику књижевног живота, него слику аутора, да није болестан пацијент, него лекар који је дао дијагнозу. За нашу ружноћу често је криво огледало у којем се огледамо. Књига, за разлику од огледала, не може да се разбије и то је писцу једина утеха, јер се он не нада да књига може изазвати икакве промене.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
На крају увода, нешто и о структури саме књиге. У ствари, мали водич за читаоца пре но што закорачи у мрачне лавиринте ових записа.</div>
<div style="text-align: justify;">
Књигу започињем једним аутентичним документом, који је нека врста пишчеве аутобиографије. Али и слика (болесног) политичког, друштвеног и књижевног живота раних осамдесетих година 20. века. Његови актери су најпознатија српска издавачка кућа (наследник „Геце Кона“) и један млади књижевник, будући аутор ове књиге. Документ је, само привидно, пријава на конкурс за попуну, у оно време строго контролисаног, радног места уредника. У суштини, то је покушај исмевања у оно време моћне институције морално-политичке подобности (еуфемизам за лојалност режиму), без које није било могуће добити иоле одговорније и значајније радно место у институцијама културе, издавачким кућама, просвети, новинарству... Пошто је једини доказ за ту подобност била партијска књижица или препорука Партије, непартијци и независни интелектуалци би унапред били елиминисани јер, без обзира на стручност, нису могли да задовоље све конкурсом предвиђене критеријуме. Дакле, овај докуменат, ова пријава на „Просветин“ конкурс, није ништа друго до политички протест (нека врста у оно време озлоглашене „петиције“), коју су потписала многа и данас значајна имена српске културе и уметности.</div>
<div style="text-align: justify;">
Више од три деценије деле први текст у Крајпуташима од последњег. „Пишчева издања“ се баве једним значајним сегментом књижевног живота и издаваштва оног времена – приватним, пишчевим, издањима, без којих је књижевни живот био незамислив. Она су била нека врста гериле, отпора строго контролисаној издавачкој политици. Управо је у „самиздатима“ објављен велик број и данас вредних књижевних дела. Приватна издања су нарочито била предмет политичких напада и судских забрана. И „Пишчева издања“ имају помало аутобиографску ноту. „Мелет“, објављен 1981. у Књижевној речи, изазвао је велико незадовољство међу „официјелним“, режимским писцима, јер је био уперен против писаца-денунцијатора. Инспирисан је суђењем Гојку Ђогу и забраном његове песничке књиге Вунена времена. Главни покретачи оптужбе били су писци – уредници „Просвете“ и у таквим пословима неизбежни Сава Даутовић, уредник Политике.</div>
<div style="text-align: justify;">
„Три мртва песника“ је наслов познатог текста Марка Ристића, који је раних педесетих година отворио епоху прогона песника и избацивања њихових дела из националне књижевности. Вирус „мртвих песника“ нашао је плодно тле у нашем књижевном животу, тако да та епоха траје и данас, на шта треба да нас подсете и текстови о три наша значајна, мени нарочито драга писца, маргинализована из политичких разлога.</div>
<div style="text-align: justify;">
Парове чине три пара текстова. Први део сваког пара су текстови настали неколико година, или неколико деценија пре свог парњака, са којим их повезује истоветна или сродна тема. Текстови сваког пара настали су независно, различитим поводима, без намере да се међусобно повезују, а упаривање се десило тек приликом писања и компоновања ове књиге, као последица комплементарности, готово сродности и њихове теме и њихове поруке. Сваки пар, с обзиром на временску дистанцу у којој су текстови који га чине настали, указује на континуитет и преображаје (углавном нагоре) неких (болесних) појава у књижевном животу. Текст „Контракетман“ у Првом пару настао је 1989. године, као нека врста допуне Чеслава Милоша и указивања на једну крупну, скривену, аномалију српског културног (и не само културног) живота, везану за тзв. „режимске дисиденте“ или лажне опозиционаре, подржаване директно од комунистичке власти. Текст „Две критике“, настао готово три деценије касније, упарен са „Контракетманом“ показује како се за све те године, упркос бурним догађајима, у Србији мало шта променило и да она готово од половине прошлог века па до данас плута између Сциле и Харибде, између кетмана и контракетмана. Данас је, нажалост, опет на снази кетман. Али он је сад далеко опаснији, јер спречава развој демократије и по сваку цену настоји да очува мерила и вредности успостављене у време комунистичке диктатуре. Комунисти су овог пута навукли маску демократије. Брзо су заузели позиције у свим странкама, у свим структурама власти, и њихова реч је и данас последња. То најбоље показује биографија некадашњег партијског функционера обелодањена у полемичком тексту „Две критике“. Временски распон од тридесет седам година између текстова „Плагијати: и лоповлук има два краја“ и „Ода плагијату“ утицао је на дијаметрално противстављена гледишта у њима. На то су, наравно, утицала догађања у српској књижевности и толико необјективно вредновање књижевних дела да ни епигони и плагијатори, бар кад је реч о српској књижевности, нису оно што су били и што би требало да буду.</div>
<div style="text-align: justify;">
Добрица Ћосић је несумњиво један од најкрупнијих и најзагонетнијих феномена српске политике, културе и књижевности. За велик број српских политичара, интелектуалаца и грађана он је за живота постао мит, култна личност којој се иде на поклоњење и по савете, и коју титулишу „оцем нације“, „најумнијим Србином“, „највећим српским писцем“. Иако је тај јединствени феномен, чији је допринос развоју патолошког стања у многим сегментима српског друштва немерљив, тема још неких записа у овој књизи, у Феноменима покушавам да га демистификујем првенствено анализом његових књижевних дела и приказом једне нетипичне, на аргументима засноване књиге о његовом погубном политичком и друштвеном деловању. </div>
<div style="text-align: justify;">
Екстазе и метастазе су својеврсна хроника развоја болесног стања наше књижевности. Чине је три текста о књижевним наградама, написана у временском распону од тридесет година. Случај комедијант спојио их је у овој књизи у невероватну гротеску о паланачком менталитету.</div>
<div style="text-align: justify;">
„На чудо за свет, на спомен за род“.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
ЈАХАЧИ БУЦЕФАЛОСА</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Паланачки менталитет је честа тема и у светској и у српској књижевности.</div>
<div style="text-align: justify;">
У приповеци „Она свиња Морен“ Ги де Мопасан даје радикалну анатомију паланачког поимања света. За паланачког апотекара Морена Париз није ни град светлости ни културни центар света, него средиште лаког живота и разузданости. Док паланка чува морал и честитост, престоница их квари. У Мореновој „паланачкој филозофији“ од Париза је порочнија била само жељезница. Према паланачким изворима, возови су душу дали за љубавне авантуре и рушење лажног девојачког морала. Са таквим погледима на свет, Морен је та два велика достигнућа цивилизације, Париз и жељезницу, ставио у службу свог личног задовољства. Пошто се подразумева да девојке које из Париза саме путују возом очекују авантуру, он је у купеу насрнуо на своју сапутницу. Све се завршило великом бруком, а згађени суграђани паланачког авантуристу од тада нису називали никако другачије до – „Она свиња Морен“.</div>
<div style="text-align: justify;">
Сервантес у Дон Кихоту на модеран начин исмева паланачки дух, јер наговештава његову доминацију тамо где би требало да га има најмање – у књижевности, издаваштву и књижевној критици. Сервантес је управо ту открио паланку и њен погубни утицај оваплотио у лику провинцијског ситног племића. Дон Кихот је, у ствари, жртва паланчког менталитета, пласираног кроз књижевност, или назови књижевност, или, данашњим језиком речено, кроз шунд и бестселере. Заражен „погледом на свет“ и духом витешких романа, он излази у свет и настоји да му наметне правила и норме паланачке филозофије и паланачког начина живота. Сервантес је нашао готово идеалан кључ за исмевање тог духа – створио је лик Дон Кихота, који је померио памећу од читања витешких, анахроних, паланачких романа, и пустио га у свет, у пустоловине, у витешком оклопу, у време кад су витезови одавно нестали. Оно што је са нашег становишта најважније, то је да су у Дон Кихоту носиоци и пропагатори паланачког духа писци, издавачи, критичари, дакле онај слој људи који би требало да буду покретачи и пропагатори новог, највећи борци против паланке, интелектуалци. Сервантес је „открио“ да дух паланке не долази обавезно из нижих, конзервативних слојева друштва, него да су његови творци и заштитници, из пуког интереса, и они који би то најмање требало да буду. Дакле, овде је подсмеху изложена одређена друштвена, интересна, група као носилац паланачког духа.</div>
<div style="text-align: justify;">
За крај ове мале панораме подсмевача духу паланке, један значајан роман српске књижевности – Вукадин Стевана Сремца. У њему је подсмеху изложен паланачки дух читавог једног народа. Наоко безначајном епизодом кроћења циркуског магарца, Сремац је показао суштину функционисања „јавног мњења“ као ударне песнице паланачког менталитета. Каријера и успони на друштвеној лествици нису ниукаквој вези са стручношћу, радом, знањем или талентом. Важно је бити наш.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Али шта су за паланачки дух чедност једне девојке, дивови (тј. крила ветрењача), управљање царинарницом. Шта је Нобелова награда. Лук и вода. И Морен, и Дон Кихот, и Вукадин, и претенденти на Нобела јуришају као да је цео свет њихово двориште. Ови потоњи и не хају што је само један од свих њих могао својима да јави ону радосну вест: „Ја одвалик за указног ђумругџију“. (Није ли Стеван Сремац таквим завршетком свог романа пророковао жилавост и дуговечност српског паланачког менталитета и наговестио најезду вукадина све до данашњих дана?)</div>
<div style="text-align: justify;">
Иако за указног нобеловца не одвали баш нико, ни с Буцефалосом, ни без њега, то јуришање показује да је паланачки дух много жилавији и флексибилнији но што човек може да замисли.</div>
<div style="text-align: justify;">
Одлика паланачког менталитета је осећај, уверење, да су паланачке, наше, вредности – светске вредности. У својој менталној изолованости, паланчани себе доживљавају као космос, чија лествица вредности је апсолутна – на свету нема ништа веће. (Један од наших кандидата, боље рећи претендената на Нобела, скромно је изјавио: „Сигуран сам да би неколико значајних аутора модерне српске књижевности са правом могли да заузму моје место“.)</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Наш књижевни живот је једна од најтврђих паланки. Показују то књижевне награде, књижевне вредности, школски програми, удружења, издавачи, а највише њени главни актери. То је један паланачки вашар, на којем све шатре са белим мишем који дели срећу држе исти људи. И срећници су увек исти људи. Начело је вашарско, рингишпилско: ја теби у шатри број 3, ти мени у шатри број 2.</div>
<div style="text-align: justify;">
Пошто је вашар ипак паланачки, он временом тим срећницима постане тесан, засите га се и онда попут Морена, Дон Кихота и Вукадина крећу у свет, не знајући да паланачки дух у сусрету са светом заврши као Морен у купеу париског воза. Срећници једноставно забораве на први члан паланачког закона: паланчани, не даље од свог атара!</div>
<div style="text-align: justify;">
И шта би друго за писце овенчане толиким наградама свет могао да буде до Нобелова награда. Није ваљда свет учење страних језика, читање светских писаца на изворном језику, суочавање (и упоређивање) са другим књижевностима... Колико је далеко од њих размишљање једног аутентичног руског песника, Виктора Сосноре, суоченог са постојањем недостижних књижевних великана: „Још увек нисам уверен да сам писац. Ако су Хомер, Шекспир и Гогољ писци, онда ја нисам...“ Каква Нобелова награда! Соснора не само да не сме себе да пореди са овим класицима, него се пита да ли уопште сме себе да сматра писцем. Наше лауреате не муче Соснорине муке. Они би Шекспира, да је жив, називали колегом (као што је својевремено, у оно време српски, новинар и писац Џевад Сабљаковић, бранећи Тита од руског нобеловца, у отвореном писму Александра Солжењицина назвао: „колега Саша“).</div>
<div style="text-align: justify;">
Кад је Сиорану понуђена кандидатура за Нобелову награду, он је то одбио. Али Сиоран је светски писац.</div>
<div style="text-align: justify;">
Зашто би једна награда, макар се називала и Нобелова, и макар додељивана далеко од паланке, била другачија од паланачких награда. У паланачкој свести цео свет је паланка. Као што су за паланчанина Морена све девојке које саме путују из Париз лакодајке, за наше будуће нобеловце такве су све светске књижевне награде. Они су Нобелову награду одмах смандрљали међу сијасет оних својих награда, надајући се да и у том свету (ма био и он паланка, што у доброј мери и јесте) важе иста начела која важе и за наше награде – ти мени Нобела, ја теби Сервантеса. Понекад само, тамо далеко, у хладној Шведској, треба повући некога за рукав, учинити му неку услугу или бар комплимент, угостити га, или, ако баш треба, применити проверени метод: толико му досађивати и писмима и лично док му се не згади и не каже: ево ти Нобела, само ми се скини с врата.</div>
<div style="text-align: justify;">
Последње године су међу српским књижевницима постале сезона лова на Нобелову награду. Готово сваке године имали смо (само)кандидата. А што је највеселије, лењи и необразовани новинари су те кандидатуре схватали озбиљно. Не проверавајући чак ни процедуру „кандидовања“ за ову награду, они су објављивали опширне вести о кандидатури тог и тог писца, обмањујући јавност. Сами „кандидати“ би први поверовали у ту вест. У њиховим (ауто)биографијама врло брзо би се појавио податак да су те и те године били кандидати за Нобелову награду. Није важно што Нобелов комитет није знао ни за те кандидатуре ни за амбициозне претенденте из Србије. Али ако је свако ко укроти Буцефалоса јунак дана, зашто не би и свака кандидатура за кандидата била равна бар половини Нобела.</div>
<div style="text-align: justify;">
Занимљиво је да се наши претенденти веома изненаде кад чују и прочитају да их је неко кандидовао за Нобелову награду. Зачас забораве на сав труд који су уложили у „кандидатуру“ и њено објављивање у медијима. („Мени је најважније да завршим нови роман“, изјавио је својевремено један од кандидата.) У случају да цела ујдурма буде откривена, они кривицу обично сваљују на издавача (који је овим „триком“ хтео да побољша продају робе, која на тржишту баш не иде тако добро како су њени аутори и критичари обећавали).</div>
<div style="text-align: justify;">
Наши путници у кандидатском возу су у далеко бољем положају од јадног Морена. Овај је био препуштен сам себи. Спречаван својом стидљивошћу (а можда и остацима савести), он је читаву ноћ сам себе наговарао на „јунаштво“, призивајући у помоћ и Дантона и Мирабоа. Шта тек рећи за јурише самотњака Вукадина или Дон Кихота? А наше кандидате на тај одлучујући корак подстичу и соколе одреди критичара.</div>
<div style="text-align: justify;">
Да је институција претендента на Нобелову награду дубоко утемељена у нашој књижевној паланци и да проистиче из њеног погледа на свет показује и случај, боље рећи комедија, са кандидатуром Добрице Ћосића. Његова нобелијада прошла би као и све претходне, да није било духовитих „хакера“, који су се касније легитимисали као „група неплаћених, самоорганизованих веб активиста“ и којима је било до гуше и те паланке, и њеног „оца (нације)“, а вероватно и тих паланачких кандидатура за Нобела, које су се заређале као пријаве за тренутно популарну популистичку телевизијску акцију „Ја имам талента“. (У једном предлогу да извесни писац буде предложен за кандидата стајало је и ово: „Он на јединог српског нобеловца Иву Андрића највише и подсећа као личност; пре свега по учтивој резервисаности опхођења, тихом, замишљеном, лапидарном говору, сугестивном језику, експлицитном аргументу“.)</div>
<div style="text-align: justify;">
Нешто слично Ћосићевој нобелијади вероватно није забележено у субкултури везаној за нобелову награду. Али она се у српској (суб)култури морала догодити, можда као нека врста катарзе. Не може се ни у паланци каријера довека градити јахањем Буцефалоса.</div>
<div style="text-align: justify;">
Кад је добио НИН-ову награду (видети текст „Корени НИН-ове награде“ у овим Записима), називали су га тек српски Шолохов и српски Горки. Али кад је касније постао Отац нације и кад је добио свог Екермана, логично је да је и њему и његовим камарадима и удворицама Србија постала тесна – сели су у Моренов воз и запуцали на Нобела. Титулисали су га најумнијим Србином. Сунце више није било далеко.</div>
<div style="text-align: justify;">
И ето шта нам израсте из онолицких Корена!</div>
<div style="text-align: justify;">
Баш све како је рекао, и желео, комунистички пророк Михиз.</div>
<div style="text-align: justify;">
Оно што важи за несрећу, изгледа да важи и за глупост. Ни она не долази сама.</div>
<div style="text-align: justify;">
Ћосић је пре ове, за сада, последње кандидатуре, већ имао две пропале „номинације“ за Нобелову награду (кандидован је 1983. и 1989. године). Доживео је (и преживео), дакле, два неуспела напада на ветрењаче, али га та несрећа није обесхрабрила. (Та зар једно од начела паланачке филозофије не гласи: „трећа – срећа“.)</div>
<div style="text-align: justify;">
Штампа је зато помно пратила трећу по реду кандидатуру „оца нације“ за Нобелову награду, и сама се уздајући у „трећу – срећу“. Та и њој је паланка на срцу кад је у питању Отац нације.</div>
<div style="text-align: justify;">
Сама кандидатура, бар је тако изгледало, била је много озбиљнија од кандидатура ранијих претендената на Нобела, јер су у њу биле укључене све оне значајне институције које су Ћосића и раније подржавале у свим његовим духовним и политичким пустоловинама, али и моћни појединци из света политике, науке, уметности, академици, универзитетски професори. (Изостао је само митинг подршке, али су ту празнину попунили јавни медији.)</div>
<div style="text-align: justify;">
Ћосић се тобож противио том предлогу за Нобела, али то нећкање је личило на нећкање нове младе („Мет'ла ногу на потегу, па све вели нећу, а на кума намигује да се кола крећу...“). (Новине су писале: „Српски писац Добрица Ћосић до краја јануара би требало да, против своје воље, буде номинован за Нобелову награду за књижевност за 2011. годину.“) То нећкање је типичан паланачки манир... Ћосић га је практиковао и неколико година раније, кад је предложен за (Милошевићевог) председника државе. Његова вољена Академија га је гурала, а он тобоже није хтео. Једва је прихватио иако су већ сви знали да је изрекао судбоносно да („Мет'ла ногу на потегу...“). Тај провинцијални, сељачки, дух имао је удела и у избору аутомобила, таксија, који га је из Академије довезао до Скупштине. Била је то нека олупина од таксија, непримерена председнику државе, али његов паланачки дух је мислио да ће тиме да покаже како је он народни човек, а не господин, сиромашан и несрећан као и тај народ, а не богат и срећан, итд. (Сетимо се Стаљинове скромности: проста одећа, гвоздени кревет на којем спава, аскетизам.)</div>
<div style="text-align: justify;">
Званично, покретач кандидатуре је био проф. др Светислав Јарић из Новог Сада, за кога је „Добрица Ћосић несумњиво највећи живи европски писац после Солжењицина, а највероватније и најзначајнији српски писац уопште”. Новине су јављале: „За номинацију Нобеловом комитету већ је припремљен пледоаје – књига, која носи назив 'Добрица Ћосић као философ'. /Какво откриће за шведске академике!/ Професор Јарић у овом, како каже, тренутно само радном материјалу, поред духовно-књижевног портрета, разматра славног српског писца и као философа и мислиоца... Патријарха Иринеја, који дубоко разуме дело Добрице Ћосића, али и национални значај овог подухвата, замолићемо за благослов – објашњава наш саговорник.“</div>
<div style="text-align: justify;">
Не знам да ли је ова спрдња с благословом остварена, али је штампа обелоданила институције и имена које ће и без благослова стати иза кандидатуре. Међу њима су Српска академија наука и уметности и њени чланови, међу којима су и Љубомир Тадић, Милорад Екмечић, Љубиша Ракић, Матија Бећковић, затим ректор Београдског универзитета, неколико угледних странаца (Јелена Гускова, Хандке, Чомски, Морен). Подршку су дали и челници две политичке странке: Веља Илић (Нова Србија) и Драган Тодоровић (Српска радикална странка). И, наравно, Емир Кустурица, који је за лист Курир изјавио: „Ћосић на мене оставља импресије великог борца, великог социјалдемократе и великог књижевника. Има моју пуну подршку.“</div>
<div style="text-align: justify;">
Све ово што се догађало почетком 2011. године резултирало је вешћу коју су у јутарњим сатима 6. октобра 2011. године помпезно објавили Б92, РТС, Бета, Данас, чак и лондонски Гардијан: „Добрица Ћосић добитник Нобелове награде за књижевност“.</div>
<div style="text-align: justify;">
Четврт сата касније вест је демантована. (Истог поподнева саопштено је име стварног добитника овог признања.)</div>
<div style="text-align: justify;">
Шта се за тих петнаестак минута догађало у срцима добитника и предлагача, може да буде предмет неког романа... Вероватно је лепо и 15 минута бити нобеловац. Остали претенденти могу о томе само да маштају.</div>
<div style="text-align: justify;">
Кривица је после сваљена на ауторе „лажног сајта“, на којем је вест о несуђеном добитнику објављена и пре но што је саопштено име истинског добитника. Уредници и новинари су насели, али њихову кривицу нико није поменуо, као ни кривицу свих оних твораца Ћосићеве нобелијаде, који никако нису могли да претпоставе да она другачије и не може да се заврши. Али они су на памети имали Вукадина, који је, уз далеко мању подршку, успео да одвали за ђумрукџију.</div>
<div style="text-align: justify;">
Пошто су ухваћени на делу, творци лажног сајта су се огласили саопштењем, у којем је између осталог писало: „Циљ наше акције је да скренемо пажњу српске јавности на опасан утицај политичара и писца Добрице Ћосића... Верујемо да су мисли и политичко деловање Добрице Ћосића дубоко испреплетене са тим опасним системом вредности, који не престаје да нам прети... Такође верујемо да страховите последице вишедеценијског политичког, литерарног и јавног деловања Добрице Ћосића његова земља и читав регион осећају снажно и данас.“</div>
<div style="text-align: justify;">
Паланачка невиност није остала без заштите. Ћосићев „Нобелов штаб“ је узвратио ударац. Читаву комедију је дигао на државни и национални ниво и претворио је у трагедију.</div>
<div style="text-align: justify;">
"Ово је још један у низу напада на значајне институције у Србији са намером да се друштвене вредности у нашој земљи извргну руглу", писало је у једном саопштењу САНУ. Емир Кустурица је за пропаст нобелијаде окривио сараднике обавештајних служби и васкрсли древни обичај убијања немоћних стараца – лапот: "У Србији многи раде на том великом историјском обавештајном задатку, како би демонтирали сваког ко је дао допринос за опстанак нашег народа. Тако ја видим и ову причу са Ћосићем, у којој ти будући 'академици', системом лапота, желе да отклоне сваког уз кога не могу да живе, јер их својим талентом угрожава.“</div>
<div style="text-align: justify;">
То су домети до којих је 2011. стигао наш књижевни живот.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Домете паланачког духа Гогољ је најсликовитије представио у почетној сцени Мртвих душа, у којој два сељака покушавају да утврде могућности Чичиковљевих каруца (које иначе нису изазвале никакву особиту пажњу кад су ушле у град), наговештавајући тако и изгледе Чичиковљевог подухвата. Све указује на осредњост и ограниченост: Чичиковљев точак би, закључују сељаци, могао да стигне до Москве, али не и до Казана.</div>
<div style="text-align: justify;">
Није ли и сам Чичиков нека врста фото-робота паланчанина који хоће да засени и освоји свет (односно Нобелову награду), безбројним мртвим душама (наградама) које купује од пропалих племића (књижевних критичара) какав је и он сам.</div>
<div style="text-align: justify;">
Да завршим, ипак, са нашом паланком.</div>
<div style="text-align: justify;">
Нушић је исмејао паланачки менталитет у „Путу око света“. Наши нобеловци, кад год пожеле, могу да се препознају у телеграфисти Мики. Они хоће само да се убележе у тефтер кандидата за Нобела, и то им је довољно; сан јагодинског телеграфисте Мике је да његово име буде уписано у телеграфску експедициону књигу Буенос Аиреса. А Јованче Мицић главом дао је нашим кандидатима за Нобела један сасвим експлицитан савет: „Ако и до Параћина макнем, трипут ћу да се промислим“.</div>
<div style="text-align: justify;">
Али Јованче је само књижевни јунак, а не књижевник.</div>
Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com4tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-79861641817599577362012-11-06T23:38:00.001-08:002012-11-06T23:41:36.238-08:00ИВАН ИВАНОВИЋ: ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ НА СУДУ ИСТОРИЈЕ - есеј-расправа<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgOdflGh8qQSP1IwbCRirorWQdkyrgUSuTWfghIoqAGFFJl0gZEu6zrf_jqEvfKxDQXw_0z6TiTRYqgcPMQIIoU2KXv8hoKFi7E44hAtb6MbigUVvh6cpEG01R96AZHstnhYKj-oYuJnd1L/s1600-h/ivanIVANOVIC.JPG" onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}"><img alt="" border="0" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5442098772251822098" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgOdflGh8qQSP1IwbCRirorWQdkyrgUSuTWfghIoqAGFFJl0gZEu6zrf_jqEvfKxDQXw_0z6TiTRYqgcPMQIIoU2KXv8hoKFi7E44hAtb6MbigUVvh6cpEG01R96AZHstnhYKj-oYuJnd1L/s200/ivanIVANOVIC.JPG" style="cursor: pointer; float: left; height: 200px; margin: 0pt 10px 10px 0pt; width: 164px;" /></a> <br />
<br />
<div style="text-align: justify;">
1.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Ова... прича, новела, роман, драма, расправа, есеј, оглед, рад...или како коме драго (зваћемо је причом ради лакше идентификације), настала је на спору око рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, вође Равногорског (или четничког, како га је народ назвао) покрета, чији је генерал био идејни творац и војни старешина. У време кад пишем ову причу, води се велика борба (правна, политичка, научна, историјска) по овом питању: предмет око рехабилитације генерала је на Вишем (Окружном) суду у Београду и Суд треба да донесе правну одлуку по овом питању, која лако може да буде историјска. Српски народ је, као и увек, подељен: један део народа би да се генерал рехабилитује и тако исправи једна од највећих неправди у српској историји; други део народа би да се генерал још једном осуди и тако потврди пресуда комунистичких власти из 1946. године о убиству генерала. Многе јавне личности, не чекајући одлуку Суда, изјасниле су се о овом проблему. Више од тога, проблем рехабилитације генерала је интернационализован, па се јављају државници и институције других држава да изнесу свој став о Дражиној рехабилитацији. Тако се генералу Дражи Михаиловићу тренутно суди и то на два плана: у Суду и у јавности. Како сам, као писац, потрошио доста страница о овом спору, просто нисам могао а да се још једном, незван, не умешам у њега. Тако је настао рад који презентујем Читаоцу и који представља гемишт мојих сазнања о спору, упакован у форму антрополошке приче.</div>
<a name='more'></a><br />
<div style="text-align: justify;">
Будући да се ради о антрополошкој причи, подразумева се да она мора да има две равни: објективну, која се заснива на постојећем знању о животу и делу последњег српског краљевског генерала, и субјективну, која се огледа у мом ставу по овом, узимам слободу да то кажем, изузетно важном питању, како за српску историју, тако и за моралну и правну историју човечанства. Јер, генерал Дража Михаиловић, жртва комунистичког насиља, може се и мора узети као парадигма човековог страдања због политичког и моралног уверења. </div>
<div style="text-align: justify;">
Стога, ова прича није историја о Дражи, него бављење Писца том историјом. Подсетио бих Читаоца, да сам, као писац, имао разлога да се упустим у ту историју, више него моји савременици, из више разлога: најпре, потекао сам из србијанске традиције, чије је исходиште био несрећни генерал; онда, мој отац је везао своју судбину за генерала, као и судбину својих потомака, кад је као капетан/мајор Краљевске југословнеске војске ступио у антифашистичку војску пуковника/генерала Драже Михаиловића, номиновану као Југословенска војска у отаџбини, у којој је командовао Другом топличком бригадом; најзад, као још неки српски писци (Жика Лазић, Жарко Команин, Вук Драшковић, Милован Данојлић, Данко Поповић...) покушао сам да разумем и опишем четничку страну српске историје. (Пандан представљају писци робијаши на Голом отоку, Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић..., који су дали голооточку страну те историје). </div>
<div style="text-align: justify;">
Прву страну приче, Дражину, готово да не морам да представљам Читаоцу, осим кад је узимам као аргумент: о генералу су написане многе књиге, које у иностранству свих година после Другог светског рата, које у Србији после пада комунизма.</div>
<div style="text-align: justify;">
Да подсетим на неке позитивне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као позитивна историјска личност). Најпре, на оне написане у иностранству: синтетичке: "Књига о Дражи" (уредио Радоје Кнежевић), "Родољуб или издајник? Случај ђенерала Михаиловића" (уредио Дејвид Мартин); "Слободан Јовановић у емиграцији. Разговори и записи"; монографске: Живко Топлаловић "Србија под Дражом", Иван Авакумовић "Михаиловић према немачким документима", Милош Аћин Коста "Дража Михаиловић - апостол слободе", Сергије Живановић "Ђенерал Михаиловић и његово дело. Трећи српски устанак", Алберт Сајц "Михаиловић - преварант или херој?"... Затим, на оне написане у земљи: Веселим Ђуретић, "Савезници и југословенска ратна драма", Бојан Димитријевић, Коста Николић "Ђенерал Михаиловић, биографија", Милослав Самарџић "Генарал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета", Коста Николић "Историја Равногорског покрета"... Овде долазе и мемоарске књиге: Неђељко Плећаш "Ратне године 1941-1945", Звонимирр Вучковић "Сећања из рата", "Од отпора до грађанског рата"... За мене посебну важност имају две књиге мемоара, везане за Јужну Србију, у којој је мој отац ратовао, а ја одрастао: Мајкл Лиз "Силовање Србије" и Милош Младеновић "Лажни идоли и варљиви идеали".</div>
<div style="text-align: justify;">
Такође бих да подсетим на негативне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као негативна историјска личност): Владимир Велебит "Сјећања", Фицрој Маклин "Рат на Балкану", Јован Марјановић "Дража Михаиловић између Британаца и Немаца", Никола Миловановић "Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића", Велимир Терзић "Слом Краљевине Југославије 1941. године"...</div>
<div style="text-align: justify;">
Подразумева се да сам, припремајући се за причу о Дражи и четницима, изучио све те и многе друге књиге. Тако сам формирао о Дражи знање, из којег је настала ова белетристика. Осим тога, водио сам низ разговора са учесницима Равногорског покрета из Краја (историја одоздо). Све то чини прву раван приче, објективну.</div>
<div style="text-align: justify;">
Другу страну приче, субјективну, извући ћу из свог опуса, како бих олакшао посао Читаоцу, али и како бих имао аргументацију за одбрану Драже сконцентрисану на једном месту. (О свом досадашњем раду на Дражи упознаћу Читаоца у једном од наредних поглавља.)</div>
<div style="text-align: justify;">
Дакле, ставови о генералу Дражи Михаиловићу, које заступам у овој причи су, с једне стране, резултат лектире и истраживања и, с друге стране, мог личног уверења, односно мог људског бића. (Будући да је ово прича а не научни рад, износићу тврдње без одговарајуће научне апаратуре.)</div>
<div style="text-align: justify;">
Одмах да кажем да ћу у овом тексту да се супротставим многобројним Дражиним тужиоцима, како индивидуалним тако и колективним, аргументацијом историјског истраживача и талентом књижевног ствараоца. А да ли сам био аутентични или дрвени Дражин адвокат, може да пресуди само Читалац, који је превладао историју и настоји да досегне универзалну људску правду. А тај Читалац припада више будућности него садашњости.</div>
<br />
2.<br />
<br />
Теоријску основу за ову расправу чине три закона Републике Србије, као највиши акти уређења односа те државе. То су Закон о изједначавању права антифашистичких бораца Народно ослободилачког рата (партизана и четника), донет у Народној скупштини Републике Србије 21. децембра 2004. године; Закон о рехабилитацији, донет у Народној скупштини Републике Србије 17. априла 2006. године; и Закон о рехабилитацији, донет у Народној скупштини 7. децембра 2011. године. Сва три закона је потписао Председник Републике, објављени су у Службеном гласнику, што значи да су актуелни и важећи. Они који би да их не уважавају, морали би најпре да их пониште, односно покрену поступак у Народној скупштини за њихово укидање. Како се ради о јавним личностима борцима против правног поретка Републике Србије, како грађанима Републике тако и грађанима односно званичницима других држава, морам да их подсетим какав је поступак за укидање постојећих закона: тај поступак може да покрене Влада Републике Србије, или 30 посланика Народне скупштине, или 30.000 грађана. Док се то не деси, ови закони су у Републици Србији неприкосновени, узимам их као историјску чињеницу.<br />
Неспоразум овде може да чини сам појам рехабилитације. Према Вујаклијином речнику реч рехабилитација значи: успостављање, повраћај изгубљених права; враћање у раније стање; враћање доброг гласа (части). Одмах да кажем да је у нашем случају појам рехабилитације узет уско правнички: није реч о политичкој, моралној, историјској ... рехабилитацији, него чисто правној, односно судској. Свакако да из правне рехабилитације могу да простекну и други видови рехабилитације, али то није нужно. На Суду је да каже да ли се радило о политичким или правним процесима, а све остало се препушта суду времена.<br />
Најпре да размотрим поменуте законе, а онда ћу на сопственом примеру да предочим Читаоцу како изгледа судска рехабилитација. <br />
Први закон је донет као Закон о изменама закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, којом се изједначавају права припадника четничког и партизанског покрета, те установљава Равногорска споменица 1941., попут Партизанске споменице. Овај закон је колоквијално прозван Закон о изједначавању права партизанских и равногорских бораца. Интересантна су два члана: члан 2, којим се установљава Равногорска споменица 1941. "Њени носиоци се у погледу права изједначавају са носиоцима Партизанске споменице 1941. И члан 15: "Сва права предвиђена Законом о правима бораца односе се на све припаднике НОР-а, укључујући ту и припаднике Равногорског четничког покрета, без обзира да ли су осуђени правоснажним судским пресудама да су учествовали у борбама против партизанских одреда, Народно-ослободилачке војске Југославије и Југословенске армије." <br />
Овај закон је донет на предлог посланика Српског покрета обнове и за њега је гласало 176. посланика. Против су била 24 посланика, уздржана 4, а није гласало 9 посланика. Закон је усвојен по хитном поступку уз образложење да је утемељен на историјској истини и да је неопходно изједначити права свих који су се борили против окупатора, фашиста и нациста. За закон су гласале и опозициони посланици Демократске странке и Српске радикалне странке.<br />
Против изједначавања права партизана и четника гласали су само посланици Социјалистичке партије Србије и Социјалдемократске партије. Шеф посланичке групе СПС-а у Скупштини Србије, Ивица Дачић, изјавио је: "Незадовољни смо због усвајања овог закона, јер се њиме практично бришу разлике између оних који су се борили за слободу свог народа и оних који су сарађивали са окупатором". <br />
Усвајању овог закона претходила је бурна расправа у јавности, са потпуно опречним ставовима, који су се пренела у Скупштину, па је поменити Ивица Дачић био у ствари портпарол левице у Србији (као што је био портпарол Слободана Милошевића!), која није хтела да прихвати нову реалност. Ипак, доношењем закона чинило се да је исправљена једна историјска неправда, па су то регистровали и уџбеници историје. Усвајањем амандмана Демократске партије Србије (председник Војислав Коштуница, уједно и председник Владе Републике Србије), којим се Влада обавезује да донесе пропис о примени Закона, односно да уреди начин на који ће равногорци моћи да стекну статус борца и носиоца Равногорске споменице.<br />
На први поглед је изгледало да је стављена тачка на дугогодишњи српски спор и да је правда задовољена. Закон је признао оба покрета отпора као антифашистичка, а отворио је могућност за политичко рехабилитовање Равногорског четничког покрета. Остало је још само да Влада Војислава Коштунице испуни обавезу преузету из амандмана сопствене странке, па да историја буде исправљена.<br />
Убрзо потом у Народној скупштини донет је Закон о рехабилитацији, без којег би први закон био нејасан и непотпун. Скупштина је овај закон усвојила 17. априла 2006. године. Првим чланом овог Закона утврђено је да се њиме уређује "рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе, или неких других права, од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије". <br />
Овај Закон је донет у духу Резолуције 1481 Савета Европе (Резолуција о међународној осуди злочина тоталитарних комунистичких режима коју је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 25. јануара 2006. године.) Овом Резолуцијом изједначена су оба тоталитарна режима (десни, фашистички и нацистички, и леви, комунистички) као антиљудска и нецивилизацијска. Оба режима су произвела масовна људска погубљења. Србијански Закон о рехабилитацији имао је да осуди комунистички злочин и његове жртве рехабилитује. <br />
Међутим, одмах је било јасно да овај Закон има озбиљне мањкавости. Пошто је процес рехабилитације препуштен судовима, који би одлучивали на основу захтева жртве, поставило се питање шта са оним лицима која нису у могућности да поднесу такав захтев а немају наследнике да то учине? Стога је историчар Срђан Цветковић предложио да држава по службеној дужности преузме рехабилитацију, на тај начин што би донела декларацију, у складу са препорукама Савета Европе, о осуди комунистичког режима као недемократског и одговорног за за масовно кршење људских права после 1945, која би имала веће дејство него све појединачне рехабилитације заједно. Иако су овакав акт донеле готово све источноевропске државе, предлог нашег историчара није прошао. Остало је да одговарајући судови појединачно доносе решења, што је процес рехабилитације отегло у недоглед и у знатној мери га омаловажило. <br />
Такође, овај Закон није предвидео рехабилитационо обештећење, него је рекао да ће се то уредити посебним законом. Проблем је био тај што Народна скупштина Ребублике Србије тај закон није донела у наредних пет година, јер нико то од ње није тражио (Влада није подносила предлог.) Истина, окружни судови су по Закону доносили решења, али она нису имала никакво дејство, јер нису предвиђала материјалну одштету жртвама, па је претило да Закон буде мртво слово на папиру, чим се не примењује.<br />
Како је Република Србија изразила жељу да постане чланица Европске Уније, била је принуђена да донесе сет европских закона, без којих њена молба за пријем не би била ни разматрана. Тако су у последњи час донета два закона, веома важна у оквиру европског законодавства, Закон о реституцији и Закон о рехабилитацији. (Трећи закон о отварању тајних полицијских досијеа, какав су донеле источноевропске државе, док ово пишем није ни на видику.) Први Закон предвиђа повратак одузете имовине након 1945. године власницима, а други прецизира рехабилитационо обештећење жртвама комунистичког режима, што није чинио Закон из 2006. године. Овим Законом је поништен претходни закон, што значи да је донет нов Закон о рехабилитацији у Народној скупштини 7. децембра 2011. године. Напомињем да је овога пута за европске законе гласала Социјалистичка партија Србије, која је у међувремену ушла у проевропску коалицију, али је зато била против Демократска странка Србије, која је из те коалиције испала. <br />
Држим да је нови Закон о рехабилитацији веома дискутабилан и рестриктиван у односу на претходни, јер предвиђа низ ограничења и онемогућења рехабилитације жртава комунизма. Закон набраја која лица имају право на рехабилитацију, што би требало да буде новина. Међутим, само се понавља се из претходног закона флоскула о политичким, верским, националним или идеолошким разлозима и каже се да право на рехабилитацију има "лице ако је против њега донета судска или административна одлука противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода". Ово је нејасно. Комунистичка држава, поготово она из послератног периода, није уважавала људска права важећа за грађанско друштво, па није могла ни да суди по начелима правне државе. Ако се под општеприхваћеним стандардима људских права подразумевају данашња мерила, онда су сви политички процеси комунистичког режима били неправни и треба их једноставно поништити. И по старом закону судови су доносили исправна решења о рехабилитацији.<br />
Али зато нови Закон предвиђа низ ограничења. Каже да право на рехабилитацију имају лица, "која се у складу са законом и другим прописима, сматрају борцима народноослободилачког рата". Потпуно нејасно, пошто законодавац није назначио о којем закону и којим прописима је реч. Ако се под "борцима народноослободилачког рата" подразумевају партизански борци (како је колоквијално досад било уобичајено), њима није потребна никаква рехабилитација, јер су је већ добили и током времена дебело наплатили (борачке пензије). Остаје да под борцима народноослободилачког рата подразумевамо припаднике Југословенске војске у отаџбини, односно четничке борце, који су после рата кажњавани. Да бисмо тако мислили, законодавац је морао да се позове на Закон о изједначавању права партизана и четника од 21. децембра 2004. године, што он не чини. Остаје нам да нагађамо да ли Закон признаје четницима да су били борци народноослободилачког рата? <br />
Већ у члану 2. Закон дисквалификује огромну већину припадника Југословенске војске у отаџбини, кад набраја која лица се изузимају од рехабилитације и не може им бити враћена конфискована имовина. То су "сва лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења у Југославији од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима". Законодавац се даље позива на Државну комисију за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата, која је била овлашћена да проглашава ратне злочинце. Проблем је у томе што су се на списку те трочлане комисије, којом је председавао "филозоф" Душан Недељковић, са 250 поткомисија, нашли сви Дражини команданти, живи или мртви. У ствари, Комисија је ратним злочинцима прогласила сва лица која су јој локалне комисије доставиле. Ако су Законом из 2004. године четници проглашени антифашистичким борцима, онда је јасно да се они не могу наћи на списку ратних злочинаца. Уколико су неки од њих извршили ратни злочин, било лично или командно, а под таквим злочином се подразумева убијање заробљеника и цивила, онда се исти критеријум мора применити и на партизанску страну. У грађанском рату ратних злочинаца је било на обе а не само на једној страни. Тако су злочинци из редова четника проглашавани ратним злочинцима а из редова партизана народним херојима. Нови Закон о рехабилитацији не само да није разрешио све ове дилеме него их је озаконио. <br />
Још је нејаснија формулација о припадницима квислиншких формација који се изузимају од рехабилитације. Као што је познато, термин је настао по норвешком председнику марионетске владе под окупацијом, Видкуну Квислингу, али у Норвешкој се данас сматра да је Квислинг допринео опстанку Норвешке државе. Законодавац је морао тачно да дефинише које људе подразумева под квислинзима. Да ли су то сви припадници Недићеве Државне страже односно државног апарата? Исто тако је познато да су многи људи после рата проглашени народним непријатељима да би им била одузета имовина коју су стекли још пре рата. Само могу да констатујем да Закон о рехабилитацији ни приближно не исправља неправду комунистичке диктатуре.<br />
У члану 5. се каже да се по сили закона рехабилитују лица која су на основу судске или административне одлуке лишена слободе под "оптужбом да су се изјаснила за Резолуцију Информбироа од 28. јуна 1948. године и држана у логорима на територији Федеративне Народне Републике Југославије у периоду од 1949. до 1955. године". Поставља се питање шта је са припадницима Равногорског (четничког) покрета који су под истим околностима били осуђени на дугогодишњу робију? Да ли и њих обухвата рехабилитација по сили закона? (Много се говорило и писало о голооточким мученицима, а четнички кажњеници, чији број тешко да је био мањи, нису ни помињани. Тек неке књиге (рецимо свештеника Саве Банковића) су показале кроз какво страдање су прошли припадници покрета Драже Михаиловића у Титовим казаматима.) <br />
Све у свему, Закон о рехабилитацији од 7. децембра 2011. године, донет очито у журби да би Србији био признат статус кандидата за улазак у Европску унију, као резултат низ компромиса, не само да није појаснио претходни закон, него га је још више замутио. А то ће се најбоље видети кад дође на ред рехабилитација генерала Драже Михаиловића.<br />
<br />
3.<br />
<br />
До које мере су ови закони промашени, најбоље се види по немогућности њихове примене. Закон који се не примењује као да није ни донет. (То се најбоље види на примеру Закона о лустрацији, којим се онемогућава лицима која су се огрешила о људска права да врше државне функције. Иако је Народна скупштина формирала Комисију за лустрацију, овај закон досад је примењен само у једном случају. Наиме, кад је Демократска странка као водећа странка ДОС-а хрела да има свог гувернера Народне банке (реч је о Кори Удовички) није се либила да фалсификује гласање у Народној скупштини. Тако је за избор Кори Удовички гласала посланица Демократске странке, Неда Арнерић, која је била на летовању у Турској и није присуствовала седници Народне скупштине. Глумица је, једноставно, оставила своју идентификациону картицу страначком колеги, а овај је уместо ње гласао, па је кандидаткиња Демократске странке постала гувернер. Иако је ухваћена у крађи, Демократска странка то дуго није хтела да призна. На крају се све свршило тиме што су демократе ипак признале крађу, а посланик који је употребио картицу одсутне глумице, добио лустрацију. Да се овај закон примењивао, половина садашњих функционера не би могла да буде на положајима на којима се налази!<br />
Закон о изједначавању права антифашистичких бораца НОР-а изазвао је многе контроверзе: од потпуног одобравања до тоталног негирања. Навешћу овде два става који се могу узети као парадигма овог спрског проблема старог седамдесет година. Историчар Коста Николић, коментаришући Закон, "истакао је да је нужно ослободити се стереотипа по којима су партизани били ослободиоци и хероји а четници издајници". Српска држава мора формално да заузме став (то је закон) и да се одреди према тим болним догађајима из Другог светског рата. Историчар се залаже за дисконтинуитет у односу на наслеђена схватања историјских догађаја везаних за грађански рат у Југославији. Он наслеђену историографију означава као насиље над историјом. "Мислим да је крајње време да се изврши радикални раскид са тим наслеђем, јер у свету више нема никаквог спора шта је био комунизам: тоталитарна идеологија по циљевима и методама веома блиска нацизму у Немачкој и фашизму у Италији." Социолог Тодор Куљић има супротан став. Одговарајући на Николићев став да доношење Закона представља "покушај исправљања једне велике историјске неправде", Куљић истиче да Закон настоји да ревидира "неизбежан пораз српског квислинштва" (Дража је био квислинг!). Према међународно валоризованом исходу Другог светског рата на тлу Југославије, четнички покрет може бити само ретрогардан. Куљић напада став да "победа победа револуционарног и ослободилачког покрета са широком подршком у народу може бити представљен као победа "тоталитарне идеологије" и успостављање "неприродног поретка", па закључује да "антитоталитарна култура сећања још увек представља најраширенији вид борбене либералне моралноисторијске теологије". <br />
Морам да кажем да овако дијаметрално супротан став двојице млађих научника (нису могли да биду учесници грађанског рата), историчара и социолога, о Закону који би да исправи неправду прошлости, представља не само идеолошки сукоб две школе мишљења, него и могући увод у наставак грађанског рата на пољу научне мисли. Николић и Куљић само су репрезентатнти недовршеног братобилачког српског сукоба у сфери идеологије.<br />
Ипак, Закон је донет, што би се могло узети као победа правне државе. Проблем је настао у његовој примени. Већ сам рекао да је ДСС, странка, која је у моменту доношења Закона имала свог председника Владе (Војислав Коштуница), уложила амандман којим се регулише примена закона. На први поглед, исправно и логично. Остало је само да још око 3000 преживелих припадника четничког покрета нађу своје место у Закону, па да изиђемо из историје. <br />
Међутим, овај Закон уопште није примењиван! Истина, Коштуничина Влада је донела Уредбу о признавању четничког стажа и одредила Комисију која има то да спроведе. Та Комисија је била састављена тако да уопште није могла да буде формирана. Наиме, по Уредби у Комисију је требало да уђу и три члана постојећег партизанског Удружења бораца (СУБНОР). Ова борачка организација је бројила у СФРЈ и до милион чланова, а многи су постајали борци тако што су два регистрована борца јемчила својим потписом њихово учешће у Народно-ослободилачкој војсци. Неки од њих уопште нису били борци, својевремено је била позната књига новинара Лазовића "Лажноборци трче почасни круг", у којој је аутор показао да је таквих лажних бораца било до 300.000. Вођена су и два-три процеса против бораца који су продавали свој потпис. Тито је са великим уважавањем неговао СУБНОР и имао његову чланску карту број 1. СУБНОР је имао своје покрајинске и општинске организације у свим већим местима широм земље. Борци су уживали посебне привилегије, високе пензије са борачким додатком, лечење на ВМА, одмор у бањама, повластице у путовањима итд. Нарочито после слома тзв. либерализма у Савезу комуниста у Србији, борачка организација је постала важан ослонац Титове власти. Борци су преузели улогу чувара тековина комунистичке револуције (пси чувари револуције) и играли улогу идеолошких полицајаца, допуњавали Партију и Удбу у настојању да органима власти случајно не промакне каква идеолошка диверзија (рецимо роман "Црвени краљ"). Неки од њих су се прописали, написали сећања, мемоаре, чак романе. Ниједан критичар се није усуђивао да негативно прикаже ова сачињенија. Ја сам имао ту невољну привилегију да будем под сталном присмотром ове организације, један мој роман, "Црни дани Раке Драинца", био је од ње жестоко нападнут што искривљава њихову слику о ослободилачкој борби. Победом демократије у Србији, улога СУБНОР-а је умањена, али није укинута. Борци НОБ-а и данас уживају приивилегије (пензије су породичне), на државном су буџету, имају свој лист за чување истине о НОБ-у. Треба ли да кажем да је СУБНОР одбио да делегира своја три члана у Коштуничину Комисију, са образложењем да не признаје Закон о изједначавању права антифашистичких бораца и да су за њих четници издајници и фашисти. Један функционер Министарства рада и социјалне политике (које је задужено за спровођење Закона) је објаснио да је СУБНОР неколико пута опомињан да делегира своје чланове у Комисију, али да опомене нису уродиле плодом. Тако је Коштуничина Комисија минирана на самом почетку свог рада, односно ниједном се није састала. Овде се поставља питање зашто су уопште била потребна та три борачка члана, осим да се Комисија опструира. (Ово питање је јавно поставила Даница Драшковић, из Српског покрета обнове, предлагача Закона.) Пре него одговорим на питање, нека ми Читалац дозволи малу приповедну дигресију, јер и мене замара нужна сувопарност овог текста, а како ће тек Читаоца.<br />
Каква је била улога бораца у јавном животу показаћу на овом примеру. У комунистичка времена путовао сам из Лесковца за Житни Поток аутобусом јавног превоза. Аутобус је био полупун(празан), могао је да седне ко где хоће. На првом месту иза шофера села је једна сељанка из Житног Потока (познавао сам је), са двоје мале унучади. Путницима су ова деца биласимпатична, родитељи су им живели у Хрватској, а баба их је водила на одмор у село, људи су их задиркивали. Непосредно пре поласка, у аутобус улази један борац у кожном капуту и тражи да седне на прво седиште, на којем седи сељанка са унуцима. Има места да седне где хоће, али он тражи да седне баш на то седиште, јер му по борачком праву припада. Сељанка неће да устане, прва је заузела то седиште. Борац вади некакву легитимацију (биће да је био ратни војни инвалид), тражи од шофера да премести сељанку и децу на друго седиште. Шофер се нашао у чуду, обе стране су се заинатиле, време поласка аутобуса је прошло, ми путници негодујемо. Шофер позива милицију, милицајци померају сељанку и децу. Борац у кожном капуту победоносно седа на прво седиште, окреће се нама путницима: "Ја сам се борио за данашњицу!" Случајно сам тог човека познавао, био је један од оних бораца који су продавали индулгенције, односно за мито потписивали борачки стаж лажноборцима. Био је осуђен на годину дана затвора, отуд сам знао за њега. Сад ваљда лечи своје комплексе показујући како је изнад других путника. Е сад, милион таквих привилегованих људи (рачунам носиоце њихових пензија) онемогућава малобројним четничким робијашима да остваре право које им је донео Закон. Закон борцима ништа не одузима, али даје другима, а они своје привилегије не желе да деле ни са ким. Одговор на овакво понашање могу да видим само у сфери социјалне патологије. <br />
Да се вратим на тему. После ове борачке деструкције Закона, Влада Војислава Коштунице је одустала од његове примене. Како да то тумачимо? Треба знати да је та Влада била мањинска, да су је подржавали социјалисти који су напустили скупштинско заседање кад се Закон доносио. Председник Владе се радије одрекао Закона, него што би дозволио да његовом имплементацијом угрози своју мањинску Владу. Тако су у првој Коштуничиној Влади (2003-2007) наследници комуниста, социјалисти, владали из сенке. Разуме се да су они који су напустили гласање у Народној скупштини опструирали Закон, а борци су им ту били само испомоћ. Лидер Социјалистичке партије Србије (ранији Милошевићев портпарол) могао је да тријумфује: партизани су још једном победили четнике. И председник мањинске Владе је једноставно потхранио Закон у своју фијоку!<br />
Поставља се питање зашто је председник Владе уопште тражио да борци СУБНОР-а буду у Комисији за признавање четника? Кад је Тито давао привилегије партизанским борцима, није га интересовало шта о томе мисле побеђени читнички војници. Зашто би се сад питали они који су пола века уживали привилегије? О овоме је писала Даница Драшковић, па ћу ја то само да елаборирам. Председник Владе Војислав Коштуница у ствари није ни хтео да се Закон примењује! Други чинилац власти, председник државе, Борис Тадић (наследник убијеног Зорана Ђинђића) у томе га је подржавао. Зашто? Према Даници Драшковић ствар је у томе што су оба ова минера четничког закона комунистичка деца. Префикс демократски у називу њихових странака има само декоративни карактер. У односу према покрету генерала Драже Михаиловића, против кога су се њихови очеви борили, десничар Коштуница и левичар Тадић уопште се не разилазе. Четнички покрет је био онакав каквим су га прогласили комунисти! Челници скупштинске већине су анулирали вољу Скупштине. Народни посланици су изгласали 21. децембра 2004. године мртви закон. <br />
Међутим, није проблем био само у томе што борци нису именовали своја три члана у Комисију. Испоставило се да је практично било немогуће учесницима покрета отпора Драже Михаиловића да докажу да су то били! Документа, војну књижицу и слично нико од њих није поседовао, јер су их уништавали кад су их партизани заробљавали или кад су се предавали. Узећу за пример случај три преживела учесника покрета ДМ из мог краја. Они су имали срећу да не буду откривени до опште амнестије средином 1945. године. Они који су се предали одмах по слому покрета ДМ (већина се није повукла у Босну) били су одмах побијени од стране органа Озне и Кноја. Од ове тројице четника, двојица су се предала органима власти и после једномесечног истражног затвора у Озни у Прокупљу пуштени су кући, јер их нико није оптужио. (Они које би неко оптужио, макар за неку ситницу, шамар или нешто слично, осуђивани су на дугогодишњу робију.) Трећи, Тома Четник (не знам му име), по повратку из Босне, одбио је да се преда органима власти, прикључио се четничком устанку у горњој Топлици (на Копаонику), који је постојао готово годину дана. Кад је јака јединица Кноја, стационирана у Куршумлији, угушила овај устанак, Тома Четник се још две три године скривао док није издајом ухваћен. Осуђен је на 13 година затвора, које је одробијао. Од тројице преживелих четника само је он могао да докаже да је био четник! <br />
Српски покрет обнове, остављен на цедилу од обе демократске странке, узалуд се трудио да приволи државу на примену Четничког закона (тако је колоквијално назван Закон). Пошто Влада то није хтела да ради, СПО је узео да сам попише преживеле четнике. Тај посао је поверен општинским одборима. Одбор у Прокупљу је позвао људе да дођу у његову канцеларију да би били евидентирани. И сад гледам ону двојицу четника из Житног Потока, који не могу да докажу да су били у Дражиној војсци, како иду на аутобус за Прокупље. Стари, погрбљени, са тојагама за подупирање, ханџицима са заструзима са сиром, пропале наде и изневереног очекивања, иду на пут лажи и преваре. Функционер СПО-а у Прокупљу их је љубазно примио, понудио их кафом, поразговарао са њима, изнео им опструкцију социјалиста и демократа, дао им да потпишу исказ да су били борци Драже Михаиловића и - отправио их на аутобус за Житни Поток. Вратили су се кући да чекају Годоа (борачку пензију коју су у мислима распоредили деци), који никада неће доћи. Годо, као и код Бекета, није дошао, чекајући га двојица од тројице преживелих четника су умрли. Левичарска Србија може тријумфално да сопшти: четнички покрет генерала Драже Михаиловића у горњој Пустој Реци је коначно ликвидиран! <br />
Два челника демократске опције у Србији, Војислав Коштуница и Борис Тадић, имали су прилику да оживе мртви Четнички закон у 2007. години, кад су у власти колаборирали. После много перипетија и превртања, Запад је успео да натера две демократске странке да образују заједничку власт, овога пута без социјалиста. Председник државе Борис Тадић и стари/нови председник Владе Војислав Коштуница добили су могућност да примене Четнички закон без социјалистичке (комунистичке) кочнице. Али, уместо да исправе неправду прошлости, раде на успостављању правне државе у којој се донети закони примењују, двојица лидера су продубили старе свађе и радили на раскиду брака који није ни заживео. Друга Коштуничина Влада је трајала само годину дана, Запад није успео да помири пса и мачку. Избори 2008. године су вратили Милошевићеве социјалисте у власт, па њихов челник Ивица Дачић, овога пута у улози заменика премијера и министра полиције, није морао да опструира Четнички закон споља кад је то могао изнутра. Збогом, правна државо!<br />
Нова држава, формирана на измирењу демократа и социјалиста, са главним играчима Борисом Тадићем и Ивицом Дачићем, није морала да брине за ставку у буџету четничких пензија (чуо сам да је и трећи борац у мом Крају преминуо); довољно јој је било да подмирује партизанске борце и њихове наследнике, а што је готово пола милиона радника остало без посла, шта то кога брига. Шта траже четници, какве пензије, какви бакрачи, зар их нисмо историјски ликвидирали још у мају 1945. године на Зеленгори!<br />
<br />
4.<br />
<br />
Већ сам рекао Читаоцу да ћу га упознати са мојим досадашњим настојањима да четничку ствар оживим и вратим у историју. У време комунизма то се могло само кроз литературу. Кад су њихови идеолози тврдили да им ми подмећемо кукавичје јаје, били су праву. (Чувени наслов: Кукавичје јаје Гојка Ђога!) Хтео бих да ме Читалац не схвати погрешно. Далеко од тога да сам ја писао литературу да бих кроз њу поставио четничко питање, али пишући ту литературу нисам могао да га заобиђем. Комунисти су ме тачно детектовали: Иван Ивановић је четнички писац!<br />
Читалац зна да је мој роман "Црвени краљ" једна од најнападанијих књига у српској књижевности. Комунисти су употребили сва принудна средства да је униште: Партију, Удбу, Тужилаштво, Суд. Ови органи су ме оптужили да рушим социјалистички (комунистички) поредак, јер нападам његове главне ослонце: Армију, Партију, СУП, Тита (наслов романа). За дивно чудо нису открили кукавичје јаје у роману: два поглавља која се односе на четничку ствар. Наиме, ја сам у "Црвеном краљу", још 1972. године, у два поглавља романа, једанаестом и петнаестом, инкорпорирао четничко питање. Читалац романа може да види да комунисти ометају мог јунака Зоку Кинга да игра фудбал, јер му је отац за време рата био четник. Био сам оптужен за све, али, за дивно чудо, тужиоци нису покренули ово питање. (Не верујем да га нису уочили, јер су они веома добро прочитали мој роман.)<br />
У поглављу 11. јунак романа Зока Кинг прича како му нису дали да игра фудбал у локалном тиму, зато што му је отац био четник и био на робији. Иако је био највећи таленат у граду, тренер клуба мајор Ристовић није хтео да га позове у тим. "Твој отац је био четник. Таквима као што си ти нема места у Крилима Мораве! Није важно како ти играш!" Било је то у време партизанског комунизма кад су четнички потомци третирани као деца другог реда. Војник, партизански мајор, тренер локалног тима, није дозвољавао да четничка деца бране боје града. Кингов ујак је локални функционер, буџован, али одбија да помогне сестрићу, јер се боји да му то не шкоди у каријери. Кад је умрла Зокина мајка, његов ујак није дошао на сахрану своје сестре! Разуме се да је све то оставило велике трауме у животу Зоке Кинга.<br />
У поглављу 15., за које могу да кажем да је потпуно четничко, јунак говори из средине педесетих, кад је партизански комунизам почео да пуца по свим шавовима. Зока Кинг је локална фудбалска звезда, мајор је враћен у касарну, фудбалске клубове воде стручњаци. Кингова слава је допринела да власти његовог оца помилују и пусте га из затвора. Кад се четник робијаш појавио на вратима Зокиног стана, фудбалер није могао да се начуди. "Зар је могуће да је тај човечуљак био страшни четник због кога ја и данас имам неприлика?" Кингов отац је пре рата био жандар, у рату припадник покрета ДМ, после рата робијаш. Фудбалска слава сина вратила га је у живот. Некако се снашао, Зока му је купио коња, постао је рабаџија. "Сима у почетку никако није могао да се навикне на слободу. Све бежи од људи, не сме да изађе у град, бежи од главне улице као сеоско куче кад залута у варош." Једва га је Зока убедио да дође на игралиште да види свог сина како игра фудбал. Сима се плаши да ће људи да га гледају! "Оће", каже му Сибин (Зокин теча који га је очувао), "али не што си носио браду и кокарду, него што си направио најбољег фудбалера у Јужној Србији! А мене има да гледају што сам га очувао и предао држави".<br />
Кад је Кинг заиграо за велики београдски клуб Крила Југославије и постао државни репрезентативац, довео је оца и течу на утакмицу финала Купа сајамских градова. "У Курвинград је ишла лимузина по њих! Како су се само фрајери дотерали и удипчили! Сима се ослободио, набацио на себе бело одело и везао машну! Ставио на главу неку бели шешир, па као Енглез! У међувремену се подгојио, па дошао као Черчил! А Сибин обмотао око себе заставу Крила Југославије. Ко би рекао за њих да су то пружни радник и кочијаш!" Више од тога, Кинг је удесио са камерманима да му оца стално зумирају за време телевизијског преноса. "Што је то био штос! Кад год је камера шетала по публики, увек се заустављала на Сими! Гледаоци телевизије су сигурно мислили да је то председник Европске фудбалске федерације, или тако нешто! Мало ко је знао да је то кочијаш из Курвинграда! Али они који су то требали да знају, знали су! Због њих сам Симу довео у почасну ложу! Жао ми је што нисам могао да видим какво лице су направили мој ујка Мика Коњовић, или мајор Ристовић, или шта ја знам ко још, сви они који су покушали да ме зауставе што ми је отац био четник, кад се тај четник, наравно, пошто је своје четништво платио, појавио у гро плану на телевизији! Нисам имао времена сутрадан и наредних дана да гледам читуље, али мора да је неко заковрнуо! У Јужној Србији то сви нису могли да преживе!"<br />
Органи гоњења су претресли роман од речи до речи, видели све, али ово нису, чим нису ставили у оптужницу. Тек су их на то подсетили борци из Јужне Србије својим писмима.<br />
На процесу у Панчеву бранио ме је и одбранио професор етике на Филозофском факултету у Беогрду, Вуко Павићевић. У ствари, професор је бранио слободу мишљења и стварајлаштва, али и принцип да и четнички потомци могу да стварају уметничка дела. Био је члан ЦК Савеза комуниста Југославије, то је писало у његовом Програму. <br />
Кад је професор то написао у Борби, одлучио сам да га посетим на Филозофском факултету. Сећам се да ме је примио у свом књигама претрпаном кабинету и прво питање које ми је поставио било је: Да ли имам неке везе са четничком емиграцијом?! Рекао сам му да немам, јер нити раније, нити тад, нити после, баш никад никсам имао контакта са четницима емигрантима. Једина веза је била што сам прфочитао неке њихове књиге, до којих сам илегално успео да доспем. То се поготово односи на помињану књигу Милоша Младеновића, "Лажни идоли и варљиви идеали", коју ми је из Лондона прошверцовао један инжењер, кји је у Енглеској био на специјализацији. Вероватно је Удба убеђивала члан ЦК да сам ја опасан четнилки терориста и могући атентатор на црвеног краља! На срећу, професор ми је поверовао и док год је био жив здушно ме бранио.<br />
Забраном "Црвеног краља" морало је у потпуности да престане моје јавно интересовање за четничку тему. Како је било у Београду не знам, али у завичају је Удба пратила сваки мој корак. Кад сам почео да разговарам са преживелим четницима, Удба је саслушавала моје саговорнике, тако да сам све теже изучавао историју одоздо. Ипак, правио сам тајни досије, бункерисао сам разговоре које сам водио са људима. Онда је дошла књига Милоша Младеновића, једини запис о грађанском рату у Крају и о улози мог оца у њему. Тек кад је комунизам почео да пуца, усудио сам се да обрадим четничку тему у роману "Браћа Југовићи или Како изићи из историје". Роман сам објавио 1990. године. Пошто сам готово 30 година сакупљао грађу, није ми било тешко да у кратком времену напишем тих 700 страница густог прореда. Роман говори о три брата Југовића којима је заједничко четничко порекло, наиме, њихов отац капетан Буда Југовић био је четнички командант у Крају. (Алузија на Божу Ивановића била је очигледна.) Живот браћу баца на различите стране, један Југовић постаје комуниста, други националиста, трећи демократа. Браћа се састају на сахрани мајке, да се и физички и идејно потпуно разиђу и више се никад не сретну. <br />
Бављење новијом српском историјом, средњег брата Југовића, историчара Стефана, искористио сам да начиним повест њиховог оца Буде Југовића (Боже Ивановића). Ево шта сам о капетану пером Стефана Југовића записао: Божа Ивановић је био у много чему типичан изданак свога народа, типичан представник своје генерације. Као Шоп, био је вредан, радан, марљив. Војнички занат му није претерано лежао, као Динарцима, иако је живео од њега. У сваком случају, био је патриота, као читава генерација којој је припадао, изникла на бојиштима за уједињење јужнословенских народа. Као војник, није био присталица комунизма, мада није био ни његов изричити противник. Као официр, био је присталица друштвених промена и реформи. Положио је заклетву монархији и Краљу и верно им служио. Као Србин, био је одан свом народу и гајио велики пијетет према његовој несрећи у новијој историји. Коначно, као човек, спадао је у оне људе код кјих су врлине бројније него мане.<br />
Иначе, роман је, као и све друго што сам после прогона писао, прошао незапажено. 1990. године сам и закаснио и поранио. Падом Берлинског зида, освајањем демократије, растурањем Совјетског Савеза, наговештавањем распада Југославије - партизани су били дезоријентисани па им један прочетнички роман није био црвена марама као ранијих година. Растућом плимом национализма, антибирократском револуцијом, поновним освајањем Равне горе - четници су имали преча посла него да читају један антикомунистички роман од истог писца, објективистичке садржине. Тако сам остао не само нечитан, него и непрочитан, што је постало моја нова судбина.<br />
Ако сам у роману "Браћа Југовићи..." 1990. године био у приличној мери имплицитан, у драмској хроници "Црни дани Раке Драинца" 1997. године био сам више него експлицитан. Ако су "Браћа Југовићи..." прошли незапажено, "Црни дани Раке Драинца" отворили су читав фронт против мене. Комунисти, националисти, борци, удбаши, тужиоци, судије... све је то устало против аутора "Црних дана..." Интересантно, али левичари и десничари ујединили су се у нападу на мој роман. Први су тврдили да сам умањио партизански, а други да нисам увећао четнички устанак. А ја сам се само трудио да будем објективан и да верујем песнику.<br />
Шта сам урадио у роману? На политичку и ратну сцену Топлице извео сам, уз помоћ песника Радета Драинца, све актере крваве српске драме и омогућио им да говоре своје виђење ратних догађаја. Један од актера те драме је и сâм генерал Дража Михаиловић. Читалац књиге може да сретне генерала Дражу у сцени суђења капетану Буди Југовићу, зато што је потписао проглас против братоубилачког рата и затражио сарадњу са комунистима у борби против окупатора. (Сцена је фиктивна (измишљена), али има историјску подлогу.) <br />
Напомињем да се крај рата назирао, као и победа партизана у грађанском рату. Сличан Меморандум је упутио врховном команданту командант Мачве пуковник Драгослав Рачић, у којем тражи промену политике четничког покрета. Некакав акт је донео и мајор Душан Радовић Кондор, командант Златиборског корпуса. (Кондора је убио наредник Филип Ајдачић, командант Црногорске бригаде, одсекао му главу и показивао је по селима Западне Србије, да народ види како пролазе издајници (песме Љубомира Симовића "Источнице"). Неки аутори тврде да је у питању била лична освета.<br />
<br />
Копаоник, шатор пуковника Драгутина Кесеровића, команданта Расинске групе корпуса.. 1. април 1944. године.<br />
У шатору седе пуковник Драгутин Кесеровић и генерал Дража Михаиловић, врховни командант Југословенске војске у отаџбини. Генерал Дража Михаиловић (51 година) је онизак, носи кратку проседу браду и наочаре. Обучен је у сукнене чакшире, вунени бели џемпер, кратки кожни капут; на глави носи шубару са четничким ознакама, на ногама цокуле са белим вуненим чарапама. Од последица рањавања у ногу, подупире се дрвеним штапом.<br />
Стражари доводе капетана Буду Југовића.<br />
ПУКОВНИК КЕСЕРОВИЋ: Господине ђенерале, то је тај непослушни капетан из Коњске. Онај што тражи сарадњу са комунистима!<br />
ДРАЖА: Приђи, синко. Нешто си ми познат, као да сам те негде већ видео. Јесмо ли се раније негде срели?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Били сте ми професор на вишој генералштабној академији, господине.<br />
ДРАЖА: Дођи да те боље загледам. Па да, сетио сам се, био си међу најбољима. Први у класи, ако се не варам! Кесере, капетан ми је био најбољи студент...<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Трудио сам се, господине професоре.<br />
ДРАЖА: Дођи, синко, да те загрлим. Како те одмах нисам препознао? Овај проклети рат је учинио да почнем нагло да заборављам. Кесере, нема већег задовољства за професора него кад сретне свог ученика! Па још ако је био најбољи!<br />
ПУКОВНИК КЕСЕРОВИЋ: Ваш најбољи ученик је, господине генерале, тешко оптужен да сарађује са комунистима!<br />
ДРАЖА:: Да ли си сарађивао са партизанима, капетане?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Не, господине професоре. Чак сам се, стицајем околности, више тукао са њима од других. Водио сам тешку борбу на Радан планини...<br />
ДРАЖА: А зашто те мајор Радослав Ђурић, твој командант, оптужује да си црвени капетан?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Зато што сам против братоубилачког рата! Као и други подручни команданти, преговарао сам о примирју са партизанима... Залагао сам се за ограничену сарадњу са њима у борби против окупатора...<br />
ДРАЖА: А верујеш ли ти, синко, да Србија може да постане комунистичка?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Не, господине професоре! Мислим да српски сељак никад неће прихватити комунизам! Али, из тактичких разлога, ми морамо да сарађујемо са њима. Кад се рат заврши, на првим слободним изборима, комунисти ће бити до ногу потучени...<br />
ДРАЖА: Само, што они, ако победе, неће дозволити никакве слободне изборе! Неће дозволити рад других партија! У њиховом је програму диктатура пролетаријата!<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Ја сам демократа, господине професоре. Против сам сваког тоталитаризма, и десног и левог, и фашизма и комунизма...<br />
ДРАЖА: А мени су син и ћерка комунисти! Већа несрећа није могла да ме задеси! Да ли си то знао, синко?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Чуо сам, господине професоре, комунистичка пропаганда од тога прави прворазредни догађај.<br />
ДРАЖА: Нико не може да порази родитеља колико његова деца! Зашто си потписао тај меморандум, синко?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Уверен сам да ћемо изгубити рат ако не променимо политику, господине генерале.<br />
ДРАЖА: Ословљавај ме и даље са "професоре", то више волим. Да се бар за тренутак удаљим из овог проклетог рата! А јеси ли учествовао у побуни?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Није било никакве побуне, господине професоре. Ја сам ставио само неке примедбе на рад мајора Ђурића. Сматрао сам да треба и Ви да будете обавештени о томе, зато меморандум...<br />
ДРАЖА: Бога му, Кесере, са свих страна стижу примедбе на рад мајора Радослава Ђурића... Хоћу да се та ствар одмах испита... Задужујем те, Кесере, да ми у најскорије време поднесеш рапорт о Ђурићу... А ти, синко, да ли си лојалан нашем покрету?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Свакако, господине професоре. Да није тако, зар бих дошао на Копаоник? Ја сам своју судбину везао за Вашу...<br />
ДРАЖА: Кажеш судбину? Ко зна каква је моја судбина! Издани смо од Енглеза, Черчил се окренуо Титу да би се додворио Стаљину! И да што више одуговлачи са отварањем другог фронта! Сад наоружава комунисте као да су они његови природни савезници! Погазио је српско-енглеско пријатељство из Првог светског рата! Комунисти то оружје окрећу против нас и тако постижу предност...<br />
ПУКОВНИК КЕСЕРОВИЋ: Срби су непобедиви, ђенерале! Нема те силе коју ми не можемо да потучемо...!<br />
ДРАЖА: Кесере, то говори на народним зборовима! А ти, капетане Југовићу, дајеш ли часну официрску реч да ћеш ми остати лојалан до краја?<br />
БУДА ЈУГОВИЋ: Дајем, господине генерале! Имате моју часну официрску реч...<br />
ДРАЖА: Верујем ти, капетане. У српској традицији часна реч више обавезује од сваке принуде! Можеш да се вратиш у бригаду... То је живот, синко! Да се није погодило да си ми био студент, изрекао бих ти смртну казну! Не што си је заслужио, него да застрашим друге команданте! А ти локални команданти су распасана банда, сваки ради за свој рачун! Моју команду признају само формално... Нека нам је Бог на помоћи!<br />
<br />
5.<br />
<br />
Закон о рехабилитацији донет у Народној скупштини 17. априла 2006. године такође је изазвао контроверзе и оспоравања. Али, за разлику од првог Закона, био је применљив, па су надлежни окружни судови донели низ решења о рехабилитацији жртава комунизма (имеђу осталих, рехабилитован сам и ја, о чему ћу касније). <br />
Они који су оспоравали овај Закон прогласили су га антикомунистичким. "Доносиоцима Закона било је важно да омогуће рехабилитацију лица која су лишена живота, слободе, или неких других права, након 6. априла 1941. године." Зашто Закон није обухватио лица која су у Краљевини била жртве државне репресије, а то су били комунисти? Одговор је доста једноставан. Та лица су већ рехабилитована доласком комуниста на власт, па је апсурдно да једно лице буде двапут рехабилитовано. "Закон обухвата период након 6. априла 1941. године да би се на тај начин криминализовао партизански Народно-ослободилачки покрет." Критичари Закона овим признају да су комунисти починили низ убистава, али та убиства су по њима била оправдана. Што се тиче четничких убистава, њихови починиоци су после рата били санкционисани, па нису могли двапут да буду осуђени. Дакле, ради се о комунистичким злочинима.<br />
Занимљиво је да је Добрица Ћосић, кад је био председник СР Југославије, предлагао да се донесе закон о рехабилитацији, али његов предлог се односио само на голоточане! (Ваљда га је гризла савест што је овај казамат у Јадранском мору посетио као млади писац!)<br />
Да је ово питање компликовано показало се на примеру рехабилитације двојице жандарма, чије убиство су после рата комунисти прогласили првом устаничком пушком, односно почетком партизанскјог устанка у Србији. Тога дана, 7. јула 1941. године, у селу Белој Цркви, недалеко од варошице Крупња, одржавао се у окупираној Србији народни сабор, као и сваке године. На сабору се појавила група ваљевских партизана и обратила се окупљеним грађанима са позивом на устанак. Два жандарма, у квислиншкој служби, пришла су да виде каква је то гужва и покушала да интервенишу. Партизан, студент из Ваљева, Жикица Јовановић Шпанац (борио се у Шпанији), потегао је пиштољ и обојицу их усмртио. После рата убица жандарма је проглашен народним херојем и подигнут му је споменик у Ваљеву. Законом о рехабилитацији ови жандарми су рехабилитовани.<br />
Реч је о нареднику Богдану Лончару (избеглици из Хрватске) и каплару Миленку Браковићу, чију су смрт послератне комунистичке власти прогласиле државним празником. Одлуком Народне скупштине Републике Србије од 9. јула 2001. године овај празник је укинут. Двојицу жандарма је рехабилитовао Окружни суд у Шапцу.У решењу Суда стоји да је "утврђено да су жандарми лишени живота без одлуке суда из идеолошко политилчких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот". Председавајући Судског већа овако је образложио у медијима ову одлуку: "Нажалост, 7. јула 1941. године Србин је убио Србина, што је означило почетак грађанског рата у Србији. Био је то устанак против државе, са јасним циљем промене целокупног система. Наредника и каплара ликвидирали су, из идеолошко-политичких разлога, припадници партизанског покрета". <br />
Рехабилитацију двојице жандарма јавно су одобрили сарадници Института за савремену историју, Коста Николић и Срђан Цветковић. Николић истиче: "Треба се суочити са болном прошлошћу. То није био никакав дан устанка, већ убиство из идеолошких и политичких разлога. Мислим да то убиство није било детаљно планирано, већ обичан инцидент, који је накнадно добио толики значај. А почињено је у складу са стратегијом Комунистичке партије Југославије - револуција на првом месту. Није пуцано у окупаторе, већ у представнике старе власти. То је била порука која се слала народу". Цветковић подржава одлуку Суда: "Ово је нови поглед на историјске догађаје који није идеолошки обојен. Расветљене су сложене околности, а убиство двојице жандарма демистификовано, да се више не представља као херојски чин". Историчари се слажу да рехабилитација двојице жандарма "није никакво превредновање историје. Нема говора о ревизионизму. Догађаји се сада напросто објашњавају онако како су се стварно догодили".<br />
Критичари Закона о рехабилитацији истичу да рехабилитација двојице жандарма представља одбрану квислиншког репресивног апарата, односно сатанизацију ослободилачке борбе. Партизани нису убили два Србина него два припадника државног апарата који се ставио у службу окупатора. Стога је, истичу критичари Закона, ово убиство било легитимно и не може се приказати као терористички чин убиства дојице невиних људи. Одавде произлази да је дозвољено и оправдано убијати представнике старих власти.<br />
Историчар Милан Радановић у чину рехабилитације двојице жандарма видео је "облик историјског правдања новог капиталистичког поретка". "Исправљање тзв. историјских неправди и спровођење тзв. националног помирења, тј. инсистирање на тзв. превладавању прошлости, представљају покушај ревизионистичких субјеката носилаца државне историјске политике демонизације Комунистичке партије Југославије као револуционарног субјекта Народно-ослободилачког покрета." Овај партизански историчар не пропушта прилику да се окоми на тзв. нови талас српских историчара. "Окосницу ревизије прошлости у Србији, поред апсолутизовања "комунистичких злочина", тј. партизанске ратне реторзије и послератне државне репресије над антикомунистима, антикомунистичког агзорцизма, тј. чишћења уљеза (комуниста) из националне историје, представља напор ка нормализовању равногорског четничког покрета као доминантног и најмасовнијег покрета отпора, уз захтев за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића као најистакнутијег представника овог покрета." Историчара посебно љути чињеница да држава подржава ову тежњу доносећи Закон о рехабилитацији. "Све то представља неприхватљиво занемаривање и прикривање злочиначке праксе равногорског четничког покрета и Михаиловићеве командне и политичке одговорности." <br />
Тако, и овај Закон, као и претходни, не само да није помирио српску историју, него је још више завадио. Грађански рат се из шуме пренео у институције државе. Стари историчари су остали у својим идеолошким бусијама, а нови немају довољно снаге да их из њих помере. Ипак, десио се један важан помак. Да је Коста Николић и ини писао пре двадесетак година то што данас пише, добио би дебелу робију. Милан Радановић и ини могу данас слободно да заступају комунистичку догматику а да не буду оптужени због тога. Ипак смо ушли у време демократије. <br />
Рекао сам да сам по истом Закону и сâм рехабилитован. Наиме, Окружни суд у Београду, у Судском већу састављеном од судија Наталије Бобот, председнице већа, и Марине Говедарице и Јелене Богдановић-Ружић, чланица већа, донео је 8. јуна 2009. године, решење о ништавости свих пресуда комунистичких судова на којима сам осуђиван. "Акти осуде су ништави од тренутка њиховог доношења и ништаве су све њихове правне последице, а рехабилитовано лице Иван Ивановић сматра се неосуђиваним." Пошто је Суд набројао поништене пресуде, закључио је: "Са свега напред наведеног очигледно је да су напред наведена решења и одлуке донете из идеолошких и политичких разлога".<br />
Интересантно је да судије за рехабилитацију нису поново изабране приликом реформа судства. Ваљда им је била отежавајућа околност што су рехабилитовале невине људе!<br />
Иначе, ни овај Закон, као ни претходни, није могао да буде до краја примењен. Већ у самом Закону је стајала одредба да ће о материјалном обештећењу рехабилитованих бити донет посебан закон. Тај закон није донет пуних пет година, па се поставило питање сврсисходности главно закона. Ево како је то изгледало на мом примеру. Кад сам добио судску рехабилитацију, обратио сам се Министарству правде (министарка Снежана Маловић) за надокнаду штете коју ми је из политичких разлога нанела држава. Добио сам одговор да се то не може реализовати, јер не постоји законска основа, односно није донет пропратни закон Закону о рехабилитацији. Тако сам се нашао у зачараном кругу. Законодавна власт је донела закон, али се не стара о његовој примени. Извршна власт је примила закон, али га је опструирала, учинила га мртвим законом. Влада и председник Републике нису покренули иницијативу за његову примену. Независно судство се прогласило ненадлежним, јер закон није потпун. Од мог захтева сви су практично опрали руке.<br />
<br />
6.<br />
<br />
Пошто су ме као писца ухватили, више нисам имао никаквог разлога да се и даље кријем. На срећу, времена су се променила, па су комунистички пуцњи постали ћорци. Демократија је одузела право комунистима да прогањају, суде, затварају, екскомуницирају. Ми дисиденти смо добили право да им кажемо шта су радили, а да за то не идемо у затвор. Они нису изгубили право да пљују по нама. Настала су смутна времена општег пропадања и уништавања свих вредности. Демократија није донела преображај, ренесансу. Комунизам се притајио и из бусије наставио да убија демократију. Од рехабилитације жртава комунизма није било ништа. Ја сам то морао да кажем отворено, да се не кријем више у литератури. Тако су настали моји полемички текстови, расправе. На срећу, имао сам где да их објављујем. Тада је излазио часопис Српска реч, који је пружао гостопримство писцима некомунистичке оријентације. Угостила ме је Даница Драшковић!<br />
У Српској речи сам водио две полемике везане за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића: једну поводом тетовирања кошаркаша Милана Гуровића и другу поводом скидања с репертоара Народног позоришта у Београду представе "Ноћ генерала" по роману Вука Драшковића.<br />
У историји догађаји знају да претекну идеје. Док сам ја премишљао шта после литературе, наместила ми се лопта у виду тетовиране мишице кошаркаша Милана Гуровића. Наиме, овај спортиста се појавио на терену са Чичом (Дражом) на мишици десне руке. Извео ме је на црту! За Даницу Драшковић написао сам следећи текст.<br />
1. "Ишарани кошаркаш Милан Гуровић овде је само повод. Момак је на свом телу насликао оно што је хтео и држим да је то његово право. Нема сумње да је он на тај начин изразио свој политички став, вероватно је сматрао да је то најбоље. Могуће је да је то његов језик, као што је мој језик роман. Ствар је у томе што је он био ефектнији и произвео оно што ја романом нисам могао. Ово је време спорта а не уметности. Живот се учи на стадионима а не у читаоницама. Не треба бити нарочито видовит да би се схватило зашто је Милан Гуровић урезао на своју мишицу лик Драже Михаиловића. Момак, очигледно симпатише генерала, то је његов политички став. За мене је то легитимно људско право. Зар није исто тако Аргентинац Марадона, један од најбољих фудбалера свих времена, истетовирао на себи најпре Че Гевару а потом Фидела Кастра? Тиме је Аргентинац изразио своје комунистичко опредељење. Е сад, Аргентинац то може а Србин не може! Мој колега Вук Драшковић написао је роман о генералу, „Ноћ генерала“, и нема сумње да је тиме изразио симпатије за четничког вођу. Легитимно је право човека да јавно изражава своја уверења. Но, очигледно, ствар није била у томе. На кошаркаша се дигла комунистичка лавина да му се онемогући да игра док не скине Чичу са мишице. (Тетоважа се не скида!) Проблем се до максимума заоштрио кад су се у ову српску ствар умешали Хрвати и Бошњаци. Њихове власти су забраниле кошаркашу (мислим да је играо за Партизан) улазак у њихове државе. Дигла се велика прашина, створена је међународна афера, и држава Србија је још једном морала да покрије уши, односно да се одрекне своје историје. Кошаркашки клуб Партизан се одрекао услуге свог најбољег играча. <br />
Суштина проблема је у томе што је генерал Дража Михаиловић проглашен фашистом! То су урадиле комунистичке власти уз помоћ Британаца. Хрватске и бошњачке власти су само играле на ту карту. Генерал Дража је био фашиста, квислинг, издајник. Комунисти су га као таквог осудили на смрт и убили. Кошаркаш је истетовирао на својој мишици квислинга! Пошто је модерна Европа одбацила фашизам, онда је јасно да није дозвољена употреба фашистичких симбола. Незамисливо је да, рецимо, немачки спортисти носе на дресовима кукасти крст, као симбол фашистичке државе. Ерго, кошаркаш Гуровић је неофашиста! Тиме су некадашњи наши судржављани дотерали ствар до апсурда. Генерала Дражу Михаиловића, првог антифашистичког герилца поробљене Европе, проглашавају фашистом! А пошто је тог герилца, кога су комунисти судски убили, постхумно одликовао амерички председник, природни вођа антифашистичке коалиције, испада да је и он фашиста! Није тешко закључити да Хрвати и Бошњаци то раде смишљено, превладавају своју фашистичку прошлост. На њиховој територији је била монструозна Независна Држава Хрватска, која је произвела фабрику смрти Јасеновац, углавном за Србе. Политичка порука је јасна: ми смо са фашистичком прошлошћу рашчистили, али Срби нису! Они носе фашистичке симболе! <br />
Прихватити ову аргументацију јесте политички мамац, како на њега одговорити? Уместо да се супротстави аргументом државе и да рехабилитује вођу некомунистичког покрета отпора, Србија пристаје на уцену. Милан Гуровић не може у Загреб и Сарајево, јер на својој мишици носи симбол српског фашизма. Стога, кад лидер Социјалистичке партије Ивица Дачић, који је одбио да гласа за поменуте законе, захтева од српске државе да узврати истом мером и забрани хрватским спортистима да улазе у нашу земљу, јер су они у највећем броју фашисти, није да није у праву. Ја бих више волео да Српска државе не прихвати хрватску аргументацију, него уради свој посао исправљања неправде историје. Овај унук комунизма не би ме интересовао да његова партија не подржава мањинску антикомунистичку Владу и практично може да је обори кад јој се прохте. Кад се све ово има у виду, очито је да је случај Гуровића више од игре и да се ради о прворазредном политичком питању. Стога ћу у овом тексту да занемарим спортску страну проблема, мада она свакако постоји. Проблем је у томе што хрватско-бошњачка теза о генералу Дражи Михаиловићу као фашисти има упориште у српској јурисдикцији."<br />
2. "До мене је допрло реаговање на овај текст двојице адвоката, Срђе Поповића и Рајка Даниловића, које ја, иначе, веома уважавам. Поповић је бранио "Црвеног краља" на суђењима 1972. године, а Даниловић је овај случај унео у своју књигу "Употреба непријатеља" (Политичка суђења у Југославији 1945 - 1991.) Први ми је поручио да је тема српско-српске поделе већ бајата и да чак ни литерарно није интересантна. Други ме је питао зашто су хрватски и босански Срби носили у ратовима 1991-95. године четничка а не партизанска знамења. Држим да су обе интервенције интересантне и провокативне и да заслужују нови дијалог. То показује да генерал Дража Михаиловић није политички мртав и адвокати, неверне Томе, морају то да уваже. Очито је да српска политика нема снагу да заврши историју. Политичке одлуке комунистичког заседања у Јајцу, без обзира какво дејство производиле пола века, нажалост још увек важе. Стога морам да одговорим адвокатима, макар њихове поруке биле само усмене.<br />
Господине Срђо Поповићу, тема партизанско-четничког сукоба није превазиђена, јер ми још увек нисмо изишли из историје. Да би се из историје изишло, учитељица живота мора де се превлада. У нашем случају превладавање прошлости своди се на одрицање од комунизма. То, дабоме, није лако деци комунизма, ма колико заговарала социјализам с људским ликом. <br />
Господине Рајко Даниловићу, овај страшни рат, против којег сте ви били од почетка, није био четнички него партизански рат. Комунисти су, на челу са својим богом, Јосипом Брозом Титом, за пола века своје тоталитарне диктатуре, створили све претпоставке за његово вођење. Био је то обрачун републичких компартија, а што су се оне позивале на верска и историјска знамења, била је то још једна комунистичка подвала. Они који су успели да преваре две трећине света, што не би залудели и нееманциповане Југословене, који за седамдесет четири године нису схватили да им је заједничка држава историјски интерес. Четничка знамења на партизанским капама била су у смислу обмане света."<br />
3. "Пре него што дам свој суд о целом овом проблему, желим да се осврнем на реаговање Српске државе поводом забране уласка кошаркаша Милана Гутовића на територију Хрватске односно БИХ. Навешћу реакције двојице у овом случају најрелевантнијих људи, премијера и министра спорта у српској Влади. <br />
Према новинама, српски премијер (Војислав Коштуница) изјавио је: „Та одлука је изненађење. То је отварње проблема на пољу спорта, које не би требало да буде спорно и где не би требало да буде проблема.“ Доста нејасно и неодређено. Као да је спорт изван друштва! Уместо да стане на страну кошаркаша и заштити његово право да изражава своју политичко опредељење, премијер релативизира проблем. Премијер је морао да каже да је генерал Дража био антифашиста и да демократска Србија, за разлику од комунистичке, то мора јасно да формулише, јер је њена Народна скупштина усвојила Закон о изједначавању партизана и четника и Закон о рехабилитацији жртава фашизма. Али он то није могао да каже из бар два разлога. Први, што је да би задржао подршку социјалиста, а самим тим и опстанак своје мањинске Владе, премијер опструирао примену поменутих закона, па сад није имао правно на шта да се позове. Други, што му је минстар правде, који му у Влади седи уз колено, бивши комунистички судија Окружног суда у Београду, који је забрањивао књиге и судио антикомунистима, по имену Зоран Стојковић. Не може се очекивати од комунисте да рехабилитује Дражу!<br />
А српски министар спорта (и просвете) је рекао: „Таква одлука је бесмислена у демократским друштвима и демократској Европи у коју и Хрватска и Србија желе да уђу. У таквој Европи је дозвољено свакоме да носи на руци своју иконографију.“ А о сâмом генералу Михаиловићу просветно-спортски министар је изјавио: „Михаиловић као историјска личност нема везе с Хрватима и Хрватском, а идеолошке контроверзе може да изазове само међу Србима.“ Не знам како то да прочитам? Ако бисмо следили министрову логику, испада да Дража није проблем за Хрватску али јесте за Србију! Другим речима, генералу не треба забрањивати одлазак у Хрватску, али га треба изгнати из Србије. Без обзира што се ради о логичкој грешки, министар је погодио у центар ствари: генерал Дража Михаиловић, вођа Четничког покрета отпора фашизму, јесте забрањен у земљи Србији, јер је на политичком суђењу у Београду 1946. године осуђен као фашиста и стрељан. Истина, ту пресуду су донеле комунистичке власти, али је демократске нису оспориле. Та пресуда из 1946. године још увек је на снази и не видим зашто се хрватске власти не би позивале на њу. Стога, предлажем господи министрима да окрену ствари на главу, па, уместо да се споре с Хрватима, иницирају обнову процеса генералу Михаиловићу и друговима из 1946. године у Србији. Нека се прикључе писцу Вуку Драшковићу који се годинама ломата по планини Равној гори и настоји да устроји српски Пантеон. А колико то кошта, најбоље је на својој кожи искусио овај српски књижевник."<br />
4. "Да експлицитно кажем оно због чега пишем овај текст. Тражим од српских власти да укину пресуду генералу из 1946. године и обнове овај политички процес. Пошто нисам правник, не умем ствар правно да формулишем, једино могу да наведем аналогију са Аписом. Као што је познато, комунистичке власти, на челу са Александром Ранковићем и Мошом Пијадом, организовале су нови процес солунским осуђеницима 1953. године и суд је донео ослобађајућу пресуду. То је, ваљда, био раскид са монархистичком прошлошћу. Нови процес генералу Михаиловићу и друговима значио би раскид с комунистичком прошлошћу. Уједно да кажем да се оштро супротстављам иницијативи Правног факултета да из овог процеса изузме Слободана Јовановића, који је тада осуђен на 20 година робије и проглашен ратним злочинцем. Највећи српски правни писац осуђен је зато што је његова Влада у емиграцији подржавала генерала Михаиловића. Знам да је овај мој апел глас вапијућег у пустињи, али морао сам да га упутим јавности, ма колико ризикујем да због овога испаднем препотентан писац. Кошаркаш Милан Гуровић пружио ми је шлагворт и ја сам му захвалан због тога.<br />
У ствари, ја се све време налазим у улози берберина цара Тројана, који је видео оно што су сви видели, али нису смели да кажу: У цара Тројана козје уши! Цар је скраћивао за главу оне који су то говорили. Комунисти су слали на робију оне који су рекли: Генерал Дража није био фашиста! попут берберина, ископао сам у својој литератури рупу и њој то саопштио. Из те рупе је изникла зова од које је неки пастир направио свиралу. На тој свирали одсвирао је да Дража није био фашиста. <br />
На крају, да понудим лакмусов папир како да данас препознамо комунисту. Нови комунисти су се одрекли свих постулата на којима су заснивали своју диктатуру: друштвене својине, интернационализма, диктатуре пролетаријата, једнопартијског система, комунистичког раја. Ови комунисти су тако камуфлирани демократијом да их је могуће препознати само по једном питању: по односу према генералу Михаиловићу. Све ће вам они данас признати, али неће дозволити да се поред њих још неко борио против фашизма. Сви су издали земљу само не они који су је 1945. године поробили и народу наметнули диктатуру која се по мало чему разликовала од фашистичке. Ако српски народ нема снаге да промени став према српском Чичи, онда и не заслужује другу етикету до да је фашистички.<br />
<br />
7.<br />
<br />
Друга полемика везана је за ДОС-овског управника Народног позоришта у Београду, глумца Љубивоја Тадића. Наслов тексту сам дао ЕУРОПЕЈСКИ ИНТЕНДАНТ, јер је он тако назван у једном загребачком листу. <br />
"Моје највеће разочарање зове се Љубивоје Тадић! (Да не буде забуне, реч је о актуелном директору Народног позоришта у Београду.) Какве су моје везе с овим глумцем?<br />
Љубивоја Тадића сам упознао у Сремчици, у кафани Стефан, 1998. године. Разуме се да смо један за другог знали, али дотле нисмо имали прилику да се сретнемо. Љуба је читао неке моје књиге, а ја сам га слушао свих деведесет дана грађанске побуне 1996/97. године, кад је са импровизоне трибине код споменика кнезу Михаилу најављивао говорнике, у ствари три стална говорника. У Сремчицу је дошао на пословни разговор (организатор месни одбор Демократске странке) да са једним новопеченим богаташем преговара о подршци позоришту које намерава да оснује. (Разуме се да од тога није било ништа, ти новокапиталисти много обећавају, али ништа не дају!) Пошто су му рекли за мене, састали смо се у поменутој кафани.<br />
Љубин пројекат приватног позоришта за мене је био више него привлачан. Готово све моје књиге су прилагођаване позоришном извођењу, али увек на алтернативан начин. (Изузетак је монодрама “Шопска амбасада”, коју је у салону Југословенског драмског позоришта играо Никола Симић.) Љуба ми је понудио да заједнички радимо на пројекту позоришта Огледало, што сам ја прихватио. Он је већ имао спремљену представу “Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа”, то је била једна изванредна представа. (Реч је о адаптацији политичке расправе Мориса Жолија, коју је сачинио и режирао Предраг Бајчетић. На сцени су дијалог водили Љуба Тадић као Макијавели и Бранко Видаковић као Монтескије. Жолијева расправа се односи на диктатуру Наполеона III, али је публика ту видела диктатуру Слободана Милошевића. Представа је играна уз помоћ Фонда за отворено друштво (Сорош) углавном бесплатно. Имала је много гледаоца, али није донела нашем позоришту никакав приход.) Испоставило се да није било једноставно регистровати позориште: морали смо да оснујемо предузеће. На том послу сам углавном радио ја, што ме је веома оптерећивало, јер за администрацију немам никаквог смисла. Требало је имати посла са адвокатима, чашћавати судије, водити књиговодство. Све је то коштало. Кад смо регистровали предузеће Ивановић и Тадић, испоставило се да не можемо да га издржавамао, нарочито су били велики трошкови књиговодства, а требало је плаћати и порезу. Стога смо одлучили да предузеће пререгиструјемо у агенцију, где није потребно књиговодство, него се порез плаћа паушално сваког месеца. Тако је настала агенција Огледало, којој сам ја био номинални директор. Прво што сам открио је да држава тражи да плаћам социјално и пензијско осигурање, иако сам већ у пензији! (Био је то један од многих нонсенса који убијају сваку приватну иницијативу. Колико знам, демократска власт га није укинула.) <br />
Љуба је поново добио средства од Фонда за отворено друштво за представу “Свечана академија”. Представа је припремљена по књизи “Читанка српске политичке поезије”, коју смо уредили Маринко Арсић Ивков и ја. Маринко је већ имао запажену књигу “Антологија српске удворичке поезије”, додали смо антиподну сатиричку поезију. Представа је имала претпремијеру, али званично није ушла у позоришни живот. Десили су се неки догађаји који су то спречили, најпре бомбардовање, а онда Љубино политичко ангажовање. У исто време кренули смо и са издавачком делатношћу, финансијски смо добро прошли са једним приручником од којег смо плаћали дажбине. Штампали смо Бајчетићеву адаптацију Жолија, али то није донело приход. Иницирали смо и објавили књигу политичких расправа судије Зорана Ивошевића, “Не пристајем”, која је имала доста јавног успеха, али је представљала финансијски неуспех. Финансијски смо лоше прошли и са “Читанком српске политичке поезије”; скупо издање које се мало продавало. Све у свему, направили смо приличне новчане губитке и били смо пред банкротом. Једино што ми је преостало у тој ситуацији било је да агенцију угасим, јер се водила на моје име и порески органи су мене гањали. (Ова позоришна авантура без покрића коштала ме је прилично новчано, а узела ми је годину дана радног времена.)<br />
За све време рада на позоришту односи између Љубе и мене били су коректни. Ја сам једино гунђао што “Дијалог...” не комерцијализујемо, али Љуба је мислио да је важнија политичка улога представе. Шта је мене привукло том пројекту? Пре свега могућност да се у Огледалу играју моји текстови. У ту сврху сам чак и написао три текста, у ствари реплике на постојећа књижевна дела. (То су: “Удбаш”, реплика на драму “Професионалац” Душана Ковачевића, “Црвени певац”, реплика на роман “Црвенило” Саше Хаџи Танчића и “Нишки трибунал”, реплика на спис Мориса Жолија “Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа”.) Није дошло до позоришне реализације ниједног од ова три текста. Љуба је нешто мало као радио, али то није било озбиљно. (Ради се о драми “Црвени певац, Црни рак”, у којој су дате судбине два значајна актера Јужне Србије, соцреалистичког сликара Боже Илића и комунистичког либералног политичара Веселина Илића.) Једино што сам успео то је да ову драму штампам, али то нема везе с Љубом.<br />
За разлику од мене, Љуба је пуч од 5. октобра 2000. године дочекао спреман. Пре тога је формирао политичку странку, Покрет за демократску Србију, са генералом Момчилом Перишићем, дугогодишњим Милошевићевим начелником Генералштаба Војске Југославије, на челу. Странка је, дабоме, била минорна, али је у саставу Демокртаске опозиције Србије (ДОС-а) ушла у парламент. Љуба Тадић и Предраг Бајчетић постали су посланици, Љуба савезни. Већ 6. октобра, заједно са Самуром Радуловићем, мојим потпредседником Савета за културу Градског одбора ДС, Љуба је упао у управу Народног позоришта и прогласио се директором националног театра. Пре тога је играо у алтернативним представама, сад је постао протагониста националног позоришта. Не кажем да је то био лош потез, ако је могао Александар Берчек што не би могао Љубивоје Тадић? Уосталом, глумац Бранислав Лечић је постао министар културе. Тако је ДОС-ова власт била пре свега глумиште у којем се симулирају промене, глуми реформа. А нова власт је била само наставак старе, па се у Београду појавио графит: Све је исто само њега нема.<br />
То да је мој Љуба постао директор Народног позоришта сазнао сам од заједничког нам пријатеља Милана Арнаута. (Милан И. Аранаут је дизајнер и издавач, готово све алтернативне књиге сам урадио са њим, а радио је и Љуба. Чак су имали неке заједничке планове, од којих није било ништа.) Зове ме Арнаут. - Честитам ти, виче из Београда у Сремчицу, извођење драме у Народном позоришту! Разуме се да ништа нисам разумео. - Како, зар не знаш? Па твој Љуба је постао директор Народног позоришта. Бирај шта ћемо да играмо! Ја ти саветујем да тражиш да се игра "Драинац..". Али да сценографију правим ја... (Док смишљам шта да одговорим Арнауту, да се присетим мојих позоришних пројеката. И “Црвени краљ” и “Аризани” су драматизовани и постављени на сцену. “Краља” је режирао Златан Дорић у студентском позоришту и био сам врло задовољан, али то је била мала надокнада за велике планове које је комунистичка држава стопирала. Направљено је неколико драматизација “Аризана”, једну је начинио глумац Жика Миленковић, али ниједно позориште није хтело да је прихвати. Рекли су ми да је Златан Дорић направио одличну драматизацију за Народно позориште у Нишу, али ја сам у граду свог рођења увек био непожељан, Ниш је прича за себе. Игране су монодраме “Шопска амбасада” и “Џика из Џигољ”. Али Арнаут није мислио на драматизације, него на моје романе који су написани у драмској форми. Тако су “Браћа Југовићи” у ствари комбинација драме и романа, са много документарне историјске и политичке грађе. “Црни дани Раке Драинца” су историјска драма о грађанском рату на југу Србије.) - Слушај, Милане, сад ја вичем из Сремчице у Београд, хајде да се кладимо да Љуба не само да неће играти моју драму, него ме више неће ни познавати! Милан прихвата опкладу, вечера за друштво код Микана, уз напомену да ћу морати да зајмим паре, јер од пензије то нећу моћи да платим! (То је тачно!) Али тражи да му објасним откуд ми таква идеја, па Љуба је добар човек. - Зашто си увек циник? Кажем му: - Ти си, Милане, сликар, па је могуће да ниси читао Шекспира, бар не драму “Хенри IV”. У тој драми – а из два дела је – принц од Велса, Хари, другује са старим витезом Џоном Фалстафом, који га учи пићу, женама, животу. Кад принц Хари постане краљ Хенри V, први кога ухапси био је његов учитељ, да га не би подсећао на оно што је доскора био! Опкладу сам, наравно, добио: кад се Љубивоје Тадић устоличио, прво што је урадио било је да разбије Огледало. Неће да га одсликава из времена кад је био алтернативац. Сад је он посато еуропејски интендант! (Термин сам узео из једног његовог текста у НИН-у. Ту Љуба пише како је освојио Загреб са представом хрватског писца Шнајдера. Седео је у почасној ложи са супругом хрватског председника Стјепана Месића и чуо шапат госпођа из партера, које су се окретале да га виде: - Как еуропејски делује овај београдски интендант! Не знам да ли умем да читам, али испада да у Загребу нас Србе виде као некакве брадате ћетнике, оне из филмова њиховог Црногорца Вељка Булајића, па кад неко обуче скупо одело и веже кравату, уз то је још леп, делује еуропејски!) Ето зашто Љуба није хтео на сцени "Драинца": не би деловао као еуропејски интендант, него као балкански управник! (Само, у погледу "Драинца" Љуба се мало забунио: песник из Топлице је био већи еуропејац него што казалишни интендант може себе и да замисли, макар из ложе председника Хрватске државе.) Ипак, еуропејца је у погледу писца Српског југа мало гризла савест, па је организовао у Народном позоришту јавно читање “Црвеног певца”. Иновација, драма за позоришно читање!<br />
Но не бих се бавио овим проблемом себе ради. Ја сам бар навикао на одбацивање, маргинализацију, ниподаштавање. Љубивоје Тадић није први који је то учинио, а није ми нанео никакво зло, сем што је разбио заједничко нам Огледало. Ово пишем због “Ноћи ђенерала”, драме Вука Драшковића о судбини највећег српског страдалника, генерала Драже Михаиловића. Кад је објављена вест да Народно позориште из Београда и Народно позориште из Ужица заједнички постављају драму по Драшковићевом роману, искрено сам се обрадовао. Нема трагичније личности у новијој српској историји од генерала Драже: учесник свих српских ратова за ослобођење и уједињење; официр који није признао капитулацију него је на Равној гори побио устанички барјак; командант изигран од савезника и оних у чије је име крварио; савезник испоручен на милост и немилост комунистима који су га на монтираном процесу зверски убили; српски Чича анатемисан као издајник иако је био највећи српски родољуб. Коначно, генерал Дража Михаиловић је био човек издан од свих: од западних савезника, од југословенске Владе, од српског краља, од рођене деце (један син му је погинуо борећи се под његовом командом, а други син и ћерка постали су комунисти и здушно пропагирали против оца, да би на крају завршили као информбировци); од Србије које је пришла победничким комунистима. Куд ћеш веће трагедије! Мислим да се у литератури генерал Дража може поредити са краљем Лиром. Вуку Драшковићу припада историјска част што се, иако је потекао из комунистичке породице, посветио исправљању највеће неправде у српској историји, скидању љаге са трагичног вође српског покрета отпора. Изградња комплекса на Равној гори је зидање српског Пантеона. Зар је могуће да еуропејски интендат Љуба Тадић то није схватио, кад је одустао од припремљеног пројекта и практично забранио да се српска трагедија нађе на сцени националног театра? <br />
Љубино објашњење одустајања од пројекта, у којем играју његови глумци, у најмању руку је несувисло: - Не улази се тек тако у национални театар! А како је он ушао?! И сад: “Ноћ генерала” може да игра у Ужицу, Бечу, Америци... али не може у Београду! “Генерал Недић” Синише Ковачевића може да игра у Звездара театру, али “Ноћ генерала” Вука Драшковића не може да се изводи у Народном позоришту! Морам да подсетим мог Љубу да је Вук Драшковић у то позориште ушао 9. марта 1991. године, кад је за тако нешто претила дебела робија! Ако директор сматра да Драшковићев роман нема уметничке квалитете за сцену НП, онда би то морао отворено да каже. (Један ној пријатељ, који је гледао представу у Народном позоришту у Ужицу, уверава ме да је то сасвим солидна представа, очишћена од неких мана које има роман.) Ако Љуба хоће да каже да то није “Краљ Лир”, поређење је опет несувисло, јер је Шекспир био писац који се највише приближио Богу! (Виктор Иго). <br />
Или Љуба жели да оправда титулу еуропејског интенданта? Морам да му кажем да се не постаје еуропејац негирањем српства. Нека узме за пример Вука Караџића, истинског Европљанина, који није из Европе уносио у Србију европске рестлове, него је из Србије износио српске народне песме. <br />
Ипак, ова ружна епизода ми је помогла да схватим зашто је Љуба разбио наше Огледало: да се не бисмо у њему огледали."<br />
<br />
<br />
8.<br />
<br />
Пошто две Коштуничине Владе нису реализовале законе у чијем су усвајању учествовале, остало је новоформираној Влади после избора 2008. године да то учини. Проблем је био у томе што је ова Влада формирана од Демократске и Социјалистичке странке, па се постављало питање да ли ће бити вољна да прими Коштуничину хипотеку. Поставило се питање да ли ће се социјалисти прилагодити тежњи демократа да земљу уведу у Европску Унију (Нема алтернативе за улазак у Европску Унију!) или ће остати у својим комунистичким рововима? Споља гледано десило се прво, социјалисти су смањили количину своје мржње према Дражи. Пристали су да Влада поради на имплементацији поменутих закона, јер би без њих Европа остала само пусти сан. <br />
Тако је Влада Републике Србије (председник Мирко Цветковић, али главни промотер председик Републике Борис Тадић) током 2009. године формирала две комисије за преиспитивање историјских догађаја одиграних на тлу Србије у току и по завршетку Другого светског рата. Тако је коначно Влада стала иза донетих закона, а Министарство правде је одређено за координатора рада двеју комисија. <br />
Прва комисија формирана је 27. априла 2009. године и добила је назив Државна комисија за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба - Драже Михаиловића. Друга комисија је формирана 9. јула а конституисана 12. новембра 2009. године и добила је назив Државна комисија за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. године. Ова комисија је колоквијално названа Државна комисија за тајне гробнице. <br />
Већ сама чињеница да је држава стала иза донетих закона уз могућност да их оживи, донела је узбуну на комунистичкој левици (лево од Социјалистичке партије Србије), састављеној од тзв. невладиних организација, али подупртој од одметничке Либерално - демократске странке. "Примена ових закона и потоњи напори ка дефинисању државне историјске политике актуелне Владе, у којој већину има Демократска странка, представљају јасан ревизионистички континуитет." Радикална левица је напала Демократску странку (која не само да није десничарска, него се декларише као Леви центар) да форсира неформалну ревизионистичку школу у оквиру савремене српске историографије. Историчари новог таласа, Коста Николић, Бојан Димитријевић, Срђан Цветковић... још једном су дошли на удар. "Оснивање комисије за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба-Драже Михаиловића, упоредо са покретањем судског поступка за рехабилитацију овог ратног злочинца, представља завршни чин државне рехабилитације најзначајнијег протагонисте српског колаборационизма, одговорног за бројне злочине равногорских четничких формација", написао је у име нове левице помињани историчар Милан Радановић у чланку "Академски историјски ревизионизам у служби државне историјске политике у Србији након 2000."<br />
Комунистички историчар се посебно окомио на чланове комисија из органа власти. Тако помиње председника Комисије за утврђивање околности погубљења генерала Михаиловића, Слободана Радовановића, бившег заменика јавног тужиоца Републике Србије, Слободана Хомена, државног секретара у Министарству правде и Бојана Димитријевића, помоћника министра одбране за војна питања. Овима додаје Косту Николића и Слободана Г. Марковића. Настоји да чланове Комиије дифамира.<br />
Овом историчару је још једном црвена марама ревизионистички историчар Коста Николић. Напада га као коаутора уџбеника за завршне разреде гимназије из 2002. године, у којем је одбачена комунистичка црно-бела оцена догађаја из грађанског рата у Србији. Извлачи му изјаву из 2004. године да су према његовом "критичком суду били у праву они који су изгубили рат 1945. године".<br />
За Бојана Димитријевића се каже да је покушао да релативизира квислиншке улоге Милана Недића и Димитрија Љотића. "Извесно је следеће: ни Љотић ни Молан Недић нису били петоколонаши, а за дискусију је може ли се њихова улога - нарочито Недићева - квалификовати као квислиншка. Генерално узев, међу Србима и Словенцима није било организоване пете колоне. Ако уопште због тога на неку политичку групу треба указати прстом, то најпре могу бити комунисти због познатог благонаклоног става који је имао Совјетски Савез према инвазији сила Осовине на Југославију." <br />
За другу Државну комисију за тајне гробнице побијених од септембра 1944. комунистички историчар каже да је проистекла из Института за савремену историју, чији је директор Момчило Павловић. "Знајући потенцијале сарадника Института за савремену историју и уопште историчара млађе генерације, за које верујем да немају оптерећења старијих колега, одлучио сам да ово питање (злочини ослободилаца) подигнем на највиши могући ниво. Искуства у раду с Државном комисијом за испитивање чињеница извршења смртне казне и проналажење гробног места генерала Драгољуба Михаиловића, уверила су ме да је настала повољна клима и да постоји политичка воља да се ова питања расветле." <br />
На крају, Милан Радановић је извео закључак да се ради о ревизији историје. Ипак, не може да негира партизанску ратну реторзију и извесну послератну државну репресију, која је однела животе одређеног броја лица која на праведном суђењу не би била осуђена на најстрожу казну, али све то ставља у функцију нужности. Невоља је што "данас антикомунисти од тога покушавају да изграде политички капитал". Дакле, рад ових државних комисија нема за циљ да утврди истину из блиске прошлости, него да је стави у функцију растућег антикомунизма. <br />
Комунистички историчар старе школе окривљује државу Србију што је дозволила рад ових комисија. "Настојања да се након "демократских промена" дефинише државна историјска политика, грозничаво упињање да се њене контуре испуне прочишћеним историјским садржајем, односно резултатима ревизионистичке историографије, омогућила су постсоцијалистичким властима да политички инструментализују чињеницу постојања извесних историјских контроверзи."<br />
Да ја закључим. Нова историјска сазнања о грађанском рату у Србији, писање великог броја учесника и сведока тог рата, чак и комунистих (Милован Ђилас, Владимир Дедијер), нису могла да пренебрегну чињеницу о комунистичком насиљу. Кад су нови историчари то прочитали, репери комунистичке историографије, у какве спада Милан Радановић, пожурили су да их оптуже за прекрајање "недавне прошлости југословенске заједнице", као и рестаурацију новог капитализма. "Ова тенденција коинцидира са потирањем стечених права најширих слојева становништва, као значјне тековине претходног социјалистичког раздобља."<br />
Иначе, поменуте комисије се нису баш претргле радом. Прва Комисија је након двогодишњег рада, 14. априла 2011. године установила да је генерал Дража Михаиловић погубљен на Ади Циганлији након пресуде војног суда, на начин како су то описали у својим романима о Дражи Вук Драшковић и Мирослав Тодоровић. Комисија је пронашла бар једног сведока који је у том чину учествовао као припадник Озне. Са Дражом су убијени и остали осуђени на смрт у Топчидерском процесу. Више од тога Комисија није могла. Пронађене кости на месту погубљења не припадају убијенима, него су животињаког порекла, па нека мања ископавања нису дала резултат. Ипак, Српска православна црква је то место освештала, а Српски покрет обнове поставио крст. <br />
Друга комнисија је досад, како је саопштила, пописла око 37.000 жртава комунистичког терора у Србији, по имену и презимену. Тај списак није коначан. <br />
У међувремену су унук генерала Драже Михаиловића, Војислав Михаиловић, Српска либерална странка и још неке организације поднели захтев за рехабилитацију Драже. Надлежни Виши суд у Београду још није донео решење по том захтеву.<br />
<br />
<br />
9.<br />
<br />
Док чекамо одлуку српског судства о рехабилитацији генерала Драже Михаиловића, да се позабавимо једном другом рехабилитацијом која је повезана са првом, рехабилитацијом професора Слободана Јовановића. Овде уводим у причу професора Правног факултета у Београду, Јовицу Тркуљу, који је понајвише радио на рехабилитацији жртава комунизма. Веома је заслужан што је Слободан Јовановић рехабилитован, као и што су његови земни остаци пренети из Лондона у Београд. Уза све признање професору Тркуљи за овај рад, узео са слободу да се са неким његовим ставовима не сложим. Кад је стигла вест о рехабилитацији Слободана Јовановића, објавио сам у Херетикусу, чији је Тркуља главни уредник, чланак с којим упознајем Читаоца.<br />
"Вест да је најзначајнији српски правни писац, професор и декан београдског Правног факултета, члан Српске краљевске академије наука и уметности, али и председник Српског културног клуба и Српске краљевске владе у егзилу, Слободан Јовановић, политички и правно рехабилитован, може само да охрабрује. Београдски Окружни суд, правно надлежан за спровођење Закона о рехабилитацији, позитивно је одговорио на захтев више субјеката, међу којима су Правни факултет у Београду, Удружење књижевника Србије, Српска либерална странка, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини 1941-45. године... и донео решење о стављању ван снаге пресуде комунистичког Војног суда од 15. јула 1946. године, изречене на процесу у Топчидеру. Наиме, на овом процесу, који један аутор назива Велеиздајничким београдским процесом, Слободан Јовановић је осуђен у одсуству на 20 година робије и лишења свих грађанских права. С обзиром на његову поодмаклу доб, то је практично значило изгон до краја живота. (Као и у случају Стевана Мољевића, који није изашао са робије.) Рекло би се да је пресудом београдског Окружног суда исправљена једна велика неправда и усвојено становиште Удружења књижевника Србије да је «дело Слободана Јовановића незаобилазно у корпусу наше културне баштине и да је идеолошком пресудом (1946) нанета немерљива штета генерацијама које су биле онемогућене да га упознају». Још нам је у сећању квалификација Слободана Јовановића као «крвавог кољаша», од стране Градског комитета СК Београда (председник Слободан Милошевић), кад је Партија спречила издавање сабраних дела овог писца.<br />
Међутим, ова пресуда поставља низ недоумица. Стога, нека ми буде дозвољено да ставим озбиљне резерве у погледу овог чина, без обзира што у потпуности подржавам пресуду београдског Окружног суда. Да бих овај став образложио, морам најпре да се осврнем на осуду Слободана Јовановића на комунистичком Војном суду у Београду 1946. године. На том процесу се судило групи од 24 окривљена за издају народа и сарадњу са окупатором и сви су оптужени проглашени кривим. Укупно је изречено једанаест смртних казни и оне су извршене, сем у случају члана најужег руководства четничког Централног комитета, Младена Жујовића, и генерала Петра Живковића, који нису били доступни комунистичким властима. Поставља се питање зашто је осуђен Слободан Јовановић?<br />
Велеиздајнички процес у Топчидеру био је у ствари суђење четничком покрету на челу са генералом Дражом Михаиловићем, вођом овог покрета отпора, командантом Југословенске војске у отаџбини (ЈВО) и војним министром у Југословенској влади у емиграцији. Пада у очи да се оптужени могу поделити у три групе од по осам чланова: у првој су били припадници ЈВО и чланови Централног националног комитета Равногорског четничког покрета; у другој, на челу са Слободаном Јовановићем, били су чланови емигрантске Владе, али само из редова српских министара, и они су осуђени што су јавно дали подршку Покрету генерала Михаиловића; у трећој су налазили се министри и други функционери Недићеве Владе као и Љотићевог профашистичког покрета, дакле сарадника окупатора. (Јовица Тркуља каже да су биле четири групе.) Већ сама ова чињеница показује до које мере је Топчидерски процес био монтиран и неправни, кад су се на истој оптуженичкој клупи нашли припадници два супротстављена покрета, какви су били Дражин и Љотићев, који су међусобно ратовали. Али циљ комунистичког процеса је био да све противнике комуниста сврста у исти кош и етикетира их као народне издајнике и ратне злочинце. <br />
Срамни посао судске егзекуције над противницима комунизма био је поверен опробаном тандему пуковника правника, Милошу Минићу као тужиоцу и Михаилу Ђорђевићу као председнику Судског већа (један писац га је назвао судијом смрти!), који се успешно опробао на суђењу заробљеним припадницима ЈВО у јулу-августу 1945. године, на тај начин што их је послао у смрт. (Команданти ЈВО пуковници Драгутин Кесеровић и Војислав Лукачевић).<br />
Мене овде интересује група Слободана Јовановића. Њу су сачињавали председници емигрантске Владе, Слободан Јовановић (осуђен на 20 година), Божидар Пурић (16 година), Милан Гавриловић (15 година), министар спољних послова Момчило Нинчић (8 година) и војници, генерал Петар Живковић (на смрт, вероватно што је био на челу Шестојануарске диктатуре 1929. године, којом су комунисти стављени ван закона), мајори Радоје Кнежевић (10 година) и Живан Кнежевић (20 година). Куриозитет је да су осуђени браћа Кнежевићи, који су били најзаслужнији за двадесетседмомартовски пуч, који је учинио да се немачки план Барбароса (напад на Совјетски Савез) одложи за три месеца и тако вероватно спаси центар светског комунизма. Осим тога, овај пуч је извео комунисте из илегале. (На Славији у Београду је говорио Милован Ђилас.)<br />
Кад се узму у обзир ове пресуде, онда инсистирање на научном и књижевном делу Слободана Јовановића није релевантно за ову ствар. Слободан Јовановић није осуђен због свог правног или књижевног дела; нити што је био декан Правног факултета или члан Краљевске академије наука и уметности; не ни што је био оснивач и председник националног Српског културног клуба; него што је као председник краљевске емигрантске Владе подржао борбу генерала Драже Михаиловића како против окупатора, тако и против комуниста. Отуда, проста логика каже да се процес Слободану Јовановићу не може издвојити од процеса генералу Михаиловићу и друговима. Ако је генерал Дража Михаиловић крив што је учествовао у рату и што је био ратни злочинац, онда је крив и Слободан Јовановић што га је у томе подржавао. Ове две пресуде су нераздвојиве. Посебно збуњује чињеница да је Правни факултет одвојио случај Слободана Јовановића од случаја друга два професора овог факултета, Косте Куманудија и Лазара Марковића. (Први је осуђен на 18 месеци што је потписао антикомунистички «Апел српском народу», а други на 6 година такође због тог апела, али и због памфлета против Павелићеве Независне Државе Хрватске у којој је српски народ био изложен геноциду.)<br />
Зато, нека ми буде дозвољено да кажем да је издвајање процеса Слободану Јовановићу из процеса Дражи Михаиловићу и друговима контрапродуктивно и значи у ствари нову осуду генерала. По мом суду, једина исправна одлука би била поништавање пресуде Војног суда у Топчидеру из 1946. године у целини и ново суђење по истом предмету. Подсећам да су комунистичке власти (главни промотер Александар Ранковић) поништиле Солунски процес и обновиле га 1953. године у Београду, којом приликом су Апис и другови ослобођени оптужбе и рехабилитовани. Не могу да предвиђам како би на новом суђењу генерал Дража Михаиловић и другови прошли, претпостављам да би недићевско-љотићевска група била осуђена. Могуће је да би био осуђен и генерал по командној одговорности, али шта онда да кажемо за Јосипа Броза, чији злочини надмашују Михаиловићеве. Извесно је да ће држава Србија, и српски народ у целини са њом, ићи у будућност својим путем, одвојеним од пута других јужнословенских народа. Нека ми буде дозвољено да кажем јасно да Србија не може у будућност са Јосипом Брозом Титом као народним херојем и Дражом Михаиловићем као ратним злочинцом. Ако Србија није у стању да превлада своју прошлост, тешко да је чека повољна будућност.<br />
Да закључим: Топчидерски процес је био монтиран и без правног утемељења. Обнављањем овог процеса Република Србија би скунула љагу са једног дела своје историје и начинила дисконтинуитет од своје комунистичке прошлости. Што је најважније, постала би правна држава која има храбрости да се суочи са сопственом истином." <br />
<br />
10.<br />
<br />
Пошто Јовица Тркуља није одговорио на овај текст, узећу као одговор његов фељтон у Вечерњим новостима, написан поводом београдске сахране Слободана Јовановића, у 11 наставака. <br />
У прва два наставка Тркуља даје биографију Слободана Јовановића, ја ћу да је сажмем у скицу, како захтева моја прича. Дакле, Слободан је рођен 1869. године у Новом Саду, тада у Аустро-Угарској, где му је отац Владимир Јовановић био политички емиграт, пошто су га власти протерале из Србије као либерала. (Наводно је име Слободан било прво такво име у Србији. Његова сестра је добила име Правда.) Прве године детињства Слободан је провео с родитељима у Италији и Швајцарској. Пошто је кнез Милан Обреновић помиловао Владимира и дао му државну службу, овај се 1872. године вратио са породицом у Београд.<br />
У Београду је Слободан завршио 1886. године Прву београдску гимназију, потом је завршио Правни факултет у Женеви. Затим је изучио јавно право на Париском универзитету. Године 1892. враћа се у Београд где се запослио у Министарству иностраних дела., где се највећим делом бавио "маћедонским пословима". Убрзо га је краљ Александар Обреновић поставио за аташеа у посланству у Цариграду.<br />
Његов списатељски рад почиње 1893. године писањем књижевних и позоришних критика (о Стендалу, Золи, Ибзену, Прусту... али и о филозофу Волтеру и политичару Гленстону). За професора Државног права на Правном факултету Велике школе у Београду изабран је 1897, кад му је било 28 година. Отад па до пензионисања радио је као професор Правног факултета, предавао је Јавно међународно право и Државно право.<br />
Године 1901. био је међу оснивачима Српског књижевног гласника, бесумње најугледнијег српског књижевног часописа до Другог светског рата. <br />
Као професор био је "наставник огромне и неспутане енергије монашки посвећен својој струци и позиву". По сведочењу његових студената Слободан није био добар беседник. Физички је изгледао релативно слаб, омањег раста, пискавог гласа, без харизме. Али је све то надокнађивао енциклопедијским знањем, одличним језиком, изванредном виспреношћу. Његов колега са Правног факултета, Драгољуб Јовановић, такође Титов осуђеник, записао је о њему у Медаљону: "Он је коректно и објективно приказивао ставове других, али је давао и своје мишљење, скромно, увијено, узгредно, али је давао. Његови судови су скривени у складном мозаику описа, портрета и анализа. С. Јовановић се устезао да отворено проповеда, али је имао врло значајних запажања и занимљивих мисли, дао много корисних путоказа новим покољењима". <br />
Већину својих предавања на Правном факултету Слободан Јовановић је преточио у књиге и тако је настало једно од најграндиознијих дела српке науке, које је издавач Геца Кон објавио од 1932. до 1936. године у 17 књига.<br />
Напоредо са професорским радом, Слободан Јовановић је обављао и низ научних и државничких послова. Тако је 1911. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. У периоду ратова, био је ангажован у пресбироу Врховне команде, Године 1918 - 19. учествовао је као експерт на Мировној конференцији у Версају. Био је декан Правног факултета, ректор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије. Радећи ове послове стекао је велики углед, па је прозван српским Волтером. У пензију је отишао 1940. године.<br />
Други светски рат је провео у Лондону, а по завршетку рата одбио је да се врати у комунистичку државу, па је остатак живота провео у емиграцији. Умро је 1958. године.<br />
<br />
11.<br />
<br />
Професор Јовица Тркуља је окарактерисао Слободана Јовановића као "човека ренесансног духа, огромне енергије, са наглашеним осећањем родољубља и одговорности". У политичким временима у којима је живео углавном се клонио политике. Није био члан ниједне политичке странке, нити се ангажовао за неку идеологију. Његова основна вокација била је правна наука, а успешно се бавио и другим областима људског знања, поготово су га интересовале историја и литература. Све довде Тркуља пише професору факултета на којем и сâм предаје панегирик. <br />
Проблем за Јовицу Тркуљу је настао кад је требало да оцени Слободанову политичку делатност. Наиме, за актуелног професора Правног факултета Слободан Јовановић је био неуспешан политичар, "његов излет у политику био је неславан". Нека ми професор дозволи да се с њим у овој оцени не сложим. <br />
Тачно је да је Слободан Јовановић невољно ушао у политику. Са разних страна су му упућиване замерке што "нема куражи да уђе у политику", него се држи по страни и "критикује људе а не каже како би требало да поступају" (Драгољуб Јовановић, који се политички веома ангажовао као вођ Земљорадничке странке). Наводно је Слободан одговорио: "Али ја то не знам! Ја сам публика, а нисам глумац. Осећам кад није добро одиграно, али не бих умео рећи како је требало". <br />
Може се рећи да се Слободан Јовановић политички ангажовао радом у Српском културном клубу, који је основан 5. фебруара 1937. године. Клуб је основан као ванстраначка организација за окупљање Срба целе Краљевине Југославије а у "циљу неговања српске културе у оквиру Југословенства". Слободан Јовановић је изабран за председника Клуба, али су његови стварни иницијатори и главни организатори били други људи: Драгиша Васић, Слободан Драшковић, Владимир Ћоровић, Васа Чубриловић... Нема сумње да је Клуб вршио културну мисију и залагао се за "обнову демократије и отпора наступајућем фашизму", али се није бавио дневном политиком. Тек стварањем Бановине Хрватске и приступањем Краљевине Југославије Тројном пакту, Клуб се политички ангажовао и стао на страну снага које су извршиле пуч од 27. марта 1941. године. Не видим у чему би ту могла да буде негативна улога Слободана Јовановића и зашто Тркуља то означава као "неславни излет у политику"? Слободан Јовановић се ангажовао на страни снага које су се залагале за националне вредности и одупирале фашизму. <br />
Кад је већ ушао у политику, Слободан Јовановић није могао да се извуче из ње. Тако је после обарања Владе кнеза Павла, која је истина невољно али фактички приступила Тројном пакту, Слободан Јовановић се нашао у сâмом центру политике, као потпредседник пучистичке Владе генерала Душана Симовића. Већ је имао 72 године, а рад на једном од највећих опуса у српској науци, свакако га је доста исцрпио. А прилике су биле такве да нико није могао да их каналише, Хитлер је једноставно прегазио Југославију. Слободан је морао по други пут у бекство, истина овога пута авионом за разлику од Албаније кад је одступао пешице. Не видим никакву мрљу у политичком понашању Слободана Јовановића.<br />
После Палестине, Симовићева Влада се стационирала у Лондону. Ова коалициона Влада била је у великом сукобу, нарочито у погледу кривице за слом. Још пре него што је авион са аеродрома у Никшићу полетео пут Палестине, Бановина Хрватска је прогласила независност и назвала се Независном Државом Хрватском, на челу са усташама емигрантима, који су 1934. године организовали убиство законитог краља Југославије, Александра Карађорђевића. Још се Влада у Лондону није честито сместила, а из домовине су почели да стижу извештаји о погрому Срба у Хрватској и Босни. Између генерала Симовића и мајора пучиста дошло је до оштрог сукоба, па је Симовић морао да одступи. Тако је Слободан Јовановић постао 11. јануара 1942. године председник краљевске Владе, што је било равно стављању руку у ватру. (Касније је професор рекао у иронији да је био најгори председник најгоре Владе, што Тркуља узима као аргумент његове неуспешности.)<br />
Да би доказао Слободанову неуспешност у политици, Јовица Тркуља се ослања на мишљење двојице судионика југословенске драме: новинара-емигранта Десимира Тошића и политичара Милана Грола. Тошић је оценио да је "Слободан Јовановић заступао стереотипна гледишта, која су уобичајенио долазила од наших малограђанских, политиком осиромашених средина". Ово је нејасно, разумемо тек уз додадатак: "Једно тако упрошћено гледиште заступао је и у случају отпора окупатору у Југославији за време Другог светског рата". Другим речима, Слободан Јовановић је крив што је подржао Равногорски покрет Драже Михаиловића, односно Југословенску војску у отаџбини. Овим се Десимир Тошић придружио комунистичкој оптужби против професора, изреченој на Топчидерском процесу. Милан Грол, председник Демократске странке, такође емигрант, написао је да је "Слободан пример једне интелигентне и дубоко ерудицијом испуњене главе која не мери право". Грол није рекао у чему је то Слободан мерио криво? Треба знати да је Десимир Тошић преживео емиграцију, да је готово несметано издавао Нашу реч у Лондону, заступајући понекад прокомунистичке ставове, и да је Тито имао разлог што му није послао Аркана. По ослобођењу Југославије Милан Грол се вратио у земљу и ушао у прву Брозову Владу! Провео се тако да је из ње морао у затвор! Све у свему, Тркуљина оцена да је "Слободан у науци попут албатроса својим моћним крилима летео до неслућених висина, а у политици, опет попут албатроса на земљи, био је шепртља коју моћна крила саплићу". Ова парафраза чувене Бодлерове песме о песнику овде је само реторика, јер није поткрепљена аргументима.<br />
Да видимо које је то погрешне одлуке донео Слободан Јовановић као председник Југословенске владе у емиграцији. Прво, кад су стигле вести о катастрофи партизанско-четничког устанка у Србији и страховитој одмазди немачког окупатора (Крагијевац, Краљево...), као и о масовном погрому српског живља у Независној Држави Хрватској (Тече крвава Дрина!), Слободан је тражио да Влада легализује Михаиловићеву војску и призна је за Југословенску армију, али да Дражи саветује да се уздржи од акција против окупатора док не дође време. Вођу четничког покрета отпора је призвео у највиши чин армијског генерала и кооптирао га за војног министра у готово непостојећој Влади. Од хрватских министара у Влади је тражио да осуде злочин усташке државе, што ови нису учинили. Друго, кад је краљ Петар II Карађорђевић одлучио да се усред рата ожени, Слободан се оштро супротставио краљевој женидби. Наравно да је краљева женидба политички била контрапродуктивна и дала материјал за комунистичку пропаганду, Док народ гине, краљ се жени! Краљеву женидбу су подржали хрватски министри у Влади, они исти који су одбили да осуде усташке злочине. После тога професору није ништа друго преостало него да поднесе оставку, што је он и учинио, па је његов мандат председника трајао само годину и по дана. <br />
Гледано краткорочно и утилитарно, Слободан Јовановић био је поражен у политици, што је оставком признао. Гледајући дугорочно и историјски, професор је однео моралну победу, јер је предвидео след догађаја и одлучио да изађе из њих, кад већ не може на њих да утиче. Држим да Слободан Јовановић за годину и по свог излета у политику није учинио ништа ружно, нити срамно, нити штетно за српску историју. Јовица Тркуља не може ту да наведе ниједан ваљани аргумент, а контрапункт је у Јовановићевој подршци Михаиловићу. Што се мене тиче, тај чин Слободана Јовановића је дубоко моралан, што комунистичка пресуда професору јасно показује. <br />
Не разумем шта Тркуља хоће да каже кад тврди да "је велика срећа за српску културу што је С. Јовановић касно ушао у политику, пошто је написао двадесетак сјајних књига". Уосталом, Тркуља сам себе демантује кад каже да је Слободанов повратак у науку, по напуштању политике, био такође успешан и професор је написао још десетак великих књига.<br />
Исто тако мислим да случај Слободана Јовановића не може бити ваљан аргумент за Тркуљину тврдњу да је у "српској традицији дубоко укорењен остракизам интелектуалаца". (Тркуља наводи пример Вука Караџића, Стерије, Светозара Марковића, Владимира Јовановић, Драгољуба Јовановића, Михаила Ђурића...) Вероватно је Тркуља хтео да каже да су ови интелектуалци за живота били несхваћени, али то није српски спецификум. Сви они који иду испред свог времена - а у бити стваралаштва је антиципација - најчешће буду осуђени у том времену. То је судбина свих јеретика! Могли бисмо да наведемо низ обрнутих примера о значајним Србима који су били признати и у свом времену и у својој држави, од Светог Саве до Иве Андрића. Слободан Јовановић је био осуђен само од комуниста. Релативизација да је судбина великих људи да буду остраковани, на неки начин аболира комунистичку пресуду Слободану Јовановићу. Уосталом, професора су осудили комунисти и само они. На срећу, сви интелектуалци које је Тркуља поменуо данас су дубоко у српској мисли или су бар рехабилитовани, а сâм Тркуља је томе дао велики допринос, што му служи на част (видети Наше стварање, 3-4, Лесковац 2010).<br />
Не могу да се сложим ни са тврдњом Јовице Тркуље да "излети српских интелектуалаца у политику нису доносили ништа добро ни њима, ни њиховом народу и држави". Самоиронија Слободана Јовановића и Михиза ("Не мали допринос слуђивању српског народа дали су српски интелектуалци, а међу њима и Борислав Михајловић Михиз!") може бити плод тренутног разочарања ових делатника, али не општи став, какав намеће Тркуља. Дугачак је списак филозофа, од антике до Хавела, који су дали значајан допринос развоју човечанства, не само као ствараоци него и као државници. Два најзначајнија јужнословенска представника романтизма, Његош и Иван Мажуранић, били су државници, први још и владика. (Тркуља није навео који су интелектуалци - филозофи, писци - одиграли негативну улогу у светској историји.)<br />
Да закључим. Констатација Јовице Тркуље да се Слободан Јовановић није снашао у политици своди се на тврдњу да је овај председник емигрантске Владе подржао покрет Драже Михаиловића у земљи. <br />
<br />
12.<br />
<br />
Јовица Тркуља је правнички детаљно и коректно описао суђење Слободану Јовановићу, па ћу узети слободу да његов текст пренесем Читаоцу. Тркуља, као далеко већи зналац материје од мене, у понечем ме исправља.<br />
Слободану Јовановићу је суђено у одсуству пред Војним већем Врховног суда ФНРЈ од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Оптужено је укупно 24 лица, а првооптужени је био заробљени генерал Дража Михаиловић. Тркуља каже да су пред суд изведени људи веома различитог идејног и политичког опредељења, као и деловања за време окупације. Он види четири групе оптужених: прву групу чинили су генерал Дража Михаиловић са неколико својих команданата, другу групу министри у Влади генерала Милана Недића, трећу групу шефови и агенти Специјалне полиције, и четврту - политичари из редова емиграције на челу са Слободаном Јовановићем. <br />
Групу Слободана Јовановића чинили су још председници и министри емигрантских влада: Божидар Пурић, Момчило Нинчић, Милан Гавриловић, Петар Живковић и Радоје Кнежевић. <br />
Судско веће су сачињавали: председник пуковник Михаило - Мика Ђорђевић, и судије Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић. Тужилац је био пуковник Милош Минић, а помагао му је Милош Јовановић.<br />
Судски поступак је имао све одлике политичког процеса. У њему се судило "групи од 24 издајника и ратних злочинаца" (како је писала штампа). Суђење је трајало кратко, од 10. јуна 1946. године до 15. јула исте године. Суђење се одржавало у дворани Пешадијског училишта у Топчидеру, било је јавно, преношено преко радија (телевизије тад није било). Кроз дворану је продефиловало око 30.000 одабраних људи, један од њих је био будући писац Добрица Ћосић.<br />
За шта је оптужен Слободан Јовановић.<br />
- Што је у јануару 1942. године именовао оптуженог Драгољуба-Дражу Михаиловића за министра војног а у јулу исте године и за начелника штаба Врховне команде и слао му директиве да не почиње борбу против окупатора док Немачка не капитулира, односно док се јаче савезничке снаге не искрцају у Југославији, док је с друге стране одобравао, подстрекавао и политички помагао оптуженог Михаиловића у борби против ослободилачких снага у Југославији;<br />
- Што је унапређивао, одликовао и похваљивао четничке команданте који су се под командом оптуженог Михаиловића особито истицали у сарадњи са окупатором у борби против партизана, док је с друге стране лишио чина официре који су остали верни своме народу и сврстали се у редове ослободилачке војске и водили борбу против окупатора, хапсио и прогонио у иностранству официре који су одобравали ослободилачку борбу и изразили жељу да се врате у отаџбину и да се боре против окупатора;<br />
- Што је упућивао оптуженом Михаиловићу оружје, муницију, одећу и осталу ратну спрему и веће количине новца из државне касе да их употреби за гушење народног устанка;<br />
- Што је расипао државни новац, организовао радио-емисије преко инистраних станица, издавао за иностранство и у земљу убацивао разне публикације, подмићивао реакционарне новине и штампу са циљем да у инистранству оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривао братоубилачку борбу и слабио снагу наших народа у борби против окупатора; иако је тачно знао да четници оптуженог Михаиловића врше покоље над народом, он се саглашавао са четничким злочинцима и сам оглашавао преко радио-емисија стављање под слово "З" држављане Југославије.<br />
Пресудом Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије Слободан Јовановић је оглашен кривим и осуђен на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.<br />
Јовица Тркуља с правом истиче да је пресуда којом је Слободан Јовановић осуђен неспојива с начелима правне државе и резултат је поступања политичког правосуђа које је постојало у време њеног доношења. У спроведеном поступку била су погажена нека од основних људских права и темељни правни принципи (право на одбрану, двостепеност поступка и др.)<br />
Дакле, Слободану Јовановићу је суђено искључиво из идеолошких и политичких разлога. Из тих разлога проглашен је кривим, јер је давао подршку Југословенској војсци у отаџбини и Равногорском покрету.<br />
Тркуља још показује како су реаговале институције система на пресуду. "Бројне културне и академске институције, укњучујући и Правни факултет и САНУ, остале су по страни. Не мали број наставника, академика и књижевника отворено или прећутно је учествовао у нападима, омаловажавању и осуди Слободана Јовановића." А ова пресуда је означила крај слобода и демократије у комунистичкој држави. Политички, културни, јавни живот постао је отад пун судских процеса, изгона, дисквалификација, црних листа, забрана, спискова подобних и неподобних. Комунисти су укинули сваку демократију и завели диктатуру.<br />
Један од ретких људи који је смогао снаге да дигне свој глас против суђења српском Волтеру био је професор Правног факултета Драгољуб Јовановић, у то време потпредседник Скупштине. Следила је његова политичка осуда, избацивање с Правног факултета, монтирани судски процес и осуда на девет година строгог затвора. <br />
Слободан Јовановић је остао да живи у емиграцији, у Лондону. Уселио се у скромни хотел Тјудор Корт, где је остао до краја живота. Није се предао, наставио је политичку борбу. Као најугледнија личност српске и југословенске емиграције, заједно са неколико предратних политичара, основао је 1945. године Југословенски народни одбор, чија је улога била да представља слободно југословенско политичко мишљење и да се бори за успостављање модерне демократске државе у Југославији западноевропског типа. Интензивно је писао, чак и у тим позним годинама успео је да напише три значајне студије које не заостају за његовим предратним радовима ("О тоталитаризму", "Један прилог за изучавање српског националног карактера", "Записи о проблемима и људима"). Покренуо је лист Поруке у којем је критикован Титов режим. За разлику од многих интелектуалаца, Слободан је тачно оценио Титов режим, није насео пропаганди да се Тито одвојио од Стаљина. "Титоизам као нека нова идеологија не постоји. Нетачна је тврдња да је титоизам златна средина између западно-европског социјализма и руског комунизма. То је под новим именом опет комунизам. (...) Југословенски комунисти не примају од Запада ни идеје ни установе; не примају чак ни књижевне моде; једино што примају то је новац."<br />
Слободан Јовановић је умро 1958. године у једном лондонском санаторијуму, са 89 година живота. Опело над његовим земним остацима извршено је у српској православној цркви Свети Сава у Лондону. Сахрањен је лондонском гробљу. Поводом његове смрти одржано је низ комеморативних скупова, поготово у Српству. Само у комунистичкој Србији није било спомена на њега. Београдска Политика, у којој је он толико објављивао, донела је службену белешку од десетак редова. Наредних четрдесет година име Слободана Јовановића било је у Југославији забрањено, а његово дело гурнуто у страну. <br />
Над Слободановим гробом Првислав Грисигоно рекао је нешто што је било тајна. "Изгнаничког хлеба тврда кора. Много који је клонуо и вратио се под диктатуру. Нико никад није помислио да би се Слободан Јовановић склонио да оде тим путем; нико осим југословенског диктатора. Пре годину дана послат је нарочити гласник у ту сврху Слободану Јовановићу. Биће у земљи примљен часно и достојно; поништиће се двадесетогодишња робија; вратиће му се конфискована имовина. Одговор Слободана Јовановића "другу" био је: "Вратићу се са слободом!" Говорник је покојника назвао витезом слободе. <br />
<br />
13.<br />
<br />
Пошто је Јовица Тркуља утврдио да је суђење Слободану Јовановићу било политичко, показао је политичку филозофију овог значајног писца. Јовановић је ту филозофију формулисао у спису "О тоталитаризму". У њој је резимирао стравична искуства фашизма, нацизма и комунизма. <br />
Слободан Јовановић је био присталица демократије, насупрот аутократији и тоталитаризму. Тоталитаризам Двадесетог века он означава као нови макијавелизам (написао је студију о Макијавелију), који је намењен за "употребу масама" и који се разликује од класичног макијавелизма који је намењен за "употребу уског круга одабраних политичара". <br />
Према Јовановићу три су битне одреднице тоталитаризма: 1. "У употреби силе и лукавства не зна за границе", 2. "На примеру тоталитаристичке диктатуре показало се колико је и у данашње време опасно спајити политичку власт са економском влашћу", и 3. "Кад је тоталитаризам објавио да су у служби његове идеологије сва средства па и сами злочини допуштени, многи криминални типови похитали су да се под њену заставу сврстају". Тако, "у редовима тоталитараца стоје раме уз раме и заведени идеалисти, који су жудни нове вере, и окорели злочинци, који су од свег тоталитаризма разумели само његов поклич: Истребљујмо непријатеље" . <br />
Реч је, дакле, о поретку који тежи да одузме појединцу не само слободу већ да овлада његовим животом и интимом. То се постиже онеспособљавањем људи да мисле својом главом, а помоћу суптилних манипулација и пропаганде ("коришћењем онога што је у човеку ирационално"). Пропаганда - а са њом култура, стил, политичка естетика - јесте средство политичке владавине на које су прешле нове стратегије политичких борби. Надограђујући се на спис Слободана Јовановића, Јовица Тркуља формулише медијску индустрију која формира јавно мњење. Резултат те актуелне индустрије је следећи: 1. "Социјализација појединца", "хипнотисање народа", фанатизам "из кога потичу како јуначки подвизи тако и зверски поступци", 2. Тријумф колективитета (групе, класе, нације, државе) над појединцем, 3. Отклањање сумње да можда интереси властодржаца нису истовремено интереси грађана и државе, 4. Закон јачег постаје основ унутрашњег и међународног права, 5. Да грађани-појединци успоставе равнотежу између сопствене моралне савести и непринципијелне политике својих влада и вођа.<br />
Структуру пирадималног тоталитаризма Слободан Јовановић види овако: На челу тоталитаризма стоји властодржац који не подлеже никаквој и ничијој контроли. Он се сматра генијалним и располаже неограниченом влашћу, а његова јака влада претвара се у владу без компаса. Група која га следи је затворена и почива на безусловној послушности према вођи и верности према осталим припадницима групе. Основна одредница тоталитаризма је борбеност, а главни кредо или си са нама или си против нас. Ко се не прикључи тоталитарцима подвргава се прогону или истребљењу. Тај модел уклањања политичких противника постаје свепрожимајући, ломећи сваки отпор пред собом.<br />
Под тоталитаризмом Слободан Јовановић је подразумевао фашизам (нацизам) и комунизам. Оба ова екстремизма (десни и леви) су ретроградна и у супротности са европском мисли. "Тоталитарци и њихове неприкосновене вође потпуно су се разишли с рационалном мисли, али и с демократијом, и тако зауставили ход човечанства унапред у сваком погледу: и духовном, и моралном, и привредном." Тркуља закључује: ту леже разлози због којих је Слободан Јовановић био одлучни антифашиста и жестоки антикомуниста. Ја бих могао да додам да ту леже и разлози Јовановићеве осуде.<br />
Након драконске пресуде Војног суда 1946. године, Слободан Јовановић је - Тркуља каже на српску вечну срамоту - био остракизован и прокажен, а његове књиге углавном су уклоњене из јавних библиотека. Године 1947. је име Слободана Јовановића брисано са листе чланова Српске академије наука и уметности. Ниједан издавач није смео да објави ниједан редак овог "ратног злочинца" и "народног непријатеља". На катедрама Универзитета у Београду, на предметима које је он предавао, његово име се није смело ни поменути. У уџбеницима и студијама није га било ни у фус нотама. На јавним предавањима, у листовима и часописима, о њему се говорило само са омаловажавањем и оспоравањем. Комунисти су га критиковали као буржоаског писца, но то је било добро јер су га тако бар спомињали. <br />
Слободан Јовановић је у емиграцији стоички и гордо подносио своју судбину. У једном писму Милошу Црњанском, који је такође био у емиграцији у Лондону, исповедио се: "Езоп прича о једном магарцу на кога су наваљивали товаре, све докле се најзад није скљокао и липсао. Онда су му кожу употребили за бубањ - и он је после смрти добијао маљем још више удараца него за живота. То ће, чини ми се, бити и моја судбина".<br />
Сви покушаји да се Слободан Јовановић врати у српску културу завршавани су забраном. Тако је 1971. године целокупно друго издање "Портрета из историје и књижевности" Слободана Јовановића било уништено. Београдска Просвета је намеравала 1981. године да обнови Слободанова Изабрана дела, али је у томе спречио Градски комитет СК Београда: "Ради се о књигама председника бивше емигрантске Владе и ратног злочинца." Године 1989. растурен је у Књижевним новинама, по налогу комунистичке власти, већ припремљен слог за штампу. <br />
Овде ћемо привремено да зауставимо причу о Слободану Јовановићу. У времену комунистичке диктатуре видимо Слободана Јовановића као осуђеника, ратног злочинца, забрањеног писца. Са Јовицом Тркуљом сам се сложио да је пресуда Слободану Јовановићу била неправна и политичка, али се нисам сложио да је он био погрешан политичар. Све три кључне одлуке због којих је његов кабинет пао историјски су исправне: Хрватска држава је вршила геноцид над Србима и Југословенска краљевска влада морала је то да осуди; Дража Михаиловић је био вођа српског покрета отпора и сасвим је било исправно да од Владе буде подржан; краљева женидба је нанела велику политичку штету српској ствари.<br />
<br />
14.<br />
<br />
Да се вратимо Дражи Михаиловићу зарад кога пишемо овај текст. Ако је Слободан Јовановић од комуниста био забрањен човек и писац, Дража Михаиловић је од њих третиран као Ђаво, Сатана, Луцифер, Јуда. Највеће увреде и псовке које је поседовао овај револуционарни покрет уперио је против генерала Михаиловића. Навешћу овде једну карикатуру коју је нацртао Милорад Добрић у Јежу. Кад је у Југославију увезена са Запада голотиња, па су киосци били преплављени колим женскама, два партизанска старца, мапетшоувца, посматрају то пред једним киоском. У вид им улази женска вуна међу ногама, они то виде као четничку браду. "Докле ће, бре, ови", каже један од њих, "да цртају Дражу Михаиловића!" (Ова карикатура може да има двојако значење, а ја не знам шта је карикатуриста хтео да каже. Иначе, то је једна од три најбоље карикатуре које сам запамтио, а карикатуру волим. Друга је кад маршал Тито у Пизи стоји пред кривом кулом и каже: "Ово треба чим прије исправити". И трећа, Карл Маркс пише "Капитал" а изнад главе држи Стаљинову слику.)<br />
Ред је да Читаоца најпре упознам са биографијом најозлоглашенијег Србина, да би сам просудио какво је зло изнедрио његов народ. (Користио сам књигу Милана Весовића, Косте Николића и Бојана Димитријевића, "Рат и мир ђенерала".)<br />
Кратка биографија Драже Михаиловића каже да се он родио априла 1893. у Ивањици, где му је отац Мијаило Мијаиловић био срески писар. Мијаило је дошао у Ивањицу из Пожаревца, где је био управник поште. Мијаиловићи су по старини били из околине Пожаревца. Драгољуб је био једино мушко дете у породици. Имао је само две године кад му је умро отац, а седам кад му је умрла мајка. Дража је са сестрама Милицом и Јелицом остао сироче. На срећу, имао је ко да их збрине, децу су преузели стричеви који су се настанили у Београду. Дражини стричеви су били официри. Децу је однеговала баба Станица. Милица је умрла млада, а Јелица је завршила архитектуру и била једна од првих српских жена архитеката.<br />
Дража (у породици су га искључиво тако звали) завршио је основну школу у Београду, и у јесен 1904. године уписао гимназију. Вероватно импресиониран војничком службом својих стричева старатеља, по завршетку шестог разреда гимназије пријавио се за Војну академију. То је било време великог српског националног и државног успона, па је војнички позив код младих био изузетно популаран. Војна академија је имала два ранга, Нижу и Вишу школу. Дража Михаиловић је примљен 1910. године у Нижу школу Војне академије. Али већ 1912. године 43. класа Академије је ступила у рат, "највеличанственију школу живота". Дража је у чину питомца-поднаредника учествовао у оба Балканска рата, да би по склапању мира у Букурешту био послан у Македонију у чину потпоручника да гуше Арнаутску буну. По угушењу буне вратио се у Београд да настави школовање, али је поново био принуђен да га прекине у јулу 1914. године кад је Аустро-Угарска напала Србију. <br />
У свом четвртом рату потпоручник Михаиловић борио се у биткама на Церу, на Дрини, на Колубари. Иако је показао личну храброст у тим борбама (поготово приликом ослобађања Ваљева), вероватно због каквог дисциплинског прекршаја, потпоручник Михаиловић је био кажњен од старне команданта пука, потоњег генерала Јосифа Костића (познатог белорукца) и није са класом произведен у чин поручника. Била је то прва од три Дражине казне у војсци Краљевине. (Историја каже да се Дража Михаиловић на овим теренима борио против такође каплара у Поћорековој армији, Хрвата Јосипа Броза, будућег свог убице.)<br />
Дража је са Српском војском прошао албанску голготу и организовао се фебруара 1916. године за борбу против Бугара у оквиру Вардарске дивизије. Михаиловић је учествовао у боју на Горничеву испод Кајмакчалана, где је био тешко рањен. После неколико месеци опоравка, иако оцењен као неспособан за прву борбену линију, потпоручник Михаиловић се прикључио својој дивизији, где је командовао једним митраљеским одељењем. Године 1917. био је у првим борбеним редовима на Солунском фронту. Те године је добио енглески Војни крст, као једини у целој дивизији, а нешто касније Орден белог орла. Када су на Солунски фронт пристигли српски добровољци из целог света, Михаиловићев пук је преформиран и Први југословенски пешадијски пук а Вардарска дивизија је постала Југословенска дивизија. "Ово је учињено као израз праве потребе и пажње према нашој браћи ван Краљевине и према идеји Југословенства која нам је свима на срцу." <br />
На дан пробоја Солунског фронта 1. септембра 1918. године Дража Михаиловић је унапређен у чин поручника и са својим митраљеским одељењем учествовао је у гоњењу Бугара све до њихове границе. Али капитулацијом Бугарске рат за Михаиловића није био завршен, следећу годину је провео у немирној Метохији, смирујући арнаутске банде које нису признавале нову државу. Тек крајем зиме 1919. године Михаиловићев пук се повукао из Метохије и стационирао у Скопљу, у касарни Краљ Петар Први. Командант пука је предложио Дражу Михаиловића, као најбољег официра у пуку, за службу у Краљевој гарди, па се поручник тек у јесен 1919. године поново нашао у свом Београду. <br />
Но није се Дража дуго задржао у Гарди. Већ на дочеку нове 1920. године учествовао је са својим најбољим другом Стеваном Бохуницким у пијанки у једној београдској кафани. Том приликом је Дража говорио у корист Октобарске револуције, што се онда сматрало јереси. Већ сутрадан је кренула хајка за смењивање поручника Михаиловића из Гарде, јер је млада нестабилна држава зазирала од руског бољшевизма, плашећи се да би могао и њој да се деси. Већ тад је Дражу био глас за извесно "опозиционарство", неки кругови су га доводили у везу са Солунским процесом Црној руки. Ове сумње нису биле без основа, мада Михаиловић ништа није чинио да би се приближио тој тајној организацији. Али његове симпатије су биле на страни Аписа, што ће он рећи на суђењу 1946. године: "Сматрао сам да је Солунски процес заснован на потпуно лажним оценама."<br />
Ипак, поручник Дража Михаиловић се некако извукао, после разрешења службе у Краљевој гарди враћен је у Скопље, одакле је и дошао. Пошто се примирио, ушао је у редован процес унапређења. Из Скопља је конкурисао за Вишу школу Војне академије, у којој је примљен у чину капетана. У двогодишњој школи се одликовао, завршио је као шести у класи, а 1925. године пришио је мајорску звездицу.<br />
Мајор Михаиловић имао је срећу да западне за око тада најмоћнијем војнику у Србији, генералу Петру Живковићу, главном човеку на процесу против Аписа. Овај завереник из 1903. године постављен је за команданта Краљеве гарде (касније ће бити председник Владе у време Шестојануарске диктатуре) и одабрао је мајора Михаиловића за поновну службу у овој елитној јединици. Дража Михаиловић је од 1927. до 1935. године био на дужности у Краљевој гарди, што сведочи о његовој савесној служби.<br />
Ипак, мајор Михаиловић није могао да буде стандардни војник који само извршава наређења. Кад год је могао испољавао је извесно "опозиционарство" и показивао склоност ка самосталности и иницијативи у раду. Ваљда је то био разлог што је 1930. године упућен у Француску на шестомесечно изучавање језика и упознавање са француском војском. Изгледа да се тад срео са француским официром Шарлом Де Голом, који ће коју годину касније ступити на светску сцену као вођа отпора фашизму. Свакако да је личност Де Гола и његово покретање отпора утицало да Дража Михаиловић донесе сличну одлуку. По повратку из Француске, где се упознао са квалитетом француске војске, потпуковник Дража Михаиловић је на једном скупу свих начелника генералштабова 1931. године изјавио да је "југословенско наоружање старомодно, да је мобилизација немогућа, да су војне школе заостале, да хрчемо на ловорикама из прошлих ратова, и да у обуку трупа морају да се уведу нове методе". <br />
Године 1935, по престанку службе у Гарди, Дража Михаиловић је послат у Бугарску за војног аташеа при југословенском посланству. Отад почиње његова, условно речено, дипломатска каријера. Поред редовних послова, пуковник Михаиловић је пратио рад ВМРО, непријатељске организације према Краљевини Југославији (припадник ВМРО Владимир Георгијевски био је непосредни атентатор на краља Александра Карађорђевића 10. октобра 1934. године). Успоставио је низ контаката са политичким и војним круговима Бугарске који су били наклоњени према Југославији. Успоставио је везу са Звенерима и другим противницима краља Бориса. Радио је у корист Француске а против Немачке, ишао у совјетско посланство. Оваква делатност војног аташеа није се свидела председнику Владе Милану Стојадиновићу, који је био пронемачки оријентисан, вероваатно више из економских разлога. Пуквоник Михаиловић је из Софије био премештен у Праг маја 1936. године, где је наставио да води антигерманску политику, што је била политика Чехословачке. Изгледа да је доста наивно веровао, као славенофил, у Совјетски Савез, не слутећи да ће пред избијање Другог светског рата Хитлер и Стаљин да пактирају.<br />
По повратку у Краљевину, у мају 1937. године, пуковник Дража Михаиловић је постављен за начелника штаба Дравске дивизијске области у Словенији. Док је боравио у Цељу, на југословенску границу стигао је нови сусед, немачки Трећи рајх, пошто је Хитлер извршио припајање Аустрије Немачкој (аншлус). <br />
Два дана пред избијање Другог светског рата, пуковник Дража Михаиловић је враћен из Словеније и постављен за наставника у Војној академији. Чим је дошао у Београд, написао је свој чувени реферат Министарству војске и морнарице. У реферату је указао на све јачи утицај Берлина и Рима на Хрвате и Словенце, што је угрожавало одбрану земље. Тражио је хитну реорганизацију војске, у првом реду територијалну обавезу службе, тако да Срби бране своје земље, а Хрвати и Словенци своје. Предлагао је да се војска обучи за четничко герилско ратовање у случају инвазије на земљу. Војни министар генерал Милан Недић казнио га је због овог реферата са 30 дана затвора, јер је навоно хтео "да наведе Врховну војну управу на погрешна решења".<br />
Пад Француске, маја 1940. године, дубоко је потресао пуковника Дражу Михаиловића. Као и многи у Југославији, Дража није могао да се помири с чињеницом да је Француска тако брзо поражена. Током лета 1940. године Михаиловић се повезао са официрским круговима који су око генерала Боре Мирковића припремали пуч. Повезивао се и са Западним амбасадама, па је октобра у Британском посланству одржао говор против Немачке. То, наравно, није промакло Немачком посланству, па је немачки посланик Фон Херен упутио протест министру спољних послова Цинцар-Марковићу "због говора једног југословенског званичника у униформи". Да би умирио Немце, министар војни генерал Милан Недић је још једном казнио пуковника Драгољуба Михаиловића са 30 дана затвора и преместио га на дужност у Мостар. Тамо га је затекла вест о удару од 27. марта 1941. године, у којем он није непосредно учествовао али га је припремао и подржавао.<br />
<br />
15.<br />
<br />
Пуковник Дража Михаиловић је у Априлски рат ушао као начелник оперативног одељења Друге армије. Ова армија је покушала да пружи отпор окупатору на теренима Босне, али се као и читава југословенска војска распала по националним шавовима. Усташе су отказале послушност, а ни комунисти нису били борбени. Капитулација Југословенске војске била је неминовна и потписана је 17. априла 1941. у Београду. <br />
Пукоивник Михаиловић је сазнао да ће војска да капитулира 15. априла и донео је одлуку да не призна капитулацију. Као и његов француски пандан Шарл Де Гол, Дража Михаиловић је отказао послушност врховној команди и одлучио да се не преда немачком окупатору. Са двадесетак официра и војника и заставом 41. пешадијског пука, одлучио је да се пребаци у Србију и пободе устанички барјак. Уз људство код Савезника на Блиском истоку (генерал Бора Мирковић), ово је била једина слободна Југословенска војска. <br />
Група којом је командовао пуковник Дража Михаиловић стигла је 11. маја на Равну гору, висораван на 610 метара надморске висине, у подножју планине Сувобор, где је војвода Живојин Мишић, у чијој се војсци борио поручник Михаиловић, извојевала славну победу над аутро-угарским завојевачем. Пуковник је овај терен добро познавао и сматрао га је идеалним за покретање отпора. Већ сутрадан (12. маја) почео је припреме за подизање устанка, основао први штаб, упутио курире да позову официре који су избегли заробљавање да им се придруже. Пуковник се одлучио за четничко ратовање, што је у српском језику био синоним за герилу. Име четник било је у српској традицији и означавало је националног борца у српским крајевима под турском управом. <br />
У Јужној Србији, нешто пре Драже, устанак је покушао да организује и војвода Коста Пећанац, шеф Четничке организације и прослављени устаник Топличког устанка. Око два месеца после Драже, у Западној Србији појавили су се партизани, које су предводили комунисти, припадници илегалне Комунистичке партије, на чијем је челу стајао човек са псеудонимом Тито. Тако је у лето 1941. године Србија имала три покрета отпора, којима је била заједничка тежња да се пружи отпор окупатору, али који су се у свему разликовали. Партизански покрет је био екстремистички, револуционаран, и циљ му је био обарање монархије и успостављање совјетске републике. Пећанчев покрет, који је једини имао легитимитет, био је традиционалистички, монархистички, и циљ му је био спречавање комунистичке револуције. Као и 1917. године, стари војвода Коста Пећанац се колебао у погледу устанка и пристао је на нагодбу са Немцима о легализацији својих јединица. Пећанцу су пришли углавном солунци, прослављени ратници борби за ослобођење и уједињење, док су комунисти имали своје чланство највише међу омладином и радницима. Равногорски покрет је покушао да се позиционира негде на средини, да окупи пре свега српске сељаке чија су деца били краљеви официри. Не мали број официра Југословенске краљевске војске успео ја да избегне заробљавање. Ови људи су се крили углавном по селима или њиховој близини. Пуковник Михаиловић је углавном могао да рачуна на њих. <br />
Тако је изгледало устаничко лето 1941. године. Немци су протутњали кроз Југославију, образовали независну Хрватску државу, а у Србији оставили стару жандармеријску управу. Њихове снаге су биле слабе, војску су чинили углавном трећепозивци. Комунисти су 4. јула донели одлуку о подизању народног устанка којим ће они да руководе и да на тај начин из предратне илегале освоје по завршетку рата власт, у складу са Марксовом теоријом и Лењиновом праксом о насилном освајању власти уз помоћ оружја. Али они нису изводили неке веће акције против окупатора, лето им је прошло у нападима на жандармеријске станице и уништавању општинске архиве. На тај начин су хтели да покажу народу да кад они дођу на власт све ће бити друкчије, неће да се плаћа порез итд. Углавном су се старционирали у Западној Србији где се већ налазио пуковник Дража Михаиловић са својим још увек неформираним Равногорским покретом. <br />
У Јужној Србији је ситуација била нешто другачија. Војвода Коста Пећанац је успео да формира четничке јединице, које од солунских бораца које од избеглица из Хрватске, односно Босне. Дубоко одан монархији и старом режиму, Пећанац је покушао да спречи деловање комуниста и да не понови своју грешку из 1917. године кад је одобрио преурањени и неприпремљени устанак црнорукца Косте Војиновића. До сукоба ове две формације дошло је у Топлици 16. септембра 1941. године и то је био почетак грађанског рата. Пошто је претрпео пораз, војвода Пећанац је, попут генерала Милана Недића, пактирао са Немцима и то је био крај његовог покрета отпора. <br />
Остали су на сцени у Западној Србији партизани и Михаиловићеви четници. Положај Михаиловића није био нимало лак. Док су партизани имали прекаљену у илегали и затворима Комунистичку партију, са легитимитетом Комунистичке интернационале (Коминтерне), са чврстим вођством, дотле је пуковник Михаиловић стварао организацију из пепела. Војска је била капитулирала, а краљ и Влада избегли из земље. Народ се у погледу ових организација колебао, ближи су му били комунисти који су обећавали револуцију. Осим тога, народ је сву кривицу за распад Југославије пребацао на војску која се, за разлику од оне из 1914, није супротставила окупатору. <br />
Пуковник Дража Михаиловић је морао да ради на два фронта: на војном и политичком. Од одметничких официра, који су као сељачки синови уживали углед бар међу сељацима, некако је створио четничке војне формације. Војници су кривили за распад Југославије политичаре, па Дража није хтео да их позове представник предратних партија у своје редове. Покушао је да оформи политичко крило Покрета од оних људи који су му се придружили на Равној гори. Двојица београдских адвоката, који су радили у истој канцеларији, потпредседници Српског културног клуба, Драгиша Васић и Младен Жујовић, направили су план за формирање Централног националног комитета, састављеног углавном од присталица пуча од 27. марта, политичко тело које би имало саветодавни карактер, са оперативним Извршним одбором од три члана, у који су ушли Драгиша Васић, Младен Жујовић и Стеван Мољевић, пребег из Бања Луке. Четнички Централни комитет се није ни састао, а Извршни одбор није могао да парира комунистичком Политбироу.<br />
Пошто су комунисти донели одлуку о устанку и формирали партизанске јединице на терену, највише у Ваљевском крају, настојали су да у свој план увуку устаничког пуковника. До контакта два покрета отпора дошло је већ у јулу 1941. године, али је Дража одбио план комуниста о устанку, указујући да још нису створени услови за његов успешан исход. Али комунисти нису одустали од свог плана, убеђени да ће рат кратко да траји и да ће свемоћна Црвена армија брзо да потуче Немце на источном фронту. <br />
Без обзира на послератну комунистичку пропаганду, прави устанак српског народа почео је 31. августа 1941. године, кад је Јадарски четнички одред, у саставу Михаиловићеве војске, под командом потпуковника Веселина Мисите, напао и ослободио Лозницу, не чекајући договор са комунистима. У нападу је погинуо и сâм његов командант потпуковник Мисита. Тако је Лозница била први ослобођени град у окупираној Европи, а немачки гарнизон први који се предао. Српска држава би морала тај датум да слави као почетак народног устанка 1941, а не братоубилачки терористички акт у Белој Цркви 7. јула.<br />
Четничком препаду на Лозницу претходио је споразума између немачког команданта Србије Харолда Турнера и генерала Милана Недића о формирању Владе националног спаса. Генерал Недић се дуго колебао да се прими тог посла, али кад му је Турнер предочио план за уништење Србије, као 1915. године, пристао је да спасава што се још могло спасти. Одмах по образовању Владе 29. августа 1941. године (Миситин напад на Лозницу био је одговор на ово), Недић је позвао Михаиловића, за кога се већ прочуло да је дигао Трећи српски устанак, у Београд на договор. Пуковник Дража није отишао генералу Недићу, који га је умало рашчинио пред рат (Дражу је спасило то што је министар одбране био смењен, јер је реалистички иступио да Југославија нема шансе да се одупре силама Осовине), него је посао мајора Александра Мишића и потпуковника Драгослава Павловића на разговор са новим председником Српске владе. Недић је упознао Дражине изасланике да су Немци намеравали да поделе Србију између суседа и да је то пресудно утицало да се он прихвати власти. Предложио је да пуковник Дража Михаиловић одустане од устанка у Србији и да се са својим људима пребаци преко Дрине у Босну и организује борбу против усташког терора и тако пружи заштиту српском живљу. За то време би Недић са својим трупама (Српска државна стража, Љотићеви Добровољци) очистио Србију од комунизма, од кога Србима прети највећа опасност, како у садашњости тако и у будућности, јер се они не боре за слободу Југославије него за "њено потпадање под Совјете". Пуковник Дража Михаиловић, вођа четничке гериле, није одговорио на Недићеве предлоге, па се сматрало да их је одбио.<br />
Подвиг Веселина Мисите у Лозници и Крупњу учинио је да се устанак разбукти као пожар. Четничко-партизански јуриш ширио се великом брзином: Немци су убрзо били протерани из Лајковца, Боговађе, Мионице, Ариља. Релативно слабе немачке снаге нису успеле да се одупру устаницима па су из тактичких разлога напустиле низ места у Западној Србији, између осталих и Ужице, које ће ускоро постати српска Москва. У небрањено Ужице најпре су ушли Пећанчеви четници (Божа Ћосовић - војвода Јаворац), али су их партизани истиснули. <br />
Пошто се створила слободна територија у Западној Србији, генерални секретар КПЈ, човек који се представљао под псеудонимом Тито, одлучио је 16. септембра 1941. године да легално, са дозволом окупаторских власти, возом, са легитимацијом коју му је издао Пећанчев војвода Милутиновић на име инжењер Валтер, са секретарицом и два телохранитеља, напусти Београд и прикључи се партизанској војсци чији је командант, којом је заповедао Сретен Жујовић Црни, у селу Робају код Ваљева. (Шта је генерални секретар КПЈ радио у Београду од 27. марта до 16. септембра крије се у тајним архивима који су недоступни истраживачима. Од неких историчара се чује да је имао улогу двоструког агента, Коминтерне и Гестапоа, и да ју је искористио да се обрачуна са неким ривалима у комунистичком покрету, какав је био Стаљинов агент Мустафа Голубић Мујка, иначе Стаљинов агент.) Чим је преузео врховну команду над партизанима, тај Тито, чије порекло нису знали чак ни његови најближи сарадници, сусрео се већ 19. септембра са пуковником Дражом Михаиловићем. Овај састанак је одржан у селу Струганику, у породичној кући војводе Живојина Мишића, под чијом командом је Дража 27 година раније тукао аустроугарског освајача на Сувобору. Са Дражине стране састанку су присуствовали мајор Александар Мишић, војводин син и Дражин заменик, писац Драгиша Васић који је дошао на Равну гору, потпуковник Драгослав Павловић; са Титове стране ту су били Милош Минић, и још два партизана, сви под псеудонимима. (Милош Минић ће постати Дражин тужилац на Топчидерском процесу, генерал га је на суђењу препознао). Писци биографије "Ђенерал Михаиловић", историчари Коста Николић и Бојан Димитријевић кажу да су упарво тога дана Немци направили план за сламање устанка и донели чувену наредбу о одмазди, сто Срба за једног убијеног Немца, односно педесет за рањеног. Поставља се питање зашто генерални секретар КПЈ није био у устанку од првог дана (7. јула)? "Да ли су у праву они који тврде да излазак вође југословенских комуниста на терен има аналогију са пребацивањем Лењина немачким оклопним возом, са парама, 1917. године у Русију?"<br />
Сâм састанак није дао неки резултат, обе стране су остале при својим захтевима. Вођа комуниста Тито, о коме Дража није имао појма ко би могао да буде (Драгиша Васић је знао однегде да му је једно од конспиративних имена било Валтер), тражио је да Дража као војник постане начелник партизанског штаба, али да покретом руководи он, Тито. Дража је имао обрнут захтев, да се партизански одреди ставе под његову команду будући да он има легимитет пуковника Југословенске војске. Тито је тражио да се борба против Немаца настави фронтално и да се ствара слободна територија, док је Дража захтевао само герилске акције. "Подвојеност преговарача постојала је и у домену челних личности. Пуковник Дража Михаиловић је обичном појавом био уткан у структуру своје сељачке и официрске војске, без превисоког педигреа. На комунистичкој страни, личност "Тита" је у својој појави спајала неколико снажних митова: гласине о његовом руском пореклу, конспиративно име, неуобичајени изглед и понашање, дистанца од сарадника" (Коста Николић, Бојан Димитријевић). Састанак је донекле спасио Драгиша Васић, за кога неки мисле да је имао специјалне везе са Совјетима. Тако је договорено да се заједничка борба настави тамо где је могућа, народ нека се слободно опредељује у коју ће формацију ступати, ратни плен (оружје) ће се равноправно делити. Писци Дражине биографије кажу да је пуковник у Струганику направио једсну грешку: пред непознатим човеком, национално неидентификованим саговорник, мислећи да је он Рус, не знајући да је Хрват, изразио је своју огорченост хрватским покољем Срба у Хрватској. <br />
Договор два покрета отпора у Струганику је ипак дао неки резултат: партизани су ушли у Ужице, четници и партизани су приморали Немце да се извуку из Чачка, заједнички су напали Краљево и Ваљево. Таковски четнички одред, под командом Хрвата, капетана Звонимира Вучковића, у садејству са партизанима, напао је и заробио немачки гарнизон у Горњем Милановцу, и то у време кад Хитлерова војска напредује у Русији, а генерал Ромел, пустињска лисица, протерује Британце из Либије. Почетком октобра створена је велика слободна територија у Западној Србији, са партизанском престоницом у Ужицу, а четничком у Пожеги. Партизани су своју престоницу, у коју је допутовао цео Политбиро, на челу са Титом, назвали Ужичком републиком и прогласили је совјетском републиком. Тако су 6. новембра 1941. године прославили Октобарску револуцију, а Тито је на Житној пијаци примио рапорт од команданта места, глумећи Стаљина на Црвеном тргу. И одмах су почели да суде и стрељају, најпознатија су два таква убиства, сликара Михаила Миловановића из Рибашевине и комунисте, Горкићевог секретара из Париза, Живојина Павловића из Мушвета. За то време су четници у Пожеги славили Бога и Краља. Емигрант Сергије Живановић је написао да су се "обе групе бациле на трчање од села до села, држање говора, уписивање људства у спискове и издавање легитимација".<br />
Док су се ослободиоци Западне Србије уљуљкивали и уживали у свом делу, Немци су направили план за сламање устанка. Командант Југоистока фелдмаршал Лист затражио је и добио појачање из окупиране Европе и поставио генерала Франца Бемеа за команданта угушења устанка. Поред тога, Немци су од руских емиграната формирали Руски заштитни корпус (белогардејци), који је преузео чување рудника и на тај начин ослободио немачке снаге за напад. Казненој експедицији Беме је придружио и Српску добровољачку стражу, војску коју је формирао генерал Недић у одбрану своје власти. Све у свему, Дража је био у праву кад је рекао Титу у Струганику да не треба стварати никакве слободне територије, јер их после треба бранити. <br />
Док су Немци надирали кроз Шумадију, партизани и четници су се свађали. Тито је одбио да испоручи Дражи оружје које је запленио у фабрици у Ужицу. Опсада Ваљева и Краљева је пукла. Почињу међусобна убијања: партизани из заседе убијају капетана Јована Дерока на Краљеву, а четници из воза скидају Милана Благојевића и такође га ликвидирају. Почиње страшан српско-српски грађански рат, проузрокован идеологијом. <br />
У надирању, Немци врше бруталне одмазде над цивилним становништвом, по тзв. Кајтеловој доктрини 100 Срба за једног убијеног Немца, односно 50 за рањеног. Нарочито су страдали Крагујевац и Краљево. У Крагујевцу је стрељано 2300 талаца (по немачким изворима, после рата је рабљена цифра од 7000), у Краљеву најмање 1750. <br />
Због свих ових догађаја, Михаиловић је схватио да је начинио фаталну грешку што је прихватио Титов радикални курс. Стога је после саветовања четничких команданата у Брајићима 20. и 21. октобра послао капетана Милорада Митића Титу у Ужице и затражио нови састанак. До тог састанка је дошло у Брајићима 26. октобра у кући сеоског учитеља (по некима у кафани Сувобор), али на њему ништа није решено: обе стране су остале ушанчене при својим ранијим условима. Тито је тражио да се борба настави без обзира на жртве, а Дража да се пређе на герилско ратовање. Разуме се да је коначни разлаз био неминован, тим пре што је устанак био пред колапсом.<br />
Интересантно је да су на састанку у Брајићима постављена нека политичка питања, као што су однос према Недићевој држави и послератно уређење Југославије. Дража и Драгиша Васић су тражили да се поштује предратна администрација и оживе закони Краљевине и да се пређе на герилске акције. Тито и Милош Минић су били за то да се води беспоштедна борба против Недића (пошто су је у Белој Цркви озаконили), а да се Краљевина прогласи неважећом. Док се четничка страна изјаснила за монархију, пертизанска је била за републику. Пошто је грађански рат већ био почео, Тито је тражио од Драже да се одрекне неких својих радикалних команданата, као што су били капетан Вучко Игњатовић и наредник Филип Ајдачић, што је одбијено. Договорено је примирје, али обе стране су знале да се неће поштовати.<br />
Парадигматично је понашање Тита у Брајићима. Партизански командант је са пратњом преноћио у кући сеоског учитеља и 27. октобра кренуо преко Пожеге за Ужице. О томе се касније сећао: "Ујутро кад смо устали дали су нам доста добар доручак. Дража нас је представио оним својим цивилима који су ту били као власт. Ту је био Драгиша Васић. На растанку се ја с Дражом изљубим. "Ми смо добри пријатељи", каже ми он. "Ја сам одмах видео да ми можемо с вама". Како да нисмо. Не бих ја дошао к вама да немам пуно повјерење у вас. Тако ми сипамо комплименте један другоме". Тито је још написао да га је отпратио Драгиша Васић и да му је рекао да он контролише Дражу, ако нешто забрља прећи ће код Тита. (Ово није проверено.) <br />
Док је Драгиша Васић пратио Тита из Брајића, Дражи је телефонирао капетан Вучко Игњатовић, онај исти што су му комунисти радили о глави. Рекао је да је на десној обали Скрапежа поставио митраљеску и бомбашку заседу да се партизански вођа убије. Тражио је одобрење од свог врховног команданта да изврши атентат. Дража је Вучкову намеру спречио и наредио да се Тито пусти да мирно прође кроз Пожегу, позивајући се при том на своју официрску част. (Тито му се пет година касније реванширао наредивши да се заробљени командант четничког покрета убије!)<br />
Још се није био осушио додир Дражине браде на глатко избријаном и напарфемисаном Титовом лицу, а Главни штаб партизанских одреда Србије издао је проглас 6. новембра, летак који је излепљен на свим бандерама, трафостаницама, зидовима кућа, против Михаиловића, у којем се каже да је "официрска група са Равне горе коначнло постала оружје заклетог непријатеља свих Срба: Хитлера". Оптужбе на рачун Михаиловића су тешке: он је отпочео братоубилачки рат по налогу Немаца, склопио споразума са највећим издајницима српства - Недићем и Љотићем. "Огавни официрски олош са Равне горе покушава да лажима и клеветама против партизана заслепи један део поштених српских сељака и четника, да би ови крварили за рачун тих злочинаца." У летку се даље истиче да "велика већина народа јасно увиђа ко су издајничка господа са Равне горе и окреће им леђа", изјављујући да ће се и даље, раме уз раме са партизанима, борити против окупатора. Овај партизански летак постаће комунистичка догма која важи до данашњих дана, о чему ћу касније.<br />
Наоружани из фабрике у Ужицу, радикалнији у сваком погледу, партизани постижу предност над четницима: из комунистичке престонице Ужица угрожавају четничку престоницу у Пожеги. Пуковник Дража Михаиловић покушава да заустави пламен грађанског рата, овлашћује потпуковника Драгослава Павловића да упути Титу писмо у којем се тражи поштовање договора у Струганику и партизанско повлачење из Пожеге. Тито одбија да одговори на писмо и да врати Пожегу. <br />
Више од тога, партизани 10. новембра крећу директно на Равну гору, да се засвагда обрачунају са ривалским ослободилачким покретом. Дража Михаиловић је у тешком положају, без оружја и муниције, готово опкољен; делом уништава а делом закопава најповерљивију архиву, спреман да напусти терен. У таквој ситуацији, поручник Никола Калабић, геометар из Ваљева, предлаже да се од његовог оца Милана, пензионисаног жандармеријског мајора, реактивираног за Недићевог команданта Љига, затражи помоћ. Старији Калабић је омогућио да се четницима дотури осам камиона оружја и муниције, па су поручник Никола Калабић и капетан Вучко Игњатовић успели да пробију партизански обруч код Белановице. (Кад су Немци открили овај акт мајора Милана Калабића, стрељали су га.)<br />
Напад партизана на Равну гору отворио је пуковнику Дражи Михаиловићу очи. Схватио је да од заједничке борбе нема ништа, да два покрета отпора не могу ни физички ни идеолошки да сарађују, да је грађански рат неминован. У таквим околностима се он састао са једним нижим немачким командантом у Дивцима 11. новембра да преговра о примирју. (Овај састанак је у потпуности пропао, али као представља важну тачку Минићеве оптужнице против Драже, о њему ћу у посебном поглављу.)<br />
Москва је одмах знала за Титову комунистичку револуцију у Србији, а Лондону је требало времена да чује да се извесни пуковник Дража Михаиловић одметнуо у српске слободне планине и ради на организацији отпора окупатору. У другој половини и Москва и Лондон стоје очајно: Хитлер опседа Лењинград и Москву, непрекидно засипа тепихом бомби Лондон, чини се да је победа Сила осовине извесна. У таквим околностима сваки покрет отпора у окупираној Европи је драгоцен и Савезници га подржавају. Без обзира на предратно ривалство, између Москве и Лондона постоји сагласност да се између партизана и четника обустави непријатељство. Председник југословенске емигрантске Владе генерал Душан Симовић је 15. новембра преко Радио Лондона затражио да се покрети уједине под командом пуковника Драже Михаиловића. То је било прво неформално признање пуковника Михаиловића за вођу народног покрета отпора. По наредби Стаљина Тито је 17. новембра послао Дражи писмо у којем је предложио примирје. Иначе, у почетку устанка Стаљин је озбиљно сумњао у Тита, јер је добијао извештаје да је "Тито окружен јаким троцкистичким тенденцијама", па је био склон да подржи Михаиловића. Наводно је до састанка у Струганику дошло на иницијативу Москве? <br />
Колико сутрадан је у ослобођеном Чачку дошло до дијалога, четничку страну су засатупали мајори Мирко Лалатовић и Радослав Ђурић, а партизанску Александар Ранковић, Петар Стамболић и Иво Лола Рибар. До споразума није дошло. Исте делегације су се састале поново у Чачку 20. новембра (присуствовао је и шеф британске војне мисије Двејн Хадсон) и тад је поново закључено примирје како би се зауставила "братоубилачка борба и прекинуло проливање братске крви". Делегације су постигле споразум, али се споразум на терену није поштовао. <br />
За то време је генерал Беме, на челу немачке казнене експедиције, наоружане тенковима, топовима, уз авионску подршку, сламао устанак и пустошио Западну Србију. Кад је Тито схватио да од совјетске Ужичке републике неће бити ништа, панично је телефонирао Дражи 28. новембра, два дана пред напуштање Ужица, да му прискочи у помоћ, али му је овај одговорио да не располаже снагама за фронталну борбу. Био је то последњи контакт између Тита и Драже и крај сваке сарадње два покрета отпора. У наредне четири године партизани и четници ће бити смртни непријатељи и радиће на међусобном уништењу. <br />
<br />
16.<br />
<br />
Да се вратимо Слободану Јовановићу и Тркуљиној борби за његову рехабилитацију. Јовица Тркуља је с правом констатовао да је након драконске пресуде Војног суда у Београду 1946. године Слободан Јовановић био строго забрањен, "остракован и прокажен", практично удаљен из српске историје. Тркуља каже да је тај чин био национална српска срамота.<br />
Како велики људи живе у другима и како се велико дело не може избрисати, Слободан Јовановић је наставио да траје у српској мисли, упркос забрани комунистичке власти. После више покушаја и на притисак стручне јавности, године 1990. штампана су Слободанова Сабрана дела (репринт издања Геце Кона из 1920.), у издању Српске књижевне задруге, Југославија публикома и БИГЗ-а. Пре тога су се у комунистичком свету десиле тектонске промене, срушен је Берлински зид, пукла је гвоздена завеса, у Европи је комунистичка тоталитана идеологија доживела крах. Српски комунисти то нису могли да спрече, а није им ни ишло у прилог. Њихов челник Слободан Милошевић, који је као председник Градског комитета коју годину раније зауставио штампање Слободана, сада на челу ЦК Српске партије, схватио је да му имењак може више да користи него штети у освајању тоталне власти у Србији. Тркуља овако описује то стање: "После пада Берлинског зида, у еуфорији великих нада и очекивања, најављени су нови ветрови. У Србији то је доба наде и невиности опозиције, илузија о "експресном возу демократије" који ће нас одвести у окриље либералних демократских друштава. Јављају се такозвани "превртачи", некадашњи партијски функционери, ревносни чувари идеолошког чистунства, сада државни функционери и лидери националних партија. Сви они у Слободану Јовановићу, "некадашњем ратном зликовцу" сада виде "највећег међу највећима", "апостола либерализма и демократије", "ненадмашног правног писца, историчара, књижевника", "копчу са Западом", са "правном државом и владавином права", са "либерално-демократским идејама". Тркуља сматра да ти конвертити наносе "облаке који ће још дуго бацати сенку на повратак Слободана Јовановића и његовог дела свом завичајном окриљу".<br />
Тркуља наводи активности које су претходиле правној рехабилитацији Слободана Јовановића. Правни факултет у Беогрду (чији је он редовни професор) се 1989. године јавно супротставио нападима Градког комитета СКС на БИГЗ. Пошто су Слободанова Сабрана дела публикована, Правни факултет је почетком јуна 1991. године организовао научни скуп на тему "Дело Слободана Јовановића у свом времену и данас". Године 1994. опет на Правном факултету одржана је расправа поводом књиге Александра Павковића "Политичка теорија Слободана Јовановића". У фебруару 1997. одржан је научни скуп "Слободан Јовановић - личност и дело" у организацији Српске академије наука и уметности и Правног факултета. У периоду од 2003. до 2009. године објављено је неколико значајних књига о Слободану Јовановићу, на највећој динарској новчаници појавио се његов лик, на Правном факултету откривена је биста Слободана Јовановића, један амфитеатар на факултету је добио његово име, итд. Речју, Слободан Јовановић је политички рехабилитован, али то није дело Српске државе него него српске јавности.<br />
Нас овде занима правна рехабилитација Слободана Јовановића, омогућена Законом о рехабилитацији из 2006. године. Такав закон су донеле пре Србије готово све земље бившег комунистичког лагера: Мађарска 1989, Источна Немачка 1990, Чешка и Руска федерација 1991, нешто касније Пољска, Словачка, Румунија, Бугарска, Хрватска, Македонија и Словенија. Ове државе су покренуле процесе моралне, политичке, правне и економске рехабилитације. Србија је покренула само правну рехабилитацију. На основу српског Закона о рехабилитацији неколико институција и организација (Српска либерална странка из Београда, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, Удружење књижевника Србије, Адвокатска комора Србије, Омладина Демократске странке Србије) поднело је Окружном суду у Београду захтев за рехабилитацију Слободана Јовановића. Овај суд је у Већу састављеном од судија: Марине Говедарице, председника, и Душка Миленковића и Душице Маринковић, чланова, донео решење којим се усваја захтев подносилаца, 29. октобра 2007. године.<br />
У Решењу београдског Окружног суда стоји: УТВРЂУЈЕ СЕ да је ПРЕСУДА ВРХОВНОГ СУДА ФЕДЕРАТИВНЕ НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ВОЈНО ВЕЋЕ... НИШТАВА ОД ТРЕНУТКА ОД ТРЕНУТКА ЊЕНОГ ДОНОШЕЊА од 15. јула 1946... ПА СЕ РЕХАБИЛИТОВАНО ЛИЦЕ - САДА ПОК. СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ СМАТРА НЕОСУЂИВАНИМ.<br />
У Образложењу ове нове пресуде се каже: 1. Да је Слободан Јовановић био против прилажења Југославије Тројном пакту, што значи да је био антифашиста, па је ушао као потпредседник у Владу коју је после пуча формирао генерал Душан Симовић; 2. Ова Влада је деловала у Лондону на страни Савезника и потписала је низ докумената и декларација о борби против фашизма односно нацизма; 3. Влада није сарађивала са силама Осовине у борби против партизанских одреда Народно-ослободилачке војске у Земљи а давала је подршку Југословенској војсци у отаџбини и Равногорском покрету.<br />
Пошто је Народна скупштина Републике Србије признала Равногорском покрету антифашистички карактер, онда је јасно да припадници тог Покрета, као и Влада која их је подржавала, не могу бити третирани као помагачи фашизма, издајници народа... како су их окарактерисали комунисти пошто су победили у грађанском рату. "Слободану Јовановићу је суђено као потпредседнику односно председнику Краљевске владе у емиграцији и као присталици другачијих политичких идеја, које су се косиле са идеологијом чије су присталице однеле војно-политичку победу у грађанском рату, који се на овим просторима водио истовремено са ратом против окупаторских снага."<br />
У вези са рехабилитацијом Слободан Јовановића јављају се извесне недоумице, које ми дају могућност да ступим у полемику са промотером ове рехабилитације, професором Правног факултета, Јовицом Тркуљом.<br />
<br />
17.<br />
<br />
Јовица Тркуља набраја низ манифестација на Правном факултету поводом рехабилитације Слободана Јовановића, у којима он активно учествује, а неке промовише диљем Србије (изложба). Врхунац тих радњи представља преношење посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд. "Најзад, 8. децембра 2011. године посмртни остаци Слободана Јовановића су пренети из Лондона у Београд да би у суботу 10. децембра уз највише државне почасти били сахрањени у Алеји великана на Новом гробљу. Тиме је окончана двадесетогодишња борба малобројних поштовалаца Слободана Јовановића да се он и његово дело врате у завичајно окриље. Они су пре две деценије почели издавањем његових сабраних дела, затим су формално-правно скинули љагу с његовог имена и коначно га сахранили у његовој Србији." <br />
У завршном поглављу фељтона Тркуља с правом каже да је чињена неправда "према читавом низу генерација младих српских интелектуалаца који су у доба свог духовног профилисања били лишени тако драгоценог и важног учитеља какав је био Слободан Јовановић". Ко је за то одговоран? "Кривац за то је, с једне стране, репресивни политички режим ослоњен на традицију остракизма интелектуалаца у Србији" (мој курзив). Одговорне су и "стожерне институције српске културе" (посебно САНУ и Правни факултет), као и "сви ми који смо непосредно или посредно, нечињењем или недовољним чињењем, допринели томе да Слободан Јовановић - који би чинио част свачијој науци и свакој националној култури - буде окрутно одбачен". <br />
Јовица Тркуља сматра да се Правни факултет поправио кад је прихватио иницијативу низа слободних интелектуалаца, као и сопствених професора, да се неправда према "корифеју овог факултета" историјски исправи. Међузим, написао сам, ту се крије замка. Поставља се питање шта је са осталим осуђеницима на Велеиздајничком процесу у Топчидеру? Ако је Слободан Јовановић осуђен невин, шта је са остала 23 осуђеника овог колективног судског процеса, од којих је 11 стрељано? Да ли значи да је само Слободан Јовановић неправедно осуђен, а остали праведно, јер нису још увек рехабилитовани?<br />
Мислим да је Тркуља погрешно поставио проблем. Бранити Слободана Јовановића као правног мислиоца и великог српског писца је куцање на отворена врата. То дело се пред историјоим само одбранило (што је карактеристично за сва велика дела) и комунисти нису могли да то спрече. Свака част залагању Тркуље и иних, али Слободан Јовановић се сам одбранио. Али, кад прочитамо оптужницу против њега из 1946. године (а Тркуља је то учинио), видимо да комунисти нису судили Слободану Јовановићу због његовог опуса, него због политичког деловања, односно због подршке коју је пружио антикомунистичком покрету Драже Михаиловића. Зар се не намеће питање само по себи: ако је Дража крив што је покушавао да спречи комунистичку револуцију, може ли Слободан да буде невин кадга је у томе подржавао? (Узгредна напомена. Комунисти су у својој држави у свему подржали Иву Андрића, иако је овај писац био посланик Краљевине Југославије у Берлину у време кад је Краљевина милом силом потписала Тројни пакт. Данас су историографи објавили једно писмо Андрића, који је окупацију провео мирно, генералу Дражи, у којем предратни политичар захтева да овај војник спаси земљу од комунистичке пошасти. Не видим у чему је разлика између Става Слободана Јовановића и Иве Андрића, сем што је први умро као ратни злочинац а други као нобеловац?)<br />
Бранилац Слободана Јовановића пред судом садашњости, Јовица Тркуља је имао једну потешкоћу у одбрани, односно насео је лукавству комунистичког суда да у исти кош стрпа све противнике комунизма. Кад Тркуља није подржао мој захтев за поништење неправне пресуде Војног суда из 1946. године, имао је у виду чињеници да су на том процесу осуђени и неки Недићеви делатници, које би осудио и Нирнбершки суд. Ту се ја са Тркуљом слажем, они који су организовали концентрациони логор на Бањици и у њему убијали цивиле, углавном омладинце, не могу другачије да буду третирани него као злочинци. Али Дража Михаиловић не може бити одговоран за тај и сличне логоре, јер је на Бањици била заточена и његова породица. Проблем је Тркуље што као бивши комуниста, ђак Кумровечке школе, не може да пређе Рубикон да генерал Дража није био фашистички плаћеник него борац против фашизма. Бојим се да његов Лакмусов папир, као и свих заточеника комунистичке идеје, поцрвени кад се помене Дража. И ту се ништа не може. Знам да не могу да их разуверим односно уверим да се Слободан Јовановић и Дража Михаиловић не могу одвајати, јер су страдали за исту идеју. Стога потржем аргумент четврте групе осуђених на Велеиздајничком процесу, коју по Тркуљиној класификацији предводи Слободан Јовановић. Ту су они који нису носили оружје, поред Слободана, Живко Топаловић, Момчило Нинчић, Божидар Пурић, Радоје Кнежевић, Константин Фотић... Зашто се Правни факултет није заложио за рехабилитацију ових дипломата, који не би могли да буду осуђени ни пред једним судом? Стога поново истичем: Они који оддвајају Слободана Јовановића од Драже Михаиловића у ствари убијају Дражу.<br />
Свакако да Јовица Тркуља увиђа тај проблем кад каже "да се и даље воде тзв. идеолошки спорови о улози Слободана Јовановића у избегличкој Влади и он се и даље оптужује као српски националиста и поборник четничког покрета". Тркуља је против таквог третмана Слободана и тражи да се "његово научно и литерарно дело проучава, студира, популаризује и постане саставни део наше демократске политичке културе и узвишенијег и темељнијег схватања и приступа поилитичком животу у Србији". Опет засмена теза. Тркуљин пледоаје за креативно читање Слободана Јовановића у ствари је опште место. Сваки писац тражи такав третман. У реду, "према Слободану Јовановићу морамо се односити јовановићевски - трезвено, одмерено, критички и конструктивно", али то важи за све писце, дело сваког писца "подлеже искључиво мерилима људског сагледавања и критичког просуђивања".<br />
Држим да је суштина Тркуљиног пледоајеа у одговору на два питања која је он сâм поставио: Да ли је Слободан Јовановић био поборник четничког покрета и Да ли је био српски националиста? Иако је Слободан на та питања сам одговорио, па му нису потребни тумачи и посредници, морам да његов одговор апострофирам. Слободан Јовановић је био апсолутно и без остатка поборник четничког, Равногорског покрета, генерала Драже Михаиловића и његов заштитиник пред слободним светом. Од свих покрета на тлу окупиране Југославије, Слободан Јовановић је само у Михаиловићевом видео вредности за које се он као правни мислилац и писац у свом опусу залагао. На друго питање је много теже одговорити, мада је повезано са првим. Нема сумње да се Слободан Јовановић здушно залагао за српску ствар, јер је у потпуности припадао српској историји и култури. Али, као научник, он је о српској ствари критички промишљао, па га је тешко децидирано сврстати у српске националисте. Иначе, слажем се са Јовицом Тркуљом да је Слободан Јовановић предмет и комунистичке и националистичке манипулације. Као што је он критички премишљао о српској историји, тако и ми имамо право да критички размишљамо о њему. Али то је већ опште место, то се може односити на сваког јавног делатника.<br />
<br />
<br />
18.<br />
<br />
Док чекамо одлуку српског правосуђа о рехабилитацији или нерехабилитацији генерала Драже Михаиловића, да завршимо његову биографију.<br />
Видели смо да је Беме угушио трећи српки устанак. Отпор партизана на Ужицу је неславно прошао, а Раднички батаљон је жртвован на Кадињачи да би Тито могао да се извуче из престонице своје републике. Тито је са малом групом партизана побегао у Санџак (сељак Драгојло Дудић, први председник Народно-ослободилачког одбора: "Генерале, где ти је војска!"), затим у Босну, у тзв. Независну државу Хрватску, као да је послушао Недићев савет Михаиловићу, што ће се показати као веома плодоносно, јер прекодрински Срби су, бежећи од усташког ножа, постали главна база његовог покрета. Дража је покушао да се притаји и пасивизира, склонио се на Равну гору, одакле је пошао, очекујући даљи развој догађаја. А догађаји ће бити по њега крајње неповољни.<br />
Кад су сломили партизане, Немци су кренули на Дражине четнике. Ова акција је названа Операција Михаиловић и започета је 6. децембра 1941. године. Издајом Јована Шкаве (самозвани Ваљевски војвода), Немци су знали да се Дража са својим штабом склонио у кући војводе Живојина Мишића у Струганику. Извршили су опкољавање и препад на кућу 7. децембра, Дража је успео у последњем тренутку да побегне кроз прозор, али су Немци заробили његовог заменика мајора Александра Мишића и мајора Ивана Фрегла. (Словенац није хтео да остави свог српског колегу.) Мајорима су судили у Ваљеву 15. децембра и осудили их на заробљеништво. Али на интервенцију Гестапоа из Словеније, као и сина марашала Поћорека кога је Живојин Мишић потукао на Колубари, већ сутрадан су поновили суђење, осудили их на смрт и стрељали 17. децембра.<br />
После немачког препада од 7. децембра, Дража Михаиловић је већ 8. децембра уцењен на 200.000 динара. Како је ово важан аргумент у одбрани Михаиловића, навешћу уцену објављену у Новом времену: "Срби! Вођа одметника и бунтовник Драгољуб Михаиловић, који на својој савести носи крв више хиљада Срба и који је властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу, после уништења његове банде налази се у бекству, по свој прилици у правцу Босне. Због непредавања оружја и мобилизације илегалне војске, због његовог злочиначког удруживања са комунистима и због подизања оружаног устанка против немачких окупаторских снага, он је свој живот проиграо. Због тога је уцењен на 200.000 динара". Колико се зна, у историји покрета отпора у Европи, Михаиловић је био први вођа који је уцењен.<br />
(Комунистичка историографија је после рата слом устанка назвала непријатељском Првом офанзивом. Измислили су седам таквих офанзива. Најдуховитији партизански писац Бранко Ћопић додао је још једну, роман "Осма офанзива", о комунистичкој колонизацији Војводине. То је сатирични роман. Некако је успео да преживи идеолошки мориторинг. Један други Ћопићев рад, прича "Јеретичка прича", није. Лично је Тито покренуо на писца девету офанзиву, а Бранко Ћопић је преживео захваљујући чињеници да је он био ипак партизански писац. Да је којим случајем припадао четничком покрету, не би га опрале све југословенске реке! Комунисти су дозвољавали критику, више фингирану, само кад је долазила из њихових редова. Историографи су из Прве офанзиве у потпуности избацили Дражу Михаиловића. Неки данашњи повампирени ружитељи Драже - о којима ћу касније - чак тврде да је пуковник Михаиловић предводио немачке јединице на Ужице!)<br />
Слом народног устанка из 1941. године значио је уједно и почетак крвавог грађанског рата углавном српског народа. Партизани и четници се до данашњег дана оптужују ко је кога први напао, историографија готово да не може то да утврди. Можда је најближи истини био Милован Ђилас кад је рекао да су "они нас први напали на Ужицу, али ми смо то једва чекали!" У сваком случају, била су то два покрета идеолошки потпуно супротна и сукоб међу њима је био неминован. Пораз устанка је само убрзао тај сукоб, Дража је погрешно мислио, кад се с партизанима уортачио, да ће народ на слободним изборима по завршетку рата да одлучи о уређењу Југославије. Вероватно војник није довољно познавао природу комунизма, а русофил Драгиша Васић му то није рекао. (Много година касније, пресуђујући тај спор, председник Савеза комуниста Србије, Иван Стамболић, је на телевизији рекао да "између Ужичке републике и Равне горе никад не може бити сарадње", што се данас још једном потврђује.) По немачком препаду на Струганик и уцени његове главе, пуковник Дража Михаиловић је био готово изгубљен. Али како историја не стоји у месту, неки спољни потези су га вратили у живот. Недићев сестрић Станислав Краков, уредник Новог времена, написао је у својој монографији "Милан Недић" да је пуковнику Михаиловићу притекаао у помоћ лично председник Владе генерал Милан Недић на тај начин што му је предложио (преко Милана Калабића) да своје одреде, стварно или фиктивно, легализује стављајући их под команду Владиних јединица. Тако се спасло уништења пет кључних одреда из Западне Србије, који су се одвојили од Недића чим је прошла непосредна опасност. Немци су чак тврдили да су неки чланови Владе (министар унутрашњих послова Милан Аћимовић и командант Државне страже пуковник Коста Мушицки) обавестили Дражу о немачкој офанзиви, па се он склонио у Струганик, где су га ипак захваљујући издаји пронашли. Недић је једва успео да се оправда, а Немци су ухапсили пуковника Мушицког (стрељан на Топчидерском процесу), али га је током 1942. године Недић извадио из затвора и вратио на командни положај Добровољаца.<br />
Цела 1942. година била је фатална по српски народ. Комунисти су распустили своје одреде у Србији, па су за демобилисане партизане настали црни дани. (Види роман Миливоја Перовића "Време без бога"). Четнци су се крили по слободним планинама на домак својих села. При том су се међусобно уништавали, што је одлика сваког грађанског рата. Срби у Србији (Србијанци) су за своје страдање кривили подједнако оба покрета отпора. "Знатан део становништва кривио је Михаиловића, једнако као и комунисте, за тегобе настале после слома устанка. Дух резигнираности, очаја због људских и материјалних губитака и страха обузео је становништво, што је потпуно умртвило све идеје о покрету отпора."<br />
Пошто им је Дража измакао у последњем тренутку, Немци су у Београду ухапсили његову супругу и децу, као и породице Драгише Васића, Николе Калабића и већег броја Дражиних команданата. Држали су их у логору на Бањици као таоце, па је и то био разлог што су четници морали да се примире. Уцењени вођа Равногорског ппокрета крио се по планинама на граници Србије и Црне Горе и стално мењао боравиште. Најдуже је боравио у селу Липову изнад Колашина, на територији која је била под контролом Италијана и где је одмазда била блажа. О партизанима се у Србији готово ништа није чуло, чекао се исход светског рата.<br />
Савезници су средином новембра 1941. године званично признали пуковника Дражу Михаиловића преко Југословенске владе генера Душана Симовића, признату и од Британаца и Американаца и Совјета, за команданта оружаних снага отпора у Југославији. Председник те Владе ђенерал Симовић је у говору преко лондонског радија 15. новембра 1941. године тражио од свих патриотских снага да се ставе под Дражину команду. Мешовита савезничка мисија, коју је предводио британски катена Вејн Хадсон, послата у Србију, тражила је обједињавање оба покрета отпора, од чега није било ништа. Током немачке офанзиве на четнике, Симовићева Влада у Лондону произвела је 7. децембра 1941. године пуковника Дражу Михаиловића у чин бригадног генерала. Месеца дана касније, 11. јанура 1942. године, професор Слободан Јовановић образовао је Владу у којој је генерал Дража Михаиловић постављен за министра војног. Недељу дана после министарског наименовања, 19. јануара 1942. године, бригадни генерал Дража Михаиловић произведен је у чин дивизијског генерала. За сва ова именовања Дража је могао да чује само преко радија, па је у Липову на бараци где је био смештен његов штаб, неки шаљивџија написао кредом Министарство војске, мрорнарице и ваздухопловства. Дана 10. јуна 1942. објављен је указ о формирању Врховне команде Југословенске војске у окупираној отаџбини, с генералом Михаиловићем као начелником Генералштаба. Већ 17. јуна дивизијски генерал Дража Михаиловић произведен је у чин армијског генерала, што је био највиши чин у Југословенској краљевској војсци. (Чин војводе је био укинут, па је ово наименовање имало само четнички карактер. Најстарији четнички војвода могао је да додели ову титулу, што је Коста Пећанац обилато чинио. У војсци је Илија Трифуновић Бирчанин поделио, колико знам, такве 24 титуле, а генералу Дражи је понудио титулу надвојводе, што је овај одбио. Ово титулирање није заживело, официри су задржали своје чинове.)<br />
Све ово показује да се не може доводити у питање легитимитет генерала Драже Михаиловића као антифашистичког борца, па се слободно може рећи да да је он пандан генералу Де Голу. Уосталом, исти генерал га је одликовао Француским ратним крстом 1943. године. <br />
Срби ван Србије нису били у бољем положају него Србијанци. Већ у првим недељама постојања Независне Државње Хрватске, извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Као главни свој циљ усташки режим Анте Павелића поставио је уништење Срба. (Види роман Јована Радуловића "Голубњача".) У Херцеговини дошло је до погрома над Србима од стране муслимана, који су постали цвет усташтва. Херцеговачке вртаче постале су српске јаме. Српски народ се спонатно организовао у одбранбене чете, па је дошло до јунског устанка. (Види романе Вука Драшковића "Нож" и "Молитва".) У Црној Гори сепаратисти, под вођством Секуле Дрљевића, прогласили су 12. јула 1941. године, на Петровданској скупштини, независну Црну Гору. Срби у Црној Гори су на то одговорили народним устанком, Тринаестојулским, који је за разлику од оног у Белој Цркви био стварни. У устанку су подједнако учествовали и четници и партизани, али сарадња међу њима није била дугог века, па је њихов сукоб убрзо потиснуо у позадину борбу против Италијана. Комунисти су одговорили масовним терором, такозваним пасјим гробљима. (Види роман Жарка Команина "Господ над војскама".) <br />
Генерал Дража Михаиловић, као легитимни командант српског покрета отпора, примио је под своју команду поједине четничке команданте Црне Горе, Босне и Херцеговине и Далмације тек почетком 1942. године. Овим аутохтоним устаничким вођима било је више до легализације него до Дражине команде, па су врховном комаданту све време грађанског рата задавали многе проблеме. Спорна антикомунистичка колаборација са Италијанима у Далмацији имала је карактер одбране од усташког ножа. Чак су се Италијани згражавали над усташким терором, па су протерали усташе из своје окупационе зоне. У овом светлу треба гледати и преговоре жандармеријског мајора Јездимира Дангића, четничког команданта Источне Босне, са Немцима, да се ова област изузме из Независне Државе Хрватске и припоји Немачкој окупационој зони у Србији, јер Немци су спроводили страшну одмазду над Србима, али нису као усташе примењивали геноцид. (Од преговора није било ништа, Немци су ухапсили Дангића.) <br />
<br />
19.<br />
<br />
Преломна година за судбину генерала Михаиловића и његовог покрета била је 1943. Крајем 1942. године било је јасно да Немци почињу да губе рат: експедициони корпус маршала Ромела у Африци био је потучен од стране генерала Монтгомерија, а ситуација на Источном фронту се у потпуности преокренула у корист Руса. У таквој ситуацији генерал Михаиловић је целокупну своју стратегију базирао на, чинило се, реалној претпоставци да ће се западни Савезници искрцати на Јадранску обалу, у меко ткиво Европе и тако отворити други фронт. Очекивало се искрцавање Британаца и Американаца на сектору Сплита. У ту сврху је Дража је одржао састанак са потчињеним командантима ван Србије у Зимоњића Кули 13. јула 1942. године и дао им задатак да се спреме за прихватање Савезника. <br />
Међутим, крајем 1942. године дошло је до промене односа снага на терену. Партизани, којима је дотле главно упориште била Босанска Крајина, почели су напад на Динарску четничку област, што је угрожавало Михаиловићев план. Стога је генерал Дража формирао специјални штаб Врховне команде, на челу са потпуковником Захаријем Остојићем, да организује четнике из Црне Горе, Херцеговине и Далмације са циљем да одбране Далматинску загору од напада партизана. Партизани су успели да се извуку из обруча и сконцентришу се на Неретви. <br />
Оно што генерал није знао били су Мартовски преговори између партизана и Немаца у Загребу. (То није знала ни Југославија све до урушавања комунизма.) Евентуално искрцавање Западних савезника највише би погодило Немце и партизане: први би добили нови фронт, а други би изгубили републику, пошто су Енглези по природи ствари били монархисти. Осим тога, долазак Западних савезника на Балкан значио би сигурну победу генерала Михаиловића у грађанском рату и пропаст комунистичке идеје у Југославији. Нема сумње да је била у питању велика игра.<br />
Битка на Неретви (Четврта офанзива, Операција Вајс) донела је велики пораз Михаиловићевим снагама, од којег се оне нису опоравиле до краја рата. Немци су покушали да једним ударцем убију обе муве: и четнике, и партизане. У вези са операцијама везаним за спречавање искрцавања Савезника, Мусолини је 9. марта 1943. године написао: "Иако њега (Дражу) партизански радио третира као издајника, он је наш непријатељ, пошто је министар војни у Југословенској влади у Лондону". Остаје неразјашњено питање садејства партизанских и окупационих снага у пробијању обруча на Неретви, тек партизани су ударили на најслабије наоружаног противника, четнике, и добрим делом их уништили. Обе преговорне стране у Загребу, Немци и партизани, постигле су свој циљ: Немци су лишили Савезнике четничког залеђа ако би се ови искрцали, а партизани стекли одлучујућу предност над јединим политичким ривалом за власт у будућој Југославији. Средином маја 1943. године Немци су разоружали Ђуришићеве црногорске четнике и заробили мајора Павла Ђуришића и око 2000 његових бораца. Ђенерал Михаиловић је успео да се извуче и првих дана јуна пребаци у Србију, где му је била база, после једногодишњег одсуствовања. Пораз на Неретви је донео раздор у четничким редовима, па су црногорски четници под командом пуковника Баја Станишића одрекли послушност Михаиловићу. Тако ослабљеног црногорског четничког команданта партизани су опколили у манастиру Острог и ликвидирали. <br />
Кад су средили Михаиловића, Немци су кренули да униште и Тита (Пета офанзива, Операција Шварц). Међутим, партизани су успели да се извуку из обруча на Сутјесци и то у присуству британске војне мисије, коју је предводио бригадир Меклин, посланик у британском Парламенту и Черчилов лични пријатељ. Све у свему, мартовски догађаји 1943. године су ојачали Тита а ослабили Дражу.<br />
Немцима је остало само да још једном, 21. јула 1943. године, уцене Дражу, овога пута заједно са Титом. Нова уцена је била већа од оне у децембру 1941. године, износила је 100.000 немачких марака у злату, по глави уцењеног. (После рата, комунисти су једноставно поцепали немачки плакат на пола, па је испало да су Немци уценили само Тита!) <br />
Даљи развој догађаја одвијао се на штету генерала Михаиловића. На међусавезничкој конференцији у Казабланки Американци су дефинитивно одбацили британски план о искрцавању на Балкан, што је пре тога учинио Стаљин. Нови план је био искрцавање на Сицилију као припрема за отварање Западног фронта у Француској. Самим тим је Дража постао неважан савезник, па је његово ангажовање на Неретви било потпуни промашај. У Лондону, на притисак хрватских чланова Владе и Британаца, Слободан Јовановић, најгори председник најгоре Владе, 17. јуна 1943. године био је принуђен да поднесе оставку. То је био почетак краја генерала Драже Михаиловића. У новој Влади радикала Милоша Трифуновића Михаиловић је остао министар војни, иако се томе противио Черчил. Ова Влада је услед неслоге са Хрватима пала већ 10. августа 1943, нови кабинет је образовао Божидар Пурић, бивши амбасадор Краљевине у Паризу, уз још већи притисак Черчила да се смени Михаиловић, не само као војни министар, него и као начелник Генералштаба Југословенске војске у отаџбини. Био је то почетак упокојења Драже Михаиловића. Ривалски комунисти су могли да спремају преки суд и кречану на Ади Циганлији као усташку јаму, као голубњачу, за његово земно тело. (Узгред, Стаљин је победио Черчила! О односу Савезничких вођа ћу у посебном поглављу.)<br />
Искрцавање Западних савезника на Сицилију, односно јужну Италију, показало се плодотворним: фашистичка Италија је капитулирала, Осовина је напукла. Одмах по објављивању капитулације Италије, 9. септембра 1943. године, Немци су окупирали север, а на Балкану су разоружали главнину италијанске војске и заузели области које су могле да буду искоришћене за евентуално Савезничко искрцавање. У томе нису мигли да их спрече ни партизани ни четници. Још увек верујући у искрцавање Западних савезника, Дража Михаиловић је преузео низ акција против Немаца и створио велику слободну територију у сливу реке Дрине. Четници су водили тешке борбе са Немцима и заузели Пријепоље, Вишеград, Рогатицу, Горажде, Олово. Била је то нова грешка: уместо да су се усредсредили на разоружање италијанских гарнизона и тако дошли до неопходног оружја (Енглези више нису слали ништа), четници су стварали слободну територију, која никоме није била потребна. Од италијанске капитулације Тито је имао највећу корист, јер је дошао до оружја, које ће му обезбедити превагу над Дражом до краја рата. <br />
Техеранска конференција Велике тројице (Стаљин, Рузвелт, Черчил), последњег дана новембра 1943. године, донела је одлуку да се генерал Дража Михаиловић пусти низ воду, односно да се жртвује, и да сва Савезничка помоћ иде Титу. Не треба сумњати да је тај споразум између Черчила и Стаљина постигнут раније, у Техерану му је само ударен печат. Обавештен од Стаљина, Тито је у исто време организовао партизанску скупштину, АВНОЈ, на којој је себе произвео за маршала (од каплара до маршала!), прогласио републику и забранио повратак свим Карађорђевићима у земљу. (Док ово пишем, донета је одлука да се кости Карађорђевића сакупе по свету и сахране у Топлоли, на Опленцу, у цркви Светог Ђорђа, задужбини Карађорђевића. Тим послом треба да руководи Борис Тадић, председник Републике Србије - који то више није.)<br />
Политички поражен, Михаиловићу ништа друго није преостало до да се нада у конфронтацију Западних савезника са Совјетима и повратку Краљевине Југославије у интересну сферу Запада. Свакако да му није било јасно зашто је Черчил одбацио руку чертничког савезника а пружио је партизанском противнику. (Однос три најмоћнија човека антифашистичке алијансе, Черчила, Стаљина и Рузвелта, није до краја разјашњен до данашњег дана.) Генерала Дражу не можемо другачије да сагледамо него у том бермудском троуглу. Дража није могао да води другу политику до да чека слом фашизма, да дотле развија у земљи организацију свог покрета и чека искрцавање Савезника, у које је слепо веровао. У тој спољној неизвесности и унутрашњој конфузији, Равногорци организују Светосавски конгрес у селу Ба код Љига у централној Србији, крајем јануара 1944. године, авај, два месеца после Тита. За то време је АВНОЈ био признат од Савезника. (О Башком конгресу говорићу у оквиру поглавља о политичкој филозофији четничког покрета.)<br />
Иако је номинално био министар у Краљевској влади, Дража Михаиловић се низашта није питао, нити је могао да утиче на рад Краља и Владе. А његов врховни командант, краљ Петер II Карађорђевић, краљ-дете, био је апсолутно недорастао ситуацији у којој се после мартовског пуча нашао. У периоду од јесени 1943. до средине 1944. године бринуо је само о својој свадби са три године старијом грчком принцезом Александром. Ко год је био против те свадбе (Слободан Јовановић) био му је непријатељ, а ко је подржао (хрватски министри) пријатељ. Пошто је Черчил дозволио Петрово венчање у Лондону, а британски Краљ благосиљао у виду кумства, српски Краљ је постао само играчка у енглеским рукама. Тако му је Черчил наложио да распусти Пурићеву Владу, последњу српску владу у Југославији, и повери мандат Хрвату Ивану Шубашићу, бившем бану Хрватске бановине, који је свој кабинет формирао 1. јуна 1944. године, разуме се без генерала Драже Михаиловића као министра војног. "Тако је смењен министар који није присуствовао нити једној седници свог кабинета." Краљ Петар се наивно надао да ће Черчил да му спаси круну, иако му је у Јајцу био забрањен пчовратак не само на престо него у земљу. <br />
Са своје стране, генерал Дража је радио шта је могао, а није могао ништа. После Башког конгреса, послао је већину чланова свог Централног комитета у Италију да убеђују Савезничке комаснданте у читничку лојалност, али Черчил је већ био пресудио у корист Тита. Трачак наде Михаиловићу је пружио шеф америчке мисије Ренџер пуковник Мек Дауел, који га је уверавао да може да рачуна на америчку подршку и пренео му да је између Западних савезника потписан споразума да Стаљин не може савојевољно да уђе у Југославију и одреди будући друштвени поредак. Ако се то деси, Западни савезници ће се одмах искрцати у Далмацији, тим пре што су Немци на Балкану вољни да се предају Американцима а не Совјетима. Изгледа да је Мек Дауел више говорио у своје него у Рузвелтово име, јер дубоко болестан од прогресивне парализе сва три своја мандата, амерички председник је бринуо како да заврши рат са Јапаном, који је понизио Америку у Перл Харбуру 7. децембра 1941. године, а Европу је препустио Черчилу. Генерал Дража није могао да зна да су Черчил и Стаљин поделили Европу, најпре у Техерану а потом на Јалти. Био је дављеник коме нема ко да пружи појас за спасавање.<br />
У лето 1944. године четници су предузели спасавање Савезничких авијатичара, који су искакали из погођених авиона и приземљавали се у Србији, коју су углавном контролисали четници. Ти авијатичари су бомбардовали нафтна постројења у Румунији, из којих је Хитлер снабдевао горивом своје тенкове, али и градове у Србији, које су Савезници рушили у корист партизана. Рачуна се да су четници прихватили преко 500 Савезничких авијатичара. Српски сељаци су уз најтеже напоре саградили импровизовани аеродром у Прањанима код Чачка, са којег је организован ваздушни мост за јужну Италију. (У једном партизанском филму овај потхват је приписан партизанима!) Генерал Дража је лично надгледа ову евакуацију, а кад су му Американци понудли да се укрца у авион, одбио је да то учини, као што својевремено Дантон није хтео да напусти Француску, у којој је био осуђен на гиљотину. Дантон је рекао да не може да понесе отаџбину на ђоновима својих ципела, а Дража на ђоновима својих опанака!<br />
Како се рат ближио крају, односно пораз Хитлера постао неминовност, контрола над Србијом је постала пресудна за исход грађанског рата. Дража је сматрао својим најважнијим задатком да одбрани Србију од комуниста, а Тито да је потчини комунистима. Генерал је чинио шта је могао, објавио је мобилизацију (неуспелу, јер није имао чиме да наоружа регруте), напустио концепт стајаће војске и формирао јуришне бригаде (пандан партизанским пролетерским бригадама). Са своје стране, маршал је дао наредбу Србима из Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске за инвазију Србије и уништење Србијанаца, који су је бранили. Потпомогнути савезничком авијацијом, одлично наоружани савезничком помоћи из ваздуха, прекаљени у низу борби на територији НДХ, партизани су кренули у одлучну битку за Србију. Највеће борбе су се водиле у реону Копаоника, где су јуришни коруси привремено одбили пролетерске бригаде. На западном сектору, северно од Ужица, на Јеловој гори, партизани су 8. септембра 1944. године задали тежак пораз Михаиловићевим снагама, па се ова битка може смтрати одлучујућом за Србију. <br />
Ипак, и поред свих недаћа (недостатак оружја, неуспела мобилизација, тифус, проблем са комором), Михаиловићеве снаге су још увек биле респектабилна сила, способна да се одупре прекодринским инвазионистима на Србију. А онда је генералу Дражи дошао ударац са места одакле се најмање надао. Наиме, 12. септембра 1944. године, југословеснки краљ Петар II Карађорђевић позвао је своје снаге у земљи (по уставу, Краљ је био врховни командант Југословенске краљевске војске) и цео српски народ да напусте генерала Дражу Михаиловића и прикључе се маршалу Титу. "У најодсуднијем тренутку, Краљ се покорио Черчиловим захтевима, несвестан страховитих последица и по државу, и по војску, и по себе!" (Аутори Дражине биографије.) Ваљда јединствен случај у целој људској историји да Краљ позива на издају! <br />
У исто време, маршал Тито, коме су Срби спасили живот на Дрвару (Сретен Жујовић Црни и Александар Ранковић, обојицу ће Тито касније политички ликвидирати), а Енглези га одвели на острво Вис, извео је један од најуспелијих лупинга у политичкој историји: јавно је одлетео у Казерту да се свом Западном промотеру Черчилу закуне на верност, на поштовање демократије, неутралност, слободне изборе, поштовање споразума Тито - Шубашић итд., а тајно у Крајову да доведе совјетске трупе у Србију. Кад је Црвена армија 22. септембра 1944. године форсирала Дунав код Кладова, грађански рат у Југославији био је окончан у корист партизана. Узалуд су четници крчили пут Русима да ослобађају србијанске градове (Крушевац, пуковник Драгутин Кесеровић), главнокомандујући инвазије у Србију, маршал Толбухин, наредио је свим потчињеним командантима да разоружавају четнике и предају их партизанима. Дражи ништа друго није преостало него да пређе пут који је пре три године прешао Тито, односно да се преко Санџака повуче у Босну, како би био што даље од Руса.<br />
<br />
20.<br />
<br />
Како је изгледало освајање Србије од стране партизана, који су се сконцентрисали на Радан планини у Јужној Србији и одатле кренули на Београд, да се споје са Русима и оснују совјетку републику Федеративну Народну Републику Југославију, описао сам у помињаном роману "Црни дани Раке Драинца". Та сцена изгледа овако, дао сам је са партизанске стране српске историје.<br />
<br />
Радан планина у Јужној Србији. 6. септембар 1944. године. Спушта се ноћ. Са планине се лепо види како гори град Лесковац. Небо изнад града је црвено, осветљено пожаром. С времена на време сукне према небу покоји големи пламени језик и осветли читаву Дубочицу. Мирис паљевине и дима допире до Радан планине.<br />
На коси испод Петровог врха стоји наслоњен на велики дрвени храст генерал лајтнант Коча Поповић, командант Главног штаба Народноослободилачке војске за Србију, и посматра пожар у Лесковцу. Коча Поповић (36 година) је један од најспособнијих партизанских команданата; бивши студент филозофије на Сорбони у Паризу, публициста и песник надреалиста, шпански борац. Обучен је у ганц нову сиву униформу, са генералским чиновима и титовком на глави. Носи дебеле густе бркове. Замишљено посматра како Лесковац гори.<br />
Одоздо дојури на бесном риђану Кочин први ађутант. Коњ се пропиње, ађутант га с муком обуздава.<br />
АЂУТАНТ: Мир, Дражо! Опссс...! Смири се, пичка ти материна! Буди миран, Дражо!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Шта си рекао, пуковниче? Нисам добро чуо!<br />
АЂУТАНТ: Опростите, друже генерале! Излетело ми!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Не питам те то. Него, како си назвао коња?<br />
АЂУТАНТ: Покушавам да га умирим, друже генерале. Имам га одскора и никако да га смирим.. Диваљ је и плаховит, никако да га дисциплинујем...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Поменуо си његово име. Како си га назвао?<br />
АЂУТАНТ: А то! Коњ се зове, друже генерале, Дража!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Дража Михаиловић?<br />
АЂУТАНТ: Који други! Недавно смо га заробили од четника, па сам га назвао по њиховом вођи! Ваљда је зато тако диваљ, никако да призна нашу команду!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Значи тако... Стигли смо да и коње крстимо именима наших противника... Питам се да ли и они то раде? Да ли Дражин ађутант јаше коња који се зове Тито!? Или Коча!<br />
АЂУТАНТ: Друже генерале, у Штаб је пристигао командант Друге јужноморавске бигаде Миливоје Перовић. Хоће с тобом да разговара, каже да сте стари знаници...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Доктор? Одведи га у Штаб, одмах долазим. Или, још боље, у мој шатор... Тачно, нас двојица смо пријатељи још од пре рата... Баш добро што је дошао, с неким ноћас морам да разговарам...<br />
<br />
Нешто касније, у Кочином шатору, уз чкиљаву петролејску лампу, Коча и Миливоје седе и тихо разговарају. Послужује их Кочин ађутант, онај што је крстио свог коња Дража Михаиловић. На радију откуца десет сати, чује се глас спикера: Овде Радио Београд, тачно је десет сати. Вести. У вестима се говори о успесима немачке армије на свим фронтовима! По Радио Београду испада да Немци сигурно добијају Други светски рат! На крају, спикер чита вест о вандалском бомбардовању српских градова од стране савезничке авијације; помиње се бомбардовање Лесковца, истиче се велики број цивилних жртава! Преко пет хиљада! После вести, са радија се чује познати сладуњави, промукли и меланхолични глас Лили Марлен:<br />
Унтер дер латерне / Вор дем гросен тор...<br />
<br />
КОЧА ПОПОВИЋ (ађутанту): Гаси то срање! То им је последња песма! Најдаље за месец дана бићемо у Београду! Шта ти кажеш, докторе?<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Мене нешто друго мучи, друже генерал лајтнанте...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Пусти то "генерал лајтнанте"... Нити си ти овде пуковник, нити сам ја генерал! Позвао сам те у свој шатор да разговарамо као... као писци! Мислиш ли ти да ја уживам у овој униформи и овим чиновима...? Једва чекам да се рат заврши, па да скинем униформу... Моја је једина жеља да се вратим својим студијама филозофије... Војник сам постао из нужде, командант стицајем околности...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Добро, Кочо, како ти кажеш... Дошао сам да разговарамо...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Знам шта те мучи! Бомбардовање Лесковца! Ни мени није право, али то је нужност... Читаво поподне сам гледао са положаја како град гори... Шта ћеш, рат је...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Нисмо у истој позицији, Кочо... Ти си Београђанин а ја сам Лесковчанин...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Обојица смо комунисти!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Морам да ти кажем да сам бомбардовање Лесковца доживео као личну трагедију... Човече, па ја сам у том граду ишао у гимназију, после студија сам се ту запослио као адвокат, ту сам играо фудбал за Војводу Момчила... Лесковац је мој град, у њему живе моји пријатељи...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Да, разумем те... Мене је тако потресло априлско бомбардовање Београда од стране савезника... и то на сам дан Ускрса!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Управо сам био на положају кад су се појавили авиони... Пре тога је све било тихо... једино су у крошњама дрвећа цвркутале птице... Из оближње баре чуло би се повремено крекетање којег жапца, а из кукурузишта, где су моји борци били укопани, зујали су кукци... Тешко би било замислити спокојнији призор... Прелеп сунчан дан, подне... А онда се одједном зачуло зујање мотора, испрва једва чујно, а онда све јаче. Погледавши увис, спазио сам на великој висини неколико редова авиона, како долећу са правца запада, крила су им се блистала на сунцу... Моји борци су их стали бројати: шест, десет, двадесет, тридесет...! Још их никад нисмо видели толико! Помислио сам да само прелећу преко наше територије, премного их је за бомбардовање железничке пруге и мостова на Морави... А онда, одједном, небо изнад Лесковца се отворило... До наших ушију допрла је страшна бука, тако да сам имао утисак да ће ми прснути бубне опне... Борци су полегали, покрили главе рукама... Кад сам отворио очи, видео сам како читав Лесковац гори! Имао сам утисак да је цео град одлетео у ваздух, да више не постоји...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Слично је било и у Београду приликом ускршњег бомбардовања... Београд је 1944. године горе прошао од савезничког бомбардовања него 6. априла 1941. године од немачког...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Цело поподне су у моју јединицу пристизале избеглице из града... Сви моји борци су плакали док су их прихватали и слушали њихову причу... Бомбардовање је извршено у тренутку кад су грађани Лесковца присуствовали прослави Краљевог рођендана код Споменика ослободиоцима из Првог светског рата у Улици краља Петра Првог... Бомбе су падале по људима, по кафанама, по приватним кућама...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Управо сам послао извештај Врховном штабу... Главна улица Лесковца тешко оштећена, укључујући и зграду Гестапоа... Зграда немачког Главног штаба потпуно уништена, а железничка станица, болница и радионица за оправку возила тешко оштећени... Убијен је велики број немачких војника... Уништено је сто моторних и борбених возила у главној улици и дворишту... Погинуло је преко петсто Немаца, двеста четника и триста добровољаца... Нажалост, погинуо је и један број цивила...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Очевици тврде да у граду и није било окупационих војника... Бугари су неколико дана раније напустили своју касарну - гимназију и отишли према Бугарској... Немци су се такође на време извукли, у центру града је остао само покоји војник из крајскомандатуре... Испада да су изгинули само Срби! У колу испред Споменика играли су војници: у зеленим униформама недићевци, у сивомаслинастим добровољци тојест љотићевци, све младићи испод двадесет година... тек неколико девојака и мали број цивила... Лесковчани су стајали са стране и посматрали коло, као на било ком сабору у Србији. Свет је ту био на прослави Краљевог рођендана, људи су носили беџеве са Краљевим ликом у соколској униформи без капе... Је ли то био циљ моћне савезничке авијације!?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: И на ускршњем бомбардовању Београда бомбе су падале и на цивилне циљеве. Поред тога што је уништена фабрика авиона Икарус, филијала концерна Месершмит из Винер Нојштата, погођена железничка станица, онеспособљена писта аеродрома у Земуну, савезничке бомбе су погодиле болнице и санаторијуме, чак и општинско породилиште, завод за избеглу децу и многобројне приватне зграде. Славија и Теразије су остали у рушевинама... А погођена је и Карађорђева улица у којој су моје куће...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Народ Лесковца криви нас за ову трагедију, Кочо! Влада уверење да смо ми наручили савезничко бомбардовање на Краљев родендан! У Печењевцу на збору су партизани унапред најавили да ће бомбардовање Лексовца бити баш 6. септембра! О бомбардовању српских градова говорио је и Петар Стамболић на збору у Лебану приликом ослобађања овог места. Ја то не разумем, Кочо? Зар нам је у интересу да рушимо сопствену земљу, коју ћемо колико сутра морати да изграђујемо?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Сад ме добро слушај, докторе! Тачно је да смо ми тражили то бомбардовање... Ја сам, као врховни командант Главног штаба Народноослободилачке војске за Србију, у више наврата тражио бомбардовање свих већих градова на подручју Србије, а у Јужној Србији бомбардовање Ниша, Лесковца, Прокупља, Лебана, Куршумлије... Већ у јулу месецу сам тражио савезничку подршку из ваздуха, јер су наше дивизије биле у тешком положају, притешњене према арнаутској граници... Наш маневар на Косову није успео, јер су нам шиптарски колаборационисти пружили јак отпор и ми смо морали да се вратимо на узак простор око Оруглице... Тих дана је трајала свеобухватна офанзива непријатељских снага на партизане у циљу нашег уништења на југу Србије.<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И бомбардовања су одиграла своју улогу?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Апсолутно! Већ од новембра 1943. године, кад је Тито прихваћен као велики савезник и ушао у антихитлеровску коалицију, ми смо добили подршку за садејство савезничке авијације и прецизно смо наводили савезницима које циљеве треба да гађају. Преношењем операција на подручје Јужне Србије, кад су наше дивизије пристигле из Босне и Црне Горе, овај регион је постао за нас изузетно значајан, јер се ту била битка за Србију. Ми смо имали против себе здружене непријатељске снаге од Немаца, Бугара, недићеваца, четника који су најзад схватили свој положај и били одлучну битку за свој опстанак. Ми ту битку једноставно нисмо смели да изгубимо и зато нам је била потребна подршка савезничке авијације.<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: А у августу? У августу се ситуација из основа променила у нашу корист. Чему онда нова бомбардовања?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: У августу сам тражио савезничку подршку из ваздуха из офанзивних разлога. Сад сам већ имао легитимну основу... Наиме, маршал Тито је боравио у Италији у Казерти од 6. до 14. августа где се сусрео са британским премијером Черчилом. Том приликом је са генералом Вилсоном, савезничким врховним командантом на Средоземљу, уговорио координирање наших операција са савезничким ратним ваздухопловством за Балкан. Ствар је у томе што се савезнички и наши циљеви тренутно поклапају. Њима је важно да се Немци што спорије извуку са Балкана и тако им се онемогући да поставе нову линију одбране. У том циљу бригадни генерал Фицрој Меклејн, шеф савезничке мисије при нашем Врховном штабу, израдио је план за сарадњу под шиформ Операција РЕТВИК и долетео са Виса у Косанчић на наш импровизовани аеродром. Што се тиче победе над Немцима, исти су нам циљеви, само ми имамо још један додатни циљ... Шта мислиш који, докторе?<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Да узмемо власт!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Управо то! А власт се узима у Београду а не на Радану, и зато се мени изузетно жури да што пре стигнем у Београд! А тај циљ могу да остварим само уз помоћ савезничке авијације.<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Нешто не разумем, Кочо. Зар нећемо платити цену савезничке помоћи? Зар ће нам Британци тек тако испоручити власт и пристати да градимо комунизам...?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Сигурно да неће! Британци су перфидни, префригани... Они су нас прихватили за савезнике из интереса, да би нашим месом и крвљу остварили своје циљеве на Балкану. Сад покушавају да нам натуре Краља и приморавају нас да преговарамо са тим издајничким кретеном краљем Петром, који ни по чему не представља наше народе и њихову борбу. После Немачке, друго место у нашој мржњи заузима Енглеска. Енглези су учинили све да изазову и подрже грађански рат у Југославији за који су нас кривили. Исто тако су некад својом неактивношћу и неинтервенцијом издали Шпанију и препустили је фашистима... Тек кад су Енглези схватили да је наш народноослободилачки покрет једина сила на Балкану која је спремна да се бори против Немаца, почели су да нас помажу... Сад играју на карту Краља, рачунајући да ће преко њега да наметну свој утицај у Југославији... Тако су приморали Краља да 25. августа донесе указ о укидању Врховне команде у Југославији, што значи да шутне генерала Дражу Михаиловића и придружи се Титу! Тај мали кретен би био спреман да стави титовку на главу и пришије петокраку само да уз помоћ Британаца обезбеди власт у Југославији... Само, ако британски гојазни и свим мастима премазани премијер Винстон Черчил мисли да ће изиграти нашег Тита, грдно се вара! Јер Черчил је школовани политичар, а Тито је рођени!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Ако сам те добро разумео, маршал Тито ће да изигра Черчила!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Рећи ћу ти нешто, докторе, што овог тренутка зна само наше најуже руководство... После састанка са Черчилом у Казерти, маршал Тито је тајно одлетео са Виса у Румунију да доведе Црвену армију! За десет-петнаест дана Црвеноармејци ће бити у Југославији! Зато се мени толико жури да стигнем до Београда, да их тамо дочекам... А онда, збогом Краљу, збогом горди Албионе! Југославија ће се прогласити комунистичком! Али да бих то остварио, морам најпре да поразим домаће издајнике... поготово четнике Драже Михаиловића.<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Четници су нам главна препрека на путу освајања власти?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Апсолутно! Ја сам од Тита добио 19. августа директиву према којој је главни задатак партизанских јединица у Србији да разбију окупаторско-недићевску-четничку власт и наметну партизанске органе власти, као и да створе чврсту базу на подручју Јужне Србије из које би се добила битка за Србију. Треба да знаш да од новембра 1941. године, после пада Ужица, Тито није био у Србији! Окупатора ће поразити савезници, са њим пада Недић, а Дражу Михаиловића морамо да поразимо ми! Без обзира што од лета трпе пораз за поразом, четничке снаге никако нису безначајне, оне броје око тридесет корпуса, са око четрдесет хиљада људи... Четници сада сматрају својим најважнијим задатком да одбране Србију од "комунистичке инвазије", а ми да њих истерамо из Србије... Зато је данас битка за Србију битка за Југославију и њену будућност. У том контексту треба да гледаш мој позив савезничкој авијацији да бомбардује Лесковац!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Лесковац је изузетно стратегијски важан?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Апсолутно! Нама јеЛесковац важан јер нам отвара пут низ моравску долину према Шумадији и Београду. После ослобођења Лебана и победе над бугарским снагама, заузимањем Лесковца задобили бисмо огромну војничку предност и битка за Србију би била одлучена у нашу корист. Ми смо Лесковац и досад нападали, најжешће 30. августа, но без успеха. Град Лесковац је добро утврђен, опасан рововима, бројним бункерима, а брани га између пет и шест хиљада војника... Чак су и четници схватили важност одбране Лесковца, па су у град убацили читав Косовски корпус од преко хиљаду и по људи... То су Брајевићеви четници, који се не либе да отворено стану уз окупатора... Зато сам поново затражио помоћ савезничке авијације.<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И то нема никакве везе са Краљевим рођенданом?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Нема! 1. септембра савезници су бомбардовали Ниш, 2. септембра Ниш и Краљево, 3. септембра гађани су циљеви у Босни, бомбардовано је Краљево, тучени су мостови на Сави у Беогрду, аеродром у Панчеву... 4. и 5. септембра због невремена није било савезничких бомбардерских мисија на подручју Србије. 6. септембра дошао је ред на Лесковац... Краљев рођендан у целој тој ствари не игра никакву улогу. Ако баш хоћеш да знаш, ја појма нисам имао кад је Краљев рођендан! Јер да ме је та прослава интересовала, не бих био комуниста него монархиста!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Кочо, бојим се да постоји велика несразмера између планираног и оствареног циља... Уместо немачких војника страдали су грађани Лесковца...!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Нису овде у питању само војни циљеви, докторе. Нама су важнији политички циљеви које смо овим бомбардовањем остварили. Народ Србије, који је све време рата више подржавао четнике, сад је на нашој страни! Свакоме је постало јасно на чијој су страни Савезници и ко је коначни победник грађанског рата! А народ иде за победником... То што смо се ми у најтежим условима одржали, резултат је нашег умећа вођења герилског рата, али и преокрета који је наступио код западних Савезника у погледу нашег покрета. Велика је ствар у рату кад схватиш да ниси сам, да иза тебе стоје моћне силе! Кад су Савезници укинули одлуку да шаљу оружје четницима у Србију због могућности разбуктавања грађанског рата, ми смо практично васкрсли из пепела! Испоруке оружја и другог ратног материјала, које смо добили од Савезника, имале су одлучан утицај на ток рата у Југославији. Не само да смо наоружали преко десет хиљада добровољаца, које смо дотад одбијали, него смо силно ојачали на моралном плану... и из основа се променио наш унутрашњи положај... Ова бомбардовања за нас имају исти циљ... Ми сад имамо проблем како да од партизанске гериле прерастемо у регуларну војску и моћну армију... са савезничком авијацијом тај посао ће нам бити знатно олакшан...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И онда удри по небрањеном и немоћном Лесковцу...!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Имао сам још један додатни разлог што сам захтевао бомбардовање Лесковца. Пошто је Бугарска прогласила неутралност, намеће се проблем разоружања бугарских окупационих јединица... Уверен сам да су се Брајевићеви четници убацили у Лесковац са циљем да разоружају Бугаре и овладају њиховим гарнизоном... То би ојачало четнички покрет и успорило наш продор на север... Продужило би грађански рат. А какве се предности стичу разоружањем окупационих снага, ми то најбоље знамо, јер смо управо ми успели да разоружамо Италијане у Црној Гори а не четници, после капитулације Италије. Зато је ово бомбардовање било нужно, јер нам је омогућило да убрзо уђемо у град и разоружамо Бугаре... Миливоје, човече, схвати да наша армија ниче из крви!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Извини, Кочо, из српске крви!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Што се тиче српске крви, то је четничка теза!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Четничка? Још ће да испадне да ја заступам четничке ставове!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Нама су националисти Драже Михаиловића данас највећи непријатељи... Једино нам они могу угрозити власт и ми немамо друге него да их у потпуности поразимо. Политички смо то већ учинили, сада нам остаје и војно... Морамо њихов покрет да уништимо као коров... да га ишчупамо из тела Србије... Ми комунисти морамо да поразимо српски национализам у самом његовом корену!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Рећи ћу ти нешто, Кочо. Ви сте отишли у Босну а ми смо овде остали, и са четницима смо успостављали толерантне односе... Споразумевали смо се око територија, закључивали сепаратне споразуме о ненападању... То нас је одржало четрдесет друге године! Да су они онда ишли да нас униште у корену, могуће је да нас двојица не бисмо овде на Радану ноћас разговарали!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: А шта ти мислиш, докторе, зашто смо ми добили овај рат? Који су битни фактори који су утицали на његов исход?<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Зато што је наша идеја боља! Ми смо се супротставили фашизму, понудили тотални рат против окупатора, прихватили бескомпромисну борбу... Пред народима Југославије обавезали смо се да ћемо сачувати Југославију, понудили смо им братство и јединство уместо националне мржње и искључивости, социјалну правду и једнакост... Уместо национализма - који је главни узрок пропасти Краљевине Југославије - понудили смо интернационализам, космполитизам... Укратко, добили смо идеолошки рат...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Можда може и тако да се каже! Не сумњам да ће тако писати у уџбеницима историје које ћемо ми као победници написати! Можда и ти, докторе! Познате су ми твоје списатељске амбиције... Ипак, од идеологије до праксе огроман је корак... И досад га ниједна друштвена класа није искорачила! Питање је да ли ћемо и ми ту утопију, коју смо народу обећали, спровести у стварност...? Много више од тога, победила је наша ратна доктрина!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Доктирна?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Да ли си некад, за ове четири године ратовања, размишљао како то да војнички тако моћна сила, каква је била Француска, изгуби рат против Немачке за цигло месец дана у мају и јуну 1940. године?<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Хитлерова ратна машинерија била је свемоћна...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Неее! Французи су сами себе победили! Њихови генерали, проистекли из Првог светског рата, веровали су да је такозвана Линија Мажино непрелазна, па су одбрану поставили на Марни. Ни слутили нису да ће немачки генерал Гудеријан пребацити тенкове преко Ардена, као некад Ханибал слонове преко Алпа... Тако су немачки тенкови зашли француској одбрни на Марни иза леђа и моћна француска армија се зачас распала! Био је то пораз француске ратне доктрине!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Какве везе има то са нашом ситуацијом?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Генерал Дража Михаиловић, иначе француски ђак, победио је сам себе, исто као пре тога француски генерали... Просто је несхватљиво какве је све грешке починио овај школовани официр, усто још обавештајац...! За разлику од Тита, он из јесењег пораза 1941. године, који нам је био заједнички, није извукао никакво искуство! Док смо се ми пребацили у Босну, на територију такозване Независне Државе Хрватске, јер смо схватили да ћемо тамо добити најбоље борце, људе који беже од усташког ножа, дотле је он остао у Србији да се заварава некаквим "слободним планинама" и варљивом подршком србијанских сељака... Док смо ми стварали мобилне пролетерске бригаде, чак по цену катаклизмичких маршева, какав је био онај на Игману под мојом командом, он је држао некакву лежећу војску, која се није удаљавала од својих кућа и једино банчила и пијанчила... Тако су четници све време чували сукње својих жена, испијали шљивовицу и јели гибанице, док смо ми стварали моћну војску... Док су они слепо веровали да ће им Енглези на крају рата испоручити власт, ми смо схватили да сами морамо одлучивати о својој судбини... И, док смо се ми доследно и пожртвовано борили против окупатора, они су се определили за некакву тактику "кад дође време", које им, ево, неће ни доћи, јер им је прошло! Док смо ми развијали пропагандни рат и обавештајну службу, генерал Дража се ослањао на избегличку владу, која је била само играчка у рукама Енглеза... Просто је невероватно како смо успели да тучемо официре на њиховом терену, да их надмашимо у стварима војне стратегије и тактике... Чак смо успели да им у њихову Врховну команду убацимо нашег човека и да знамо све њихове тајне планове! До које мере је тај генерал Дража доктринаран најбоље показује његова слепа вера у отварање јадранског фронта... што је платио великим поразом на Неретви... Просто не могу да схватим да му није било познато да је Черчилов план о искрцавању савезничких трупа на Балкан пропао на састанку са Рузвелтом средином јануара 1943. године у Казабланки, о чему смо ми преко наших обавештајаца били на време информисани... Читава Михаиловићева тактика вођења рата била је доктринарна и није се могла никако другачије завршити до поразом!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Дража није умео да се прилагоди политичкој ситуацији?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Не! Од њега се тражило, исто што и од нас, да својом активношћу наноси штету Немцима, чиме би везивао њихове трупе на Балкану, како се не би прикључиле фронту у Италији. Уместо тога, он је зановетао о некаквој српској крви коју само он чува, и коју, ако мора да прода, може то да учини само по највећој цени - и то је све говорио у присуству енглеске мисије коју су предводили такви обавештајци какви су пуковник Бајли и бригадир Армстронг... Тако је тај "добар Србин" испао рђав савезник! Шта све није тај испричао код британских обавештајаца! Чак их је оптужио да раде на његовом свргавању и наговарају његове месне команданте да од њих директно примају наређења уместо од њега, свог команданта и врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини... Уверен сам да се ради о опсесивној личности, која је у својој аутохипнотичкој уобразиљи поверовала да је једино она позвана да брани српство, што га чини великомучеником, попут светог кнеза Лазара на Косову...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Тито није упао у ту грешку?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Маршал Тито је политички и војнички геније! Оно што је Михаиловић избегавао да учини, Тито је оберучке прихватио, јер је тачно проценио да само улазак у антихитлеровску коалицију води победи комунистичке револуције у Југославији... Зато смо ми прихватили толике жртве, јер смо знали да су оне плодотворне и да воде крајњем циљу - комунизацији Југославије. Није ли још Мурат говорио да се ,"не може царство задобити на дивану све дуван пушећи"!? Тито је одлично знао да од извештаја британских мисија у Југославији зависи много тога... Зато је он увек био крајње љубазан и предусретљив према Британцима, без обзира шта о њима интимно мислио... А кад су у наш Врховни штаб приспели капетани Стјуарт и Бил Дикин из Војнообавештајне службе непосредно пре битке на Сутјесци, непристрасни посматрачи и објективни извештачи, наша ствар се у савезничким врховима нагло побољшала... Капетан Стјуарт је на Сутјесци погинуо од бомбе чији су гелери ранили Тита, а Бил Дикин је највише допринео да партизански покрет добије савезничко признање и сву могућу подршку. Када је крајем септембра 1943. године, да би се подигао ранг мисији, за њеног шефа дошао бригадир Фицрој Меклејн, ми смо политички рат против Драже Михаиловића добили. Већ октобра 43. Меклејн је препоручио да се прекине савезничка помоћ Михаиловићу а да се партизанима знатно повећа. Резултат је био тај да је ББС, који је раније од Михаиловића стварао хероја, почео да велича партизанске успехе а минимизира четничке активности. Ја могу да ти наведем извештај да је у америчком Конгресу један конгресмен, очигледно наклоњен четницима, говорио како је партизанска борба до те мере преувеличана да се наше мале чарке представљају као велике битке, да се мале групе партизана уздижу у велике армије и да се наши незнатни напади из заседа представљају као тријумфални војнички походи, што није лишено сваке истине. А један нама наклоњен извештач у Уреду за ратне извештаје САД је у више наврата тврдио како је Тито извршио инвазију Мађарске, Аустрије, Бугарске и Румуније! Све је ово утицало да се четнички покрет у британској политици почне третирати као издајнички покрет, односно покрет који сарађују са Немцима. И да тај покрет треба разбити! На нама је било да из овакве политике извучемо огромну корист за себе, што маршал Тито, дабоме, није пропустио.<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Хоћеш да кажеш да је Михаиловић сам себе победио!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Највећим делом. Нама је остало само да то ратификујемо! Кад смо ми почели да добијамо од савезника помоћ, сав углед што су га дотад имали четници прешао је на нашу страну. Народ више није пристајао уз четничку политику компромиса и неактивности, већ је поклонио своје симпатије тоталном рату који смо ми заговарали. И тако је за неколико месеци наш покрет у Србији постао неколико пута јачи...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И тако је Дража Михаиловић од миљеника постао издајник!<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Још кад је Черчил сломио краља Петра да напусти Дражу и прихвати маршала Тита за вођу српског народа, судбина овог герилца била је запечаћена! Велику ствар сте учинили и ви јужносрбијански партизани кад сте четничког команданта Радослава Ђурића превели на нашу страну. Тако се Михаиловић нашао у улози усамљеног вука, одређеног за одстрел! И онда му ништа друго није преостало него да прибегне терору као средству застрашивања, у стилу оног његовог фамозног "З". Са свих страна добијамо извештаје да бесни четнички терор над цивилним становништвом, углавном нашим симпатизерима, и да је главно оруђе њиховог клања срп! Како се не може ратовати без оружја, Михаиловић није имао другог избора него да га потражи од свог дојучерашњег противника, човека кога је својевремено ставио под слово "З", председника марионетске владе, генерала Милана Недића... Тиме је Дража Михаиловић постао сарадник Немаца и сам себе осудио на смрт! Имамо поуздане податке да су се Михаиловић и Недић састали 31. августа и договорили да против нас организују заједничке војне формације, које ће наоружати Немци.<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Имам утисак да је генерал Дража Михаиловић направио још једну крупну грешку, што је стратешки и војно потценио наш покрет у Јужној Србији... док је наша команда настојала да тај покрет што више охрабри и ојача...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Кад смо после катастрофе 1941. године били принуђени да напустимо Србију, рачунали смо да ћемо се једнога дана вратити и да морамо да оставимо терен за тај повратак. После пораза и компромитације у Западној Србији, јасно нам је било да тај терен мора да буде Јужна Србија... И та стратегија се, ево, показује исправном... А за то време се Михаиловић доктринарно држао Западне Србије, гајећи слатку илузију да господари Србијом, што ми нисмо ни хтели да му оспоравамо... Пустили смо га да ужива у сопственој заблуди! Из тих разлога смо оставили јаке јединице у Јужној Србији и важне кадрове, какав си, између осталих, и ти. Оставили смо и Ратка Павловића Ћићка...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Кад смо код Ћићка, Кочо, хтео бих да ми разјасниш једну важну ствар... Наиме, у Јужној Србији влада мишљење да смо ми сами ликвидирали Ћићка, да смо га послали Шоповима у Црну Траву да га убију...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: И сâм сам чуо за те приче, но мислим да су без основа, мада би о томе више могли да кажу Пера и Темпо, који су у то време испред Врховног штаба и Централног комитета били задужени за Јужну Србију... Тачно је да је Партија имала 1941. године са Ћићком одређене неспоразуме, но ја мислим да је то касније превазиђено... Партија је морала да разбије троцкистичку групу у Топлици и цех је платио Чеда Крушевац. Могуће је да је и на Ћићка покушан атентат, нешто сам и сâм начукнуо, но да смо хтели ми бисмо га још тад убили...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Доста се манипулише са претпоставком да би Ћићко, с обзиром на популарност коју је уживао у српском народу, могао да буде конкурент...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: ... Хрвату Титу на челу Партије и нашег покрета!? Зато што је Ћићко Србин а Тито Хрват!? Докторе, морам да ти кажем да Титу нико не може да буде конкурент! Из овога рата ће он изаћи као Лењин... као Стаљин... као Бог!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Мислим да си ми много тога разјаснио, Кочо. Ипак, остаје дилема да ли је требало бомбардовати Лесковац...? Премного је цивилних жртава...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Слобода има своју цену! За циљеве које смо себи поставили никакве жртве нису превелике...!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Бојим се, Кочо, да ли ћемо ми умети да искористимо на најбољи начин ту слободу? Да ли ћемо умети да владамо на начин како смо обећали, у корист народа? Све више сумњам...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Ко много сумња, докторе, и сам је сумњив!<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Није ли још Лењин рекао да комунистима највише прете мангупи из сопствених редова! Да нам се не деси исто што и другим досадашњим реформистима света, да поједемо сами себе?<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: Слушај, докторе, преда мном си могао да изразиш своју сумњу... пред другима немој! Неће сви имати за то разумевања. А Партија од тебе много очекује по завршетку рата... Колико знам, онај други доктор... али медицине, Благоје Нешковић, планира те за министра у влади Србије коју ће да образује... Није на министрима да сумњају него да спроводе партијске директиве! Сумњу препустимо писцима! Кад једнога дана напустиш политику и посветиш се писању, можеш да сумњаш у све до миле воље...<br />
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Ја бих да кренем, Кочо. Ускоро ће свануће, морам да будем на положају...<br />
КОЧА ПОПОВИЋ: И ја сам се пред тобом отворио, докторе, више него сам смео... Знам да ћеш о овоме ћутати... како ви кажете у Јужној Србији, бићеш "чеп који не пропушта воду"! Али пред неким сам то морао... Сам си крив што си се наместио...!<br />
Коча Поповић и Миливоје Перовић излазе из шатора. Дочекује их пој трећих петлова из оближњег села Гајтана. Испод њих, у низини Јужне Мораве, још увек гори Лесковац.<br />
21.<br />
<br />
Разуме се да се Михаиловићева војска приликом изгона из Србије знатно умањила, а Дража је дозвољавао да сваки командант поступи по свом нахођењу. Познат је случај главнокомандујућег за Јужну Србију, мајора Радослава Ђурића, који је са четом Јабланичана прешао на партизанску страну на планини Радан, да би на Топчидерском процесу био кључни сведок против генерала Драже Михаиловића. Ипак, у Босну је прешла респектабилна четничка војска од око 50.000 људи. (Толико је бораца нудио Дража савезничком команданту Средоземља, генералу Вилсону, али су Енглези пустили да га Тито уништи, "да иструне и отпадне као трули плод".) <br />
У северној Босни током зиме 1944-45. Михаиловићеви одреди су се знатно проредили, неки четници су се вратили у Србију (готово сви су побијени од партизана), многи су умрли од тифуса. Из Црне Горе су пристигли четници под командом потпуковника Павла Ђуришића. Са Ђуришићем је кренуо и народ, цивилна управа, сви истакнути партизански противници и њихове фамилије, на челу са митрополитом Јоаникијем. Био је то егзодус сличан оном преко Албаније. Рачуна се да се у Северној Босни сабрало око 30.000 четника.<br />
За то време су се у словеначком Приморју, које је после италијанске капитулације постало ничија земља, скупиле знатне антикомунистичке снаге, различите идеологије, али присиљене на сарадњу поразом у грађанском рату. У Истри се најпре нашао Добросав Јевђевић са личким четницима (око 2000), који је био, као и сви западни четници, под лабавом Дражином командом и деловао углавном самостално. После повлачења из Србије ту се сместио Српски добровољачки корпус са својим духовним вођом Димитријем Љотићем. У новембру 1944. године стигла је Динарска четничка дивизија попа Момчила Ђујића из Книнске крајине, са око 6.500 људи. Политички вођа ове скупине био је Димитрије Љотић. По његовој замисли све те снаге уједињене на југословенској опцији створиле би приличну слободну територију у зони Западних савезника, где би дошао краљ Петар и где би се отворио нови Солунски фронт, овога пута против комуниста. Љотић је послао делегацију да доведе Дражу у Приморску, али Дража је одбио сваку сарадњу са фашистом Љотићем. Ипак, послао је у Истру свог класног друга са Академије, генерала Миодрага Дамјановића, са задатком да обједини све антикомунистичке трупе под својом командом. Љотић се узалуд трудио да преко радио везе разувери Дражу да је његова идеја о повратку у Србији и дизању новог устанка нереална и самоубилачка, генерал Михаиловић је остао на својој антифашистичкој и антикомунистичкој линији. Сматрао је да му је историјска мисија да спречи комунизацију Србије. Од Љотићеве замисли није било ништа, он сâм је страдао у саобраћајној несрећи у Истри, али се већина динарских четника извукла на Запад и добила азил у слободном свету. Од њих је најпознатији постао војвода Момчило Ђујић (један од 24 војводе), који се скућио у Америци и кога је Тито узалуд тражио од Американаца свих година, да му као Дражи пресуди. За Америку је војвода Ђујић, као и Дража, био савезник у борби против фашизма и комунизма. <br />
У Дражиној Врховној команди дошло је до раздора по овом питању: већи део команде прихватао је Дражину замисао о повратку у Србију, мањи је био да се иде у Приморску. На Запад је пошао потпуковник Павле Ђуришић са црногорским четницима и народом. Ђуришићу су се придружили Драгиша Васић, Лука Балетић, Захарије Остојић, Мирко Лалатаовић, Петар Баћовић... Ова група је посредством црногорског фашисте у Павелићевом окружењу, Секуле Дрљевића, добила гаранцију да мирно прође кроз Лијевча поље, ако се разоружа. Међутим, усташе су напале избеглице, руководство заробиле, а народ масакрирале. Павле Ђуришић, Драгиша Васић... и ини су одведени у фабрику смрти Јасеновац и тамо уморени. Оне који су избегли усташе, дочекали су партизани. Ипак, око 900 Ђуришићевих четника је успело да се пробије до Аустрије и преда савезницима Енглезима. Ови су их, по споразуму са Титом, депортовали натраг у Југославију, а партизани су их ликвидирали у Кочевским шумама.<br />
Око 14. марта 1945. године Михаиловићеве трупа су се нашле на положају планине Вучјак, пошто је на конференцији Дражиних команданата у Модричи одлучено да се иде натраг у Србију. Око месец дана је владало релативно затишје, пошто су партизани били ангажовани на Сремском фронту. (Милош Младеновић описује четничку Олимпијаду на тој територији.)<br />
Покрет са Вучјака отпочео је 13. априла 1945. године, на запад, уз реку Саву. Генерал Дража Михаиловић је хтео овим маневром да завара партизане, сад већ регуларну Југословенску армију (ЈА), да мисле да је кренуо у Приморско. На домаку Бања Луке, у ноћи 21. априла, Дражина војска је начинила заокрет и кренула на југ, у горњи ток реке Дрине. Био је то велики марш без повратка, у смрт. На том путу спасавао се ко је како знао и умео, најбоље су прошли рањеници и болесници које су Немци у одступању прихватили (Милош Младеновић). Дражина радио станица се последњи пут огласила 5. маја 1945. године а онда је заувек заћутала. Записано је да се сутрадан, 6. маја, на Ускрс, остатак Дражине војске зауставио где се затекао. После краће верске службе, прочитана је генералова последња војна заповест. "Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наше патње су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји саборци, мој поздрав: Христос Воскресе!" <br />
Нажалост, војска генерала Драже Михаиловића, антифашистичка и антикомунистичка Југословенска војска у отаџбини, истрајала је још само недељу дана, када је 13. маја 1945. године уништена на домаку Дрине, на планини Зеленгори, од комунистичке Југословенске армије. Ван очију светске јавности, три дана после потписивања светског мира, партизанска војска, наоружана до зуба оружјем Западних савезника, са митраљезима, топовима, тенковима, авијацијом... са лакоћом је уништила већ разбијену Дражину војску. Партизани нису имали милости према пораженим равногорцима, побијене су оставили да их разносе звери по Зеленгори, а заробљене везивали жицом и бацали у Дрину. Тече крвава Дрина! Рачуна се да је најмање 9.300 Михаиловићевих бораца ликвидирано, пре или после заробљавања. Држим да је то најбоље изразио народни певач из Црне Горе Радован Бећировић: "Дрино водо, бар једно столеће / Србин с тебе пити воде неће!"<br />
Ђенерал Дража Михаиловић је тада избегао погибију, уз једно 1000 до 2000 његових бораца, који су се у општем метежу расули по терену. Који су прешли Дрину и предали се или били заробљени, били су убијени. Од познатих Дражиних команданта комунистима су пали у руке пуковници Драгутин Кесеровић и Војислав Лукачевић.(Мислим да су се предали?) Нова власт је обојици приредила 1945. године судски процес, у којем су будући Дражини егзекутори, тужилац Милош Минић и судија Михаило Ђорђевић, тренирали за српски процес столећа, у којем је Тито убио Дражу.<br />
Генерал Дража Михаиовић није одмах пао комунистима у руке, успео је готово годину дана да се скрива од њиховог лова. "Тако је први човек који се са оружјем у руци и са герилским формацијама појавио у борби против Немаца у пролеће 1941, остао последњи и једини у шуми 1945. године. Као што је био некада први у протесту против немачке окупације у Европи, тако је по завршетку рата био такође први у протесту против насилне успоставе комунистичког режима." (Приређивачи документарне књиге "Рат и мир ђенерала") <br />
<br />
22.<br />
<br />
Четничку голготу у Босни обрадио сам у књизи "Црни дани Раке Драинца", Читаоца ћу да упознам са две сцене из књиге.<br />
У првој сцени се растају два главна човека Равногорског покрета, Дража Михаиловић и Драгиша Васић, несложни око повратка у Србију (Дража) или повлачења на запад (Драгиша). Презентујем Читаоцу ову сцену.<br />
Планина Вучјак у Босни. 15. март 1945. године. На једној страни генерал Дража Михаиловић, са пратњом у којој су пуковник Драгутин Кесеровић и мајор Буда Југовић, на другој страни писац Драгиша Васић, са пратњом у којој је потпуковник Милан Цига Стојановић. Групе су међусобно супротстављене, упериле су једна у другу митраљезе. Драгиша Васић (60 година) има потпуно белу браду. Некада је припадао левици, као адвокат био бранилац комуниста на процесима, касније пришао десници и заступао јаке националне ставове. Од првих дана приступио четничком покрету и једно време био друга личност по рангу у њему. Пред крај рата се разишао са Дражом.<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Чичо, молим те да ме саслушаш. Ради се о нашем опстанку, о животу и смрти, о бити или не бити!<br />
ДРАЖАДража: Шта имам да те слушам, брате Драгиша? Моја највећа грешка је што сам те слушао на почетку рата! И уопште што сам слушао политичаре! Да сам радио по својој глави, све би данас било другачије у Србији!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Брате Дражо, није време за митове, данас нам је потребнија хладна глава него икад! Хоћу да ти кажем да је пут за наше повлачење на запад отворен! Ми морамо да се пробијемо у Истру, где се концентришу све антикомунистичке снаге... Тамо су наши команданти Добросав Јевђевић и поп Момчило Ђујић... Тамо је и Димитрије Љотић. Они ти поручују да одмах кренеш у Истру...<br />
ДРАЖА: Шта ћу ја у Истри? Моје је место у Србији!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Сукоб између Савезника и Совјета је неминован... за месец-два ће свакако да избије... кренуће нови рат, трећи светски рат. За нас је најважније да сачувамо људство. Кад Американци и Енглези крену на Совјете, наша улога на Балкану ће бити од највећег значаја. Тад ћемо се вратити у Србију!<br />
ДРАЖА: Не тиче ме се њихов рат! Ја имам свој рат и морам да га водим до краја! За мене овај рат још није завршен! Ја морам у Србију!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Али, Чичо, Србија је под комунистима! Тренутно тамо немамо никакве шансе! Изгинућемо до последњег...<br />
ДРАЖА: Ми четници смо избрисани са списка живих, таман као онај пук што је био скинут са војничког следовања и жртвован за част града Београда у Првом светском рату. Ми се морамо жртвовати за Србију!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Чичо, морам да ти кажем, није време за националне митове! Данас је важно сачувати главу! Ти немаш право да се жртвујеш, тек ћеш бити потребан Србији! Ако се сви сакупимо у Истри, бићемо респектабилна снага, коју нико неће моћи да уништи... Потпуковник Павле Ђуришић са својим Црногорцима је одлучио да прихвати позив из Истре...<br />
ДРАЖА: Ми нећемо ићи ни пред кога да би молили и тражили милостињу... морамо се и даље борити и изборити слободу своме народу и себи, или изгинути... као цар Лазар на Косову!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Али, Чичо, ти ниси цар Лазар... Повратак у Србију у овим условима је раван самоубиству! Погледај какво је стање у војсци: општа исцрпљеност, пегавац, рањеници, глад... Немаш право да поведеш људе у колективно самоубиство!<br />
ДРАЖА: Карађорде је начинио грешку што је напустио Србију 1813. године и није могао да је искаје. Ја не смем да поновим његову грешку! Моје место је са српским народом!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Вратићемо се у Србију кад се за то створе услови. Засад имамо отворен пут на запад. Павле Ђуришић се споразумео са Секулом Дрљевићем да нас Хрвати пропусте долином Саве...<br />
ДРАЖА: Брате Драгиша, Хрватима ја не верујем! Имам информацију да у Србији само што није букнуо општи устанак против комуниста... Шуме су пуне одметника, води их мајор Трифун Ћосић. Само се чека мој повратак па да се Србија запали!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: А шта ако ти комунисти постављају мамац да те увуку у клопку? Ти си обавештајац и не би смео да наседаш непровереним информацијама! Човече, они су основали специјалне јединице - Озну - за борбу против нас. На челу Озне је један од главних Титових сарадника Александар Ранковић.<br />
ДРАЖА: Добио сам телеграм од Константина Фотића из Вашинготна да Америка стаје на нашу страну! Ако су нас Енглези оставили на цедилу, Американци ће да држе нашу страну. Америка неће да дозволи да Србија буде комунистичка!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Жао ми је, Чичо, али не могу с тобом! Можда ти видиш себе као Карађорђа, као пуковника Аписа, али по мени ти срљаш у сопствену пропаст... Државно уређење у Србији одређују Руси а не Американци!<br />
ДРАЖА: Нека свако крене на своју страну. Некад смо се заједно повлачили кроз Албанију... дизали устанак... сад нас судбина раздваја!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Постоје силе ван човека које су јаче од њега! Могуће је да сваки човек има своју звезду и да му она одређује пут. Све у мени, брате Дражо, говори да је једини исправан пут за нас на запад... Тебе твоја звезда вуче натраг у Србију... И сам видим да је растанак неминован. Космичке силе, које су нас пре четири године спојиле, данас нас раздвајају!<br />
ДРАЖА: Брате Драгиша, бојим се да смо били само играчка у рукама великих сила... Судбина је била немилосрдна према нама и нашем покрету кад нас је бацила у тај ковитлац... Ја сам много хтео, много започео, али је наишао вихор светски и однео мене и моје дело.<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Ђенерале, прашћавај ако сам ти нанео неко зло...<br />
ДРАЖА: Дођи да те загрлим, брате Драгиша! Више се никад нећемо видети!<br />
ДРАГИША ВАСИЋ: Нека ти је Бог на помоћи, ђенерале!<br />
<br />
Дража Михаиловић и Драгиша Васић падају један другом у загрљај, затим се нагло удаљују. Са њима одлазе њихове присталице.<br />
<br />
<br />
У другој сцени је описан крај мог оца, мајора (по некима пуковника?), капетана (познатог по том чину) Боже Ивановића, на Зеленгори, онако како сам ја ту историју истражио. <br />
<br />
Планина Зеленгора у источној Босни. 13. мај 1945. године. Густа магла, не види се прст пред оком. Остаци разбијене Југословенске војске у отаџбини лутају планином.<br />
На једном пропланку зауставља се Друга топличка бригада из састава Топличког корпуса, оно што је остало од ње. У сталним борбама бригада је десеткована, сведена на педесетак бораца. Борци су исцрпљени, изморени, изгладнели, живи лешеви. Како пристигну тако попадају на мокру земљу. Бригади се обраћа њен командант мајор Божа Ивановић:<br />
<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: Земљаци, рођаци, браћо! Ово је последњи пут да вам се обраћам... Оно што се пре годину-две дало наслутити сада је стварност. Наша војска је разбијена, наш покрет је пропао! Откад смо кренули назад у Србију трпимо пораз за поразом, наша војска практично више не постоји... Ја као командант не знам да вам кажем где се налазимо... Рачунам да је тамо Србија, да је ту негде доле Дрина... Сигурно је да смо опкољени са свих страна, само нас још ова магла штити... Зато морамо да се расформирамо... три године после формирања у Топлици... Но, пре него се растанемо, да одамо почаст нашој браћи који су изгинули у борби за слободу и славу српског народа... Нека им је вечита хвала и слава...<br />
ВОЈНИЦИ: Слава им!<br />
<br />
Чује се пушкарање које постаје све јаче. Штекћу митраљези, грме топови. А онда, пуцњаву надјачава звук авиона који надлећу Зеленгору.<br />
<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: То нас траже! Партизани желе да нас докусурају, да нас потпуно униште! Добили су и авионе... Браћо, са нама је готово, наш покрет је пропао, више не постоји никаква организација... Ништа нам друго не преостаје него да свако крене на своју страну. Шта ће бити са нама то више нико не зна, до сам Господ Бог! Заједно ћемо бити брзо откривени и уништени, појединачно може још понеко да преживи. Најбоље је да се организујете у тројке, па да кренете за Србију... Можда ће Србија понеком још да буде мајка? Можда ће некога и да прими! Све што знам да вам кажем, то је да је Србија тамо...<br />
<br />
Одједном се диже магла, Топличка бригада је обасјана сунцем. Са околних брда нагло припуца.<br />
<br />
ГЛАС СА БРДА: Четници, јебем вам сестру србијанску, опкољени сте са свију страна! Предајте се!<br />
<br />
Војници се нагло разбеже на све стране, на њих се пуца са брда. На ливади остају само Божа Ивановић и браћа Пешићи, Драгутин и Милутин.<br />
<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: Зашто не бежите? Зар не видите да смо им мета?<br />
ПЕШИЋИ: А ти, команданте?<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: Ја немам куда да бежим! Ову бомбу носим од почетка рата и чувам је за крај... Сад је тај крај дошао... Куцнуо је час да је активирам...<br />
МИЛУТИН ПЕШИЋ: Немој тако, госин мајоре! Имаш сина, зарад њег мораш да живиш...<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: Напротив, због њега морам да умрем! Његов спас је у мојој смрти! Само моја смрт за њега значи живот!<br />
<br />
Одједном се на ливади појављује во Лиско. Во гласно зариче, тако јако да његова рика надјача пуцњаву и буку авиона који надлећу Зеленгору.<br />
<br />
ДРАГУТИН ПЕШИЋ: Лиско! То је наш Лиско!<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: Онај во што нам га је поклонио старац Радојко из Житног Потока, још на Гочу приликом нашег повлачења из Србије? Па зар он није завршио у казану?<br />
МИЛУТИН ПЕШИЋ: Јок, госин мајоре. Де смо могли да га закољемо, кад ни је он све што ни је остало од Србију!?<br />
ДРАГУТИН ПЕШИЋ: Нас двојица смо га пазили и чували, несмо дали да га закољу... Товарили смо га с коже које смо драли од друга говеда и коњи... Тако смо бригаду снабдевали с опанци!<br />
МИЛУТИН ПЕШИЋ: Док је он жив, жива је наша Србија!<br />
Пешићи потрче према волу. Кад их партизани са околних брда примете, запуцају из свих оружја. Пешићи падају у исти час, погођени митраљеским рафалима. На тренутак настаје затишје. Партизани не примећују четничког команданта.<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: Господе Боже, како је глуп овај крај! Зар је могуће да је Србија завршила свој пут на Зеленгори? И зар је могуће да мене више неће бити? Иако сам знао да ми се неминовно ближи крај, ипак ми се не умире! Са тридесет пет година највећи број људи тек почиње своје дело. Ја га завршавам!<br />
Пуцњи се постепено удаљују, борба се преноси на други крај.<br />
БОЖА ИВАНОВИЋ: Остављам жену и сина на милост и немилост победнику... Боже, шта ли ће историја рећи о нама? Како је глупо умрети, а ипак нема другог избора! Збогом свете за вечност!<br />
<br />
Божа Ивановић активира бомбу, одјекне страшна експлозија. Командант Друге топличке бригаде је разнесен у парампарчад. Настане тишина, борба се удаљила.<br />
Тад поново зариче Лиско који наставља да живи. Његова рика одјекује Зеленгором.<br />
<br />
23.<br />
<br />
Хтео не хтео то да призна Јовица Тркуља, али на Зеленгори је убијен и Слободан Јовановић. Дража Михаиловић се у Србији борио за исте идеје за које се залагао Слободан Јовановић у Енглеској. То су идеје Западне цивилизације, настале након Француске револуције, које је српски либерал Слободан Јовановић прихватио од оца Владимира, а српски војник Дража Михаиловић наследио од војводе Живојина Мишића. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца - Југославија - настала на згаришту Краљевине Србије, била је брутално уништена и растурена нацистичко-фашистичим освајачем. Окупатор је дао суверенитет Хрватској (Независна Држава Хрватска) а одузео га Србији. Слободан Јовановић је прихватио да, прво као потпредседник а онда председник Југословеснке владе, брани државу коју су створили Срби на Солунском фронту, уз жртве за какве историја једва да зна. Комунисти су дошли да униште Монархију, која је била исходиште нове српске историје, и успоставе Републику, која је била резултат њихове револуције. Оба наша јунака бранила су српску историју од њеног комунистичког уништења. Разлика је била једино у томе што је Слободан Јовановић то чинио политичким средствима, а Дража Михаиловић војним. Стога се ова два актера српске историје не могу раздвојити. <br />
Тркуља с поносом истиче да је демократска Србија смогла снаге да исправи комунистичку неправду. Нема сумње да то ради с правом, јер се од свих професора Слободановог Правног факултета највише за то залагао. Иницијатива за рехабилитацију Слободана Јовановића најпре је донела судску а потом друштвену рехабилитацију. О првој сам говорио у претходним поглављима, а о другој бих повео дијалог са Тркуљом. <br />
Јовица Тркуља је у Вечерњим новостима написао: "Најзад, 8. децембра 2011. године посмртни остаци Слободана Јовановића су пренети из Лондона у Београд да би у суботу 10. децембра уз највише државне почасти били сахрањени у Алеји великана на Новом гробљу. Тиме је окончана двадесетогодишња борба малобројних поштовалаца Слободана Јовановића да се он и његово дело врате у завичајно окриље. Они су (тај потхват) почели пре две деценије издавањем његових сабраних дела, затим су формално-правно скинули љагу с његовог имена и коначно га сахранили у његовој Србији". Пошто сам присуствовао тој другој сахрани Слободана Јовановића, узећу право да Читаоцу предочим како сам је видео. Иначе, на сахрану сам отишао са писцем Маринком Арсићем Ивковом, па је ова импресија заједничка. <br />
Најпре, то није била државна него приватна сахрана. Државна је могла да буде само по томе што је држава платила трошкове преноса, закупила гробно место и довела гарду да испали почасне плотуне (то ради за све високе војне чинове). Београд је дошао на сахрану са једва неколико стотина људи, што је непримерено научнику и државнику Слободановог ранга. Ни налик на, рецимо, сахрану Јована Дучића, чији су земни остаци донети из Америке. Истина, Дучић је оставио аманет да му кости буду пренете у земљу (вероватно се у својој песничкој наивности надао да ће та држава бити демократска?), Слободан није оставио никакво написмено. Није ли стога чин нове сахране, који је иницирао Правни факултет, био доста нелегитиман? <br />
Пре сахране одржана је комеморација на Правном факултету. Не највећа сала факултета, која носи Слободаново име, имала је празних места. Колико сам видео, државу је представљао градоначелник Београда Драган Ђилас, али он је дошао да открије плехану таблу испред факулета, окачену на једној бандери за електричну струју, на платоу који је добио Слободаново име. Чим је тај посао обавио брже боље се изгубио. На комеморацији су говорили декан Правног Факултета, председници САНУ и СКЗ, институција у којима је Слободан радио. Њихови говори су били конвенционални, глорификовали су Слободаново дело, што је било сувишно, јер та врата су већ била отворена, понајвише их је отварао Јовица Тркуља. Није дошла демократска држава (њени највиши чиновници) да јавно каже да се Слободан Јовановић борио за њу и да су у њену филозофију уткане идеје овог антикомунисте. Проблем је у томе што држава то није ни могла да каже, јер се она није одрекла од комунистичког наслеђа, па је за њу Слободан Јовановић још увек ратни злочинац. Закон о рехабилитацији, на основу којег је Слободан рехабилитован, није укинуо срамну књигу ратних злочинаца, коју је по списковима Озне саставила (буквално) трочлана државна комисија, са председником (О ироније судбине!) филозофом. Тако догматски стаљинистички филозоф Душан Недељковић још увек одређује ко је ратни злочинац а ко народни херој. Док су друге државе из комунистичког ропства укинуле чак и академије, држава Србија заснива свој правни легитимитет на комунистичкој библији. <br />
Маринко (Арсић Ивков) је гледао ко је од уважених личности узео учешћа на сахрани, запао му је у око тадашњи председник Републике Борис Тадић. Председник је све време опела престајао крај ковчега са свећом, али више је деловао као поштовалац Слободана Јовановића него као државник који се одриче комунистичког наслеђа. Будућег председника државе, Томислава Николића није видео, из простог разлога што га није било. Била су два три министра, министар културе који имитира Николу Пашића, Предраг Марковић. Није било гомиле патриотских писаца, којих у Србији данас има као кусих паса. Вероватно су своје патриотске груди, у које ударају песницима као гориле, чували за сусрет са руским амбасадором Конузином, који је Србима оштро замерио што измештају из центра Београда улице својих ослободилаца (маршал Толбухин, генерал Жданов, маршал Бирјузов), који су им донели комунизам. <br />
Од писаца, налетесмо на Радослава Братића, прилично оронулог, са свећом у рукама. Дошао да се опрости од Слободана Јовановића! Братић је, иначе, комунистичког порекла из Херцеговине, па је мени било помало чудно што га ту видим. "Због њега (Слободана) умало нисам отишао у затвор!" Братић је својевремено био уредник Изабраних дела Слободана Јовановића у БИГЗ-у, свака му част и за једно и за друго. <br />
Јовица Тркуља каже да је Слободан Јовановић сахрањен у Алеји великана, али то није до краја тачно. Наиме, Алеја великана, формирана је на Ташмајдану још у Деветнаестом веку, а на Ново гробље је премештена 1927. године. Садржала је само 22 гробна места и више није допуњавана. У њој почивају Илија Милосављевић Коларац, Петар Кочић, Јован Цвијић, Корнелије Станковић... Део гробља, на којем је сахрањен Слободан Јовановић, носи назив Алеја заслужних грађана. Ту алеју су формирале комунистичке власти 1965. године углавном за партизанске борце и њихове супруге. У време комунизма ту су сахрањивани они које су комунисти прихватали. Нема критеријума по којима се ту сахрањивало, одлуку је доносила Скупштина града. Да ли је Слободан Јовановић први четник који се ту ушуњао? <br />
Пало ми је у очи да је ту сахрањен и Радован Стојшић Баџа, Милошевићев министар полиције, убијен у једној београдској кафани под неразјашњеним околностима, веома терећен за злочине у Вуковару. Ово причам што сам једном био у прилици да се за ову некрофилију заинтересујем, године 1993, кад је умро сликар Божа Илић. Читалац бесумње зна да је Божа највећи сликар југа Србије, из којег сам и ја дошао. Његов пут је био парадоксалан, од највећег успона до највећег пада. Наиме, у време соцреализма Божа Илић је сматран највећим југословенским сликаром, у време модернизма прогласили су га најгорим. Године 1990, кад је стари ситем почео да пуца по свим шавовима, пријатељи су рехабилитовали великог намерно заборављеног сликара (кључну улогу је одиграо Мића Поповић). Али, после његове велике ретроспективне изложбе у Народном музеју, једне од највећих у овој земљи, срце сликара није издржало: Божа је пао покошен инфарктом на аутобуској станици у Лесковцу. Кад су га мртвог допремили у Београд, поставило се питање где да га сахране, Божа није имао никакво гробно место. Било је логично да сликар, који је донео Југ Србије у Београд, добије место у Алеји заслужних грађана, која одавно није била ексклузивна као Алеја великана. Божини поштоваоци су поднели захтев, петицију Скупштини града, на којој је био и мој потпис. После пет дана већања наш захтев је у поскомунистичкој Скупштини града одбијен. Нема места, Алеја је пребукирана! (Била је то обична лаж, после тога су ту сахрањени глумци, песници, спортисти... чак и један Баџа!) Тако је највећи сликар Српског југа, који је био на леду готово пола века, остао залеђен још пет дана. На крају су пријатељи купили гробно место на периферији Новог гробља, до којег се не може отићи без водича. Што се мене тиче, ја сам написао причу-сценарио "Сондирање терена у Житном Потоку", и то је био мој прилог, као прилог Лазе Лазаревића на крају приче "Све ће то народ позлатити". <br />
Мене овде интересује једна друга личност, извесни Михаило Мика Ђорђевић. На његовој надгробној плочи у Алеји заслужних грађана пише да је у комунистичком режиму био председник Привредног суда. То не казује ништа, па да Читаоца упознам са овим јунаком. У књизи Боривоја Марјановића "Како је ухваћен генерал Дража" каже се да је овај крагујевачки правник командовао партизанским водом, који је побио неколико Немаца на путу између Крагујевца и Горњег Милановца. (У другим изворима се каже да је командант био Владимир Дедијер.) Партизани су као у каквом данс макабру масакрирали побијене Немце, одсекли им гениталије и набили у уста, па кад их је растерала већа немачка колона затекла је хорор филм. Следила је страшна немачка одмазда над цивилима у Крагујевцу, по тзв. Кајтеловој доктрини 100 Србина за једног убијеног Немца, односно 50 за рањеног. Била је то крвава бајка на брдовитом Балкану (једна од најлепшоих песама Десанке Максимовић, али и целокупне српске поезије носи име "Крвава бајка"). Пошто је страшна немачка претња била раније објављена, партизани су морали да знају за њене последице. <br />
Крагујевчанина Мику Ђорђевића видимо у роману Мирослава Тодоровић "Судија смрти" у Дрвару како спасава маршала Тита. Наиме, према роману, али и стварности, будући доктор војних наука изненађен и препаднут немачким десантом, био је склон да се преда падобранцима, са све секретарицом-љувавницом Даворјанком Пауновић Зденком, али му је Сретен Жујовић Црни уперио револвер у груди и извео га из пећине. Док је Александар Ранковић са војним питомцима јурио да спаси свог врховног команданта, огромни Мика га је својим телом штитио да га не погоде снајперисти, и то се види на једној немачкој фотографији. <br />
За ова два подухвата правник из Крагујевца је добио награду да буде судија смрти и да осуди на смрт најпре Кесеровића а после Михаиловића. Пуковник Михаило Ђорђевић је осудио и Слободана Јовановића на 20 година робије! И сад они комшије! У истој Алеји џелат и жртва! Па где то има? Има, има, кажу клинци, ал код браће Грима!, што ће рећи у басни. Тако је антикомуниста Слободан Јовановић пристигао у Алеју, која је све до пада комунизма 2000. године била комунистичка привилегија, као што је државна телевизија била њихова читуља.<br />
А на платоу изнад Алеје заслужних грађана, у Алеји народних хероја (централна улица комунистичког некрополиса) почивају још два српска извршитеља Титове воље: Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. Први је био архитекта ликвидације генерала Драже Михаиловића, српска страна Титове воље. Други је био најпре хваталац а потом убилац Драже, следбеник Ранковићевог завета Титу. Први је поносно објавио граду Београду, а самим тим и целом свету, да је његова тајна служба ухватила највећег издајника и злочинца у српском народу, изрода Дражу Михаиловића. Други је ислеђивао генерала у тамници Озне/Удбе и патолошки се иживљавао над болесним и немоћним српским Чичом. Кад су Милош Минић и Мика Ђорђевић, - по рецептури Москве која је режирала Московске процесе и знала како се натерују Лењинови саборци у Октобарској револуцији да признају да су издајници, - судски убили вођу герилског грађанског покрета у Србији, а југословенски генералисимус Јосип Броз Тито одбио да га помилује, јер би га жив Дража сваконоћно подсећао да му је спасио живот у Брајићима, крволочни Крцун (ликвидирао писца "Биланса Совјетског термидора" Живојина Павловића у Ужицу, па је још 1941. године научио како се то ради) довршио је свој наук над Дражом, наредио органима Озне да убију Чичу као пашче и баце у кречану да сагори за вечност, на Ади Циганлији. (Литерарна верзија Вука Драшковића у "Ноћи генерала" и Мирослава Тодоровића у "Судији смрти".) <br />
Главни идеолог ликвидације Равногорског покрета, први југословенски комуниста Јосип Броз Тито, ваљда четвороструки народни херој, одбио је чак да лежи у Алеји народних хероја, ипак је он био господар да би се помешао са својим слугама (види роман Антонија Исаковића "Господар и слуге"), па је одабрао за своју вечност најлепше београдско брдо, Дедиње, да са њега и даље господари Србијом (Југославија му је отишла у историју!), кад већ Срби не умеју да врате свог Чичу. Добро је што су неки Срби вратили Слободана Јовановића (рекао сам да је на Слободановој сахрани било мање од хиљаду људи; кад је сахрањиван уживалац виле у Дубровнику, главни српски послератни полицајац, Александар Ранковић, сјатило се на истом гробљу, према писању медија, можда 100.000 људи), али држим да му нису одабрали право гробно место. <br />
Стога бих Јовици Тркуљи још рекао да је можда било боље да Слободан Јовановић остане тамо где је сахрањен, у гробници свог секретара. Зашто сте га враћали у левичарску Србију, у којој још увек доминирају комунистичке идеје, а следбеници комуниста, преименовани у социјалисте (то је учинио још Слободан Милошевић), миксовани у националисте, доминирају политичким и јавним животом Србије, земље која једина у Европи није учинила отклон од комунизма. Нека ми Тркуља покаже телевизију која не врти до бесвести партизанске филмове "Неретву", "Сутјеску", "Ужичку републику", "Јужну пругу"... Кад неки хулиган, који нема појма за шта су се залагали Слободан Јовановић и Дража Михаиловић, проглашава себе новим четником, онда је то опасно враћање у прошлост (да не буде забуне, уопште не подржавам хулиганство, ни лево, ни десно). А кад унук Јосипа Броза Тита, који оснива нову комунистичку партију, јавно каже Србима на београдској телевизији Мој дедек је побио мало Срба, требало је више, онда су то политичке слободе. Бојим се да званична Србија није заслужила Слободана Јовановића. <br />
<br />
<br />
24.<br />
<br />
Него да завршим Дражину повест, прича то тражи, фабула захтева. Видели смо да се вођа четника некако иквукао на Зеленгори, што је пошло за руком само малом броју припадника четничког покрета. Отада, 13. маја 1945. године па до 24. марта 1946. године се о Дражи ништа није знало. <br />
Вест о хапшењу генерала Драже Михаиловића објавио је Титов министар унутрашњих послова Александар Ранковић, највише рангирани Србин у комунистичкој држави, у Народној скупштини ФНРЈ реченог датума. Највиши југословенски полицајац рекао је комунистичким посланицима: "Ја сам данас у могућности, другови и другарице, да пред вама изјавим да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти. При том морам признати да је овај бандит био невероватно вешт у скакању с брда на брдо, у скривању своје прљаве и злочиначке главе по јазбинама наших брда и долина. Али, органи Управе државне безбедности (Удбе) били су вештији, управо они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода нашег народа". (Морам да кажем да овај речник, ма колико био примерен комунистичкој реторици, открива кројачког шегрта из Обреновца, унапређеног у другог човека Комунистичке партије и државе.) Ранковић је истоивремено говорио о већој групи четника, које је Удба ликвидирала приликом хапшења Драже, међу њима је споменуо и Дражиног команданта Горске гарде, пуковника Николу Калабића. Новине су објавиле да је Ранковић често прекидан одушевљеним поклицима комунистичких посланика. <br />
Како је генерал Дража Михаиловић допао у руке Удбе ни данас се поуздасно не зна. Ја ћу Читаоцу да предочим две верзије, па нека он сам изабере која му више одговара. <br />
Да размотримо најпре званичну верзију. Петнаест година после судског убиства Драже Михаиловића, у београдској Политици се појавио, као гром из ведра неба, фељтон о хватању генерала. Фељтон је излазио од 5. августа 1962. године у 44 наставка. Потписала су га два понајбоља Политикина новинара, Гојко Бановић и Никола Степановић. То је имала да буде канонска верзија заробљавања генерала Драже. <br />
Како је дошло до писања овог фељтона? То је објаснио један од аутора, Гојко Бановић, 20 година касније. Бановић каже да је идеја о писању фељтона потекла од врха Удбе, од југословенског министра унутрашњих послова Александра Ранковића, а да ју је реализовао српски министар Слободан Пенезић Крцун. Крцун је позвао директора Политике Данила Пурића и наредио му да стави Удби на располагање два своја најпоузданија новинара. Избор је пао на новинаре који су извештавали са суђења Дражи. Крцун је новинаре тајно одвео у једну вилу у Срему и наредијо им да се у потпуности законспиришу. Чак ни њихове породице нису смеле да знају где се они налазе и на каквом су задатку. Пошто им је одржао слово да не "фантазирају" него да пишу шта им удбаши диктирају, Крцун је препустио посао својим најближим сарадницима. Удбаши су свакога дана долазили у вилу и новинарима диктирали верзију догађаја. Крцун је то цензурисао, онда је текст ишао у Политику. На пола фељтона Крцун је послао новинаре на терен да следе трагове Озне/Удбе. Тако је настао један од најзанимљивијих фељтона у историји најстаријег београдског листа.<br />
Удбина прича изгледа овако. У децембру 1944. године комунисти су опколили у селу Миоковци код Чачка мајора Предрага Раковића, команданта Првог јуришног четничког корпуса. Овај није хтео да се преда, него је извршио самоубиство. Али је при том био забораван па није уништио "шифру којом се служио при одашиљању радио-депеша Дражи Михаиловићу". Али то није било довољно, шифра без позивног знака није значила ништа. Срећна околност је била да се Озна докопала и једног четничког радиотелеграфисте, који је знао позивне знаке. Борећи се за живот, телеграфиста је пристао да сарађује. Тако је Озна могла свакодневно да комуницира са генералом Дражом Михаиловићем!<br />
Требало је, дакле, Дражи послати мамац. "Официри Озне видели су такав мамац у заробљеном Дражином мајору Трифуну Ћосићу, који се налазио у затвору. Ћосић би и даље лежао у затвору, далеко и од саме помисли да је његово име почело да путује између Србије и Босне, а Озна би полако, шаљући Дражи депешу за депешом, можда успела да све његове мисли и планове веже за земљу и тако спречи његов одлазак у иностранство."<br />
Фељтон каже да је Ознин план у поптуности успео. Озна је послала Дражи више депеша из Улице цара Лазара у Београду, прву већ 8. јануара 1945, у којој Ћосић јавља Дражи о погибији свог команданта Предрага Раковића. И од јануара до краја априла 1945, Дража је измењао на десетине депеша са "мајором Ћосићем". Ћосић је јављао Дражи да је у Србији све спремно за устанак, да су комунисти пропали, да их народ одбацује, да се чека само његов долазак па да се Србија још једном запали. Лаковерни и наивни Дража је поверовао Ћосићу, односно Озни, и одустао од одласка на Запад. Окренуо је своје јединице према Србији, а комунисти су их дочекали и уништили на Зеленгори. Тако је Озна увукла генерала у клопку.<br />
Удбина прича у Политикином фељтону даље каже да је за откривање Драже био потребан човек из четничког врха коме ће генерал апсолутно да верује и који ће да одведе Озну до Дражиног склоништа. Добра околност је била та да је у то време заробљен командант краљеве Горске гарде, пуковник Никола Калабић.<br />
Како је дошло до заробљавања Калабића? И ту је одиграо главну улогу случај! Средином октобра милицајци су једног раног јутра затекли у Карађорђевој улици "једног добро одевеног средновечног човека и једну од оних жена које ујутру прве хитају у крчму или кафану" како се око нечег расправљају. Милицајци су извршили рутинску контролу, мушкарца пустили а девојку задржали. Разуме се, испоставило се да је мушкарац одбијао да плати услугу. Ипак је то у задњи час учинио. Милицајци су привели у станицу девојку, за коју се испоставило да се зове Милица Илић. У њеној торби су пронашли "шифровано писмо са печатом четничке команде ваљевског округа". Милица је рекла да јој је то случајно дао њен ноћашњи познаник кад јој је на брзину плаћао, заједно са новчаницама. О њему је једино знала да је техничар и да нема прст на једној руци.<br />
Озна је истрагу поверила мајору Љуби Поповићу. (У фељтону псеудоним, касније ће се испоставити да је то био Милован Пејановић, који ће написати књигу о хватању Драже Михаиловића.) Пошто је мајор Љуба био изузетан полицајац, зачас је у милионском Београду пронашао човека који нема прст на руци! (Ваљда је био једини!) Он је у затвору открио да је писмо упућено из села Ба од четничког поручника Милића Бошковића, команданта Ваљевског округа. Озна је одмах одлучила да мајора Љубу Поповића преруши у четничког илегалца и да му прилепи четничку биографију. Бистри мајор је биографију научио напамет и кренуо на терен да пронађе Милића Бошковића. Наравно, Бошковић уопште није посумњао да брат Љуба може да буде ознаш. Преко њега је мајор Озне дошао до Николе Калабића, који је пристао да сарађује и органе власти одведе до Драже.<br />
Крајем децембра 1945, на састанак са Калабићем су дошли лично Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. Договор је постигнут: Калабићу се јемчи безбедност, промена идентитета, заштита породице, кад ознаше одведе до Драже. После тога Озна је одабрала 12 својих најспособнијих људи и започела десетодневни курс четничке обуке. Курс је, наравно, држао командант Горске гарде! Ево као је изгледала његова лекција из четништва: "Кад уђемо сељаку у кућу, заповедајте, тражите јело и пиће, вичите, псујте. Поред тога, ни снаше немојте да штедите!" Смерним и племенитим ознашима је овај курс теже пао него иједан који су у животу одслушали и завршили. Калабић је, да би показао како се четници држе пред народом, "устајао и псовао оца, мајку, дете, претио клањем и стрељањем, брецао се и издирао". Све је то написано у Политици! (Нека ми буде дозвољено да кажем да је тешко било написати глупљи сценарио!)<br />
После доста перипетија, трикова Озне и високе професионалности, официри прерушени у четнике успели су у трећем покушају да саставе генерала Михаиловића и пуковника Калабића, 12. марта 1946. године у селу Репушевићи код Вишеграда. После гозбе, грљења и љубљења, кренули су за Србију да дигну Трећи српски устанак. Озна је опет показала високи степен умешности. Ознаши су успели да Дражину пратњу поделе у два дела и да већина оде у супротном правцу, да би заварала траг евентуалној потери. Са Дражом је кренуло свега десет четника, а дванаест ознаша се тако распоредило да је иза сваког четника ишао поједан ознаш! Иза Драже два! Разуме се да је поред Драже корачао командант његове Гарде, Никола Калабић, у улози Вука Бранковића! Чак су успели да удаље и Дражиног телохранитеља који је био задужен да убије команданта у случају опасности заробљавања! Остало је још само да брат Љуба дâ знак па да ознаши побију четнике, заскоче Дражу и лако га савладају. Према фељтону, Никола Калабић је одглумио погибију. Већ 13. марта, у сутон, генерал Дража Михаиловић је био у Београду у Ознином затвору.<br />
Тако је савезни министар полиције, Александар Ранковић, у улози шерифа Вајата Ерпа, могао свечано да изјави у Скупштини да је ухватио непријатеља нове Југославије број 1, пошто је претходно о томе обавестио свог маршала, који је био у посети Совјетском Савезу. Последњи чин, како је то рекао индустријски драматург Синиша Павић..<br />
Интересантно је да су у Удбину верзију поверовали писци Дражине биографије Коста Николић и Бојан Димитријевић. Рекли су да је то литерарна верзија и да засад нема за њу материјалних доказа. Али није поверовао непрофесионални историчар Милослав Самарџић, који је у књизи "Истина о Калабићу" у потпуности довео у сумњу Удбин сценарио.<br />
Самарџић је навео низ доказа да је Никола Калабић био мртав у време хватања Драже. Готово да је оборио Удбину верзију тог догађаја. Он заступа потпуно супротну верзију, с којом ћу овде да упознам Читаоца. Та верзија изгледа овако.<br />
Најпре је у свет отишло писмо једног од очевидаца догађаја, мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Њега су удбаши заробили тек 1950. године, до ког времена је успео да се крије по земуницама. Организовали су му процес, осудили на смрт и стрељали. Он је успео да протури преко границе једно писмо које је објављено у Швајцарској 16. августа 1946. године под насловом "Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића". У том чланку се каже да се фебруара месеца 1946. године генерал Дража тешко разболео од тифуса. У то време су над источном Босном кружили енглески авиони и бацали летке у којима нуде помоћ скривеним четницима. Четници нису ни сумњали да то нису британски авиони. Чак су изградили импровизовани аеродром у околини Руда за спуст авиона. И стварно, 13. марта 1946. године на аеродром су се спустила три авиона. Пошто је Дража био у тешкој здравственој ситуацији, четници су "енглеске" пилоте одвели у његов штаб. Договорено је да се генерал са ужом пратњом одмах пребаци у Италију на лечење. И збиља, генерала са још два пратиоца "Енглези" су сместили у један авион, а у друга два се сместило још осам официра из његове пратње. Авиони су се одмах дигли и кренули пут Италије. Но још нису напустили терен, а долетеле су две ескадриле Титових партизана и бациле на четнике бомбе са бојним отровима. На терен су се спустили падобранци и развила се велика борба. Падобранцима су ускоро пристигла појачања, па су четници морали да се повуку. Тек тад су схватили да су и прва три авиона припадала Озни. Ознаши су пребацили генерала најпре у Сарајево, а одатле у Београд. <br />
Слично је посведочио и Радомир Рађо Павловић из околине Чачка, који је такође суделовао у догађају. Павловић је био један од четника из Дражиног обезбеђења, док му је брат био у партизанима. Пошто се предао, кратко време је провео у затвору. Много година касније испричао је како је текао тај догађај. Он је још рекао да је слетање енглеских авиона дуго уговарано.<br />
Сведок Дражиног хапшења био је и поручник Србобран Српко Меденица. Он је успео да побегне и да се од Озниних потера крије све до 1951. године. Комунисти су га специјално јурили, јер је знао праву истину о заробљавању Драже. Он је причао да су комунисти заиста дошли у енглеским авионима, али да им превара није до краја успела. Зато су употребили бојне отрове, такође из авиона, и онда заробили омамљеног Дражу и његове пратиоце. Четник који је био задужен да у случају велике опасности убије Дражу (вероватно поручник Благоје Ковач), према сведочењу Српка Меденице, није имао храбрости да изврши ово последње наређење свог команданта.<br />
Милослав Самарџић наводи још нека сведочења. Тако је пољски историчар Тадек Витлин у својој књизи "Комесар" написао да је "Берија послао тајну полицију да, уз помоћ Титових јединица, постреља патриотски и национално оријентисане југословенске официре, а војнике депортује у Сибир. Најзад, за време једног неочикаваног ваздушног напада уз употребу отровног гаса, ухваћен је генерал Михаиловић са својих 11 пратилаца".<br />
Интересантно је сведочење Властимира А. Стојановића, који је у својству аташеа за штампу француске амбасаде у Београду присуствовао процесу генералу Михаиловићу. Он тврди да су са генералом успоставили везу енглески агенти југословенског порекла, а да су им у томе помогли, свено или несвесно, неки људи из његовог непосредног окружења. Тако је генерал био уверен да ће по њега доћи енглески авиони и извести га из земље. На ово је морао да пристане, после дугих одбијања, јер је био у веома лошем здравственом стању. Енглески авиони су збиља дошли, али из њих су изишли припадници Озне у енглеским униформама. Сведок истиче да је на суђењу Дражин адвокат Драгић Јоксимовић тражио да генерал лично исприча како је заробљен, али да то тужилац и судско веће нису дозволили. Била је то табу тема на суђењу. Како је он дошао до сазнања о учешћу енглеске обавештајне службе у хватању генерала? Он је у емиграцији разговарао са двојицом бивших официра Југословенске војске и обојица су му, независно један од другог, испричалки верзију о хватању генерала уз помоћ енглеских агената. Обојица су у том потхвату учествовали, али су наивно веровали да Британци збиља раде на изласку болесног Драже из земље. Потпуковник Љубиша Митровић је одржавао из Салцбурга, а мајор Марко Мркела из Трста, телефонску везу са Дражом.<br />
Слично је рекао и један комунистички официр, ухапшен по линији ИБ, четничком заточенику Владимиру Вулину, који ће касније постати писац у Бањалуци. Тај официр је учествовао у последњој потери за Дражом. Али он је тврдио да се радило о француским а не енглеским авионима, који су слетели на једно поље код Вишеграда и одвезли болесног Дражу уместо на Запад у Београд.<br />
Електричар Мића Вуковић из Ниша био је станар у Ваљеву у кући Николе Калабића. Он је испричао Николиној удовици Борки и ћерки Мирјани да је марта 1946. године био стражар на једном војном аеродрому у Београду, кад су авиони довезли заробљеног Дражу. Он је видео својим очима да су из авиона изишли "енглески официри или бар људи у енглеским униформама".<br />
Но најинтересантније писање на ову тему је Миодрага Д. Пешића у књизи "Црвена тамница", па ћу ја томе да посветим посебну пажњу, тим пре што је то урадио и Самарџић. Пешић је, као припадник Југословенске војске у отаџбини, непосредно учествовао пред крај рата у спасавању савезничких пилота и њиховој депортацији у Италију са импровизованих четничких аеродрома у западној Србији и источној Босни, о чему је написао документовану књигу "Операција ваздушни мост". (Кад сам код овог аутора, не могу да не наведем једну пикантерију: после рата поништено му је сведочанство шестог разреда гимназије, у Јагодини, зато што је био "присталица организације Д.М." Члан комисије која је учинила овај потпуно незаконити акт, био је Антоније Исаковић, будући писац памфлета против Тита!) "Црвена тамница" је објављена у Крагујевцу 1998. године. <br />
Миодраг Пешић (пре Самарџића) заступао је тезу да Калабић није издао Дражу (рекао бих да ју је Самарџић од њега преузео). Аргументација оба аутора је иста. Дакле: комунистичка верзија о хватању генерала је неуверљива, а датуми о Калабићевом заробљавању су неподударни и контрадикторни; Калабић је убијен из заседе недалеко од Ваљева у јануару 1946. године, није могао да учествује у последњем чину, па је верзија о његовој издаји лансирана када је он био одавно мртав; пројекат о киднаповању Драже замишљен је и изведен од стране Озне у спрези са Британском обавештајном службом. Пешић посебно истиче да је монтирани процес генералу Михаиловићу одржан на годишњицу оснивања организације Уједињених нација и доношења Декларације о људским правима. "Нико се тада није нашао, ни у свету ни код нас, да у име поменуте Декларације узвикне као Емил Зола за капетана Драјфуса: Оптужујем!" (Једино се Комитет спасених америчких пилота залагао код највиших органа САД за поштено и праведно суђење генералу, али без успеха, јер то нико није подржао. Титова власт је одбила њихово сведочење на суду.)<br />
Миодраг Пешић истиче да је бајку о проналажењу Дражине шифре измислио Никола Миловановић Грба, који је у пролеће 1944. био шифрант у генераловом штабу, али је најурен због сумњивог понашања и пришао комунистима. Ознаши су генералу Михаиловићу испричали причу да је Никола Калабић у њиховим рукама и да је одиграо кључну улогу у његовој предаји Британцима. Вероватно је на основу тога генерал рекао Мољевићу у затвору: "Издаде ме Никола!" (Рецензент Самарџићеве књиге, књижевник Слободан Ћировић, сматра да је генерал мислио на Николу Миловановића Грбу а не на Николу Калабиће, кад је у затворском ходнику добацио Мољевићу реченицу о Николиној издаји. Уопште, ова верзија је била омиљена у четничким редовима, али не делује убедљиво. Разуме се да Грба није могао да однесе комунистима промењене генералове шифре.)<br />
Пешић каже да су британске тајне службе поседовале Дражине шифре и да су само оне могле да их предају комунистима. У британској обавештајној служби у одељењу за Југославију МИ-6 сви одреда су били агенти Коминтерне, на челу са мајором Џејмсом Клугманом. Ради се о познатом комунистичком кружоку на Кембриџу, у којем су били каснији обавештајци Ким Филби, Барџес, Блејк и Блант, који су после рата пребегли у СССР. <br />
Дакле, када је генерал Михаиловић, оболео од тифуса, пристао да прихвати енглеску понуду да буде евакуисан у Италију на лечење, Британци су одлучили да га испоруче Титу. После признавања комунистичког режима, ђенерал Дража би могао да им буде само на терету. Тако су официри Озне, преобучени у енглеске униформе у авионима са назнаком РАФ-а, долетели на једну ледину у околини Вишеграда и киднаповали генерала. При том су отворили ватру на малобројну Дражину пратњу и побили његове пратиоце, сем једног који је успео да побегне. Био је то Српко Меденица, кога ће наредних десет година бесомучно јурити, не зато што је био посебна зверка, него што је био једини слободни сведок енглеске издаје. Пре погибије, Српко је испричао причу о генераловом заробљавању и то је, сматра Пешић, једина истинита верзија Дражиног хватања од стране Озне/Удбе. Пешић и сâм сведочи да је од пилота Дакоте, Рође Миловановића, за време рата пилота РАФ-а и партизанске авијације, слушао причу да је он учествовао у киднаповању Драже.<br />
А да је Озна била спремна на свакојаку подвалу, Пешић показује и у причи о "самоубиству" генерела Милана Недића. Председника српске Владе, кога су им такође испоручили Британци, ознаши су убили и бацили кроз прозор београдске Озне. Недић се до последње ноћи налазио у затвору Озне за Југославију, на Обилићевом венцу (данашњи Танјуг), који је био непогодан за самоубиство. Стога су ознаши преместили председника окупационе Владе у погоднију зграду, како би му омогућили да што лакше скочи са трећег спрата! Разуме се да би генерал Милан Недић био веома неугодан сведок комунистичког деловања у револуцији, па су титовци одлучили да га убију а не да му суде.<br />
Миодраг Пешић поставља питање зашто је титовцима била потребна фантастична прича о Калабићевој издаји? Прво, да њоме покрију причу о сарадњи са Енглезима, друго, да што више компромитују Равногорски покрет у којем Чича број 2 издаје Чичу број 1. Проблем је настао око тога шта даље са Калабићем? Нова прича, коју је испричао лично Александар Ранковић, још је несувислија од оне о хватању Драже. Наиме, Калабића су удбаши пукушали да чувају, променили су му идентитет и послали га на сигурно у Босну. Али велики глумац није могао да буде епизодиста, него се јавно хвалисао по Босни да је он лично издао и ухватио Дражу и да комунисти због тога треба да га славе. Пошто је више пута од стране Удбе опоменут да то не ради, шеф српске Удбе, Ћећа Стефановић, морао је да га ликвидира! <br />
На крају, Миодраг Пешић упоређује два судска процеса Србима који су обележили своје време: реч је о процесу пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и генералу Дражи Михаиловићу. Оба процеса су била монтирана и резултирала су судским убиствима. "Краљ Александар и Тито су скратили за главу своје противнике. јер је била у питању њихова." <br />
Ипак, у оба случаја у позадини су стајале велике силе. Убиством Аписа и Драже задовољени су не само самодршци који су наредили егзекуцију, него и интереси великих сила. Апис је убијен зато што је био casus belli (повод за Први светски рат), јер је његова организација Уједињење или смрт организовала са Србима из Босне атентат на престолонаследника Аустро-Угарске Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Дража је испоручен Титу и убијен зато што није пристајао да ратује током Другог светског рата за рачун Енглеза до последњег Србина. Велике силе нису ни прстом мрднуле да спрече њихово погубљење и тиме су подстакле егзекуторе на злoчин. Мртви Апис и Дража били су у интересу великих сила.<br />
<br />
25.<br />
<br />
Суђење генералу Дражи Михаиловићу, после ислеђења у Управи државне безбедности (Удби), одржано је од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Јовица Тркуља је у потпуности прихватио тезу нових историчара да је суђење било монтирано, неправно, политичко. <br />
Сабирање противника комунистичког режима у једну оптужницу, само показује да је "комунистички режим хтео на тај начин да постави све своје српске противнике на исти ниво, и демократе и недемократе, и оне који су били у саставу окупатроских власти и оне који су се против њих борили".<br />
Тужилац пуковник Милош Минић оптужио је генерала Михаиловића за наводну издају своје земље коју је планирао и спроводио још од почетка рата. "Од самог почетка, Михаиловић је почео да води борбу против свих оних који су устали у ослободилачку борбу против окупатора, распирујући на тај начин братоубилачки рат за рачун Немаца, Италијана, Бугара и Мађара". (...) "Братоубилачка борба коју је за рачун окупатора повео Дража Михаиловић, довела је баш до уништења Срба, како од стране окупатора и Михаиловићевих четника заједно, тако и од самих Михаиловићевих четника. Михаиловић је вршио истребљење Хрвата и муслимана под изговором да је то одмазда за покоље Срба које су вршиле усташе, а на делу је сарађивао са усташама и против српског и против хрватског народа. У току истраге је установљено да је оптужени Михаиловић извршио у времену рата и окупације издају своје отаџбине и да је сарађивао са немачко-фашистичким окупаторима у борби против народно-ослободилачког покрета народа Југославије."<br />
Процес се одвијао тако да је било тешко разликовати ко је више против Драже, да ли тужилац Милош Минић или судија Мика Ђорђевић. За све време процеса организоване групе су узвукивале "Смрт издајницима", "Смрт кољашима" и слично. Кад је судија питао Михаиловића шта је по занимању, а овај одговорио "Армијски ђенерал", тужилац је то оспорио и тражио да уђе у записник "Пуковник", чиме је показао да нова власт не признаје Владу у Лондону. Судија је забранио адвокатима да Дражу ословаљавају са "Господине", јер је он само "оптужени". Основно настојање тужиоца Милоша Минића било је да докаже да су сви четнички команданти, као Коста Пећанац, Божа Јаворски, Јован Шкава... који су починили злочине, били под Михаиловићевом командом, како би му се приписала одговорност за њихове злочине. Ништа није вредело што су поменуте четничке војводе биле осуђене управо од Михаиловића. <br />
Пошто суду никако није полазило за руком да докаже Дражину сарадњу са окупатором, послужио се фалсификатима. Тако је тужилац предочио наводна Дражина писма, црногорским четничким командантима Ђорђију Лашићу и Павлу Ђуришићу из децембра 1941. године и хрватским званичницима, Степинцу и Павелићу из априла 1945. године. У писмима Црногорцима Михаиловић наводно тражи да они сарађују са Италијанима против партизана. Проблем је био у томе што се та писма нису налазила у Дражиној архиви, коју су партизани заробили препадом на Равну гору, а Озна је пропустила да их накнадно уврсти кад их је саставила, па чак ни комунистички суд није могао да их уврсти у доказе. Њихов циљ је био да окриве српске националисте за грађански рат у Црној Гори. Писма Хрватима имала су за циљ да Дражу Михаиловића дискредитују као антифашисту, приказујући га као сарадника усташа, па да му самим тим припишу геноцидне тежње карактеристичне за усташки режим. <br />
Данас је непобитно утврђено да су и ова писма била фалсификована. Наиме, први јавни тужилац ФНРЈ, Јосип Хрнчевић, који није био на процесу Дражи Михаиловићу само зато што је био Хрват, а процес је морао да буде српска ствар, написао је у свом још необјављеном Дневнику цело једно поглавље о Топчидерском процесу. "Отворено је, изгледа, остало и питање аутентичности два писма Драже Михаиловића од 15. априла 1945. године. Једно је било упућено Ранку Брашићу и садржавало поруку за екселенцију Анту Павелића о чвршћем повезивању усташа и четника у њиховој заједничкој борби против партизана. Друго је гласило на надбискупа Алојзија Степинца у коме га Дража Михаиловић моли да својим ауторитетом поради на активирању свих националних снага хрватског народа у борби против бољшевизма. Није, дакле, искључиво да је та писма Михаиловићу неко подметнуо", признаје и сâм тужилац послератне Југославије. Више од тога, Јосип Хрнчевић је још написао: "С обзиром на све то, суђење Дражи Михаиловићу требало је да буде, а то је у ствари и било, суђење режиму старе Југославије и избегличкој Влади. Његовим хапшењем у рукама власти се нашао пуковник бивше Југословенске војске који је у току рата био произведен у чин армијског генерала, министра војног Краљевске владе у иностранству и начелника штаба Врховне команде тзв. Југословенске војске у отаџбини. Свакако најзначајнија војна и политичка личност старог режима и најопаснији непријатељ НОП-а и нове Југославије". Да је Топчидерски процес био монтиран нема бољег сведока од јавног тужиоца!<br />
До које мере је ишла арогантност тужиоца Милоша Минића показује његова несувисла тврдња да су десант на Дрвар извеле четничке јединице у сарадњи са Немцима! Минић је одбацио, а судија Мика Ђорђевић аминовао, све захтеве одбране (адвокати Никола Ђоновић и Драгић Јоксимовић) да се прочита немачка уцена за главу ђенерала Михаиловића, да се прочита писмо Хитлера Мусолинију из 1943. године у којем је генерал Дража означен као главни немачки непријатељ на Балкану, да се узму у обзир доказуи о убијеним Михаиловићевим борцима од стране Немаца, да се прихвати сведочење америчких авијатичара које су четници спасили... Врхунац Минићевог цинизма представља тврдња да је Дража Михаиловић уцењен од Немаца кобајаги да би се овом немачком савезнику подигао ауторитет код народа. Кад је адвокат Јоксимовић тражио да се објасни како је Дража ухваћен, грубо је прекинут. Кад је адвокат Ђоновић рекао да је у Бањичком логору била заточена Михаиловићева породица, тужилац је одговорио да је то била симулација, јер није побијена. <br />
У завршној речи војни тужилац је нагласио да су "сви народи Југославије, и читав свет, видели пред овим праведним народним судом не некакве спасиоце српског народа, него прљаву банду изрода српског народа потонулу у блату издаје и огрезлу у крв народа Југославије, банду немачко-фашистичких помагача и ратних злочинаца". Минић је још на суду направио паралелу између генерала Драже Михиловића и поглавника Анте Павелића, у потпуности их изједначивши као фашистичке помагаче. На крају је затражио да "суд изрекне најоштрију казну и да тиме задовољи правду и казни најсрамније издајнике наших народа откако памти наша историја".<br />
Бранилац Никола Ђоновић је одбацио наводе оптужнице да је Дража Михаиловић ратни злочинац, тврдећи да је кривична одговорност индивидуална, а на суду није утврђено да је Дража учинио било какав злочин.<br />
Бранилац Драгић Јоксимовић је био још конкретнији. Генерал Дража Михаиловић је био борац против окупатора, командант Југословенске војске у отаџбини која је била призната и од Западних савезника и од Совјета. Ова војска је била легитимна, док је партизанска војска била нелегитимна, све до 16. јуна 1944. године, кад су Савезници променили политику према Југославији. Јоксимовић је посебно инсистирао да Михаиловић не може бити оптужен за злочине које су починиле неке четничке формације које нису биле под његовом командом. "Оптужени Михаиловић, ни по Божјим ни по човечанским законима, не може сносити кривичну одговорност ни за један злочин из оптужнице, јер није утврђено да их је он извршио. Из свега напред наведеног излази непобитно да оптужени Михаиловић није ратни злочинац, нити се он као такав може третирати." Док је адвокат говорио, био је прекидан повицима из публике: "Доле слуге издајника Драже Михаиловића", "Доле плаћеници реакције".<br />
Да ће храбри адвокат Јоксимовић, иначе један од првака Демократске странке, испаштати због речи у судници, видело се већ по нападу на њега у Борби од 14. јула. Као антикомуниста, осуђен 1949. године на годину дана затвора, а одмах по издржаној казни на још три године. У затвору у Сремској Митровици је умро.<br />
У завршној речи 10. јула, која је трајала пуних пет сати, ђенерал Дража Михаиловић је смирено и уверљиво, иако прекидан звиждуцима и узвицима из публике, изложио филозофију и историју Равногорског покрета. Још једном је нагласио да "никада, ни са једним непријатељем, није закључио никакав споразум". Чувене су његове завршне речи: "Судбина је била немилосрдна према мени, кад ме је бацила у овакав вихор, најтежи могући, који може једнога човека снаћи. Судбина је била немилосрдна до краја. Много сам хтео, много сам започео. Али вихор светски однео је мене и мој рад." <br />
Пресуда генералу Дражи Михаиловићу и друговима изречена је 15. јула 1946. године. Дражи и још десеторици оптужених изречена је смртна казна, остали су добили временске казне. Генералова смрт, као и гроб, до данас су остали тајна. У новинама 18. јула 1946. године стоји белешка да је Президијум Скупштине СФРЈ одбио молбе за помиловање и да је над осуђенима извршена казна. То је била званична верзија и о томе се више није смело говорити.<br />
Видели смо да је 1962. године, кад је Александар Ранковић био на врхунцу моћи, у Политици објављен фељтон о заробљавању генерала Драже Михаиловића. У фељтону се није говорило о његовом погубљењу. Касније су учесници хватања генерала написали своје књиге о том чину, један од њих је био Слободан Крстић Уча, који је 1988. године написао књигу "Како сам хватао Дражу Михаиловића". Овај удбаш наводи податке како је убијен Дража. У ту сврху био је испражњен затвор на Ади Циганлији и ту смештени осуђени на смрт. Егзекуција је извршена у зору 17. јула по свим законским прописима у затворском дворишту. Тако су чину присуствовали судија Михаило Ђорђевић, тужилац Милош Минић, као и савезни тужилац Јосип Хрнчевић. Уча је био шеф обезбеђења. Лешеви стрељаних осуђеника су привремено закопани у затворском дворишту, касније су некуд премештени. Уча није рекао где. Пошто се у Мемоарима Јосипа Хрнчевића, који је наводно по функцији био сведок на погубљењу, то не помиње, тешко је поверовати у Учину верзију.<br />
Једанаест година касније, 1999, појавила се још једна верзија погубљења генерала, овога пута сведок је био извесни Љуба Лазаревски, који је као припадник КНОЈ-а присуствовао том чину. По њему, стрељање је извршено у ноћи између 17. и 18. јула, на специјално уређеном простору у багремовој шуми код Белог двора. Лазаревски детаљно описује тај чин, помиње да је ту било много људи у униформама, међу њима тужилац Милош Минић, лекар Поповић и фотограф Илија. Побијени су сахрањени у три ископане раке. Међутим, не може се поверовати ни у ову причу, јер удбаш тврди да је у затвору на Ади Дража обријан, а на снимку мртвог генерала се види да има браду. Такође, удбаш међу стрељаним помиње и Младена Жујовића, који је био осуђен на смрт, али није био доступан јер је био у емиграцији. Очито да је онај, који је овом сведоку написао исказ, начинио превиде. <br />
Приче оба удбаша имају за циљ да се не открије генералов гроб. Уча не зна где су премештени посмртни остаци убијених, а Лазаревски раке смешта на место где је касније подигнута Ортопедска болница, што значи да не може бити ископавања. <br />
Коначно, Државна комисија је недавно на основу исказа пронађених сведока установила да су генерал Дража и другови зверски усмрћени у затвору (као Романови у Русији) и бачени у кречану на Ади да сагоре. Ово је извршила српска Удба на челу са Крцуном. Да ли је ова прича истинита тек треба да се види, потребна су обимна ископавања на месту где је после рата била кречана.<br />
<br />
<br />
26.<br />
<br />
Ја сам у роману "Црни дани Раке Драинца" једно поглавље посветио суђењу Дражи Михаиловићу. Реч је о извештају са суђења будућег писца Добрице Ћосића и саслушању пребега из четника у партизане потпуковника Радослава Ђурића.<br />
<br />
Београд, јун/јул 1946. године, процес генералу Дражи Михаиловићу у Топчидеру. Чланак Добрице Ћосића у Младом борцу 11. јуна, поводом почетка суђења 10. јуна.<br />
<br />
ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Овог сунчаног јунског јутра мисао и жеља милиона људи биће стварност. Да. Чему се чудити? Правда није чудо. У тим мислима, механички сам ишао за људима који су журили. Неколико пута прекинула су ме заустављања војника: "Молим улазницу?" И нашао сам се у огромној сали. Пре 15 или више година – није важно – генералштабни мајор Драгољуб Михаиловић на летњим официрским баловима са дамом у балској хаљини у овој сали играо је валцер. У павиљону љубио прсте дамама. Уморан, ишао у бифе да се освежи. И, можда, ту се елегантни господин лако поклонио и слаткоречиво али одлучно понудио му хрпу банкнота за спас Европе од источног бољшевизма. Други, исти такав, још се љубазније смешио и запретио фунтама. Можда. Сала се проломила од пљеска. Тргнуо сам се из размишљања. Суд је заузео своје место. Звучници крче. Земља слуша. За који минут чуће: "Данас почиње суђење по кривици Михаиловића Драгољуба Драже и осталих због више дела из Закона о кривичним делима против народа и државе". Дрхтим. Људи око мене ломе прсте. Шум покрета, нема гласова. Сала – то су два ока, која гледају у њен десни угао одакле треба да се појаве. Наједном маслинаста блуза, црна брада, наочари. "Он!" – проломи се уздах срџбе. "Смрт издајницима!" – пригушен крик. Растем – устајем. "Седи!" – вуче ме неко за капут. Сви вичу "Седи", а сви се придигли. Устали. "Седи!" Растем. "Седи!" ... Бандити дају генералије. Шта ме се тичу! И петогодишње сироче из Вранића, и неписмена старица из Фоче, знају их по гробовима. Шта у овом тренутку осећају људи око мене? На немирним лицима људи благо се смеши правда. Јавни тужилац чита оптужницу. Звучници гласно заглушујуће испуњавају салу. Чита, а ја је не чујем – ја читам своју оптужницу ..." <br />
<br />
Испит пуковника Радослава Ђурића (44 године) у улози сведока оптужбе на процесу, 16. јун 1946. године. Питања поставља специјални тужилац Војног суда, пуковник Милош Минић (32 године), пре рата судски приправник у Чачку.<br />
<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Друже пуковниче, ви сте најпре били у редовима четника Драже Михаиловића, а затим сте прешли на страну наше Народно-ослободилачке војске. За суд је овде релевантно зашто сте променили страну и како је до тога дошло? Да ли сте спремни да о томе говорите?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У потпуности, друже тужиоче.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Да кренемо од почетка рата. Где вас је рат затекао?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У Босни, на положају код Добоја. Ту смо примили вест 17. априла о потписивању капитулације Југословенске војске.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Са вама је био и оптужени Драгољуб Михаиловић?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Пуковник Михаиловић ми је био претпостављени старешина. Ја сам био у чину мајора.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Одлучили сте да се не предате окупаторској војсци?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Да. Нас неколико официра и подофицира, са још толико војника, одлучили смо да не признамо капитулацију и да наставимо борбу. Да се најпре пребацимо у Србију и да дигнемо трећи српски устанак?<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Како је дошло до тога да оптужени постане шеф ваше групе?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Пуковник Михаиловић је међу нама био са највишим чином. То је било одлучујуће по војничким правилима.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Зашто сте дошли баш на Равну гору? Зар није било логичније да останете у планинској Босни, тим пре што је Босна потпала под такозвану Независну Државу Хрватску, коју су усташе прогласиле већ 10. априла?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Србија је имала традицију народних устанака. А на Равну гору смо дошли зато што је то подручје славне Колубарске битке у којој је војвода Живојин Мишић до ногу потукао аустријског генерала Поћорека.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Кад сте пристигли на Равну гору? <br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У пастирске колибе сместили смо се 11. маја. Наредних дана су нам пристигли још неки официри, међу њима и мајор Александар Мишић, син славног војводе Живојина. Почели смо да радимо на организацији покрета, којег смо назвали Равногорски.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Да ли сте помишљали на устанак?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Не. Пуковник Михаиловић је био први против неприпремљеног устанка, радили смо на организацији покрета. Вест о партизанском устанку почетком јула просто нас је затекла и изненадила. Нисмо знали како да се поставимо. Знали смо да су комунисти добро организовани и прекаљени у илегалној борби.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Шта сте ви знали о комунизму?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Доста тога. Моја прва жена је била члан илегалне комунистичке партије, због тога смо се и разишли. Пошто су комунисти дигли устанак, ништа нам друго није преостало него да то урадимо и ми.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Шта можете да кажете Суду о тајном састанку оптуженог Михаиловића са Немцима у селу Дивцима у близини Ваљева 11 новембра 1941. године?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја том састанку нисам присуствовао, али сам углавном упознат. До састанка је дошло на тајну иницијативу пуковника Михаиловића. С наше стране отишли су пуковник Михаиловић и мајор Мишић, а са немачке су дошли потпуковник Рудолф Когард, опуномоћеник немачке команде и још неки официри.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Да ли сте ви били упознати са тим? Мислим, да ли је ваша делегација упознала руководство покрета са циљем преговора?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Не. Наш вођа је све битне одлуке доносио сам, или бар у најужем кругу сарадника, међу којима нисам био ја. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: Зашто је оптужени Михаиловић ишао у Дивце?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Мислим да је имао бар два разлога: један јавни и један тајни. Јавни је био да покуша да спречи немачку одмазду над цивилима - била је проглашена Кајтелова доктрина о стрељању сто Срба за једног убијеног Немца, односно педесет за рањеног - а тајни да Немцима понуди сарадњу у борби против комуниста.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Друже потпуковниче, није ли то противречно? Па ваш вођа у то време преговара са нашим вођом, нуди сарадњу.<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ствар је у томе што је тада пуковник а после генерал Михаиловић већ од почетка устанка играо двоструку игру. Већ тад су за њега комунисти били већи непријатељи од окупатора.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: И како су се завршили преговори?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Потпуним неуспехом. Немци су од Михаиловића и Мишића тражили капитулацију, односно предају. Распуштање четничких формација. Разуме се да наше вођство то није могло да прихвати, тако смо били гурнути у сарадњу са партизанима на стварању слободне територије.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Реците Суду каква је била ваша улога у тим устаничким данима?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Добио сам командну улогу над свим четничким јединицама у долини Западне Мораве, од Чачка до Краљева. Од свих официра највише сам се залагао за потпуну сарадњу са партизанима, због чега сам од својих другова оптуживан за комунистичког симпатизера, тим пре што је моја жена била комуниста.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Руководили сте нападом на Краљево. Зашто сте се повукли?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја сам 2. новембра добио наређење од пуковника Михаиловића да повучем снаге са опсаде Краљева и упутим их ка Чачку, ради заузимања овог града. Није ми било јасно зашто напустамо готово освојено Краљево и крећемо на добро брањени Чачак, али као лојални официр извршио сам наређење свог команданта. Тако смо непотрбно испустили Краљево.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Како су се одвијали догађаји око Чачка?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Пошто је пуковник Михаиловић одбио да повуче своје наређење да се напад на Краљево прекине, ја сам ступио у контакт са партизанским командантом Молом, који је опседао Чачак.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Реците Суду ко је тај Моло.<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Моло је био Момчило Радосављевић, командант Чачанског партизанског одреда. Показао сам му Михаиловићево наређење да се опсада Краљева прекине, чак смо се састали на вечери да се договоримо око Чачка. Моји многобројни непријатељи ће ту вечеру узети као доказ да ја сарђујем са комунистима, односно да сам црвени командант. Како је већ у то време дошло до сукоба између четника и партизана, иако је на снази био споразум Драже и Тита о сарадњи, ја сам 6. и 7. новембра упутио два писма Ратку Митровићу, политичком комесару Чачанског партизанског одреда, у којима сам тражио да се на Чачку постигне политички договор између четника и партизана и избегне сукоб. Иако је мој једини мотив био да не дође до братоубилачког рата, у Дражиној околини био сам оптужен као црвени провокатор и на мене је покушан атентат. Усваком случају, био сам смењен са положаја команданта четничких снага у сливу Западне Мораве.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: У то време је већ дошло до оружаног сукоба између четника и партизана. Ко је, по вашем сазнању, крив за овај сукоб?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ту нема дилеме. Крив је наш командант, пуковник Михаиловић, који је издао наредбу да се партизани нападу на Ужицу. Михаиловић је подлегао притиску неких радикалних команданата да су партизани велико зло које треба уништити већ у корену. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: Ви нисте делили то мишљење?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Не. За мене су партизани били борци за слободу и тражио сам од пуковника Михаиловића да два покрета отпора у свему сарађују.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Пошто сте смењени, а напад на Чачак је пропао, шта сте у покрету радили?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Да би ме удаљио са терена, Михаиловић ме је послао у Источну Босну да извршим инспекцију четничких јединица.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Какав сте извештај доставили оптуженом Михаиловићу?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја сам отишао почетком марта 1942. године у Братунац у Штаб мајора Јездимира Дангића. Затекао сам хаос, што ће уопште карактерисати наш покрет. И у Штабу, и на терену, није се знало ко пије а ко плаћа. Мајор Јездимир Дангић није имао никакву контролу над подручним командантима, па је свако радио шта је хтео. Вршени су велики злочини над муслиманима, у томе је предњачио Драгиша Васиљевић, командант Вишеградске бригаде, за кога чујем да је са Дражом остао до последњег часа. Реферисао сам врховном команданту да је такво стање неодрживо. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: Реците нешто више о унутрашњем стању у четничком покрету.<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Генерал Михаиловић је покрет вратио у средњи век! Територију Србије је поделио на нахије и у свакој нахији је имао свог команданта. Свог пашу! Паше међусобно не само да нису сарађивале, него су се крвиле и радиле један другом о глави. Михаиловић је имао формално врховну власт, али то нико није поштовао. Пуну контролу над старешинама ни случајно није могао да успостави. У крајњој линији, мислим да је то наш покрет стајало пораза и дебакла.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Друже потпуковниче, пре него сте променили страну, и ви сте били паша!<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Крајем марта 1942. године мене је, тад већ војни министар у Влади у Лондону, послао на врућ терен Јужне Србије, за команданта Горског штаба 110. Мислим да је то учинио да би ме удаљио и изоловао од Врховне команде. Јужна Србија је била неорганизована и ми ту готово да нисмо имали никаквог успеха. Нисмо имали организацију. Министар ме је тамо послао да не успем, јер се у Јужну Србију увек ишло по казни. Био је то начин да будем ликвидиран.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Какво сте стање затекли на новом терену?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У Јужној Србији је био јак четнички покрет Косте Пећанца. Пошто је Пећанац колаборирао са Немцима, мој је задатак био да његове четнике ставим под контролу Штаба 110. Наравно да то није било лако. Морао сам да објашњавам народу да покрети Драже Михаиловића и Косте Пећанца немају ништа заједничко, осим имена четник. Такав начин рада је уродио плодом и убрзо сам формирао Топлички и Јабланички корпус. Расформирани Костини четници прилазили су Југословенској војсци у Отаџбини.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Да ли вам је оптужени Михаиловић давао специјалне задатке, с обзиром да сте у његовом Штабу били означени као симпатизер комуниста?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У то време је Михаиловић, будући подржаван од емигрантске Владе и Савезника, планирао да створи некакву Балканску конфедерацију. Ја сам имао задатак да се повежем са суседним државама, односно покретима у њима који су имали антифашистички карактер. Тако сам одржавао везу са Бугарима, односно са пуковницима Дамјаном Велчевим и Георгијем Димитровим Геметом. У Албанији сам контактирао са пуковником Мухаремом Барјактаријем, а у Грчкој са пуковником Наполеоном Зервасом, вођом националне демократске грчке војске - Едес.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Кад сте дошли у сукоб с партизанима?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У складу са мојим схватањем о заједничкоиј борби партизана и четника, ја сам избегавао сваки сукоб са партизанима. На своју руку сам контактирао са неким њиховим челницима, као што су браћа Перовићи, Миливоје и Мирко, за које сам знао да имају исте идеје. Апсолутно сам био против братоубилачког рата. О овоме сведочи и моје одбијање да помогнем бугарску офанзиву на партизане у првој половини марта 1943. године, која је изведена на простору Лебане - Куршумлија - Прокупље. Да је било по моме, до партизанско-четничког сукоба у Јужној Србији не би дошло, али је конфликт изазвао потпуковник Милутин Радојевић, командант Топличког корпуса. Као што је познато, Радојевић је био најрадикалнији Дражин командант против комуниста. Ја сам се са њим по том питању сукобио.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Како је дошло до тог сукоба?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Формално, сукоб је избио око браће Сотировић. Суштински, потпуковник Милутин Радојевић, кога је Врховна команда поставила за команданта Топличког корпуса а да мене није консултовала, и ја имали смо различити став око партизанског покрета: он је био за конфронтацију а ја за кооперацију.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Реците Суду ко су браћа Сотировићи.<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Старији Сотировић, Ратимир, био је новинар и највећи интелектуалац и идеолог нашег покрета на југу Србије. Млађи, Ратибор, познатији као Војин, био је официр, оснивач и командант Прве топличке бригаде у селу Гргуру у Топлици, где је сахрањен вођа Топличког устанка Коста Војиновић. Кад је дошао Милутин Радојевић, оптужио је браћу да су меки према партизанима и протерао их из свог корпуса. Ратка је оптужио да ради свим силама да се против партизана не употребљава оружје, а Војина да је под утицајем брата и да избегава борбу са партизанима. Ја сам Сотировиће примио у Штаб 110, због чега ми је потпуковник Радојевић одрекао послушност и известио Врховну команду о мом наводном дефетизму у борби против комуниста.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Да ли знате шта је писало у том извештају?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Радојевић је тражио да се Топлички корпус измести из Штаба 110 и стави под непосредну команду врховног Штаба. Формално се позвао на то да сам ја и по годинама и по чину млађи од њега, па по војним правилима он може да командује мени а не ја њему. Он у Топлици не признаје никога изнад себе осим Врховне команде! Тражио је моју смену и оптужио ме да нисам довољно одлучан у истребљењу безбожника, издајника и олоша, под којима је он подразумевао комунисте.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Како се то завршило?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Врховна команда је у инспекцију послала пуковника Миодрага Палошевића. Мислим да је пуковник био разборит човек и да је схватио да се Јужна и Западна Србија етнички и ментално знатно разликују. Братоубилачки рат у Јужној Србији је био далеко мањег интензитета него у Западној. Између партизанских и четничких команданата долазило је до споразума о ненападању и о подели територија. Ја сам највише сарађивао са доктором права Миливојем Перовићем, првим командантом Друге јужноморавске бригаде. Наша заједничка територија била је Јабланица.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Значи ли то да Палошевићев извештај о вашем раду није био негативан?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Свакако. После тог извештаја ја сам добио одрешене руке да именујем команданте на мом терену. Као резултат тога било је смењивање пуковника Милутина Радојевића са места команданта Топличког корпуса. На његово место је дошао капетан Милан Стојановић, а Радојевић је постављен за инспектора свих четничких јединица на територији Јужне Србије. Ја сам унапређен у чин потпуковника, али сам морао да се одрекнем браће Сотировић. Тако се та ствар у ствари завршила компромисом. Ипак, морао сам да будем офанзивнији према партизанима, иако сам тражио да нападам Бугаре а не њих. Уосталом, Бугари су, почетком јуна 1943. године, напали мој Штаб, којом приликом су погинули поручник Петар Ћирић и четири Енглеза. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: Од Врховне команде добили сте наређење да нападнете партизане?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Тако је. Био сам принуђен да изведем велику офанзиву против партизана на Радан планини, која је увек била њихова база. Што је било најгоре, у исто време партизане су напали и Бугари, па је испало да садејствујем са њима. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: Познато је да су у вашем Штабу боравиле британске мисије, чак више него у другим штабовима. Како то тумачите?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Мислим да се у британским круговима схватао значај господарења над територијом Јужне Србије у склопу опште стратегије рата. Нажалост, наша Врховна команда то није знала, него ме је држала потпуно отцепљеног, са туторима типа пуковника Милутина Радојевића над главом. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: Шта су тражили Британци од вас?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Британци су захтевали да прекинем линију комуникације Београд - Солун. Кад су видели да ја не располажем тим снагама за тако велики подухват, тражили су да се о томе споразумем с партизанима. Ја сам о томе обавестио Врховну команду, али сам био одбијен да ступим у било какав контакт с комунистима. Чак сам у јесен 1943. године добио инструкцију да извршим на мом терену општу мобилизацију и ликвидирам комунисте, чија је главнина отишла Титу у Босну. При том да не бирам савезнике.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Значи ли то да се од вас тражило да сарађујете с Немцима и Бугарима?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Да. Врховна команда је од мене тражила да се удружим, ако треба и са црним ђаволом, што значи са окупатором, пре свега с Бугарима, у циљу ликвидације партизанских база, које су углавном биле на Радан планини. Ја то нисам могао да прихватим, јер сам отишао у шуму да се борим против окупатора а не да сарађујем са њим.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Како тумачите чињеницу да вас Врховни командант није сменио због тога?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У питању је била велика игра са Енглезима. Било је очигледно да су од свих команданата у нашем покрету Енглези највише типовали на мене. То пре свега због мог антифашистичког става и коректног односа према другом покрету отпора. Држим да су Енглези тражили од генерала Михаиловића да прекине борбу против партизана и усмери се против окупатора. Нажалост, мој командант је био тврдокоран антикомуниста и одбио је Черчилов захтев, што нас је стајало пораза у грађанском рату.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Да ли су Енглези имали неке планове у вези са вама?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Њихова мисија у мом Штабу сугерирала ми је да извршим пуч против Михаиловића, поготово је на томе инсистирао шеф мисије мајор Руперт Ро. Међутим, ја сам то одбио, јер није било реално. Ипак, ја сам дуже од осталих, све до јануара 1944. године, добијао авио-пошиљке у ратном материјалу, што значи да су Савезници рачунали на мене.<br />
МИЛОШ МИНИЋ: Пошто, како кажете, није било реално сменити Михаиловића, да ли сте смерали нешто друго?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Планирао сам да се отцепим од Михаиловића и поведем офанзиву против окупатора. Међутим, моји непријатељи су то открили и тешко ме оптужили код Врховне команде. Известили су да преговарам са партизанским командантима да четничке снаге на југу Србије ставим у комунистичку службу. Врховни командант је издао наредбу да будем ухапшен и стрељан. То се десило у Сијаринској Бањи, али сам ја успео да побегнем са губилишта. Тако сам прешао у партизанске редове. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: На крају, хоћу, друже потпуковниче, да одговорите директно на моје питање: Да ли оптуженог Дражу Михаиловића сматрате издајником?<br />
РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја сам се са ... са оптуженим Михаиловићем сукобио још 1941. године по питању сарадње са другим покретом отпора. Наиме, Михаиловић је још на Ужицу донео наредбу за борбу против партизана и од тада је то био главни циљ четника. Пошто није имао снаге да победи комунисте, ступио је у сарадњу са окупатором да би то остварио. Онај ко сарађује са поробљивачем, ма у ком циљу, не може бити ништа друго до издајник. Да, друже тужиоче, генерала Драгољуба Михаиловића сматрам издајником. <br />
МИЛОШ МИНИЋ: Друже председниче Судског већа, завршио сам испитивање сведока. Немам више питања. Сведок, који је заузимао висок положај у четничкој војсци, био један од њихових најважнијих команданата, био је недвосмислено јасан. Оптужени Драгољуб Михаиловић не може бити другачије третиран него као велеиздајник. <br />
<br />
27.<br />
<br />
Јовица Тркуља је показао да је Слободан Јовановић био приврженик демократије а противник тоталитаризма. Двадести век је донео човечанству два најваћа зла, десни тоталитаризам - фашизам и леви тоталитаризам - комунизам. Запад је успео да се одупре тоталитаризму и подупре демократију. Зато је Слободан Јовановић био на линији Западне филозофије и залагао се за победу демократије у Југославији. За демократију се борио на терену Дража Михаиловић. Отуд Слободанова безрезервна подршка Дражи.<br />
У окупираној Југославији генерал Дража Михаиловић се сусрео са оба тоталитаризма и покушао војним средствима да им се одупре. Како су војна средства само продужетак идеологије, да анализирамо генералову политичку филозофију. При том ћемо се држати његових програмских начела, а не комунистичких оптужби, које су започеле још у време сарадње два покрета отпора и нису се завршиле судским убиством генерала, него трају до данашњег дана.<br />
Видели смо да се Дража Михаиловић формирао као личност у ратовима за ослобођење и уједињење Српства. Већ по позиву и вокацији био је присталица династије Карађорђевића, али је посумњао у краља Александра на Солунском процесу. О томе је говорио 12. децембра 1943. године Живку Топаловићу: "Од Солунског процеса имао сам рђаво мишљење о краљу Александру, јер сам сматрао да је процес заснован на поптпуно лажним основама. Овакво мишљење о њему задржао сам до његове погибије, а његовом погибијом био сам јако потресен. Био ми је увређен национални понос и жалио сам га. Ценио сам старог краља Петра као великог демократу у доба његове владавине и то доба сматрао сам као најсрећније доба српске прошлости". <br />
По завршетку Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије), Михаиловић се, као и већина официра, суочио са социјалним раслојавањем становништва, сметало му је нагло богаћење ратних профитера и сиромашење сељака који су изнели рат на својим плећима. Иако као војник није смео да се бави политиком, све више се приближавао опозицији. За време намесништва кнеза Павла испољио је јаку анти-режимску активност и био је против приближавања Краљевине Немачкој, о чему сведоче казне које му је изрекао генерал Милан Недић. Дража је био, као и многи српски официри, франкофил и поклоник француске културе. Српско пријатељство са Француском потиче још са Крфа, па је пад Француске 1940. године био фаталан по Краљевину и учинио да се Југославија хтела не хтела приближи Тројном пакту.<br />
С друге стране, Дража Михаиловић је доста наивно веровао у Русију као традиционалну пријатедљицу Србије, не узимајући у обзир да је Русија комунистичка и као таква природни непријатељ сваке монархије. Чак и за време грађанског рата, Дража је превиђао чињеницу да је Совјетски Савез могао да буде само природни савезник комуниста, па је његово веровање у славенофилство Русије и братски однос према српском националном покрету било чист промашај.<br />
Нема сумње да је Дража био у потпуности српски опредељен, дубоко одан народу из кога је потекао. Фанатички је веровао, као и кнез Лазар на Косову, да су Срби небески народ, коме је историја одредила мучеништво. "Знајте да је пут мучеништва пут нашег народа кроз сву прошлост његову и да је из мучеништва никла наша народна слава и величина. Из нашег мучеништва повући ћемо поуке за наше ново, праведније државно и друштвено уређење. Из њега ћемо да црпимо духовну снагу за наше морално подизање."<br />
Иако се од почетка легитимисао као лојалиста (Мајкл Лиз Дражине четнике назива лојалистима), веран положеној заклетви Краљу и Отаџбини, Дража је сумњао у будућност југословенске монархије. О томе је говорио Живку Топлаовићу децембра 1943, кад је овај дошао у његов штаб. "Ја, дакле, немам ништа против тога да народ својим референдумом одлучи о облику владавине. Али знајте да ја дубоко сумњам у будућност и одрживост монархије у будућој Југославији." Дража је озбиљно сумњао у способности свог врховног заповедника краља Петра II Карађорђевића. "Ми бисмо морали имати као краља не само родољуба, већ и мудрог, искусног и поштеног државника. У свом личном животу, он би морао служити за пример сваком поштеном човеку. Он би морао бити мудар саветник у расправи међу народима, странкама и људима. Он не би смео тежити никаквој личној власти, већ једино томе да сложи људе, да омогући што веће груписање посебних народних воља у целину." Дража је дубоко сумњао у способности младог краља Петра који се усред рата жени. "Нажалост, ми немамо таквог краља државника. Његов отац је био од њега мудрији и зрелији, па је ипак доживео потпуни крах. Да је млади краљ десетак година млађи, па да му се из неколико зрелих народних људи створи намесништво и да оно следи државу, монархија би се лакше одржала. Овако, ја дубоко сумњам у то." Да ли је притом Дража мислио на Слободана Јовановића?<br />
О мотивима своје борбе овако је једном рекао: "У току слома наше оружане силе у априлу 1941. године, одлучио сам да у име наше националне части и слободе не прекидам започету борбу. Зато сам одмах приступио окупљању разбијених делова Југословенске војске и храбрих људи из народа. Моја је тежња била од почетка да се под заставом нашег националног отпора окупе све борбене снаге у земљи, без обзира на политичке разлике и сложе у јединствен фронт отпора против завојевача."<br />
Дражина стратегија се састојала у томе да се припреми организација, која ће у одсудном моменту задати смртни ударац окупатору и ослободити земљу. Није био за отворену борбу с окупатором, поготово не после страдања цивила у Крагујевцу и Краљеву. Његов прави циљ је био да се у бурном времену сачува што више српских глава. Борио се за демократску и потпуно препорођену Југославију. Био је противник сваке диктатуре.Чак и 13. априла 1945. године, на почетку крајње неизвесног повратка у Србију, поручивао је својим ратним друговима: "Чича полазећи са Равне горе није себи поставио за циљ министарску фотељу, нити је мислио бити оруђе ни играчка нечијих ћефова. Он као син српске средине преживљава судбину свога народа, све узроке његовог успона и пада, пошао је да своме народу помогне, да га ослободи и да му донесе демократију. Од нас који смо апостоли боље среће нашег народа, не сме ништа произићи што подсећа на незахвалне дане велике Југославије. Злоупотреба пушке на рамену чини нас онолико малим и слабим, колико мислимо да смо моћни кад их употребимо против немоћних, ненаоружаних и незаштићених. Скромност мора бити наша најлепша одећа."<br />
Од почетка па до краја рата, ђенерал Михаиловић је у Немцима видео окупаторе и оне који су отели слободу његовој Отаџбини. Један једини пут се срео са представницима Вермахта, 11. новембра 1941. године, у селу Дивцима, покушавајући безуспешно да заустави немачку казнену експедицију. Недићеву посету Берлину, Дража је 8. октобра 1943. године прокементарисао следећим речима: "Немцима не можемо никад заборавити да су дозволили усташама да покољу 700.000 људи, жена и деце. Немцима не можемо никада заборавити да су стрељали у Србији, Црној Гори, Босни стотине хиљада невиних људи. Ако су то Немци заборавили, ми то никада нећемо заборавити, јер би нас проклело и девето колено. Не треба нам никаква независност из швапских руку. Павелић и Недић су уписани у црну књигу издајника црним словима. То је наш одговор и ми ћемо се борити до краја на страни наших Савезника. Ово је наш завет. Тако нам Бог помогао".<br />
Говорећи о наводној колаборацији, коју је ширила комунистичка пропаганда, генерал Михаиловић је 12. децембра 1943. године рекао Живку Топаловићу: "Приче о сарадњи са непријатељем су једна клевета. Кад бисмо ми то чинили, народ би нас каменовао. Све што се дешава у нашој земљи, виде хиљаде очију. Виде сви наши грађани, виде многобројни енглески и амерички официри и њихови цивилни повереници који путују по нашој земљи. Ја сам данас само поновио наредбу: да се стреља сваки онај официр који би ступио у ма какву сарадњу са непријатељем. (...) Ми смо ушли у рат заједно са западним Савезницима, поднели смо и подносимо у њему најтеже жртве и остаћемо верни Савезницима до краја ове страшне борбе". <br />
Све ово је генерал Дража Михаиловић поновио на Светосавском конгресу, одржаном од 25. до 28. јануара 1944. године у школи у селу Ба. Он се обавезао да ће са својом војском остати веран врховном команданту краљу Петру, уставном и законитом поретку, и да ће заједно с војском бити бранилац територијалне неприкосновености Југославије. Одлучно је одбацио клевете да он и војска имају диктаторске намере, као и злонамерне измишљотине о колективној одмазди после рата. <br />
Иначе, Конгрес је у резолуцији истакао захтев за обновом демократске парламентарне монархије у Југославији. Поред верности краљу и уставном поретку, у првом плану су била начела борбе против фашизма. Конгрес је негирао колективну одговорност народа за злочине почињене у рату, одбацио сумње у диктаторске тежње ђенерала Михаиловића и заложио се за обнову Југославије као тројне федерације Срба, Хрвата и Словенаца. У том погледу Светосавски конгрес је одбацио одлуке АВНОЈ-а о Југославији као федерацији од шест република и стварању нових нација као што су Црногорци, Македонци, муслимани. Југославија треба да буде онаква каква је створена 1. децембра 1918. године.<br />
Конгрес је предвидео будућу Југославију као савезну државу три федералне јединице - српске, хрватске и словеначке. Коначно разграничење би се извршило после рата, уз могућу мирну размену становништва. Федералне јединице би имале изузетно широко поље самосталног одлучивања, са својим федералним скупштинама. Савезна скупштина би била дводомна, од изабраних посланика на општим изборима и делегираних од стране федералних јединица. Заједничке институције би биле Круна, војска, спољна политика. Овакав концепт нове Југославије у потпуности се удаљио од унутаристичког а приближио конфедералном државном уређењу.<br />
Светосавски конгрес је прихватио одлуке Атланске повеље Западних савезника и изразио веру у победу демократских снага у свету. Оштро је осудио Комунистичку партију због стварања партијске војске са тежњом да се заведе комунистичка диктатура у послератној Југославији.<br />
У социјалном погледу Конгрес је предвиђао корените реформе у свим сегментима друштва. Основна је идеја била изградња народне државе у којој ће бити заштићени најсиромашнији слојеви друштва. Социјална држава битно би ограничила концентрацију власти на узак круг политичке и финансијске олигархије; било је предвиђено и ограничење приватног капитала; програмски акцент стављен је на морал и породицу, као темеље здравог друштва; централно место у обновљеној држави предвиђено је за село, поготово у српској федералној јединици, као традиционалном упоришту народа. Све у свему, Равногорски покрет генерала Драже Михаиловића био је ближи социјал-демократском него чисто капиталистичком уређењу друштва.<br />
Јасно је да су се равногорски и комунистички концепт нове Југославије у потпуности разликовали и да међу њима није могло да буде сагласности. Стога је један од ова два покрета морао да буде уништен, историја је хтела да то буде равногорски.<br />
<br />
28.<br />
<br />
Остаје нам да размотримо још два питања везана за Дражу пре него се вратимо најновијој хајци на генерала. Прво питање се односи на одбацивање четничког покрета од стране Западних савезника, а друго на грешке које је генерал Михаиловић починио у току свог војевања.<br />
Ако ствари сасвим упростимо, сукоб између Драже и Тита био је сукоб између два политичка система, капиталистичког Запада и комунистичког Истока. Оба главна актера југословенске драме били су заточници та два система: Дража Запада, који се свео на Британско острво, а Тито Истока, који је заступао пространи Совјетски Савез. Још упрошћеније, Дража је био зависан од вође европског Запада, британског премијера Винстона Черчила, а Тито од вође европског Истока, али и светског комунизма, Јосифа Стаљина. Однос између ова два лидера одлучивао је судбину Европе, јер трећи велики играч светског рата, Франклин Рузвелт, највећим делом био је ангажован у рату са Јапаном, трећим стубом Осовинског пакта. <br />
Да размотримо позиције наша два јунака, Тита и Драже. Тито је дошао из Коминтерне, која заступа светски комунизам. Циљ Коминтерне је комунизација целог света. Пошто је Западни свет одбио да прихвати комунизам и остао привржен демократији, постао је највећи непријатељ светског комунизма. Стаљин, победник комунистичке борбе за власт у Совјетском Савезу, на челу најпространије државе света, настоји да доврши Марксова и Лењинова предвиђања о комунизацији Запада. Америка и Енглеска - биће земља пролетерска! Његова међународна комунистичка интернационала, Коминтерна, прави планове за ново уређење света: баца семе комунизма у разне земље, па где никне. У Краљевину Југославију, насталу на традицији српске борбе за слободу, изаслан је Хрват Јосип Броз, који ће се од 1941. године прозвати Тито. Иначе, Коминтерна има став да је Југославија вештачка творевина, тамница народа, српски хегемон, и да као таква треба да буде уништена. Стаљин касније донекле коригује ту политику, Југославија треба да буде освојена и самим тим припојена комунистичком свету на чијем је он челу. Тито је, дакле, експонент светског комунизма и његов задатак је да сруши краљевину и успостави совјетску републику. <br />
Дража је дошао из српске традиције, а формирао се у току ратова за ослобођење и уједињење Српског народа. Био је војник војводе Живојина Мишића и његов настављач. У Првом светском рату Србија је спасила своју државност захваљујући чињеници да се нашла на страни Западних савезника, који су победили германску инвазију. Исход тог рата била је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија. Српски војник Дража имао је за циљ да чува ту државу, коју је Краљевина Србија платила највећом могућом ценом, жртвом трећине ратно способног становништва. Дража се борио за Југославију у свим српским ратовима у првој четвртини Двадесетог века и био је спреман да за њу жртвује свој живот. Као припадник српске војске која се у Првом светском рату повукла преко Албаније и спојила са Савезницима, одбио је капитулацију те војске у Другом светском рату. Са малом групом војника одметнуо се у шуму да се бори за очување Југославије, онакве какву је стварао, дакле краљевине. Очито је да су се Тито и Дража нашли у устанку 1941. године са супротних позиција и да њихово савезништво није могло да буде трајно.<br />
Да погледамо који су светски догађаји претходили грађанском рату у Југославији. Први светски рат се завршио победом Запада, али и стварањем моћне комунистичке државе СССР, највеће на свету. Краљевина Југославија у потпуности је припадала Западном свету и одбацивала бољшевичку револуцију. Међутим, тридесетих година Запад је добио моћног непријатеља, у виду фашизма у Италији и нацизма у Немачкој. Тако у међуратној Европи имамо три сестема: Западну демократију, и два тоталитаризма, италијанско-немачки десни и совјетски леви. Краљевина Југославија, као и средњовековна Србија, нашла се још једном на ветрометини интереса моћних сила, од којих је фашизам у експанзији, комунизам у офанзиви, а демократија у депресији. Убиством краља Александра Карађорђевића у Марсеју, Краљевина Југославија је доведена у кризно стање са малим изгледима да се из њега извуче.<br />
Природни непријатељи, фашизам и комунизам крајем тридесетих година склапају савез против демократије. Хитлер и Стаљин се слажу да Западну демократију треба уништити и у августу 1939. године склапају савез за стварање новог европског поретка. То је омогућило Хитлеру да настави са освајањем Европе, 1. септембра 1939. године напада независну Пољску са запада, док Стаљин то чини са истока. Западне савезнице Енглеска и Француска одлучују да уђу у нови рат и тако спрече фашистичко-комунистичко прекрајање Европе. Пошто се обезбедио са истока, Хитлер креће у освајање запада. У току 1940. године Западне државе једна за другом падају, у мају и моћна Француска, победница над Немачком у претходном рату. Западна демократија се свела на британско острво, Енглеска је била последња држава у Европи кја је била спремна да пружи отпор Хитлеру. Енглески ратоборни премијер Винстон Черчил, који је сменио неодлучног Чемберлена, одлучио је да се Енглеска бори до краја и не призна нови европски поредак. <br />
Али Черчил је почетком 1941. године био изгубљен. Хитлер је уз помоћ Стаљина постао господар Европе и чинило се да је само питање времена када ће и Британија да падне. Хитлер је проценио да Енглеско острво може да победи из ваздуха, да му није потребна копнена инвазија. Черчил се из свих снага упињао да пронађе савезника. Традиционални савезник Америка није била спремна да уђе у још један светски рат, њен континент није био угрожен. У том светлу треба посматрати догађаје у Краљевини Југославији, њено приступање Тројном пакту 25. марта 1941. године, као и војни пуч два дана касније, 27. марта. Хитлер је сместа одлучио да се обрачуна са Србијом, против које се тукао у претходном рату. Тако је дошло до априлског рата од 10 дана, у којем је Краљевина Југославија једноставно прегажена. Пучистичка Влада генерала Симовића одлучила је да војска призна капитулацију 17. априла, а да она напусти земљу како не би признала капитулацију државе. Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска... окупирају Југославију и комадају је по интересним сферама. Најгори резултат пораза Краљевине био је стварање фашистичке Независне Државе Хрватске, са усташком партијом Анте Павелића на управи.<br />
У таквим околностима одбијање пуковника Драже Михаиловића са групом од само 11 војника да не призна капитулацију деловало је надреално. Побијање устаничког барјака на Равној гори било је у традицији Орашца и Такова, али је било безизгледно, што је пуковник као искусни војник добро знао. Зато је настојао да илегално створи мрежу покрета отпора и да чека исход светског рата, са тенденцијом да ступи у акцију кад Енглеска почне да добија рат. <br />
Два догађаја из 1941. године су у потпуности преокренула светску ситуацију и спасила Винстона Черчила. Пошто је погрешно проценио да је завршио посао у Европи, Хитлер је кренуо 22. јуна 1941. године на исток да се обрачуна са Стаљином и тако не дели Европу са комунистима. Треба рећи да су фашизам и комунизам природни непријатељи и да их је ујединила само мржња према демократији. Био је то Хитлеров катастрофални превид, као и Наполеонов 129 година раније; немачка армија се, као и француска, заглавила у руској степи и била дезорганизована од руске зиме. Тако је Черчил у Стаљину добио првог важног савезника. <br />
Амерички председник Рузвелт је помагао Черчила колико је могао, али Американце није могао да увуче у рат. Али 7. децембра 1941. године Јапан је изненада напао авионима америчку морнаричку базу на Перл Харбуру и тако је приморао САД да уђу у рат. (Чак ни тад САД нису објавиле рат Немачкој, него је било обрнуто.) Черчил је могао не само да одахне, него и да ликује: створена је антифашистичка коалиција, јача него што је фашистичка. Требаће готово четири године да се то докаже.<br />
Да се вратимо Дражи и Титу. Пуковник је 12. маја 1941. године започео на Равној гори трећи српски устанак, а генсек Комунистичке партије Југославије седео је у Београду. Кад је Стаљин панично позвао комунистичке партије у Европи да дигну устанак и започну партизанску борбу против Немаца, како би се олакшао положај СССР на ратишту, једино је КПЈ прихватила овај позив 4. јула, тако је дошло до партизанског устанка. Четници нису имали други избор до да се укључе у борбу, обманути очекивањем у брзи крај рата и слом фашизма. Устанак у Западној Србији у другој половини 1941. године завршио се катастрофом устаника и трајно посвађао партизане и четнике. Отад ће се ослободилачки рат претворити у идеолошки, грађански рат до истребљења. У овом рату највећим делом учествују подељени Срби.<br />
У првом делу рата Дража Михаиловић знатно боље стоји од Тита. Равногорски покрет добија легитимитет, признање и од Југословенске владе и од Савезника. За време владе Слободана Јовановића Дража добија чин генерала, постаје министар у Влади, начелник Генералштаба Југословенске војске у отаџбини. Британци шаљу војну мисију у Михаиловићев штаб и дотурају нешто ратног материјала из ваздуха у Србију. <br />
Међутим, почетком 1943. године ситуација у рату се битно променила. Црвена армија је потукла Немце на Волгограду и постала главни фактор победе Савезника. Стаљин је ојачао своје позиције код Савезника, поставио Черчилу рачун за будућу поделу Европе. Отварање западног фронта постало је доминантно у односу два водећа државника Савезничког блока. Черчил је оклевао са отварањем западног фронта, рачунајући да ће Немци и Руси довољно да се међусобно униште како би он добио предност на крају рата. Черчилова рачуница је била скроз погрешна, победник на Волги постаје главни играч Другог светског рата. Стаљин је тачно проценио да ће војска да исцрта будућу карту Европе и да ће територије које освоји Црвена армија постати комунистичке. Већ тад је бацио око на Југославију где је имао у Титу оданог савезника. Чињеницу да је Дража оклевао да се фронтало конфронтира са Немцима, како би сачувао становништво од масовне одмазде, Тито је умео вешто да искористи како би Дражу приказао као немачког сарадника. Уз помоћ Стаљина, Тито води свеопшту пропаганду против Драже. У Совјетски Савез одлази Вељко Влаховић са задатком да преко радија Слободна Југославија непрекидно блати четнике као сараднике фашизма. Стаљин се потпуно ставља на страну Тита и код Черчила протестује што Дража сарађује са Немцима. Моћна совјетска пропаганда непрекидно глорификује партизане а сатанизује четнике. Тој пропаганди се придружују и левичарска гласила на западу. Комунисти све чине да генерала Дражу Михаиловића прогласе фашистом.<br />
Како се рат ближио крају, постајало је јасно да Стаљин побеђује Черчила. Рачуна се да је на Волги изгинуло преко двадесет милиона Руса, док Енглези једва да су изгубили петсто хиљада војника. Док је Рузвелт заузет ратом на Пацифику, где Јапанци пружају снажан отпор, Стаљин и Черчил улазе у хладни рат око будуће поделе Европе. Вероватно је Черчилу постало јасно да не може да спречи Стаљина да комунизира Источну Европу, постављало се питање како да спречи да се то не деси и у Западној Европи. Француска, Италија после пада Мусолинија, Грчка... имале су јак комунистички покрет и Черчил је морао свим снагама да ради да комунисти не победе у овим земљама. Мислим да је Југославија у тој игри припала Стаљину. А то је значило да Дража мора да се жртвује.<br />
Има историчара који тврде да је генерал Михаиловић и сâм допринео да буде поражен између Стаљина и Черчила. Тврдокорно је следио политику своје Владе да се бори за монархију и чува српство за време после рата, док су Британци инсистирали да улази у велике окршаје. Черчилу је била потребна победа над Хитлером, а не четника над партизанима. Неки аутори (Мајкл Лиз, Дејвид Мартин) истичу да се у Агенцију за специјалне операције на Балкану увукао комунистички фактор (Кембриџска група) и да је Черчил добијао фалсификловане извештаје о дешавањима у Југославији. Има их који промену у Черчиловом расположењу према Дражи виде у лошим односима генерала са британском војном мисијом. Они истичу Дражин говор на једном крштењу у Липову, кад је генерал у присуству енглеског обавештајца пуковника Бејлија рекао да су "Енглези спремни да се боре до последње капи српске крви". Могуће је да су сви ти фактори били важни да Черчил Дражу од савезника претвори у непријатеља, али вероватније је да је то био резултат трговине између њега и Стаљина.<br />
Дакле, у мом је знању да је Черчил имао да бира између Југославије и Грчке. Свакако да је за британску империју Грчка била важнија од Југославије, па је Черчил морао да жртвује Дражу за Маркоса. Већ на конференцији у Техерану крајем новембра 1943. године морао је то да прихвати. <br />
Генерал Дража Михаиловић је, дакле, жртвован у Техерану од стране Западних савезника. Догађаји који следе резултат су политичког пораза Драже у Техерану. Држим да је даље Черчилово понашање рационализација жртвовања свог историјског савезника. Тако сад Енглеска наоружава Тита, иако је морало бити јасно да ће партизани то оружје употребити против четника. Черчил шаље своје најбоље пријатеље и сина у мисију код Тита. Тито постаје поуздани члан антихитлеровске коалиције, Черчилов миљеник. После Дрвара, Енглези Тита склањају на ослобођено острво Вис, одакле он лети у Казерту на састанак са Черчилом, где је, наводно, импресионирао британског премијера. Тито Черчилу обећава вишепартијски систем у Југославији, слободне изборе, демократију, чак опстанак монархије. <br />
Просто је невероватно како Черчил није могао да схвати основну ствар да је Тито комуниста, који је завршио одличну Коминтернину школу, како се осваја власт, како се варају противници, како се побеђују неистомишљеници. И док је Британац веровао да се са Маршалом у Казерти нагодио и убедио младог Краља да се одрекне Драже и позове четнике да приђу Титу иначе ће бити сматрани издајницима, Тито је са Виса тајно одлетео у Крајову да позове Русе да уђу у Југославију. Кад је Црвена армија форсирала Дунав код Кладова 22. септембра 1944. године, генерал Дража Михаиловић био је осуђен на смрт. Топчидерски процес само је потврдио Титову победу над Дражом у грађанском рату. Черчил, у чијим жилама је текла читиристогодишња колонијална крв (Рузвелт), што значи да је био премазан свим мастима, схватио је да га је Тито насамарио тек после рата, као бивши премијер. За то време је Тито комунизирао Југославију и завео личну диктатуру.<br />
Дакле, по мом мишљењу, резултат рата између Драже и Тита одлучен је у односу између Черчила и Стаљина. Обојица актера југословенске драме имали су своје туторе у вођама антихитлеровске коалиције. Ствар је била у томе што је Дражин тутор Черчил изгубио политички двобој са Титовим тутором Стаљином. Тај исход учинио је генерала Дражу Михаиловића најтрагичнијом личношћу српске историје. Само се кнез Лазар може поредити са Дражом. <br />
Писци Дражине биографије Коста Николић и Бојан Димитријевић (чији сам рад обилато користио) навели су неке Дражине грешке, које су битно утицале на његову судбину. Како се ја са тиме слажем, упознаћу Читаоца са њиховим закључком.<br />
Прва Михаиловићева стратешка грешка била је устанак у Србији. Боље је било да је пуковник Михаиловић послушао генерала Недића и отишао у Босну с јесени 1941. године, где је могао да се стави на чело српских устаника који су бежали од усташког ножа. Тамо би постао свенародни вођа и постао одлучни борац за ослобођење. Овако, Србија је под Недићем добила какву такву власт и није била спремна на самоуништење. У Србији је Дража више вегитирао него што је представљао ослободилачки фактор. Оно што није урадио Дража урадио је Тито и сврстао прекодринске Србе не под националну него под комунистичку заставу. Спасавајући главе од усташког ножа, Срби из западних крајева били су идеална маса за регрутовање партизана, па су спасили партизанску војску после њеног протеривања из Србије и Црне Горе.<br />
Друга Михаиловићева велика грешка била је склапање неприродног савеза са партизанима, септембра 1941. године. Зашто се Дража прикључио устанку тешко је рећи, историчари мисле да је састанак Тита и Драже у Струганику био дело совјетске шпијунаже. Састанак је уговорио Драгиша Васић за кога се још увек не зна да ли је или није био совјетски човек. Да ли је Дража под утицајем Драгише Васића прихватио сарадњу са Титом, иако је било јасно да је тај савез неприродан и да ће се изродити у грађански рат?<br />
Трећа Михаиловићева грешка била је везивање за југословенство, иако је његов покрет био у суштини српски. Насупрот стереотипу да је ђенерал Михаиловић бранио класне позиције предратног система, стоји чињеница да су огромну већину његове војске сачињавали сиромашни сељаци, ситне занатлије и радници. Југословенска војска у отаџбини је била сељачка, добровољачка војска, створена на територијалном принципу. Таква војска није била мобилна и тешко је могла да буде југословенска. Формирање покретних јуришних јединица у касно пролеће 1944. године дошло је кад је исход грађанског рата већ био известан. Ипак, и таква ЈВУО била је најјача некомунистичка војска у окупираној Европи, уз пољску армију Крајове. Питање је да ли би комунисти освојили Србију да се нису умешали Руси. Улазак Црвене армије у Србију био је крај Михаиловићевог потхвата. У Босни је само стављена тачка на четничку трагедију.<br />
Ја бих додао и четврту Дражину стратешку грешку: повратак у Србију. Било је то колективно самоубиство. Да је Михаиловић прихватио сугестију да се пробије у Приморску, где су се окупљале антикомунистичке снаге, могуће је да би сачувао људство. То би била респектабилна снага и Савезници не би могли тек тако да је отпишу. Поп Ђујић се дохватио Запада и сачувао главу. Овако, излован и сам, притиснут далеко надмоћнијим партизанским јединицама, које су наоружали Савезници чак и авијацијом, Дража је на Зеленгори доживео четнички Ватерло.<br />
<br />
<br />
<br />
29.<br />
<br />
Већ сама могућност да генерал Дража Михаиловић може да буде рехабилитован изазвала је лавину нових напада на генерала. Поново је Дражина брада проналажена међу женским ногама! Изречене су оптужбе које превазилазе Минићеве из Топчидерског процеса. Генерал Дража је још једном оглашен кривим, пре рехабилитационог процеса.<br />
Овога пута напади су координирани, као да се ради о балканској завери. Иако нисам присталица бесмислене тврдње да нас сви мрзе јер имамо своју историју, не могу а да не анализирам нови Топчидерски процес. Најпре ћу да набројим те оптужбе, без хронолошког реда, онако како сам их перцепирао, а затим да их поставим на некакав психоаналитички сто, јер одговор на њих излази из сфере рационалног.<br />
Кад се у Народној Скупштини Србије расправљало о Закону о рехабилитацији, јавио се социјалдемократски посланик из Санџака, чини ми се да му је име Мехо Омеровић, да каже да је Дража Михаиловић фашиста, ратни злочинац, и да не може да буде обухваћен овим законом. <br />
Кад је Државна комисија за проналажење гроба Драже Михаиловића закључила на основу исказа неких сведока да је Дража убијен на Ади циганлији и бачен у кречану (као у литерарној верзији Вука Драшковића и Мирослава Тодоровића), а Српски покрет обнове то место обележио крстом, реаговала је Латинка Перовић изјавом да је Дража ратни злочинац.<br />
Потом су се јавиле невладине организације из Србије, њих 14 (Хелсиншки одбор за људска права, Жене у црном, Центар за културну деконтаминацију, Београдски центар за људска права, Друштво новинара Војводине...), које су колективно потписале саопштење, у којем се каже: "Покушај рехабилитације Драже Михаиловића поништава антифашистичку борбу српског и свих других југословеснких народа. Последњих деценија у Србији је, међутим, дошло до ревизије и фалсификовања историје и маргинализације партизанског покрета". Невладије организације тврде да је "Михаиловић одговоран за ратне злочине против муслимана и Срба и да се непобитно борио на страни нацистичке Немачке током кључних битака за Неретву и Сутјеску у Другом светском рату". <br />
У два наврата је на једној београдској телевизији иступила професорка антропологије на Филозофском факултету у Београду (у пензији) Загорка Голубовић са сличном тезом.<br />
Београдски левичарски лист Данас донео је текст Златка Паковића у којем се тврди да је програм Равногорског покрета био "шовинистичко националистички, а његова суштина је Велика Србија у оквиру Југославије". Текстописац подсећа да је "фрапантна сличност између овог програма четничког покрета и њихових акција убијања цивила 1941-1945. с програмом и акцијама против цивила које су српске војне и паравојне формације предузимале од 1991. до 1995. године". <br />
Кулминацију напада на Дражу Михаиловића представља Отворено писмо СУБНОР-а Србије домаћој и светској јавности, објављено у листу Таблоид, под насловом "Само код нас поражени пишу историју", са потписом председника те организације проф. др Миодрага Зечевића. У писму се најпре констатује да је СУБНОР (Савез удружења бораца народноослободилачког рата) Србије "баштиник антифашизма и слободарске традиције", (ваљда једини?) и да као такав мора да реагује на вест о могућој рехабилитацији Драже Михаиловића. Борци кажу да евентуално помиловање четничког вође "наилази на осуду у суседству и не може да буде прихваћено међу европским и прекоокеанским савезницима, који су, заједно са југословенским партизанима од 1941. до 1945. сламали фашистички хитлеровски и терор њихових упорних и верних помагача из наше средине". СУБНОР наводи четворицу профашистичких актера који не би смели да буду рехабилитовани: кнез Павле Карађорђевић, Слободан Јовановић, Драгиша Цветковић, Дража Михаиловић. За прву тројицу је закаснио, а рехабилитацију четвртог ће спречити по сваку цену. Рехабилитација поменутих личности представља "освету потомака и верника колаборације и квислинштва". <br />
Што се дешавају рехабилитације, крива је држава Србија која омогућава судству да "прекраја историју". За борце је историја завршена, њу су написали победници. Само победници имају право да пишу историју, али код нас се дешава јединствени феномен у свету да је омогућено пораженима да то чине. СУБНОР се заветује да то неће дозволити, помоћ ће затражити од "земаља антихетлировске коалиције, од држава које баштине традицију слободе, ветеранских организација широм света, од ОУН и Европске уније". "О несхватљивим рехабилитацијама квислинга и нацистичких окупатора обратићемо се и суду у Стразбуру." Рехабилитација Драже Михаиловића non pasaran (неће проћи).<br />
Фрапантан је податак у писму да СУБНОР Србије данас има око 100.000 активних чланова. Можда нису сви уживаоци борачких пензија, али свакако највећи број јесте. Борачке пензије износе 150% од нормалних, а ту су још и друге привилегије, данас нешто мање него у време Тита, али значајне. <br />
Паралелно са нападима на Дражу у Србији стигли су атаци из других бивших република Југославије. Тако су у Хрватској реаговале "антифашистичке удруге", пандан борцима Србије. Више од тога, огласила се и Хрватска држава. Најпре је председник Хрватске Иво Јосиповић изјавио да "рехабилитација бившег четничког вође Драже Михаиловића не би била добар потез, зато што је он ратни злочинац из Другог светског рата". Затим је министарка спољних послова Хрватске Весна Пусић рекла да "са тугом гледа на тај процес" и да "рехабилитација квислинга и сарадника нациста вуче све земље региона уназад". Кулминацију реаговања из Хрватске представља захтев ХДЗ (Јадранка Косор) да Хрватска повуче свог амбасадора из Београда, односно да прекине дипломатске односе са Србијом. Бројни политички коментатори и аналитичари у Хрватској понављају да је "Србија склона фашизму те да ће све ово дати легитимитет једном фашистичком покрету - четницима".<br />
Стигле су сличне реакције из ентитета БИХ-е, Федерације, Бошњаци (муслимани) такође оспоравају рехабилитацију Драже Михаиловића. Више зачуђује вест да се протестима придружује и Црна Гора, односно председник црногорске Скупштине Ранко Кривокапић изјавом да би "Дражина рехабилитација била опасна по БИХ и Црну Гору".<br />
Ако ставимо под лупу све ове изјаве испада једно: рехабилитација генерала Драже Михаиловића значиће признање Републике Србије да је она данас фашистичка држава и да јој није место у антифашистичкој Европској Унији. Кад се узме у обзир да Хрватска идуће године постаје редовна чланица ЕУ, а да Црна Гора почиње преговоре, ова претња није нимало наивна, јер ове државе могу да блокирају приступ Србије у ЕУ. А да би ствар била регуларна, потрудио се да је овери известилац Европског парламента за Србију, Словенац Јелко Кацин, европским печатом. Тако је Србија добила уцену: "Послератна Европа изграђена је на антифашистичким вредностима, док би рехабилитација Драже Михаиловића представљала корак у супротном правцу".<br />
Поставља се питање како Србија на ово да одговори? <br />
Званична Србија је реаговала кроз саопштење државног секретара Министарства правде, Слободана Хомена. "Питање рехабилитације Драже Михаиловића је унутрашња ствар Србије." "Процес рехабилитације ђенерала Драже најмање има права да коментарише Хрватска, која је још од почетка деведесетих изједначила сараднике окупатора и партизане." Хомен је подсетио да је "НДХ била марионетска нацистичка држава у оквиру Тројног пакта". За то време су у Србији постојала два антифашистичка покрета, чији су припадници законски изједначени у Народној Скупштини Србије 2006. године. Хомен је још подвукао да се усташки фашистички и четнички антифашистички покрети не могу ни у чему изједначити.<br />
Историчар Срђан Цветковић, секретар Комисије за откривање тајних гробница стрељаних после 1944. године, не схвата зашто је баш ова рехабилитација "нажуљила Хрватску", кад изједначавање четника и партизана пре шест година није. "Теза да је четнички покрет био антиевропски и фашистички не може да се поткрепи историјским чињеницама. Напротив, да су Американци подржавали Дражу као савезника показују филмови снимани за време рата у Холивуду о његовим храбрим герилцима и стрипови из 1943. у којима су четници приказивани као хероји." Цветковић подсећа на америчке војне мисије које су све до пораза ђенералових трупа на Зеленгори биле у Дражином штабу, затим на савезничке пилоте које су четници спасили (није им дозовољено да сведоче на Топчидерском процесу), као и на два ратна одликовања генералу Дражи Михаиловићу: француски Ратни крст, који му је доделио генерал Шарл Де Гол, симбол борбе против фашизма, 1943. године, и америчку Легију заслуга првог степена, којом је председник Хари Труман одликовао мртвог генерала 16. марта 1948. године. Нису водећи светски антифашисти били толико глупи да одликују фашисту!<br />
Цветковић наставља да је "генерал Дража Михаиловић био међународно прихваћен и проевропски оријентисан, тако да је апсурд рећи да његова рехабилитација гура Србију даље од Европе. Против враћања части и угледа команданту Југословенске војске у отаџбини нису ни Вашингтон, ни Брисел, већ само земље у региону". Историчар не пориче да су многи припадници Равногорског покрета окрвавили руке, али они су после рата одговарали, што није био случај са партизанима, чији је злочин био много већи. Комисија, чији је он секретар, је до данас пописала именом и презименом 37.000 жртава комунистичког терора по окончању рата. <br />
Хрватска реакција посебно је испровоцирала Српски покрет обнове, који једини у Србији баштини Равногорски покрет. Ова странка подсећа да је Хрватска још 1993. године изједначила домобране и усташе с припадницима НОР-а, те да од те године припадници Хрватске домовинске војске имају право на пензије и инвалиднине. Тако је, према подацима ове странке, прошле године нешто више од 16.000 бивших усташа и домобрана, односно њихових удовица и наследника, примило пензије, које су биле веће од пензија бивших партизана.<br />
Посебно иритира покушај да се заташкају злочини које су починиле усташе и домобрани. Хрватска држава готово да не признаје постојање логора смрти у Јасеновцу, у којем је нашло смрт, по немачким изворима, 700.000 углавном Срба. Хрватској иде на руку то што су комунисти изједначили у свему усташе и четнике. Истина, четници нису имали државу, нити су организовали логоре смрти, али, свеједно, били су фашисти.<br />
Директор Документарно-информативног центра Veritas, који прикупља податке о злочинима Хрвата над Србима, Саво Штрбац, каже да је Туђманова Хрватска у периоду осамостаљивања деведесетих година никла на рехабилитацији и пропаганди усташтва. "Отуда сад покушај да се злочини усташа и четника изједначе."<br />
Све до 2000. године, до Туђманове смрти, у двадесетак хрватских градова и насеља, своје улице су имали усташки ратни злочинци. Касније је то под притиском међународне заједнице промењено, али и данас у Славонском Броду једна улица носи име Павелићевог министра Мила Будака, за кога се каже да је био творац формуле за решавање српског питања у НДХ: Једну трећину Срба побити, једну протерати, а једну асимиловати.<br />
Да је ово проблем увиђа историчар Славко Голдштајн, кад признаје да је "између 1991. и 1996. године било рецидива усташтва у Хрватској, што је уплашило и потерало српско становништво". Али то је била прошлост, "Туђманова власт је била склона идеји помирења између усташа и партизана и у ту сврху је и донет закон". "То је минуло доба и нова власт ради на ревизији свих прописа који су рехабилитовали усташе." Колико разумем, поента је у томе да Хрвати исправљају грешке ближе прошлости, а Срби их тек чине.<br />
Док српски комунисти и хрватски националисти оспоравају рехабилитацију Драже Михаиловића и нападају Српску државу што то омогућава, у Србији има протеста што тај процес не иде брже. Тако у листу Печат Александар Никитовић (чини ми се да је био шеф кабинета Војислава Коштунице) указује на неке апсурдности везане за рад на рехабилитацији. <br />
Државна комисија је у јуну 2011. године открила на Ади место где је генерал наводно убијен, а СПО је на том месту поставио крст. Комисија је пронашла и некакве кости за које је веровала да су Дражине, па је затражила медицинску експертизу да то потврди. Међутим, већ на први поглед лекари су утврдили да се ради о костима животињског порекла, па је од свега тога испала бламажа. Аутор текста се пита није ли то урађено намерно?<br />
Виши суд у Београду, који треба да одлучи о рехабилитацији Драже, затражио је доказ да је генерал мртав! Наиме, постоје докази да је осуђен, али нема доказа да је убијен! Виши суд је стао на становиште да не може да одлучи о захтеву за Дражину рехабилитацију, односно да поништи пресуду од 15. јула 1946. године, док му се не поднесе доказ да је генерал заиста мртав! Ту околност треба да утврди Први основни суд у Београду, али да би суд то покренуо, Центар за социјални рад мора да постави Дражи старатеља! <br />
Никитовић закључује да овим радњама српска власт срамно вређа мртвог генерала. "Зашто је то тако? Зашто је Драгољуб Михаиловић морао да буде стрељан, проглашен издајником и непријатељем српског народа, а да онај који га је убио и оклеветао - Јосип Броз Тито буде проглашен не само правим и највећим пријатељем српског народа, него и највећим сином српског народа? Зашто се и данас чује хистерична вика из Загреба да је Михаиловић злочинац, а у Београду извргава недостојном руглу?"<br />
Да би одговорио на ово питање, Никитовић се позива на писмо Винстона Черчила од 29. марта 1943. године председнику Југословенске владе у избеглиштву Слободану Јовановићу. У писму Черчил протестује што Михаиловић није довољно покоран да прихвати британски диктат рата "до послењег Србина". Наиме, Дража је у Липову, уз присуство британског обавештајца Бејлија, на једном крштењу рекао: "Енглези се сада боре до последњег Србина у Југославији. Енглези пробају да купе српску крв по цену безначајне количине оружја. Али ја никада нећу узети учешће у овој бесрамној трговини, која је типичан пример традиционалне енглеске перфидије." Овај говор генерала треба схватити као општи став малог народа према великој сили. Има ли права велика сила, каква је онда била Енглеска, да у свом интересу намеће Србима обавезу општег народног страдања и погибије? Другим речима, Дража је рекао да он лично неће да буде ничији слуга. Черчилово писмо показује да је британски премијер био дирнут у личну сујету човека "кроз чије жиле тече четиристогодишња колонијална крв" (Рузвелт). Зар је могуће да се један мали српски герилац одупире предводнику антихитлеровске коалиције и носиоцу британске империјалности? Дражина самосвојност да треба да служи прво интересу српског народа, па тек онда великим силама, свакако није била једина одредница за промену британске политике према четничком покрету, али је свакако прорадила Черчилова урођена сујета. Било је незамисливо да Тито онда каже нешто слично Стаљину и одупре се совјетској тежњи ка доминацији у комунистичком покрету. (Кад је то учинио, 1948. године, прошао је као Дража: Дража је био екскомунициран из антихитлеровске коалиције, а Тито из комунистичке заједнице. Разлика је била у томе што је 1944. године Запад пустио Дражу низ воду, а 1948. прихватио Тита и тако му спасио власт.) Тако је генерал Дража Михаиловић имао на крају рата против себе три моћна господара историје: Тита на унурашњем југословенском плану, Стаљина на комунистичком Истоку и Черчила на капиталистичком Западу. Четврти творац историје, амерички председник Рузвелт, није стигао да се умеша у судбину Драже, приоритет му је био јапански цар Хирохито. Кад се рат завршио, Рузвелтов наследник Труман, као несумњиви вођа Западног света, одликујући генерала Михаиловића јасно је рекао да је армијски генерал Дража Михаиловић био сарадник Запада и да се борио за Западне идеале. На тај начин је Труман дезавуисао Черчила, али то више није имало значаја, Дража је био убијен, Черчил сишао са власти, а Краљ дете (Петар Карађорђевић) остао трајно без престола. Стога је Александар Никитовић потпуно у праву кад је рекао да се "драма Српског народа одвијала кроз судбину Драже Михаиловића".<br />
Александар Никитовић је свој текст овако закључио: "Зато нема ни већег, ни пречег, ни тежег државног и националног циља од рехабилитације права на српску државу, рехабилитације права на српске националне интересе и рехабилитације права да о српској држави и српској ствари одлучује Србија и Српски народ, а не стране силе".<br />
<br />
30.<br />
<br />
Обећао сам Читаоцу да ћу ова општа догађања да прокоментаришем из личног угла. Да најпре погледамо српски леви фронт против Драже. <br />
Кад се у Народној скупштини Србије појавио Закон о рехабилитацији, очигледно изнуђен од Европске уније, истакао се посланик из Санџака, социјалдемократа Мехо Омеровић. (О њему сам већ говорио, да то појасним.) Он је био против закона јер се њиме рехабилитују четнички злочинци, слуге окупатора, колаборационисти... међу њима и Дража Михаиловић. Тај Мехо, српски држављанин бошњачког порекла, видео је у могућности Дражине рехабилитације повампирење српског национализма. Не знам му биографију, средњих је година што искључује могућност да је био партизан, рекао је у Скупштини (и на једној телевизији) да није историчар, али зна да је Дража био издајник, борио се на страни окупатора против партизана. Узалуд му је историчар Никола Жутић, радикалски посланик, доказивао да четници нису били немачки савезници (био је то јавни час из историје у Народној скупштини), Мехо је остао на барикади античетништва. Он има је један крунски доказ: Дража Михаиловић се у новембру 1941. године састао са Немцима и том приликом уговорио са њима сарадњу у борби против партизана, која је трајала до краја рата. Мехо није историчар, али поуздано то зна, као да је држао свећу, као да је водио записник и нико не може да га увери у супротно. У животу сам срео много догматских комуниста, па ме Мехо није импресионирао, више ми је личио на вампира. Ипак, чињеница да неко, после свега што нам се издогађало, може да буде тако задрти мрзитељ четништва, и то још у Народној скупштини, дубоко ме је замислила. Тај Мехо Омеровић није само ружна епизода нашег политичког живота, него неумитна чињеница. Баук комунизма кружи Србијом!<br />
Да упознам Читаоца са састанком Драже са Немцима у Дивцима, не да бих оповргао античетничког говорника у Народној скупштини, него да бих Читаоца упутио на историографију. Пошто нисам, као ни Мехо историчар, шта ми друго остаје него да позовем историчаре, оне на којима је утемељена ова прича. Ево шта су рекли о томе историчари Бојан Димитријевић и Коста Николић.<br />
Тај састанак је одржан 11. новембра 1941. године у селу Дивцима, на путу за Ваљево. Пре тога су се десили Крагујевац и Краљево, крвава немачка одмазда. Пуковнику Дражи било је јасно да је преурањени устанак пропао и да ће убрзо бити сломљен. Дан раније, 10. новембра, партизани су прекршили договор о сарадњи, напали Равну гору и заробили Михаиловићеву архиву. Само захваљујући помоћи у оружју од стране оца Николе Калабића, пензионисаног жандармеријског мајора Милана, кога су Немци ангажовали у Љигу, четници су успели да се извуку из партизанског обруча. Јасно је да је Михаиловић отишао на састанак без знања савезничких партизана.<br />
Преговори су одржани у кафани и трајали су од 19.15 до 20.35 сати. Са немачке стране присуствовао је поптпуковник Рудолф Когард, опуномоћеник немачке команде, са још два три официра, од којих је један био капетан Јозеф Матл, који је ваљда и направио белешке. Са Равне горе сишли су Михаиловић и Мишић (обојица у униформи Југословенске војске), а из Београда су дошла два официра у цивилу. Дража је носио бомбу у џепу да је активира у случају немачке подвале. Пре тога је сва овлашћења за руковођење Покретом пренео на Драгишу Васића.<br />
Био је то разговор глувих телефона. Когард је захтевао безусловну Дражину предају и полагање оружја, што је вођ Равногорског покрета одбио. Дража је понудио обуставу непријатељстава, раскид уговора са партизанима (који је већ био раскинут), у замену за обустављање немачке офанзиве. Пошто се две стране нису приближиле, састанак је пропао. Дража Михаиловић се више никад у току рата није састао ни са једним немачким командантом. То је била целокупна његова сарадња са окупатором.<br />
Интересантни су напади на Дражу са женске стране. Овде ћу да издвојим три жене које су искочиле из комплота невладиних организација и ушле у моје знање: Латинку Перовић, Загорку Голубовић и Борку Павићевић. Иначе, те невладине организације је основао Запад, као пету колону, за борбу против Милошевићевог комуно-национализма. Њима су са Западних рачуна стизале лепе паре, које су оне трошиле неконтролисано. У почетку су водиле борбу против Милошевића, касније против Срба уопште. Веома се исплатило нападати српске интересе, српску страну у ратовима 1991-95. проглашавати нацистичком, подржавати одметничке републике, државу Србију прогласити агресором. Кад год би Србија дигла главу и пружила неки отпор, тих 14 невладиних организација би је лупале по глави. Тако, по њима, сви имају право на заштиту свог националног интегритета, само немају Срби. Да не будем погрешно схваћен, подржавам тежњу да се испитају и санкционишу ратни злочини, али то се не може односити само на Србе. Ја не кажем да је Наташа Кандић нечасно радила кад је откривала српске злочине, али шта је са злочинима над Србима. Како је могуће да Хаг осуди четрдесетак Срба, а оног јединог Муслимана (Бошњака) Насера Орића, ратног команданта Сребренице који је у два три испада побио преко хиљаду српских цивила, ослободи? Но како то није тема ове приче, да је не развијам. Само да подвучем да је заједничко свим тим невладиним организацијама заступање антисрпске ствари. <br />
Ко чини тај невладин сектор? Све сами бивши комунисти, партизанска деца и унуци, који су се у партијском обрачуну између Слободана Милошевића и Ивана Стамболића нашли на страни другог. (Трагична судбина Ивана Стамболића не пружа алиби његовим следбеницима.) Пошто су изгубили партијску битку, стамболићевци су запосели невладин сектор, јер се из њега, као из бункера, може некажњено пуцати по Србима. Запад то обилато финансира, па је бити антисрбин профитабилан посао. У ствари, савремени Запад, пре свега Америка као његова водећа сила, чини исто оно што је радио Черчил седамдесетак година раније: финансира комунисте. Фонд Сорош је у Србији комунистичка банка. Ипак, тај невладин сектор има један проблем: Милошевића је прогутао Хаг! Караџић и Младић су на истом путу. Шешељ је упокојен у Србији (његова Српска радикална странка, као и Вуков Српски покрет обнове одлазе у историју). За шта онда тражити паре? Али корисници Сорошевог фонда су много виталнији него што ми можемо да мислимо: пронашли су Дражу. Бити против генералове рехабилитације значи бити антифашиста, антинациста, еуропејац...Јер, преци данашњих неокомуниста су осудли Дражу као фашисту, можда ће та лаж на Западу још једном да прође? И продужиће живот, како духовни тако и финансијски, женама у црном. Зато се оне мотају пред судницом, носе транспаренте против Драже, певају партизанске песме, труде се да утичу на рад независног суда. Морам да кажем да ми личе на вештице.<br />
За разлику од аутентичних десничара, ја Латинку Перовић релативно уважавам. Ипак је она представљала бољу, либералнију страну комунизма, тзв. комунизма са људским ликом. Некако се њен пад погодио са мојим, да би "Црвени краљ" био забрањен, морали су најпре да буду избачени из комунизма либерали. Са једним од тих либерала, нишким, Веселином Илићем, касније сам се упознао, могу да кажем да су нам погледи били блиски. Написао сам једну драму у којој он фигурира као носилац либералног комунизма, под насловом "Црвени певац". Латинку Перовић нисам имао част да упознам у антимилошевићевској опозицији, и боље је што је то тако. Њену харангу против генерала Михаиловића не бих могао да сварим. <br />
Кажем, са неким пријатељима сам водио полемику око либерала, настојао сам да их одбраним од комунизма. Један од њих је био Илија Мољковић, аутентични шездесетосмаш, непријатељ не само Титовог него уопште комунизма. Он је истицао тезу да је за време либерала <br />
било највише судских прогона, забрана књига, бункерисања филмова, прогона слободоумних људи. Либерали нису били против комунизма, само су били фракција која се залагала за нешто либералнији курс Партије. Ја сам, опет, кривицу за прогоне (и сâм сам био жртва прогона) приписивао догматским комунистима, а либерале бранио да нису могли против Тита. Кад сам сад чуо Латинку Перовић на једној телевизији, како оним својим пискавим гласом, којим ми је загорчавала читав један период живота, још једном напада Дражу, морао сам да признам покојном Илији да је био у праву. Латинка Перовић је још једном поцрвенела на лакмусов папир Дража, у старости као што је црвенела у младости. Док је Вук Драшковић постављао крст на Ади циганлији, на месту где је по налазу Комисије, али и по његовом роману, зверски убијен Дража, Латинка је крештала на тој телевизији да би рехабилитација Драже Михаиловића значила одустајање Србије од европског пута. (О овом нонсенсу ћу у завршном поглављу.) Док сам је слушао, имао сам утисак да је то римејк из 1972. године, кад је Тито одлучио да либерале пусти низ воду. Друже Тито - цвркутала је Латинка, у младости није крештала - српски комунисти Вас воле! А Тито, са пиједестала победника у партијском обрачуну, али и комунистичког бога: Мољим вас, немојмо бити фамиљијарни!<br />
Професорка Загорка Голубовић је прича за себе. Просто не могу да схватим шта ће овој баби толика количина гнева против човека који јој није нанео никакво зло. Било ми је жао ове некад угледне професорке антропологије, жртве, као и ја, титоистичке репресије, како у једној емисији на телевизији руши своје дело, попут краве која је дала млеко па је шутнула ведро и просула га. Зашто не ћути о стварима које не зна, које није проучила, што је ваљда основни принцип науке којом се бавила? Морам да кажем да сам некад, као провинцијски професор, у ту жену веровао и мислио да се као антрополог бори против догматског једноумља Комунистичке партије. Слушајући је на телевизији како се из петних жила упиње да подржи Латинкину тезу да ће нас Европа одбацити ако рехабилитујемо Дражу Михаиловића, схватио сам да је она само Загорка из приче Јована Поповића "Кад је могла Загорка и ми ћемо" и да јој антрополошка наука није помогла да превазиђе заблуде своје скојевске младости. Проблем је био и у томе што је њен саговорник у емисији био историчар Слободан Марковић, члан тима за рехабилитацију Драже, који, по природи ствари, ту материју много боље зна од Загорке. У ствари, Загорка је уопште не зна. Тако је професорка могла да истакне само један аргумент, да она зна, памти, као четрнаетогодишња девојчица, да су четници силовали, убијали, клали... Како четника у њеном ратном и послератном Београду није било, поставља се питање где је то скојевка видела. Напротив, београдска гимназијалка је могла да види и чује како већ од новембра 1944. године свакодневно штекћу партизански митраљези и убијају све оне који су партизански класни противници. Загоркина прича о клању четника свакако се уштампала у њену младалачку душу из прича њеног комунистичког окружења. У ствари, професорка је у емисији подсвесно открила у чему је проблем. Саговорнику је рекла да је изгубила сестру у логору на Бањици, припадници Недићеве полиције су је стрељали у Јајинцима. Свакако да је то био страшан чин који се упио у ум гимназијалке. Кад јој је саговорник рекао да је то жалосно, али да Дража нема никакве везе са стрељањима у Јајинцима, да су у логору на Бањици биле заточене и породице Драже и Драгише Васића, професорка је потргла аргумент Милоша Минића са процеса Дражи 1946. године: јесу породице четника биле заточене, али нису стрељане! То је рекао и Милош Минић Дражиним браниоцима, да би показао да је Дражина жена била ухапшена само кобајаги , да би се прикрила његова сарадња са окупатором. Исто важи и за летак о немачкој уцени Драже и Тита: Тито је уцењен с разлогом, као вођа антифашистичке борбе, а Дража да би се прикрила његова сарадња. Зато су комунисти после рата поцепали Дражину половину плаката и по историјама, уџбеницима, новинама, филмским журналима... приказивали само Титову уцену. Истина, притешњена надмоћи исторучара Слободана Марковића, Загорка Голубовић је невољно признала да је процес генералу можда био аљкав (не монтиран) и да је имао извесне недостатке. Морам да кажем да сам жалио профсеорку док сам је слушао како поништава своју опозициону прошлост. Не може се то разумети без Фројда, на кога се у антропологији коју је професорка Голубовић предавала на Филозофском факултету док је нису насилно отпустили, непрестано позивала. Фама да је генерал Дража Михаиловић био нациста и фашиста старија је од професоркине антропологије. То је у ствари патологија а не антропологија.<br />
Док сам слушао Борку Павићевић у једној сличној емисији са истом аргументацијом, врзмао ми се у свести мој Панчевачки процес за забрану "Црвеног краља". Као што је познато, на том процесу ме је као судски вештак бранио Боркин отац, професор етике на Филозофском факултету у Београду, али и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, Вуко Павићевић. У судници Окружног суда у Панчеву била је присутна и Борка, тада још увек шездесетосмашица, која је дошла да чује свог оца, али и да дâ подршку неправедно оптуженом "Црвеном краљу". Читаоцу да кажем да је професорова одбрана била бриљантна, ваљда ме нико тако успешно у животу није бранио. Писац има право на сопствено виђење стварности! Тад Борки није сметало што њен отац партизан брани четничког сина од комунистичке освете. Тек у старости је открила да њен отац није смео то да ради, јер Дража је крив за све.<br />
Писмо СУБНОР-а Србије је копија хиљада таквих писама која је ова привилегована организација упутила током више од пола века свог постојања. Сва се та писма своде на једно: Револуција је угрожена и ми смо једини позвани да је бранимо! Читалац је видео да су мене борци у више наврата нападали и да су у улози паса чувара револуције сваку моју књигу дочекивали на лавеж. Више нема Револуције, појела је Историја, али има Контрареволуције, то је нова Српска држава, која је намерачила да рехабилитује њиховог највећег непријатеља. И сироти борци, којима, истина, нико није узео привилегије, али им оживљава конкуренцију, тужиће ту државу до највиших међународних судова. <br />
Интересантан је тај напад борачке организације на државу. Та држава није њихова, комунистичка, него су је организовали четнички потомци. Потомци би да рехабилитују своје очеве и дедове, фашисте. Потомци четника угрожавају њихов примат у борби против фашизма. А каква је та држава најбоље се види по томе што су они своје писмо могли да објаве само у независном Таблоиду, који није под контролом државе. (Узгред, ту смо на истом: и ја могу да објављујем једино у Таблоиду, Политика је одбила да објави моје писмо у којем се залажем за рехабилитацију Драже.) То што 100.000 припадника СУБНОР-а оспорава законско право највише 2000 преживелих четника да остваре право на своју борачку пензију (ниједан четник је до данас није добио!) излази из домена политике, јер Закон о изједначавању права бораца НОР-а није ни на који начин негирао партизанску борбу, само је установио да је постојала и четничка борба, задире у социјалну патологију. <br />
Како протумачити нападе из суседства, поготово из Хрватске? Чињеница да су оспоравачи Дражине рехабилитације из комунистичких породица (Ранко Кривокапић, Иво Јосиповић, Весна Пусић, вероватно Јелко Кацин...) и кумровечки ђаци није довољна, јер поменуте личности су званичници својих држава, па њихове изјаве носе државни печат. Стога, ако то разгрнемо, њихов напад је напад на Србију, односно одбрана својих отцепљених држава. Председник црногорске Скупштине, зеленаш, има проблем са Србима који не прихватају да су Црногорци, са бјелашима. Иво Јосиповић је аутор хрватске тужбе против Србије за геноцид у рату 1991-95. године. Сви су изгледи да ће Хрватска тај спор пред међународним Судом правде у Хагу да изгуби, па председник Хрватске хита да Србију додатно ослаби. Ако Србија прихвати да је Дража неправедно осуђен, онда је Србија фашистичка држава, јер Дража је био исто што и Анте Павелић. То је рекао Тито, то је рекао Стаљин, то је рекао Черчил. Савезници су Дражу осудили као фашисту, шта сад хоће Србија? Да исправља криву Дрину, да преиначи Топчидерску пресуду? А пошто Хрватска наредне године постаје равноправна чланица Европске унује, а ни Црна Гора неће дуго да чека, ето за Српску државу белаја: ако рехабилитује Дражу добиће вето бар од једне од ове две државе, ако га не рехабилитује, добиће вето од саме себе. <br />
Мене овде највише брине Јелко Кацин. Овај Словенац је известилац Европског парламента за Србију, његова реч има посебну тежину. Да ли ће он да извести Европски парламент да се у Србији поново уводи фашизам, јер, ето, Србија рехабилитује фашистичког савезника генерала Михаиловића? Добро, дозвољавам да човек није читао Александра Бајта, па није баш упознат са четничким питањем, али немогуће је да не зна да је његова Словенија, пуноправна чланица Европске уније, прва дала својим четницима националне пензије, па није због тога искључена из европске заједнице држава. Како је уопште могуће да овај Европејац не поштује европске законе, од којих један каже да је у државама Европске уније судство независно? Да ли је Јелко Кацин читао Монтескијеа, ако није Бајта?<br />
Све у свему, у случају генерала Драже Михаиловића држава Србија полаже свој испит зрелости, велику матуру. А да би се уписала на факултет, мора најпре да положи матуру. Без матурског сведочанства нема уписа у Европску унију! <br />
<br />
31.<br />
<br />
Док ово пишем, не знам исход процеса на Вишем суду у Београду. У међувремену су у Србији одржани избори и на њима је победила црвено - црна коалиција из времена пре демократских промена 2000. године. Истина, многи кажу да је у међувремену избледела, али могућ је повратак на милошевићева времена безакоња, насиља, присиле. Може ли судство у условима партократског друштва да буде независно и да самостално одлучује? Другим речима, вреди ли данас бранити Дражу?<br />
Да се још једном осврнем на став Александра Никитовића да је рехабилитација Драже Михаиловића главни државни циљ Србије. "Зато нема ни већег, ни пречег, ни тежег државног и националног циља од рехабилитације права на српску државу, рехабилитације права на српске националне интересе и рехабилитације права да о српској држави и српској ствари одлучује Србија и Српски народ, а не стране силе". Ја то не видим тако. Србија своју самосталност може и мора да оствари и без Драже. Дражом се не може данас бранити Србија, националисти ту генерално греше. Дражом се може бранити само српска историја, у редовима који следе покушаћу да то учиним.<br />
Зашто је ово важно? Зато што сви који данас оптужују Дражу Михаиловића (наведени у претходном поглављу) туже га из данашњег угла, а не из аспекта историје. Оптужујући Дражу комунисти бране себе.<br />
А ако је одбрана Драже услов да се одбрани српска држава, поставља се питање зашто Никитовић, као шеф Коштуничиног кабинета (што ће рећи главни калауз), није убедио свог претпостављеног да на време спроведе четничке законе и тако реши државни проблем на време. Наиме, премијер Србије добио је у Скупштини оба закона за рехабилитацију четничког покрета, о изједначавању права и о рехабилитацији. На председнику Владе је било да те законе без оклевања имплементира. Узалуд је Вук Драшковић притискао, Коштуница је остао глув и нем на решењу овог, по Никитовићу, најважнијег државног питања. Тек демократе, без претераног противљења њихових коалиционих партнера социјалиста, покренуле су, свакако изнуђено од Европске уније, без нарочитог залагања, решавање овог државног питања. Поставља се питање да ли ће нова, у ствари стара, црвено-црна коалиција да заустави овај процес? <br />
Из тих разлога, ја не желим да гледам на рехабилитацију генерала као на политичко питање. То је за мене пре свега хуманистичко питање, много веће него државно, па је сходно томе за генерала Дражу Михаиловића надлежан суд историје а не партијско судство једне државе. Знам да је историја као учитељица живота слаб аргумент, ипак, покушаћу да генерала одбраним пред њом. Оборити топчидерску пресуду значи одбранити српску историју. Дража је ту, како је сам рекао на суђењу, био сламка на ветру.<br />
Кад се све сабере, Дража Михаиловић је оптужен, како на Топчидерском процесу, тако и у читавој комунистичкој епохи, по три главне тачке: 1. као издајник, односно квислинг. 2. као творац грађанског рата и антикомуниста, и 3. као ратни злочинац. Комунисти су ову шему спроводили од почетка своје револуције до данашњих дана. Кад данас Латинка Перовић напада Дражу као ратног злочинца, она ради исто што и Агитпроп. Кад Загорка Голубовић проглашава Дражу квислингом, она понавља Милоша Минића из Топчидера. <br />
1. Да ли је генерал Дража Михаиловић био издајник? Да ли је напустио Савезнике и пришао Хитлеру, како га је тужио Милош Минић? У крајњој линији, да ли је био нациста односно фашиста?<br />
Не знам који је био интелектуални капацитет пуковника Милоша Минића (касније је постао веран Титов сарадник, високи партијски и државни функционер), али оптужба да је Дража био издајник, једноставно је глупост. Како може да буде издајник човек који се од ране младости борио за своју државу, који је учествовао у свим ратовима за њено ослобођење почетком Двадесетог века, који се у тим страшним борбама веома истакао, који је рањаван и одликован? Пуковник који се у Априлском рату 1941. године борио до последњег, који није хтео да призна капитулацију војске и није се предао немачком окупатору, него је са шачицом официра започео на Равној гори ослободилачки устанак? Генерал који је створио Југословенску војску у отаџбини, био признат од Југословенске владе у егзилу, од Краља, од Савезника, као вођа покрета отпора у окупираној земљи? Ђенерал који се борио за Краља и Отаџбину и кад су га ови напусатили, који није побегао на Запад него је остао уз своју војску до трагичног краја на Зеленгори, а после се више од годину дана скривао од ознашких потера нове државе? Не, Дража није никога издао, њега су издали, и у томе је била његова трагедија. Вероватно је он могао да замисли лет у космос, али не да ће Краљ да позове његову војску 12. септембра 1944. године да пређе Титу, а ко то не послуша биће третиран после рата као издајник. Мислим да се слободно за ђенерала Дражу Михаиловића може рећи да је био жртва историје.<br />
Гледано из овог угла, издајник је могао да буде само Тито! Његова се комунистичка партија од почетка окренула против нове државе, покушала да убије Краља Александра, убила министра Милорада Драшковића, због чега је била забрањена од стране државе. Управо је Јосип Броз (тад није био Тито) убачен од стране Комунистичке интернационале (Коминтерне) у Загреб да организује атентате (бомбашки процес) и тиме дестабилизује Краљевину а охрабри усташке терористе. У то време је Коминтерна имала став да је Краљевина Југославија тамница народа, у којој српски хегемон гуши права свих других народа који је сачињавају. (Касније је Коминтерна променила овај став, што је омогућило Титу да крене у рат са концептом федеративне Југославије, на штету Србије.) Зар није тај комуниста, као кадар Коминтерне, активно учествовао у Стаљиновој чистки српских комуниста (види књигу "Биланс совјетског термидора" Живојина Павловића), што га је довело на чело КПЈ? Кад је Тито (конспиративно име) дигао револуцију у Југославији, шта је друго урадио него издао своју државу, која је дотле била монархија? Уосталом, свака револуција је издаја уставног система државе. <br />
Пошто је ђенерал Дража Михаиловић добио легимитет од стране своје Владе и Савезника, издајник може да буде само онај који тај легимитет не признаје него се бори против њега.. Све до 16. августа 1944. године (образовање Шубашићевог кабинета и изостављање Михаиловића из Владе) легитимитет је имао Дража а не Тито.<br />
Вероватно је и Милош Минић (није он сам писао оптужницу, нова истраживања показују да је у томе учествовала и Москва) схватио да је оптужба о Дражином издајству правно неодржива, мада комунизам није признавао правне аргументе. Ипак је он био адвокатски приправник у Чачку, понешто је научио у адвокатској канцеларији свога газде. Зато је проширио и изменио оптужницу о издаји: дакле, Дража Михаиловић није издао државу, краљевину за коју се борио, али је издао народ, и то пре свега српски народ. Краљев војник је био изрод! Ствар је у ствари била обрнута, Дража је читав свој рад подредио интересима српског народа, због чега га данас оптужују да је био националиста. Кад је у априлу 1945. године одлучио да се врати у Србију, из које су га Совјети и партизани у јесен 1944. године прогнали, Дража је то учинио слепо верујући у српски народ. Како може да буде издајник српског народа човек који фанатички верује у њега? "Михаиловић се ослањао на народ у најширем смислу и он јесте имао огромну популарност, али народ је променљива и дифузна категорија, са дубоко усађеним рајинским менталитетом, увек спреман на попуштање јачем ради очувања ситних интереса. Срби су, на крају крајева, пасивно посматрали долазак партизанске војске" (Бојан Димитријевић и Коста Николић). Слободно се може рећи да је Дража принео себе и своју војску на олтар Српском народу, који га се одрекао и пришао Титу. <br />
Много је озбиљнија оптужба да је генерал Дража Михаиловић у току рата променио страну, напустио Савезнике и пришао силама Осовине. На правном процесу би је ваљало доказати, на политичком се подразумева. Топчидерски суд је изрекао генералу смртну казну пре суђења, на пуковницима Минићу и Ђорђевићу је било само да то потврде. Пошто је суд био комунистички, његови организатори нису морали чак ни да се труде да изводе доказе. Било је довољно да организују арену, да поставе судије, да доведу пробрани народ да екстатично одобрава мучење оптужених, да Дражину смрт прогласе тријумфом револуционарног правосуђа. У таквим околностима, Милош Минић је глуматао правника, био је само партизански пуковник, коме је Партија доделила улогу Понтија Пилата. Једини доказ о Дражиној колаборацији, који је Минић могао да понуди суду, био је састанак пуковника Михаиловића са нижим немачким командантом у Дивцима 11. новембра 1941. године. Наводно је Дража на том састанку договорио колаборацију са Немцима. Али, да је то било тако, зар би Немци, после сламања Ужичке републике, извршили препад на Равну гору, зар би двапут уценили Дражину главу? Постоји много доказа да је Хитлер у Михаиловићу видео главног немачког непријатеља на Балкану. Пошто је оптужба о Дражиној сарадњи са Немцима била залепљена још на бадерама по Србији у време четничко-партизанске коалиције, касније стално понављана и сервирана Савезницима, на Минићу је било да само то прочита. Али адвокатски приправник из Чачка је хтео да буде правник, па је уз помоћ Озне фалсификовао помињана Дражина писма Павелићу и Степинцу, да би показао како је четнички покрет у Србији био исто што и усташки попкрет у Хрватској, што је посатало комунистичка доктрина. <br />
У време одржавања суђења Дражи Михаиловићу и друговима то се није смело помињати, ако се уопште знало, али Тито је такође водио преговоре са Немцима о сарадњи против Западних савезника. То су били Мартовски преговори у марту 1943. године. Наиме, кад су постојали реални изгледи да се Савезници искрцају на Јадран и отворе други фронт у Европи, што би значило сигурну победу ђенерала Михаиловића у грађанском рату, Тито је послао у Загреб три своја најобразованија сарадника, Владимира Велебита, Милована Ђиласа и Кочу Поповића, да понуде Немцима партизанску сарадњу против Савезника. Могуће је да је за то добио налог од Стаљина, јер је вођ комунистичког света зацртао Балкан за себе после рата (добио га је, са изузетком Грчке, што је била погодба на Јалти), па је инсистирао на отварању западног фронта у Француској, јер ову Западну земљу није могао да комунизира, таман колико ни Америку. Како су Черчил и Рузвелт променили одлуку, па наредили искрцавање Западних савезника на Сицилију, односно Италију, до заједничке борбе Немаца и партизана против Запада није дошло, мада се битка на Неретви, на којој је Дража Михаиловић изгубио грађански рат, одвијала у тим оквирима. (Професорки Загорки Голубовић на знање, партизанска тројка је издејствовала у Загребу ослобађање Титове супруге Херте Хас из затвора. Као ни Дражина супруга, ни Титова, није стрељана, па је професоркин (и Минићев!) доказ да Дража није био антифашиста јер му ови нису стрељали жену, једноставно бесмислица.)<br />
Дакле, Дража Михаиловић је био фашиста таман колико и Јосип Броз, односно обојица су били антифашисти. "Михаиловић није био вођа: изнад себе је имао и признавао хијерархију - Краља и Владу". Димитријевић и Николић кажу и Бога, а ја бих додао да је тај бог био Черчил, који је држао у шаци све емигранстке владе, са изузетком донекле Де Гола. "За разлику од Тита који је био професионални револуционар и који није признавао чак ни ауторитет матичне централе у Москви, када му је то одговарало. Од ње је тражио само помоћ и подршку."<br />
Разлика између Тита и Драже је била највише у припадности одређеном свету: Тито је припадао комунистичком а Дража демократском свету. Њихове судбине су одлучили ови светови, однос међу њима, а не њихова борба на терену.<br />
2. Да ли је генерал Дража Михаиловић одговоран за грађански рат у Југославији 1941-45. године? Шта је генерисало братобилачки рат српског народа: Титов комунизам или Дражин антикомунизам?<br />
Док је прва тачка Минићеве оптужнице била несувисла, друга би могла да буде сувисла. Дража Михаиловић јесте био учесник грађанског рата и антикомуниста. Данас се партизани и четници до бесвести оптужују ко је први почео, али то није важно. Чињеница је да та два покрета нису могла заједно, чак ни у победи а некмоли у поразу. Њихови циљеви су били различити, Тито је био за револуцију, за диктатуру пролетаријата, за апсолутну владавину Комунистичке партије, за тоталитаризам, за Совјетсдки Савез... Дража за монархију, еволуцију старог система, за демократију, за слободне изборе, за вишепартијски систем (са легализованом Комунистичком партијом), за Запад. (У време кад пуковник Дража Михаиловић није прихватио одлуку своје Врховне команде о капитулацији војске, и кад је на Равној гори побио први устанички барјак у поробљеној Европи, Запад је био сведен на Енглеску. Главни српски савезник из Првог светског рата, Француска, није постојала као држава.) Нема сумње да је сукоб између ова два покрета, односно између Драже и Тита, био неминован. Из угла 1946.(кад се Дражи судило, па све до 2000. године, кад су комунисти сишли са власти) Дражине идеје су биле јеретичке, па је инквизиторски суд убио генерала. Данас, држим да ће ми Читалац дати за право, за Дражине идеје можемо да кажемо да су историјски победиле. Као и фашизам, и комунизам је у Европи сишао са историјске сцене. Против обе пошасти (Иво Андрић) ђенерал Дража Михаиловић се борио.<br />
Кад смо код овога, овде морамо да оборимо аргумент који српски комунисти истичу против Драже: ако Србија рехабилитује генерала, затвориће себи европска врата, јер модерна Европа (Европска Унија) је настала на антифашизму. (Откуд то да се извршни секретар ЦК СК Србије, Латинка Перовић, залаже за капиталистичку Европу?) Није спорно да је Европска Унија антифашистичка, антинацистичка..., али генерал Михаиловић је био део антифашистичке коалиције. Савремени српски комунисти неће да знају још једну чињеницу: модерна Европа (коју они бране од мртвог ђенерала) је настала и на антикомунизму. Европска унија се промовисала у заједницу слободних народа и држава управо рушењем Берлинског зида у новембру 1989. године. Ниједна европска држава, чланица Европске Уније (27 односно 28 држава) није комунистичка. Државе које су припадале совјетском блоку (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Бугарска....) изразито су антикомунистичке. Русија, такође, није комунистичка држава; јесте недемократска, јесте аутократска... али није комунистичка. (Комунистичке државе су данас Куба и Северна Кореја. Кина је идеолошки комунистичка, економски капиталистичка.) Поставља се питање, на које српски комунисти тешко да могу да одговре, како то рехабилитација антикомунисте ђенерала Драже Михаиловића може да угрози српски пут у антикомунистичку Европску Унију? Напротив, ако српско правосуђе нађе снаге да буде независно, да не подлегне спољним притисцима, даће значајан допринос српском путу у Европу.<br />
3. Да ли се генерал Дража Михаиловић може оквалификовати као ратни злочинац, што чине данашњи комунисти, како у Србији, тако и у државама бивше СФРЈ?<br />
Права и једина оптужба против ђенерала Драже Михаиловића могла би да буде за ратни злочин. Како на суду у Топчидеру 1946. године није доказано да је генерал лично било кога убио, нити да је директно наредио убијање, излаз је нађен у командној одговорности. Неке јединице којима је генерал Дража командовао починиле су несумњиве злочине, па је он одговоран што те злочине није спречио. Са муслиманске стране, најчешће се помиње злочин над муслиманима у Фочи. <br />
Ова тачка оптужнице тражи подробну анализу.<br />
Најпре да видимо шта се може подразумевати под ратним злочином. Учешће у рату, макар и у грађанском, по Женевској конвенцији, не може се само по себи сматрати ратним злочином. Тај документ је прецизно формулисао шта се подразумева под злочином: убијање цивила и заробљеника. Четничка одмазда над цивилима у Фочи свакако је ратни злочин. Проблем је у томе што су комунисти починили и у рату, а поготово после рата, много веће злочине него четници: убијање богатијих сељака у Србији већ на почетку рата, напади на жандармеријске станице, лијеве грешке и пасја гробља у Црној Гори... Комунисти су убијали не само класне непријатеље, него и неистомишљенике у својим редовима. У њиховој Ужичкој републици настављен је обрачун из Москве и Шпаније са антистаљинистима, односно троцкистима (Живојин Павловић, Ратко Павловић Ћићко...) Укратко, комунисти су у току ослободилачког рата, односно класне револуције, починили велике ратне злочине, историографи тврде веће него четници. А онда је дошло ослобођење, односно преузимање власти у Југославији од стране комуниста. Поготово је Србија имала свој термидор, државна комисија је досад пописала по имену и презимену око 37.000 људи, које су комунисти ликвидирали узимајући власт. Комунисти су 1948. године наставили свој обрачун, па је за антититоисте формиран специјални логор, Голи оток, који се ни по чему није разликовао од фашистичких концлогора и комунистичког Архипелага Гулаг. (Писац Драгослав Михаиловић, и сам логораш на Голом отоку, тврди да је у овом затвору спровођена већа тортура над људима него у фашистичком Аушвицу.) Све у свему, Титов ратни злочин био је већи него Дражин.<br />
Кад председник СУБНОР-а Србије каже да свуда у свету победници пишу историју, а, ето, само је не пишу у данашњој Србији, он заступа идеолошку догматику. Историја није статична наука, него је динамичка. Историја се не пише једном за увек, него се стално допуњава а не ретко мења. Рехабилитација, као цивилизацијска тековина, јесте промена интерпретације историје. Тако су у Совјетском Савезу, после рушења комунизма, рехабилитоване жртве Стаљинових чистки, а московски процеси проглашени неправним. Кад се наши неокомунисти залажу против процеса рехабилитације жртава комунистичког насиља, они у ствари настоје да сачувају комунизам своје младости. (Међу њима је, на моју велику жалост, и професрка антропологије Загорка Голубовић, и сама жртва комунистичког (титоистичког) насиља.) СУБНОР се бори да очува своје привилегије стечене у комунизму, према писму његовог председника, чак 100.000 људи ужива те бенефиције. Ако би се малом броју живих бивших четника (2000 до 3000 људи) признало да су били борци против фашизма, онда би се партизанима умањио сјај јединих антифашиста, а борцима, могуће је, укинуле привилегије. <br />
Но да се вратимо ратним злочинима у грађанском рату. Извесно је да су злочине чиниле обе стране и да је комунистички злочин био већи. Ратни злочин се не може праштати, нити застарева. Читаоцу да кажем да мени не пада на памет да аболирам или умањим четничке злочине. Ствар је у томе што су сви ти злочини, често фабриковани и вишеструко увећавани, у комунистичком систему санкционисани. Нема ниједног четничког злочинца који није осуђен, не ретко без ваљаних доказа. Проблем је у томе што ниједан комунистички злочинац, буквално ниједан, није изведен пред лице правде. (Забележено је да се Титов генерал Владо Шегрт јавно хвалио како је убијао заробљене италијанске официре, због чега га је на притисак међународне јавности Тито мало скрајнуо, али га није осудио; извесни Симо Дедејић говорио је пред камерама да је убио бар сто заробљених четника.)<br />
Не треба доказивати да правда не може бити двострука, да за једне важи а за друге не важи. Удбаши који су после рата убијали невине цивиле у Лесковцу (види књигу новинара Саве Димитријевића "Кућа доктора Данила") касније су постајали високи државни функционери, чак дипломате. Поставља се питање може ли правосуђе да реши овај проблем? Како немам одговор на то питање, препуштам Читаоцу да сам суди. Рецимо да ће судити и историја, али то није правни одговор.<br />
Из свега овог произлази једно: ако је Дража ратни злочинац, онда је то и Тито; ако Тито није ратни злочинац, онда то није ни Дража. "Тито је био професионални "партијски радник" и револуционар, прекаљени агент Коминтерне, спреман да се послужи свим средствима да би остварио циљ. Амбициозан, прорачунат и безобзирни пучиста. У кључном тренутку, формално се "одрекао" комунизма како би преварио Западне савезнике и, ма како то невероватно изгледало, у томе је успео. Михаиловић је до последњег тренутка био уз своју војску, народ и родну груду. После катастрофе код Дрвара, Тито се склонио из земље, одлетевши у Италију под британску заштиту, а затим у Совјетски Савез да уговори детаље сарадње са Црвеном армијом. У Србију се вратио тек по паду Београда, да би се устоличио као народни вођа" (Бојан Димитријевић и Коста Николић).<br />
Без обзира на све ово, оптужница је Дражу теретила као ратног злочинца по командној одговорности. Значи, Дража није починио индивидуални злочин, али војска којом је он командовао јесте, по тој основи је генерал ратни злочинац. Како се ради о сложеном проблему, морамо да га анализирамо. У време суђења генералу Дражи Михаиловићу у Топчидеру, у међународном праву није постојао појам командне одговорности. Овај термин је озакоњен тек на суду у Нирнбергу, односно у пресуди Међународног суда која је изречена 30. септембра 1946. године. Процес генералу Михаиловићу у Топчидеру одвијао се паралелно са Нирнбершким процесом, а пресуда је изречена три месеца раније. Интересантно је да је пред Војним судом у Београду било оптужено 24 лица, исто колико пред Међународним судом у Нирнбергу. Порука је била јасна: и у Нирнбергу, и у Београду, суди се фашистима! Чак је и број смртних казни био готово исти: у Нирнбергу 12, у Београду 11. <br />
По командној одговорности, Дража може бити окривљен само за злочине које су учинили припадници војске којом је он командовао, дакле Југословенске војске у отаџбини. Он не може бити одговоран за понашање Пећанчевих четника, или самозваних војвода Боже Јаворског и Јована Шкаве. Питање је да ли је Дража уопште имао утицаја на книнске четнике, којима је командовао поп Момчило Ђујић? Припадници Југословенске војске у отаџбини били су регуларни војници, имали су војне буквице, војничку хијерархију. <br />
Да погледамо злочин над муслиманима у Фочи, који је починила Вишеградска бригада под командом капетана/мајора Драгише Васића. Без обзира што је то била освета за муслиманске злочине над Србима (види романе Вука Драшковића, "Нож" и "Молитва"), злочин над муслиманским цивилима у Фочи се не може ничим оправдати. (Као што се Сребреница, коју је режирао Ратко Младић, не може оправдати испадима Насера Орића.) Али тај злочин није правдао ни генерал Дража Михаиловић. "Случај Васиљевића који је директно наређивао клање муслимана, одређујући одељења за клање и паљење, нанео нам је велике штете у нашој унутрашњој политици. За сваку је осуду", написао је Дража у једној наредби. Врховна команда је покренула истрагу против Васиљевића, али она није завршена у току рата. Неизвесно је да ли би била после рата (да четници нису поражени) настављена и мајор Драгиша Васиљевић осуђен као ратни злочинац. Реч је о једном од најхрабријих и најборбенијих Дражиних команданта. Комедијант случај (Црњански) је хтео да Васиљевић спаси Дражи живот на Зеленгори, да га скрива у Источној Босни и буде убијен приликом генераловог заробљавања од стране Озне , па су комунисти искористили ову чињеницу да забашуре Дражин став о злочину над муслиманима у Фочи.<br />
Генерал Михаиловић је имао велики проблем што је устројство његове војске било феудално. Подручни команданти су били великаши а он Урош нејаки.<br />
Ако сам био по прве две тачке оптужнице децидан у корист Драже, нека ми буде дозвољено да преко треће не могу да пређе. Проблем је у томе што је Тито по командној одговорности био већи злочинац од Драже, али је њега као победника историја прогласила Богом, а Дражу као губитника Ђаволом. Има ли снаге та иста историја да исправи себе? Има ли снаге модерна Србија да иницира ту историју? <br />
Држим да из свега овога произлази да пресуда генералу Дражи Михиловићу (судија Мика Ђорђевић чак није дао да је Дража генерал, него само пуковник, унапређења која је добио у току рата нису важећа!) и већини окривљених није заснована на праву него на политици. <br />
Сад морам да наставим дијалог са Јовицом Тркуљом. У реду, моје залагање за поништење Топчидерског процеса донело би правне компликације. Четвртина оптужених били су фашисти, односно помагачи окупатора, квислинзи, па им послератно суђење следује. Да ли би поништење Топчидерског процеса значило аболицију за, рецимо, шефа Недићеве полиције у Београду, Драгог Јовановића, који је одговоран за стрељања на Бањици и у Јајинцима? Ако би се одржао нови процес генералу Дражи, да ли би на оптуженичку клупу сео и маршал Тито? Из тих разлога је професор правног факултета сматрао да Слободана Јовановића треба издвојити из процеса и рехабилитовати га посебно. Бојим се да овакво резоновање такође није правно, него је политичко. А поготово не стоји аргумент да Слободана Јовановића треба рехабилитовати јер је велики правни писац. И СУБНОР је у писму рекао да Јовановић није био оптужен због дела него због политике: признао је Дражу Михаиловића за антифашисту и увео га у Владу. Бранислав Страњаковић је поредио ђенерала Михаиловића са Љубом Давидовићем: "Дража је био Љуба у војничкој униформи". Ја бих у финалу дијалога рекао Тркуљи: "Дража је био Слободан у војничкој униформи".<br />
<br />
32.<br />
<br />
Остаје ми још да упоредим случај генерала Михаиловића у српској са случајем капетана Алфреда Драјфуса у француској историји..<br />
Мада Читалац о Драјфусу свакако доста зна, узимам слободу да га у најкраћим цртама о томе информишем. Историја каже да је Француска у Деветнаестом веку прошла кроз бурне догађаје. После Наполеоновог царства, Француска је имала још два царства његових наследника. Државу су потресле револуција од 1848. године и рат против Немачке 1870-1871. године. Рату је претходила радничка побуна у Паризу која је резултирала стварањем Париске комуне, прве радничке државе у свету. Тзв. реакционарне снаге (комунистички термин), у ствари монархисти, крупна буржоазија, католички клер... уз помоћ Пруса успеле су да угуше париску побуну. Француска је ушла у рат против Немачке и изгубила га. Пораз је довео земљу у депресију, тражио се кривац. Реакција (употребљавам комунистички термин, јер се служим предговором Золине књиге "Оптужујем" њеног преводиоца Ананија Лековића из 1955. године) нашла га је у јеврејској издаји у војсци. Наиме, за све је окривљен капетан Алфред Драјфус, француски официр јеврејског порекла, који је доспео у Генералштаб као изузетно марљив и приљежан војник. Наводно је овај официр био немачки шпијун и дотурио војном аташеу Немачке папир о француским војним снагама. На први поглед била је то шпијунска афера, каквих је људска историја препуна, и могла је да прође незапажено. Проблем је био у томе што је Драјфус био Јеврејин и што је као такав био потрбан за жртвеног јарца.<br />
Све је почело у септембру 1894. године кад је откривено да је један тајни папир (службено бордеро) допао у руке тадашњег немачког војног изасланика у Паризу, пуковника Шварцкопена. Наравно, војска је покренула истрагу, а иследник мајор Анри је по рукопису закључио да је бордеро саставио артиљеријски капетан на раду у Генералштабу капетан Алфред Драјфус. Ствар је била у томе што је Генералштаб био католичка тврђава, па се један Јеврејин у њему сматрао уљезом. Ето прилике да Јевреји још једном у историји буду окривљени за све, од издаје Христа до француског пораза у рату. Иначе, Алфред Драјфус је потицао из јеврејске индустријске породице из Милуза у Алзасу и био је официр од каријере. Тад је имао 35 година. Афера се наместила да се војни врх, а са њим читава националистичка Француска обрачуна са космополитизмом, који је постепено освајао француску цивилизацију. Отад, од 15. октобра 1894. године, почиње једно од највећих индивидуалних страдања у политичкој историји Француске, трагедија невино оптуженог Алфреда Драјфуса. Догађаји ће се одвијати убрзано као на филму, чије откривање је био пред вратима.<br />
Кад је једном покренута војна машинерија, уз политичку и судску подршку, догађања нису могла да се зауставе. Ратни суд у Паризу прогласио је капетана Алфреда Драјфуса кривим, осудио га на јавно лишење чина, прогонство и доживотно заточеништво. Истина, на суду није доказано да бордеро потиче од Драјфуса, али реакцију истина није занимала. За званичну Француску било је важно да је после угушења Париске комуне нашла оправдање што је изгубила рат са вечитим ривалом Немачком : за оба догађаја криви су Јевреји. <br />
Први део пресуде - јавна деградација - извршен је 5. јануара 1895. годфине у кругу војне школе у Паризу, где је Драјфус био предавач. Са осуђеника су скинуте све војне ознаке, а његова сабља је преломљена и бачена на земљу. Потом је Драјфус прогнан на злогласно маларично екваторијанско острво у француској колонији Гијани - на Ђавоље Острво. Овај затвор је био претходник фашистичких логора смрти и совјетског Архипелага Гулаг у Сибиру. Нешто као Дантеов Пакао.<br />
И ствар би ту стала, капетана Драјфуса би појела мрачна историја, да за новог иследника војног суда није дошао маја 1896. године пуковник Пикар. За разлику од свог претходника, пуковник Пикар је био вансеријски официр, представник либералне Француске зачете у Револуцији 1789. године. Марљив и аналитичан по природи, брзо се заинтересовао за случај Драјфуса и открио да бодеро, због кога је капетан осуђен, уопште није његов. Пикар је открио ко је шпијунирао у корист Немачке, био је то француски официр мађарско-аустријског порекла, мајор Естерхази. Пикар се није повиновао војничкој дисциплини и кренуо је у борбу за иситну и правду. "Наредни месеци и године постају за виновнике ове драме, за Француску и за цео свет пуни бурних догађаја и разноврсних обрта који су прво потресли Париз, па целу Француску, најзад узбунили Европу и цео свет." Може се рећи да модерна историја човечанства почиње са афером Драјфус.<br />
Иако је било очигледно да су Пикарови налази ваљани, војни врх није ни помишљао да призна грешку. Генерали нису дозвољавали да њихово дело буде оборено, војска не може да погреши. Што је најгоре, читава званична Француска, Влада, Црква, новине... подржала је војни врх. Империја је узвратила ударац, пуковник Пикар има да буде ућуткан.<br />
Али Пикар није био од оних људи који су се дали лако сломити. Истина му је била дража од Платона! Стављајући на коцку своју каријеру, војничку част, па и главу... Пикар креће у потхват за доказивање Драјфусове невиности и ступа у отворену борбу против својих моћних старешина у војсци, не признајући њихову војну тајну. Војни врх се сад окреће против Пикара, смењује га са дужности начелника истражног бироа и шаље на ризичну дужност у Тунис, одакле се његов претходник није вратио жив. Ипак, пре прогонства, Пикар је нашао савезника у публицисти Бернару Лазару, који је у октобру 1896. године објавио брошуру "Истина о Драјфусовој афери", са обиљем докумената о Драјфусовој невиности. Капетанова породица, пре свих супруга Луција и брат Матија, такође улазе у процес, подносе захтев за обнову претреса, са доказима о кривици мајора Естерхазија. Али све то није ништа помогло, војни врх је остајао при својој доктрини, и уместо да ревидира став према Драјфусу окренуо се против Пикара. Пуковник Пикар је све време носио главу у торби.<br />
Али истина је као ватра, кад се запали тежи да се разбукти. У Пикарову заштиту стаје један од најбољих француских адвоката, Луј Лебло. Овај успева да случај уведе у високу политику, придобивши за истину потпредседника Сената, посланика из Алзаса, старог Огиста Шерера-Кестнера. Овај најпре покушава да убеди у потребу ревизије Драјфусовог процеса војног министра генерала Бијоа и министра унутрашњих послова Луја Бартуа (као министар иностраних полова убијен у атентату на краља Александра Карађорђевића 1934. године), а кад му то није пошло за руком, износи случај пред Парламент. Иако међу парламентарцима скоро усамљен, потпредседник Сената је успео да изазове пожар у Француској који је поделио Француску и обасјао читав свет. Француска се још једном поделила на већинску и мањинску: већинска је подржавала Владу, Министарство рата, Генералштаб, католичку цркву, расистички антисемитизам, националистички реваншизам; мањинска, оличена у ретким слободоумним људима, најпре интелектуалцима, стала је на браник грађанске демократије и тековина либерализма. Сам капетан Драјфус више није био толико битан, колико морална револуција коју је његов случај проузроковао.<br />
Званична Француска је подгревала антисемитизам. "На случајности што је осумњичени, па после оптужени и осуђени Јеврејин, што је, како је тврђено, одао војне тајне непријатељу и постао издајник и на тврђењу да су и сви други Јевреји издајници, који су се сада, ето, удружили да га бране па чак хоће да га спасавају, разгарала се верска и националистичка мржња и касније антисемитски прогони по читавој Француској." Католичка црква је јавно позивала вернике на одбрану "вишег морала" и спасавања националног поноса, тражећи од њих да се одупру семитској опасности која прети да овлада државом. Капетан Драјфус мора да остане заточеник на Ђавољем Острву, иначе ће пропасти Француска! <br />
Мала група која се залагала за ревизију Драјфусовог процеса ојачала је одважним људима који су Француску замишљали као земљу Декларације о правима човека и грађанина а не као земљу идеолошког насиља и ксенофобије. Да поменемо три таква Француза, за које можемо рећи да су наследници Русоа, Волтера, Монтескијеа: Жан Жорес, Жорж Клемансо и Жозеф Ренак. Први је био један од водећих бораца за радничка права, како у Француској тако и у читавој Европи. Између осталог, покренуо је лист Иманите, као орган ондашње Социјалистићке партије. Други је био један од најмаркантнијих политичких личности у доба Треће републике, веома заслужан за одвајање цркве од државе. Дошао је на чело Француске и водико је током Првог светског рата. Трећи је био публициста и написао је дело "Историја Драјфусове афере" у седам великих књига. (Написао је и књигу "Србија и Црна Гора".) Овој групи ће се ускоро придружити једно од највећих имена тога времена, велики француски и светски писац Емил Зола. Он се ставио на страну Драјфуса свом снагом свог талента и великом страшћу значајног писца. Афера је Золу од књижевника учинила борцем за истину и људска права.<br />
Емил Зола је у то време био славан писац и могао је на миру да ужива у својој светској књижевној слави. У време кад је почела афера Драјфус није ни био у Паризу, са закашњењем се заинтересовао за случај, за који је чуо на једној вечери код Алфонса Додеа. Требало му је врфемена да се увери да је Драјфус невин и да његова кривица није доказана. А кад се то десило, схватио је, сходно свом филозофском убеђењу, да ће бити саучесник виновника ове неправде ако дигне глас против њих. Тако је настао један од најморалнијих индивидуалних ангажмана у Француској а самим тим и у целом ѕвету. Почев од краја 1896. године па до своје смрти, Зола је написао више чланака у виду отворених писама француским званичницима. Велики писац знао је да удари државу у главу, како се убија змија. Писма су била насловљена Француској, председнику Републике, војном врху... Највише их је објавио у листу Орор, који је уређивао Жорж Клемансо. Та писма су била оптужба реакциоинарне Француске, односно њених вођа, и изавала су прави земљотрес. Најважније писмо Феликсу Фору, председнику Француске, Клемансо је преименовао у "Оптужујем..." и тако је настала једна од најзначајнијих политичких књига у историји човечанства. <br />
Државни врх је у Золи препознао свог главног непријтаеља и окренуо се против писца више него против Драјфуса. Зола је имао против себе сву власт земље: законодавно тело (Парламент и Сенат), целу војску и њене утицајне генерале, католилку цркву, већину листова, судство зависно од Владе. Уза се је Зола имао, како је сам рекао, једино јану идеју за коју се борио, идеал истине и правде. За кратко време Зола је три пут изведен пред суд, једном у Паризу, два пут у Версају. Не треба посебно нагласити да су суђења Золи била монтирана, да је суд био неслободан и зависан од извршне власти. У судницу је довлачена пулика која је урлала против писца, блатећи га најпогрднијим увредама. Иако је Золин адвокат, чувени правник Фернан Лабори, побијао све наводе оптужнице, суд је терао своје. За реакционарну фрнацуску власт било је од животне важности да се либерални писац осуди. Но на суду се Зола од оптуженог преметнуо у тужитеља. Писац је, занемарујући опасност која му је претила по живот, темељно оптужио реакционарну Француску која је изневерила идеале Француске револуције. Како је у оптужбама против Золе предњачио командант Париза, генерал Пелије, који се није либио да изнесе фалсификате, писац му је одговорио посланицом, која се може узети као образац величине књижевног позива: "Француској се служи на више начина. Може јој се служити и мачем и пером. Господин генерал Пелије неоспорно има својих победа. Но имам их и ја. Француски језик је мојим делима пронесен по целом свету. То су моје победе. Дакле, завештавам потомству име генерала Пелијеа и име Емила Золе. И оно ће извршити избор!"<br />
Док је Емил Зола у Француској губио процесе, одјек његове осуде захватио је свет и дубоко продро у светску јавност. "Књижевници, уметници и научници прихватили су Золину борбу и његов разлог да један човек, ма како блистало његово књижевно име, или ма колико била извесна његова уметност, не сме да се изолује из праведне борбе, већ се у њу мора умешати свом својом интелигенцијом и свим својим моћима." Но светска јавност није била аргумент за француску реакцију: пуковник Пикар је отпуштен из војске, адвокат Луј Леблоа је остао без адвокатуре, Емил Зола је осуђен на затвор, одузето му је одликовање Легије части. Золини браниоци, на челу са адвокатом Лаборијем, убедили су великог писца да емигрира из Француске у Енглеску. Као некада Волтер, сад је и Зола морао да напусти отаџбину, морао је да оде из некада слободољубиве Француске, која је прва запалила бакљу борбе за људска права, у коју су налазили азил прогнаници из целог света. Његово изгнанство у Енглеску трајало је једанаест месеци. <br />
У међувремену су пљуштале тужбе против Золе, нападнути генерали су одговорили контраударом. Мењали су се председници Републике, падале су владе, али случај Драјфус је остао цементиран. Француска држава није била спремна да призна истину, иако је она била очигледна. Војска једноставно не може да погреши! <br />
Ипак, највиши француски суд, Касациони, после дугог разматрања докумената, смогао снаге да поништи пресуду Ратног суда из 1894. године. Иако је Касациони суд непобитно установио да Драјфус никад није одао ниједну војну тајну, а да је документ на основу којег је осуђен био обичан фалсификат, није ослободио заточеника са Ђавољег Острва, него је наредио ново суђење, овога пута пред Ратним судом у Рену. То је било 1899. године. <br />
Но ни на новом суђењу Драјфус није прошао боље. У време суђења у Рену. Влас је организовала демонстрације против повратника са Ђавољег Острва, а један млад човек пуцао је насред улице извршио атентат на Драјфусовог адвоката Лаборија, тешко га ранивши у груди. За почетак суђења Зола се вратио из Енглеске и понудио властима да га ухапсе. Ренски војни суд је пресудио исто као Париски: од седам официра, војних судија, петорица су поново прогласила Драјфуса кривим. Војска, дисциплина, наређење... Код двојице је ипак прорадила савест и били су против. У име француског народа, Драјфус је овога пута добио десет година затвора и поновну деградацију, јер му је Касациони суд био вратио чин одлуком о ревизији процеса. Зола је ову пресуду назвао "најгнуснијим спомеником судског бесчашћа".<br />
Драјфусовом афером Француска је запала у велику кризу. Французи више нису веровали у своје генерале, а самим тим и у војску. Постало је очигледно да је стари ситем потрошен и да није у стању да се промени, нова револуција је била на видику. Ипак, режим се бранио. Нови министар рата, ко зна који по реду од избијања кризе, спремио је предлог за помиловање Алфреда Драјфуса и поднео га новом председнику Републике на потпис. Десет дана после изрицања пресуде у Рену, осуђени Драјфус се нашао на слободи, али није био ослобођен него само помилован. Ствар је у томе што је ова амнестија имала за циљ да аболира од одговрноси војне и цивилне актере Драјфусове афере. Зола је амнестију назвао ускраћивањем правде, а сâм закон о амнестији злочиначким, јер су њиме "изједначени честити људи с неваљалцима, прави хероји с издајницима и учињен покушај преправљања истине". <br />
"Сада је Золина морална величина била равна његовој књижевној слави. До ње је романсијера довела приврженост правичности и његов доследан став у политичкој борби у којој се нашао. Последњих година тај став је био близак социјалистичким погледима, као резултат његовог додира с вођима Социјалистичке партије Француске у току борбе у Драјфусовој афери." Нема сумње да је Зола дао огроман допринос промени мишљења и схватања Француза. Из афере су републиканци изашли као победници и нација се вратила идеалима Револуцији, Декларацији о правима човека и грађанина. <br />
Али Зола није дочекао да види плодове свог рада. Кад се 28. септембра 1902. године вратио са свог имања у Медану на Сени у Париз, исте ноћи је нашао смрт у свом париском стану. Угушио се, заједно са супругом, од угљенмоноксида, јер је димњак на спрату изнад њега био зачепљен и дим није могао да излази кроз оџак. Званична верзија је била да су мајстори, који су изводили радове, рђаво то урадили. Међутим, пола века касније, непобитно је утврђено да су ти мајстори били полицајци. Тако је "милитаристичко-клерикална завера добила своју велику жртву". Реакционари су убили Золу, али нису могли његове идеје. Емил Зола је отишао из живота са око 60 томова својих књижевних творевина, као симбол борбе за иситину и правду. Извојевао је победу над једном од највећих неправди у историји и био зачетник нове слободне мисли, која је била од Француске револуције озбиљно угушена.<br />
Но требало је да прође још четири године од Золине смрти и седам година од Драјфусовог помиловања, да Француска и њени грађани превазиђу Драјфусову аферу. Завршни чин овог посла одигран је средином 1906. године. То је био чин рехабилитације.12 јула 1906. године Касациони суд Француске, 40 судија, донео је одлуку о невиности Драјфуса и кривици Естерхазија и тако ставио тачку на догађај који је толико потресао Француску, али и читав свет. Слободно се може рећи да су у цивилизованом свету победила људска права, проистекла из Декларације о правима човека и грађанина.<br />
Већ 20. јула 1906. године у кругу Војне школе у Паризу, где је 5. јануара 1895. године био деградиран, Драјфус је свечано рехабилитован, враћен у војску са чином мајора и проглашен за витеза Легије части. Рехабилитовани су и браниоци невино оптуженог Драјфуса, а пуковник Пикар је добио чин генерал-мајора, да би у Влади Жоржа Клемансоа октобра 1906. године добио положај министра рата.<br />
Парламент и Сенат су одлучили да се Золини посмртни остаци са гробља на Монмарттру пренесу у Пантеон и тај чин се одиграо јуна 1908. године. Али, још увек до краја непобеђена реакција је организовала демонстрације против тог чина, а један изнајмљени атентатор је испалио два метка у мајора Драјфуса, погодивши га, на срећу, само у руку.<br />
Испричао сам Читаоцу ову сторију о капетану Алфреду Драјфусу да бих је довео у везу са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. Разуме се да се приче не поклапају, али свакако асоцирају. Као и Драјфус, Михаиловић је био жртва судске неправде. Драјфус је остао у животу, Дража је убијен. Капетан је рехабилитован, шта ће бити са генералом?<br />
<br />
33.<br />
<br />
На крају, да завршим ову причу, новелу, роман, драму, есеј, оглед, рад... како коме драго, својом апологијом ђенерала пред судом историје. Можда ће Виши суд у Београду правно да донесе рехабилитационо решење о ништавости осуде ђенерала, али само Суд историје може да дâ коначну оцену. <br />
Неки српски писци су већ написали своје апологије ђенерала у виду романа, драме ... наводим их по читању (историографе сам навео у уводу): Жика Лазић "Последња ноћ ђенерала Драже", Вук Драшковић "Ноћ ђенерала", Мирослав Тодоровић "Судија смрти", Данко Поповић "Књига о Милутину", Љубомир Симовић "Ужице са вранама", Жарко Команин "Господ над војскама", Милован Данојлић "Ослободиоци и издајници", Владимир Јагличић "Месојеђе"... Овом радом желим да се придружим тој породици.<br />
Већ сам написао да сам исписао приличан број страница о Дражиним четницима, неке сам навео. Стално сам од комуниста био осуђиван као четнички писац. (Вероватно једини!) Али није то главни мотив што се на суду историје стављам на Дражину страну. То што сам четнички писац, не значи да сам аутоматски четнички бранилац. Осудио сам у свом делу сваки злочин, и комунистички, и четнички. Због првог сам био прогањан и санкционисан од комуиста, због другог су ме одбацили националисти. Држим да бранећи генерала Дражу, у ствари браним човеково право. У више наврата сам написао да, попут Драинца, себе доживљавам као писца крваве истине и човековог права. Комунистички суд 1946. године, на политички монтираном процесу, повредио је основно право Драже Михаиловића: право на истину.<br />
Свакако да је генерал Дража Михаиловић био човек у српској историји о коме су изречене највеће лажи. То су комунистичке лажи. Ако сам писац, онда ми је дужност да им се супротставим и браним истину о Дражи, онако како је Зола бранио истину о Драјфусу. (Истина, ја немам ни таленат ни углед Емила Золе, јер Зола је био светски писац, а ја нисам ни српски, моја држава ми то оспорава!), али имам исти осећај за истину и правду.<br />
Моја апологија Драже Михаиловића може да изгледа овако.<br />
Не могу се у српској историји одвојити Дража и Тито, јер су учествовали у истим догађајима, ма колико били антиподне историјске личности. Обојица су били устаници против фашистичког окупатора 1941. године и као такви антифашистички борци. Обојица су били грађани исте државе, Краљевине Југославије, Дража Србин и по оцу и по мајци, Тито Хрватпо оцу Словенац по мајци. У животу су се срели и видели двапут, први пут у Струганику 19. септембра, други пут у Брајићима дест дана касније, 26. септембра 1941. године, кад су договорили заједнички устанак против окупатора. Тако је створена у Западној Србији велика слободна територија, коју ће комунисти касније прозвати Ужичком републиком. Кад су Немци крајем новембра угушили овај устанак, Тито је побегао у Босну, а Дража је настојао да се одржи у Србији.<br />
Већ од првих дана Тито и Дража су били ривали у ослободилачком устанку, а по његовом слому повели су грађански рат и настојали да један другога што више оцрне. Нема сумње да је Тито у томе био далеко успешнији. Коминтернин ђак, знао је како се ликвидирају политички противници. Док се Дража позивао на Бога и Краља, Тито је био апостол марксизма и лењинизма. Тито је послат из Москве у Југославију да освоји власт за Стаљина, односно да комунизира Краљевину. Исход Другог светског рата му је то омогућио.<br />
Рат између Драже и Тита водио се свим средствима, највише пропагандом. У тој ствари Тито је био далеко успешнији од Драже. Уопште, агитација и пропаганда (Агитпроп), најважније су средство комунистичког освајања власти. Није чудо што су у Агитрпоп одлазили најобразованији комунисти (водио га је Милован Ђилас, у њему се школовао Добрица Ћосић). Титовци су направили прави пројекат за уништење Драже. Искористивши Дражину уздржаност у устанку (због немачке одмазде над цивилима), Тито је Дражу пред Британцима представио као немачког сарадника, односно фашисту. Још од плаката на бандерама Србије па до Топчидерског процеса, комунисти су четнике приказивали као сараднике окупатора. Тито Стаљина није требало у то да убеђује, али како је преварио Черчила, остаје питање за историју. Тек, у 1943. години, Черчил је поверовао да је Дража сарадник Хитлера и отписао га је из антифашистичке коалиције. На конференцији у Техерану Дража је осуђен на смрт, на Титу је било да то операционализује, што ће се остварити на Топчидерском процесу 1946. године. <br />
После Техерана све се променило у окупираној Југославији, Стаљинов човек Тито је произведен у главног савезника, а Черчилов човек Дража у главног непријатеља. Вероватно је Черчил жртвовао Дражу мислећи да ће тако да спаси Краља, односно да задржи Краљевину Југославију под контролом после рата. Проблем је био у томе што је Черчил изгубио идеолошки рат са Стаљином, па се овај савез одмах по окончању рата распао. Дража је принет на жртвеник историје. <br />
Дакле, политичку карту послератне историје нацртала су два човека: монархиста Черчил и комуниста Стаљин. Трећи играч, демократа Рузвелт, тешко болестан, био је више окупиран Јапаном него Европом. Стаљин је био јачи од Черчила, увећао је комунистичку империју, исцртао је нову Европу Црвеном армијом. Кад је Стаљинова војска ушла у Југославију, односно Србију, са 414.000 људи (подаци Пера Симића), и устоличила Тита за новог монарха Југославије, завршен је Дражин пут. Тито је постао једини ослободилац Југославије. (Вратио се у земљу тек по паду Београда.)<br />
Било како било, тек Тито је насамарио Черчила. Остаје нејасно како је британски премијер могао да одбаци свог природног савезника Дражу и веже се за свог природног непријатеља Тита? Кад је Черчил то схватио, било је касно: Дража је био поражен, а он није више био премијер. Његова послератна изјава да му је маршал Тито био највећа ратна заблуда, био је у ствари пуцањ у празно. Тито је комунизирао Југославију. (Две године касније Тито ће надмудрити и Стаљина, али то није ова прича.) Нови вођа Запада, амерички председник Хари Труман, који је наследио преминулог Рузвелта, покушао је да исправи Черчилову брљотину, кад је 29. марта 1948. године посмртно одликовао Дражу Михаиловића америчком Легијом за заслуге. "Генерал Драгољуб Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске и као министар рата, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију. Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи." <br />
Ова Труманова максима може се узети као званична оцена Запада о улози генерала Драже Михаиловића у антифашистичкој историји Европе. Винстон Черчил, који је по природи ствари изгубио свој примат у Западној алијанси, није се супротставио Трумановом ставу, ни кад је поново постао британски премијер. Данашњи Запад не мења ову оцену. Генерал Дража Михаиловић био је борац против фашизма. Српски неокомунисти, Латинка, Загорка и ине жене у црном, које демонстрирају пред судницом независног суда, не треба да се брину да ће рехбилитација Драже зауставити српски пут у Европу. Напротив, само ће га појачати. Рехабилитација ђенерала предствљаће другу компоненту на којој се заснива модерна Европа: антикомунизам. Тако ће саврмена Србија (ако се то деси) бити друга европска држава (уз Француску) која је дала дупли допринос формирању модерне Европе: њен први војник у окупираној Европи био је једини борац против фашизма и комунизма у исто време. Својом топчидерском жртвом и непостојећим гробом исправио је велику ратну Черчилову заблуду о коегзистенцији комунизма и демократије у новој Европи. <br />
Тако су се против Дражине рехабилитације данас удружили српски комунисти и југословенски сепаратисти. Обе секте су успеле у свом науму да униште Југославију коју су Срби створили у Првом светском рату и за коју се ђенерал Дража борио у Другом светском рату. Деца комунизма то чине из страха од историје. Сепаратисти - јер се боје да би се у тој историји српско питање могло реинкарнирати. Стога су се удружили да униште српско судство и сведу га на служавку идеологије. И једнима и другима то одговара: првима да би задржали искључиво право на уређење Српске државе, другима да би спречили да се она формира у историјским границама. Рехабилитација ђенерала је ту лакмусом папир: Дража Михаиловић ante portas, по други пут међу Србима! Баук Четништва кружи Србијом!<br />
Дакле, кад је реч о рехабилитацији Драже Михаиловића није реч о историјском генералу. Право би ту морало да буде јасно. Процес генералу Дражи и његовима у Топчидеру био је нерегуларан и као таквог треба га поништити. Проблем је у кукавичком јају које су комунисти подметнули генералу. Наиме, групи од шеснает бораца против фашизма, топчидерска оптужница је подметнула групу од осам фашиста, тако помешала бабе и жабе. (Сад се открива да је оптужница добрим делом писана у Москви!) Политички циљ зависног комунистичког судства био је јасан: на Топчидерском процесу се судило у исто време присталицама Запада, на челу са Дражом, и присталицама нацизма/фашизма, без Недића кога су Британци испоручили комунистима, а ови га бацили кроз прозор свог затвора. Топчидерски суд је у свему био копија Московског суда, чак и у дрогирању оптужених. Док се у Москви судило демократском комунизму (непостојећем, али замишљеном) у Београду се судило Западној демократији. Стаљин је Источну Европу одвојио гвозденом завесом, све државе докле је допрла његова црвена војничка шапа совјетизоване су и комунизиране. Југославија је ту била заморче, она је требало да пресуди Западној демократији. Комунистима су подједнаки непријатељ били фашизам/нацизам и демократија. Процес у Београду је организован у ту сврху. Генерал Дража Михаиловић је осуђен и погубљен због тога што је био присталица Запада. Његов политички пандан генерал Шарл Де Гол није могао да му спаси живот. Дражину смрт је Тито дуговао Стаљину! <br />
Толико што се тиче историје. Данас се, међутим, суди једном измишљеном Дражи, који се наводно оваплотио у лику Слободана Милошевића. Отуд су против рехабилитације генерала подједнако неокомунисти у Србији (стамболићевци) и антисрби у бившим републикама Југославије. <br />
Овде морам да нагласим да тзв. нова десница покушава да злоупотреби Дражу Михаиловића за повратак националистичке политике у Србији. Из чињенице да су нови (други) балкански ратови поново отворили српско питање, насатало као последица растурасња Југославије, та десница прижељкује и заговара још једне (треће) балканске ратове. Што се ово десило десница би могла да криви комунисту Слободана Милошевића, али не демократу Дражу Михаиловића. Генерал је завршио свој покрет на Зеленгори и немогућа је његова реинкарнација. Да ли ће се националне карте поново мешати на Балкану, односно да ли ће бити <br />
трећих балканских ратова у некој будућности, тешко је предвидети. Али, ако их буде, мртви Дража их неће произвести, него неки нови... Апис... који ће побити ратнички барјак на југу Србије. Што се мене тиче, генерал Дража Михаиловић је био настављач војводе Живојина Мишића а не пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Стога се апсолутно не слажем са ставом Александра Никитовића да се рехабилитацијом Драже Михаиловића решава државно питање Србије. Питање оклеветаног генерала је много више од тога: оно представља коначни отклон Србије од тоталитаризма, и фашистичког и комунистичког, и прикључења новонастале српске државе породици европских демократских држава. Србија је била у Европи у свим монархијама, изопштена је из ње у комунистичкој диктатури. Генерал Дража Михаиловић је био производ српске монархије. Да ли ће се Србија вратити у Европу као монархија или република морао би да одлучи Српски народ у целини (разуме се на референдуму) а не његови управљачи. Стога је питање рехабилитације Драже Михаиловића историјско српско питање.<br />
<br />
Дакле, ђенерал Дража се не може узети као симбол нових балканских ратова, етничких убијања и чистки, изолације Србије из Европе, тоталитарне идеологије, великосрпског шовинизма, православног фундаментализма, војничког устројства државе, великог историјског обрачуна Срба са Несрбима у Југославији, избацивања латинице из српске писмености и цементирања ћирилице, религиозног једноумља, уличног насиља, заговарања повратка у Средњи век... Стога, они Срби који заговарају Средњи век и прижељкују нове балканске ратове немају право да носе на неким будућим митинзима истине Дражине слике, њихови официри не могу да облаче униформу војводе Живојина Мишића... као што лепеновци у Француској не могу да се диче генералом Де Голом. <br />
Ако тражимо историјско поређење за српског ђенерала,. наћи ћемо га у француском генералу: Дража Михаиловић и Шарл Де Гол су историјски пандани. Судбина је хтела да Срби одбаце свог генерала, мучки га убију у судници у Топчидеру и пола века настоје да му затру свако семе, а Французи позову свог генерала да спаси Републику у часу кад су се над њом надвијали црни ОАС-овски барјаци. Јовица Тркуља је у праву кад каже да Французи не убијају своје Волтере, али није рекао да то исто важи и за њихове Де Голе. Срби убијају своје Слободане Јовановиће, односно Драже Михаиловиће.<br />
<div style="text-align: justify;">
Како овај текст завршавам не сачекавши судску пресуду о рехабилитацији генерала Драже Михаиловића, а о историјској и да не говоримо, остаје ми да се позовем на Слободана Јовановића, поводом чије рехабилитације је и настао овај дијалог са професором Јовицом Тркуљом. Наиме, Слободан Јовановић је изрекао ову историјску оцену о ђенералу Михаиловићу: "За живота он је био гоњен, клеветан, мучен и најзад уморен. Његово тело је разнето на комаде и он нема гроба. Али он и даље живи у души српског народа и ту ће живети заувек, докле српско име буде трајало". </div>
<div style="text-align: justify;">
Француска је нашла снаге да рехабилитацијом капетана Алфреда Драјфуса промени себе. Хоће ли Србија смоћи снаге да рехабилитацијом генерала Драже Михаиловића пронађе себе и врати се на пут којим је до комунизма поносно корачала? Француска држава је вратила капетану Драјфусу војне почасти које му је насилно одузела у кругу Војне академије. Пре тога је француско судство поништило све осуде капетана Драјфуса, пуковника Пикара, писца Емила Золе... односно, правним речником, учинило их ништавим. Очекујем да српско правосуђе поништи Топчидерски процес (раније сам заговарао ново суђење генералу Михаиловићу заједно са маршалом Титом) и пресуду генералу учини ништавом. Историја ће да пресуди и без нас. Још очекујем од Српске државе да сахрани свога генерала, фиктивно ако не може стварно, и то у кругу Белог двора, за чији се примат генерал здушно борио у два светска рата. Нека остане Кућа цвећа где је (ако је већ Хрвати неће у Комровес), али нека се фромира Кућа правде на истом Дедињском брду. Па нека се ове две гробнице гледају, као што се гледају гробнице Слободана Јовановића и Мике Ђорђевића у Алеји заслужних грађана, у будућој српској историји. И нека ова историја одлучи која је гробница аутентична.</div>
<div style="text-align: justify;">
Што се мене тиче, написао сам овај рад... апологију... да помогнем исправљању историјске неправде према ђенералу Дражи Михаиловићу. Завршићу текст као што је Лаза Лазаревић завршио једну од најбољих српских приповедака "Све ће то народ позлатити". Ово је мој прилог.</div>
<br />
<div style="text-align: right;">
<b> лето 2012. године</b></div>
<div style="text-align: right;">
<b> Сремчица</b></div>
Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com77tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-36318520161410513482012-10-22T03:07:00.007-07:002012-10-22T03:15:23.393-07:00Саша З. Станковић: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ<div class="separator" style="clear: both; text-align: center;">
<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj3hXF3psgzkKbgJ01QHBvo3MtrObLrGeiPxGQ19UgdO7wpOXAIr3-cOXwYSFEnWbEuVpidUmRoh7hT-QZEFFab0YWSqH-LGwW4O1wlTGY-xCGYFoIQ98fbpwPH1_ATuBNnu2pUdt-CCjvL/s1600/Sasa+Stankovic.jpg" imageanchor="1" style="clear: left; float: left; margin-bottom: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" height="271" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj3hXF3psgzkKbgJ01QHBvo3MtrObLrGeiPxGQ19UgdO7wpOXAIr3-cOXwYSFEnWbEuVpidUmRoh7hT-QZEFFab0YWSqH-LGwW4O1wlTGY-xCGYFoIQ98fbpwPH1_ATuBNnu2pUdt-CCjvL/s320/Sasa+Stankovic.jpg" width="320" /></a></div>
<div style="text-align: right;">
Српски говори југа Србије имају неке заједничке одлике са стадардним бугарским језиком. Те сличности изазивају пометње међу два сродна словенска народа. Овај рад је покушај да укаже на неке узроке и последице таквог стања, као и на начине за превазилажење предрасуда. </div>
<div style="text-align: right;">
</div>
<div style="text-align: right;">
Кључне речи: Јужни Словени, дијалекат, лингвистичка географија, изоглосе, балканизми, неслованскои супстрат, стандардни језик, Вукова језичка реформа, равномерни културни развој</div>
<br />
<div style="text-align: justify;">
Ретки су Срби са југа Србије који се нису осећали непријатно због свога говора када су отишли било где северније од Ниша. Неувиђајни сународници са севера понекад нам говоре да нисмо Срби већ Бугари. Не треба посебно наглашавати да постоје поједини Бугари који су убеђени да етничка Бугарска трeба да се простире до Ниша. Зашто је то тако? Где је истина у свему овоме? Да ли наука не жели или не зна да каже истину? Овај рад се бави баш овим проблемима. Приступ овој теми нужно се заснива на мултидисциплинарном приступу. Ваљани одговор мора да се темељи на чињеницама минимум двеју наука, лингвистике и историје. Писати о овоме значи дотаћи се проблематике етнологије, социологије, географије, политике, културне политике ...</div>
<div style="text-align: justify;">
Историчари се углавном слажу да се масовно насељавање Словена на Балканско полуострво десило током 6. и 7. века. Преци Јужних Словена доселили су се са простора данашње Пољске и Украјине. Историја језика је склона гледишту да словенска племана нису била хомогена и да су у две различите групе кренули на југ (слика 1). На основу даљег развоја словенског језика може се тврдити да су јужнословенска племена од почетка била подељена на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу. Касније ће се из западнојужнословенске групе, између осталих, издвојити и српски језик, а на основама источнојужнословенске групе настаће бугарски језик. Другачије речено, корени данашњих језичких разлика Срба и Бугара вуку порекло још из периода досељавања Јужних Словена на Балкан. </div>
<a name='more'></a><br />
<div style="text-align: justify;">
Посебно треба нагласити да назив Срба потиче из времена пре сеобе. На то нам указију многи топоними на простору данашње Пољске и Немачке. Чак једина аутохтона национална мањина у Немачкој су Лужички Срби. Првобитни назив Бугари односио се на освајаче Словена у источном делу Балкана. Бугари су, сродно Турцима, угро-финско племе, које је крајем 7. века покорило Словене на територији данашње Бугарске. Они су се због своје малобројности асимиловали у словенском окружењу. Тако да од њиховог етнитета није остало ништа осим имена. </div>
<div style="text-align: justify;">
Језичке разлике западнојужнословенске и источнојужнословенске групе детаљно је описао Павле Ивић. Тих 26 језичких разлика1 од суштиског су значаја за разумевање посебности српског и бугарског језика: </div>
<div style="text-align: justify;">
- Од прасловенског Д6Н6 у српском је добијено ДАН, а у бугарском ДЕН;</div>
<div style="text-align: justify;">
- Од прасловенског В6НУК у српском је добијено УНУК, а у бугарском ВНУК;</div>
<div style="text-align: justify;">
- Од прасловенских група *t` и *d` у српском је добијено СВЕЋА и МЕЂА, а у бугарском СВЕШТА и МЕЖДА ...</div>
<br />
<br />
<div class="separator" style="clear: both; text-align: center;">
<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg9-30Zvr6Plyx4LGyfcQweRUExf4IESejxG7pTcM18mvjNJXN_6pWVtt6hBw2kHiLfugSJ4PdTZ4hcq7ADt-CG3ttIQ9PnaBSfzuBC75Fuv9g48IWAp5_LksnJ6C-5HMmGATjTJMH70Gfo/s1600/slika_1.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" height="320" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg9-30Zvr6Plyx4LGyfcQweRUExf4IESejxG7pTcM18mvjNJXN_6pWVtt6hBw2kHiLfugSJ4PdTZ4hcq7ADt-CG3ttIQ9PnaBSfzuBC75Fuv9g48IWAp5_LksnJ6C-5HMmGATjTJMH70Gfo/s320/slika_1.jpg" width="224" /></a></div>
<div style="text-align: center;">
<b>Слика 1</b></div>
<br />
<div style="text-align: justify;">
Разлике никако нису последица стандардизације српског и бугарског језика, већ су постојале вековима пре него што је она извршена. Сноп старих изоглоса, односно језичких граница, сведоче да је у прошлости постојала оштра подељеност два народа. Ово се питање лингвистичке географије објашњава постојањем неприступачних планинских масива на терену на којима је пре Словена живело влашко становништво. Власи су се временом утопили у словенско становништво, али су њихови топоними остали са обе стране границе. Што се тиче југоистока Србије топоними румунског порекла су: Тумба, Сурдулица, Џеп, Сврљиг... </div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Након указивања на разлике између стандардног српског и бугарског језика, можемо анализирати сличности између неких српских дијалеката и бугарског језика. На почетку 20. века ове сличности објаснио је Алаксандар Белић, мада оне и дан-данас изазивају пометњу међу сродним словенским народима. Наиме, од свих српских дијалеката призренско-тимочки имају највише сличности са бугарским језиком, што на први поглед не чуди, јер су непосредно наслоњени на Бугарску. Ови говори обухватају пола Косова, а њихова јужна и источна граница мање-више се поклапа са државном гараницом Србије и Бугарске, односно Македоније. Западна и северна граница иде од Прокупља преко Сталаћа, па све до Зајечара. Ни ови говори нису хомогени, пошто се могу поделити у три говорна типа: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Називају их још и шопским и(ли) торлачким, а ово се нарочито односи на тимочко-лужнички говорни тип, који једним мањим делом прелази на територију данашње Бугарске (слика 2). Непоклапање језичких и државних граница имало је трајне последице на становништво Трна и Знепоља. Они су у политичким превирањима од Санстефанског до Берлинског конгреса платили највећу цену. Становници Трна већински су се изјаснили за припајање Србији, а не Бугарској, када се 1878/1879. године успостављала граница између ових држава. Трн је остао у Бугарској захваљујући руским трупама, које су насилно сменили српску власт ове вароши на челу са Аранђелом Станојевићем2, који је потом због претњи са групом својих сународника избегао у Србију. Тако Трн није имао исту судбину као Власотинце и друге јужне вароши, да се испоштује воља народа, па да остане у саставу Србије. </div>
<div class="separator" style="clear: both; text-align: center;">
<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh5kTbceuHjdltpnIPeVHl_-Gm2tzWTpVr_AsXI4SBHY08ogQ-drz4MiCs2Bs4zswtzqm-9S5kMCxR5pA63fAWyeWB91cEehV9LITxynPlV1lQstyGq-YT2xCiSto6dyjOO0KONUQko0Z4J/s1600/slika_2.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" height="235" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh5kTbceuHjdltpnIPeVHl_-Gm2tzWTpVr_AsXI4SBHY08ogQ-drz4MiCs2Bs4zswtzqm-9S5kMCxR5pA63fAWyeWB91cEehV9LITxynPlV1lQstyGq-YT2xCiSto6dyjOO0KONUQko0Z4J/s320/slika_2.jpg" width="320" /></a></div>
<br />
<div style="text-align: center;">
<b>Слика 2</b></div>
<div style="text-align: justify;">
Црна задебљана линија представља сноп изоглоса које оштро деле јужнословенско подручје на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Главне сличности призренско-тимочких говора са стандардним бугарским језиком су: свођење акценатског система на један акценат, редукован број падежа, компарација придева (убав-поубав-најубав), не познавање инфинитива, удвајање личних заменица (мене ме стра`).... Када би се ове одлике налазила само у бугарском језику, онда бисмо можда могли говорити о великом утицају бугарског језика на призренско-тимочкке говоре. Међутим, овакве језичке појаве имамо у румунском, албанском и грчком језику, а немамо их у другим словенским језицима, сем бугарског и македенског. Ово се само не односи на експираторни акценат, који је одлика већине европских језика. У лингвистици ове сличности се називају балканизми, пошто су примећени само код балканских народа. Што се тиче српских призренско-тимочких говора, у њима су се балканизми вероватно развили под утицајем румунског, тачније влашког елемента. Већ смо навели топониме румуског порекла, који су доказ да су Власи живели дуго на овим просторима, а опште је познато да у Источној Србији живе и данас. Иако су се асимиловали са Србима, њихов утицај на српске говоре је очигледан. У прилог овој тези иде и чињеница да Срби у данашњој Румунији мењају свој говор баш на овај начин. Наравно да ово не значи да Власи нису постојали и у другим српским крајевима, нпр. имамо планину Романију у Босни. На блискост Срба и Влаха широм Балканског полуострва указује и податак да Србе у Босни муслимански живаљ назива Власима. Срби су најездом Турака бежали у планинске крајеве где су сигурно затекли малобројно влашко становништво, које се бавило претежно сточарством. Са асимилацијом Влаха у српско окружење, назив етничке заједнице постао је синоним за сточарско занимање. Блискост Срба и Влаха је евидентна да и аутори који су декларисани као српски националисти то не споре. Речи Војислава Шешеља3 то најбоље илуструју: Очигледно је да су на свим данашњим српским просторима некад живели Власи. Срби их нису побили, нису их поробили ни прогонили. У прво време су те народне заједнице живеле одвојено, а онда су се интезивно мешале. Срби су као неупоредиво бројнији и виталнији асимиловали Влахе, па тако преузели њихове етничке одлике. Не треба се уопште чудити што су многи кроз историју све нас Србе називали Власима. Ми јесмо и Власи. У нашим венама тече и влашка крв, као прастановника Балкана. Али, смо пре свега Срби јер је српска етничка маса у том стапању народа била изразито доминантна. </div>
<div style="text-align: justify;">
Дакле, иако је и код Срба постојао снажан утицај неслованскот супстрата, несловански елемент је много јачи код Бугара (почевши од самог националног имена), што је утицало да бугарски језик као стандардну норму има балканизме, док стандардни српски језик нема. </div>
<div style="text-align: justify;">
Пошто је објашњено зашто призренско-тимочки говори нису бугарски, треба објаснити зашто припадници других српских говора имају подругљив однос према својим јужним сународницима. Није потребно познавати историју језика да би се закључило да се призренско-тимочки говори највише разликују од стандардног српског језика. Многи критичари оваквог стања виде као главног кривца Вука Караџића са његовом језичком нормом. Међутим, то је површан закључак. Доласком Турака на Балкан и након пада српске средњевоковне државе </div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
српски језик је делио судбину свог народа. Честе српске сеобе услед ратова и глади, затим непостојање културних и језичких веза, све је то утицало на удаљавање појединих делова Српства. Српска црква није могла да преузме све улоге пропале српске средњеваковне државе. Баш због непостојања готово никаквих културних веза (у најширем смислу речи) призренско-тимочки говори су се различито развијали у односу на друге српске говоре, а нарочито у односу на новије источнохерцеговачке и шумадијско-војвођанске говоре, који су током 19. века постали основица данашњег стандардног српског језика. Још пре рођења Вука Караџића источнохерцеговачки говор био је најраспрострањенији међу српским говорима. Под утицајем динарске миграционе струјe овај дијалекат је обухватао готово целу Босну и Херцеговину, пола Црне Горе, већи део Хрватске и добар део Србије, а утицао је и на говоре војвођанских Срба. Поред Српске православне цркве главни носилац српске националне свести била је јуначка епска поезија, која је највећим делом испевана говором динараца источнохерцеговачког типа, чак и онда када пева о јунацима који нису живели на динарским теренима. И у другим европским народима један дијалекат се изборио за основицу стандардног књижевног језика, по томе нисмо особени. У Италији основица стандардног италијанског језика је говор Тоскане, на којем су написана највреднија дела ренесансне књижавности. Свакако је међусобна испреплетеност Срба и Хрвата у сваком смислу утицала да источнохерцеговачки дијалекат заузма прворазредно место у међу српским, а касније српскохрватским говорима. Током целог 19. века хрватски филолози су ломили копља око тога који дијалекат да узму за свој стандардни језик и на крају су прихватили источнохерцаговачки, а разлози за такву одлуку Хрвата је тема неког другот рада. За нас је битно да су се Срби прихватањем источнохерцеговачког дијалекта удаљили од бугарских и македонских, а приближили се хрватским говорима. То језичко јединство је утицало на стварање зајадничке државе Срба и Хрвата и то више од 50 година после смрти Вука Караџића. Не треба сметнути са ума да је 1867. године начињен политички програм са бугарским емигрантима о стварању заједничке државе Срба и Бугара на чијем би челу био Михаило Обреновић4. Да је тај споразум спроведен у пракси, могуће да би призренско-тимочки говори имали пресудан значај на формирање зајадничког језика Срба и Бугара. Очигладно да је ток српске историје после смрти Вука Караџића ишао у правцу његове језичке реформе. Важно је напоменути да Вуку није ни дозвољено да посети јужне српске крајеве, па свакако ни сам није најбоље познавао ситуацију на терену. </div>
<div style="text-align: justify;">
Све горе наведено не значи да Вукова језичка реформа није подложна променама и да је данас 150 година после Вука не треба кориговати. Ако је Вук ишао испред свога времена, данашњи српски лингвисти каскају за историјским дешавањима. Скоро двадесет година после распада заједничке државе са Хрватима, ми се још увек скоро у свему држимо српскохрватског језика, осим у називу језика. Наравно да то није ствар само науке о језику него и државе. Данас негативан друштвени статус нема само књижевност на призренско-тимочкоким говорима, већ и дела и аутори који пишу језиком косовско-ресавског дијалекта. Најпознатије дело на овом дијалекту је Петријин венац Драгослава Михаиловића, које представља више изузетак него потврду да наведени говори имају бољи статус у српској култури. Косовско-ресавски говор можемо чути у популарним серијама Љубав на сеоски начин и Село гори, а баба се чешља, али зато у српској књижевности он има другоразредни значај. Тако да су оба српска говора, које потичу са Косова и Метохије, угрожена, са једне стране, нестајањем Срба са Косова, а, са друге стране, </div>
<div style="text-align: justify;">
што имају маргиналан положај у српској култури. Док се данас источнохерцеговачки говор дели на четири језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски), сами Срби потискују своје старије србијанске говоре. Српски академик и један од најзначајнијих живих српских књижавника Драгослав Михаиловић5 годинама указије на ову појаву: Новоштокавски је обухватио Београд и западну Србију, док нас 3,2 милиона који говоримо староштокавским или, како би лингвисти рекли, старије новоштокавским, доминирајућа доктрина науке о језику игнорише. Нема сумње да се на новоштокавском дијалекту боље и лепше говори, али нетрпељивост науке према србијанским дијалектима изазива тешке моралне и цивилизацијске последице по културу српског народа. Без обзира на историјске лекције и географску реалност, као да живимо и даље у 19. веку. Када би била боља позиција у српској кулрури косовско-ресавских говора мање би било предрасуда и о призренско-тимочким говорима. Ако се они лаички пореде са стандардним српским језиком, онда се доведи у питање и њихово српско порекло. Али, ако се упореде са себи најсроднијим српским дијалектом (косовско-ресавским), онда се слика драстично мења. Чак и читаоцу који нема стручних знања из историје српског језика, довољно је рећи да упореди говоре ликова провинцијалаца у филмовима Синише Павића са ликовима провинцијалаца из филмова Радоша Бајића, па ће приметити сродност старијих србијанских говора. Што се тиче бриге о језику ту много тога можемо научити од Хрвата. Они су много веће разике међу својим дијалектима успели да усагласе и успоставили континуитет неговања дијалекатске књижевности.</div>
<div style="text-align: justify;">
После свега реченог јасно је да постоји потреба да се нешто уради како би се одбациле већ доста укорењене предрасуде о призренско-тимочким говорима. Треба уврстити дела вредних писаца са овог поднебња у обавезну школску лектиру. Поред Боре Станковића и Стевана Сремца (који није из ових крајева, али је о њима писао) постоји још књижевника са југа Србије, који су вредни пажње. Глигорије Божовић је већ деценијама запостављен, пре свега из политичких разлога, иако његове приповетке о Косову и југу Србије представњају оно чиме се српска књижевност представила у свету између два светска рата. Највећи писац из пиротског краја Слободан Џунић неправедно је запостављен само што се у својим делима служио говором свога родног краја. Он је користио магијски реализам истовремено са светским признатим прозаистима Латинске Америке. Наравно, да озбиљније треба приступати и живим писцима са овог поднебља и на њиховом примеру показати да држава води рачуна о равномерном културном развоју. </div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
У школским програмима треба нагласити чињенице да неке одлике српскословенског језика данас можемо чути само у архаичним призренско-тимочким говорима. Рецимо, гласовна промена прелазак Л у О једино није извршена у сврљишко-заплањским и тимочко-лужничким говрима, само у призренско-јужноморавском говру данас се чује иманица СЛУНЦЕ, како се некад писало у најстаријим српским сачуваним записима, или чување полугласа у речима </div>
<div style="text-align: justify;">
типа Д6Н и С6Н од чега је добијено данашње ДАН и САН и сл. У погледу лексике можемо приметити да се у савременом српском језики користи реч БАШТИНА, али само у јужним српским крајевима чује се БАШТА као синоним за оца. Сигурно да је ученицима са ових поднебља лакше објаснити значење речи БАШТИНА. Реч ВАТРА6 је по неким тумачењима несловенског порекла, а у призренско-тимочким говорима више се користи реч ОГАЊ, која је типична за све словенске говоре. Дакле, ови говори су у неким својим одликама једина жива веза између најстаријег српског књижевног језика и савременог српског језика. </div>
<div style="text-align: justify;">
Нарочито на плану лексике може се доста учинити ако би се уврстиле неке словенске лексеме из призренско-тимочких говора у стандардни српски језик. У стандарном српском језику користи се реч КАШИКА, која је турског порекла, док се у наведеним говорима и данас каже ЛОЖИЦА, која је словенског порекла. Тако се под утицајем стандардног језика избацује из језичког фонда једна словенска реч и уместо ње користи турцизам. Зашто се не би поред КАШИКЕ у стандардни српски језик као дублет уврстила ЛОЖИЦА, са тенденцијом да се временом да предност српској (словенској) речи. Хрвати су сачували ЖЛИЦУ као своју варијанту ове речи словенског порекла. Слична је ситуација и са речју МАКАЗЕ, такође су турцизам, а у старијим српским говорима имамо нашу реч НОЖИЦЕ, мада овде постоји проблем са хомонимним значењем – НОЖИЦЕ као мале ноге. Ми још увек нисмо очистили српски језик од хрватских дублета, иако српскохрватски језик не постоји скоро 20 година. Детаљним истраживањем призренско-тимочких говора треба издвојити архајичне српске речи и укључивати их у стандардни лексички фонд свуда где имамо туђице. </div>
<div style="text-align: justify;">
Неговање матерњег језика је део неговања културе једног народа. Колико су питања језика битна доказ је да свака нова нација на Балкану тежи да створи свој језик. Кориговање Вукове реформе српског језика је неминовност, због низа историјских догађаја који су се десили у последњим деценијама. Том послу треба приступи плански уз ангажовање целокупне стручне јавности као што то раде сви културни народи. Невођење рачуна о матерњем језику је први корак у губљењу националног идентитета. Стварање српскохрватског језика претходило је стварању Југославије, као што је подели државе претходила подела језика. Зато реформа мора, више него до сада, да води рачуна о старијим србијанским говорима. Сада већ морамо да доказујемо да Црногорци говоре српским језиком, а да не говоримо о другима сродним народима. Плашим се да ћемо сутра морати да доказујемо како Срби на југу не говоре бугарским или македонским језиком, јер неки бугарски лингвисти и данас заступају ставове Крста П. Мисиркова7 да се западна граница</div>
<div style="text-align: justify;">
``бугарског`` језика креће Моравом и Ибром преко Скадра до Јадранског мора. Благовременим системским деловањем стручне јавности ојачао би српски национални идентитет, који је данас вишеструко угрожен, а стало би се на пут неким предрасудама које за последицу имају да се Срби стиде српског језика. </div>
<br />
______________________<br />
<br />
<div style="text-align: right;">
<b>Напомене:</b></div>
<ul style="text-align: justify;">
<li>1 Павле Ивић, Изабрани списи I, Просвета, Ниш, 1991, стр.179-181. (Слике су преузете из истог дела.)</li>
<li>2 Владимир Стојанчевић, Срби и Бугари 1804-1878, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 246-269.</li>
<li>3 Војислав Шешељ, Идеологија српског национализма, Велика Србија, Београд, стр. 439.</li>
<li>4 Јован М. Јовановић, Јужна Србија, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кона, Београд, 1938, стр. 62-64. </li>
<li>5 Драгослав Михаиловић, Мука је писати о ономе што се не познаје, Интервју дат у дневном листу `Блиц` 28.09.2008.</li>
<li>6 Коста В. Костић, Прилиг етноисторији Торлака, Футура, Нови Сад, 1995, стр.149.</li>
<li>7 Првослав Радић, Дијалекат и норма у настави српског језика, Књижевност и језик, Београд, 2008, LX, бр. 1-2, стр. 137.</li>
</ul>
<br />
<div style="text-align: right;">
<b>Литература:</b></div>
<ol style="text-align: justify;">
<li>Јован Цвијић, Балканско полуострво, Сабрана дела 2, САНУ-Књижевне новина-Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987.</li>
<li>Милорад Екмечић, Србија између Средње Европе и Европе, Политика-БМГ, Београд, 1992. </li>
<li>Петар Милосављевић, Систем српске књижевности, Народна и уневерзитетска библиотека Приштина, Приштина, 1996.</li>
<li>Недељко Богдановић и Јордана Марковић, Практикум из дијалектологије, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2000.</li>
<li>Владимир Дворниковић, Карактелогија Југословена, Просвета, Београд, 2000.</li>
<li>Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Издавачка књижница Зорана Станојевића, Нови Сад, 2001.</li>
<li>Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, СКЗ-БИГЗ, Београд, 2003.</li>
<li>Мирослав Јовановић приредио хрестоматију, Против Вука, Стубови културе, Београд, 2004.</li>
<li>Јеремија Д. Митровић, Србофобија и њени извори, Службени гласник, Београд. 2005.</li>
<li>Радивоје Микић, Књижевни језик и језик књижевности , Успења бр.5, Филекс, Лесковац, 2008. </li>
</ol>
<br />
<br />
<div style="text-align: right;">
<b>Saša Z. Stanković</b></div>
<div style="text-align: right;">
<b><br /></b></div>
<div style="text-align: right;">
<b>PREJUDICES ABOUT SERBIAN DIALECTS OF SOUTH SERBIA</b></div>
<div style="text-align: right;">
<b><br /></b></div>
<div style="text-align: right;">
<b>Summary</b></div>
<br />
<div style="text-align: justify;">
Serbian dialects of South Serbia have some similar characteristics with the standard Bulgarian language. These similarities cause disturbances between these two Slavonic people. This study is an attempt to pointy out to some causes and consequences of that condition as well as to the ways of overcoming the prejudices.</div>
<br />
<br />
<br />
<br />
<div style="text-align: right;">
<b>О аутору</b></div>
<br />
<br />
<div style="text-align: justify;">
<b> Саша З. Станковић </b>рођен је 04.08.1980. године у Лесковцу. Основну школу и гимназију завршио у Власотинцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу на Студијској групи књижевност и српски језик. Пише поезију од другог разреда основне школе када је и штампао прву песму у сарајевској Веселој свесци. Последњих година више се бави прозом, критиком и методиком српског језика и књижевности. До сада има двадесетак објављених библиографских јединица, највише у информативном листу Власина, Власотиначком зборнику, часописима Просветни преглед, Кораци, Књижевни лист и Успења (Новокомоноване народне песме – узроци експанзије турбо фолка; Стеван Сремац и Власотинчани, Гласовна промена прелаз Л у О; Супротне реченице – Село гори, а баба се чешља; Владар и владање - идеолошко читање Гетеовог ``Фауста``, Приче из безвремене шуме симбола, Предрасуде о српским говорима Јужне Србије, Илија Стреља Петровић у народној и ауторској књижевности итд.). Године 2007. објавио је песме у колектиној збирци Кућа од расцветалих жеља, Фондација даровирих – Власотинце. Један је од аутора у антологији Најкраће приче 2010 (Алма, Београд). Прву самосталу књигу прозе Двадесет жуљева објавио је 2010. г. у издању Књижевне омладине Србије у едицији `Пегаз`. Године 2011. ушао је у антологију ПЕГАЗ - печат времена заједно са писцима као што су Светислав Басара и Исидира Бјелица. Ради у Гимназији ``Стеван Јаковљевић``у Власотинцу и ОШ ``Бора Станковић`` у Губеревцу – Лесковац. Живи у Власотинцу.</div>
<br />Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com5tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-29367327750551170512012-10-18T05:25:00.001-07:002012-10-18T05:42:31.126-07:00NOVA KNJIGA: Marinko Arsić Ivkov, VODIČ NA ONAJ SVET<div style="text-align: right;">
<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhoiII1ICxBdsuTJrFT8Hdh4OOZRnfLL9DrrXVlurOLQeG9uDTy9O8KtYQUdlYD9WBiKJX67o9Fn_Qza7Au1mHMeYLIFK28KD5c-J1Q_7gLD3rz51rZnQy4uTDGFMd8TPVnw15qpHnWi5LM/s1600/marinkoARSICivkov.jpg" onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}"><img alt="" border="0" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5461386158491839218" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhoiII1ICxBdsuTJrFT8Hdh4OOZRnfLL9DrrXVlurOLQeG9uDTy9O8KtYQUdlYD9WBiKJX67o9Fn_Qza7Au1mHMeYLIFK28KD5c-J1Q_7gLD3rz51rZnQy4uTDGFMd8TPVnw15qpHnWi5LM/s200/marinkoARSICivkov.jpg" style="cursor: pointer; float: left; height: 138px; margin: 0pt 10px 10px 0pt; width: 200px;" /></a><b>NOVA KNJIGA</b><br />
<b>Marinko Arsić Ivkov: VODIČ NA ONAJ SVET</b><br />
<b>Izdavači: Ljubitelji knjige, Novi Sad, Altera, Beograd 2011.</b><br />
<b><br /></b>
<b></b>
<b>UVODNI TEKST I REZIME NA ENGLESKOM:</b><br />
<b><br /></b>
<span style="color: #20124d;"><b>UVOD</b></span><br />
<br />
<div style="text-align: justify;">
</div>
</div>
<div style="text-align: justify;">
– Brrrr… – strešće se mnogi čitalac kad ugleda naslov ove knjige.</div>
<div style="text-align: justify;">
– Uh... – odahnuće s olakšanjem, kao posle noćne more, onaj koji stigne na njen kraj, rešen da je više nikad ne uzme u ruke.</div>
<div style="text-align: justify;">
Ipak, nije baš sve tako strašno. I ovaj Vodić, kao i sve knjige koje govore o smrti, umiranju i mrtvima, govore, u stvari, o živima. Kao i sve knjige, i on je ogledalo koje držimo u ruci.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Sa smrću danas nešto nije u redu.</div>
<div style="text-align: justify;">
To je odgovor na pitanje: čemu ova knjiga?</div>
<div style="text-align: justify;">
I objašnjenje zašto Vodič nije obična knjiga o smrti.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Ovo je jedini vodič za pravac kojim niko ne želi da ide i za odredište u koje niko ne želi da stigne. Ali kojim svako ide i gde svako stiže. Nijedan stanovnik ove planete još nije skrenuo s tog puta.</div>
<div style="text-align: justify;">
S obzirom na tu činjenicu, ovaj putovođa bi trebalo da bude najtraženija knjiga. Nažalost, to je samo iluzija, kojoj pisac nijednog trena nije podlegao.</div>
<a name='more'></a><br />
<br />
<div style="text-align: justify;">
U Vodič je ugrađeno više stotina teorijskih i stručnih knjiga i publikacija, beletristike, štampe, internet sajtova, službenih i statističkih izveštaja. On se temelji na hiljadama podataka i informacija. Za njegovo pisanje bilo je potrebno mnogo više truda nego za pisanje bilo kog vodiča, jer nema ni zagonetnijeg odredišta ni zakučastijih staza kojima se do njega putuje. Ali sve to ne garantuje da će od njega bilo ko imati koristi. Sa putovanja na koje on vodi ne stižu razglednice i pozdravi. Beskorisnost je i inače sudbina većine knjiga.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Pored toga, mnogi čitalac će (s pravom) reći da on sam, svojim životom, piše sopstveni vodič na onaj svet. (U vreme interneta, »stonog izdavaštva« i opšte skribomanije, ovakvo mišljenje ima još veći stepen ozbiljnosti.)</div>
<div style="text-align: justify;">
To da čovek svojim životom piše svoj vodič u smrt, to je možda i najbolja definicija života.</div>
<div style="text-align: justify;">
Ali kada bi čovek znao šta je život, možda bi znao i šta je smrt.</div>
<div style="text-align: justify;">
»Ćuti, Sančo«, rekao je (besmrtni!) plemić iz La Manče, »sve do smrti je život«.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Sa puta kojim čitaoca vodi ovaj vodič niko se nije vratio.</div>
<div style="text-align: justify;">
Nevernici i vernici vekovima raspravljaju šta se događa posle odlaska i šta je čovek – duša ili telo, duh ili materija. Je li poslednja stanica Noksvil u Tenesiju, ili naselje na čijoj kapiji dežura sv. Petar. Isus je mudar spoj jednog i drugog, smrti i večitog života.</div>
<div style="text-align: justify;">
»Ustani, Lazare!« U ove dve Hristove reči sadržan je san svakog čoveka.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Ni uspravljanje na dve noge, ni stvaranje prvog oruđa, ni uvećanje moždane mase, ni sposobnost govora, tvrdi Edgar Moren, nisu iskopali toliko dubok jaz između čoveka i životinje koliko smrt. Najvažniji dokaz očovečenja neandertalca je činjenica da je on sahranjivao svoje mrtve.</div>
<div style="text-align: justify;">
Grob je kolevka čovekove istorije.</div>
<div style="text-align: justify;">
Sartr je taj jaz, razliku između čoveka i životinje, našao u samoubistvu. Grigorij Čhartišvili (poznatiji kao Boris Akunjin) razradio je tu Sartrovu misao: Homo erectus je postao Homo sapiens onoga časa kad je shvatio da je vlasnik svoga života, odnosno da ima slobodu raspolaganja svojim životom. Kad je stajao na ivici stene i svesno se odlučio da korakne. Dakle, čovek je postao čovek kad je izvršio prvo samoubistvo. To ga je odvojilo od svih ostalih živih bića.</div>
<div style="text-align: justify;">
Istorija čovečanstva ne počinje rođenjem prvog čoveka, nego njegovom smrću.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Pisac Artur Kestler (izvršio samoubistvo) je napisao: „Da u našem rečniku ne postoji reč smrt, velika književna dela ne bi bila napisana, piramide i katedrale ne bi postajale, a ni dela religiozne umetnosti – a sva umetnost je religioznog ili magijskog porekla“.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Čovek umire na različite načine. Najređe svojom voljom. U smrt ga šalju drugi. Bilo da je reč o starosti, neizlečivim bolestima ili o nasilnim smrtima. Na malo čijem nadgrobnom spomeniku piše: »Umro sit života«.</div>
<div style="text-align: justify;">
Prirodne smrti su bile ne samo bezbolne, nego i »lepe«. »Budeš li živeo toliko dugo kao ja«, zapisao je pedantni Brija-Savaren reči svoje umiruće baba-tetke, »naći ćeš da je smrt potreba nalik spavanju.« Ali prirodnih smrti danas gotovo da i nema.</div>
<div style="text-align: justify;">
Današnji čovek živi mnogo duže od svojih predaka, ali cena te blagodeti je da on ovaj svet često napušta u mukama. Najsrećniji su oni koje pokosi srčani udar ili infarkt, koji umru »u trenutku« (ovakvu smrt priželjkuje gotovo svaki pripadnik tzv. zapadne civilizacije). Ljudi su vekovima umirali u svojim kućama. U 19. i prvoj polovini 20. veka u bolnicima i staračkim domovima umirala je samo sirotinja. Danas je slika potpuno obrnuta. Ogromna većina stanovništva (u SAD preko 80 odsto) umire u bolnicama ili domovima za stare. Uprkos napretku medicine i farmakologije, mnogi umiru teško, u bolovima, a medicina nema načina da takvu smrt olakša. To je kad čovek pasivno »trpi strelice sudbine«.</div>
<div style="text-align: justify;">
Kao aktivan činilac smrti, čovek je dostigao vrhunac u 20. veku, bilo da je reč o ubistvima ili samoubistvima.</div>
<div style="text-align: justify;">
Kod mnogih ljudi postoji želja za ubijanjem i mnoge ubice osećaju zadovoljstvo što su ubile čoveka. Čovek je jedino biće koje se užasava smrti i istovremeno ubija svoje bližnje, jedino biće koje traži smrt, napisao je Edgar Moren. Frojd je kliničkim ispitivanjem utvrdio da dete nosi u sebi želju da ubije roditelje i mrske osobe. Doktor Jozef Mengele je, neposredno ili posredno, učestvovao u ubijanju oko 400.000 ljudi. Pred smrt, u dubokoj starosti, izjavio je da se ne kaje za svoje zločine i da u njima ne vidi ništa loše, jer su bili u službi medicine.</div>
<div style="text-align: justify;">
Istorija ubijanja bila bi jedna od najsveobuhvatnijih i najpreciznijih istorija čovečanstva. Jednu takvu istoriju napisao je Kolin Vilson.</div>
<div style="text-align: justify;">
Samoubistvo je čisto filozofsko delo, rekao je Novalis. Ali to je romantizam. To je 18. vek. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 2000. godine na planeti Zemlji izvršeno je 815.000 samoubistava. Grigorij Čhartišvili je 20. vek nazvao vekom samoubistava.</div>
<div style="text-align: justify;">
Za snalaženje u džungli nasilnih smrti, vodič je, izgleda, neophodan.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Vodič nikako nije teorijska ili filozofska rasprava o smrti, iako se filozofske i naučne rasprave i stavovi nisu mogli izbeći. Oni koji su uistinu predani filozofiji, bave se, u suštini, samo jednim – umiranjem i smrću, rekao je još Platon. Tome se malo šta može prigovoriti, osim da više nema prave filozofske rasprave o smrti. Takva rasprava je odavno kontaminirana etikom i religijom, a u novije vreme biologijom i genetikom.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Mnoštvo fusnota i citata mogu da navedu na pomisao da je autor imao ambiciju da napiše naučno delo. No oni su tu pre svega kao potpora istinitosti i čitalac ne treba da ih se plaši.</div>
<div style="text-align: justify;">
Mnoštvo epizoda trebalo bi da čini ravnotežu suvoparnim fusnotama. Te epizode su kao neke čarde na neumitnom putu kojim nas ovaj namrgođeni vodič vodi.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Čovek je smrti, kao »jedinoj svojoj izvesnosti«, prilazio na razne načine, zavisno od civilizacije i kulture kojoj je pripadao. Ono što je tom prilazu kroz čitavu njegovu povest zajedničko, bez obzira da li je pripadao primitivnom ili razvijenom društvu, jeste prihvatanje smrti kao realnosti. Čovek se plašio smrti, ali od nje nije bežao. Nije zatvarao oči pred činjenicom smrti, samo je tu činjenicu različito tumačio. Smrt je kroz celu čovekovu istoriju prihvatana kao deo života, kao što je bio slučaj i sa rađanjem.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Da se u naše vreme u tom pogledu nešto menja, među prvima je primetio Džefri Gorer. Čovek je počeo da beži od smrti, da je skriva od samog sebe. Tu pojavu je, imajući na umu odnos viktorijanskog društva prema seksu, označio kao pornografija smrti. Smrt i pornografija zamenili su mesta. Tamo gde je 19. vek držao seks, savremeno društvo smestilo je smrt. Smrt je počela da vređa dobar ukus, kao što je to nekad činila pornografija.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Čovek se od svojih pokojnika rastajao, a to čini i danas, na razne načine i uz različite obrede. Još je Bekon uočio da »pogrebna svečanost više zastrašuje nego sama smrt«.</div>
<div style="text-align: justify;">
Amerikanci su, u okviru »pornografije smrti«, praksu pogrebnih obreda okrenuli naopačke. Pogrebi su u SAD postali javni spektakl, a ne žalosna privatna ceremonija. Bol za mrtvima treba sakriti, napisala je Džesika Mitford u svojoj socijalnoj anatomiji savremenih američkih pogreba, o umiranju ne treba pričati, ne treba nositi crninu, obeležavati kuću ili stan crnim florom ili umrlicom, koristiti mrtvačke kočije, primenjivati post mortem moral. Udaja ili ženidba nekoliko meseci posle smrti bračnog druga treba da bude normalna pojava. Led je probila glumica Elizabet Tejlor, koja se udala nekoliko meseci posle smrti muža Majka Toda (»Majk je sada mrtav, a ja sam živa«).</div>
<div style="text-align: justify;">
U SAD je na sceni veliko bežanje od smrti. Smrt se sklanja iz javnog života, među kulise. Mrtvace doteruju, da bi tako prevarili smrt. Amerikanci umiru kao modeli. Svaka smrt je reklama za pogrebni zavod.</div>
<div style="text-align: justify;">
Pogrebni zavodi stvaraju iluziju da pokojnika ne treba žaliti. Bol treba potisnuti, sakriti, ma se iz tog potiskivanja rodile depresija i psihička bolest. Za njih postoje pilule i psihijatrijske ordinacije.</div>
<div style="text-align: justify;">
Otvaraju se »groblja sa sistemom zamrzavanja«. Tu se leševi, zatvoreni u čelične kovčege, čuvaju na minus 200 ºC i čekaju napredak nauke, koja će moći da ih vrati u život.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Glavni razlog za ovakvu promenu pogrebnih običaja ipak je novac. Korist koja se može isisati iz pokojnika je ogromna. Testament, nasleđe, polisa osiguranja, prodaja (ili krađa) pokojnikovih organa i celih leševa samo su vrh ledenog brega. Pogrebna industrija danas obrće milijarde dolara.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Grobovi su, uostalom, bili jedan od prvih, ako ne prvi, pokazatelja raslojavanja u primitivnim društvima. U smrti su svi isti, parafrazira Tom Hikman Orvela, ali neki su istiji. Danas naročito.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
21. vek biće vek smrti. Kao što je 20. vek bio vek produžavanja ljudskog života i borbe za njegovo dostojanstvo. U prethodnim stolećima čovek se izborio za slobodu tela, slobodu osećanja, slobodu mišljenja, slobodu vere. Došao je red na smrt. Na borbu za slobodu vlastitog umiranja. 21. vek biće vek slobodne smrti, kao krajnje potvrde čovekovog oslobođenja. Pojedinac će morati sam da donosi odluku kad će i kako da umre, da se istinski suoči sa svojom smrću, bez posredovanja crkve ili zvaničnog morala (kao što je bio slučaj sa vladajućim „sindromom smrti“ u srednjem veku, u doba ozloglašenog i instrumentalizovanog dance macabre). Postaće gospodar svoje smrti. Priručnici za najbezbolniju i najbržu smrt već postaju bestseleri i sve češće mogu da se nađu pored pokojnikovog uzglavlja, kao potvrda dobro naučene lekcije.</div>
<div style="text-align: justify;">
„Izaberi svoju smrt“, to će biti jedno od prava građanina zrelog 21. veka.</div>
<div style="text-align: justify;">
To je i jedna od poruka ove knjige.</div>
<div style="text-align: justify;">
Druga je da je ta sloboda, kao gotovo sve slobode, u velikoj meri iluzija. U eri koja je već počela, sloboda će imati veoma uslovno značenje. Možda naši potomci idu u susret pornografiji slobode.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Gorer i Mitfordova su bili proroci. Među prvima su prepoznali šta se događa sa smrću. Ali danas je i sredina 20. veka prošlost.</div>
<div style="text-align: justify;">
Era individualnosti je završena. Era koja je rođena sa renesansom i koja je dostigla zenit u 19. i 20. veku, umrla je poslednjih decenija 20. veka.</div>
<div style="text-align: justify;">
U toj eri pojedinac je, uprkos verovanju pesnika-propovednika da nijedan čovek nije ostrvo sasvim samo za sebe, bio mali kosmos. I kad je činio gluposti, činio ih je u svoje ime.</div>
<div style="text-align: justify;">
Danas nema individualnosti, nema ničeg velikog na planu duha. Nema visoke kulture. Nema duhovnih aristokrata. Čak ni materijalnih. Bogataši ne umeju da nose teret bogatstva. Intelektualci ne mogu da nose teret individualnosti.</div>
<div style="text-align: justify;">
Sve je obezličenje, novi kolektivizam. Moda i ugledanje. Trčanje za nekim.</div>
<div style="text-align: justify;">
Nema više velikih individualaca. Nema više velikih, genijalnih umetničkih dela.</div>
<div style="text-align: justify;">
Nikad u istoriji nije bilo više visokoobrazovanih ljudi i nikad svet nije bio bezličniji i neobrazovaniji nego što je danas.</div>
<div style="text-align: justify;">
Sve je visokotiražno, sve je odlivak, sve je potrošna roba (od kuća, automobila, mašina, uređaja, do romana i slika, sve je kratkog veka, jer mora da bude zamenjeno drugim, isto tako kratkovekim proizvodom).</div>
<div style="text-align: justify;">
Nikad nije bilo većih tiraža knjiga i nikad nije bilo površnijih čitalaca i još površnijih pisaca. Danas je veština napisati knjigu koja ništa ne kaže, u kojoj nema ni jedne nove misli ili rečenice. Danas se takvim knjigama odaje priznanje.</div>
<div style="text-align: justify;">
Današnja književnost je veština citiranja. Sakrivanja iza drugih.</div>
<div style="text-align: justify;">
Današnji bestseler zaboravlja se posle nekoliko godina.</div>
<div style="text-align: justify;">
Kreativnost je umrla. Zamenila ju je iluzija kreativnosti, koju održava stalni potop novih, kratkovekih proizvoda.</div>
<div style="text-align: justify;">
Granica između kulture i subkulture je u savremenom svetu i inače tanka, ili je uopšte nema. To naročito važi kad je reč o smrti.</div>
<div style="text-align: justify;">
<br /></div>
<div style="text-align: justify;">
Za simbol moderne civilizacije sociolozi su odavno izabrali hamburger.</div>
<div style="text-align: justify;">
Hamburger se sklapa od gotovih elemenata, on se ne pravi. U pogonima Mekdonaldsa nema kuvara, sve poslove obavljaju priučeni radnici. U velikim hladnjačama njima dovoze gotove, testirane delove «big meka» ili sladoleda, i njih se ne tiče ni sastav ni kvalitet tih delova. Nema kuhinjskih mirisa, nema vatre, šporeta, ringli, roštilja, nema individualnih ukusa i želja. Nema čak ni tanjira, escajga i čaša. Nema ni muva. Jedino se čuje zujanje mašina i vidi svetlucanje desetina displeja i lampica.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Smrt nije mogla ostati pošteđena.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Kloniranje kompletnog čoveka (još uvek) nije dozvoljeno. Ali proizvodnja rezervnih delova za čoveka jeste. Čovek u koga su ugrađeni klonirani rezervni delovi ne može da umre onako kako je umirao „individualac“. Njegova smrt mora biti bar malo opštija, površnija i neozbiljnija. Ruku na srce, njegovi posmrtni ostaci baš i nisu, kao što ni on nije bio za života, nešto posebno i neponovljivo. Pošto nisu sasvim njegovi, oni mogu biti predmet „intervencija“ koje su tog trenutka „u trendu“, kao što je i njegovo telo za života bilo predmet inovacije i dorade. Ne može klonirani ili poluklonirani čovek biti sahranjen kao individualac 19. veka.</div>
<div style="text-align: justify;">
Koga može da takne njegova smrt, sem njegovih najbližih. Ako u eri hamburgera i ožalošćena porodica ne postane suvišna.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Samo u eri individualnosti, eri čoveka kao jedinke, ubistvo je moglo da se poredi sa umetnošću. Posle De Kvinsija, mnogi autori su se poigrali takvim poređenjem i stvorili velika dela. Bila je to ekskluzivna sublimacija jednog doba kojeg više nema.</div>
<div style="text-align: justify;">
U vreme odlivaka, i ubistva i razmišljanja o ubistvu ne mogu biti ništa do odlivci.</div>
<div style="text-align: justify;">
Internet, televizija i štampa su svakodnevno preplavljeni ubistvima. Ali pošto ona, iako ih je sve više, ne dotiču nikoga, već odavno su s prvih strana novina prebačena u ćoškove poslednjih stranica. Među dosadne i jednolične vesti. A ne uzbuđuju nas mnogo ni kad se dešavaju pred našim očima.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Izrazi kao što su upravljanje smrću, medicid, ubrzana smrt, aktivna eutanazija, pasivna eutanazija, asistirano samoubistvo, samoubistvo uz tuđu pomoć, smrt uz pomoć lekara, klinika za samoubistva, samo su neki od zbunjujućih orijentira u bespuću u koje će, pre ili kasnije, da zaluta gotovo svaki smrtnik.</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Možda upravo to može biti nagoveštaj da će Vodič, i pored autorove skeptičnosti, ponekom poslužiti kao dobrodošao priručnik.</div>
<div style="text-align: justify;">
„Valja nama preko reke.“</div>
<div style="text-align: justify;">
</div>
<div style="text-align: justify;">
Pre polaska, autor se zahvaljuje uredniku ovog izdanja, piscu Miloradu Grujiću, koji ga je poslednjih godinu dana diskretno ometao u radu, podsećajući ga na rokove za završetak rukopisa. Vodič je tako postao kraći, sažetiji i, verujem, lišen mnogih suvišnih detalja, odrednica i stranica, zanimljiviji (ili manje dosadan) čitaocima.</div>
<br />
<br />
<br />
<div style="text-align: right;">
<span style="color: #073763;"><b>SUMMARY</b></span></div>
<br />
<br />
<div style="text-align: justify;">
Grave is the cradle of the history of men kind. History of humanity does not begin with birth of the first man, but with his death. It is what separates man from all other living creatures the most, weather it is death awareness, way of dieing, funeral customs or benefiting from death. </div>
<div style="text-align: justify;">
Man is the only being that is afraid of death, but also the only being, as observed by Moren, who seeks death. He equally kills his fellow men and himself. Between 50 and 55 million people die on Earth every year. Violent death, according to the World Health Organization data for the year 2000, means the end for over 1,6 million people. Over a half of that number, 815.000, commits suicide. </div>
<div style="text-align: justify;">
While history shows different views on suicide, that of the state, the church, and the official morality, man has been much more tolerant towards homicide, especially if it is in the context of war, in the name of faith or ideology, death sentence or vendetta. </div>
<div style="text-align: justify;">
In recent history, starting with the second half of the 18th century, man starts to gain a lot from the death of his fellow men. Twentieth century sees an expansion of this gain which derives new economic branches – from the funeral industry, which is worth billions of euros, to human organ trafficking.</div>
<div style="text-align: justify;">
Man’s attitude toward death during time is shown on examples of USA, Russia and Serbia.</div>
<div style="text-align: justify;">
Starting with the second half of the 20th century death experiences a transformation. True natural death is almost non existent. Man’s life is significantly extended, but he more often dies in pain, at hospitals or nursing homes. The very definition of death has changed. According to many authors, this definition is bound to change again, mostly because of the availability of the transplant organs, as well as euthanasia, or assisted suicide.</div>
<div style="text-align: justify;">
Twenty first century will be the one for the emancipation of death. Man has fought for centuries for the freedom of his body, his feelings, his thoughts, and now is the time for death. Freedom of death will be the final confirmation of man’s liberation. Death of an individual will mostly be the matter of an agreement between the patient, family, doctor, health insurance and insurance companies. Movements for dignifying death, who are so far only advising on suicide with the help of others, with “do it yourself” principle, will fight for adopting legislation on euthanasia and assisted suicide.</div>
<div style="text-align: justify;">
Medical ethics will move forward in the same direction, the same way that bioethics and clinical ethics have significantly changed already. „Slippery slope“ in assisted death, which can always be interpreted and applied too broadly, since it will represent an easy way out for the doctors as well as the patients and their families, will be nothing more but “collateral damage”. </div>
<div style="text-align: justify;">
As our attitude toward death changes, funeral customs will change as well as the funeral industry. Judging from the first decade of the 21st century, our prospects on that front are unlimited.</div>
<div style="text-align: justify;">
Chapters: The Beginning or The End, Benefiting from Death, Kill Thy Fellow Man, Suicide, Cannibalism, Why?, Die the American Way!, Die the Russian Way!, Die the Serbian Way!, Feast and Death, Murder as an Art, Dr Death, Prospects.</div>
<br />
<br />Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-67507374915225114612012-03-06T01:44:00.003-08:002012-03-06T02:30:48.632-08:00UVODNI TEKST ZA 2012.<div style="text-align: justify;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh4M4Ab9QRFBu3YdpKGDwR540lM4i0dwwCOWY4wpqK35HO4ze6Shltfb_rs2Uam_siXkqzFpHWTN7TdYwCMt1WWJ3G6c9a8wf-Bskso_siqXIbIWcgFog5Q513AFKkNnLc7hQDd0yCi94zN/s1600/logo.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 200px; height: 80px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh4M4Ab9QRFBu3YdpKGDwR540lM4i0dwwCOWY4wpqK35HO4ze6Shltfb_rs2Uam_siXkqzFpHWTN7TdYwCMt1WWJ3G6c9a8wf-Bskso_siqXIbIWcgFog5Q513AFKkNnLc7hQDd0yCi94zN/s320/logo.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5716717909348376962" border="0" /></a>NOVA ALTERA i u 2012. nastavlja da se bavi aktuelnim problemima srpske književnosti, jezika, umetnosti i kulture uopšte, kao i društvenim i političkim stanjem u Srbiji, koje je, u velikoj meri, stvorilo te probleme ili sprečava i odlaže njihovo rešavanje. Na deo tih problema ukazano je i u uvodnom tekstu u prvom broju Nove Altere za 2010. godinu – „Plišana represija“.<br />Nova Altera je u protekloj godini posebnu pažnju posvetila pitanju preispitivanja književnih vrednosti koje je, na ideološkoj osnovi, uspostavio komunističk irežim i potrebi ponovnog čitanja srpske književnosti.<br />Ovim pitanjima bave se tekstovi objavljeni u 2010. godini:<br />Miroljub Milanović, „Posleratna srpska proza i njeni glavni predstavnici“,<br />Miroljub Milanović, „Pola veka ćutanja“,<br />Marinko Arsić Ivkov, „Ideologija i savremeni srpski roman o selu“,<br /><br />Represija nad nepodobnim književnicima i njihovim delima, koju su vršili ne samo režimska kritika, nego, u mnogo drastičnijem vidu, i politika i sudstvo, tema je sledećih tekstova objavljenih 2010. godine:<br />Marina Mirković, „Crveni kralj i druge zabrane“<br />Ivan Ivanović, „Razočarani disident“,<br />Dokumenti o kršenju ljudskih prava književnika Ivana Ivanovića (tekst objavljen u rubrici Dokumenti).<br /><br />Teme koje Nova Altera pokreće u 2012. godini:<br />- srpska književnost u eri partokratije,<br />- književnost među klanovima, uticajnim interesnim grupama, političkim partijama, „tržišnim zakonima“, favorizovanom subkulturom i kičom, poplavom strane knjige...,<br />- zašto se ne menja lestvica vrednosti koju su uspostavili komunisti, zašto se ne pristupa novom čitanju srpske književnosti, koje neće zavisiti od politike i ideologije,<br />- može li (državna) administracija da određuje književne vrednosti i književni doprinos pisaca nacionalnoj kulturi,<br />- položaj književnih stvaralaca u provinciji,<br />- šta rade udruženja književnika,<br />- zašto je zamro književni život – književne tribine, književni časopisi,<br />- treba li nam nova i odgovorna književna kritika,<br />- rehabilitacija pisaca žrtava komunističke represije i njihovih dela,<br />- škola (osnovna, gimnazije, fakulteti) i savremena domaća književnost,<br />- tretman domaće književnosti u medijima.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">POZIV NA RASPRAVU<br /><br />SRPSKI KNJIŽEVNI JEZIK DANAS<br /></div><br />Da li je srpski književni jezik zaista jezik kojim govori i piše većina Srba u Srbiji i da li on može da bude standardan, normativan, jezik Srba u Republici Srbiji?<br />Da li srpski jezik, kao i književnost, žrtva politike?<br />Činjenice koje je u nekoliko svojih tekstova naveo pisac Dragoslav Mihajlović, kao i njegove analize Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, govore suprotno.<br />Predlog za raspravu je tekst Ivana Ivanovića Dijalekatska književnost, objavljen u Novoj Alteri, a izgovoren na okruglom stolu u Leskovcu, kao i stavovi književnika Dragoslava Mihailovića, o zapostavljenosti staroštokavskog u odnosu na novoštokavski književni jezik.<br />Nova Altera poziva jezičke stručnjake, pisce i sve zainteresovane da svoje priloge i komentare dostave redakciji na sledeće mejl adrese: <a href="mailto:prozaonline@gmail.com">prozaonline@gmail.com</a>, srpy@open.telekom.rs, ivan1912@open.telekom.rs<br /><br />Nova Altera je otvorena za sva mišljenja i sve predloge.<br />U demokratskom društvu, argumentovana rasprava pokreće praktično delovanje i promene.</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-45424141771600528182012-03-05T23:49:00.001-08:002012-03-07T01:58:02.109-08:00Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 6 I 7<div style="text-align: justify;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEibNt7WwoAjjXLYPc-0wTY3CjWJS8HtmHaUp5g-XG47kfzjMeKSEc5Usm9B-u1QRuVb3Q_dEZOjfIcUoYQmQaybhe3DHNFlsGXBWFajGEgsAb9u2yMqlP9fFCVLoRwjNEhR-0b_POjrzJTx/s1600-h/ivan-ivanovic-ver.jpg" imageanchor="1" style="clear: left; float: left; margin-bottom: 1em; margin-right: 1em;"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEibNt7WwoAjjXLYPc-0wTY3CjWJS8HtmHaUp5g-XG47kfzjMeKSEc5Usm9B-u1QRuVb3Q_dEZOjfIcUoYQmQaybhe3DHNFlsGXBWFajGEgsAb9u2yMqlP9fFCVLoRwjNEhR-0b_POjrzJTx/s200/ivan-ivanovic-ver.jpg" border="0" height="200" width="143" /></a>Пошто сам заокружио садашњост Јужне Србије, направио Јужносрбијански круг кредом, остало ми је да се вратим у историју ове регије, не бих ли њоме објаснио њену савременост. Историја је учитељица живота.<br />Све књиге првог циклуса имају тачку гледишта у садашњости. Испричане су из угла њиховог настајања, па иако свака има своју повест, не могу се назвати историјским. Историјска литература подразумева померање тачке гледишта у време збивања описаних догађаја. То је значило да сам историју Јужне Србије морао да испричам из угла њеног дешавања, а то је налагало враћање сказаљки времеплова у прошлост. При том сам морао да одредим време које те сказаљке показују.<br />Приликом конципирања и стварања циклуса СРБИЈА НА ЈУГУ имао сам бар две дилеме: прву, историјску, да се определим које време да узмем као полазиште историје Јужне Србије, и другу, књижевну, како да ту историју испричам.<br />Чињеница је да је Српска држава настала на југу. Први прави творац те државе Стеван Немања имао је своју жупанију у Топлици, са седиштем у месту које се називало Топлице, затим Беле Цркве, на крају Куршумлија (турски назив, Турци су од лима са Немањине задужбине лили куршуме). Велики жупан Немања је свакако идеју о држави зачео у Топлици, а државу је формирао нешто западније на обали Ибра. Та немањићка Србија трајаће три века и биће једна од најпросперитетнијих европских држава. Јужна Србија (са Косовом) била је средиште те државе. Падом немањићке Србије настао је велики мрак у српској историји, а прво светло је запаљено великим народним устанком на Северу Србије, Првим српским устанком, под Карађорђем. Нема сумње да модерна српска историја почиње овим устанком. Ја сам се определио за ову солуцију, описао сам историју Србије на Југу која је почела дешавањима на Северу, што значи да сам описао два века српске историје и државе на Југу Србије, започетих дешавањима 1804. године и трајућих до данашњих дана.<br />Главни проблем који има писац историјске литературе тиче се јунака те литературе. Као парадигму могу да узмем Лава Толстоја и Добрицу Ћосића. Оба ова писца су комбиновала своје фиктивне јунаке и историјске личности. Толстој је у "Рату и миру" описао Руско-француски рат 1812. године, Наполеонов поход на Русију, кроз измишљене племићске породице Ростових и Болконских, али и кроз стварну личност генерала Кутузова. Носилац Толстојеве филозофије историје Пјер Безухов такође је фиктивна личност. Ћосић је у "Времену смрти" применио исти поступак као Толстој: описао Српско-аустријски рат 1914/15 године кроз фиктивне Катиће и Дачиће, али и постојећег војводу Живојина Мишића. И носилац Ћосићеве филозофије историје Вукашин Катић измишљена је личност.<br />Поставио сам себи питање: могу ли да идем тим путем, ма колико он био књижевно легитиман и дао високи домет? Одговор је био да за мене у том проседеу нема места, да морам да измислим нешто ново што претходни писци историјских романа нису претерано експлоатисали. Тако је настала моја документарна историјска проза, базирана на историјским докуметима и личним коментарима; пустио сам историјске личности да говоре њима самима, ја сам као историчар сместио њихова казивања у историјске оквире. Држим да је то мој допринос историјској литератури: комбинација писца и историчара.<br />Тек кад сам решио ове дилеме могао сам да обликујем циклус <span style="font-weight: bold;">СРБИЈА НА ЈУГУ</span>.<br /><a name='more'></a><br /><div style="text-align: right;"><span style="font-weight:bold;">1. ВОЈВОДА ОД ЛЕСКОВЦА</span><br /></div><br />Овај роман сам написао 1992/93. године у Сремчици, а објавио сам га 1994. године у Новом Саду. Са њим се поновила иста прича као са "Браћом Југовићима..." Опет телефон, опет Милорад Грујић. - Прочитао сам у НИН-у да пишеш нови роман? Да ли ти треба издавач? Да ли ми треба издавач?! -Знам, кажем, али Књижевна заједница Новог Сада је пропала, а ти вше ниси издавач. - Ко ти је то рекао. КЗ је отишла под стечај, а ја сам сад директор Матице српске. Тражим тај твој нови рукопис!<br />Нови рукопис је био "Војвода од Лесковца". Како је настао?<br />Као што је познато, Јужна Србија није узела учешће у српским устанцима почетком Деветнаестог века. Наиме, земља коју сам историјски фиксирао остала је под турском управом 74 године дуже од Шумадије. Обично се то узима као њен историјски фатум који није дуго могла да превазиђе кад је постала део Српске државе. При том се занемарује чињеница да су у устанцима учествовали многобројни добровољци из јужних крајева, од којих је свакако најпознатији био Илија Петровић Стреља, који је командовао њиховим пуком. Стреља се борио и под Карађорђем и под Милошем и знатно допринео српсдкој ствари у устанцима.<br />О Стрељи сам нашао у "Поменику знаменитих људи у српског народа новијег доба" Милана Ђ. Милићевића. Један од најзначајнијих српских историчара и писаца друге половине Деветнаестог века, Милан Ђ. Милићевић је разговарао са преживелим устаницима и забележио драгоцене податке о догађајима тог времена. Каже да је за Стрељу први пут чуо 1852. године кад је био учитељ у Топлоли и бележио казивања старешине Карађорђеве гарде Петра Јокића о борбама на јужном сектору. Касније, кад су јужни крајеви припојени матици Србији, Милићевић је чуо од Сретена Поповића, који је први путовао у новослобођене крајеве, да у Власотинцу има неки старац кога зову Цека Власотинчанин који зна да приповеда о Стрељином војевању. Кад је Милићевић приспео у Власотинце 1880. године Цека је имао 110 година, али је писцу "Поменика..." веома јасно и убедљиво реконструисао трељина времена. На основу тих казивања, Милићевић је написао јединицу о Стрељи у "Поменику..."<br />Ја сам у "Војводи од Лесковца" оживео њихов дијалог и преточио га у роман. При том је радња романа испричана из угла питача и казивача који говоре својим језиком: Милићевић лепим Вуковим говором, а Цека локалним јужноморавским наречјем. Говор писца сам скинуо из "Поменика..." а говор приповедача сам познавао као говор моје бабе. Лингвистички формулисано, писац говори новоштокавским а приповедач староштокавским српским језиком. Оба говора се могу узети као народни, пишчев са западне а приповедачев са јужне стране. Први говор је промовисан у званичан књижевни језик а други је остао у дијалекту.<br />Држим да се "Војвода од Лесковца" знатно разликује од других историјских романа јер настоји да демитизује националну историју.<br />Иначе, роман није примљен у крају који описује. Тако, у Лесковцу није било његове промоције, као ни у другим јужносрбијанским градовима. Лесковачко Народно позориште је одбило драматизацију коју је начинио Душан Михаиловић.<br />Речју, Јужна Србија није хтела свога писца.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">2. ЦРНИ ДАНИ РАКЕ ДРАИНЦА<br /></div><br />Овај роман сам скицирао још у Куршумлији а уобличио сам га 1996/97. године у Сремчици. Објавио сам га у приватној издавачкој кући Стубови културе Предрага Марковића 1997. године. Власник предузећа ми је роман затражио.<br />У историографији је познато да је грађански рат српског народа у окупираној Југославији 1941/45. године започет у Топлици већ у септембру 1941. године. Ортужани сукоб између партизана и четника Косте Пећанца одиграо се у селу Сварчу 16. септембра 1941. године. Пре тога су партизани, под командом Ратка Павловића Ћићка, напали неке жандармеријске станице, као ону у Великој Плани, на Велику госпојину 28. августа. Партизани су спаљивали општимску архову и црквене књиге, ваљда да би показали да у њиховој комунистичкиј држави неће остати ништа од старог система. Иначе, четнички војвода Коста Пећанац се одметнуо на Соколовицу већ крајем априла, а партизани су постројили свој одред у порти манастира Ајдановац 3. августа 1941. године. Историографи се не слажу ко је кога напао у Сварчу. Комунистички историчари тврде да су четници блачког војводе Попа Мике напали партизане док су држали митинг у Сварчу, четнички да су партизани поставили заседу четницима и десетковали их.<br />После тога је дошло до великих сукоба између ове две формације, који су кулминирали у борбама на Пасјачи од 12. до 14. окотбра. Грађански рат у Топлици више није могао да се заустави. За то време су у Западној Србији партизани и четници, они под командом Драже Михаиловића, сарађивали и заједнички срварали слободну територију. Крајем новембра ће се и та сарадња завршити сукобом који је прерастао у грађански рат.<br />Чињеница да је грађански рат почео у Топлици привукла ме је да се још једном, после "Браће Југовића...", бавим овом темом. Овога пута из угла песника Радета Драинца, који се тих одсудних дана нашао у родном Трбуњу и безуспешно покушавао да спречи братоубилачки рат. Песник је о томе водио забелешке у виду дневника, под насловом "Црни дани". Овај Драинчев спис ми је послужио за романескно виђење догађања у Топлици.<br />У роману сам користио технику приповедања, коју сам наговестио у "Браћи Југовић,,,", а овде је довео до кулминације: драмску хронику. У жељи да будем што је могуће више објективан и не заступам ниједну страну, на историјску позорницу Топлице извео сам све актере догађања и омогућио им да изнесу своју истину. Прича је испричана у 24 призора, а Драинац је ту катализатор догађања. Песнику сам највише веровао, мада сам на неким местима и његово сведочење довео у сумњу.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">3. ДРАИНАЦ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА<br /></div><br />Ову књигу сам објавио 2002. године у Београду, у библиотеци Херетикус невладине организације Центар за унапређивање правних студија.<br />Чим су се појавили "Црни дани Раке Драинца" кренули су у Топлици напади на њих. Њиховог аутора су најпре напали партизани а потом четници.<br />Партизани и данас имају своју организацију која се назива СУБНОР и која је на буџету државе. Нема сумње да је борачка организација најортодокснија чуватељка комунистичке догме и да је управљена против сваке либералне мисли. Неки либерални писци су борце назвали псима чуварима револуције. Партизаски борци су, иначе, високоплаћени пензионери (уживају специјални борачки додатак), који повасдан лове вештице које нарушавају њихове привилегије. У време титоизма били су свемоћни, али ни данас нису без утицаја. Имају свој лист за чување истине о партизанској револуцуји, просторије, организацију. У тој организацији су скувана два атака на мој роман.<br />Најпре је партизански мемоариста Радомир Мрдаковић у својој књизи о Ћићку (1998. године) искористио предговор, Реч аутора, да брани револуцију у Топлици од неких писаца, како комунистичке тако и некомунистичке оријентације, посебно од писца "Црних дана Раке Драинца". "Деформације у нашој земљи нису могле да заобиђу ни оне који су добили овлашћења да у Топлици пишу о нашој борби ос 1941. до 1945. године. Од када је код нас престало да се одгховара за лажно писање и причање може се чути и прочитати триста гадости и чуда. Није чудно што бивши четници и поједини њихови потомци пишу и говоре лажи о борби и партизанима, већ и поједини бивши партизани неодговорно пишу и говоре."<br />Мрдаковић апострофира три неодговорна писца комунистичке провенијенције с којима се треба обрачунати.<br />На првом месту је Владимир Дедијер који је први начео мит о монолитности комунистичког покрета у Топлици. Наиме, овај историчар, официјелни Титов биограф, у књизи "Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита - 2", у поглављу О реторзији, наводи писмо Александра Ранковића Титу од 13. августа 1941. године у којем се каже да је из Ниша стигао извештај да су заробљена три позната троцкистичко-политичка агента и да се тражи упутство како да се поступи. Дедијер пише да је Чедомир Крушевац убијен, да Радивоје Увалић није стрељан, а да о смрти Ратка Павловића Ћићка није пронашао никаквих података. Још наводи да је неколико партизана протествовало због овога, па су неки од њих то платили главом, као адвокат Будимир Горуновић, стари комуниста који је робијао заједно са Едвардом Кардељом у Пожаревцу.<br />На другом месту је пензионисани официр Радивоје Љумовић Момчило ратни јунак чија се пушка није хладила све четири године рата. Он је на некој комисији за историју НОБ устврдио како су партизани због погибије Видојевачке чете побили све чланове породице Вулићевић и запалили им куће, зато што су издали чету која је код њих заноћила. Ова изјава је ушла у записник Савеза бораца и верификована као историјски документ. Мрдаковић тврди да то није тачно, јер "има потомака Вулићевића из Ргајске планине који данас живе и раде у Београду, те имају не само станове, већ и викендице око Београда".<br />Најинтересантнији је трећи фалсификатор историје партизанског покрета у Топлици. То је истакнути револуционар и борац од 1941. године Љубомир Цветановић Брка из Сурдулице. Он је изјавио да Ратко Павловић Ћићко није погинуо у борби, како тврди комунистичка историографија, већ да је ликвидиран од стране комуниста због сукоиба са Партијом, који се вукао још из Шпаније. По Цветановићу, налог за ликвидацију партизанског команданта дао је лично Јосип Броз Тито. Кад је Тито 1941. године сазнао где се налази Татко Павловић, хтео је по сваку цену да га уклони, јер ако би дошло до сусрета њих двојице очи у очи, Ратко би открио да то није онај Тито с којим је он био у Шпанији, него да се ради о личности подметнутој од стране Руса. Налог за ликвидацију је донео Светозар Вукмановић Темпо, члан Врховног штаба, а егзекутори су били комунисти са терена. Да би био лакше ликвидиран и да би му се пољуљао углед међу борцима, Ратко Павловић је проглашен троцкистом и премештен из Топличког одреда у реон Црне Траве. Цветановић чак наводи име Ћићкобог убице: те је био његов саборац са Пасјаче, Петко Вуковић. Све ово је Љубомир Цветановић Брка изјавио 1990. године најпре на седници Општинског одбора СУБНОР-а у Сурдулици, а потом на страницама многобројних новина. Иначе, интересантан је податак да је Брка радио у војној обавештајној служби, па није искључиво да је изнео неке податке о Ћићковој смрти који су недоступни јавности.<br />Пошто се тако обрачунао са три неподобна аутора комунистичке оријентације, Радомир Мрдаковић се свом жестином обрушио на писца "Црних дана Раке Драинца" као четничког потомка. "Књижевник Иван Ивановић вероватно болује што му је отац Божа Ивановић, ђенералштабни капетан бивше Југословенске војске, родом из Житног потока, био сарадник Бугара као окупатора на југу Србије у пролеће 1942. године у борби против партизана." Пошто је тако утврдио да болујем због колаборације мог оца, Радомир Мрдаковић открива тајну зашто сам написао "Драинца..." "Књига није написана због Раке Драинца већ да би се рехабилитовао Иванов отац и дражиновци испали некакви национални борци, иако ни метка нису испалили на Бугаре и Немце."<br />Све у свему, Радомир Мрдаковић је, истина са великим закашњењем, ухватио на делу још једнох "непријатеља комунизма". Зашто је толико закаснио? "Због поремећених односа са источним земљама био сам под ембаргом, те ми није био дозвољен приступ око писања историје."<br />Други напад на "Црне дане Раке Драинца" дошао је из пера партизанског публицисте Крстивоја Милосављевића из Блаца. Овај је написао читаву књигу против романа: "Песник, партизани и четници у роману Ивана Ивановића Црни дани Раке Драинца". Основна оптужба против мене је да сам фалсификовао историју, односно да сам песнику скинуо партизанску петокраку, а закачио четничку кокарду.<br />Публициста из Блаца ми још замера што сам користио некомунистичке књиге и што сам дозволио да у роману говори и друга страна. Чак сам тој другој страни, пораженом четничком покрету, дао више простора него првој, победничком партизанском покрету. Зашто?<br />Победнички комунисти, који су завели тоталитарни режим, за педесет година диктатуре наметнули су свој систем вредности, написали своју историографију и створили своју уметност. Тако је о победничким партизанима створена обимна књижевност, коју су комунисти обилато награђивали. Кад би се неки писац усудио да скрене са прописаног пута, комунисти су га проглашавали јеретиком (Бранко Ћопић, "Јеретичка прича"). О побеђеним четницима готово да није постојала литератира, а главни роман о њима написао је један партизан (Добрица Ћосић, "Деобе"). Како је у литератури најважнија самосвојност и оригиналност, проценио сам да је управо ту за мене било неког простора. То су били моји рационални разлози, о ирационалним не вреди говорити.<br />Но још се нису слегли напади с лева, дошли су напади с десна. Два новодесничара из Топлице, професор из Блаца Драгољуб Гоцан Аврамовић и лекар из Прокупља Драгољуб Цане Мирковић, отворили су нови фронт против мене. Они су ме оптужили да држим партизанску страну, да сам новопечени комуниста, јер сам се у "Уклетом Србијанцу" заложио против њиховог рата.<br />Тако сам се нашао у улози Радета Драинца, између четника и партизана, нападнут од обојих, оптужен да фалсификујем историју. Од партизана сам нападнут да сам националиста, а од четника да сам интернационалиста.<br />Поставило се питање да ли треба да одговорим на те нападе. После дугог колебања, одлучио сам да напишем ову расправу, коју сам назвао егзегезом. Позвао сам се на Драинца: "Кад човека опколе сеоски пси, па ма какав хришћанин био, макар се налазио у позицији председника друштва за заштиту животиња, он ће дохватити прву мотку, грудву змље, или каменицу, да се од пашчади одбрани".<br />Одлучио сам, попут Драинца, да се скроз разголитим и наведем све изворе које сам користио за писање романа. Показао сам да ниједан мој исказ није без покрића, а ја као писац нисам у могућности да преузмем улогу историчара и проверим све изворе који су ми били на располагању. Нашао сам се у улози да одговорим на ђачко питање Шта је писац хтео тиме да каже. Не умем да кажем да ли сам добро поступио.<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">4. НИШ НА КРСТУ<br /></div><br />Ова књига садржи три драме из политичког живота Ниша. Објавио сам је 2005. године у нишком предузећу Зограф.<br />Прва драма носи наслов "Удбаш" и реплика је на драму Душана Ковачевића "Професионалац". То је расправа о улози Драгише Цветковића у новијој српској историји.<br />Друга драма има наслов "Црвени певац" и реплика је на роман Саше Хаџи Танчића "Црвенило". У њој се преплићу судбине Веселина Илића, либералистичког секретара Комитета СК и сликара Боже Илића.<br />Трећа драма је под насловом "Нишки трибунал" и реплика је драме Мориса Жолија "Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа". У драми се суди Милету Илићу, председнику нишких социјалиста из времена Слободана Милошевића.<br />Иако крајње актуелна, ова књига је прошла скроз незапажено, чак и у Нишу чијом историјом се бави.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">5. НАРОДНА БУНА : ЧЕТНИЦИ<br /></div><br />Ово је прва од три књиге о устанцима на југу Србије. Написао сам је 2006. године.<br />Централна тема ових романа је догађај који се збио 1917. године у јужним крајевима окупиране Краљевине Србије. Реч је о покрету отпора српског народа против аустријског и бугарског окупатора, који је прерастао у народни устанак. Пошто је епицентар устанка био у Топлици, у историографији је овај догађај именован као Топлички устанак.<br />У Топличком устанку догодила се читава историја Србије; ранија историја је резултирала устанком, а каснија је произишла из њега; стога се овај догађај може узети као парадигма историјских догађања у Србији. А Топлица је репрезентативни узорак српског националног бића. То је веома лепо дефинисао патријарх Варнава у говору приликом откривања споменика топличким јунацима у Прокупљу 9. септембра 1934. године: "Историја Топлице је у сјајној минијатури историја целог нашег народа".<br />Разуме се да је за овакве књиге требало сакупити велику историјску грађу и преточити је у литературу. Основни проблем који се пред мене постављао био је како да измислим роман а да не повредим историју? После доста колебања одлучио сам се за паралелни ток приповедања: да радњу испричам као писац, а да је коментаришем као историчар.<br />Радња првог романа НАРОДНЕ БУНЕ "Четници" обухвата догађаје који су се десили пре Топличког устанка. То је период кад су се Срби припремали за ослободилачке ратове почетком Двадесетог века. То су чинили на тај начин што су убацивали чете у српске територије под турском управом, Стару Србију (Косово са метохијом) и Јужну Србију (Македонију).<br />Радња романа има три тока и три тачке приповедања: први ток представљају Казивања четничког војводе Косте Миловановића Пећанца, други ток Сећања на војводу Косту Војиновића, и трећи ток Коментари писца.<br />Војвода Пећанац диктира адвокату Стојану Нешићу, иначе свом писару из Топличког устанка, о четовању у Турској држави ради њеног рушења. Његова тачка приповедања је 1934. година, кад најмлађи четнички војвода у Македонији своди биланс свог националног рада.<br />Сећања на војводу Косту Војиновића пише судија Окружног суда у Прокупљу Властимр Вуковић, који је у Топличком устанку био писар код војводе. Он то чини по завршетку Другог светског рата кад су га комунистичке власти насилно пензионисале. Поред сећања, Вуковић износи и Војиновићеве литерарне радове.<br />Коментаре пише писац на основу историјске грађе о том времену. Моја тачка писања је 2006. година, кад сам уобличио роман.<br />Нажалост, појава овог пре свега студиозног дела није изазвала готово никакву пажњу. Ја који сам коментарисао роман овде немам никакав коментар.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">6. НАРОДНА БУНА : ТОПЛИЧКА ДРЖАВА<br /></div><br />Овај роман сам написао 2007. године, брзо после "Четника", јер сам имао проучене материјале. Роман сам написао у виду драмске хронике, са коментарима.<br />И овога пута сам се послужио постмодернистичком техником. Пронашао сам податак да је Прокупчанин Јован Милојковић још 1923. године написао драму о Топличком устанку и штампао је у Прокупљу у три примерка. И поред обимног трагања, нисам успео да дођем до тог рукописа, претпостављам да је прича измишљена. Стога сам, уместо реченог аутора, ја написао драмску хронику, верно поштујући историјска збивања. Ништа у овој хроници није измишљено, нити стилизовано. Догађаји су презентовани онако како су се десили.<br />У коментарима сам покушао да изнесем филозофију устанка и мој поглед на тај у свему контроверзни догађај. Речју, премишљао сам историју.<br />Објављивање "Топличке државе" такође није дало неког одјека. Или је дошло време ћутања или ја више не умем да говорим.<br /><br /><div style="text-align: right;"><span style="font-weight: bold;">7. ДРАИНАЦ - ФЕНОМЕН И ЦРНИ ДАНИ</span><br /></div><br />Ову књигу сам објавио ове, 2011. године, у Блацу. Штампало ју је Удружење грађана Упознај себе.<br />Књига садржи есеј о Драинцу, Феномен Драинац, и роман Црни дани Раке Драинца (друго издање).<br />Есеј сам написао 2008. године и у њему покушавам да сагледам Драинца у склопу општих друштвених збивања. Шта је значио овај поетски бунтовник и колико је утицао на књижевна дешавања свога времена?<br />Роман "Црни дани Раке Драинца" из 2002. године допунио сам са два призора: ликвидацијом Косте Пећанца и повратком Радета Драинца у српску поезију. Тиме сам завршио своје виђење Драинца, феноменологију Драинац.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">8. НАРОДНА БУНА : ПАРТИЗАНИ<br /></div><br />Роман сам завршио ове, 2011. године, али га још нисам објавио. Како ствари стоје, неизвесно је кад ће се "Партизани" појавити. Издавачка делатност је потпуно уништена.<br />У роману разочарани револуционар Миливоје Перовић, књижевник и адвокат, говори о разбијању својих илузија о новом друштву и у фокус свог причања ставља судбину партизанског организатора устанка на југу Србије Ратка Павловића Ћићка. Ћићко је био од оних комуниста које је Комунистичка партија прогањала и с којима се обрачунавала, номинујући их јеретичким именом троцкисти. Његова смрт је остала неразјашњена.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">9. ДОМАНОВИЋ & СРЕМАЦ<br /></div><br />На овом рукопису радим. Роман обликујем у виду политичке полемике у епистоларној форми између два писца, дошљака у Јужну Србију, Радоја Домановића и Стевана Сремца. Обојица су били професори, а у новоослобођене крајеве су дошли из различитих мотива: Сремац из жеље да помогне просвећивању ових крајева, а Домановић по казни, јер су га власти протерале из Шумадије. Политички су се веома разликовали, Сремац је припадао проевропској Либералној партији, а Домановић просрпској Радикалној партији. Њихова политичка расправа одражава стање друштвених прилика у Краљевини Србији с краја Деветнаестог века, али се може узети као парадигма политичких дешавања у Србији све до данашњих дана.<br /><br /><br /><br /><br /><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 7<br /></div><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС<br /></div><br />На овом циклусу од шест наслова радио сам током последњих пет година и он представља завршну фазу мог стваралаштва. У њему сам заокружио читав мој књижевни опус и учинио га експлицитним и транспарентним. Школски, ево шта је писац Иван Ивановић хтео да каже.<br />Термин антрополошка књижевност позајмио сам од естетичара Николе Милошевића.<br />Никола Милошевић је појам антрополошке књижевности увео у српску књижевност још 1964. године, у књизи "Антрополошки есеји". Назив есеја у којем је формулисао овај термин гласи Оглед из антропологије. За оно време комунистичког догматизма била је то револуционарна новина и свет се готово згражавао. Тада асистент на Светској књижевности (дуго су га држали у предворју науке, јер се није уклапао у њихове стереотипе), узео је један свој обични љубавни сусрет и поставио га на анатомски сто да га анализира са становишта психологије и социологије, односно антропологије. То је урадио са истом озбиљношћу и са истим научним апаратом као кад је анализирао Флобера, Толстоја и Буњуела.<br />Ја сам био студент Николе Милошевића и то са поносом истичем. Од њега сам научио да аналитички мислим и све ствари доводим у каузалну везу. Још сам научио да се и најсложеније филозофске теме могу излагати јасно и разумљиво. Кад сам дошао у ситуацију да анализирам себе, односно да своју судбину ставим на анатомски сто, нужно сам потражио теоријски основ за тај посао у раду Николе Милошевића од пре четрдесет и више година. Тако сам открио антропологију књижевности.<br />Да објасним шта подразумевам под синтагмом антропологија књижевности. Књижевно дело настало на овом постулату подразумева истинит догађај (што не значи да је преписано из живота) и нужно присуство аутора у њему (аутор постаје књижевни лик). Дакле, антрополошко књижевно дело означава лично ауторово виђење реалног догађаја. (Мислим да је у нашој књижевности најближи оваквом поимању књижевности био Данило Киш у "Гробници за Бориса Давидовича". У овим приповеткама Киш је пре свега коментатор грађе коју обрађује, углавном преузете из мемоара Карла Штајнера "7000 дана у Сибиру", што је навело неке његове опоненте да га прогласе плагијатором. Држим да је у одбрани Киша најзаснованији био Никола Милошевић, што је проистекло из његових "Антрополошких есеја".) Писац, дакле, не измишља нову стварност него коментарише постојећу.<br />У АНТРОПОЛОШКОМ ЦИКЛУСУ ја сам покушао да одем корак даље у одбацивању фикције и увођењу чињеничне стварности у ткиво литературе. То значи да више не говорим кроз уста својих јунака, нити се намећем као свезнајући приповедач, него постајем актер литературе, односно њен књижевни јунак. Људи више немају потртебе да се препознају у мојој литератури, они су ту по имену и презимену и нема никакве двојбе да су то они. На тај начин сам сишао из гледалишта у арену где лако може да се погине. Свесно сам изабрао позицију да после Драинца будем најнападанији српски писац.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">1. ДИСИДЕНТСКО ПИСМО<br /></div><br />Овај есеј сам написао ове, 2011. године, као уводни рад у већ створени циклус. Делимично сам га објавио у листу Таблоид. У есеју анализирам однос три српске државе (комунистичке, посткомунистичке и демократске) према писцу. У првој држави забрањен, у другој одбачен, у трећој нерехабилитован.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">2. СОНДИРАЊЕ ТЕРЕНА У ЖИТНОМ ПОТОКУ<br /></div><br />Овај циклус од шест приповедака сам написао током 2009. и 2010. године. Ја сам приче писао у младости, као припрему за романескну продукцију којом сам се касније затрпао. У старости сам се вратио писању приповедака, што значи да ме је време романа прошло. Ваљда је то животињски нагон, велика потреба човека да се у старости враћа младости, као што слонови иду да нађу смрт на месту свог рођења.<br />Прва приповетка у низу је "Дечак из Дубова", приповедни есеј о песнику Данету Стојиљковићу из Дубова. У раду сам испричао свој доживљај овог великог детета српске поезије и из тог угла прочитао његову поезију.<br />Друга приповетка је "Моја баба Наталија", написана у форми разговора које сам са својом бабом водио дуги низ година. У причи сам направио омаж неписменој српској сељанки која се инстинктивно одупрла комунизму много боље него што је то учиниоњен унук рационално.<br />У трећој причи "Зорица" приказао сам роман књижевнице из дијаспоре Зорице Мијајловић Срејић "Нико", који посредно говори о збивањима на Косову. Присетио сам се да ауторку знам из прокупачке Гимназије, где је чинила прве литерарне кораке. Нисам знао да је напустила земљу и трајно се населила у Канади. За роман ме је заинтересовао један мој сарадник из Министарства културе, који ми је указао да списатељица има везе са Прокупљем.<br />Четврта приповетка "Сондирање терена у Житном Потоку", по којој књига носи име, написана је у облику сценарија за играни филм о сликару из Житног Потока Божи Илићу. Судбина овог сликара у многоме се може узети као парадигма односа уметника и политике. Кад им је требао комунисти су га дигли у небо, да би га кад су га искористили набили под земљу. Божа је достојанствено и фаталистички, што је својствено јужњацима, поднео овај пад и у дубини свог бића и своје глувоће нашао снаге да наслика величанствену фреску Јужне Србије. У петој причи "Оливера" описао сам једно књижевно вече у Дољевцу које одсликава стање свести времена у којем живимо. Кад се умеша политика, страда књижевност.<br />Шеста прича "Србијанац" представља полемику коју сам водио са адвокатом Драгољубом Тодоровићем око четника и партизана. Кад је 2006. године донет закон о изједначавању права бораца Народно ослободилачког рата против фашистичког окупатора, дошло је до велике полемике око њега. Закон је срушио комунистички мит о партизанима као јединим борцима против фашизма на тлу Југославије. Наследници комуниста су нашли за сходно да овај закон нападну свим могућим средствима, љагљјући још једном четнике као сараднике окупатора и борце за фашизам. Као четнички потомак нашао сам за потребно да браним покрет отпора генерала Драже Михаиловића, због чега сам ко зна по који пут навукао на себе гнев комуниста. Са адвокатом сам се сукобио око његовог текста Мољевић у Меморандуму, у којем он за ратове 1991-95. године окривљује давно нестали покрет генерала Михаиловића, у којем је страдао и мој отац. Парадокс овог случаја је у томе што је адвокатов стриц, доктор историјских наука, Драгоје Тодоровић, написао веома утемељену монографију о Стевану Мољевићу, из Михаиловићевог најужег руководства, који је оставио кости у комунистичком казамату у Сремској Митровици. Некако у исто време адвокат је дао изјаву да је бивши комунистички челник, Милован Ђилас, највећи Србин Двадесетог века, зато што се удаљио од Тита. Парадокс овог другог случаја је у томе што је прва Ђиласова супруга, Митра Митровић, такође високи комунистички функционер, адвокатова тетка, што значи да је Милован Ђилас његов теча. Ова ситуација ме је веома подсетила на једну од мојих првих приповедака "Између оца и ујака", па сам адвоката дигао на ниво књижевног јунака, са закључком да се у свима нама Србијанцима бије бој између стирца и тече, оца и ујака, односно између четника и партизана, чиме сам навукао на себе гнев овог иначе веома приљежног и основаног читаоца и тумача мог књижевног дела.<br />Овде ћу још да наведем спор са творцем сигналистичког покрета у нас, Мирољубом Тодоровићем. Сигналиста је веома похвалио причу "Оливера" (објављену у лесковачком Нашем стварању), али и веома покудио "Србијанца" (објављеног у Херетикусу). Основна замерка овог критичара приповеци је да је грађа остала више у равни, додуше, занимљивог фељтона, а да ја нисам успео да је подигнем на ниво уметничке приповетке. Не могу а да не прокоментаришем ову критику, иако не оспоравам критичару право да има своје виђење. Прво, обе приповетке су исписане истим рукописом, само је разлика у тематици, што значи да је критичар против моје тежње да политику учиним предметом уметничког дела. Могу се негирати обе, а не само једна. Друго, оба ова рада се могу одбацити са становишта класичне приповетке, али видна је моја тежња да изађем из оквира српске приповетке Деветнаестог века, што значи да поређење, рецимо, са Милованом Глишићем једноставно не би било примерено. Уосталом, кад би критичар применио исти метод на себи, шта би остало од његовог сигнализма? Па Мирољуб Тодоровић је ушао у нашу књижевност управо одбацујући класичне обрасце и трагајући за новим формама, дакле као експериментатор. Е сад, тај експериментатор одбацује право на експеримент другом! И, треће, хтели ми то или не, политика је наша судбина, не што смо се ми њоме бавили, него што се она бавила нама. Можда Мирољуб Тодоровић то није осетио на својој кожи, али овај аутор јесте.<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">3. КАКО УПОКОЈИТИ ДРАИНЦА<br /></div><br /><br />Ову књигу сам написао током 2010. године. Она представља збирку од четири новеле под насловом "Како упокојити Драинца". За разлику од претходних, ова књига је изазвала буру протеста против мене у Топлици. Разлог је био тај што сам се бавио стварним догађајима и живим људима који су били њихови актери.<br />Ови напади су почели већ од објављивања моје хронике "Црвени и црни" у листу Таблоид, 2007-2008. године. После блачког публицисте, који је напао "Црне дане Раке Драинца", јавио се удбаш из Прокупља, који је напао лично мене. Човек се зове Слободан Стојановић, а књига "Последњи дани кентаура". У том послу су му обилно помагали професор из Блаца и лекар из Прокупља. За разлику од публицисте, који је ишао ad rem, удбаш је ишао лично на аутора, дакле ad hominem. Тај памфлет је у ствари мој полицијски досије, који је удбаш правио о мени свих година мог бављења књижевним радом. (Једино је заменио име, али тако да не може бити двојбе о коме се ради.) Разлог због којег је настала та књига налази се у чињеници да сам бранио песника Данета Стојиљковића, кога је тај исти удбаш претукао у просторијама Државне безбедности у Прокупљу.<br />У првој новели из збирке, "Свињарска фарма", одговорио сам на ове нападе теоријском новелом о памфлету уопште. У књижевној радионици на нишком Филозофском факултету два професора и три студента, на часу књижевне анатомије, расправљају о памфлету као дну књижевног стваралаштва, са освртом на поменуте књиге.<br />Друга новела из збирке, "Филозофија паланке", односи се на једно суђење у Прокупљу, које је потресло Паланку у планинини (Анђелија Лазаревић). Ту се споре и суде два паракњижевника, извесни Томи и извесни Тим, онако како су се сорили Иван Иванович и Иван Никифорович у Гогољевој приповеци, односно учитељ Грујица и поп Вујица у Глишићевој, или поп Спира и поп Ћира у Сремчевој новели (роману). Наиме, Томи је сакупио и објавио анегдоте о прокупачким боемима и лажовима, а Тим то преписао и уметнуо у своје сочињеније. Ова прокупачка фарса пружила ми је могућност да теоријски расправљам о природи плагијата (познати спор Данило Киш - Драган Јеремић). Процес у Прокупљу је изгубио Тим и исплатио Томију приличну суму за душевни бол кроз који је овај прошао кад је сазнао да га је Тим преписао.<br />У трећој новели, "Професоров код", бавим се проблемом људских права. Новела је написана у форми три професорска предавања: о сечи кнезова у песми Филипа Вишњића "Почетак буне против дахија"; о чисткама у комунистичком покрету у књизи Живојина Павловића "Биланс совјетског термидора"; и о партијским сменама у установама културе у Прокупљу (у Народном музеју Топлице и у Библиотеци Раде Драинац).<br />Коначно, четврта новела, "Како упокојити Драинца", која је збирци позајмила наслов, третира однос Топлице према свом највећем песнику. Закључак је да је Драинац данас сувишан уТоплици.<br /><br /><br /><div style="text-align: right;"><span style="font-weight: bold;">4. ЦРВЕНИ И ЦРНИ</span><br /></div><br /><br />Четврта књига АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА представља хронику "Црвени и црни". Овде сам реконструисао све нападе против мене, придошле из Топлице, током пола века моје књижевне каријере и именовао њихове носиоце. Разуме се да нисам ништа измишљао, дело је написано животом. Хроника је објављена најпре у књизи "Драинац између четника и партизана" 2002, а потом у листу Таблоид током 2007-2008. године, па су помињани памфлети проистекли из те чињенице.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">5. ИСТОРИЈА, ЦРВЕНА И ПЛАВА<br /></div><br />Пета књига АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА садржи расправу "Историја, црвена и плава", на тему која ме је читавог живота окупирала, четници и партизани. Живот је хтео да ја у раном детињству цртам гуску најпре црвеном оловком партизанског команданта Ратка Павловића Ћићка, а потом плавом оловком мог оца, четничког команданта капетана Боже Ивановића. Исход грађанског рата је донео да читава земља црта гуску црвеном оловком Ћићка, али без њега (партизански командант је погинуо у Црној Трави под сумњивим и неразјашњеним околностима, многи мисле да је ликвидиран од својих). Исход тог рата је учинио да плава оловка мог оца Боже Ивановића (завршио је живот на Зеленгори, без гроба и обележја) буде бачена на ђубриште историје, да би крајем Двадесетог века била ископана и дата некима да њоме цртају своју гуску. Моја књига је нацртана тим двема оловкама, као политички, књижевни, историјски, психолошки дискурс о четницима и партизанима.<br />Књигу до данас нисам успео да објавим. Понудио сам је државном предузећу Службени гласник, али је одбијена. Разлог, колико сам успео да сазнам, лежи у томе што у књижевном дискурсу заштитни писац овог предузећа, Добрица Ћосић, није приказан онако како би његови трабанти желели.<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">6. ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У СТАРОСТИ<br /></div><br />На крају, у шестој књизи АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА, закључујем овај опус романом "Портрет уметника у старости". Овај роман представља моју опроштајну песму (Милан Ракић) и њиме сам затворио своју књижевну радионицу отворену пре пола века, са жалосном констатацијом да писац какав сам ја ником није био потребан, поготово не мојој мајци Србији. Написао сам га (и објавио 2007. године у Крагујевцу) са седамдесет година живота, рачунајући да је то крај. (Како живот пише романе, испоставило се да није. Стигли су нови изазови који су ме диспензионисали и вратили у арену из које сам једва изнео живу главу. Тако је настао овај циклус непристајања и побуне против нових властодржаца који су приредили велику превару народа.)<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;">ЗАКЉУЧАК<br /></div><br />Ако овај мој полувековни посао сведемо на његове основне елементе, онда испада овако. У младости ме је пре свега интересовала психологија личности, бавио сам се човеком као бићем које има свој унутрашњи свет дубоко условљен његовом егзистенцијом. У зрелости сам то интересовање померио према друштву као целини које гуши човекову индивидуалност. У старости сам се окренуо односу човека и државе, што је било условљено мојим пређеним путем и политиком као судбином која ми је била наметнута. Дакле, антрополошка књижевност је она књижевност која се бави односом човека као бића слободе и државе као апарата принуде.<br />Од Ивана Ивановића толико.</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-22993671701110024122012-03-05T23:48:00.007-08:002014-09-12T06:42:02.921-07:00Zoran Ilić: Smej se Pajaco<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEi7qBkqnGDUNERg-Cv46zY2Q7-qfX_czchyphenhyphenSwQs8OGvddsODrnDpSjllSpjHavyEJHuKknAGdyjOZZqABTSmLCxY1IdYLC5oYK70k5MhNzThBaUOrTgNLrjQwdm_4vSqmf2fLoCKlPuTuT7/s1600/images.jpg"><img alt="" border="0" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEi7qBkqnGDUNERg-Cv46zY2Q7-qfX_czchyphenhyphenSwQs8OGvddsODrnDpSjllSpjHavyEJHuKknAGdyjOZZqABTSmLCxY1IdYLC5oYK70k5MhNzThBaUOrTgNLrjQwdm_4vSqmf2fLoCKlPuTuT7/s320/images.jpg" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5716688781423690946" style="cursor: hand; cursor: pointer; float: left; height: 208px; margin: 0 10px 10px 0; width: 243px;" /></a>1.-3.</div>
<div style="text-align: justify;">
Kada u Gugl pretraživač Pajaco ukuca svoje ime, pojave se crno-bela fudbalska lopta i glumica M.K. razgolićenih grudi. Kakve veze beogradska glumica i lopta sa njim imaju, on ne zna?!<br />
Ipak, rado bi i sa entuzijazmom nogom udario crno-belu loptu: što dalje, što više… U prošlost, u budućnost… Samo ne u sadašnjost. Jedina njegova veza u aktuelnim danima sa fudbalom jesu televizijski prenosi utakmica tako da je Pajacova sadašnjost veoma nefudbalska.<br />
Pajaco u Gugl ne ukucava samo svoje ime. U pomenuti pretraživač je, na primer, moguće ukucati i ime beogradske glumice M. K.<br />
Šta se dobija kada se u Gugl ukuca njeno ime? Fotografije se dobijaju. Pa, kakva je M. K. na fotografijama, i šta na njima radi? Radi ono što mora, od čega živi: ona glumi. A glume nema, niti je može biti, dok se ne skineš bar do pola, do pupka. Kod pupka sve prestaje ili od pupka počinje nešto drugo: opasna, animalna zona.<br />
Zato ostanimo, zadržimo, se na glumičinim grudima. Dve razgolićene dojke štrče, svaka beži na svoju stranu. Da li su milovane, ili nemilovane, Pajaco to ne zna?!<br />
Pajaco:<br />
- Baš me zanima ko miluje i ljubi ženu sa napaćenim i izmučenim izrazom lica?<br />
Neko:<br />
- Verovatno muškarac sa identičnim izrazom lica. Njemu je savršeno svejedno koga miluje i ljubi.<br />
Beogradska glumica M. K. nije svaki dan tužna i nevesela. Ponekad je i ona dobro raspoložena. Neophodan uslov za to jeste da ne bude razgolićena već obučena od glave do pete. Po propisu. I da u ruci ne drži cigaretu.<br />
- Samo bez pušenja, molim! - poručuje joj Pajaco. - Ne podnosim dim, nikotin, pepeo... Smrdljive pikavce... Pepeljare… Staklene, keramičke, plastične…<br />
<a name='more'></a><br />
<div style="text-align: right;">
<span style="font-weight: bold;">4.</span></div>
Kada Neko izgovori reči “kamp” i “kampovanje” Pajaco istog trenutka pomisli na letovanje, Jadransko more, Dalmaciju... To su njegove asocijacije. Mada je on kampovao i po Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, tako da bi Pajaco mogao da se nazove apsolutnim kamperom. Ili: kamperom bez ograničenja.<br />
Međutim na početku dvadeset i prvog veka od Pajaca su daleko i Jadransko more, i Dalmacija... Istra… Poljska i Mađarska… Čehoslovačka više i ne postoji kao da je nikada nije ni bilo…<br />
Tako da Pajaco jedino može da kampuje na rečnoj adi: dunavskoj ili savskoj, svejedno. To je već avantura začinjena sa sve komarcima i priobalnim muljem. A Pajaco je ionako vegetarijanac, tako da ne konzumira ni rečnu a ni morsku ribu, i zašto bi on, onda, boravio na dunavskoj ili savskoj adi?!<br />
Pajaco:<br />
- Zašto?!<br />
Neko:<br />
- Zaista ne vidim nijedan razlog.<br />
Pajaco:<br />
- Zato sledeći put budi oprezniji kada koristiš reči “kamp” i “kampovanje”. Tačnije: nemoj ni da ih koristiš u mom prisustvu.<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
5.</div>
Ko ili šta je prošlost?! Da li nju čine ljudi i sećanja na njih ili određene situacije? I da li je prošlost podložna promenama ili je kontantna, stalna? Nepromenljiva.<br />
- Pitanja bez odgovora - konstatuje Pajaco. – A to su najgora, najbesmislenija, pitanja…<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
6.</div>
Plavuše su uvek ili skoro uvek poželjne. Ko zna zašto, ko zna zbog čega, ali je tako. Što bi se reklo: to je činjenica.<br />
Neko bi zaključio da su one smešne, izmanipulisane, i da kroz život prolaze "kao pas kroz rosu". Niko ih ozbiljno ne shvata. One su kao začin: skupoceno začinsko bilje spakovano u male teglice.<br />
I plavuše prihvataju svoju ulogu. Ne bune se. Egzistiraju tu, pored nas.<br />
- Ma, idite... - ponekad Pajacu dođe da se što glasnije prodere. - Sklonite se malo u stranu, levo, desno... Iditeeee... Ne mogu više da gledam te vaše tužno-smešne izraze lica.<br />
Međutim, pogledi plavuša ponekad znaju Pajaca da pogode pravo u srce, kao ona Amorova strela, i učine ga nemoćnim, ranjivim.<br />
- Plavuše, idite svojim putem! Ostavite me, ne gledajte me, ne primećujte me... Samo idite, idite... Idite… Kuda vas oči i te vitke, graciozne noge nose!<br />
Nestanite iz moga vidokruga! Molim vas…<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
7.</div>
Da li je moguća kombinacija i glumica i plavuša? Naravno da jeste! Postoje i takve osobe ženskog pola, i hodaju kako ovim svetom, tako i Beogradom.<br />
Srpska prestonica je poznata kao grad sa sasvim dovoljnim brojem pozorišta. Jeste da su skoro sva locirana u krugu tramvaja dvojke, ali to kao da nikome ne smeta. Uostalom: tramvaji ponovo rade. Sve moguće i nemoguće rekonstrukcije su završene.<br />
Neko:<br />
- Da, znam odgovor. To je glumica sa inicijalima I.M. Ona je i plavuša, a i glumica.<br />
Pajaco:<br />
- Tako je! I I. M. je jedna od njih. Verovatno nije jedina. Ima ih još...<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
8.</div>
Neko:<br />
- Pajaco, šta znaš o harmonikama?<br />
Pajaco:<br />
- Ne previše. Tačnije, jedva o njima nešto da znam. Kada sam ja bio mlad svi su želeli da sviraju gitare: akustične, električne... bas gitare... Čak i bubnjeve, međutim ne i harmoniku.<br />
Ona je polako ali sigurno ostajala u prošlosti...<br />
Tako se bar mislilo kada sam ja, Neko, bio mlad.<br />
A onda se dogodio neočekivani preokret: zvuk gitare više nije bio uzbudljiv, gitaristi su postali dosadni, prepoznatljivi... Ponavljali su se. Vrteli se u krug. Džimi Hendriks, Džimi Pejdž, Erik Klepton i ostali su udarili u plafon, i dalje se nije moglo.<br />
Neko:<br />
- Šta se dogodilo sa harmonikom: da li je nestala?<br />
Pajaco:<br />
- Ne baš. Ona se iz folk muzike preselila u džez, pa i u pank, ma koliko to paradoksalno zvučalo!<br />
U jučerašnjim novinama je objavljena fotografija beogradskog antiglobal-etno-pank sastava, i momak u rukama drži harmoniku. Nema laži, nema prevare: harmonika je dospela i do panka!<br />
Neko:<br />
- Dvadeset i prvi vek je baš nepredvidiv. Kako li će tek izgledati dvadeset i drugi?!<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
9.</div>
Neko:<br />
- Šta je iznad plafona?<br />
Pajaco:<br />
- Iznad plafona su krov i nebo. Ako ne veruješ možeš da proveriš, to jest da se popneš na krov, pa da se iz tog položaja uveriš da je iznad njega nebo, a da ti, Neko, sediš na krovu.<br />
Priznajem da je glupo sedeti na krovu, a i neudobno, ali zarad novog saznajnog procesa, isplati se. Mada obratno nije moguće: sedeti na nebu i gledati krovove gradova, sela...<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
10.</div>
Prethodne noći je bio zemljotres, i zemlju Srbiju prodrmao uzduž i popreko.<br />
I Pajaco se probudio iz sna. Sedi on na krevetu i razmišlja... U stvari, ne razmišlja već samo sedi. Ko bi i o čemu razmišljao kada se dogodi zemljotres, tako da ni Pajaco nije izuzetak.<br />
A onda je trebalo ponovo otići na spavanje jer zemljotresi su nešto prolazno, a ne stalno, konstantno...<br />
Neke druge stvari su konstantne, ali ne i zemljotresi.<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
11. (Ako me udariš…)</div>
- Ako me udariš, pošalješ nebu pod oblake, nešto ćeš dobiti - kao da kaže crno-bela fudbalska Lopta.<br />
- Da, ali šta? – radoznao je Pajaco. - Šta ću dobiti? Reci mi, odgovori...<br />
Međutim lopte ne govore. To se Pajacu samo pričinjava da je crno-bela Lopta postavila pitanje, da ga provocira, nešto mu obećava...<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
12.</div>
Svaki put kada putem Gugla Pajaco izlista svoje fotografije, uporno ga proganja školska drugarica iz gimnazijskih dana: pored njega sedi obučena u crvenu haljinu, zatvorenih očiju i sa rukama obavijenim oko kolena.<br />
Pajaco:<br />
- Davno je to bilo, Školska Drugarice, i zašto se, onda, nas dvoje pojavljujemo na Netu?! Nije nam tu mesto već negde drugde...<br />
Međutim Pajacove jadikovke ne dopiru do školske drugarice već ostaju u vazduhu, prostoru...<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
13.</div>
Nije samo bivša Pajacova školska drugarica u crvenoj haljini. I poznata beogradska TV-voditeljka Dragana X na sebi ima sličnu haljinu.<br />
I ona voli da nosi, a i lepo joj stoje, crvene haljine. I njeno telo kao da se raduje takvoj haljini, kao što i Pajacove oči iskazuju neopisivu radost kada se susretnu sa fotografijom Dragane X.<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
14. </div>
U jednom intervjuu beogradska TV-voditeljka Dragana X kaže da lepota mora da se neguje.<br />
- Ma, čemu to?! - pita je Pajaco.<br />
I odmah nastavja:<br />
- Vidi, Dragana: tamna noć je ukoračila u nas, i naše misli su prazne... Sasvim prazne…<br />
Međutim za razliku od misli, naša tela nisu prazna: ona su puna ručkova, večera, i svega ostaloga.<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
15.</div>
Ono što ljudsko telo voli, što mu prija, čemu se raduje, jeste i zagrljaj, a ne samo hrana, crvene haljine, skupoceni parfemi i kreme... Pa, kada je još tu i fotograf da to zabeleži, sačuva za budućnost... Za Večnost što bi neko (pogrešno) rekao. Zašto bi budućnost bila Večnost ako to već nisu ni prošlost, a ni sadašnjost?!<br />
Na fotografiji koja je dospela do Pajacovih očiju su popularna beogradska kantautorka Leontina Y i njen suprug. A na njihovim licima osmesi koji odražavaju njihovo unutrašnje stanje, a ono može da se opiše sledećim rečima: "Mi smo mladi, lepi i srećni, i volimo se..."<br />
Njihova nasmejana, radosna lica odmah podižu i Pajacovo raspoloženje. Toliko da ne uspeva da se uzdrži već glasno izgovara:<br />
- Hej, zaktorljaj se moja Sudbino... Zakotrljaj se slično ogromnom kamenu koji se kotrlja niz strmi breg, i spusti me u dolinu punu sočne, zelene trave, potočića koji žubore... Punu dece koja se igraju, šarenih letpira koji lete sa cveta na cvet, žaba koje krekeću...<br />
Samo se zakotrljaj moja Sudbino... Sudbinice…<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
16.</div>
Dvadesetšestogodišnja beogradska glumica Marijana Q svojom pojavom dokazuju da se može biti uzbudljiv i privlačan i ako nosiš plavu haljinu.<br />
- Ja se ne plašim godina, a ni bora - hrabro kaže Marijana Q. - Nekih drugih stvari se plašim, ali o tome ne bih u ovom intervjuu.<br />
Po njoj je strah od starenja holivudski fazon, a ona je, slično Pajacu, daleko i od Holivuda i od Njujorka... Bruklina... Las Vegasa…<br />
I tu je kraj: Marijana Q više ništa i ni o čemu nema šta da kaže već ćuti, pozire fotoreporteru u plavoj haljini i napućenih usana.<br />
Za razliku od pedesetogodišnjeg Pajaca ona je sa dvadeset i šest godina optimista a ne pesimista.<br />
Marijana Q veruje u budućnost, ali da li budućnost veruje u nju, u dvadesetšestogodišnju beogradsku glumicu?!<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
17. </div>
Ko bi rekao da budućnost najviše veze ima sa sportom: kada se u Gugl ukuca navedena reč pojave se fotografije sportskih klubova koji se tako zovu. A opet kada se u isti veb-pretraživač ukuca njen engleski ekvivalent rezultat je potpuno drugačiji: građevine, automobili, odeća futurističkog izgleda. Nigde grbova sportskih klubova, navijača, sportskih terena... Crvenih i žutih kartona...<br />
Pajaco:<br />
- Očigledno da u Srbiji svi puteve vode prema sportu, pa tako i budućnost. Dok je kod drugih naroda sport nešto sporedno i nevažno kod Srba je on jedini važan.<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
18.</div>
Da li je budućnost neprestano i svakodnevno budna ili povremeno i zadrema, nepoznato je.<br />
Neko će reći (naravno da će reći! Kao da on ima pametnija posla):<br />
- Pustite je neka spava...<br />
Međutim to neće reći (ili ponoviti ako je to već Neko rekao) i Pajaco.<br />
- Neko, ako se budućnost uspava, odosmo svi mi u tri lepe... To jest nema nama budućnosti!<br />
<br />
<div style="font-weight: bold; text-align: right;">
(odlomak iz duže prozne celine)</div>
</div>
Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-16944466761576296212012-03-05T23:14:00.004-08:002012-03-05T23:18:48.369-08:00Marinko Arsić Ivkov: SEĆANJE NA SPASOJA ŠEJIĆA<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgJ6br6mZ6yXGHkKjLgV_9UGKIYNHq2cRcGuvpdJPwajio5FzVDKJEP83v9F_yZm9i6d8RHzH-ll30uBHdOhyEGuprIQSbp4l8YH9Zs2MpZCcK8GsEPt3P2yhPiNmGeSnHmOLAxY50WA2Dy/s1600/marsic.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 130px; height: 124px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgJ6br6mZ6yXGHkKjLgV_9UGKIYNHq2cRcGuvpdJPwajio5FzVDKJEP83v9F_yZm9i6d8RHzH-ll30uBHdOhyEGuprIQSbp4l8YH9Zs2MpZCcK8GsEPt3P2yhPiNmGeSnHmOLAxY50WA2Dy/s320/marsic.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5612442535001844770" border="0" /></a><div style="text-align: justify;">Српска проза двадесетог века имала је два значајна, два велика раздобља. Прво цветно доба чине двадесете године. Друго, крај шездесетих и седамдесете године.<br />У овом другом периоду, после дугогодишње стагнације, долази до експлозије и на плану садржине и на плану форме. Готово сваки млади писац доноси нешто ново, свеже. Дрско. Готово свака књига, разбијајући књижевну учмалост и монотонију, разбија и духовну учмалост уопште. Учмалост у уметности, то је најречитији знак учмалости једног друштва. Књижевност је тих година прва, макар и као петао који прерано кукурикне, почела да буди, да вуче за рукав. И наишла је на одзив. Читаоци, без којих нема ни књижевног живота ни подстицаја за књижевно стварање, одазвали су се. Створена је интеракција, органска веза, између аутора и публике. Писац је осећао да неко чека његово дело, да је оно некоме потребно, да има коме да се обрати. «Књижевне радионице» су радиле «пуном паром». Књижевни живот је бујао. О књигама је говорено и писано, готово као о спорту. Књижевност је била део друштвеног живота. Књиге почетника, песника и прозаиста, читане су више него дела живих класика. Готово да није било романа, књиге песама, приповедака, који су имали тираж мањи од хиљаду примерака, што је за данашњу Србију незамисливо. Књиге су куповане. Не само да ниједан издавач није пропао, него су ницали нови, чак и приватни и полуприватни. Књижевни живот преузели су млади бунтовници.<br />У књижевности се експериментисало, истраживало, али смислено, не ради експеримента и истраживања. Жаргон, фусноте, игре језиком и реченицом, игре формом, карактеристике су прозе овог периода. Приче су добијале облик научног текста, понекад су својом «визуелном димензијом» заиста постајале форма.<br />Озбиљан проучавалац српске књижевности тек треба да открије значај и новине које је донело ово раздобље.<a name='more'></a><br />На овакав књижевни полет свакако је утицао општи полет у друштву, тоталитарном друштву у којем су промене биле забрањене. Тих година струјала је народним телом енергија промена, која је захватила многе сегменте друштва, а не само уметност. То је време студентских и радничких побуна, јављања приватног предузетништва, реформи у економији и спорту. Духовних реформи. Филм је достигао зенит, пре но што је завршио у «бункерима». То су бунтовне, стваралачке године.<br /><br />Из те књижевности, која је незвана хрупила у српску литературу, избијао је тај дух побуне. Била је то, на особен начин, ангажована књижевност. Ангажована у позитивном значењу те речи. Политичке и социјалне теме назирале су се бар у позадини. Отуд толико забрана и официјелних напада на књижевна дела. Сви су трагали за алузијама у њима, једни да би бранили режим и правили каријеру, други из духовног задовољства. Није било ни политички неутралног писца, ни политички неутралног читаоца. Играло се на два гола. Бунтовник против тиранина. Слабији против јачега.<br /><br />Међу нама који смо ређали ситније и крупније камење у тај књижевни мозаик, био је и Спасоје Шејић.<br />Он је, и духовно и књижевно, стасавао у том времену, он је дете тог времена.<br />Зато су можда све врлине и све мане такве књижевности најочигледније баш у његовом делу.<br /><br />Судбину свих побуна доживљава и књижевност. Кад је држава репресијом окончала социјалне бунтове и незадовољство, део побуњених писаца обријао је браде и скратио косу и прешао међу конформисте и послушне «књижевне и културне раднике». Други, мањи, део, постао је још горчи и жешћи, али су за њега врата издавача била затворена. Тако је настала алтернативна, опозициона, подземна књижевност. Која је прогањана, прећуткивана, држана на књижевној маргини, као што су и њени аутори држани на друштвеној маргини.<br />Међу ове потоње спада и Спасоје Шејић.<br /><br />Целокупно Шејићево дело бави се својим временом. А писати о свом времену није лако. То се, на овај или онај начин, плаћа животом. Шејић је за ово најбољи пример. Зато многи писци беже у прошлост или у апстракцију.<br />Шејић је много страдао. Чак више од многих које је власт, преко својих опуномоћених критичара и политичара, јавно нападала или који су извођени пред суд. Он је био жртва оног подмуклог обрачуна са неистомишљеницима, са независним интелектуалцима и писцима. Неретко били су срећнији они против којих је обрачун био јаван. Шејић је најбољи пример за то. Никад није јавно нападан, али је прећуткиван од критике. Велики издавачи су одбијали да објаве његове књиге, тобож из уметничких разлога. О наградама и материјалним признањима да и не говоримо. „Држава му је дала посао“, како се тада говорило, а „ситни“ притисци и злостављања били су невидљиви. Њега су ти притисци и одвели у смрт. Његова болест и самоубиство директна су последица тог подмуклог обрачунавања са „белом враном“ у једној „узорној“ средини, каква је била гимназија у Обреновцу и сам Обреновац.<br /><br />Били смо пријатељи. Упознао сам га онако како писци можда и треба да се упознају. На основу његовог дела. Био сам члан жирија Књижевне омладине Србије који је одабирао прве књиге младих писаца за објављивање (Књижевна омладина, издавач тада најугледнијег књижевног листа Књижевна реч, уживала је углед и као „издавачка кућа“ младих писаца.) Међу стотинама рукописа пронашао сам модеран, зрело писан, „ауторски“ у сваком погледу, роман Док не стигне Томас Ман. После тога сам упознао његовог аутора.<br />Писац Иван Ивановић био је Шејићу професор у куршумлијској гимназији и више пута ми је говорио како се осећа одговорним што је његов ђак кренуо мукотрпним и незахвалним путем књижевности. Да је имао неког другог професора, можда би се определио за неко уносније и мирније занимање. Као да је хтео да каже: можда би данас био жив. А ја сам, ето, избором његовог романа, одговоран што је Шејић још дубље закорачио у тај незахвални свет књижевности – што је ушао „у арену“ у којој не важе правила и обичаји цивилизованог света.<br />Након што смо се упознали, постали смо пријатељи. По сродности.<br /><br />Оно што сам уочио у првом Шејићевом роману, Док не стигне Томас Ман (то није и његов први написани роман), одликује и све његове остале романе. Без једне од тих одлика, данас, у 20. и 21. веку, нема добре књижевности. То је полемисање са књижевном традицијом. Полемика није могућа без солидног и систематског књижевнотеоријског образовања и без сталног читања класичне и савремене књижевности. И то не читања насумце, онако како шта дође под руку, као са пијачне тезге, него читања смисленог и систематичног.<br />То Шејићево полемисање са књижевном историјом видљиво је и на садржинском и тематском плану (од чекања Годоа, који у њега понекад носи име Томаса Мана, па до 1001 ноћи и Икаровог лета), а можда још више на плану форме (у његовим романима као да се, било као иронија било као апологија, даје синтеза свега што је светска литература 20. века понудила на плану форме).<br /><br />Литература нам често нуди парадоксе: Шејић није велики стилиста, али на плану стила и форме често је нанадмашан. Његова, пишчева, кожа на том плану била му је очигледно претесна. Испробао је све стилове и форме. Нови роман – нов стил, нов облик. Противност претходном. Такве лупинге правио је само Фокнер. Резултат често невероватно успешан: Црвени кругови, Скица за портрет Н.Ј., Предузимање мера.<br />Бирократски језик, односно његова карикатура, са мноштвом скраћеница и покондирених речи ондашње политике, којим је написан читав роман Скица за портрет Н.Ј., од прве до последње реченице, обликује пишчеву поруку колико и сами карактери и прича. Невероватно је колико је тај језик срастао са причом и јунацима, колико не „штрчи“ у роману, колико се роман чита течно. А на почетку се вероватно сваком читаоцу учини да таквим језиком не могу да се пишу ни синдикални извештаји, а камоли књижевна дела. Смела авантура у коју би мало који књижевник смео да се упусти.<br />Шејић је писац који се усудио.<br /><br />Не антиципирају ли писци у својим делима своју судбину? Шта нам је све поручио Дис Утопљеним душама? Један Миљковићев стих гласи: „Пашће сунце тамо где ја будем клечао“. Шта све пажљивом читаоцу могу да наговесте Шејићеви позни романи?<br /><br />У ламенту над својим животом и својим песмама, Бранко Радичевић је покренуо и једно теоријско питање. Због општег тона песме мало га је ко уочио као поетички став. Бранко сматра да песник треба да поправља своје песме, да их „глача“ и након објављивања, нарочито ако имају почетничке, младалачке недостатке. Зрео песник „траље“ треба да замени складнијим и финијим „оделом“.<br />Као ни Бранкова, ни Шејићева дела нису дочекала пишчево накнадно читање. Да је поживео, Спасоје Шејић би сигурно „са оловком у руци“ ишчитао своја младалачка дела, бар она која су остала у рукопису. „Сирочад“ би сигурно добила боље рухо. Бранкови термини су преоштри. Шејићеви романи, чак и они нађени у рукопису у заоставштини, изгледају добро и без „глачања“. Наравно, младалачки недостаци су очигледни и због тог сам се сетио Бранка. Али и таква, његова најбоља дела, као што су Девојке беле и мезгровите, Скица за портрет Н.Ј., Предузимање мера, читана данас, за копље су испред најхваљенијих „постмодернистичких“ романа.<br /><br /><div style="text-align: right;"><span style="font-weight: bold;">Спасоје Шејић</span> је рођен у Самокову, изнад Куршумлије, 1948. Самоубио се 1989. у Обреновцу, где је радио као професор гимназије. За живота је објавио неколико романа, a постхумно, шеснаест година након смрти, објављено је девет његових романа у једној књизи, под насловом Девет живота.</div></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-60440691802309663072011-12-31T23:50:00.000-08:002012-03-06T01:31:25.420-08:00Uvodni tekst za 2011.<div style="text-align: justify;"><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhDwQgJ-lqxxlDTj58BhE3-Jzg5NYGGxwP9swRdwi09g3wCrUr8QYjzluEVAlnjBexm2uzBC4FRvgmSkR5XSwEa9CCGcV2qO1pAdfFgduS25uhY5d0IaXnZ5DTqp2AcHMWnNWByUPpTsfI_/s1600/nova_altera.jpg"><img style="float: left; margin: 0pt 10px 10px 0pt; cursor: pointer; width: 320px; height: 87px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhDwQgJ-lqxxlDTj58BhE3-Jzg5NYGGxwP9swRdwi09g3wCrUr8QYjzluEVAlnjBexm2uzBC4FRvgmSkR5XSwEa9CCGcV2qO1pAdfFgduS25uhY5d0IaXnZ5DTqp2AcHMWnNWByUPpTsfI_/s320/nova_altera.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5585047764420584322" border="0" /></a><span style="font-weight: bold;">NOVA ALTERA</span> i u 2011. nastavlja da se bavi aktuelnim problemima srpske književnosti, jezika, umetnosti i kulture uopšte, kao i društvenim i političkim stanjem u Srbiji, koje je, u velikoj meri, stvorilo te probleme ili sprečava i odlaže njihovo rešavanje. Na deo tih problema ukazano je i u uvodnom tekstu u prvom broju Nove Altere za 2010. godinu – „<span style="font-weight: bold;">Plišana represija</span>“.<br /></div><div style="text-align: justify;"><div style="text-align: justify;"><a name='more'></a>Nova Altera je u protekloj godini posebnu pažnju posvetila pitanju preispitivanja književnih vrednosti koje je, na ideološkoj osnovi, uspostavio komunističk irežim i potrebi ponovnog čitanja srpske književnosti.<br /></div>Ovim pitanjima bave se tekstovi objavljeni u 2010. godini:<br />Miroljub Milanović, „Posleratna srpska proza i njeni glavni predstavnici“,<br />Miroljub Milanović, „Pola veka ćutanja“,<br />Marinko Arsić Ivkov, „Ideologija i savremeni srpski roman o selu“,<br />Represija nad nepodobnim književnicima i njihovim delima, koju su vršili ne samo režimska kritika, nego, u mnogo drastičnijem vidu, i politika i sudstvo, tema je sledećih tekstova objavljenih 2010. godine:<br />Marina Mirković, „Crveni kralj i druge zabrane“<br />Ivan Ivanović, „Razočarani disident“,<br />Dokumenti o kršenju ljudskih prava književnika Ivana Ivanovića (tekst objavljen u rubrici Dokumenti).<br /><br /><br /><div style="text-align: center;"><span style="font-weight: bold;">Teme koje Nova Altera pokreće u 2011. godini:</span><br /></div>- srpska književnost u eri partokratije,<br />- književnost među klanovima, uticajnim interesnim grupama, političkim partijama, „tržišnim zakonima“, favorizovanom subkulturom i kičom, poplavom strane knjige...,<br />- zašto se ne menja lestvica vrednosti koju su uspostavili komunisti, zašto se ne pristupa novom čitanju srpske književnosti, koje neće zavisiti od politike i ideologije,<br />- može li (državna) administracija da određuje književne vrednosti i književni doprinos pisaca nacionalnoj kulturi,<br />- položaj književnih stvaralaca u provinciji,<br />- šta rade udruženja književnika,<br />- zašto je zamro književni život – književne tribine, književni časopisi,<br />- treba li nam nova i odgovorna književna kritika,<br />- rehabilitacija pisaca žrtava komunističke represije i njihovih dela,<br />- škola (osnovna, gimnazije, fakulteti) i savremena domaća književnost,<br />- tretman domaće književnosti u medijima.<br /><br /><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold;">POZIV NA RASPRAVU<br /><br />SRPSKI KNJIŽEVNI JEZIK DANAS<br /></div><br />Da li je srpski književni jezik zaista jezik kojim govori i piše većina Srba u Srbiji i da li on može da bude standardan, normativan, jezik Srba u Republici Srbiji?<br />Da li srpski jezik, kao i književnost, žrtva politike?<br />Činjenice koje je u nekoliko svojih tekstova naveo pisac Dragoslav Mihajlović, kao i njegove analize Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, govore suprotno.<br /><br />Predlog za raspravu je tekst Ivana Ivanovića Dijalekatska književnost, objavljen u Novoj Alteri, a izgovoren na okruglom stolu u Leskovcu, kao i stavovi književnika Dragoslava Mihailovića, o zapostavljenosti staroštokavskog u odnosu na novoštokavski književni jezik.<br /><br />Nova Altera poziva jezičke stručnjake, pisce i sve zainteresovane da svoje priloge i komentare dostave redakciji na sledeće mejl adrese: prozaonline@gmail.com, srpy@open.telekom.rs, ivan1912@open.telekom.rs<br /><br /><br /><br />Nova Altera je otvorena za sva mišljenja i sve predloge.<br />U demokratskom društvu, argumentovana rasprava pokreće praktično delovanje i promene.</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-32885880418074873632011-11-28T02:17:00.001-08:002011-11-28T03:01:49.008-08:00Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE – 4 i 5<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhZUpzBgriSRx9-nAJxcaXggwg8rd3lK9le-qY0i2OcsfA2A38HPdpiroqSb2vXkVw8422t_RBT1i3d8YbA63iP7NWGTxwdNopyIVRPKXSM8Wv2PkAL7Y_oT46xt3Uv3si1fcRacB5vHEoT/s1600/Ivan-Ivanovic--Foto-D--Borisavljevic.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 180px; height: 220px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhZUpzBgriSRx9-nAJxcaXggwg8rd3lK9le-qY0i2OcsfA2A38HPdpiroqSb2vXkVw8422t_RBT1i3d8YbA63iP7NWGTxwdNopyIVRPKXSM8Wv2PkAL7Y_oT46xt3Uv3si1fcRacB5vHEoT/s320/Ivan-Ivanovic--Foto-D--Borisavljevic.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5613211753848790338" border="0" /></a><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ – 4<br /></div><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold;"><span style="color: rgb(0, 0, 102);"> Живи песак, живо блато</span><br /></div><br /><div style="text-align: justify;"> Овај роман сам написао 1982-83. године у Београду. Догађаји који су ми послужили као мотив стварно су се десили у Јужној Србији. У ствари, спојио сам два случаја, радило се о монтираним процесима професорима. Радња се догађа после 1972. године кад је ионако зависно судство у потпуности постало партијско. Страдали су људи либералних схватања који се нису уклапали у комунистички модел отуђеног живота. Хтели су да буду субјекти и то су платили судским линчом. Јунак романа, професор Љуба Станивуковић, оптужен је због лебералних погледа а суђено му је због монтираног односа са ученицом. Органи гоњења, Партија, Удба, Тужилаштво, Судство... после враћања у догматски комунизам 1972. године, након Титовог писма, немилосрдно су се обрачунавали са слободоумним интелектуалцима. Ја сам то поставио као морални проблем: у болесном друштву, каквим је постао југословенски комунизам после слома либерализма, само ретки здрави појединци могу да буду носиоци моралне идеје, у случају романа студент Жарко Хаџитонић и његов ујак адвокат Ђорђе Коњовић. Мислим да сам у "Живом песку, живом блату" највише спојио два своја књижевна модела уметника у младости, које симболизују Фокнер и Хемингвеј. То је уједно био и крај утицаја ових писаца на моје стваралаштво. Отад сам се све више окретао Џојсу, од имагинације ишао ка документарности.<a name='more'></a><br />Роман сам објавио без проблема. Наиме, средином осамдесетих година писац Мирослав Јосић Вишњић је добио могућност да у оквиру Завода за издавачку делатност за слепе Филип Вишњић покрене библиотеку Нови Албатрос као реплику на предратну библиотеку Албатрос, коју је уређивао Тодор Манојловић. Јосић ми је затражио прилог и ја сам му дао "Живи песак, живо блато". Роман је објављен у трећем колу ове библиотеке.<br />Ипак, имао сам један неспоразум са издавачем. Уредник библиотеке је смислио да неке књиге буду објављене латиницом а неке ћирилицом. Јосић је предвидео да мој роман буде на ћирилици. Међутим, уредник куће, Миле Баврлић, је то преиначио, па је међу њима дошло до спора. Главни уредник ме је изманипулисао тврдњом да латиницу за мој роман захтева комерцијална служба због босанског и хрватског тржишта. Не знајући за спор два уредника, ја сам дао сагласност за латиницу. Ствар се завршила на тај начин што је Мирослав Јосић Вишњић поднео оставку.<br />Роман је објављен 1986. године у пристојном тиражу од 3000 примерака и распродат је за годину дана. Запамтио сам да ми нико није тако уредно исплаћивао хонорар као Завод Филип Вишњић.<br />И овај роман је добио шансу да буде изведен као позоришна представа. Директор Народног позоришта у Пироту, глумац Слободан Алексић, ставио је драматизацију, коју сам ја начинио, на репертоар, али и овај посао је пропао, као и сви други. Друго издање романа није направљено.<br /><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">Нишки гамбит<br /></div><br />У овом гамбиту, писаном током 1986 - 87. године у Сремчици, објављеном у виду романа "Нишки гамбит" 1988. године, умало нисам испао жртва. Овога пута ме није гонила држава са својим органима, сад су то чинили њени поданици, слободни грађани који живе на њен рачун. (Овај модел важи до данашњег дана.) Реч је о једном књижевнику, Радославу Војводићу, и једном шахисти, Драгутину Шаховићу.<br />Са Радославом Војводићем сам се познавао још из прокупачке Гимназије, био је две генерације испред мене. Још тад је писао песме, важио за модернисту и био нека врста звезде у Књижевном друштву Раде Драинац. Касније сам га виђао на чувеним књижевним вечерима у учионици „45” на Филозофском факултету у Београду, где је он био учесник а ја слушалац. Важио је за једног од најталентованијих младих песника. Као професор у Куршумлији пратио сам његов књижевни рад, али ми се све мање свиђао. Поготово ми се није допадала његова неартикулисана проза. Сећам се да је у то време у Топлици био актуелан његов сценарио за играни филм о Топличком устанку, али се говорило да није добро написан. Ја нисам имао прилике да га прочитам. Запамтио сам неке његове „нападе” на познате писце, пре свега на Крлежу и Црњанског.<br />Кад сам се, по објављивању «Црвеног краља» и отпуштању с посла у Куршумлији, обрео у Београду, Војводић је био главни уредник издавачког предузећа Слово љубве. Пошто су ми сва врата била затворена, неко ми је саветовао да нови рукопис понудим свом завичајцу. Војводић је важио за либералног уредника (штампао је Пекића, Шћепановића, Николу Милошевића, Данила Николића, Добрицу Ћосића…), али је мој рукопис одбио. Објаснио ми је да су о «Фудбалској генерацији» написане две негативне рецензије, једна ван куће а друга у кући. (Тад се на томе свршило, касније сам сазнао да је ван куће негативну рецензију написао Миливоје Марковић, а у кући управо он.) Још једном се поновио случај као са Војом Красићем: отишао сам мечки на рупу. Уосталом, били смо на супротним политичким половима: они - комунисти, функционери режима, а ја - осуђени писац.<br />Са Радославом Војводићем сам се поново срео крајем осамдесетих година, кад сам објавио роман «Нишки гамбит». Комунисти су се у то време баш престројавали после Осме седнице Централног комитета СК Србије, која ће преокренути ток српске историје. Ја сам у међувремену успео да објавим неке књиге, чак и забрањеног “Црвеног краља”, али сам поново пао у немилост и остао без издавача. Роман сам објавио код малог издавача, некакве књижевне задруге Пан публик, која се убрзо после тога угасила. Стога сам био веома пријатно изненађен позивом Радослава Војводића да ми приреди промоцију књиге у Кући Ђуре Јакшића, где је био уредник програма. Позив сам прихватио, јер сам рачунао да је колегијалан и земљачки и да је компензација за раније одбијање. Да није било тако, видео сам тек на самој промоцији, кад се као главни говорник појавио шаховски велемајстор Драгутин Шаховић.<br />Какве везе има с мојом књигом шахиста Драгутин Шаховић? Ја сам велемајстора Шаховића, иначе пореклом Нишлију, упознао у Дуги 1978. године, кад сам био спољни сарадник у спортској рубрици овог магазина. Шаховић је у то време на страницама Дуге водио прави мали рат са неким администраторима из Шаховског савеза Србије, па сам ја одлучио да о томе направим интервју са велемајстором. Тај интервју сам урадио, али га нисам објавио! Објављивање је спречио спољни уредник Брана Црнчевић, који се у Дуги нашао после ломова у Јежу. Пошто је он написао књигу о Корчноју, вероватно је сматрао да има тапију на шах, па је тако мој рад пропао. Тад се на томе свршило. (Иначе, чувени дисиденти Брана Црнчевић и Матија Бећковић ишли су о државном трошку на острво Бали, где се играо меч Корчној - Карпов, ваљда да би овај први сакупио материјал за своју књигу.Књига је објављена у Загребу 1981. године.)<br />Драгутина Шаховића сам поново срео неколико година касније у подруму пивнице Касина, где су се окупљали неки тадашњи дисиденти. У то време сам имао идеју да направим књигу о шаху после књиге о фудбалу. Предложио сам Шаховићу да романсирам његову биографију, а он да приложи партије са коментаром. Он је био одушевљен том идејом и убрзо после тога смо се срели да започнемо рад. Том приликом сам га испитивао о његовом животу и шаховском путу и понешто забележио. Рачунао сам да ћемо тек да радимо. Но до другог састанка није ни дошло. Шаховић је изненада отпутовао на неки турнир, а кад се вратио, поручио ми је да га та ствар не интересује. Како се брзо загрејао, тако се брзо и охладио! Мени ништа друго није преостало него да променим концепт романа и да га сам пишем на начин како најбоље умем. Јунака романа сам измислио, али сам у њега понешто уградио од приче коју сам чуо од Шаховића. Кад се «Нишки гамбит» појавио, од велемајстора Шаховића сам добио опширно писмо, у којем ме оптужује да сам га плагирао! Украо сам му идеју и мисли! Захтевао је да га признам за коаутора и претио ми судом! Разуме се да тако нешто нисам могао да прихватим.<br />Не знам да ли је Војводић пришао Шаховићу, или је било обрнуто, тек промоција коју је он организовао у Кући Ђуре Јакшића била је у функцији моје књижевне ликвидације! Ма колико то данас може да изгледа смешно, онда није било нимало наивно. После случаја са Данилом Кишом, тражили су се „лопови” на све стране. Чак је био оптужен и Драгослав Михаиловић, писац «Петријиног венца». Неки новинари су пронашли жену која је писцу послужила као прототип Петрије и оптужили Михаиловића да је покрао ову неписмену сељанку! Као, та жена му је испричала роман! (Касније је Михаиловић писао да је читаву аферу режирала Удба! Судски процес против писца је трајао тринаест година! У своје време је била слична афера са Бором Станковићем, кад је уз помоћ жуте штампе Циганка Коштана судски прогонила великог писца.) У мом случају ствар није била нимало наивна. Ако је Михаиловићева сељанка била неписмена и није могла писцу да „напише роман”, Шаховић је важио за интелектуалца међу шахистима и одличног коментатора шаховских партија, па је његова оптужба могла да има велику тежину. Очигледно да је Радослав Војводић имао разлога да прихвати Шаховића: ем би добио неки партијски (јуловски) поен, ем би ликвидирао јединог књижевног конкурента у Топлици. Рачуница је била доста једноставна: ако сам ја, захваљујући либералној струји у Савезу комуниста, успео некако да преживим «Црвеног краља», па и «Фудбалску генерацију», оптужба да сам плагијатор би ме у потпуности дотукла. Кад су ме комунисти тужили због политике, јавно мњење је било на мојој страни; али, ако бих био оптужен због плагијата, нема тога ко би ме бранио. У литератури нема теже оптужбе од плагијата! Моји тужиоци би могли да ликују, испоставило би се да ја нисам никакав политички противник комунизма него обичан лопов. Паклено смишљен план!<br />Велемајстор Шаховић ме је на тој промоцији просто испљувао. Пошто му је Војводић одмах дао реч, кренуо је са оптужбом коју је имао написану. Интересантно, али мало се бавио шаховском страном романа, за коју је стручан; чак није инсистирао ни на плагијату, чиме је претио. Окомио се свом тежином на политичку димензију романа. „Шах је ту само у функцији политике!”- победоносно је објавио. (Исто је гласила оптужница за «Црвеног краља»: фудбал је у функцији политике!) Моју књигу је прогласио „лажним романом о шаху” и поручио публици да је присуствовала историјском тренутку почетка писања „правог романа о шаху” у његовом ауторству. На крају ми је предочио да ћемо се видети на суду, покупио се и отишао, не дајући ми могућност да му одговорим.<br />Но најављену тужбу суду Шаховић није реализовао. Још једном се нагло охладио и одустао од претње великом афером. Више се са њим нисам срео, али остао је горак укус непотребног инцидента. Ни данас ми није јасно шта је велемајстору то требало? А Војводићев добро смишљени пуцањ у писца «Нишког гамбита» испао је ћорак. Без крунског сведока није могао ни он да ме оптужи.<br />Роман је имао још једно издање 1990. године.<br /><br /><br /><br /><br /><br />Југовац или Како ући у историју<br /><br />Ово је роман у три књиге, односно трилогија. Написао сам га у Сремчици током 1987 / 88 / 89. године. Међутим, почео сам да га пишем знатно раније, још 1972. године у Куршумлији.<br />Кад су почеле невоље са "Црвеним краљем", одлучио сам да то забележим, односно да водим неку врсту дневника о тим дешавањима. (Дневник ни раније, ни касније нисам водио. Нисам сматрао себе значајним да бих то чинио.) Како су се догађаји претицали, записивао сам их, без икаквог коментара, да их не бих заборавио. Те белешке сам водио под насловом "Роман око романа Црвени краљ" и запленила ми их је Удба приликом претреса. (Имао сам копију.) На суђењима белешке су биле важан доказни материјал о мојој субверзивној делатности, тужилац у Прокупљу је чак тврдио да сам их писао за неког у иностранству!<br />Кад сам избегао у Београд, онемогућен као писац, отпуштен с посла професора, без новца, готово да сам био изгубљен. Једино ми је било преостало да чекам робију. Већ сам написао да су писци покушавали да ми помогну. Један од њих је био и Матија Бећковић. Матија је и сам био у немилости, мада се његов случај у потпуности разликовао од мог. Од њега сан добио телеграм да одмах дођем у Чик. (Кад су кренули напади на Матију, пријатељи су га склонили из Јежа у Чик, као у какву фарму за фазане. Главни уредник Чика је био карикатуриста са презименом Катић (имена не могу да се сетим). Понудили су ми да за Чик пишем роман у наставцима! Чак су ми доделили једног Црногорца из Омладинске организације да ми буде нека врста ментора, односно да пази да не скренем с правог пута. (Ни имена тог момка не могу да се сетим.) Тако сам ја почео да пишем роман, који сам насловио са "Југовац", од оних бележака из Куршумлије.<br />Написао сам неколико наставака али текст никако да се појави у Чику. Матија ми је показао да је он припремио текстове, али их главни уредник не пушта. Схватио сам да из тога стоји Удба, односно да је онај момак из Омладинске организације њен доушник. Тако је тај посао пропао.<br />Средином осамдесетих година за уредника текста у Јежу дошао је Милован Витезовић, тада стопостотни шездесетосмаш. (Алек Марјано је смењен због оног афоризма о Кардељу.) Раније, млађани Витезовић се усудио да нападне пресуду Окружног суда у Прокупљу текстом у Јежу, што је био изузетан морални чин. Због тог текста је Топлица кренула свим средствима на његовог аутора и на лист Јеж, који је омогућио да се тај текст појави. Ствар се, ипак, завршила неповољно по Топлицу: Јеж није укорен, Милован Витезовић није најурен већ је напредовао, ја сам ослобођен. Стекли су се сви услови да ми Милован понуди да пишем роман у наставцима за Јеж. Посегао сам опет оне белешке.<br />Тако је у Јежу средином осамдесетих година почео да излази мој роман "Југовац..." Већ од првог броја, Топлица је поново била на ногама! Заседали су друштвени форуми, организовани политички скупови, ангажоване институције културе, све са једним циљем: да се заустави даље излажење романа. Упућивана су писма највишим државним и партијским органима у којима са захтевом да се Јеж позове на одговорност што омогућава осуђеном писцу да јавно блати Топлицу и шире читаву Југославију. Главни уредник Јежа се одупирао притисцима и бастављао са објављивањем "Југовца..." Мислим да је изашло 19 наставака. Али више се није могло: Литл Бане је обуставио штампање романа, са образложењем Наставак следи у књизи.<br />У којој књизи? Испоставило се да књиге неће бити, јер ниједан издавач није хтео да штампа "Југовац..." Разуме се да сам ја роман понудио БИГЗ-у. Али, после иступа председника Српске партије против осуђених писаца, моја позиција у овој кући је пропала: "Аризани" нису отишли у Џепну књигу, "Југовац..." није примљен. Видосав Стевановић се вадио на то да је роман обиман и да БИГЗ нема пара да га самостално објави. Него да видим са Просветом, тамо је уредник Милисав Савић. Истина, Видосав нема о њему добро мишљење, али сарађивао би ако му се овај обрати. Шта ћу, дигнем се код Милисава, однесем му рукопис "Југовца..." После извесног времена Милисав ме позове, прихватио би сарадњу ако му се Видосав обрати. И тако, од Видосава до Милисава, и обратно, нашао сам се у улози Буридановог магарца између два стога сена. За годину дана нисам успео да саставим ова два челника српског издаваштва. Тако је моја идила са БИГЗ-ом пропала, иако сам био први добитник БИГЗ-ове награде за "Аризане". Поново сам се нашао на улици.<br />Онда ми се изненада пружила прилика да штампам "Југовац..."! Једне вечери су у САремчицу дошла два Лесковчанина, трговци књигама: Драган Стојковић и Миле Миленковић. Првога сам познавао из Лесковца, водио је БИГЗ-ову књижару; другога нисам, био је магацинер у предузећу. Они су ми понудили да финансирају објављивање "Југовца..."! Просто невероватно, али догодило се! Иако сам добро знао да понављамо Машића, односно ванинституционалну продукцију, уз сав ризик да се проведемо као са првим независним издавачем у Србији, тојест да дођемо под удар органа гоњења, оберучке сам прихватио понуду. Просто ми је било суђено да будем илегалац, од Студентског града, преко "Црвеног краља", до "Југовца...", а можда и даље. Остало ми је само још да ове добре људе повежем са мојим пријатељем графичарем-штампаром Миланом Арнаутом, који је уложио свој рад у "Нишки гамбит", па да "Југовац..." изађе у јавност. Повољна околност је била и та што је "Југовац..." у илегали стекао још једног пријатеља, филозофа Миладина Животића, који је написао поговор за прву књигу, под насловом "Живети у Југовцу - нисмо ли сви у њему?" (Миладин Животић је био свакако најморалнија личност коју сам упознао у животу: дисидент - непријатељ титоизма; отпуштени професор с факултета; велики борац за људска права и за хуманистичке идеале; вођа антиратног покрета у Србији. Миладин Животић се сав посветио да своје филозофско дело преточи у праксу (припадао је праксисовској филозофској школи), ставио се на чело покрета који је покушао да заустави нови грађански рат у Југославији. Нажалост, његово срце није издржало надчовечански напор да заустави рушилачку историју нових ратника.)<br />Тако су се у 1988. и 1989. години појавиле све три књиге "Југовца..." под пуним насловом "Југовац или Како ући у историју". Ако сам у "Црвеног краља" унео своју студентску лектиру, ако сам у "Аризане" унео своје сељачко памћење, у "Југовац..." сам сместио своје професорско искуство. То је трилогија на тему вечита паланка. (Држим да "Југовац..." у литератури о србијанској паланки има оно место које имају "Аризани" у литератури о србијанском селу.) У конструкцији "Југовца..." комбиновао сам три паланке: георгафски - Власотинце, у којем никад нисам живео (алиби као Дољевац у "Аризанима"), искуствено - Александровац и Куршумлију.<br />Овде је прилика да кажем која се дела могу узети као прототипи мојим раним романима: "Црвени краљ" - "Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића; "Аризани" - "Кола Брењон" Ромена Ролана; "Југовац или Како ући у историју" - "Клошмерл" Габријела Шевалијеа.<br />Одмах по изласку из штампе прве књиге, уприличена је промоција у Дому омладине. Опозициона промоција! Пуна велика сала будућих политичких странака, примећујем Вука Драшковића, Драгољуба Мићуновића, Војислава Шешеља... Међу говорницима о књизи био је и Веселин Илић, либералистички секретар Комитета из Ниша. (Веселин је написао књигу о "Црвеном краљу") Куриозитет ове промоције био је тај да је одржана на дан кад су грађани Куршумлије и Блаца рушили своја стара комунистичка руководства (Корчагина и Лудог Живка)! Куд ћеш већу рехабилитацију за изгнаног писца!<br />Са "Југовцем..." поновила се историја као са претходним романима. И "Југовац..." је јуришао на позориште, телевизију, филм. Она иста позоришна трупа Призор глумца Радета Вуковића одлучила је да и "Југовац..." (један део) постави на сцену. Драматизацију сам направио ја под насловом "Крсташки рат у Југовцу". Режирао је Браца Петковић (позоришни писац и редитељ, власник Музеја старих аутомобила ), играли су Александар Хрњаковић, Милан Панић, Бранко Ђурић... Одиграно је двадесетак представа. Рекли су ми да су учествовали на фестивалу у Врњачкој Бањи где су били изузетно примљени. Тадашња уредница на Телевизији Београд Јелица Зупанц уврстила је ову представу у серију коју је управо припремала. Уједно је заинтересовала Редакцију хумористичког програма, па су ови људи прочитали 1000 страница "Југовца..." и сложили се да се по роману може направити интересантна серија, а нарочито је био заинтересован за то главни уредник Хумористичког програма Предраг Перишић (писац серије "Полицајац са Петловог брда") После тога је Телевизија наручила да напишем синопсис и да почнем да пишем серију. Отишао сам на Телевизију да потпишем уговор. Био сам пред новим васкрснућем! Међутим... Дан пре мог повратка, на Телевизији је извршен пуч: смењено је читаво руководство. Нови директор Телевизије, Прокупчанин Ратомир Вицо, и нови уредник Хумористичког програма, Статовчанин (село поред Житног Потока) Војислав Миленковић, повукли су први потез да ископају моје четничко порекло и да стопирају потписивање уговора са четничким писцем. Оде мој камбек, по ко зна који пут!<br />Исто сам прошао и на Телевизији Сарајево. Уредница Телевизије са презименом Славнић (не знам име) такође је била заинтересована за екранизацију "Југовца..." Готово се подразумева да и од тог посла није било ништа.<br />Драматург Миодраг Зупанц (иначе Јеличин супруг) написао је по мотивима "Југовца..." позоришни комад "Фотељероси" и тај пројект је примило Позориште на Теразијама. Подељене су улоге, за редитеља је одређен професор на Факултету драмских уметности, Славенко Салетовић. Међутим, овај човек није дошао на заказани почетак проба, па је на тај начин минирао пројекат. Управник Позоришта на Теразијама, песник Василије Марковић, исплатио ми је откуп и скинуо представу са репертоара. Збогом, самоуправо, Добар дан, Удбо!<br />Роман није имао нова издања.<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 5<br /><br /><br /><div style="text-align: center;">Браћа Југовићи или Како изићи из историје<br /></div></div><br />Деведесетих година створени су политички услови да могу слободно да промовишем четничку тему, која ме је притискала још из детињства. (Слично се десило и са Драгославом Михаиловићем. И он је морао дуго да чека своју тему о Голом отоку.)<br />За овај посао сам се веома дуго припремао, свакако под будним оком Удбе. Кад год сам боравио у Житном Потоку, разговарао сам са преживелим четницима, којих је било све мање. Једног лета сам обилазио терене на којима је дејствовала бригада мог оца, прикупљао сам материјал за историју одоздо. Удба је прогласила да се крећем трагом четничких одреда. Био је то специјални психолошки рат, за какав се Титова тајна полиција специјализовала још из времена Озне.<br />Од средине осамдесетих година постала нам је доступна друга страна историје. Појавиле су се неке нове књиге (Владимир Дедијер, Веселин Ђуретић...), које су бациле ново светло на грађански рат 1941/45. године. Почела је да пуца по свим шавовима комунистичка догма. Што је било јако важно, постала нам је доступна емигрантска литература: Мајкл Лиз, Дејвид Мартин.... Појавио се и нови талас историчара (Коста Николић, Бојан Димитријевић, Момчило Павловић...) који су обликовали четничку истину о ратним збивањима. Разуме се да сам све те прочетничке књиге помно читао, као раније антикомунистичке (Солжењицин, Исак Дојчер, Карл Штајнер...)<br />Овде је важна књига емигранта Милоша Младеновића, "Лажни идоли и варљиви идеали". Милош је био борац у бригади мог оца и успео је да пребегне на Запад. Некако се докопао Лондона и ту стекао нови дом. Иако полуписмен, написао је мемоарску књигу без које се не може проучавати грађански рат на југу Србије. Објавио је о свом трошку (мислим да је имао мали хотел у Лондону) 1965. године. Интересантан је био пут овог политичког емигранта: до 1943. године био је у партизанима, после у четницима. Сељак из Бреговине (село поред Житног Потока) сведочио је поштено, није штедео ни једну ни другу страну.<br />Милош је из Лондона покушавао да дотури своју књигу у Југославију, тачније у Топлицу, слао је на разне адресе, највише у Житном Потоку. Али Удба је те пошиљке пленила. Ја сам био чуо за ту књигу, али је нисам имао. Један Житнопоточанин је био добио и имао је намеру да ми је покаже, али га је Удба спречила, одузела му је књигу. (Касније сам сазнао да је Милош књигу слао мојој мајци, али та пошиљка није стизала на нашу адресу.) Ипак, крајем осамдесетих година дошао сам до књиге. Један инжењер из Ниша је добио стипендију у Лондону и тамо контатктирао Милоша. Инжењер је ризиковао да књигу унесе у земљу, власти на њега нису сумњале. У сваком случају, мени је та књига много значила. (Написао сам предговор за издање Института за савремену историју.)<br />Речју, и теоријски и практично био сам спреман да напишем роман за који сам унапред годинама био оптуживан. Изучио сам нову историју и одоздо и одозго. Нема сумње да је Удба добро знала да ћу ја тај роман да напишем, али није знала како да ме у томе спречи. Застрашивања топличких Удбаша више нису била ефикасна, као у време "Црвеног краља". Могао сам да се дам на посао.<br />Роман "Браћа Југовићи или Како изићи из историје" почео сам да пишем крајем 1989. године, отприлике у време кад је пао Берлински зид. Већ сам наслов каже које дело ми је послужило као архетип за писање романа: "Браћа Карамазови" Фјодора Достојевског. Дакле, три брата посве различита међу собом, као носиоци три различите идеје; заједничко им је четничко порекло. Браћа Југовићи се састају на погребу мајке, удовице четничког команданта Буде Југовића, да ратну драму проживе још једном и да сукобе своје погледе на свет: Александар Југовић (Димитрије Карамазов) је прихватио комунизам, јер је само у оквиру ове идеологије имао шансу да се пробије у друштвену елиту; његова је невоља била што је морао да буде већи комуниста од комуниста, већи католик од папе, и то је његова трагедија. Стефан Југовић (Иван Карамазов) је побегао у науку (историју) да би у њој могао да се суочи са прошлошћу; његова је несрећа што га је изучавање историје оца одвело у национализам, самим тим у антикомунизам (у време писања "Браће Југовића..." комунизам и национализам још нису били у симбиози), па су му комунисти преко свог државног апарата узвратили ударац. Растислав Југовић (Аљоша Карамазов) је прихватио уметност-књижевност као поглед на свет, што ће га учинити дисидентом и противником тоталитарног комунистичког уређења. Његова је судбина Џојсовог Стивена Дедалуса, што ће рећи дисидента, апатрида, унутрашњег емигранта. Браћа се састају на мајчином гробу да супротставе своје политичке, филозоифске, социолошке... дискурсе, да би се растали и да се више никад не сретну у историји.<br />Још да кажем да су "Браћа Југовићи..." у основи постмодернистички роман пре постмодернизма; написани су у форми драме са фуснотама као мисаоним додатком драмском збивању. У роман-драму сам унео обиље некњижевног материјала, па ми је главни проблем био како да га уметнички уобличим.<br />У пролеће 1990. године био сам на половини писања романа, кад ми се телефоном јавио непознати човек: - Овде Милорад Грујић! Уз не мале напоре могао сам да се присетим да је Милорад Грујић писац кога дотад нисам читао. - Ја сам оснивач и главни уредник Књижевне заједнице Новог Сада. Заједница је основана по угледу на Запис. Хтео бих да Вам објавим књигу! Шта можете да ми понудите? Имао сам новеле које ми је Просвета одбила и роман у настајању. Хоћу роман!<br />Грујићу сам послао први чин романа-драме и он је рукопис одамах примио. Инсистирао је да завршим рукопис до јесени, јер жели да га објави за Сајам књига. Дотад су ме сви одвраћали од писања, Грујић је био први издавач који ме је наговарао да пишем! Ни данас ми није јасно како сам успео да завршим роман до предвиђеног рока. Писао сам у грчу, као генијални Достојевски. (Да не будем погрешнио схваћен, не правим никакво поређење са великаном Светске књижевности, чије "Карамазове..." сматрам једним од три највећа романа икад написаних: Сервантесов "Дон Кихот", "Браћа Карамазови", Џојсов "Улис".)<br />"Браћа Југовићи..." су угледали светлост дана 1990. године, у јеку припрема за грађанске ратове на тлу Југославије, које су вршиле три њене државе: Србија, Хрватска и Словенија. У Србији је комунизам наставио да живи у лику и делу новог српског вожда Слободана Милошевића. Нови српски управљачи нису хтели роман о трагедији Равногорског покрета генерала Драже Михаиловића. Они су имали своју кућу цвећа и није их инетересовао непостојећи гроб првог српског герилца, антифашисте кога су савезници у раскусуривању својих интереса прогласили фашистом. Поново сам налетео на мину као 1972. године. У очекивању међу националних ратова коме је стало до тротомног романа заборављеног писца! Коме је уопште стало до романа! топови Ваљало се припремити за ратове, или побећи од њих, а не читати романе! Кад говоре, музе ћуте!<br />У таквој предратној грозници многи писци су постали барјактари рата, у Србији и они који су извикани за највеће: Добрица Ћосић, Антоније Исаковић... Најобразованији и најумнији међу њима, књижевни критичар Борислав Михајловић Михиз, пред смрт је то схватио: Многи писци су залуђивали српски народ, међу њима је био, нажалост, и Борислав Михајловић Михиз!<br />Милорад Грујић је био амбициозан издавач, хтео је помпезну промоцију у новосадском хотелу Гранд, са челницима прочетничких опозиционих партија (Драшковић, Шешељ) као говорницима. Али како је време одмицало та намера је била све тања, да би се на крају угасила. Ништа од новосадске промоције, нова забрана!<br />Док су писци добошари нових ратова кренули у свет да донесу исељеничке паре да би нови српски вожд Слободан Милошевић могао да води своје ратове (посланица председницима општина: Ми Срби не умемо да радимо, али умемо да се бијемо!), најављене на Газиместану, Грујић и ја смо кренули по Србији да промовишемо књигу до које ником није стало. Партизани су ме напали да рехабилитујем четнике; четници су ме напали да се удбарам партизанима! Па ти сад буди објективан, бори се за истину! Нисам четник, нисам партизан, уклети сам писац. Не могу да кажем да су те промоције биле безуспешне, али су Грујића скупо коштале.<br />Тако је пропао мој најамбициознији пројекат. (Књига је пројекат.) Књижевничка елита је "Браћу Југовиће..." прећутала, народ их није прочотао. Све се свело на две критике, али хамлетовске! Једну је написао у Летопису матице српске Драгомир Поп Новаков, писац лепог романа "Српска рапсодија" (реплика на Црњанског!), а другу у Политици песникиња Флорика Штефан. Држим да нико досад није разумео мој партизанско-четнички рат, као ова значајна песникиња.<br /><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">Уклети Србијанац<br /></div><br />Овај роман сам написао 1992/93. године и имао сам муке с његовим објављивањем. Роман представља исходиште југовићских сукоба и прати судбину најмлађег брата, Растислава Југовића, уклетог писца. У новим балканским ратовима, Растислав је стао на антиратну позицију, определио се против Милошевићевих ратова. Растислав Југовић је моја највећа књижевна инвестиција. Ако сам говорио кроз уста неког свог књижевног јунака, онда је то био Растислав Југовић. Чак сам ишао дотле да се са овим књижевним јунаком поистоветим, да моје књижевно дело буде и његово! Кад је Милошевић покушао да га мобилише и пошаље на Вуковар, Растислав је одлучио да изврши самоубиство.<br />"Уклети Србијанац" је, дакле, антиратни роман, као Барбисов "Огањ" или Хемингвејево "Збогом оружје". Разуме се да за антиратни роман нисам могао да нађем издавача у време рата. Узалуд сам га нудио Грујићевом наследнику у Књижевној заједници Новог Сада (не сећам му се имена), није хтео да га прихвати. Онда су се десила два комедијанта случаја (Црњански) која су помогла да уклетник угледа светло дана.<br />Некако је у то време Милошевићев најобразованији саветник Жељко Симић писао докторску тезу о дисидентској књижевности. (Жељко је био и министар културе и управник Народног позоришта.) Преко једног адвоката повезао се са мном. Замолио ме је да ме интервјуише, па сам ја отишао у његов уред да тај посао обавимо. После интервјуа отишли смо у бифе и ја сам му рекао да сам написао епилог "Југовићима..." али да не могу да нађем издавача. Заинтересовао се да прочита рукопис. Кад сам се поново појавио, Жељко ме је дочекао егзалтирамо. - Изванредно, па то је "Збогом оружје!" Он је први употребио ту компарацију. Тако је саветник ратника са одушевљењем прихватио антиратника!<br />Кад сам изашао на улицу, налетех на - Раку Ђокића. Рака Ђокић је био чувени естрадни менаџер, промовисао је Лепу Брену и још понеку певачицу, али и званредан Индексов сатирични кабаре. То Индексово позориште било је највећи сатирични домет деведесетих. Рака је био мој ученик у Куршумлији, запамтио сам га као изразито умиљатог момка. Кад је дошао у Београд, пошло му је за руком да се пробије у врх естраде. Био је тајкун пре тајкуна, социјалистичка власт га је нешто гонила. Разуме се да смо свратили у кафану. Реч по реч, дођосмо на "Уклетог Србијанца". Испричах Раки како сам управо изашао од председниковог саветника и шта он мисли о томе. - Професоре, па ја ћу да вам штампам књигу!<br />Рака је имао све: предузеће Фивет, регистрвано у Кикинди, паре, некакве закупљене секунде на телевизији, које је продавао рекламерима - и књига је била готова за недељу дана. Снимио је ТВ спот, ја сам дао интервјуе, још само да уклетника пусти у продају. Онда се нешто десило што ја нисам успео да сазнам шта. Рака је одједном почео да оклева, ТВ спот није пуштао, књигу је држао у магацину. У јавност је изашло највише 100 примерака и то захваљујући двојици трговачких путника који су их украли. Могу само да наслутим шта се дешавало. Милошевићев државни врх је оценио да моја књига може да делује негативно на омладину која ионако не жели у рат и одлучио је да је стопира. Удби није било тешко да припрети менаџеру који је, вероватно, чинио многе законске прекршаје, јер се регуларно није мгло опстати на тржишту естраде. И - менаџер је одлучио да уништи читав тираж "Уклетог Србијанца"! Како је ускоро умро, остаће тајна куд се деде моја књига.<br />Прва књига из циклуса СЕВЕР - ЈУГ, "Црвени краљ", уклоњена је јавно на суђењу; последња књига, "Уклети Србијанац" склоњена је тајно без суђења. Резултат је био исти, био сам и остао забрањени писац. Тако се овај циклус од десет наслова отворио и затворио на исти начин - забранама. Србијански круг кредом!</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-41320844865553525742011-08-29T01:14:00.001-07:002011-08-29T01:21:16.856-07:00Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 2 I 3<div style="text-align: right;"><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh-QyJ7aCRJZbHEpUhkK3IdXstu0xjrnPxUVjiHp4wKIWZS2M0JW5A-Dgf24pyrbcnPVshCKGkJTvoYMU2ruqbzXDEm1vPeoEyiFJ9VOyA_82zW95VlG2U5hP_6k8SocJgGIRjlsIomQ8R_/s1600/crveni_kralj.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 156px; height: 240px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh-QyJ7aCRJZbHEpUhkK3IdXstu0xjrnPxUVjiHp4wKIWZS2M0JW5A-Dgf24pyrbcnPVshCKGkJTvoYMU2ruqbzXDEm1vPeoEyiFJ9VOyA_82zW95VlG2U5hP_6k8SocJgGIRjlsIomQ8R_/s320/crveni_kralj.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5646188398783835826" border="0" /></a><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">БЕЛЕШКЕ УЗ РОМАН "ЦРВЕНИ КРАЉ"</span>
<br /></div>
<br /><div style="text-align: justify;"><div style="text-align: center; font-style: italic; font-weight: bold;"> Црвени краљ и Фудбалска грозница шездесетих
<br /></div>
<br /> "Црвени краљ" је био мој први објављени роман. О њему сам доста рекао, овде додајем неке детаље који су битни за његову судбину.
<br /> Роман сам написао у априлу и мају 1969. године у Куршумлији, где сам био запослен као професор књижевности у гимназији. Сећам се да сам 1. маја читао пријатељима у Прокупљу одломке из романа.
<br /> За овакав роман дуго сам се припремао, а коначну одлуку да га напишем донео сам за време студентске Јунске револуције 1968. године. Данас могу да кажем да је "Црвени краљ" органски везан за прву велику побуну у комунистичком режиму у Југославији. Како је ова левичарска револуција била управљена против црвене буржоазије, писање "Црвеног краља" готово да ми се само по себи наметнуло. Био је то мој одговор на тадашња догађања.<a name='more'></a>
<br /> Разуме се да за овакав роман нисам могао да нађем издавача. У току 1969. године објавио сам три одломка из романа, од којих је онај у студентском листу Лист младих 68. изазвао, најпре у Нишу а потом у целом региону, праву буру. Конзервативне снаге у Савезу комуниста, на челу са борачком организацијом, покренуле су против мене велику харангу, а либералне су покушале да ме одбране. Током јесени 1969. године и пролећа 1970. био сам најнападанија личност на југу Србије и о мом "нападу на основне тековине и вредности самоуправног социјализма" расправљали су сви могући форуми. Свуда сам једногласно осуђиван као непријатељ социјализма и свуда је тражена забрана мог деловања. У Куршумлији је затражено да будем отпуштен с посла професора гимназије.
<br /> Међутим, тад сам се извукао. У СКС су преовлађивали либерали, а они су били против забрана и прогона. Револуционарна 68. није била сасвим угушена. У ствари, комунистички режм се налазио у пат позицији са неизвесним исходом: повратак у ратни комунизам или одлазак у демократски социјализам. Разуме се да је од исхода овог сукоба зависила моја даља судбина, не само као писца него и као професора.
<br /> У таквим околностима могао сам само да ћутим и да чекам даљи развој догађаја. Покушао сам да нађем излаз у некаквим анонимним конкурсима, на којима сам углавном добијао откуп. Како је у то време изашао конкурс за драму у Народном позоришту, драматизовао сам "Црвеног краља" и под насловом "Фудбалска грозница шездесетих" послао текст на конкурс. (На конкурсу сам пропао, али касније ће се показати да посао нисам радио узалуд.)
<br /> Излаз сам нашао у писању новог романа, "Аризани". Али нисам успео да се у потпуности изолујем. У лето 1970. године послао сам на анонимни конкурс у НИН-у причу "Мој брат Динда Аризановић", што је била припрема за роман. Прича није награђена (конкурс је био, разуме се, намештен, што провинцијски професор из Куршумлије није могао да зна), али је откупљена и објављена. Следили су нови напади из Топлице, предњачила је борачка организација. Борци су тражили да главни уредник НИН-а Милојко Друловић политички одговара, али то им није прошло, либерали су још увек били у Србији на власти. Свеједно, око мог врата све више се затезала омча.
<br /> У то време се прочуо као приватни издавач београдски архитекта Слободан Машић, који је објављивао оне рукописе које државни издавачи нису смели. Пред крај 1970. године послао сам Машићу рукопис "Црвеног краља", без неких нарочитих илузија да ће бити прихваћен. Машић ми је одмах одговорио и већ у јануару 1971. године договорили смо се да заједнички објавимо роман. Онда је Машић начинио одлучну грешку која ме је скупо коштала. Уместо да рукопис одмах штампа, Машић је одуговлачио све до августа 1972. године. Тако је "Црвени краљ" изашао из штампе у најнезгоднијем могућем политичком тренутку, кад се у врху Савеза комуниста Југославије спремао документ познат као Титово писмо, који је означио слом либерализма у Србији и повратак на тврду ратну линију. Посечени су либерали а са њима и сви слободоумни интелектуалци. Моја глава је поново дошла под гиљотину, овога пута без наде за спас. Књига је забрањена, ја сам добио затвор и остао без посла. Тако је прича са "Црвеним краљем" била практично завршена. Чинило се да је роман за сва времена покопан.
<br /> Међутим, десет година касније, прича је поново отворена. Изненада сам добио понуду од Позоришта на Теразијама, тачније од његовог уметничког директора, редитеља Радослава Златана Дорића, да за потребе позоришта напишем драму по мотивима романа. Како сам ја ту драму већ имао (са конкурса), посао ми је био олакшан. За кратко време написао сам "Фудбалску грозницу шездесетих". Било је то 1981. године.
<br /> Више од годину дана Дорић је узалудно покушавао да драму постави на сцену свог позоришта. Савет Позоришта на Теразијама одбио је да "Грозницу..." стави на репертоар. Но, Дорић се није предавао. Успео је да убеди аматерско позориште Студентског града на Новом Београду, ДЕС, пре свега управницу позоришта Нађу Дацић, да припреме представу по забрањеном роману.
<br /> Пробе су трајале јако дуго и одвијале су се у ненормалним околностима. Недостатак основних средстава и велики број глумаца чинили су се као непремостива препрека. Изгледало је да од посла неће бити ништа. Осим тога, на позориште, пре свега на управницу Нађу Дацић, вршени су велики политички притисци да студенти одустану од посла. Али храбра студенткиња одбила је све уцене и изгурала посао до краја. А студенти не би били студенти кад би се дали тек тако застрашити. Велику улогу у свему томе одиграо је редитељ Златан Дорић, коме је припремање драме постало опсесија. Иако је добро знао да ће од тога имати само штете, успео је да посао приведе крају.
<br /> "Фудбалска грозница шездесетих" премијерно је приказана 12. маја 1983. године на великој сцени Дома културе Студентски град. Могуће је да сам пристрасан, али то је била велелепна представа!. Сцена је била сва у покрету, динамична и експлозивна, увек пуна извођача; на позорници се одвијао читав живот, суров и острашћен до максимума. Чак се играла и фудбалска утакмица!
<br /> Карактеристично је да је на представу дошла читава тадашња опозиција. Овога пута власти нису прибегле директној забрани, али су представу скинуле другим средствима. Кад је управа Дома културе видела да читав либерални Београд долази да види представу и да се ту скупљају опозиционари, отказала је студентима салу. Позориште је остало без сцене, а гломазан декор (трибина фудбалског стадиона) није био подесан за гостовање на другим позорницама.
<br /> Шанса за промоцију представе била је такмичење аматерских позоришта које се одржавало сваке године. ДЕС је на том такмичењу редовно односио велики број награда, будући да је ово позориште било једно од најбољих аматерских позоришта у земљи. Али, те године је комунистички жири (запамтио сам да је у жирију био и драмски писац Слободан Стојановић из Пожаревца) у потпуности игнорисао Десову "Грозницу..." По први пут се десило да ДЕС не добије ниједну награду од двадесетак. Сећам се како су студенти, са сузама у очима, добацивали жирију: "Лопови! Лопови! Покрали сте нас!"
<br /> Онда су дошли испити и представа се природно осула. На јесен није могла да буде обновљена. Све у свему, било је десетак извођења. Ипак, одиграла је прворазредну улогу у повратку "Црвеног краља". Новинар Миломир Марић, писац прослављене књиге "Деца комунизма", написао је у Дуги обиман текст о представи. Нема сумње да је чињеница да "Фудбалска грозница шездесетих", настала из "Црвеног краља", није била забрањена, одиграла пресудну улогу да се редакција БИГЗ-а одлучи за поновно штампање забрањеног романа.
<br /> Ново издање "Црвеног краља" десило се у БИГЗ-у 1984. године, у џепном издању од 50.000 примерака. Не знам како је дошло до поновног објављивања мог романа, као што не знам ни како је дошло до његове забране. Да ли је то била политичка одлука или је редакција БИГЗ-а (главни уредник Видосав Стевановић) то учинила на своју руку? Пре бих рекао да је у питању било ово друго, а за то ми аргумент пружа један политички став који је изречен убрзо после објављивања новог издања "Црвеног краља". Наиме, пошто је БИГЗ дао у Политици једну провокативну рекламу за продају "Црвеног краља", уредници су били позвани у Државну безбедност на "информативни разговор". Убрзо затим штампа је објавила излагање председника српске Партије комуниста, Ивана Стамболића, на једном скупу који је био уприличен поводом стања у српској култури. Партијски челник је рекао да је недопустиво да се афирмишу књиге које немају уметничку вредност само зато што су биле политички случај. Тиме је стављена тачка на судбину "Црвеног краља", БИГЗ није објавио ново издање, иако је прво продато за годину дана (све друге књиге у џепном издању су доживеле више издања), а није прихватио ни мој нови рукопис. Био сам осуђен на илегалу, на Алтеру!
<br /> Таква комунистичка оцена о "Црвеном краљу" као делу сумњиве уетничке вредности, изречена у круговима око Драже Марковића, прихваћена од кругова Ивана Стамболића, важи до данашњег дана. Пад комунизма није донео рехабилитацију „Црвеног краља", јер није дошло до ревизије комунистичких оцена и новог вредновања уметничког стваралаштва.
<br />
<br /><div style="text-align: center; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">Фудбалска генерација или Време спорта и разоноде
<br /></div>
<br /> Овај роман сам написао током 1973. године у Београду. Писао сам га у наставцима за лист Јеж, под насловом "Време спорта и разоноде". Како сам у то време био под осудом, од мене се тражило да пишем нешто неутрално и безазлено. Пало ми је на памет да евоцирам успомене из сеоског и паланачког живота. Пошто сам писао за Јеж, разуме се да је тим догађајима требало дати хуморну ноту. У ствари, писао сам онај неуспели писмени задатак из гимназије. Све оно што се тад нисам усудио да опишем, сад сам преточио у литературу. Требало ми је пуних двадесет година да схватим да је управо то што се онда нисам усудио да пишем тема моје литературе. Дакле, живот пише романе!
<br /> То је прича о генерацији која је из провинције дошла у Београд да студира на универзитету а заглавила је на стадиону. Затим се поново вратила у провинцију да настави са фудбалом као животом, и тако описала фудбалски круг кредом.
<br /> Кад сам 1978. године састављао прво коло Записа, нисам се усудио да уврстим "Аризане". Бојао сам се нове забране: прву сам преживео, другу не бих могао! А о "Аризанима" се причало у књижевним круговима да не могу да буду објављени у комунистичкој Југославији!
<br /> Прво коло Записа је изашло из штампе маја месеца 1978. године. Било је резултат наше подвале, уклопили смо се у комунистичку шему о удруженом раду: писци дају бесплатно рукописе, штампари их бесплатно штампају, трговци их без провизије продају. На крају се дели добит или покрива губитак на равне делове. Комунистички новинари су се нашли у недоумици: како да нападну оно што Партија прокламује? Пошто то нису могли, ударили су на књиге! Тако је то прво коло Записа било најнападаније коло у нашој послератној књижевности. На удару су била три романа: "Глумац" Жике Лазића, "Скица за портрет н.ј." Спасоја Шејића и "Време спорта и разоноде" Ивана Ивановића. Политика експрес је била новина у којој се тај сценарио реализовао.
<br /> На мене се посебно окомио књижевни критичар из Топлице Миливоје Марковић. Најпре је покушао да алармира Топличане на власти (углавном у СУП-у) да сам се наругао завичају, а неке је убеђивао да сам карикирао њих. Нарочито је рачунао на једног савезног функционера СУП-а, који је требало да се препозна у професору предвојничке обуке. На срећу, министар је био паметнији од књижевног критичара!
<br /> Кад критичару није пошло за руком да ме тајно дисквалификује, кренуо је да то чини јавно. На трибинама ме је приказивао као антикомунистичког и антизавичајног писца. Поготово је настојао да завичајну Топлицу одбрани од мене! Поред мене, издвојио је још три писца чији романи имају неприхватљиву садржину: Мому Капора, Жику Лазића и Антона Шољана. Тад је било курентно ловити непријатеље, па су оптужбе овог критичара добиле велики публицитет. Недељник који додељује награду за роман, НИН, уступио је критичару за сваког писца по страницу да ликвидира непријатеље социјализма. Мислим да се Марковић прешао што је кренуо са Момом Капором. У сваком случају, из редакције НИН-а су ми јавили да је полицијска пријава написана, да је текст сложен и да је отишао у штампу. Кад сам сутрадан купио НИН да прочитам своју посмртницу, тог текста није било! Уредник је у последњем тренутку одлучио да Миливоју Марковићу откаже гостопримство и тако сам ја извукао живу главу. Тај текст је после објављен у неком провинцијском часопису, али то није имало никаквог ефекта.
<br /> После тога, главни уредник Дуге Велимир Весовић позвао ме је да за овај лист пишем "спортске есеје". Дуга је у то време била најслободоумније гласило и била је под патронатом градоначелника Београда, Бранка Пешића. За Дугу сам писао из броја у број скоро две године. А онда сам још једном налетео на мину, овога пута у лику спортског уредника Телевизије Београд, Драгана Никитовића. Пошто сам негативно приказао једну његову књигу о боксу ("Мате Парлов и другови"), покренуо је партијску организацију Дуге да ме одстрани из листа. Ускоро је без функције главног уредника остао и Велимир Весовић. Био је то крај мом новинарству.
<br /> Пошто сам био незадовољан овим лаким романом, одлучио сам да га учиним тежим додајући причи есеје из Дуге. Тако је настала "Фудбалска генерација" одштампана 1990. године.
<br />
<br />
<br />
<br /><div style="text-align: center; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 3
<br />
<br /> Аризани
<br /></div>
<br /> Колико се сећам, роман сам написао школске 1971/72. године, што значи да сам почео да га пишем септембра 1971. а завршио јуна 1972. године. "Аризане" сам писао чекајући "Црвеног краља".
<br /> Међутим, ја сам неке одломке из "Аризана" написао пре романа! Како је дошло до тога?
<br /> Једном сам седео на тераси хотела Хамеум у Прокупљу са прокупачким песником Александром Черновом, оним с којим сам био ривал у гимназији, а касније пријатељ у служби. У то време је Саша почео да објављује афоризме и епиграме у Јежу, па је и мене наговарао да се опробам. Ја то нисам прихватио, јер као писац романа афоризам нисам уважавао као књижевност. Саша је био разочаран, јер му је Јеж објавио један епиграм, али под именом Мире Главуртића, сликара и писца који је имао рубрику у листу. (Претпостављам да је то била грешка.) Тај епиграм се односио на Оскара Давича, писца чије име не смемо да помињемо, који је био партијски идеолог и главни непријатељ либерализма. Давичо је, иначе, раније био покретач часописа Дело, око којег је окупио многе будуће значајне писце (Бранка Миљковића, Мићу Данојлића, Драгана Колунџију...), али се касније окренуо против Праксиса и постао Титов миљеник. Епиграм гласи: Био бодља, био чичак / А сад постао давичак! Изванредно, али је у потпису стајало Миро Главуртић.
<br /> Саша Чернов је био син професора математике Павла Чернова, царског емигранта из Русије, белогардејца. Од бољшевика је у Србију побегло око 20.000 углавном племића, чији је допринос изградњи Србије био огроман. (Какав парадокс: побегли од Лењина, а дошао им Тито!) Близак рођак Чернова је био гроф Виктор Чернов, вођа револуционарних Есера, у почетку сарадник бољшевика а касније љути непријатељ револуције и совјетске власти. Мој пријатељ Саша Чернов није се усуђивао да помене свог рођака!
<br /> Зашто ме је Саша позвао у Прокупље? Управо је био изашао конкурс у НИН-у за сатиричну причу, па ми он предлаже да конкуришемо. Он је написао причу "Кобила Цујка", па га зaнима шта ја мислим о томе. Та је прича била алегорија и била је написана на локалном говору, који Чернов, као Рус, није добро савладао. Рекао сам му да прича не ваља, да је алегорија са кобилом бесмислена, да не познаје језик. То је Сашу разбеснело: То кажеш зато што ти то не умеш да напишеш! - Ко не уме? Наручи још једну туру пива, зови Јану келнера нек донесе хартију и плајваз и пиши! И ја сам из главе издиктирао Саши причу за НИН-ов конкурс. - Пиши: Мој брат... чекај да смислим име... Динда Аризановић! Ни сад не могу тачно да кажем да ли ми је то име тад пало на памет или сам га носио у себи из детињства. Динда Аризановић је био партизан, председник ратног суда за стрељање четника и Лесковчана у селу Славнику, седишту Озне и великом стратишту противника комуниста. Тај некадашњи обућарски радник, касније мајор, изрицао је само смртне пресуде. (Тек кад сам пре годину дана прочитао изванредну књигу лесковачког новинара Саве Димитријевића, "Кућа доктора Данила", сазнао сам ове детаље. Извесно је да кад сам диктирао Саши Чернову текст у Хамеуму појма нисам имао о томе.)
<br /> Прича говори о два брата, сељаку Александру - Санди и милицајцу Стојадину - Динди, које је поратни комунизам раздвојио: Санду је унизио а Динду је узвисио. Критиковао сам државу у којој је профитабилније бити милицајац него сељак! Прича је објављена у НИН-у и имала је великог одјека у Топлици. Објавити у то време у НИН-у значило је велики престиж и топличка књижевна јавност је то тако примила. Али је још једном мобилисала конзервативне снаге против мене, оне исте које нису успеле да ме униште 1969. године.
<br /> После тога сам за конкурс Јежа (Фестивал хумора и сатире у Будви) написао још један одломак из непостојећег романа, под насловом Снајка Верка. Опет успех, сличан претходном.
<br />
<br />
<br /> Занимљив је био конкурс нишких Народних новина за причу. И за њега сам написао одломак, кад Санда Аризан продаје теле у Нишу. Међу десет награђених и откупљених прича није било моје. Али прича се ипак појавила у новинама, под мојим именом, иако је конкурс био анониман. Наиме, уредник новина Тихомир Нешић, уједно и члан жирија, је по ранијим одломцима познао мој текст и објавио га под насловом Санда продао теле. При том ме уопште није консултовао!
<br /> Коначно, за конкурс Радио Београда написао сам радио-драму о та два брата Аризановића. Овога пута сам дао наслов Аризани. Драма је откупљена, али није изведена.
<br /> Тако, имао сам материјал за роман, ликове, језик, стил, али нисам имао фабулу. Онда се наместила лопта! (Зока Кинг) У лето 1972. године бетонирали смо подрумске просторије у нашој кући у Житном Потоку. Бетон смо припремали ја и мој ујак (мајчин брат од тетке) Стојан Младеновић из Гласовика, у крају познат под надимком Карапанџа. Док смо мешали бетон (нисмо имали мешалицу), Карапанџа је узео да ми исприча своју повест о рату и миру. Био је изузетно духовит човек, мудријаш, рођени приповедач. Док је он причао како се довијао и сналазио под окупацијом и у комунизму, ја сам писао роман. "Аризани" су у ствари прича српског сељака о животу и судбини у времену које му је историја доделила. Тај сељак је изнад сваког зла, само је он знао да надмудри светски комунизам. Планетарно зло њему ништа није могло, јер је он јачи од њега. Приповедач романа, Санда Аризан, проистекао из српске традиције, производ сељачке цивилизације, егзистенцијално неуништив, духовно надмоћан - био је резултат мог поимања српске историје. Мој старац Сантјаго! Или Кола Брењон!
<br /> Кад сам у Куршумлији завршио роман, прекуцао сам га у два примерка, један послао Душану Пувачићу у Савременик а други задржао за себе. Ускоро је стигао одговор из Савременика да ће најпознатији српски часопис објавити мој роман у наставцима! После толико неуспеха, улазим у књижевност на велика врата!
<br /> "Аризане" сам могао лако да нашишем, јер сам их носио у себи из раног детињства.
<br /> Али, догодио се "Црвени краљ". Разуме се да од штампања "Аризана" у Савременику није било ништа, јер је либералистичка редакција, на челу са Палавестром, смењена.
<br /> Интересантна је епизода са "Аризанима" на претресу у Куршумлији. Описао сам како је тај претрес текао, овде да то допуним. За време претреса, сви смо страховито пушили: оба удбаша, сведок са градилишта, моја супруга и ја. Пошто нисмо имали одговарајућу пикслу за толике испушке, моја супруга је нашла некакв врч и ставила га на сточић прекривен ручним радом моје мајке. Пепео од цигарета је падао по том миљеу. Један удбаш, онај што је изигравао интелектуалца, ваљда да би показао да је лепо васпитан, скупио је тај миље и испод врча поставио фасциклу, прву која му је била под руком. У тој фасцикли били су "Аризани"! Удбаши су пуних шест часова претурали по мом стану, завирили у сваку моју књигу и свеску (писао сам белешке на маргинама књига које сам читао), отворили сваку коверту (претплата на књиге), преписали сваку адресу из мог и жениног именика, али "Аризане" нису дирали! Били су на исувише видном месту да би их видели! (Као у једној од најлепших прича светске књижевности, приповеци Едгара Алана Поа, "Изгубљено писмо", кад полиција тражи поверљиво писмо, али га не налази јер је оно било у поштанском сандучету!) Тако су моји "Аризани" надмудртили нишку Удбу, као што ће Санда Аризан да надмудри светски комунизам!
<br /> Кад сам избегао у Београд, крајем 1972. године, имао сам "Аризане". Разуме се да писац забрањеног романа није имао шансу да објави нови роман. Пошто је посао са Савремеником пропао, остао ми је Јеж. (Сусрет са некадашњим колегом са прве године Светске, Алеком Марјаном, сам описао.) Са Алеком и Банетом Јовановићем сам се договорио да доносим по одломак из "Аризана" за сваки број, али да роман не иде у континуитету, да се власи не сете! Одмах сам однео први наставак из средине, с нестрпљењем чекао број који је требало да покаже да писац "Црвеног краља" није мртав. Али, излазе бројеви а мог текста нема! Већ сам помислио да је Удба умешала своје предугачке прсте, што је систематски свих тих година чинила. Шта ми је друго преостало, него да идем опет у Јеж. Алек ми каже да је он текст пустио, али да га је уредник зауставио. Одлазим код Банета као осуђеник. Литл Бане (тако су га у Јежу звали, иначе човек је, за разлику од Марјана, завршио Светску књижевност и у новинарству се високо котирао) дочекује ме са раширеним мојим текстом, обележеним црвеном оловком. - Имаш ли ти нешто боље? Умало да изгубим свест. - Куд ћеш боље од "Аризана"?! - Колега са Светске - говори ми Бане - спреман сам да ризикујем, али мораш да ми даш нешто врхунско. Ово је бледо и неубедљиво! Бане ми пружа мој текст, али то је туђи текст! Не бих га ни ја објавио! О чему се радило? Кад је текст "Аризана" стигао на уреднички сто, уредник га је и не гледајући дао лекторки на обраду. Нека надобудна и преписмена лекторка, иначе пропала студенткиња, дошла у Јеж по партијској вези, помислила је да сам ја неки неписмени сељак (какви су опседали Јеж), па је "Аризане" са шопског дијалекта превела на нормирани књижевни језик. Разуме се да то нису били "Аризани"! Отад ми је Бане Јовановић пуштао сваки одломак из "Аризана" онако како сам га донео, а лекторки га није ни показивао. И чинио је то из броја у број све до судске пресуде из Прокупља.
<br /> Из ове приче се нешто и научит даде! "Аризани" су могли да буду написани само тако како су написани и никако другачије. Санда Аризан је велики приповедач (као мој ујак Стојан Карапанџа!) само зато што приповеда на колоритном шопском дијалекту, који по богатству идиома надмашује чак и Вуков језик. (Овде би се дала написати расправа о дијалекатској књижевности, за коју ја, међутим, нисам способан.)
<br /> Одмах по прокупачкој пресуди одломак из "Аризана", под насловом Татко, објавиле су ми Књижевне новине. Главни уредник новина, Драган Јеремић, на једној страни је штампао мој текст, а на другој свој есеј о забранама у европској књижевности. (Палавестра: - Богати, Иване, Јеремић те је прогласио европским писцем, само ти име није поменуо!) У исто време и Савременик је објавио текст из "Аризана", целу прву главу, под насловом Повратак из рат. Тако је о "Аризанима" почело много да се прича, иако књига још није била штампана. (Миодраг Павловић: - Прелепо! )
<br /> У то време се појавио нови издавач, Дом омладине Београда, са библиотеком ДОБ. Понудио сам "Аризане", ускоро сам позван на разговор. Трочлана редакција је била за то да објави роман, али уз измене. (Гојко Ђого да се штампа роман како је донет, Славко Лебедински да се ублаже неки детаљи, Никола Вишњић, главни уредник, да се промени све!) Разуме се да на то нисам могао да пристанем, прошао бих горе него са лекторком у Јежу.
<br /> У Савременику сам упознао писца Свету Лукића, уредника у Просвети. Света ми је затражио "Аризане" за највећу издавачку кућу у земљи, што сам ја са одушевљењем прихватио. Али Просвета ми је одбила рукопис (као и новеле касније) са поруком да да то не може да буде штампано у комунистичкој држави!
<br /> Последњи покушај да штампам "Аризане" био је у Српској књижевној задрузи. После објављених одломака, Бранко Ћопић се заинтересовао да прочита рукопис. Однео му га је Раша Смиљанић, с ким сам формирао Запис. Бранко ме је позвао да га посетим и дочекао ме као великог писца, као раније Слободан Машић. (Богданка Ћопић: - Бранко, овај професор је надмашио вас писце!) Ћопић је однео рукопис у СКЗ, али су га уредници одбили.
<br /> Шта сам друго могао до да утамничим "Аризане", односно да их гурнем у фијоку, у којој ће чамити целу једну деценију.
<br /> Готово да сам био заборавио на роман, помирен с чињеницом да он неће угледати светло дана док су комунисти на власти, што је онда значило заувек. Али десио се један догађај који је, замало, преокренуо моју историју. Наиме, за главног уредника у пропали БИГЗ дошао је писац Видосав Стевановић. Тад су његови били на власти! (Растко Закић) Видосава сам упознао још у Књижевној речи, штампао ми је "Гаринчу". О Видосаву се обично говори да је веома талентован писац, али се прећуткује да је био најхрабрији уредник. (У "Дневнику самоће" написао је да је уредио преко 1000 књига!) Чим је сео на уредничку столицу, Видосав ми је затражио "Аризане", које је упознао још у Просвети. За месец дана "Аризани" су изашли на видело лета 1982., после десетогодишњег тамновања. Тако су "Аризани" одробијали пет пута дуже него што је мени било намењено!
<br /> Ако се за "Црвеног краља" може рећи да је био писмени догађај (на све стране се о њему писало!), за "Аризане" може да се каже да су били усмени догађај! (на све стране се о њима причало!) Овде ћу да наведем две усмене похвале које су ми много значиле. Једна је дошла од Николе Кољевића а друга од Миодрага Булатовића.
<br /> Никола Кољевић је са мном студирао Светску књижевност и био је најбољи студент. Касније је постао чувени шекспиролог. Још касније трагични политичар. - Иване, учинио си нешто што је мало коме пошло за руком у српској књижевности! Успео си да читав свој крај сместиш у једну књигу!
<br /> Миодрага Булатовића сам упознао у Савременику, штампао је у БИГЗ-у "Људе са четири прста". - Иване, да није мене, био би највећи српски писац! Ово ти кажем ја, Миодраг Булатовић, а познато је колико сам на туђу прозу дегутантан! Био сам збуњен, вероватно сам промрмљао да сам написао добар роман. - Шта добар! Пичка ти материна, никад нећеш да постанеш велики писац! Уместо да идеш наоколо и размећеш се да си Шекспир (што је он радио увек!), ти сагињеш главу као да си учинио нешто срамно! Булатовић је био у праву: можда сам понешто и урадио значајно, али никад нисам умео да то истакнем. Вероватно ми шопски менталитет не дозвољава да се уздижем.
<br /> Јавно, о "Аризанима" се пуна три месеца ћутало: није било ниједног приказа, ниједне промоције. Као да се чекало како ће да реагују власти! Знам да су неке трибине покушавале да уприличе промоцију, али су им говорници отказивали! Приказ је написао Вита Теофиловић и понудио га Књижевној речи, али није се појављивао. Коначно, после 100 дана (!) објављен је Витин приказ, али ситним словима, тако да је био нечитљив. На периферијској трибини у Дому културе Браћа Стаменковић уприличена је промоција (говорили су Чеда Мирковић, уздржано, и Срба Игњатовић, егзалтирано), чиме је јасно речено да "Аризани" нису прва лига.
<br /> Нарочито је "Аризане" оспоравала тзв. београдска чаршија: Не може велики роман бити написан на дијалекту! А један њен експонент, тада сарадник Института за књижевност, доведен у Београд из Босне, Милан Радуловић, отишао је корак даље: "Аризани" нису велики роман јер су народна књижевност! Е сад, будући српски ултранационалиста и министар вере, оспорава вредност мом роману зато што кроз њега говори српски народ! А у нишким Народним новинама Благоје Глозић (мој цензор из Прокупља) је написао да се ради о бајатом роману.
<br /> Ипак, написана је једна велика похвала роману у НИН-у из пера Игора Мандића. Тако ме је Хрват одбранио од Срба, као што су Хрвати некад бранили Бору Станковића од дифамије коју је овај, можда највећи србијански прозни писац, доживљавао у својој земљи.
<br /> Онда је дошао онај говор челника српске Партије да ме врати онде где ми је место: на маргину књижевног живота, на периферију друштвених збивања. Последице су биле ове: отказано је џепно издање у БИГЗ-у, није прихваћен "Југовац“... Али "Аризане" је прихватио народ: људи су све више читали мој роман, дошла су нова издања (досад 11), доживљавао сам на сваком кораку похвале, читаоци су се масовно препознавали у роману. Све више је преовлађивало мишљење да су "Аризани" један од најбољих српских романа друге половине двадесетог века, свакако најбољи роман о српском селу.
<br /> На крају да кажем нешто о покушајима да се "Аризани " поставе на сцену и филмују. Попут "Црвеног краља", и "Аризани" су јуришали на позориште и филм. Са мало успеха.
<br /> Да кренемо од позоришта. Чим су се "Аризани" појавили, дугогодишњи редитељ Народног позоришта у Нишу, Рајко Радојковић, начинио је позоришну адаптацију, али директор Позоришта (Димитрије Миленковић) ју је одбио. За нишко Народно позориште адаптацију "Аризана" је направио и Златан Дорић, редитељ "Фудбалске грознице...", али је и тај пројекат одбијен.
<br /> У исто време "Аризане" је драматизовао редитељ из Београда Душан Михаиловић и понудио лесковачком Народном позоришту. (Душан Михаиловић је био идејни творац лесковачког експеримента Позориште без благајне, по којем се прочуо директор Позоришта Томислав Н. Цветковић.) Директор је одбио пројекат свог редитеља! Кад је за директора тог Позоришта дошао Драган Радовић (у међувремену је пројекат Позоришта без благајне пропао), такође је драматизовао "Аризане", али из Општине није добио новац да их постави. Није то успео ни у Дољевцу, где се фиктивно радња романа дешава. "Аризани" су се исто провели и у Зајечару, где сам ја направио драматизацију. Директор позоришта Зоран Радмиловић, Владимир Ђуричић, и поред све воље, није нашао средства за сцену са много глумаца и дешавања.
<br /> Најпознатију драматизацију "Аризана" направио је глумац Жика Миленковић. Овај рођени Нишлија у "Аризанима" је препознао историју свог краја и повест свог детињства. Жика је драматизацију најпре понудио свом матичном позоришту, Београдском драмском позоришту, али ју је директор одбио (Милошевићев глумац Горан Султановић?). У Атељеу 212 готово да је примљена Жикина драматизација, али је посао покварио београдски лоби, где је био најутицајнији човек за свако време Јован Ћирилов.
<br /> Озлојеђен београдском игноранцијом, Нишлија Жика Миленковић је одлучио да са групом глумаца Позоришта на Теразијама представу спреми приватно. Његов земљак и колега Раде Вукотић одлучио је да напусти матично позориште, у којем је таворио, и да оснује глумачки атеље Призор. Раде је направио нову адаптацију "Аризана", али само са пет глумаца, јер капацитет Призора је био толики, а и толико их је могло да стане у један ауто. Раде је и режирао представу, са глумцима Жиком Миленковићем (Тоза Аризан), Раком Радојковићем (Санда Аризан), Душаном Голумбовским (Минда Аризан) и глумицама Љиљаном Стјепановић (Јелица) и Екстра Неном (Верка), певачицом која је певала сонгове и статирала на сцени. После много перипетија, заплета и расплета, без икаквих финансијских средстава, представа је била припремљена. Раде Вукотић је одлучио да готову представу понуди свом позоришту. Савет Позоришта на Теразијама је прихватио понуду и тако су "Аризани" премијерно изведени у Београду. Проблем је био у томе што то нису били прави "Аризани", него симплифицирани. И кренула је лавина београдске критике против њих: Какво је то позориште у којем је пропали глумац редитељ? Они који су невољно гутали похвале мом роману, сад су добили прилику да узврате ударац: "Аризани" су рурална, фолклорна проза, народна књижевност. Ово је време урбане књижевности, доле народњаци! Осим тога, каква је то књижевност која се пише на дијалекту? Ипак, пошто публика није слушала критичаре, "Аризани" су неколико година играни најпре на сцени Позоришта на Теразијама, а потом позоришта Душко Радовић. Одиграни су више од 150 пута, а то је за наше прилике леп успех.
<br /> У међувремену су "Аризани" јавно читани на Радију Бел ами, после чега је следило моје књижевно вече у сали биоскопа Чегар, свакако моја најуспешнија промоција у каријери.
<br /> Морам да признам да сам и ја жудио за правим "Аризанима", за представом налик на "Фудбалску грозницу шездесетих". Кад су, коначно, моји дошли на власт (Растко Закић), учинило се да је то време дошло. Нова управница нишког Народног позоришта, музичарка Марија Митић Благојевић, потписала је уговор са мном и са Жиком (глумац је био болестан, убрзо је умро), да се у Нишу постави Жикина драматизација. И то би се вероватно десило да нису дошли неки нови избори, па је музичарка смењена, а на њено место дошао лесковачко-нишки писац Саша Хаџи Танчић. Прво што је урадио овај кадар Социјалистичке партије било је да скине "Аризане" са припремног репертоара. Чак ми је исплатио хонорар из уговора своје претходнице, само да се "Аризани" не играју у Нишу!
<br /> На идеју да се "Аризани" пренесу на филм и телевизију дошао је глумац, такође нишког порекла, Љубиша Самарџић. Он је основао сопствену филмску кућу и наставио као редитељ онде где је стао као глумац. Чак је ангажовао редитеља Жарка Драгојевића да заједнички напишемо сценарио. (Жарко Драгојевић је са филмом "Кућа поред пруге" био последњи победник Пулског фестивала, пре него што се распала Југославија.) Готово два месеца смо свакодневно радили посао од којег није било ништа.
<br /> Ипак, "Аризани" су се некако прошверцовали на телевизију. Раде Вукотић је са глумцем Раком Радојковићем снимио десетак получасовних епизода (било је предвиђено 25) у Призору и продао их Телевизији Браћа Карић. Телевизија их је емитовала али не сукцесивним редом (ни то нисам разумео!). Ускоро је настало бомбардовање НАТО пакта, па је и тај посао пропао.
<br /> Тако су се јунак романа Санда Аризан и његова јужносрбијанска прича у потпуности поклопили: сналажење, ход по мукама, преживљавање.
<br /></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-12351578105140075552011-05-30T02:48:00.000-07:002011-06-01T04:30:08.133-07:00Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 1<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhZUpzBgriSRx9-nAJxcaXggwg8rd3lK9le-qY0i2OcsfA2A38HPdpiroqSb2vXkVw8422t_RBT1i3d8YbA63iP7NWGTxwdNopyIVRPKXSM8Wv2PkAL7Y_oT46xt3Uv3si1fcRacB5vHEoT/s1600/Ivan-Ivanovic--Foto-D--Borisavljevic.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 180px; height: 220px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhZUpzBgriSRx9-nAJxcaXggwg8rd3lK9le-qY0i2OcsfA2A38HPdpiroqSb2vXkVw8422t_RBT1i3d8YbA63iP7NWGTxwdNopyIVRPKXSM8Wv2PkAL7Y_oT46xt3Uv3si1fcRacB5vHEoT/s320/Ivan-Ivanovic--Foto-D--Borisavljevic.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5613211753848790338" border="0" /></a><br /><div style="text-align: right;"><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 1</span><br /></div><br /><br /><div style="text-align: justify;"> Целокупан свој књижевни опус поделио сам у три циклуса: 1. СЕВЕР - ЈУГ; 2. СРБИЈА НА ЈУГУ и 3. АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС.<br /><br />Први циклус садржи десет књига, од којих су две књиге новела и осам романа. На овом циклусу сам радио тридесет година, од 1961. до 1991. године.<br />Прва књига новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА састоји се из седам новела. Друга књига, под насловом КОЗЈА КРВ, садржи шест новела. На овим новелама сам радио од 1961. до 1980. године. Прву новелу, "Медвед у Јужној Србији", завршио сам 1961. године у завичајном Житном Потоку, последњу новелу, "Холанђанин луталица", написао сам 1980. године у Сремчици, где сам се настанио после изгона из Топлице.<br />Ових тринаест новела представљају мој избор за који држим да може достојно да ме репрезентује пред читаоцем. Обе књиге су објављене у Стубовима културе власника Предрага Марковића, прва 1996. друга 1997. године. Као једна књига, под насловом НОВЕЛЕ, објављена је 1997. године.<br />У књигама, новеле намерно нисам поређао хронолошким редом како су настајале, јер сам се бојао да прва фаза мог стваралаштва неће бити интересантна за читаоца. Те прве новеле су више важне за евентуалне изучаваоце мог дела, и из њих се виде утицаји кроз које сам прошао, као и моје сазревање и раст као приповедача. Све друге приче које нису ушле у овај избор, а објављене су по листовима и часописима, не сматрам важним.<a name='more'></a><br />Први пут сам књигу новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА, понудио издавачу 1975. године. У ту књигу је ушло десет наслова из садашњих књига, и још две приче које сам накнадно одбацио. Те године је био завршен судски процес против мене као писца "Црвеног краља", ослобађајућом пресудом. За моје ослобођење веома се заложила књижевничка организација, на чијем челу је тада био књижевни критичар Петар Џаџић, уједно и главни уредник београдске Просвете. То је био разлог да рукопис понудим Просвети. У то време прозу су у Просвети уређивали Момчило Миланков, Светлана Велмар Јанковић и Видосав Стевановић. Од овог последњег сам сазнао да су сва три уредника написала рецензије о мојој књизи и да су све рецензије позитивне. Редакција је препоручила Издавачком савету књигу за објављивање.<br />Пошто је ипак било неких недоумица, уредници су ме позвали на разговор у Просвету. Отишао сам уверен да сам постао Просветин писац. У редакцији сам затекао тада младог писца Миленка Вучетића, који је такође био позван на разговор, а кога сам био упознао у Јежу. Уредници су од нас тражили, мада не ултимативно, да избацимо неке приче из књига. Од мене су затражили да изоставим две краће приче, управо оне које сам касније изоставио из избора. (У психози у којој сам се тада налазио у вези са суђењима, нисам много радио на саставу књиге, него сам једноставно покупио објављене приче.) Стекао сам утисак да су све троје уредника веома добронамерни према мени и да ме саветују у најбољој намери. Како сам и сâм знао да су те две приче слабе, прихватио сам сугестију уредника. Слично су тражили и од Миленка Вучетића. И он је прихватио сугестију уредника. Из Просвете сам отишао још више уверен да је дошао крај мојим књижевним мукама и да ћу се укључити у нормалан књижевни живот.<br />Али, ускоро сам добио писмо од Просвете у којем ме Редакција обавештава да "Шопска амбасада" није ушла у издавачки план за 1975. годину. Писмо је написала (или бар потписала) Светлана Велмар Јанковић. Писмо је било доста нејасно: књига није примљена, није ни одбијена! Кад сам се обратио уредници за објашњење, добио сам одговор да је редакција прозе предложила моју књигу, али да је интервенисао главни уредник Просвете и да редакција ту ништа није могла. Шта ми је друго преостало него да се обратим главном уреднику Просвете Петру Џаџићу. Написао сам скрушено и уљудно писмо колико сам могао. Како ми је само бесно одговорио комунистички уредник Просвете, уједно председник Удружења књижевника Србије. Зар ти је мало што ниси отишао у затвор, него још хоћеш да ти се и књиге штампају!<br />Тај став, који је био став политичког руководства Србије, постао је трајан и у складу је са пресудом Врховног суда "Црвеном краљу". У Просвету никако нисам могао да уђем, а покушавао сам још неколико пута.<br />И наредне две године добијао сам слична писма од Просвете, наводно пребацују књигу у план за идућу годину. У међувремену су побркали наслов, па су ме обавештавали да моја књига "Шпанска амбасада" (!) није одбијена, али није ни примљена. Тако је књига прича Миленка Вучетића, с којим сам био на овом пријатељском разговору у Просвети, штампана исте године, а моја тек после двадесет две године и то код другог издавача.<br />Ова књига је преведена на бугарски језик и објављена у издавачкој кући Балкани у Софији 2006. године, у преводу Ганча Савова и Александре Ливен.<br /></div><br /><br /><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ "ШОПСКА АМБАСАДА" (1976)</span><br /><br /> <span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">Шопска амбасада</span><br /><br /><div style="text-align: justify;"> Ову новелу сам написао 1973. године у Београду, али сам мотив за њу донео из Куршумлије. Тамо сам се, са супругом и малим дететом, обрео 1965. године, кад смо се нас двоје запослили у Гимназији и Економској школи. Највећа приватна кућа у то време у овом градићу у Горњој Топлици била је она коју су саградила три брата досељеника из Пусте Реке на узвишењу изнад железничке станице. Мештани су браћу звали Шоповима, а кућу су прозвали Шопска амбасада. Била је то троспратница, сваком брату по спрат. Три брата - три спрата! Ми смо код њих често навраћали већ по самој етничкој линији. Кад су после студентске ´68. донете такозване Смернице, у којима се тражило развлашћење нових богаташа који су до иметка дошли мимо рада, у Топлици су на удар дошла шопска браћа. Локална власт је управо њих одабрала да би извршила налог из Смерница и на тај начин се опрала. Поред толиких локалних моћних профитера, директора лопова, привилегованих функционера, које су студенти с правом назвали црвеном буржоазијом, за одстрел су одређена три грађевинара који су своју троспратницу подигли марљивим радом.<br />"Шопска амбасада" је свакако моја најпознатија новела . Први пут је објављена у Малој хумористичкој библиотеци Јежа 1975. године. Ову библиотеку је уређивао Алексије Марјановић (Алек Марјано) и излазила је најпре као литерарни додатак листа, а потом засебно, као књиге. Таман је био дошао ред на "Шопску амбасаду" да буде објављена као посебна књига, уредник библиотеке је смењен. Алек Марјано је објавио афоризам Неки више воле да отворе Сајам него књигу! - а те године је Сајам књига отворио Едвард Кардељ! Не само да је смењен уредник, него је и библиотека укинута.<br />Касније су направљена још два издања, 1979. и 1994. године, оба у Алтери.<br />За "Шопску амбасаду" су се нарочито заинтересовали глумци. Тако је ова новела играна као монодрама у Народном позоришту у Нишу и у Југословенском драмском позоришту у Београду. У Нишу је извођач био глумац Сима Ерчевић. Колико знам, није имао нарочитог успеха, власти у Јужној Србији су му правиле сталне сметње, па је представу одиграо највише десет пута. У Београду "Шопску амбасаду" играо је глумац Никола Симић и она је била на репертоару Југословенског драмског позоришта више од деценије. Никола је одиграо представу око петсто пута, које у ЈДП, које на гостовањима.<br />Интересантно је да Никола Симић није са представом учествовао на фестивалима. Разлог је био тај што му је из власти сугерисано да то не чини, јер је постојала бојазан да на смотрама добије награду публике.<br />"Шопска амбасада" је изведена и као радио драма на Радио Новом Саду.<br /><br />Кучка и њени синови<br /><br /> Ову новелу сам написао у Куршумлији 1969. године. Најпре сам је скицирао као кратку причу, а потом је проширио у новелу. У њој се осећа утицај Фокнера. Новела говори о пропадању предратне грађанске класе.<br /> Кад су органи Службе државне безбедности извршили претрес у мом стану у Куршумлији, по забрани "Црвеног краља", пронашли су краћу верзију новеле и она је била један од доказних материјала за моју антикомунистичку делатност на суђењима од 1972. до 1975. године.<br />Новела је објављена у Савременику 1973. године, који је уређивао Предраг Палавестра. Колико знам, наишла је на леп пријем код пробирљиве читалачке публике овог у оно време престижног књижевног часописа.<br />Како су се у новели препознали неки куршумлијски политички руководиоци, у овом топличком градићу покренута је хајка и против ње, као и на "Црвеног краља". Ипак, на суду њихова кривична пријава није прошла, али је судија Окружног суда у Прокупљу који ми је судио уврстио и њу у доказни материјал моје антикомунистичке делатности.<br /></div><br /><br /><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">Холанђанин луталица</span><br /><br /><div style="text-align: justify;"> Ову новелу сам написао 1980. године и то је последња новела у циклусу СЕВЕР - ЈУГ. Догађај који је описан у новели истинит је и одиграо се у Житном Потоку, где сам једног лета проводио одмор. И нехотице сам био судеоник тог догађаја. Иначе, ја сам у селу био под сталном присмотром Службе државне безбедности и сви људи са којима сам контактирао привођени су у службу на информативне разговоре. Тако је саслушаван шеф Месне канцеларије с којим сам играо шах, мој шаховски партнер још из гимназијских дана. Кад сам, на молбу студентске организације, одржао у селу једно предавање из књижевности, Савез комуниста је повео против студената праву хајку што су омогућили "државном непријатељу број 1 за Јужну Србију" да говори пред народом. Том приоликом смењено је месно омладинско руководство. Та иста СДБ је саслушавала једног Холанђанина, новинара који је правио репортажу о српском селу, пријатеља Југославије, кад је залутао у Житни Поток, јер јој је деловао као сумњиво лице! Ја сам тај догађај преточио у фарсу.<br />Новела је објављена у новом Савременику (уредник Срба Игњатовић)), а потом као књига у Малој библиотеци Алтере. Емитована је као радио драма на Радио Београду.<br /><br />Гаринча<br /><br />Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији. Догађај је истинит, десио се у чистки везаној за Александра Ранковића 1966. године. Девојка описана у новели је страдала само зато што јој је отац радио у Удби, развлашћеној по смени Ранковића. Та жена (у међувремену се удала и настанила у Прокупљу) испричала ми је своју страдалачку повест коју сам ја преточио у причу.<br />Новелу сам слао на разне, углавном анонимне, конкурсе, али нигде није прошла. Објављена је 1974. године у Књижевној речи, у којој је прозу уређивао Видосав Стевановић. Касније је увршћена у једну антологију српске сатире.<br /><br />Лопта је округла<br /><br />Ову новелу написао сам у Куршумлији 1969. године. То је, заправо, био додатак "Црвеном краљу", други део романа. Касније сам, на наговор Слободана Машића, одустао од тог додатка, па је тако настала засебна новела.<br />Новела као целина први пут је објављена у збирци новела из 1976. године. Један одломак из ње штампан је 1969. године у часопису Стиг, који је излазио у Малом Црнићу. Касније је тај текст прештампао Иван Растегорац у Књижевној речи, у оквиру своје колумне о спорту.<br /><br /><br /><br /><br />Вампир<br /><br />Ову новелу сам написао 1976. године у Београду на подстицај тадашњег главног уредника Јежа Банета Јовановића. Пре тога сам у Јежу објављивао у наставцима роман "Југовац", али је Бане Јовановић на многобројне оптужбе из Јужне Србије морао да прекине то објављивање. Ваљда да би ме обештетио, предложио ми је да напишем "нешто неутрално". Баш у то време на друмовима Србије појављивао се некакав фантом који је лудом вожњом доводио милицију до очаја и ја сам искористио тај мотив.<br /><br />Медвед у Јужној Србији<br /><br />Ова новела, из фокнеријанског периода мог стварања, коначно уобличена 1963. године у Александровцу Жупском, где сам био професор у Економској школи, настала је на рушевинама истоименог романа који сам писао за време студија и који сам спалио. Уврстио сам је у књигу да би се видео мој развојни пут од митолошког до критичког реализма. Ставио сам је на крај књиге бојећи се да се неће допасти читаоцу мојих хемингвејевских романа, чији је главни представник "Црвени краљ".<br /><br /><br />БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ "КОЗЈА КРВ" (1997)<br /><br />Друга књига новела, са насловом "Козја крв", везана је за моју алтернативну делатност. Наиме, пошто сам био изопштен из друштвеног и књижевног живота, практично забрањени писац коме су сва државна врата затворена, није ми ништа друго преостало него да се илегално бавим књижевношћу. Пошто су се око Јежа окупљали писци слични мени, неприхваћени од државе и без могућности пролаза, договорили смо се да покушамо да оснујемо алтернативну издавачку кућу којом ће руководити сами писци и која ће бити независна од државе, односно комунистичке партије. Тако је настала прва независна књижевна заједница у комунизму, ЗАПИС, а ја сам био један од њених утемељивача и оснивача, јер сам био најугроженији. Срећна околност је била што се нашао један храбри директор штампарије Просвета, Миодраг Петровић, који је прихватио нашу идеју да нам о трошку штампарије објави шест књига. То прво коло Записа ја сам изабрао и уредио (писци Иван Ивановић, Растко Закић, Жика Лазић, Алек Марјано, Богдан Шеклер и Спасоје Шејић), али га је потписао Тоде Чолак, јер сам ја важио за дисидента чије име је на црној листи и није упутно да будем главни уредник. Државни писци и медији су Записове књиге дочекали на нож, проглашени смо уљезима који су искористили слободу и демократију самоуправног социјализма да промовишу своје антикомунистичке идеје. У таквим околностима регистровани Запис су искористили скрибенти, чије књиге нису могле да прођу у државним предузећима не што су политички неприхватљиве него што су лоше. Они су донели паре у Запис и преузели у њему контролу. Ко има пара тај добије књигу! То је учинило да угледни писци напусте Запис, а ногу смо повукли Спасоје Шејић и ја. Кад сам видео куда иде Запис, одлучио сам да се повучем, иако сам био његов инспиратор и творац. Такав Запис је трајао још неколико година и објавио велики број незапажених књига. Проглашен је књижевним гробљем! То гробље комунистима није сметало. Чак им је било аргумент да се у Југославији не гуше стваралачке слободе! Проблем је настао кад су се у Запис инфилтрирали неки отпадници од комунизма (Вук Драшковић, Војислав Шешељ...). Драшковић је објавио у Запису своје прве две књиге, романе "Судија" и "Нож". Тад је дртжава реаговала и укинула прву независну издавачку кућу у Југославији.<br />Али, историјски гледано, Запис је победио. Читава данашња књижевна делатност је у ствари наставак рада Записа. Писац постаје онај ко донесе капитал! Збогом литературо!<br />Ми писци који смо напустили Запис покушали смо да формирамо нову издавачку кућу на политичкој платформи изворног Записа. Међутим, СУП Србије је одбио да нас региструје. Одлучили смо да рукописе објављујемо илегално, уз сав ризик да нас прогласе групом за подривање система. Тако је настала Алтера. У једној приватној штампарији, чији је власник био Сава Тодоров, објавили смо три свеске: ту је била моја новела "Козја крв", роман Спасоја Шејића "Живот у два филма" и збирка песама Драгољуба Игњатовића "Сонети и катрени". (Игњатовић је пре тога био на робији због својих политичких ставова.) Нажалост, услед Игњатовићевог некоректног односа према штампару, који је штампајући нас ризиковао да остане без дозволе за рад, тај наш подухват је пропао.<br />Када је изашао нови закон о издавачкој делатности, којим је предвиђено формирање издавачких задруга, поново смо покушали да се региструјемо. По том закону за издавачку делатност више није био надлежан СУП него општински органи, уз претходну сагласност Заједнице за културу. Ми ту сагласност нисмо могли да добијемо у општинама Звездара и Земун, где смо је тражили по месту становања. У Земуну председник Заједнице је био књижевник и критичар Остоја Кисић, који је рекао да се ради о групи познатих непријатеља самоуправног социјализма на челу са Иваном Ивановићем. Ипак, успели смо да се региструјемо у Општини Стари град. У легалној Алтери објавили смо десетак књига, од којих је велики успех имала "Антологија српске удворичке поезије" Маринка Арсића Ивкова. Ту бих додао превод Милована Ђиласа Милтоновог "Изгубљеног раја" и "Одабрана дела" Драгише Васића. Нажалост, и ова Алтера је пропала кад смо за директора добили једног морално сумњивог типа који нас је опљачкао. Ни данас нисам начисто да ли нам га је Удба подметнула или смо просто били баксузи.<br /><br />Козја крв<br /><br />Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији, а објавио је као рукопис 1981. године у Београду.<br />У новели се говори о недозвољеној љубави гимназијалке и професора.<br />Постојала је краћа верзија новеле под насловом "Швејка" (јунакиња приче). Ту верзију сам слао на разне конкурсе, као и "Гаринчу", без икаквог успеха. У то време један број крушевачке Багдале донео је репрезентативну панораму стваралаштва у провинцији. Избор су сачиниле локалне редакције из појединих градова, а при Багдали је формирана централна редакција. Та редакција је прихватила све рукописе локалних редакција, само је одбацила моју "Швејку", коју је послала прокупачка редакција. Централној редакцији се прича учинила политички неподобном и одбила је да је штампа.<br />Онда сам случајно срео у Београду колегу са Светске књижевности Душана Пувачића, који је био секретар Савременика. У разговору сам му се пожалио на живот у провинцији и на немогућност објављивања. Испричао сам му за судбину "Швејке" у Багдали и дао му рукопис. Пувачић је "Швејку" одмах објавио у Савременику, прича је имала много успеха и извесно је да ме је она увела у књижевност. После тога дошао је "Црвени краљ".<br /><br />Џика из Џигољ<br /><br />Ову новелу сам написао 1975. године у Београду и она представља пандан "Шопској амбасади". Мотив је, такође, из стварности: радило се о једном келнеру из Прокупља, који се преко ноћи обогатио као приватни угоститељ уз помоћ локалне власти. Обе приче су, као и "Аризани", написане на шопском дијалекту.<br />Новела је објављена у Савременику 1978. године у једном избору савремене српске прозе. У глумачком свету била је одмах запажена. Професор из Ваљева Бошко Милосављевић је начинио драматизацију и поставио је на сцену ваљевског аматерског позоришта. Представа је била лепо примљена од ваљевске публике.<br />Новела је као монодрама изведена на Радију Нови Сад и на Телевизији Београд. На телевизији је "Џику..." играо глумац Жика Миленковић.<br />Интересантан је случај са покушајем постављања представе у Београду. Монодраму је режирао редитељ Радослав Златан Дорић, а играо је глумац Радисав Рака Радојковић. Премијера је одржана у тек отвореном позоришту Звездара театар у Дому културе Вук Караџић на Звездари. На премијери су били сви директори радних организација са Звездаре и сложили су се да је представа подобна да се игра у њиховим радним колективима. У изгледу је био добар посао и велики број представа. Међутим, одмах после премијере представа је скинута са репертоара! Наводно су стигла писма оних директора да таква представа не одговара радничкој класи. У ствари, радило се о истом тексту, написаном у Социјалистичком савезу, који су директори само потписали. Колико смо успели да сазнамо, представа је скинута на притисак топличког лобија на Звездари, где су се настанили борци из Топлице. Од шока који је том приликом доживео, глумац Рака Радојковић се није опоравио и више никад није играо "Џику...".<br /><br /><br /><br />Шећер дете<br /><br />Ову новелу сам написао у Београду 1973. године. На новелама сам највише радио у периоду док сам био под осудом, јер нисам имао нерава за веће форме. Тек кад сам ослобођен од оптужбе, могао сам да наставим са романом.<br />Новела је пандан причи "Кучка и њени синови" и има за циљ да изрази колективну свест паланке. Обе новеле су фокнеријанске. Мотив је био из прокупачке Гимназије из времена кад сам био њен ђак. Постојала је једна гимназијалка са надимком Шећер дете. Новела је објављена у Савременику и није изазвала никакво узнемирење.<br /><br />Бели анђео из Милешеве<br /><br />Ову новелу сам написао у Куршумлији 1972. године, пре објављивања "Црвеног краља". Новела је, као и роман, шездесетосмашка, што ће рећи писана са левих позиција. Радило се о краху једног провинцијског директора, припадника црвене буржоазије, у сукобу са левичарским покретом 1968. године.<br />Одломак из новеле објављен је 1975. године у "Зборнику радова наставника и студената Катедре за општу књижевност Филолошког факултета у Београду". Рекао сам да сам ја на тој Катедри дипломирао. Како сам у то време био под осудом, неки чланови редакције "Зборника..." су били против мог увршћавања у избор, јер сам као осуђеник могао да искомпромитујем јубилеј Катедре. Комунистичке власти су ме осудиле и отпустиле трајно с посла, а неки редактори "Зборника..." хтели су да се не зна да сам ја дипломирао на њиховој Катедри. На срећу, код других чланова редакције преовладало је мишљење да судови не могу да одређују ко је писац. Овде морам да кажем да ме за све време суђења и прогона мој Факултет није узео у заштиту, што му, свакако, не служи на част.<br />У редакцији Просвете (која ми је одбила књигу) закључено је да сам са овом новелом нашао свој оригинални пут у српској књижевности.<br />"Бели аанђео..." је у целини први пут објављен у часопису Ток у Прокупљу 1987. године, у условима потпуно промењеним, у време пропадања комунизма. Било је то моје прво објављивање у Топлици после егзодуса 1972. године. Још да кажем да је уредник Тока био Воја Красић, који ми је затражио прилог за препорођени Ток.<br /><br />Између оца и ујака<br /><br />Ову новелу сам написао у Александровцу Жупском, али сам је довео у коначан облик у Житном Потоку 1963. године, за време летњег школског распуста. Новела је представљала прво поглавље мог другог неуспелог романа "Млади песник". Наиме, после краха мог првог студентског романа у Београду, ја сам у Александровцу успео да напишем још један неуспели роман, овога пута професорски. Радило се о мом покушају да направим Портрет уметника у младости (Џојс). Међутим, у то време нисам био способан за такав потхват. (Пола века касније успећу да направим свој Портрет уметника у старости!) На рушевинама овога романа, остале су две новеле, које сам тада насловио са "Икаров лет" и "Икаров пад". Требало је да то буде целовита књига.<br />Одломак из "Икаровог лета" објавио сам у Лесковцу у часопису Наше стварање 1967. тгодине, под насловом који је дала редакција (Николај Тимченко?) "Између оца и ујака". Требало је да новела буде објављена у још два наставка, али сам се у међувремену замерио главном уреднику часописа, Томиславу Н. Цветковићу, јер нисам приказао неку његову књигу онако како је он желео, па је стигла казна у виду обуставе даљег излажења мог текста.<br />"Икаров лет" сам објавио као књигу у Прокупљу маја 1968. године у едицији Драинац. Била је то прва моја објављена књига. Садржински гледано она је изузетно важна у мом опусу, јер га је наговестила. Позадину збивања у новели чини грађански рат, сукоб старог и новог, симболизован у лицу оца и ујака. Дечак Икар, разапет између њих, одбацује обе опције и покушава да нађе свој пут. Политички гледано, у овој новели сам поставио основу свог будућег прилажења нашој стварности: ни старо, ни ново, него треће. На моју срећу, вероватно захваљујући свом имплицитном фокнеријанском стилу, новела је остала политички непрочитана. Да јесте, случај "Црвени краљ" би био раније отворен.<br /><br />Повратак у завичај<br /><br />Ову новелу завршио сам у Сибници 1964. године, где сам провео једну школску годину радећи у основној школи, између Александровца и Куршумлије. Новела је представљала завршни део романа "Млади песник" и првобитни наслов јој је био "Икаров пад". Од средишњег дела романа, који се бави судбином песника Икара у Београду, нисам успео ништа да направим, па сам га уништио, као и први роман. За разлику од "Икаровог лета", "Икаров пад" је написан експлицитним џојсовским стилом, чиме је просто позвао на политичко читање.<br />Кад сам компоновао књигу о Икару за објављивање у Драинцу, у њој су биле обе ове новеле. Међутим, редакција, на челу са главним уредником Благојем Глозићем, пронашла је да је друга новела. која говори о повратку песника у завичај, политички неприхватљива и одбила је да је штампа. После дужег колебања, на самом почетку каријере, морао сам да прихватим крњу књигу, у противном је не би ни било.<br />Но, редакција ми није вратила рукопис, једини који сам имао. Узалуд сам трагао за њим, будући да у почетничком неискуству нисам имао копију. Рукопис "Икаровог пада" је једноставно нестао из редакције, рачунао сам да је трајно изгубљен и био сам се помирио са тим.<br />Међутим, крајем осамдесетих година, кад је југословенски комунизам почео да пада, изненада сам дошао до рукописа. Тад сам имао књижевно вече у Прокупљу, прво после изгнанства. На вече је, на опште изненађење, дошао и Окружни јавни тужилац Прокупља Мило Бојовић, који је написао оптужницу против аутора "Црвеног краља". Дошао је да ми врати материјале, који су били похрањени у његовој тужилачкој фијоци. На моје запрепашћење, у тужиочевој фасцикли била је и новела "Икаров пад", нестала пре двадесет година. Тако је ова новела сачувана у Удби и Тужилаштву и ја овим органима гоњења могу да будем захвалан на томе.<br />Како је на вече дошао и уредник новопокренутог часописа Преображења у Нишу, да ми затражи прилог за часопис, ја сам му пружио рукопис "Икаровог пада", који ми је вратио тужилац. Једино сам променио наслов у садашњи, "Повратак у завичај". Новела је ускоро објављена у поменутом часопису.<br />Кад сам за Стубове културе и Предрага Марковића сакупио новеле за Сабрана дела, рачунао сам да књигу треба да завршим новелама о Икару.</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-32780931326835610452011-05-30T02:42:00.000-07:002011-05-30T02:46:18.352-07:00Marinko Arsić Ivkov: INTELEKTUALCI – PREPREKA STVARNIM PROMENAMA U SRBIJI<div style="text-align: right;"><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgJ6br6mZ6yXGHkKjLgV_9UGKIYNHq2cRcGuvpdJPwajio5FzVDKJEP83v9F_yZm9i6d8RHzH-ll30uBHdOhyEGuprIQSbp4l8YH9Zs2MpZCcK8GsEPt3P2yhPiNmGeSnHmOLAxY50WA2Dy/s1600/marsic.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 130px; height: 124px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgJ6br6mZ6yXGHkKjLgV_9UGKIYNHq2cRcGuvpdJPwajio5FzVDKJEP83v9F_yZm9i6d8RHzH-ll30uBHdOhyEGuprIQSbp4l8YH9Zs2MpZCcK8GsEPt3P2yhPiNmGeSnHmOLAxY50WA2Dy/s320/marsic.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5612442535001844770" border="0" /></a><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">Пролог</span><br /></div><br /><div style="text-align: justify;">Појам интелектуалца је у савременом свету постао веома растегљив, па данас свако са факултетском дипломом сматра да с пуним правом може да се удене у њега.<br /> Но и поред потпуне девалвације тог појма, којим су некад могли да се подиче само најизузетнији умови друштва, властодршци знају да су интелектуалци веома значајна полуга власти и на сваки начин настоје да их потчине себи и претворе у своје слуге.<a name='more'></a><br /> То најбоље показује раздобље комунистичке владавине у Југославији и Србији.<br />Комунисти су још за време грађанског рата вршили ликвидације грађанских интелектуалаца, видећи у њима своје најогорченије непријатеље, способне да разобличе њихову идеологију и политичку праксу. Те ликвидације постале су масовне и систематске одмах након тзв. ослобођења, тако да је Србија остала без интелигенције. Један њен део је побијен, или је завршио у тамницама, лишен грађанских права и тзв. српске националне части, што је значило одузимање имовине и онемогућавање учешћа у јавном животу. Велик део је емигрирао и више се никад није вратио у опустошену отаџбину. А они који су избегли санкције, добровољно су се уклонили „с очију“ новој власти, не желећи да се стави у њену службу, срећни што су избегли оно најгоре.<br />Као и све раније власти, и комунисти су добро знали да, противно својем јавном декларисању, без интелектуалаца и образованих људи нема управљања државом и да необразовани не могу заменити побијене, прогнане или ућуткане интелектуалце. Да ће државом владати радници и нешколовани пролетери, била је само прича за народ. Комунистички режим је „испод жита“ све чинио да у своје редове увуче бар део грађанских интелектуалаца и да их преобрати у заговорнике Марксове и Лењинове идеологије, односно у пропагаторе комунистичке диктатуре. „Конвертити“ су, заузврат, од режима добијали различите привилегије – почев од „тачкица“ за храну, огрев, одећу, па до добрих хонорара, радних места и станова, функционерских положаја, високих признања и слично.<br />Судбину „конвертита“ можда најбоље показује пример књижевника и угледног интелектуалца, потоњег нобеловца, Иве Андрића. За разлику од левичара Крлеже, Андрић је био грађански оријентисан интелектуалац, антикомуниста и високи чиновник Краљевине Југославије. 1942. године упутио је писмо Дражи Михаиловићу, у којем од њега тражи да се оштрије обрачуна с комунистима. Само две године касније, будућег нобеловца срећемо како по читавој Југославији агитује за комунистички режим и убеђује народ у „исправност Титовог и Стаљиновог пута“. Заузврат, Андрић је постао председник Савеза књижевника Југославије, одликован је Орденом заслуга за народ и уживао је све привилегије које су имали високи режимски функционери. Још увек је непознато да ли је на Андрића вршен притисак да „окрене ћурак наопако“, или је он сам проценио да је пробитачније бити на страни победника, што је јавно признао његов колега по перу Вељко Петровић.<br />„Преузимање“ грађанских интелектуалаца ипак је било само нужно зло. Режим вероватно никад није до краја поверовао у лојалност „конвертита“ и помало је, нажалост без разлога, зазирао од њих. Због тога је изградио стратегију стварања сопствених интелектуалаца, које је школовао и обликовао од малих ногу. Та стратегија показала се као далековида и веома делотворна. Тако се већ крајем педесетих и почетком шездесетих година на јавној сцени појављују млади, школовани интелектуалци (Милан Вукос, Првослав Ралић, Брана Милошевић, да поменем само неке), који на стручном, а не само на идеолошком плану, могу равноправно да се носе и са најсложенијим теоријским проблемима социологије, филозофије, уметности.<br />Оне нешколоване и сирове послератне револуционаре у шињелима и кожним капутима, какве су фаворизовали Радован Зоговић (у уметничкој критици) и Милош Минић (у правосуђу), и који су и на теоријске проблеме гледали из стрељачког строја и преко мушице („Машино, машинко моја...“), заменили су школовани браниоци режима. Циљ је и једним и другима био исти, само су им методи били различити.<br />Сви ауторитарни режими зазиру од интелектуалаца, па је то важило и за комунистички. Због тога је режим у Србији и Југославији прибегао још једном, превентивном, удаљавању независних интелектуалаца из јавног живота. Наиме, велик број интелектуалаца, да би колико-толико сачувао лични интегритет и избегао евентуалне репресије, избегавао је политику и бавио се ужом струком. Но, опредељење режима било је: ко није с нама, тај је против нас. Чак и оне који су се клонили политике требало је удаљити са истакнутијих места и потиснути на маргину струке и јавног живота.<br />Тако је у Србији дошло до потпуне девалвације појма интелектуалца. Држећи се истог начела који доводи до девалвације у монетарној политици, режим је почео да „штанцује“ интелектуалце – професоре, магистре, докторе наука, академике.<br />Круном школовања проглашено је „школовање уз рад“. Предност у запошљавању и прављењу каријере имали су не они који су редовним школовањем дошли до дипломе и звања, него стручњаци новог типа – који су диплому стекли радећи у производној хали и формално излазећи на испите на неком од новоотворених виших школа и факултета специјализованих за „штанцовање“ нових „интелектуалаца“. Малтене у сваком граду отварани су нови факултети или „истурена одељења“ угледних високошколских установа. И најтежи испити ту су полагани као од шале, а магистарске и докторске титуле доносили су радови који ни на једном озбиљнијем факултету не би прошли ни као семинарске вежбе. Власник овакве дипломе имао је бољи третман него дипломац најугледнијег факултета или стручњак светског гласа.<br />Србија је за неколико година преплављена магистрима и докторима наука, који су потпуно девалвирали и те титуле и релативизовали углед и значај високошколског образовања. А управо такви „интелектуалци“ су заузели сва кључна места у политичком, јавном, научном, уметничком животу и они су обликовали уметнички, културни и јавни живот. Они су прописивали „правила понашања“, они су установљавали вредности и сваком појединцу, према његовој послушности, кројили и стручну и личну судбину.<br />У таквом стању, боље рећи у таквим траљама, Србија је дочекала слом комунизма и раздобље тзв. транзиције.<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">Епилог<br /></div><br />Какво је стање деценију касније?<br />Комунизма је привидно нестало, већина комуниста и режимских функционера већ одавно је у другим, углавном демократским странкама. Многи од њих су данас истакнути борци за демократију и људска права, а углавном сви скрушени и побожни верници.<br />Пошто свако најбоље познаје стање у својој струци, претпостављам да ћу и ја бити најубедљивији ако изречену суморну констатацију илуструјем стањем у књижевности и књижевном животу.<br />Ту се баш ништа није променило од времена комунизма. Стање је можда и горе, јер су некадашњи партијски комитети прерасли у веома моћне кланове и интересне групе, који своје позиције и привилегије стечене служењем једном режиму данас штите према начелима мафије или тајних интересних група.<br />Некадашњи комунистички интелектуалци су се потрудили да благовремено одаберу и формирају своје наследнике и они данас беспрекорно примењују лекцију научену у младости – било да су наставници у школама и на факултетима, било да су новинари, уредници књижевних или информативних публикација и новина, било да су критичари, чланови жирија и разних институција. Погледајмо школску лектиру и програме језикословних факултета. Прелистајмо културне рубрике дневних листова. Прочитајмо понеку књижњевну критику и видимо које вредности бране данашња угледна критичарска имена. На крају, видимо који су „ауторитети“ у оптицају данас, а који су била пре десет, петнаест, двадесет година.<br />И запитајмо се: да ли је ико од тих институционализованих интелектуалаца игде и икада покушао да преиспита вредности које је у књижевности успоставио комунизам и његови књижевни „зналци“. Да ли је ико од њих покушао да прочита Миру Алечковић, Антонија Исаковића, Добрицу Ћосића и да одговори на питање треба ли генерације младих да се и даље васпитавају на таквим делима и да слушају како су у питању уметничка дела, а не пропагандни материјал заоденут у књижевно рухо..<br />Без поновног вредновања литературе, уметности и свих других области стваралаштва, нема стварних промена, нема истинског преображаја друштва, о којем толико сви говоримо. Интелектуалци су, нажалост, за њих најмање спремни. А њихову неспремност подржава и садашња власт (коју чине све сами доктори наука и „интелектуалци“), која ни једном није поменула неопходност ревалоризације свих вредности које је оставио комунистички режим.<br />Нажалост, стање у књижевности није изузетак, него је парадигма и за остале области уметности и културе, науке, и јавног живота у најширем значењу ове речи.<br />Надам се да сам овим кратким излагањем показао да се променама набоље не можемо надати и да су највећа препрека таквим променама управо они који би требало да их покрећу – интелектуалци.<br /><br /><div style="text-align: right; color: rgb(0, 0, 102);"><span style="font-weight:bold;">(Саопштење прочитано на „Кикиндским сусретима“ 2004. године)</span><br /></div><br /></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-69455635193967386792011-04-28T02:56:00.002-07:002011-04-28T02:57:15.176-07:00Radivoje Žugić: I DIJALEKAT JE JEZIK<div style="text-align: justify;">Београђани и Лесковчани живе у истој држави, припадају истом народу и говоре истим језиком, а не треба сумњати да су поједини, становници наведених градова, међусобно пријатељи.<br />Београђанин за себе каже:<br />Живим у Београду. Имам пријатеља у Лесковцу. Сутра путујем тамо, а прекосутра се враћам из Лесковца.<br />Лесковчанин то потврђује, отприлике овако:<br />Живим у Лесковац. Имам другара у Београд. Сутра ће дође из Београд, пресутра се врћа из Лесковац.<br />При сусрету поздрав може бити овакав:<br />Како дође из Београд?<br />Добра је веза. Лако је доћи из Београда.<br />Не улазећи дубље у природу и односе дијалекта, као ни у функцију падежа, јасно је да се пријатељи одлично разумеју, премда им средство споразумевања није посве исто.<br />Говоре истим језиком, али различитим дијалектима.<br />Лексика је иста: Београд, Лесковац, пријатељ, живети, путовати, добро, лако, сутра....<a name='more'></a><br />Граматика је различита, односно различита у једном делу: из Београда, али из Београд, из Лесковца, али из Лесковац. Аблативни генитив у оба дијалекта означава потицање, односно почетак кретања, на шта указује предлог из. Различита је морфологија именице која иде уз овај предлог. Лесковчанин не користити никакав наставак (граматичари ту препознају нулту морфему), док Београђанин ту користи наставак –а.<br />Исти однос се у стандардном језику обележава са два граматичка средства (предлогом и наставком – падеж двоструке детерминације), док говори југа Србије користе само предлог, без обележавања падежног односа наставком.<br />У оба дијалекта падежни однос је недвосмислено одређен.<br />Нужно је разлучити падежне облике, падежне односе и падежна значења. У стандардном језику постоји седам облика (номинатив, генетив.....локатив), пет односа (потицање, део, припадање, затим управљеност, објекат, средство и место), што се означава редом генитивом, дативом, акузативом, инструменталом и локативом. Номинатив и вокатив не означавају однос и нису падежи у ужем смислу. Падежних значења је безбој и она омогућавају бескрајно нијансирање односа.<br />Лесковачки говори имају само два падежна облика, који у синтагми са предлозима могу да означе све односе и изнијансирају сва значења.<br />Лесковчани се међусобно разумеју и успешно комуницирају на свом дијалекту, који је у лингвистичком смислу језик који има своју лексику, своју граматику и, наравно, своју норму. Норма је имплицитна, али обавезујућа и говорници је поштују.<br />Видо једнога човек -а. Узедо један камен.<br />Постоји разлика у облику акузатива (за именице на сугласник), зависно да ли именица у падежу означава биће или ствар. Ову особину има и стандардни језик.<br />У способности да обављају комуникацију међу својим говорницима разлике између стандардног језика и говора околине Лесковца нема. Такође нема разлика ни у основним језичким елементима, као што су лексика, граматика, норма, раслојеност...<br />Стандардни језик је у званичној и јавној употреби. То је језик школства, књижевности, администрације, новинарства. Разлог није лингвистичке, већ историјско-политичке природе. Источнохерцеговачки дијалекат, који је послужио као основа стандардном идиому, је „изабран и октроисан“. Да ли је могло и требало другачије, одговор могу дати историчари, политички аналитичари, језички планери.<br />Ипак треба нагласити две чињенице.<br />На стандардном језику се службено комуницира дуже од два века, тако да је он присутан на подручју и осталих дијалеката. Утицај уџбеника, белетристке, службене преписке, масовних медија..., је евидентан.<br />Говорни медији (радио и телевизија) нужно заступају и остале дијалекте. Тешко је направити репортажу из околине Лесковца, на пример, а да одговори интервјуисаног не буду на дијалекту. Чак се и новинари дописници (носиоци стандардног језика), тешко ослобађају „акценатске норме матерњег дијалекта“<br />Дијалекти су подједнако језици, колико и стандардни језик (и он је дијалекат), а разлика је само у томе што је конвенцијом (којој се могу стављати приговори), стандардни језик у службеној употреби, а дијалекти нису.<br /></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-49870064472489482252011-04-28T02:49:00.001-07:002011-04-28T02:54:34.781-07:00O ELEMENTIMA ODALOVIĆEVE POETIKE (TRADICIONALNO), A O VIZUELNOJ POEZIJI – NEOAVANGARDNO (Odlomak)<div style="text-align: right; font-weight: bold;">Никола Цветковић<br />Факултет за културу и медије<br />Мегатренд Универзитета<br />Београд<br /></div><div style="text-align: justify;"><br /><br /></div><div style="font-weight: bold; text-align: center; color: rgb(0, 0, 102);"><span style="color: rgb(51, 51, 255);">О ЕЛЕМЕНТИМА ОДАЛОВИЋЕВЕ ПОЕТИКЕ (ТРАДИЦИОНАЛНО),</span><br /><span style="color: rgb(51, 51, 255);">А О ВИЗУЕЛНОЈ ПОЕЗИЈИ – НЕОАВАНГАРДНО</span><br /><span style="color: rgb(51, 51, 255);">(Одломак)</span><br /></div><div style="text-align: justify;"><br /><span style="font-weight: bold;">Апстракт</span>: Учињен је покушај да се назначе елементи поетике Моша Одаловића, који је целином свога стваралаштва означио н о в песнички глас у српској књижевности за децу. У првом делу овог прилога указује се на поједине аспекте поетике и поезије овог полифоног уметника, док се у другом делу обраћа пажња неоавангардном духу његове визуелне фото поезије, уз краћу напомену о визуелизацији у литератури и визуелној култури. При том се само жанровски разврставају и именују неки важнији структурални и обликотворни модели мултимедијалног карактера.<br />Кључне речи: песник, поетика, књижевност за децу, визуелизација, визуелно, неоавангардно, традиционално, фото песма…<br /><a name='more'></a><br /><br /><br />Познато је да су сви авангардни, неоавангардни и постмодерни покрети критички усмерени према традицији, коју настоје да руше радикализовањем поетике и уметничко-стваралачке праксе. То се, разумљиво, догађа и са неоавангардним сигнализмом Мирољуба Тодоровића, и неосигнализмом једног броја његових креативних следбеника.1 Али и са оригиналном поетиком и новим авангардно-песничким духом стваралаштвом Моша Одаловића, посебно у јубиларској књизи самоантологији Педесет и пет песама – За децу, наравно.<br />У фрагментима и поетичким записима о сигнализму, Тодоровић, витални и духовно бодри бард сигнализма, програмски пише о односу овог неоавангардног покрета и традиције, истичући да се авангардна сигналистичка уметност налази у ситуацији тоталног прекида са традицијом2 (подвукао Н. Ц.) и другачијем поимању уметности. Да парафразирамо један његов поетички запис под насловом који је донекле сличан нашем: Текућа (традиционална) и сигналистичка (авангардна) поезија.3 Основна, скоро есенцијална разлика између традиционалне и сигналистичко-неоавангардне поезије темељи се на чињеници да традиционална поезија и поетика, па и поетика Моша Одаловића, полази већ од углавном утврђених, заснованих поетских вредности, док авангардна и неоавангардна поезија за децу и одрасле тежи верификовању нових аксиолошких вредности, посебно, песме, себе саме као вредности.<br /><br /><br /><div style="text-align: center;"> <span style="font-weight: bold;">НОВИ ПЕСНИЧКИ ГЛАС У КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ</span><br /></div><br />Мошо Одаловић (1947) је свакако најзнаменитији песник за децу на Косову и Метохији и један од најдаровитијих из нове плејаде, који је знатно обогатио српску модерну књижевност за младе и најмлађе и у визуелном смислу.4 Он животну стварност сагледава очима песника нешто другачијег сензибилитета и кова, обликујући нове поетске представе, визије, ритмове и визуелне симболе, нове лирске играрије и везе са светом детињства, његовим збиљама и варкама. Одаловић је, скоро, сав у бићу мало опоре животне стварности, коју снагом имагинације и асоцијативности помера до саме границе могућег па и иза ње. Говорна и животна реалност у његовим стиховима се догласава и поиграва са појавним облицима искуствене стварности и њеним доживљајним пројекцијама што се на различите начине преламају у бићу читалаца. Сав израстао из савремености која пулсира у бићу младих играво зазива читаоце, проналази и бира необичне обрте, фигуре и ведре, хуморне ситуације које изазовно дочарава на њему својствен артифицијелан начин и у визуелном смеру. Надахнуто пева о малим свакодневним догодовштинама у породици, школи, природи, о птицама и животињама, предметном свету и окружењу, о неспоразумима и сучељавањима са околином, у настојању да све чега се дотакне имагинативно претвори у стих, у фото, визуелну или објект песму.<br />Ово у извесном смислу потврђују његове прве књиге песама Тако и толико (1973), као и Врло важно (1973); а још дубље посведочавају наредне збирке: Да ти кажем нешто (1976), Пегави генерали (1979), Од амебе до бебе (1982), па Мама је глагол од глагола радити (1986), Друже тата, кућни команданте (1986). Почетком деведесетих година објавио је: Ветар ми однео панталоне (1991), и Том Сојер у Црној Гори, те Уврнуту књигу (1995), књигу прича Тако је било, пчеле ми (1996); затим, нешто касније, врло добар самоантологијски избор Педесет и пет песама (2002). Недавно је изашао из штампе његов роман и још неколико књига.<br />Вредно је помена да се читанка књижевности за децу намењена студентима учитељских факултета Драгутина Огњановића Звездано јато,5 преко које се веома добро могу остваривати васпитно–образовни циљеви професора и њихових васпитаника, будућих учитеља6 - завршава управо антологијским песмама Моша Одаловића. На крају одељка посвећеног српској књижевности за децу налазе се Одаловићеви стихови: Друже тата, кућни команданте, Домаће васпитање, Врати се, сине, што је и својеврстан вид признања овом песнику модерног усмерења.<br />Одаловић у свом певању сажима и спаја животворно у традицији са оним модерним и ововремским, па и визуелно поетским. У отпору налетима техничке цивилизације он са искреном радошћу и топлином открива нови сјај у ономе што је само наизглед застарело. На основама онога што нам је негде из далека знано и у одјецима у свести присутно, гради, као и Гордана Брајовић, нове ликове и обличја попут Мрвуна и Мрвуљка. То је маштовит свет у коме изнова разазнајемо оно што нам је већ знано, али сада у реституисаном виду који освежава, крепи и снажи препознатљиве призоре, заводљивим опсесијама и скоро опипљивим визуелним представама. Тако, Мошо Одаловић инстинктивно ствара проживљену литературу мало изокренутих визија, испуњену детињском наивношћу која зрачи необичном чистотом и продуховљеношћу што обузима, понекад и успелим фото и објект песмама.<br />Песник Одаловић се ослања на животворно у бранковско–змајевској песничкој традицији, протежући свој развојни лук до радовићско–ршумовићевске модерности, из које израста целим стваралачким бићем, надограђујући је својим смелим и продуховљеним игравостима.7 У фотомонографском делу збирке „Педесет и пет песама“ обогаћене визуелним песмама-сликама, графикама, Одаловић објављује две фотографије, једну са Десанком Максимовић и другу са Миром Алечковић, исписујући легенде које имају известан аутопоетички призвук: „Био с њом (Десанком) често и радосно“, записује Одаловић и напомиње да то издваја као битан биографски податак: „познавао Десанку, познавала ме!“8 Несумњиво је да је то важан податак за његову интелектуално–стваралачку биографију, за процес сазревања па унеколико и за змајевске и бранковско–стражиловске упливе. То, донекле, важи и за Миру Алечковић која му је била наклоњена од самог почетка, како сам бележи, уз назнаку да је скретала пажњу на његово песничко име9. А и ова поетеса припада напред поменутој родословној лози са којом се повезује и сам Мошо Одаловић, који тамо сеже неким својим пракореном или жилицом.<br />На Одаловићеву везу са змајевском песничком традицијом указује, поред осталог, и песма Чика Јовина странка, ту наш песник, који помиње деци омиљена киндер–јаја, грисине и кокаколу, што у извесном смислу оличавају особености њиховог интересовања и животног момента, наглашава да се уз Чика Јову Змаја расте високо ко топола. У следећој строфи опет истиче како сви растемо и „стижемо оволики / из Змајеве певаније“.<br />Попут Стевана Раичковића, који помиње Змајевог Малог коњаника и ђиха–ђихање генерација родитеља, и Мошо Одаловић пева о том ђихању, али сада у модернизованим космичким релацијама „све до Кумове сламе“. И он се позива на родитеље наше који су знали пачије школе (подвукао Моша Одаловић). У завршној строфи следећи исказ из говорне стварности о Марку, Јанку, поручује да је битно:<br />„Чика Јовину странку<br />Оснивамо под хитно!“<br />У времену када се о странкама и странчарењу говори и пред децом надугачко и нашироко, Одаловић је то духовито и спретно укључио у песму. Странке су као такве веома присутне у друштвеном животу па је песник осетио потребу да оснује чика Јовину странку, која би вероватно била једна од најбројнијих и најлепших у борби да се освоји „власт“ у име деце и прогласи општа једнакост између одраслих и малишана. Та странка би изражавала интересе деце у настојању да се коренитије измене неки односи, оствари ослобађање деце од притисака и туторства сваке врсте и уобличи заједница блиска и присна свету детињства.<br />Полазећи од Одаловићеве песме Чика Јовина странка Драган Лукић пише о његовом осећању традиције, коју види као преношење и предају духовно–стваралачких чињеница што прелазе с генерације на генерацију, али и о великом поштовању за утемељивача наше књижевности за децу, сагледавајући змајевску песничку традицију као једну од основа на којој се заснива наша литература за младе. При том, Лукић истиче „да смо сви рођени у Змајевој певанији и да са Змајевим малим јахачем ђихамо, ђихамо и растемо“. И додаје у свом стилу да је на челу те мале коњице Мошо Одаловић, Краљевић Марко са пером у руци.10 Лукић, нашег песника, симболички сагледава као славног Краљевића Марка, најпопуларнијег епског јунака са пером, уместо са мачем у руци.11 То је значајно поетичко начело које указује на креативну функцију писане речи и песништва уопште у смислу духовно–сазнајног богаћења и својеврсног средства борбе за ослобађање деце од патриотске зависности.<br />За поетику Моше Одаловића и његов однос према модерном певању за децу и о деци посебно је значајно што књигу Педесет и пет песама, која представља избор из досадашњег стваралаштва, посвећује Душану Радовићу и јубилеју осамдесетогодишњице од његовог рођења. У лепо визуелно и графички исцртаној и краснописом обликованој посвети истиче да је „он доктор за сва дечја питања и потпитања“. А онда крупним, скоро калиграфским словима исписује: „СВЕ ШТО ЈЕ РАДИО ЗА МЕНЕ ЈЕ ДУШАНОВ ЗАКОНИК“. Душанов законик се овде помиње у поетско–метафоричном смислу, уз примисао да је савремена књижевност за децу са Радовићем достигла врхунац, баш као што је средњовековна српска држава са царем Душаном досегла највећу национално–државну и културно–цивилизацијску моћ. А сам Душанов законик био је не само најважнији закон тадашње Србије, већ и највиши израз духовно–стваралачких, материјално–цивилизацијских, културних и правно–теоријских достигнућа,12 знао је Мошо Одаловић када је прокламовао поетичко начело о Радовићевом стваралаштву као својеврсном законику. При том је имао у виду велику истину: да као што је Душанов законик надмашио своје време па побуђује изузетно интересовање не само научне мисли, већ и много шире, укупне културно – уметничке и друштвене јавности, тако и дело, поетика и аутопоетика Душана Радовића, у своме домену, надраста доба у коме би настали, изазивајући живо интересовање најшире читалачке публике, а не само стручњака. Та знаменита дела, иако различита и из две веома далеке епохе, по Одаловићевом мишљењу, чине истинске основе, изворишта и упоришта на којима се темеље духовно сазнајни продори и могућности пунијег научно–теоријског и културно–уметничког развоја.<br />У тексту Уводно словце који се налази одмах иза посвете и поетичког обраћања Душану Радовићу, са пуно ликовних, цртачких и визуелно-симболичких појединости, песник Одаловић на свој начин одговара зашто је у овом самоизбору баш 55 песама. Зато, пише он ведро и продуховљено, што је протекло 55 година и што је по први пут у животу скроз одличан, све са самим петицама, које деца, школарци, иначе воле. Симболика броја 5 упућује на средиште, склад и равнотежу, као и на универзум и људски микрокосмос.13 Пошто је овај број удвојен он је и бескрајан и носи у себи нешто од савршенства и моћи песникових зрелих година и рођендана; јер је он помножио Сунце и године (365 х 55 = 20.075 свитања). Број пет овде може да симболизује и медитацију и песникову проверу код „чувених математичара“, али и живу покретачку снагу и многостраност. Тај број, најзад, оличава и пет чула и пет чулних облика материје, то јест, целокупност песниковог чулног света.14<br />И шта је за све то време од 20.075 дана, како су му срачунали чувени математичари, радио наш песник? И на то питање одговара у складу са оним што је проживљавао; а то се управо подудара са основама поетике књижевности за децу њему драгог Душана Радовића. За то време „био је здрав и прилично весео“,15 а здравље и веселост,16поред игре и игравости и јесу окосница поетике литературе за децу према „Законику“ Душана Радовића.<br />У наставку поменутог Уводног словца Мошо Одаловић аутопоетички открива како је као раноранилац, „дрвеном“ оловком, у кухињи, писао поезију за децу. Та појединост је занимљива са становишта стваралачког процеса. А у његовом песничком „случају“, све остало, па и школовање, чини му се неважним. И закључује да сву ту „прикупљену грађу“ током живота у многољудној породици, на косовским просторима претаче у стихове и дан данас док живи у историјски знаменитом Смедереву.<br /><br /><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold;">БОГОМДАНИ ПЕСНИК – ПОБОЖНОСТ КОЈА СЕ НЕ УЧИ<br />И О ЗАСТАРЕЛИМ ШКОЛСКИМ ПРОГРАМИМА<br /></div><br />Мошо Одаловић је рођени песник, од постања, и то целим бићем. Сам каже да пише поезију за децу са онолико жара и дара, колико му је „Од Бога дато“.17 А рођени песници су, чини се, „потребнији свету него небо“ (Лихтенберг). Даровити песник Одаловић има будан дух, пријемчиву и самосвојну душу, развигорену машту, детињски несташну игравост, лирски осмишљену визуелност и сликовност, те ликовност (песме-слике-графике, визуелне флека-федер песме, песме столарије) и танану музикалност (фото-фоно песме брујаре). За разлику од оних који своју даровитост грдно плаћају несрећом што морају живети осамљено и подвојено од других, он живи пуним животом у бујичавој матици сваковрсних догађања, савладавајући силовите налете, ударе и усудну стихијност – снагом креације и поетском речју која је духом овладана. Одаловићева самородна даровитост напаја се соковима среће у животу, али и невољама и несрећама, здравим и веселим смислом за стваралачко надтрајавање наопакости света; а као и француски мислилац де Мисе сматра да је велико добро које памти и то што је понекад плакао.<br />Занимљиво је да Одаловић и на побожност гледа као и на даровитост која му је дата. У легенди испод фотографије „Никољданска радост“ записује да и побожности има онолико колико му је дато рођењем. „То не може да се научи“,18 тврди он. Свестан је да појединци који немају природну и урођену даровитост успевају понешто да створе и ураде захваљујући учењу и проучавању књижевности и уметности. Па, ипак, у поезији као и у побожности, скоро да је немогуће успети вештином, ако при том нема даровитости. То су поетичка начела која произилазе из природе и целине бића досадашњег стваралаштва Моша Одаловића. Јер за све детињски чисто, племенито и узносито, потребан је истински таленат као и љубав коју песник носи у себи и раскошно је дарује и расипа, зрачи то из његових стихова. Додајмо узгред да Одаловић ту не мисли на религију и веру у конфесионалном, већ у духовно–световном смислу вере узете као јединство и сагласје између погледа на свет и норме понашања која се остварује у свакодневном животу.19<br />Истакнимо овде да је Мошо Одаловић у завршном делу самоантологијског избора Педесет и пет песама, можда најуспешније лирски и цртачко-графички осликао прозно–поетску и визуелно поетичку мисао о цркви коју сматра најважнијом човековом кућом. „Ко иде у цркву, имаће Бога за помоћника себи“, исцртава и пише он са убеђењем да су црква и вера самосвојна поезија и оних непоетичних људи. Па наставља у сличном наративно–поетском, али дубље продуховљеном и одуховљеном смислу: „Ко не иде у цркву – нека иде код доктора. Можда му родитељи нису здрави“,20 закључује он суздржаном свешћу: да се вера и црква, као и Љубав, не могу наметнути и научити. Људи којима побожност и смисао за поетско није рођењем дата, тешко то могу да науче. „Обичаји су нешто друго, пише Одаловић правећи суптилну разлику између црквене вере, побожности и народних (етнолошких) и фолклорних обичаја. А опет, са друге стране, за невернике између цркве, вере и праве науке не постоји никакво сродство ни пријатељство па чак ни непријатељство: „оне живе на различитим звездама“, констатује Фридрих Ниче.<br />Свестан да човек само са школским образовањем, без друге шире и свестраније лектире, у основи није учен и образован, Мошо Одаловић је изградио специфичан однос према школи, студијама, учењу. А критички однос према застарелим програмским садржајима и школи, превазиђеним образовно–васпитним системом и наметнутим ђачким обавезама и тортури – учестале су теме његовог певања. Обрадован разноликим сазнањима која му је понудио „Шарени део“ дароване књиге о генију Николе Тесле,21 касније је записао: „Наљутио сам се на школу; као да ме својим програмом застрашивала“.22 Пренатрпани и оптерећени школски програми, нарочито у једном минулом периоду кад се Одаловић школовао, доиста су били преобимни и застрашујући. Били су углавном усмерени на стицање знања уз гомилање мноштва позитивистичких чињеница, али не и на подстицање и развијање способности ученика. Међутим, за поетику нашег песника по рођењу је битно мишљење да школе, ако унеколико и развијају способности ученика – оне их саме по себи не стварају. Дете се, као и песник, рађа са одређеним способностима које су важна и примордијална основа за досезање високих резултата и домашаја.<br />Поменута Одаловићева песничка љутња је потрајала дуже, како даље сам истиче, дајући и конкретан пример: „апсолвирао сам књижевност и побегао у тврду земљорадњу, на разочарење и тугу свих мојих“. Та његова љутња и застрашеност била је дубље мотивисана и можда повезана са најранијим доживљајем школе и неком врстом „школског затвора“. Јер у једној застарелој и превазиђеној концепцији школе и школства, заиста није најбољи онај школскообразовни систем који пружа само мноштво поука и голих чињеница, него онај који наше животе усклађује са свеопштим хуманим постојањем, како би рекао Тагора. Сазнања стечена у школи треба да створе основу за креативне животне акције и предузимљивост, те да истовремено буду елеменат усклађивања интелектуалног и моралног реда.<br />Протест и бунт против застареле школе која је у себи носила и понешто догматско и затворско, Одаловић изражава на оригиналан начин. Објављује групну фотографију-документ деце основношколског узраста са легендом насловљеном Школски затвор. И ту скреће пажњу на „важна“ подрумска врата која се виде под углом, а на којима је издвојен унук песникових учитеља. А онда у скоро стиховано преломљеној форми записује:<br />„У том подруму за огрев, без прозора и светла,<br />често сам туговао као затвореник!?<br />Затваран, уклањан са овога света,<br />само зато што сам играо „лопте“.<br />Страшно болно и понизно. Не могу да заборавим...“<br />Затвор је тешка казна и репресивна мера за изоловање преступника и криминалаца. Затварање детета у мрачан подрум, без прозора, са косим вратима без браве, била је драконска мера учитеља према основцу. То, без сумње, трауматично делује на младо биће и оставља трајне последице. Зато је разумљиво што је наш песник у раном детињству то веома болно доживео као понижење и уклањање са овога света.<br />За Одаловићев однос према школи и за његову поетику уопште значајно је то што у епохи радовићевске многопоштоване деце одлучно одбацује, иначе доста широко прихваћено начело да старије генерације, укључујући ту и неке учитеље – застрашујућим примерима могу деловати на младе, на децу и ученике. Уз то, наш песник је доста рано запазио да је велика, можда превелика слабост учитеља што се не сећају јасно и прецизно да су некада раније и сами били деца.<br />Из таквог стања духа и односа према школи проистекла је песма Волео бих. Песник ту изражава жељу да буде снажан и крупан „као онај дедин стог“, па да ухапси своју школу и да према њој буде „доста строг“. Он овде као да на известан начин продужава ону мисао отпора школском затвору. Том приликом се служи красним поређењем из руралне средине у којој је провео рано детињство; а у наредној строфи опет, употребљава метафору из истог амбијента:<br />„Волео бих да сам широк<br />један хектар и два ара;<br />на одмору,<br />кад сви виде,<br />да јој звизнем пар шамара!“<br />У наведеним стиховима се наставља својеврсна песникова побуна против застареле школе са подрумским затвором, непоштовања права детета и против крајње нехуманог односа према ученицима. Одаловић је то изразио на особен лирско–поетички начин, повезујући све то са бунтом превазиђених програмских концепција.<br />Оригиналном визуелно графички и фотографски уобличеном сликом старе рачунаљке Моша Одаловић се објект песмом-столаријом упечатљиво бори „против школског програма“. То је у полукружном облику и експлиците графички исписано око рачунаљке, са засенченом позадином. А негде при врху, у лучном делу је исписано: 10 х 10 = пуно. Док доле испод старинске рачунаљке, која је својеврсна објект песма, краснописом је означено: „Ако је 10 Х 10 = 100, много је! Учинимо све, да се смањи бар на 50!“.23 Ово „прекрајање“ рачунских законитости, уз констатације: много је, пуно је, и прецртавања 10 Х 10 = 100, такође је својеврстан вид отпора и сликовно конкретна метафора против устаљеног реда ствари, утврђених нумеричких односа, начела и школских конвенција сваке врсте; што се донекле може рећи и за: „Буков пањ; птицина кућа“, као и за песму столарију: „Колица за малог принца“.<br />За разлику од деце информатичке, компјутерске ере новијег времена, Мошо Одаловић за себе бележи да је „лампино дете“.24 И самоиронично записује да припада последњој генерацији: „табле и крижуље“. А онда узвикује: „Оловка и гумица – какав цивилизацијски напредак!“ Јер „лампино дете“ (реч је о гасној лампи), је живело у селу где је електрика стигла тек 1957, када му се уједанпут учинило да ће „све експлодирати од светлости!“ Светлост овде, поред осталог, симболизује зрачност и нови живот и својом „експлозијом“ разгони силе таме; она је за нашег песника сјај и радост и нека врста праисконског интелекта.<br />После свега тога уследио је нови цивилизацијски помак: у песникову животну средину стигло је „њено величанство“ хемијска оловка.25 Она овде у хуморно–ироничном смислу оличава нов цивилизацијски корак у односу на ђачке дрвене таблице и крижуље. После је дошла оловка, која је без пуњења могла да испише „10 километара“, како се онда говорило.<br />Као рођени песник Одаловић је имао критички однос према школи, јер му она, каква је била у време његовог формирања, није могла много помоћи, а понајмање у песничком послу. Зато је школовање сматрао неважним у свом „песничком случају“.26 За стваралачко усавршавање песничког погледа на свет и оних тананих унутрашњих осећања, доиста није најважније које је и колике школе неко похађао и колико је књига прочитао, већ какав је наук из њих понео и како је књиге читао и проучио. Враћајући се имагинативним моћима у своје детињство, он је „системом праћке“ како сам духовито каже, „повратном снагом ластика прикупљену грађу“ претакао у стихове,27 па то чини и данас. Он, као и многи писци за децу пре њега, на интензивно проживљено у детињству и на сав тај прикупљени „материјал“ гледа као на основну грађу за своје певање. И при том поетички доста прегледно показује да онај ко се не сећа свога детињства, или није у стању да се врати у те ране младалачке дане не може бити ваљан песник али ни добар васпитач и учитељ. Јер за васпитача и педагога, човек треба да буде рођен, као и за истинског и правог песника, знао је Одаловић по себи. А задатак школе, како ју је он схватао и разумео, јесте да духовно уздиже, да прочишћава и оплемењује нарави. Тај тежак и сложен посао на богаћењу унутрашњег света и живота требало би да почне од момента постизања пуније свести о себи.<br />Песници за децу, по мишљењу Моша Одаловића, имају ретку привилегију да враћајући се, системом праћке, у своје детињство, потроше и исцрпе, али им ипак све „остане у некој строфи, стиху“.28 Овај проживљени поетички став могао би се овако трансформисати: Песници љубави као и песници за децу, имају велику повластицу: да потроше детињство и живот на љубав, а све им то остане саденуто у неком стиху, строфи, певанији... према Одаловићу, код дечјег песника је то нешто посебно, „јер он има с ким да размењује сличице“. Метафора о размени сличица је одаловићска и визуелно сликовна, јер полази од животно–стварносне чињенице: да деца врло често сакупљају, а потом и размењују сличице, да би употпунили, увећали своји збирку, а дечји песник који ствара лирске слике и сличице истински је привилегован, јер може на свој начин нутрински визуелно да их размењује са најмлађима.<br />Овај лирско–сликовит и скоро програмско–поетички став Одаловић је оснажио, поспешио строфом – пропусницом из антологијске песме Баш лепо, која је својеврсна химна животу. И тако је показао да постоји склад између његове формулисане, експлицитне и примењене песничке поетике.<br />За формирање Одаловићеве песничке личности од значаја је и то што је поникао у многољудној породице. Бројне песничке слике и сличице прикупио је у породичном густишу: пет сестара и петорица браће. Испод прве и једине назови визуелне фото-песме коју објављује са именима својих најрођенијих, записује: „Боже, где смо то и како живели!? У ком веку“.29 Момчило, то јест Мошо, се на тој фотографији нешто чешка по глави. А онда напомиње да је нешто од тих сличица, ми додајемо: животно–поетских детаља, прикупио „као дечак, чобанин, или млади земљорадник, у суровим косовским небосклонима“. Овај песников исказ донекле објашњава присуство веома богате и разнолике фауне и флоре у његовој дечјој лирици. А песме о домаћим животињама, пре свега о кози, кокошкама, певцу и др. то потврђују. Красна Козја тужбалица настала је као јединствен песнички „одговор“ на закон који је таманио козе. Он и његово многобројно братство и сестринство, који је, можемо претпоставити, одрастало на врло здравом и хранљивом козјем млеку, сматрало је козе „сиротињским мајкама“. Зато је козама посветио једну можда понајлепшу тужно–насмешену песму у двостиху.<br />У овом ширем контексту углавном поетолошке природе само смо укратко назначили елементе који се односе на визуелне фото-песме, као и на песме-слике графике, краснопис и калиграфско, те на ликовно, цртачко и визуелно-симболичко. Лирско, цртачки-графичко, документарно фотографско и визуелно поетско су доминантни у Одаловићевом антологијском самоизбору. А само узгред помињемо његове визуелне флека-федер песме, објект песме-столарије и фото-фоно песме брујаре, којима треба посветити посебну пажњу у некој другој прилици.<br /><br /><br /><div style="text-align: center;"><span style="font-weight: bold;">ВИЗУЕЛИЗАЦИЈА У ЛИТЕРАТУРИ И ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА</span><br /></div><br />Визуелизација у литератури има дужу предисторију. Увођење ликовно-графичких елемената, језичко-словних назнака, менталних слика, различитих схема, па и формула, значајно богати структуру, рељефност и уметничку изражајност. Поступци визуелизације подразумевају превођење словних, графичких и других низова у визуелне форме или структуре. Визуелизација знаковних, словних, логичких, математичких модела и схема је битна карактеристика визуелне поезије, спецификоване у лирском идеограму, аполинеровском калиграму, ропалику, конкретној поезији…<br />Пре но што се позабавимо визуелном поезијом скренимо укратко пажњу на видове визуелизације у литератури, на визуелну културу, као и на визуелну поезију Моша Одаловића, у евентуалном компаративном односу са неосигналистичким песмама за децу Мирољуба Тодоровића.<br />Визуелним се назива оно што се односи на видно и утиске примљене чулом вида, гледањем. Визуелни су они оптички догађаји који се тичу вида и перципирају се видом. Од латинске речи visualis, што значи – видни. „Оптички догађаји су физички догађаји светлости у неком простору…“, пише Шуваковић. Према њему присутна су три поретка визуелног у модерној култури: 1) први је одређен емпиријским виђењем објекта испред ока; 2) други чини да су формални услови стварања (…) и појављивања уметничког дела учинак могућности самог чина и догађаја виђења; 3) трећи је поредак фигуре, који Жан-Франсоа Лиотар назива матрица (matrix).<br />Време модернизма је период „доминантне визуелности, окулоцентризма или хегемоније визуелног над акустичким, тактилним, вербалним или трансцендентним…“<br />Џејмс Д. Херберт пише обимну студију под мало неуобичајеним насловом: Визуелна култура/визуелне студије.30 По њему сам термин „визуелна култура“ настао је у последње време и требало би „да обухвати све људске производе са наглашеним визуелним аспектом“. Ту спадају и они производи који у друштвеној пракси и стварности „не носе и м п р и м а т у р означење уметности“.31 А термин „визуелне студије“, према Херберту, погодно је име „за академску дисциплину која за предмет свог проучавања узима визуелну културу“.32 (На сличан начин Шуваковић пише о визуелним истраживањима која интердисциплинарно проучавају визуелне перцепције и визуелна обликовања).33<br />Визуелна култура/визуелне студије, по Херберту, морају се прихватити после „историјске и друштвене анализе хијерархије, чије се формирање генерисало (…)“ у односу према различитим артефактима. (Артефакт је вештачки (неприродно) направљена, створена, произведена рукотворина или означен предмет).34 Данас се проучавају визуелни артефакти не само у уметности, већ и изван ње. Уместо да све артефакте сведу на обичност „визуелног“, „визуелне студије третирају поље визуелног као место за испитивање друштвених механизама диференцијације“.<br />Визуелну културу Шуваковић шире именује као визуелним путем идентификовано окружење људске егзистенције. Визуелна култура је видљиви контекст или човеков свет створен његовим радом и деловањем. Она се заснива на визуелним осетилним појавама, запажањима, значењима, вредностима35 итд.<br />Према неким оценама, визуелна култура је постала саставни део медијске и популарне културе после 60-их година уласком и продором у јавни и приватни изглед и понашање.<br />Визуелна култура се у оквиру дисциплине антрополошких студија бави разматрањем универзалних проблема визуелности у људском друштву.<br />Визуелна култура се у домену дисциплина културних студија, бави проблемима визуелности у конституисању историјских и географских микро и макро друштава. Проучава расне, етничке, националне, генерацијске, професионалне визуелне идентитете. „Визуелна култура се као дисциплина културног проучавања бави односима индивидуалног и колективног визуелног стварања и рецепције“.36<br /><br /><br />ВИДОВИ ВИЗУЕЛНЕ ПОЕЗИЈЕ МОША ОДАЛОВИЋА<br /><br />Визуелна поезија је експериментални облик неоавангардног и трансавангардног уметничко-поетског стваралаштва након 80-их и 90-их година XX века, који повезује интерсликовно и вербално, књижевно и ликовно, интертекстуално и алузивно-иконично, знаковно-симболичко и лирско-визуелно.37 Она при том користи различита средства и сваковрсне технике: од графичких захвата и боја, преко колажа и фотографија до летрасета, плаката и др. У настојању да оствари могућности општијег споразумевања, визуелна поезија успоставља узајамни однос између садржаја и визуелних представа и елемената, заснивајући своје деловање на споју оптичко-графичког и типографског, поспешујући тако већи степен комуникативности.<br />Песме-визуелно графичке представе, песме-слике, у текстуалном и интертекстуалном виду, у складу са одговарајућим садржајем, попримају фигурално-ликовни и композицијски облик и смисао. Поред фигуралних елемената, експресивних или геометријских форми, на пример, визуелна поезија је (осим миметичког и антимиметичког) упућена ка својеврсној апстракцији која је у приснијој вези са сличним настојањима у модерној и постмодерној графичкој уметности и сликарству, када слова писма бивају важан, понекад примордијални део креирања слике.38<br />Према неким немачким истраживачима и лексикографима, у овом погледу веома значајно место заузима и-песма, дадаисте Курта Швитерса, (а код нас зенитисте Љубомира Мицића, додајемо ми). У случају поменуте Швитерсове песме су, једно слово и упутство за његово писање („цртица и изнад ње тачкица“) уздигнути до програмске парадигме.<br />Полазећи од ставова Мишка Шуваковића, врсног теоретичара уметности, Тања Поповић, визуелну поезију у ширем смислу, именује као особен облик изражавања који је проистекао из: 1) вербалних записа у којима је визуелно-сликовни карактер текста надређен значењском; 2) знаковних структура аналогних идеографском писму или пак неком другом знаковном систему магијских, алхемијских, математичких, логичких и других својстава; 3) произвољних, алеаторних, или појединачних, самоутврђених правила заснованих на визуелним структурама, које проистичу из креативног поетског деловања и мишљења.39<br />Умења оца Тодора Одаловића (1911-1993), који је дању40 био земљорадник, ноћу столар, како сликовито и помало космичко-симболички бележи Мошо испод очеве фотографије, била су веома разноврсна, универзална и многострана, као и самог песника. Умео је да направи запрежна кола, полази визуелни фото-песник од оног што је најсложеније, стављајући скоро у први план очеве веште руке, па до вретена и ковчега,41 уз назнаку: моји снимци.<br />И сам песник Мошо има занатски веома веште руке и још вичнији, богатији и узноситији стваралачки дух у домену најразличитијих уметности, посебно визуелних, аудио-визуелних, сценско-рецитаторских, водитељских, неимарских и многих других. Од оца и мајке наследио је пуно тога што је садржано у његовом генетском запису. Проучавања његове породице и песника лично, са становишта психолошке генетике показала би снажан утицај наследних фактора на психолошке особине, на уметничко-занатско, песничко-стваралачко и визуелно-естетско деловање и понашање. Генетско-структуралистичка истраживања родитељског и његовог сваковрсног умења открила би много тога неочекиваног не само код овог песника већ и код породице која несумњиво има доста изразите психичке особине и карактеристике.<br />Знаменити, такође полифони уметник Перо Зубац надахнуто пише о овом богомданом лиричару и његовој пуној посвећености списатељском послу, који има скоро обредни смисао. Он указује на сложен спој унеколико култне посвећености поезији за децу и деликатног односа са универзалним уметничким даром Моша Одаловића. То обредно-стваралачко овог „кухињског песника“, како се помало самоиронично именује, је читав мали систем веровања и неких личних ритуала посвећених креативном чину. Одаловићево назови обредно-ритуално се операционализује кроз понашање једне врсте кухињског народа одговарајућег кафенисања, те узгредно певушаве вербализације и цртачко-ликовне, словно-типографске и друге сличне визуелизације. Основни смисао те обредне посвећености певању, сликању речима, цртежу, фотосу, осликаној књизи је у вишесмерном и скоро магијском уметничком потврђивању, и богомданости инспирисаног креативног духа у делатном поступку. Из тог чудесног споја проистекле су, према Перу Зупцу, Одаловићеве „прелепе резбарије, слике, уметничка столарија, уметничка фотографија, илустрације песама, осликавање књиге…“ Ту Зубац посебно издваја Завичајни буквар, за који каже да ће можда бити књига будућности и обавезна лектира у школама, „кад одрасли дорасту до прага сазнавања лепоте и истинских вредности у нашем литерарном стваралаштву, посвећеном деци и младима“.42<br />Сваковрсна умења оца Тодора, поједностављено речено, „пресликала“ су се на вишем и суптилнијем нивоу у креативном бићу и природи Моша Одаловића. Он као снажна уметничка личност и појава скоро увек ствара нешто ново и оригинално; жанровски обогаћујући стваралаштво за младе новим обликотворним моделима. У основи његовог уметничког рада и деловања присутне су неке универзалне структуре које нуде кључ за многоврсно стваралачко умеће, али и за разумевање и тумачење сличних вештина и појава. А вредности које изворно обликује поседују висок степен продорности и пријемчивости, па су због тога на известан начин потенцијално универзалне.<br />Мошо Одаловић као изузетно модеран песник креће од смелих и превратничких продора и захвата Душана Радовића, чини нови искорак ка авангардним стремљењима, и иде још даље у визуелно-поетском и неоавангардном смеру. Пошто је са ликовно-графичком и вербално-знаковном посветом за осамдесет година од рођења Радовића, уобличио један вид и своје визуелне поетике, Одаловић је жанровски одважно и уметнички понесено створио својеврсне: фото песме, песме-слике графике, песме осликане књиге („Завичајни буквар“), визуелне флека-федер песме, објект-песме-столарије, визуелно-вертикалне форма песме, фото-фоно песме – брујаре. Све оне би се могле и другачије жанровски разврстати и именовати, већ према структурално-поетичким и обликотворним погледима истраживача. – Овом приликом ћемо се укратко осврнути само на поједине назначене жанровске облике.<br />Иза насловне стране, у засенченом кругу, уклопљеном на средини стране, исцртаним словним ознакама, одаловићевским краснописом, са графички издуженим линијама, које се понегде искошено продужавају, оштро секу и уплићу, исписано је:<br /><br />Избор песама<br />и ликовно<br />Украшавање<br />--- Мошо Одаловић---<br /><br />А изнад, према средишњем делу, је краћа полукружна црта са два врапчића; они чуче и на продуженој црти слова ћ, као и у доњем делу завијутка слова д. У средишњем делу књиге је својеврсна визуелна песма, на лепо означеном свитку, са исписаним словним знацима и красно нумерички исцртаним бројевима 55, са назнаком „за сваки случај, преброј врапце, који су се расцвркутали по целој песми“–слици, понајвише у полукружно жичастим деловима бројева. А на корици књиге, позади, је колорисана песма И, на крају, у којој се, за врапце каже:<br /><br /> „Они су<br /> најлепши<br /> човечуљци<br /> на свету!“<br /><br />Ова слова су бордо обојена и уклопљена у контекст фолклорних народних веровања да „бели лукац“ чува „од зла и нечастивих сила“. Најзад, врапци су наглашено присутни на скоро свакој песми-слици, укључујући и манифестну посвету Душану Радовићу, на прамичцима његових зализака и на цртици којом се завршавају назнаке његовог жакета.<br />То „цвркутаво“ присуство врабаца у овој збирци, упућује нас да се позабавимо симболиком ове птице.<br />Иза веома сликовито и графички симболично исцртаног кључа, са наресцима на две стране, и главучасто, полуокато уобличеног горњег дела, за држање, још уклопљеног у неку врсту полуцитрастог, пругастог оквира, и геометријски кружног засенчења, налази се једна врста фото-песме. Испод је записана лирски осмишљена легенда:<br /><br />Ево мени малишана;<br />ОТВОРЕНО са свих страна<br /><br />То је у пуном сагласју са лепо исликаном корицом: 55 песама, у поднаслову За децу, наравно, што ће рећи и за м а л и ш а н е. А та фото-песма руинираних врата, са неколико пречага уздуж и попреко, и поломљеним бочним правоугаоним застакљењима, опалом и испуцалом беличастом фарбом, са грфизмом природно-апстрактних исцртавања „зубом“ времена, - отварају и затварају, закључавају, вишесмерно јубиларско-програмски уобличену књигу.<br />При отварању књиге, кроз поломљена, бочна, правоугаона окна, вире две дечје главице, у сучељењу са девојчицом, фотографисаном с леђа, тако што јој се бујни црнокоси реп спушта до струка. Тај црни реп, са траком-„ружом“ на потиљку, неједнако полови тело девојчице, како то чини и њена косата глава са средишњим делом целовитијег окна, на коме дистонира бела мрља одсева у горњем тамновитом делу. Песник је у легенди, увећаним словним знацима, апострофирао реч о т в о р е н о. И доиста, ту је пуно тога о т в о р е н о, али у правоугаоним тамним плохама. Та крајње суморна, скоро сасвим руинирана кућна врата, изнутра, отварају две љупке дечје главице, иза пречага.<br />На самом крају збирке су та иста врата у виду фото-песме, снимљена из приближно истог угла, са нешто светлијом надстрешницом и беличасто прозуклим сенкама са бочне, леве стране. Сучелице вратима сада је, уместо девојчице, старица мајка у дубокој црнини, са пруженом белом надланицом кроз поломљен стакласти део, с десне стране. Испод фото-песме је гласовита песникова порука, овога пута, болдована; са датумом снимка.<br /><br />Закључај књигу, мајко…<br />(снимио 26.VIII 2001)<br /><br /><br /><div style="text-align: center;"><span style="font-weight: bold;">ЗАКЉУЧАК</span><br /></div><br />Овде смо захватили важније видове поетике Моша Одаловића и указали на неке особености његовог стваралаштва за децу, истичући тај нови и самосвојни песнички глас, уз визуелно-поетичку оданост Душаново-радовићском з а к о н и к у. У средишту наших интересовања била су песникова неоавангардна стремљења, посебно његова фото визуелна поезија као и видови визуелизације у литератури. Овом приликом смо из веће студије издвојили фрагмент о обликотворном разврставању, ликовно-графичким и визуелним фото-песмама које отварају и затварају књигу Педесет и пет песама Моша Одаловића.<br /><br /><br /><br /><span style="font-weight: bold;">ИЗВОРИ</span><br /><br />Мошо Одаловић, Педесет пет песама, - (избор песама и ликовно украшавање) Мошо Одаловић. – Смедерево: МФП „Смедеревска песничка јесен“, 2002.<br />Драгутин Огњановић, Звездано јато – Читанка књижевности за децу и студенте учитељских факултета, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.<br />Мирољуб Тодоровић, Поетика сигнализма, Просвета, Београд, 2003.<br />Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, ИПА „Мирослав“, Београд, 1994.<br /><br /><span style="font-weight: bold;">ЛИТЕРАТУРА</span><br /><br />Херберт (2004): Џејмс Д. Херберт, Визуелна култура/визуелне студије, у књизи „Критички термини историје уметности“, приредили Роберт С. Нелсон и Ричард Шаф, Нови Сад: Светови.<br />Шуваковић (2005): Мишко Шуваковић, Појмовник сувремене умјетности, Загреб.<br />Павловић (2002): Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Београд: Просвета.<br />Рохов (2008): Кристијан Рохов, Визуелна поезија, у „Лексикону савремене културе (Теме и теорије, облици и категорије…)“, Београд: Плато.<br />Поповић (2007): Тања Поповић, Речник књижевних термина, Београд: Логос, Арт.<br />Петровић (2002): Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет у Врању.<br /></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-88537253183151326252011-04-11T02:39:00.001-07:002011-04-14T05:10:36.745-07:00DIJALEKATSKI REČNICI JUGOISTOČNE SRBIJE I NjIHOVA PRIMENLjIVOST U SRPSKOJ LEKSIKOGRAFIJI<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEipkMhDYIFn-_ctRSx_d6-pH5Fo8GCXvgZW9_aBqNbK-X3jxzojevLISryQeAZi0l5PEtc0x9UsA0oZhRiyxCLuW6dSIq7Qh_LwPUMzJu3JfGru6LZWB_-iAzxf2prwrmAtu8IjDfWM6IBs/s1600/DR-RADMILA-ZZUGICH.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 250px; height: 158px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEipkMhDYIFn-_ctRSx_d6-pH5Fo8GCXvgZW9_aBqNbK-X3jxzojevLISryQeAZi0l5PEtc0x9UsA0oZhRiyxCLuW6dSIq7Qh_LwPUMzJu3JfGru6LZWB_-iAzxf2prwrmAtu8IjDfWM6IBs/s320/DR-RADMILA-ZZUGICH.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5594673103227919938" border="0" /></a><div style="text-align: right; font-weight: bold;">Радмила Жугић<br />Институт за српски језик САНУ<br /></div><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold;"><span style="color: rgb(0, 0, 153);">ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИЦИ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ И ЊИХОВА ПРИМЕНЉИВОСТ У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ</span><br /></div><br /><div style="text-align: justify;"> Апстракт: Циљ рада је сагледавање досадашње применљивости дијалекатских речника у српској лексикографији. На конкретним примерима биће показана њихова заступљеност у два најзначајнија лексикографска остварења српског језика. Такође, коментарисаћемо значај дијалекатских речника југоисточне Србије за Речник српскохрватског књижевног и народног језика (Р.САНУ), као и њихов значај за Етимолошки речник српског језика (ЕРСЈ).<br /> Кључне речи: дијалекатски речници, однос народне и књижевне лексике, етимологија речи, Р.САНУ, ЕРСЈ.<br /><a name='more'></a>У фокусу наше пажње биће дијалекатски речници југоисточне Србије и њихова искоришћеност као извора за проучавање лексичких релативности дијалекатског и стандарднојезичког идиома, односно за истраживање етимологије српског језика. Резултати истраживања ће показати да ли су дијалекатски речници само трезори лексике једног говорног подручја и сведочанство о материјалном и духовном животу конкретне језичке заједнице, или је њихов садржај послужио као материјал за обогаћивање сазнања о односу народних говора и стандардног српског језика, тј. о пореклу лексичког система српског језика.<br /> У овом истраживању биће коришћени следећи речници југоисточне Србије: Речник лесковачког говора Бране Митровића (Митровић 1984), Речник јужне Србије Момчила Златановића (Златановић 1998), Речник села Каменице код Ниша Властимира Јовановића (Јовановић 2004), Речник говора јабланичког краја Радмиле Жугић (Жугић 2005), Речник пиротског говора Новице Живковића (Живковић 1987), Додатак речнику тимочког говора Јакше Динића (Динић 1990), Речник тимочког говора, други додатак Јакше Динића (Динић 1992) и Тимочки дијалекатски речник Јакше Динића (2008).<br /><br /><div style="text-align: center;"><span style="font-weight: bold;">Дијалекатски речници југоисточне Србије у Речнику САНУ</span><br /></div><br /> Сви претходно наведени речници, одлуком Уређивачког одбора Речника САНУ, уврштени су у изворе грађе за израду Речника српскохрватског књижевног и народног језика (Речник САНУ) . За потврду овога прегледали смо два тома, 16. и 17. Инкорпорирање лексике дијалекатских речника у Речник САНУ, обострано је корисно: дијалекатски речници осигуравају Речнику САНУ обогаћивање савременом народном лексиком јер је он истовремено и речник народног језика. С друге стране, дијалекатским речницима је дат већи публицитет, јер број корисника Речника САНУ далеко надмашује број корисника дијалекатских речника. Истовремено, на овај начин, дијалекатски речници попримају много већи значај, јер они не живе више само парцијално, него и у оквиру највеће ризнице лексичког блага српског национа и српског језика. Обједињена на једном месту са књижевном лексиком, протумачена књижевним језиком и семантичким лексичким еквивалентима књижевног језика, пружа истраживачима могућност увида у комплексност лексичког система српског језика и праћења њене територијалне распрострањености.<br /> Будући да је реч о једном дијалекатски компактном подручју, зони призренско-тимочког дијалекта, појава да је једна лексема потврђена у Речнику САНУ из већег броја парцијалних дијалекатских речника и збирки речи је очекивана. С друге пак стране, наведени речници југоисточне Србије показују у појединим лексичким сегментима строгу међусобну лексичку диференцијацију. Реч је о лексичким јединицама или појединим њиховим значењским реализацијама које су својствене једном ужем подручју у оквиру неког од три поддијалекта призренско-тимочке дијалекатске зоне. Речник САНУ показује и диференцијацију у оквиру једног поддијалекта, што ће потврдити примери које овај извор наводи. Ако се овоме придода и податак да одређену лексему изузев дијалекатског речника не потврђује нити једна збирка речи с ових простора, а њихов број је велики , онда је јасно колика је мера значаја дијалекатских речника као извора овакве народне лексике.<br />Стога ћемо овде представити управо такву лексику дијалекатских речника југоисточне Србије у Речнику САНУ, наравно само њен узорак са конкретним примерима. Тако рецимо, у академијском речнику наилазимо на следеће лексеме које су потврђене само у Речнику лесковачког говора: оаљавети се ослабити, онемоћати, занемоћати ; оаљак немирно, несташно дете (зн. 1.); обиђа проба, пробање, кушање јела; обиколити идући начинити круг око некога, нечега, обићи некога, нешто (зн. I.1.в.); обиколно обилазећи, околишући, околишно, заобилазно; обикољивати заобилазити, обилазити (зн. а.); огарлија живахан, весео човек, весељак; огољ чисто, без примесе, без додатака нечег другог; огореља особа чија је имовина уништена у пожару, погорелац (Митровић 1984, 16. том Р.САНУ); одлатити подносити терет обавеза, вући (зн. 2.); одмандати се отићи у скитњу, одскитати се; одмет радни учинак, резултат рада (зн. 7.); одметан умешан и вредан (у каквом послу, раду, занату и др.) (зн. 5.); одмећивати тешко обављати, једва отаљавати неки посао; одминути уопште удаљити се, одмаћи (зн. 3.б.); одрбати носећи одрпати, поцепати (одећу); одуговати1 одуговлачити, отезати (зн. 1.); одуговати2 враћати дуг, одуживати се; озалчење пробање хране; озалчити узети храну ради пробања, пробати; окајдарити задати некоме јак, снажан ударац, треснути некога; окањче дем. и хип. од ока (б), нарочити суд за држање вина, ракије и др. такве запремине; олалија неозбиљна особа која говори којешта, која лупета (зн. 1.б.); олињати ошишати до главе (зн. 2а); ољупити изударати, истући (зн. 2) (Митровић 1984, 17. том Р. САНУ).<br /> На овако малом узорку нису могућа нека шира лексичко-семантичка закључивања, али се ипак уочавају неке законитости карактеристичне за народне говоре уопште: експресивност лексичких јединица (огарлија, одмандати се, окајдарисати, ољупити, олалија); творбено повезивање лексичких јединица: обиколити, обиколно, обикољавати; одмет, одметан, одмећивати; лексичка синонимија (обиђа, озалчење); добра основа неких народних лексема за стицање статуса књижевних речи (озалчење и озалчити уместо синтагми пробање, кушање хране – пробати, кушати храну): једна реч уместо синтагматског израза – кушање хране или кушати храну су синтагме више својствене западним подручјима – у основи народних речи озалчење и озалчити је залогај што значи да су ове моносемичне речи знатно погодније за употребу од речи пробање и пробати које се могу везивати за различите ентитете.<br /> Премда је лексика Врања и околине богато заступљена у Речнику САНУ примерима из бројних збирки с овог подручја, она је ипак лексемама из Речника говора јужне Србије Момчила Златановића не само осавремењена већ и квалитативно нова, будући да је потврђена само овим извором: огузивач (огузувач) човек који се повлачи, оклева пред тешкоћама, неборбен човек, оклевало; огузити отегнути с обављањем неке активности, избећи неки посао, рад (Златановић 1998, 16. том Р.САНУ); одимавати стицати имовину, богатити се; однадвар са спољне, вањске стране, извана, споља; одолечивати се одлазити далеко, удаљавати се; одолечити се отићи далеко, удаљити се; одртотина остарела и онемоћала, изнемогла особа, дртина; окид снег који откидајући се од целине пада са нечега (2. зн.); окромчит испуњен влажношћу, влажан (о времену); окруњати окрунити; ола страшило за птице (зн. 2.); олитошка место са кога су ветрови одвејали површински песковити слој, неплодна земља, неплодна парцела; ољка ситан делић хлеба, мрва; омеђеник камен међаш; онијадан прекјуче, пре неки дан; онијамњи који припада онима о којима је реч, њихов; опајати (диј. опавати) I.1. в. појести, смазати, изјести (Златановић 1998, 17. том Р.САНУ).<br />Приказани узорак лексике из Златановићевог речника, уграђен у Речник САНУ, сасвим је извесно, својом индивидуалношћу, обогаћује српски језик народном лексиком у којој се сагледава специфичан вид човековог односа према послу, стицању иметка, плодном или недовољно плодном земљишту од којег му зависи квалитет живота, однос према лицима неспособним да привређују и сл. Уколико мало детаљније анализирамо дефиниције ових лексема, видећемо да су оне по типу претежно дескриптивне, понекад допуњене релативним синонимом књижевног језика. То значи да у таквим случајевима постоје услови да оваква лексика, поникла у народу, у Речнику САНУ концепцијски саображена нормама стандардног српског језика, може попримити статус књижевне лексике. Уосталом, стандардни српски језик као наддијалекатски идиом је и настао на основама народног језика. Ми у томе видимо значај како Речника САНУ који тежи што исцрпнијем представљању српске књижевне и народне лексике, тако и значај дијалекатских речника попут речника Момчила Златановића.<br /> Речник пиротског говора Новице Живковића, судећи по лексици коју је из њега, као јединог извора преузео Речник САНУ, такође представља народну српску лексику у оквиру које се запажају лексеме које немају одговарајући синоним у српском књижевном језику: овчаривати гајити, чувати овце (16. том Речника САНУ) или олалија гроб који по канонима не може бити у званичном гробљу, у који се сахрањују лица друге вере, некрштена лица, самоубице и др. (зн. 2) (17. том Речника САНУ). Остале лексеме из Живковићевог речника, дакле оне које имају синонимичне књижевне лексеме, показују лексичку индивидуалност пиротског народног говора што доприноси лексичкој разноврсности и богатству српског језика. Занимљиво је то, да међу овим лексемама нема очекиваних бугаризама. Такве су нпр. следеће лексеме: одвивати се откривати се (16. том РСАНУ); одлатити лепршати, лелујати (1в. зн.); одокивати позивати, дозивати; одокнути позвати, дозвати; одомити се удати се, удомити се (зн. II. 1б); одрано одрана; ојмалија врста женске хаљине са украсом, везом на грудима; окаисати донети одлуку, решити се, одлучити се; оклоснавити учинити сакатим, осакатити; оластрити издати, изневерити (зн. в.); олечити се излечити се, прездравити; омка омча (зн. 3.) (Живковић 1987, 17. том Р.САНУ).<br />На лексичкој грађи која је у Речник САНУ унета из наведених дијалекатских речника као јединих извора, показан је значај дијалекатских речника за обогаћивање лексичког система српског језика народним речима од којих многе немају семантичке еквиваленте у српском књижевном језику. Њиховим саображавањем нормама српског књижевног језика, што Речник САНУ и чини, оваквим речима се отвара пут за придруживање српској књижевној лексици у чему највећу улогу имају књижевни ствараоци чија дела представљају колоплет књижевне и народне лексике.<br /><br /><div style="text-align: center; font-weight: bold;">Дијалекатски речници југоисточне Србије у ЕРСЈ<br /></div><br /> Дијалекатски речници су од непроцењивог значаја у изради Етимолошког речника српског језика. У Уводу прве свеске ЕРСЈ, између осталог читамо: „ЕРСЈ тежи обухвату свеукупног речничког блага српскога језика, изузев рецентних интернационализама и речи искључиво књишког карактера ... Тиме што поред основног лексичког фонда укључује и обрађује лексику свих штокавских говора, ЕРСЈ у извесном смислу представља, поред етимолошког речника, и збирни речник српских дијалеката какав до сада није постојао ни као замисао“ (стр. 7).<br /> О значају дијалектолошких извора за етимолошку анализу, Уредништво ЕРСЈ, каже: „На пољу етимолошке анализе, рад на ЕРСЈ од почетка се одликовао настојањем да се поредбена основа у односу на оно што нуде стандардни приручници прошири мање познатим, слабије коришћеним и теже приступачним изворима, пре свега дијалектолошким. И у овој свесци има више случајева у којима су тако добивени подаци пружили путоказ за нове етимолошке предлоге и решења, на општесловенској, балканској, па и на праиндоевропској равни“ (Уз Трећу свеску ЕРСЈ, стр. 6).<br /> При тумачењу етимологије, односно порекла и изворног значења одредница, ЕРСЈ наводи све речи и деривате који се налазе у деривационом и лексичком гнезду одреднице, преузимајући њихову семантику и облике, између осталог, и из свих до сада објављених дијалекатских речника југоисточне Србије, под следећим скраћеницама: Динић I – Ј. Динић: Речник тимочког говора; Динић II – Ј. Динић: Додатак речнику тимочког говора; Динић III – Ј. Динић: Речник тимочког говора (други додатак); Динић – Ј. Динић: Тимочки дијалекатски речник; Живковић – Н. Живковић: Речник пиротског говора; Жугић – Р. Жугић: Речник говора јабланичког краја; Златановић – М. Златановић: Речник говора јужне Србије; Јовановић В. – В. Јовановић: Речник села Каменице код Ниша; Митровић – Б. Митровић: Речник лесковачког говора.<br /> Етимолошки речник српског језика при етимолошкој анализи једне одреднице наводи све речи, њихове различите фонетске варијанте и морфолошке облике (именичке, придевске и глаголске деривате) тумачећи семантичку и деривациону разуђеност, водећи при том рачуна да свака реч која се доводи у везу са одредницом „нађе своје право место у деривационој хијерархији, како формалној тако и семантичкој, а да се не изгуби из вида слика целине“ (Уз Трећу свеску ЕРСЈ, стр. 5).<br />Сходно циљу овог рада, а то је заступљеност дијалекатских речника југоисточне Србије у ЕРСЈ, ми ћемо узети неколико одредница из ЕРСЈ, свеска 3 , у којима се, изузев бројних других извора, како је концепцијски овај речник и устројен, наводе као извори и дијалекатски речници југоисточне Србије.<br /> У оквиру одреднице белити белити, белим / бијелити, бијелим impf. „чинити белим“ , овај речник наводи следеће потврде одредничке речи и њених деривата из дијалекатских речника југоисточне Србије: забелее 3. sg. Тимок (Динић) ... белим Лесковац (Митровић), бели 3. sg. Тимок (Динић) ... избели 3. sg. pf. Каменица код Ниша (Јовановић В. I) ... белим се „id.“ Јабланица (Жугић) ... белење „id.“ Каменица код Ниша (Јовановић В.), Пирот (Живковић) ... белен adj. „бељен“: Белено платно Каменица код Ниша (Јовановић В.), Пирот (Живковић) ... белиља Тимок (Динић) ... белилка „бељење платна; белиља“ Тимок (Динић), „средство за бељење лица, рубља“ Пирот (Живковић) ... белар m. „онај који бели“ НП Врање (Златановић) ... набелујем impf. : Седе Стана да ладује, бело лице набелује Лесковац (Митровић) ... белим се Јабланица (Жугић) ... обелим: Толко се радувамо на синови, а девојче обели образ Лесковац (Митровић), обели образ 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... бели 3. sg. Тимок (Динић) ... обели 3. sg. Тимок (Динић) ... подбелим Лесковац (Митровић) ... обељовина „id.“ ibid. (Динић) ... забели 3. sg. „зачинити чорбу размућеним јајетом“: Руч к скоро готов, само још, да забелим грне Тимок (Динић) ... забељује 3. sg. Тимок (Динић) ... бели 3. sg. impf. Тимок (Динић) ... подбели 3. sg.: Само подбели и паде у несвес Тимок (Динић) ... подбељуе 3. sg. „id.“: Кво се чудиш, кво подбељуеш?<br /> Попут прве, и друга одредница коју узимамо као пример има врло разуђену семантику и велики број деривата посведочених из извора са читавог штокавског подручја. Ми ћемо пренети из ове одреднице, а реч је о глаголу бирати1 само оне речи које потврђују речници југоисточне Србије: бирати1 бирати, бирам impf. „eligere, издвајати и узимати“ ... одбирам Лесковац (Митровић), Јабланица (Жугић), Пирот (Живковић), одбира 3. sg. Тимок (Динић) ... избир Лесковац (Митровић) ... одбир Лесковац (Митровић), Тимок (Динић), Пирот (Живковић), Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... пробир „оно што је пробран“ Лесковац (Митровић) ... пробирија f. „пробирање, пробирљивост; пробирач“ Тимок (Динић), избирџија m. „пробирач“ Лесковац (Митровић), Пирот (Живковић), Јабланица (Жугић), Каменица код Ниша, избирџика f. „избирачица“ ibid. (Јовановић В.) ... Пирот (Живковић), Јабланица, избирџиче n. „пробирљиво дете, дете које пробира храну“ ibid. (Жугић), пробирџија m. „избирач“ Лесковац (Митровић), Пирот (Живковић), Каменица код Ниша, пробирџика f. „пробирачица“ ibid. (Јовановић В.), Пирот (Живковић), избиротина „избор, оно што је пробрано“ Лесковац (Митровић) ... разбирам Пирот (Живковић), Јабланица (Жугић), Врање (Златановић), Лесковац ~ се ibid. Митровић, разбира 3. sg. Тимок (Динић) ... Каменица код Ниша, ~ се ibid. (Јовановић В.), Тимок (Динић) ... одбира 3. sg. „разумети, схватати“, ~ се „разумети се у шта“ Тимок (Динић), одбирам „разумети, схватати“ Врање (Златановић), Лесковац (Митровић), Пирот (Живковић), Јабланица ~ се „дозивати се у памет, постајати разуман“ ibid. (Жугић) ... подбирам „пети се уз брдо, планину“ Врање (Златановић) ... збирам Лесковац (Митровић), Јабланица, ~ се ib. (Жугић), збира 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... Тимок (Динић), ~ се ib. (Динић) ... назбира 3. sg. pf. „накупити много нечега“ Тимок (Динић) ... сабирам се Лесковац (Митровић) ... сьбирам ib., насабирам / насьбирам pf. ib. (Живковић), собирам impf. Јабланица (Жугић), Лесковац, ~ се ib. (Митровић), собира (се) 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... добира 3. sg. id. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... обирам Пирот (Живковић), обира 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.), „у игри узети побеђенима кликере, орахе и сл.“ Тимок (Динић) ... подбира 3. sg. „скупљати опале плодове“ Тимок (Динић) ... прибирам Лесковац (Митровић), прибира 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.), Тимок, ~ се ibid. (Динић) ... збирџија m.: Дооди збирџија за порез Лесковац (Митровић) ... збириште „зборно место, састајалиште“ ib. (Митровић), Тимок (Динић), Пирот (Живковић), Јабланица (Жугић), Врање (Златановић) ... збирштина „посело, скуп“ Пирот (Живковић) ... побирам „скупљати остатке нечега (обично хране) “ Јабланица (Жугић) ... пребир m. „брање заборављених гроздова по винограду после бербе“ Пирот (Живковић) ... бирија f. id. „запуштено имање“: Још се не нађе газда за овуј бирију што труне све Лесковац (Митровић) ... збирушак „гомила, неприлично друштво“ ... „id.; пабирци“ Тимок (Динић), збирут к „id.“ Пирот (Живковић) ... побиротина (обично pl.) „id. (обично о храни)“ Јабланица (Жугић) ... сабиротина „скуп непробраних људи или ствари“ ib. (Митровић), собиротина (обично pl.) „покупљене ствари (обично старе, безвредне)“ Јабланица (Жугић) ... збирудија „id.; непробрано друштво“ Лесковац (Митровић), Врање (Златановић), „сакупљени остаци, отпаци“ Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... збирштина „id.“ Тимок (Динић), Каменица код Ниша (Јовановић В.), „скуп непробраних ствари или особа“ Лесковац (Митровић) ... прибирам „id.“ Јабланица (Жугић), подбира 3. sg. Тимок (Динић), прабирке f. pl.: Клипови неиспуњени зрнима су прабирке Лесковац (Митровић).<br /> Ми нисмо узимали речи и деривате које ЕРСЈ потврђује из речничког дела монографских студија које описују говоре призренско-тимочке дијалекатске зоне, потом из збирки речи с овог подручја, као и из речника и сличних извора с подручја Војводине, западне Србије, Босне и Херцеговине, Далмације, Црне Горе и осталих подручја штокавских говора. Бројне потврде речи које се доводе у везу са одредничким глаголима белити и бирати1 преузете из дијалекатских речника југоисточне Србије, са осталом исцрпном, свеобухватном и акрибично наведеном грађом, омогућују етимолозима извођење закључака, ретко и претпоставки о етимологији, пореклу одредничке речи. Значај дијалекатских речника о којима овде говоримо, заиста је неспоран, будући да су они у директној функцији изучавања историје српског језика, односно у функцији дијахроног истраживања српског језика и његовог довођења у везу са прасловенским, општесловенским, балканским или праиндоевропским стањем.<br /> Колеге етимолози, оваквим приступом етимолошком истраживању српског језика, створили су поуздано и сигурно тло за разна друга лингвистичка истраживања на синхроном плану. Посебно је драгоцена могућност истраживања лексичких односа хомонимије, јер хомонимске изведенице, како то видимо у етимолошкој анализи глагола белити, добијају статус хомонима захваљујући истој етимологији, истом корену, а развијале су се у различито време и на различитим регијама од различитих значења основне речи. Такође, могуће је пратити творбу изведеница на различитим дијалекатским подручјима и спроводити компарацију творбених модела у различитим дијалектима, истраживати територијалну распрострањеност речи и сл.<br /><br /><div style="text-align: center;"><span style="font-weight: bold;">Закључна разматрања</span><br /></div><br /> Дијалекатски речници југоисточне Србије су значајан и драгоцен извор лексике за представљање и изучавање савременог стања српског језика на синхроној равни с једне стране, као и за проучавање историјског развоја српског језика на дијахроној равни, тј. изучавање етимологије, порекла српског језика реконструкцијом прасловенских лексема и страних предложака позајмљеница на основу постојећег, савременог стања, с друге стране. Реч је о дијалекатским речницима као изворима грађе за израду два најзначајнија речника српског језика тезаурусне форме: Речника српскохрватског књижевног и народног језика и Етимолошког речника српског језика. Оба речника се израђују у Институту за српски језик САНУ, а коизавачи су Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ.<br /> Лексичке одреднице у Речнику САНУ посведочене дијалекатским речницима југоисточне Србије као јединим изворима, експлицитно показују значај дијалекатских речника за обогаћивање лексичког система српског језика народним речима од којих многе немају семантичке еквиваленте у српском књижевном језику. Њиховим саображавањем нормама српског књижевног језика, што Речник САНУ и чини, оваквим речима се отвара пут за придруживање српској књижевној лексици у чему највећу улогу имају књижевни ствараоци чија дела представљају колоплет књижевне и народне лексике.<br /> На примерима тумачења етимологије две одреднице у Етимолошком речнику српског језика, може се сагледати богата заступљеност дијалекатске лексике јужне и источне Србије преузете из дијалекатских речника. Управо због архаичних језичких црта, они су врло подесни за реконструкцију прасловенског стања српског језика, односно за етимолошку анализу у проучавању порекла српског лексичког система.<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(51, 51, 255);">ЛИТЕРАТУРА<br /></div><br /> Белић 1959: Александар Белић, Увод. – Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, том 1, Српска академија наука, Београд, VII-XXVI.<br /> Грицкат 1960: Ирена Грицкат, Академиски речници и њихови задаци (први део). – Наш језик, X/3-6, 88-107 и Академиски речници и њихови задаци (други део). – Наш језик, X/7-10, Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик, Београд, 212-227.<br /> Динић 1990: Јакша Динић, Додатак речнику тимочког говора. – СДЗб XXXVI, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик, Београд, 381-422.<br /> Динић 1992: Јакша Динић, Речник тимочког говора, други додатак. –СДЗб XXXVIII, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик, Београд, 379-586.<br /> Динић 2008: Јакша Динић, Тимочки дијалекатски речник. – Институт за српски језик САНУ, Монографије 4, Београд.<br /> ЕРСЈ: Етимолошки речник српског језика, св. 1 – 3. – Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд, 2003 – 2008.<br /> Живковић 1987: Новица Живковић, Речник пиротског говора. – Музеј Понишавља, Пирот.<br /> Жугић 2005: Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја. – СДЗб LII, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд.<br /> Жугић 2008: Радмила Жугић, Наводно занемаривање. – Политика, 12. 5. 2008, www.politika.rs/rubrike/Kultura/Navodno zanemarivanje.sr.html.<br /> Златановић 1998: Момчило Златановић, Речник говора јужне Србије. – Учитељски факултет, Врање.<br /> Јовановић 2004: Властимир Јовановић, Речник села Каменице код Ниша. – СДЗб LI, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд, 318-688.<br /> Јовановић 2009: Владан Јовановић, О језичком корпусу Речника САНУ и дијалекатској лексици. – Дијалекат – Дијалекатска књижевност (зборник радова), Лесковачки културни центар, Лесковац, 115-120.<br /> Јошић 2008: Неђо Јошић, Корпус за Речник САНУ: Ријечи из народних говора и њихова регионална заступљеност. – Српски језик у (кон)тексту, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, Крагујевац, 437-447.<br /> Митровић 1984: Брана Митровић, Речник лесковачког говора. –Народни музеј, Лесковац.<br /> Речник САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1–18. –Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд, 1959 – 2010.<br /> Симић 1984: Милорад Симић, Дијалекатска лексика и њен однос према књижевној лексици. – Лексикографија и лексикологија, Матица српска, Институт за српскохрватски језик, Београд, 171-174.<br /><br /> Стијовић 2000: Рада Стијовић, Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ и дијалекатска лексика. – Јужнословенски филолог, LVI/3 – 4, Српска академија наука и уметности, Београд, 1121-1127.<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold;"><span style="color: rgb(51, 51, 255);">Резиме</span><br />Радмила Жугић<br />ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИЦИ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ И ЊИХОВА ПРИМЕНЉИВОСТ У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ<br /></div><br /> У раду се сагледавају значај и допринос дијалекатских речника југоисточне Србије као извора грађе за израду два најзначајнија лексикографска остварења српског језика: Речника српскохрватског књижевног и народног језика (Р.САНУ) и Етимолошког речника српског језика (ЕРСЈ).<br /> Лексичке одреднице у Речнику САНУ посведочене дијалекатским речницима југоисточне Србије као јединим изворима, експлицитно показују значај дијалекатских речника за обогаћивање лексичког система српског језика народним речима од којих многе немају семантичке еквиваленте у српском књижевном језику. Њиховим саображавањем нормама српског књижевног језика, што Речник САНУ и чини, оваквим речима се отвара пут за придруживање српској књижевној лексици у чему највећу улогу имају књижевни ствараоци чија дела представљају колоплет књижевне и народне лексике.<br /> На примерима тумачења етимологије две одреднице у Етимолошком речнику српског језика, може се сагледати богата заступљеност дијалекатске лексике јужне и источне Србије преузете из дијалекатских речника. Управо због архаичних језичких црта, они су врло подесни за реконструкцију прасловенског стања српског језика, односно за етимолошку анализу у проучавању порекла српског лексичког система.<br />----<br />fusnote:<br /><!--[if gte mso 9]><xml> <o:officedocumentsettings> <o:targetscreensize>800x600</o:TargetScreenSize> </o:OfficeDocumentSettings> </xml><![endif]--><!--[if gte mso 9]><xml> <w:worddocument> <w:view>Normal</w:View> <w:zoom>0</w:Zoom> <w:trackmoves/> <w:trackformatting/> <w:punctuationkerning/> <w:validateagainstschemas/> <w:saveifxmlinvalid>false</w:SaveIfXMLInvalid> <w:ignoremixedcontent>false</w:IgnoreMixedContent> <w:alwaysshowplaceholdertext>false</w:AlwaysShowPlaceholderText> <w:donotpromoteqf/> <w:lidthemeother>EN-US</w:LidThemeOther> <w:lidthemeasian>X-NONE</w:LidThemeAsian> <w:lidthemecomplexscript>X-NONE</w:LidThemeComplexScript> <w:compatibility> <w:breakwrappedtables/> <w:snaptogridincell/> <w:wraptextwithpunct/> <w:useasianbreakrules/> <w:dontgrowautofit/> <w:splitpgbreakandparamark/> <w:enableopentypekerning/> <w:dontflipmirrorindents/> <w:overridetablestylehps/> </w:Compatibility> <w:browserlevel>MicrosoftInternetExplorer4</w:BrowserLevel> <m:mathpr> <m:mathfont val="Cambria Math"> <m:brkbin val="before"> <m:brkbinsub val="--"> <m:smallfrac val="off"> <m:dispdef/> <m:lmargin val="0"> <m:rmargin val="0"> <m:defjc val="centerGroup"> <m:wrapindent val="1440"> <m:intlim val="subSup"> <m:narylim val="undOvr"> </m:mathPr></w:WordDocument> </xml><![endif]--><!--[if gte mso 9]><xml> <w:latentstyles deflockedstate="false" defunhidewhenused="true" defsemihidden="true" defqformat="false" defpriority="99" latentstylecount="267"> <w:lsdexception locked="false" priority="0" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Normal"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="heading 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 7"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 8"> <w:lsdexception locked="false" priority="9" qformat="true" name="heading 9"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 7"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 8"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" name="toc 9"> <w:lsdexception locked="false" priority="0" name="footnote text"> <w:lsdexception locked="false" priority="35" qformat="true" name="caption"> <w:lsdexception locked="false" priority="0" name="footnote reference"> <w:lsdexception locked="false" priority="10" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Title"> <w:lsdexception locked="false" priority="0" name="Default Paragraph Font"> <w:lsdexception locked="false" priority="11" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Subtitle"> <w:lsdexception locked="false" priority="22" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Strong"> <w:lsdexception locked="false" priority="20" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Emphasis"> <w:lsdexception locked="false" priority="59" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Table Grid"> <w:lsdexception locked="false" unhidewhenused="false" name="Placeholder Text"> <w:lsdexception locked="false" priority="1" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="No Spacing"> <w:lsdexception locked="false" priority="60" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Shading"> <w:lsdexception locked="false" priority="61" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light List"> <w:lsdexception locked="false" priority="62" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Grid"> <w:lsdexception locked="false" priority="63" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="64" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="65" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="66" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="67" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="68" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="69" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="70" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Dark List"> <w:lsdexception locked="false" priority="71" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Shading"> <w:lsdexception locked="false" priority="72" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful List"> <w:lsdexception locked="false" priority="73" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Grid"> <w:lsdexception locked="false" priority="60" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Shading Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="61" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light List Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="62" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Grid Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="63" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 1 Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="64" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 2 Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="65" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 1 Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" unhidewhenused="false" name="Revision"> <w:lsdexception locked="false" priority="34" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="List Paragraph"> <w:lsdexception locked="false" priority="29" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Quote"> <w:lsdexception locked="false" priority="30" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Intense Quote"> <w:lsdexception locked="false" priority="66" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 2 Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="67" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 1 Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="68" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 2 Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="69" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 3 Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="70" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Dark List Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="71" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Shading Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="72" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful List Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="73" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Grid Accent 1"> <w:lsdexception locked="false" priority="60" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Shading Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="61" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light List Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="62" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Grid Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="63" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 1 Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="64" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 2 Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="65" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 1 Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="66" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 2 Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="67" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 1 Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="68" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 2 Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="69" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 3 Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="70" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Dark List Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="71" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Shading Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="72" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful List Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="73" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Grid Accent 2"> <w:lsdexception locked="false" priority="60" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Shading Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="61" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light List Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="62" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Grid Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="63" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 1 Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="64" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 2 Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="65" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 1 Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="66" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 2 Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="67" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 1 Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="68" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 2 Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="69" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 3 Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="70" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Dark List Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="71" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Shading Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="72" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful List Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="73" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Grid Accent 3"> <w:lsdexception locked="false" priority="60" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Shading Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="61" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light List Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="62" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Grid Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="63" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 1 Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="64" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 2 Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="65" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 1 Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="66" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 2 Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="67" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 1 Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="68" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 2 Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="69" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 3 Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="70" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Dark List Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="71" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Shading Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="72" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful List Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="73" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Grid Accent 4"> <w:lsdexception locked="false" priority="60" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Shading Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="61" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light List Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="62" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Grid Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="63" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 1 Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="64" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 2 Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="65" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 1 Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="66" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 2 Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="67" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 1 Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="68" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 2 Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="69" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 3 Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="70" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Dark List Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="71" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Shading Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="72" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful List Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="73" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Grid Accent 5"> <w:lsdexception locked="false" priority="60" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Shading Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="61" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light List Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="62" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Light Grid Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="63" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 1 Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="64" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Shading 2 Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="65" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 1 Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="66" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium List 2 Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="67" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 1 Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="68" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 2 Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="69" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Medium Grid 3 Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="70" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Dark List Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="71" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Shading Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="72" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful List Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="73" semihidden="false" unhidewhenused="false" name="Colorful Grid Accent 6"> <w:lsdexception locked="false" priority="19" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Subtle Emphasis"> <w:lsdexception locked="false" priority="21" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Intense Emphasis"> <w:lsdexception locked="false" priority="31" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Subtle Reference"> <w:lsdexception locked="false" priority="32" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Intense Reference"> <w:lsdexception locked="false" priority="33" semihidden="false" unhidewhenused="false" qformat="true" name="Book Title"> <w:lsdexception locked="false" priority="37" name="Bibliography"> <w:lsdexception locked="false" priority="39" qformat="true" name="TOC Heading"> </w:LatentStyles> </xml><![endif]--><!--[if gte mso 10]> <style> /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-priority:99; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin:0cm; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:"Times New Roman","serif";} </style> <![endif]--> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span class="MsoFootnoteReference"><span lang="sr-Cyrl"><span style="mso-special-character:footnote"><span class="MsoFootnoteReference"><span style=" font-family:"Times New Roman","serif";mso-fareast-Times New Roman"; mso-ansi-language:#0C1A;mso-fareast-language:EN-US;mso-bidi-language:AR-SAfont-family:";font-size:10.0pt;" lang="sr-Cyrl" >[1]</span></span></span></span></span><span lang="sr-Cyrl"> До појављивања дијалекатских речника (први са простора призренско-тимочког дијалекта је Речник лесковачког говора Бране Митровића, 1984. године) Речник САНУ је користио, а користи и данас, дијалекатске збирке речи из различитих крајева којима су готово равномерно заступљени сви говори штокавског наречја. О различитим аспектима дијалекатске лексике у Речнику САНУ, почевши од питања степена заступљености различитих дијалекатских подручја, преко квантитета унете дијалекатске лексике до концепције њене лексикографске интерпретације саображене начину обраде лексике нормативног српског језика, доста се и говорило и писало. В. нпр. : Белић 1959, Грицкат 1960, Симић 1984, Стијовић 2000, Жугић 2008, Јошић 2008, Рамић 2008, Коњик 2009, Јовановић 2009. </span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[1]</span><span lang="sr-Cyrl"> Тако је одлуком овог научно-стручног тела, 2008. године, међу изворе грађе за Речник САНУ уврштен и Речник говора јабланичког краја Радмиле Жугић, објављен 2005. године. Он се као извор грађе први пут појављује у 18. тому Речника САНУ, који је објављен након писања овог рада. </span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[2]</span><span lang="sr-Cyrl"> Највећи број збирки речи за израду Речника САНУ сакупљали су писмени људи из народа, а дисконтинуитет између њих и дијалекатских речника надмашује и више од једног столећа. Које су лексичке промене последица таквог дисконтинуитета је отворена истраживачка тема. Једно је ипак сигурно: дијалекатски речници представљају употребну лексику савременог доба, а с друге стране њихови аутори су претежно филолози, неки од њих и професионални лексикографи, објављени су у значајним научним и културним институцијама под будном пажњом рецензената, истакнутих дијалектолога и лексикографа, што им осигурава предзнак поуздано представљене диференцијалне лексике.</span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[3]</span><span lang="sr-Cyrl"><span style="font-weight: bold;"> </span>Види нарочито радове: Жугић 2008 и Јошић 2008.</span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[4]</span><span lang="sr-Cyrl"> У циљу саображавања акцента дијалекатских лексема акценатским приликама у стандардном српском језику, Речник САНУ за њих уместо експираторног акцента призренско-тимочког дијалекта користи акценте стандардног српског језика. Такође, глаголске одреднице из ове дијалекатске зоне која не познаје облик инфинитива, из нормативних разлога, доноси у облику инфинитива.</span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[5]</span><span lang="sr-Cyrl"> Дефиниције у дијалекатским речницима врло често не задовољавају у потпуности лексикографске и лексиколошке параметре, те Речник САНУ у највећем броју случајева, како из потребе да лексикографска дефиниција у потпуности одражава семантички садржај одреднице која се дефинише, тако и из потребе уједначености при дефинисању, даје своје дефиниције прилагођене лексикографској концепцији Речника САНУ који карактерише тимски рад. Због тога у овом раду преузимамо дефиниције из Речника САНУ. </span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt">[6]<span lang="sr-Cyrl"> Етимолошки речник српског језика израђује се у Етимолошком одсеку Института за српски језик САНУ, а суиздавачи су Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ. До сада су објављене три свеске: прва свеска Етимолошки речник српског језика 1 (А – АШ), 2003. године, друга свеска Етимолошки речник српског језика 2 (БА – БД), 2006. године и трећа свеска, Етимолошки речник српског језика 3 (БЕ – БЈ), 2008. године. </span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[7]</span><span lang="sr-Cyrl"> Увидом у етимолошки анализиране одреднице у ЕРСЈ 1 и ЕРСЈ 2, констатовали смо, да су и у њима, као и у ЕРСЈ 3, код великог броја одредница, као извори презентовани и речници југоисточне Србије. За узимање примера из Треће свеске определили смо се из практичних разлога: етимолози су из свеске у свеску обогаћивали списак извора сходно времену њиховог публиковања, тако да су се у Трећој свесци нашли заступљени сви до сада објављени дијалекатски речници југоисточне Србије.</span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[8]</span><span lang="sr-Cyrl"> ЕРСЈ глаголску одредницу наводи у облику инфинитива са акцентом српског стандардног језика, док речи (глаголске деривате) из призренско-тимочког дијалекта доноси у 1. или 3. л. јд., са експираторним акцентом (с таквим акцентом и за остале врсте речи). </span></p> <p class="MsoFootnoteText" style="margin-left:9.0pt;text-align:justify; text-indent:9.0pt"><span style="font-weight: bold;">[9]</span><span lang="sr-Cyrl"><span style="font-weight: bold;"> </span>Експираторни акценат призренско-тимочког дијалекта, из техничких разлога, бележићемо краткоузлазним акцентом српске стандардне акцентуације, а не усправном цртом изнад слога под акцентом, како то сасвим умесно чини ЕРСЈ.</span></p><br /></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-86274493568388486492010-12-27T00:08:00.000-08:002011-03-17T06:52:24.286-07:00DISKUSIJA IVANA IVANOVIĆA NA SIMPOZIJUMU U LESKOVCU 2009. GODINE<div style="text-align: right; font-weight: bold;"><span style="color: rgb(0, 0, 153);">КОМЕНТАРИ</span><br /><br /><span style="color: rgb(0, 0, 153);">ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ</span><br /><br /><span style="color: rgb(0, 0, 153);">1. ДИСКУСИЈА ИВАНА ИВАНОВИЋА НА СИМПОЗИЈУМУ У ЛЕСКОВЦУ 2009. ГОДИНЕ</span><br /></div><div style="text-align: justify;">Прво што морам да кажем, то је да сам, колико видим, овде ја једини писац, дакле стваралац примарне литературе. Рачунао сам да ће овде бити академик Драгослав Михаиловић, о чијем «Петријином венцу» су поднета чак три реферата, док о мојим «Аризанима» није ниједан. Или бар да ће се говорити о «Војводи од Лесковца», који би могао да буде лесковачки роман. Како се историја ових романа дешава на овим просторима, како се у њима говори језиком овог подручја, како је у њима одсликан менталитет овог народа – ова чињеница ме изненађује.<a name='more'></a><br />Друго, добио сам реч на крају уместо на почетку, па сам сад у дилеми шта да кажем. Ја сам овде слушао цео дан професоре, који су у ствари држали своја универзитетска предавања и ту није било дијалога. Да је било обратно, дакле да су они прво чули писца, мислим да би било полемике. Претпостављам да се већина професора не би сложила са мном, јер између писца и његових тумача су вечита неслагања. Професори би да прописују литературу, уместо само да је прате. Ја сам у Лесковац дошао да изазовем полемику, а не да слушам лингвистичке стереотипе. Како нисам научник, дакле лингвиста, није примерено да реплицирам језичким стручњацима.<br />Стога ћу да кажем шта ја мислим о књижевности на дијалекту, како су професори назвали ову литературу. Ако је дијалекат наречје, како су рекли професори, дакле говор који одступа од књижевног, односно од нормираног језика, онда то подразумева да тај говор има извесна правила. Језик «Петријиног венца» и «Аризана» нема никаква правила. То је колоквијални народни говор српског сељака, али индивидуализиран, што значи да јунаци говоре својим а не колективним језиком. То је најчешће граматички неправилан говор, али то долази отуд што је моравском сељаку наметнут динарски говор. За то је заслужна Вукова језичка реформа, чији је циљ био да уведе народни говор у књижевност, а да одбаци црквенословенски који су разумели само попови.<br />Шта хоћу да кажем? Говор којим Михаиловић говори кроз Петрију, односно ја кроз Санду Аризана, није никакав дијалекат, него колоквијални говор руралних Срба Двадесетог века. Михаиловић тај говор назива староштокавским, док говор који је увео Вук Караџић назива новоштокавским. Гледано тако, нема сумње да је Вукова језичка реформа прилично осиромашила српски језик. Вук је српским књижевним језиком у ствари прогласио језик свог досељеничког племена из Црне Горе. Тиме је знатно оштетио моравског човека чији се говор разликовао од говора динарског човека. То што Вук није књижевно верификовао моравски говор донекле је разумљиво, јер српске земље јужно од Алексинца су биле у другој држави, па Вук није могао да путује по Турској. Али је несхватљиво да се Вук није заинтересаовао за тимочки говор Неготинске крајине, који се битно не разликује од моравског, иако је био цариник у Кладову. Ово исто важи и за Јована Цвијића, другог великог научника етнолошке оријентације, који се уопште није бавио карактерологијом Мораваца. Стога сам склон да закључим да се у случају Вука Караџића у другој половини Деветнаестог, односно Јована Цвијића на почетку Двадесетог века, није толико радило о етнолошкој колико о политичкој реформи. Оба ова велика човека су настојала да Србију уведу у реформску Европу а на путу им је стајала догматска црквена организација. Да политичка елита обреновићевске Србије није подржала Вукову језичку реформу одбацивања старословенског црквеног језика и увођења језика „овчара и говедара”, та реформа би бар у том периоду пропала. Да политички циљеви друштвене елите карађорђевићевске Србије, која је тежила стварању Југославије, нису били комплементарни са Цвијићевим научним радом, не би било homo dinaricusa. У оба случаја радило се о политичкој вољи владајућих србијанских кругова.<br /></div>Но да се вратим језичком питању. Готово од свих професора сам данас чуо да дијалекатска књижевност обогаћује књижевност и с тим се слажем, али то је опште начело. Не прихватам да су «Аризани» написани на дијалекту, јер може да их разуме сваки Србин, а сведочим и Хрват, наравно који их је прочитао. Телевизијске серије колоквијалног карактера, какве су биле «Наше мало мисто» Миљенка Смојеа, «Грунтовчани» Младена Кестнера, «Музиканти» и «Грађани села Луга» Жике Лазића... биле су пријемчиве диљем Југославије. О чему се ради? Сваки језик од којег може да се направи књижевно дело је у ствари књижевни језик. Кад су писци Двадесетог века одбацили свезнајућег приповедача и увели књижевног јунака приповедача, у ствари су легализовали дијалекатску књижевност. Примарни ствараоци су одбацили књижевне норме Деветнаестог века и лингвистика то мора да уважи. Није моје, дакле, да ја изучавам нормирани књижевни језик, него је на језичким научницима да виде да ли сам као писац допринео његовом обогаћивању.<br />Треба имати у виду да је језик динамичка а не статичка појава. Људи, односно народ, стварају језик, писац се њиме само служи. Разуме се да разне категорије људи на различит начин доприносе развоју језика. Чињеница је да је рурални српски језик био оптерећен турцизмима, што је била последица живота српског народа под турском управом. Модерни урбани српски језик је подложан утицају европских језика, пре свега енглеског, дакле бива оптерећен англизмима, што је последица нове комуникације међу људима, пре свега преко телевизије и интернета. Тај динамички процес мењања језика се не може зауставити, као што не може да стане ни друшвени живот који се све више глобализује. Стога делује анахроно настојање језичких чистунаца, какав је био даровити етнолог Драгиша Витошевић, да очисте српски језик од туђица. Процес развоја језика је незауставив и не може се контролисати. Поготово то не може да чини држава, односно њене институције, у које треба убројити и универзитет. <br />Шта ради писац, дакле, примарни стваралац? Он не измишља језик, он се само служи говором свога народа. Данашњи српски језик, иако у основи јединствен, доста је индивидуализиран и разликује се од регије до регије, између села и града, али и између различитих друштвених слојева. Другачије говоре западна и јужна Србија; разликује се говор центра града и предграђа; није идентичан језик старе и младе генерације. Али све је то српски језик, међусобно се лако споразумевамо. Моје је право као писца да одаберем за своју причу онај језик којим ћу најадекватније да је испричам. Језик је средство, а не циљ књижевног стваралаштва. То је licencia poetika. Отуд се свака моја прича језички разликује од друге. Другачије су написани «Аризани», другачије «Црвени краљ», другачије «Југовац...» То исто важи и за Драгослава Михаиловића.<br />Да закључим овај дискурс о дијалекатској књижевности. Таква књижевност у српској литератури једноставно не постоји. «Аризани» и «Петријин венац» нису написани на дијалекту. Као писац не пристајем да ми неко (политика, власт, институције система) пропише шта ћу да пишем, нити да одреди којим ћу језиком да се служим. Институције (универзитет, академија) изучавају језик, али га ствара народ а уводе у употребу писци. Подсећам да је време кад је уметност третирана као слушкиња политике завршено одбацивањем социјалистичког реализма као јединог исправног уметничког правца. Писац је давно престао да буде инжењер људске душе. Non sereviam, Domini! Нећу да служим! Не признајем правила, не признајем прописе. Покушавам да створим своју књижевност, која ће се разликовати од стандаредне литературе. Волео бих да господа професори узму у обзир ову моју истину.<br />Хоћу да кажем само још једну ствар. Пре две године је академик Драгослав Михаиловић одржао у овом граду једну веома важну беседу, која је, нажалост, у Лесковцу остала без одјека. Познато је да академик већ дуже времена води у Српској академији наука и уметности, чији је редован члан, једну, рекао бих, унапред изгубљену битку за равноправност моравског говора. Из чињенице да је моравски језик, дакле староштокавски, потиснут од стране динарског језика, новоштокавског, Драгослав Михаиловић извлачи закључак о потиснутости Србијанаца из јавног живота Србије од стране Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Личана ... Ја бих ту додао пораз Србијанаца у грађанском рату 1941-45. године. Победнички комунисти, пристигли са западних страна, са, симболички речено, шестом личком, заузели су све важне функције у новој држави и потиснули четнички оријентисане Србијанце. Нека ми буде дозвољено да у Лесковцу подржим академика Драгослава Михаиловића.<br /><br />2. ЛИНГВИСТИЧКИ ДИСКУРС АКАДЕМИКА ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА<br /><br />У књизи "Мајсторско писмо" (Београд 2007) Драгослав Михаиловић је експлицитно изложио своје ставове о српском језику, па ћу ја овде узети слободу да их искористим.<br />Швајцарски професор славистике др Роберт Ходел, професор Универзитета у Минхену, тражио је од Драгослава Михаиловића још 1992. године да елаборира свој књижевни поступак у односу на језик и писац се том приликом осврнуо на лингвистичко питање у својој литератури.<br />У том осврту Михаиловић је истакао да је као писац стално експериментисао са језиком и прилагођавао га психологији својих јунакај јер је техника сказа то захтевала од писца. (Под сказом се може подразумевати говор у првом лицу јунака романа.) Тако је "Петријин венац" написан дијалектом средње Србије, који аутор назива косовско-ресавским. "То је народни говор који не представља стандардан књижевни језик, што значи да је са становишта језичке науке дисквалификован као на неки начин неспособан и за комуникацију и за уметничко изражавање." Ствар је у томе што тај језик није измишљен у књижевној лабораторији писца (то је било практично немогуће), него је постојао у језичком животу средине у којој је живела јунакиња романа сељанка Петрија. Писац је тај језик добро знао, јер су "њиме говорили сви мени блиски људи у мом детињству и првој младости". То је, дакле, био језик пишчеве бабе и њеног окружења.<br />Роман "Чизмаши" су такође написани истим идиомом, с тим што је видна разлика у интелектуалном нивоу два наратора: Петрија је неписмена, а Жика Курјак је подофицир у војсци, па је његова језичка деформисаност нешто мања. Михаиловић поставља питање да ли је тиме он постао "некакв радикал језичког провинцијализма" и да ли је тај језик затрпан "дијалекатским отпадом"?<br />Роман "Кад су цветале тикве" написан је говором београдске улице, дакле сленгом. Писац се са тим језиком ближе упознао по повратку са робије на Голом отоку, кад се 1959. године лечио од туберкулозе плућа у Београдској болници, где су лежали и неки младићи са београдске периферије који су говорили тим сленгом. Касније га је "усавршио" од сличних јунака у антитуберкулозном санатаројиму у Сурдулици, граду у јужној Србији, где је овај сленг добио јужњачки колорит.<br />Пре тога је Михаиловић, робијајући на Голом отоку, прошао кроз "велику језичку животну школу", па му је различитост у језику постала преокупација. Та школа је резултирала раним Михаиловићем као великим изненађењем у српској литераутури и у односу на претходнике новим писцем. Његови рани радови су написани језиком који у многоме одступа од књижевне норме што им је дало изузетну пластичност и колорит. Морам да кажем да би ти радови да су писани стандардним, "нормалним", књижевним језиком (којим, разуме се, Михаиловић у потпуности влада) били мање интересантни, па самим тим и уметнички убедљиви. По мом суду, Драгослав Михаиловић је достигао свој врхунски уметнички домет управо тим раним радовима написаним нестандардним српским књижевним језиком.<br />Касније је Михаиловић напустио дијалекатски метод и кренуо ка стандардном зезику, али то је, бар по мом мишљењу, дало салбији књижевни резултат. "Како потичем из једног краја где се у односу на књижевнојезички стандард говори лоше, у читавом животу сам настојао да стандардни језик што боље научим."<br />Десетак година касније (2004), исти професор Роберт Ходел је објавио интарвју са Михаиловићем, пошто је докторирао на његовом делу. У одговорима на професорова питања, писац је продубио своје раније изнете ставове и кренуо од лингвистике према социологији. "Познато је у српској антропологији да су такозвани динарци, припадници, по водећем антропологу Јовану Цвијићу, динарске расе, која захвата отприлике средишњи појас бивше Југославије, нарочито Херцеговину и Црну Гору, с једне стране речити, интелигентни и друштвено агилни али, с друге, и изразити нарциси, сујетни, наметљиви властољупци, спремни да све око себе затру, само да би себи створили већи простор. Један човек таквог кова, Вук Караџић, направио је у XIX веку науку о српском језику, која је уз извесна нећкања и интелектуалне борбе на крају била усвојена. Тиме је, без икакве сумње, задужио српску културу изузетно крупним доприносом. Али, колико је та наука, та језичка доктрина, много допринела онима чији је локални језик ушао у њу, чији је локални језик узет за основицу књижевног језика, а то је управо онај динарски појас, толико је много однела онима који су њоме погођени, чији локални језик није њоме обухваћен. А становништво чији локални језик Вуковом доктрином није обухваћен износи у Србији 56 одсто."<br />Академик Михаиловић иде даље кад тврди да је Вукова језичка дотрина учинила читава подручја Србије депресивним и обесхрабрила их да књижевно стварају. Израчунао је да на подручјима чији је језик признат вуковском језичком реформом има 2,08 пута више писаца него на другим. Последица је та да невуковска подручја књижевност и другу уметност слабије примају и културно се слабије развијају.<br />У тексту "Колонијална Србија", прочитаном у Лесковцу децембра 2004. године, Драгослав Михаиловић је ову ствар довео до краја. У Титовој комунистичкој Југославији Србија је добила колонијални статус у односу на друге републике и стављена под неку врсту протектората Црне Горе, тачније Црногораца који су завладали Србијом. Од свих подручја Србије највише је депресиран југ Србије, како политички, економски, тако и уметнички и лингвистички. Непризнавање јужносрбијанског говора за књижевни језик изазвало је књижевну депресију тог подручја, па је оно нехотице дошло до закључка да му књижевно стварање не припада, нити му је потребно. Велики писац Бора Станковић је ту био само изузетак који потврђује правило, а из његове "издајничке" биографије видимо кроз какву је политичку тортуру прошао по завршетку Првог светског рата.<br />Нова комунистичка времена, чији је крајњи исход постмодернизам у књижевности, донела су још веће потцењивање стваралаштва са староштокавског подручја Србије. У политичком смислу, под удар комунистичке репресије су дошли најчешће писци са овог подручја (Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић...) и нашли се на списковима тзв. црног таласа. У уметничком смислу, победнички постмодернисти прогласили су реалистичку књижевност за сељачку литературу, популизам, национализам. "Део предрасуда савременог постмодернизма, који воли да ствараоце пореклом са дијалекатског подручја приказује као знојаве примитивце који ђускају и певај с обнаженим певачицама турбофолк-музике у некој кафани на јужној прузи, такође би могао да проистиче из језика. Постмодернисти и деле књижевност на градску и сеоску, па су писци пореклом са староштокавског терена, дабоме, сељаци, а они господа, додуше, на мајку помало бркати и у очевим пртеним опанцима. Ови заборавни некадашњи ученици комитета Савеза комуниста и данашњи ведри настављачи идеја друга Тита, у литератури и другде, овим писцима често деле пацке као националистима, а и свакојаке друге."<br />У двема дискусијама у Српској академији наука и уметности за такво стање академик Михаиловић највише криви управо установу чији је члан, која је установила више од једног века владавину динараца у српској лингвистици и књижевности. Србијанци су и досад били потцењени и "гурани динарцима, који су, гледајући само себе, своје положаје налик на бусије заузели још за време Александра I Карађорђевића, а затим их одржали и унапредили за владавине Јосипа Броза и Слободана Милошевића". "Припадници нашег народа рођени преко Дрине и Саве који данас живе у Србији надгорњавају се са Србијанцима као с најгорим непријатељима. Водећи рачуна једино о фотељама у које су ускочили - што су, признајмо, као презаштићени, често и постигли на недоличан начин - а никако и о пословима које на том месту морају да обављају, они просто вуку Србију у назадак и пропадање. Никако не смемо заборавити да су у XX веку у највеће несреће Србију натеривали, уз Хрвата Јосипа Броза, криптоцрногорци Александар Карађорђевић и Слободан Милошевић."<br />Драгослав Михаиловић сматра да је таква ситуација створила динарски систем вредности у српској књижевности, што је поткрепио констатацијом да у Речнику српског језика, који је још увек у раду, доминирају писци са динарског подручја, а да су Србијанци тек спорадично заступљени. Све то ствара систем вредности у којем доминирају динарци. Он чак наводи да су и његове књиге писане нестандардним језиком слабије вредноване само зато што одударају од динарског стандарда и не увршћују се у репртезентативне узорке српске књижевности.<br />Мени остаје само да поставим питање: Кад тако доживљава српску књижевност писац који је признат за њен врх и који је ушао у Академијин замак, шта да кажемо ми који смо на сваком кораку репресовани и којима није ни дозвољено да се приближимо заштитном јарку тог замка?<br /><br /><br />3. СОЦИОЛОШКИ ДИСКУРС КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА<br /><br /><br />Одмах да кажем да сматрам да је Михаиловићева социо-лингвистичка анализа стања у српској књижевности тачна и да мени ништа друго не преостаје него да је подржим. У ствари, после много времена, ово је прва оригинална мисао у српској филозофији. Засад је то јерес једног човека, али верујем да ће генерације које долазе морати да се њоме озбиљно забаве и дају одговор на питање Да ли је динарска идеја у српском народу потрошена? и Да ли ће српски народ морати да тражи другу филозофију?<br />Са своје стране, покушаћу, овде у Лесковцу (ако будем учесник скупа) да илуструјем на личном примеру две Михаиловићеве тезе: једна се односи на лингвистику а друга на социологију.<br />Нема сумње да је Драгослав Михаиловић главни промотер сказа у српској књижевности, односно приповедања не кроз личност писца него литерарног јунака. Држим да је овај метод пре пронашао у српској него у руској књижевности (Љесков). Наиме, два бесумње најзначајнија писца српског југа, Борисав Станковић и Стеван Сремац, увели су овај метод у српску књижевност. Први је био староседелац југа (Врање) а други дошљак (Ниш), али обојица су сјајно осетили колорит моравског говора и створили моћну књижевност мимо Вукових језичких норми.<br />Бора Станковић је у "Нечистој крви" (један од најзначајнијих српских романа) применио комбиновану методу: кад писац прича причу служи се "књижевним" језиком, оним који је усвојио у Београду, али кад причу препусти јунацима (Софка, ефенди Мита) онда им дозвољава да говоре локалним језиком Врања, односно "некњижевним" језиком српског југа. Али у "Коштани", свакако најбољој српској драми, нема приповедача, што значи да личности говоре локалним језиком, односно, како кажу лингвисти, дијалектом. Дакле, "Коштана" није написана на вуковској варијанти српског језика. Чињеница је да је за нешто више од века Борина драма постала носећа српска драма, што не би могла да буде ни случајно да није била разумљива београдској и другој публици српског подручја. То опет каже да "Коштана" не може бити дијалекатска драма.<br />Сличним методом се послужио и Стеван Сремац у нишким романима, "Зони Замфировој" и "Ивковој слави". (Код Сремца локални говор је употребљенији него код Станковића.) Како су оба Сремчева романа драматизована и имала много извођења, исто се за њихов језик може рећи што и за Борин језик у "Коштани". Филмована "Зона Замфирова" је постала најгледанији српски филм, што не би могло да буде ни случајно да је направљена на дијалекатском језику неразумљивом савременом српском гледаоцу.<br />Држим да овај дискурс доводи у питање појам дијалекатске књижевности (уметности). Могао бих да додам да је слично и са војвођанском варијантом српског језика. Роман "Друга књига Сеоба" Милоша Црњанског, за који се каже да је најбољи српски роман, није написан вуковском варијантом српског језика. Његов језик је грађански српски језик, до којег би вероватно дошао старословенски језик да га није пресекла Вукова сељачка језичка реформа. У новије време су се јавили романи на уличном градском језику (сленгу), какви су Михаиловићеве "Тикве...", мој "Црвени краљ", "Хобо" Зорана Ћирића... Јасно је да улични говор осетно одступа од академског нормираног књижевног језика. Поставља се питање где би била српска књижевност без ових дела?<br />Као и Драгослав Михаиловић, ја сам на почетку своје књижевне каријере у приличној мери експериментисао са језиком. (За разлику од академика, ја се нисам студиозно бавио језиком, већ сам га углавном импровизовао.) Као што је познато, неке ствари сам написао јужноморавским говором. Ту дођу три новеле, "Шопска амбасада", "Џика из Џигољ" и "Холанђанин луталица", и роман "Аризани". То је језик села и предграђа; од књижевног језика више одступа граматиком и акцентом, него речником. Водио сам рачуна да тај језик буде комуникативан и разумљив Србима из других крајева. Како сам старио све сам га више напуштао, јер ми је тај оквир постао тесан. Сви су изгледи да сам као писац био успешнији у првом периоду. У сваком случају, језик ми је био средство а не циљ; јужноморавским језиком сам покушао да насликам историју Јужне Србије. Највећи експерименат сам направио у "Војводи од Лесковца". Тај роман је написан са два говора: старац Цека Власотинчанин прича историју српских устанака и учешћа Јужномораваца у њима староштокавским говором свога краја, а историчар Милан Ђ. Милићевић му реплицира новоштокавским говором нове Србије. Први говор сам понео из детињства, то је језик моје бабе, а други сам скинуо из Милићевићевог ремек дела "Поменик..."<br />Не само да је било могуће стварати добру прозу на нестандардном језику, него је тим језиком испевана и добра поезија. Немам добар увид, али могу да наведем три аутора који су обогатили српску поезију локалним језиком: Мирослав Цера Михаиловић из Врања, Раде Јовић из Лесковца ("На малечку столицу седи, ал у големо небо гледа!") и Власта Ценић из Дољевца.<br />Све у свему, овако сам писао јер ми је вуковски језички оквир био тесан а и није био баш мој, па сам намерно одступио од њега. Данас мислим да је вуковски језички канон превазиђен и да ће нужно морати да се прошири говором нединарске Србије, што значи да ће генерације које долазе правити нове норме српског књижевног језика. Како ће то изгледати не знам, али се слажем са академиком Драгославом Михаиловићем да дела која су писана нестандардним српским језиком морају имати исти третман као стандардна, а не да буду због тога потцењена, што значи да његове "Тикве..." и "Петријин венац" имају исто место у српској књижевности као, рецимо, Андрићева "Проклета авлија".<br />У социолошком смислу ствари по мене стоје још компликованије. Наиме, ја сам у Јужној Србији, која је мој социолошки и језички завичај, свих година комунистичке диктатуре био као писац непожељан и од власти забрањен. То значи да није дошло до одговарајуће рецепције мога дела у његовој бази, самим тим и на целом српском језичком корпусу. Да применим Михаиловићеву социолошку методу којом комунистичку репресију поистивећује са динарском узурпацијом власти у колонијалној Србији.<br />Академик наводи неке случајеве прогона писаца због приказивања стварности. Ту су тужбе против Боре Станковића, Драгослава Михаиловића и Видосава Стевановића. Заједничко овим тужбама је да су политички мотивисане. Ако ми академик дозволи, ја бих ту уврстио и тужбу против "Црвеног краља", која је још тежа јер је иза ње стајала држава. Зар није симптоматично да су мој случај покренули Црногорци из Топлице, на челу са тада моћним потпредседником Србије задуженом за унутрашње односе Радованом Пантовићем; да су ме Црногорци тужили и да су ми судили (и Окружни јавни тужилац Прокупља, односно његов заменик на суду, и председник Окружног суда у Прокупљу, и истражни судија, и председник Судског већа које ме је осудило... били су Црногорци?) Мој адвокат Миливоје Перовић (такође Црногорац!) прогласио је да је мој процес двострука крвна освета досељеника из Црне Горе над староседеоцима Србијанцима: једно што сам као писац потекао из нединарског (он каже шопског) корпуса, а друго што је мој отац био четнички командант у тим крајевима.<br />Овде у Лесковцу хоћу да кажем да савремена Јужна Србија није ни умела ни хтела да одговри на динарски колонијализам над њеним културним идентитетом. Разлог томе лежи, с једне стране, у јужносрбијанском комплексу инфериорности (Михаиловић сматра да тај комплекс произлази из непризнавања староштокавског за књижевни језик), с друге стране, у комунистичком централизму, својственом ауторитарним и тоталитарним системима. Дакле, вредност је само оно што прихвати центар! Ово схватање је деградирало ствараоце са југа Србије; уместо да развијају сопствену мисао и оформе институције које би је на најбољи начин презентовале широј Србији, кренули су у Београд ради овере свог места у државној хијерархији, јер тек са државним печатом могли су у завичају да представљају величину и приближе се власти. У тој провинцијалној борби за књижевну власт најгоре су прошли писци са југа Србије, јер комунистички партијски и државни кадар није имао вољу да промовише своје земљаке за писце. Уосталом, у комунистичкој расподели моћи Јужној Србији су припале тајне службе (само Топлица је дала 25 начелника Удбе!) чији је задатак био да производе и откривају непријатеље; где би на другом месту ако не у свом атару.<br />Како је културтрегера ипак морало да буде, културну власт у Јужној Србији су добили партијски кадровици промовисани у писце. Главни њихов посао је био да прогоне либералне ствараоце у својој средини, како би се додворили свом Удбашком центру који их је довео на власт. Тако је свих тих година у Лесковцу био на удару независни стваралац Николај Тимченко, а у Топлици писац ових редова. Разуме се да је динарска конкуренција то дочекала са подршком, јер јој се отворио празан простор југа Србије. Југ није хтео своје писце, пригрлио је туђе.<br />Као илустрацију ове тврдње, у доброј мери инспирисане Михаиловићем, навешћу два примера: књижевну награду Бора Станковић у Врању и невоље с постављањем "Аризана" на позорницама Јужне Србије.<br />Књижевну награду Бора Станковић додељује Врање и она је значајна по томе што носи име великог, највећег, писца Јужне Србије. Ову награду је измислио, осмислио и инструментализовао локални песник Мирослав Цера Михаиловић, за кога сам рекао да је на врањанском дијалекту успео да створи праву поезију. Проистекао из комунизма, овај врањански културтрегер поставио је себи циљ да га призна Београд за књижевног лидера Јужне Србије. Пошто је од комунистичко-социјалистичких власти добио синекуру да буде доживотни секретар Књижевне заједнице Бора Станковић, и моћ да контролише награду, здушно је радио да Бору употреби за остварење свог циља. Тако су, уз помоћ београдског жирија (који се готово није ни мењао), као носиоци Боре Станковића продефиловали готово сви етаблирани у комунизму метрополски писци, ниједан из Јужне Србије. (Колико ми је познато, Бору је од писаца јужносрбијанског порекла добио само Пироћанац Слободан Џунић, али кад је био мртав!) Тиме је Цера Михаиловић постигао свој циљ да буде једини етаблирани писац Врања. Труд му се исплатио, за оданост центру награђен је Змајевом наградом и то за песме које нису написане вуковским језиком.<br />Прича око мојих "Аризана" такође одражава менталитет српског југа (израз је песника Данета Стојиљковића из Прокупља). "Аризани" су освојили читалачку публику, али нису могли да продру у институције Јужне Србије. Кад их је БИГЗ наградио својом наградом, песник из Ниша топличког порекла Благоје Глозић је у нишким Народним новинама написао да се ради о "превазиђеном и бајатом роману".<br />Колико ми је познато, за нишко Народно позориште прављене су три адаптације: прву је направио редитељ тог Позоришта Рајко Радојковић, другу редитељ из Београда Радослав Златан Дорић (који је пре тога поставио на сцену студентског позоришта ДЕС адаптацију "Црвеног краља"), трећу нишко-београдски глумац Жика Миленковић. Све три су одбијене: прве две су одбиле комунистичке власти (управник Позоришта је био песник Димитрије Миленковић), трећу демократска власт коју је заступао лесковачко-нишки писац Саша Хаџи Танчић. Прича око трећег покушаја "Аризана" да доспу на сцену нишког Народног позоришта је готово невероватна. Кад су Позориште, у партократској вртешци кадрова, добиле демократе, управница позоришта музичарка Марија Митић Благојевић је начинила са мном уговор о извођењу. Али, били су неки избори, па по тој истој вртешки је за управника Позоришта дошао из Лесковца Саша Хаџи Танчић (стари комунистички и социјалистички кадар, директор Градине, можда музичке школе, лесковачке Народне библиотеке извесно), овога пута као кадар Г-17 +. И прво што је урадио било је да скине "Аризане" с припремног репертоара. Чак ми је исплатио уговор своје претходнице, само да се "Аризани" не играју у Нишу! Вероватно је рачунао да би му "Аризани" помрачили славу јединог добитника Андрићеве награде с југа Србије, у време кад је Србијом владао Слободан Милошевић, а Нишом Миле Илић, коме је Саша седео уз колено.<br />И лесковачко Народно позориште је правило планове за постављање "Аризана". Колико ми је познато драматизацију је начинио редитељ из Београда Душан Михаиловић (или бар синопсис), али је посао покварио тадашњи директор Позоришта без благајне Томислав Цветковић. (Душан Михаиловић је био идејни творац тог лесковачког експеримента.) Исти директор је одбио и Михаиловићеву адаптацију "Војводе од Лесковца". Нову драматизацију је начинио лесковачки књижевник Драган Радовић, то сам видео. Иако је Радовић био директор Позоришта, до извођења "Аризана" у Лесковцу није дошло.<br />"Аризани" су се исто провели и у Зајечару, за позориште Зоран Радмиловић сам ја правио драматизацију.<br />Прокупачко Аматерско позориште је тек прошле године поставило на сцену "Аризане" као илустровану монодраму.<br />Слично се може рећи и за друге институције културе у Јужној Србији. Једна од кључних институција која би могла да афирмише регионално стваралаштво је свакако Нишки универзитет. Не знам да је нишки Филозофски факултет било шта учинио на том плану. Могу да наведем два случаја моје дискриминације на том Факултету. Кад је магистар Миле Пенков пријавио на Факултету докторат на тему Јужна Србија у делу Ивана Ивановића, професрка Даница Андрејевић га је одбила с образложењем да Стварносна проза (с малим изузетком Драгослава Михаиловића)) није дала никакав допринос српској књижевности! Исто сам прошао и код декана нишког Филозофског факултета (не знам му име, знам да је социјалиста), који је забранио да се на Факултету промовише мој роман о Топличком устанку "Народна буна - Четници", јер оно четници може незгодно да звучи. Шта да кажем до Сачувај нас Боже таквих професора!<br />Све ово показује до које мере у Јужној Србји не постоји рецепција за дела са тог подручја. Како онда ова регија може да рачуна на ширу афирмацију, кад у пракси сама себе потире и негира?Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-22588259876753122602010-12-26T23:56:00.000-08:002010-12-28T09:03:24.325-08:00Dragan Radović: Kupen petal, pesme<div style="text-align: right;"><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj9mBwEnoO_by75NCYGM7VmnIJ-xyaik80PBUcAeUBmbaQ0VCD_vfECPKKsiv60_tb1CmI66y08hFOR4kIr9yatpq-x86QWkX-sZv55l-av8yluRfwNHn9GuLeAu9pr_Y2PUv_3jbDR7qTS/s1600/leskovac.jpg"><img style="float: left; margin: 0pt 10px 10px 0pt; cursor: pointer; width: 163px; height: 226px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj9mBwEnoO_by75NCYGM7VmnIJ-xyaik80PBUcAeUBmbaQ0VCD_vfECPKKsiv60_tb1CmI66y08hFOR4kIr9yatpq-x86QWkX-sZv55l-av8yluRfwNHn9GuLeAu9pr_Y2PUv_3jbDR7qTS/s320/leskovac.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5555268059198520402" border="0" /></a><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 153);">КУПЕН ПЕТАЛ</span><br /><span style="color: rgb(0, 0, 153);">песме</span><br /><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 153);">МЕКО</span><br /></div><br />Свугде куде живот умешује прсти,<br />Куде се од људи појављују неки<br />Свет се поделио на меки и цврсти,<br />Све је раставено на тврди и меки.<br /><br />Како време иде такој цврсто слаби,<br />Једино се живот стврдњава до краја.<br />Свака сила на свет најпосле олаби<br />Па смо ко без душу, без вољу, без јаја.<br /><br />Омекне ни снага па волимо меко.<br />По меку се леју млого лакше риља.<br />Побоље се гута удробено млеко,<br />Од благу се муку лакше ратосиља.<br /><br />Омекшала душа, срце ко од пену,<br />Омекшао мозак, глава с глупос пуна,<br />Омекшало оној што волим код жену,<br />А и моје мушко мекачко ко вуна.<br /><br />Погледам на горе, и небо омекло,<br />Спрема се, широко, душу да ни зобље.<br />Погледам на доле низ време протекло –<br />Омекла и земља на чаршиско гробље.<br /><a name='more'></a><br /><br /><br /><br />ЗАДЊА ШАНСА<br /><br />Изјутра се будим,<br />Ко кер се протезам,<br />Сам себе се чудим<br />Докле ћу се зезам?<br /><br />Косу не пребишћам,<br />Нема гди да бегам.<br />Кревет не намишћам<br />Пошто па ћу легам.<br /><br />Да зевнем не стизам<br />Само се забављам,<br />Зашто да се дизам<br />Кад па це успављам.<br /><br />Н' умем да уживам,<br />Очи с дрље трљам,<br />Нећу се умивам<br />Јер па це упрљам.<br /><br />С уши се покријем,<br />(О да л’ ћу успејем).<br />Воду нећу пијем,<br />Па ћу ожеднејем.<br /><br />Муку ћу доведем<br />Од мој нарав јадан.<br />Нећу ни да једем<br />Јер па ћу сам гладан.<br /><br /><br /><br /><br />ОКЛЕВАЊЕ<br /><br />Млого мислим, одвише се каним<br />И вртим се ко врзано кутре.<br />Таман решим, одма се пишманим -<br />Па работу остављам за јутре.<br /><br />Цврсто решим – више се не зезам,<br />Зором раном ко вампир се дигнем,<br />Ал недоспан млого се отезам -<br />Не почињам јер не мог да стигнем.<br /><br />И па мислим, фаћа ме несвртка,<br />Себе пцујем, а сви други кривим<br />Што сам врзан па се ваздан трткам,<br />Што не почнем ко човек да живим.<br /><br />Из моменат на работу рипам,<br />Ал ме стрефи мисао ко метак:<br />Шти пре почнем, пре ћу крај напипам,<br />Седим ди сам, бар сам на почетак.<br /><br />И па мислим, са памет се мучим,<br />И па стојим ко врзана врећа.<br />Са мој памет не мог да докучим<br />Да л кад почнем, ил на крај је срећа.<br /><br /><br /><br /><br />ЕВЕ МЕ, ГЛУПАНЕ<br /><br />Не мог се начудим што ме овој снађе:<br />Нит ја живот нађо, нит мен живот нађе.<br /><br />Мало дођем збуњет, повише уплашен,<br />Нишаним ко ћорав мој живот промашен.<br /><br />А живот кроз магле и кроз ноћи тавни<br />Нишани на мене с земљу да ме сравни.<br /><br />Ја оћу да видим кој тој даје права<br />На мој живот гуљав да ме избегава.<br /><br />Што не збере смелос да пред мене стане<br />Макар да ми рекне: „Еве ме, глупане“!<br /><br />А по тој нек буде ко што и пре беше:<br />Ти што живот мази и они помреше.<br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br />ФЕЛЕР<br /><br />Са јајца килави,<br />Испод свећу кратку,<br />Татко ме направи<br />С сиротињску патку;<br /><br />Од никакву семку,<br />Са лошо везиво,<br />У голему немку<br />Саздаде ми живот.<br /><br />Са ноге сам шантав,<br />Са нарав сам прљав,<br />Са језик сам блантав,<br />Са очи сам врљав;<br /><br />За пиће сам дрчан,<br />На једење алав,<br />У свађу сам срчан,<br />А у душу балав.<br /><br />Себе намагарчим,<br />Са памет се варам,<br />Мозак ич не арчим,<br />Снагу ич не шпарам.<br /><br />Ја сам живот цели<br />Као турско робље<br />Вуко кроз свет бели<br />Да фрљим у гробље.<br /><br />Над гроб ширим краци<br />Нешто из мен збори:<br />„Бар међу мртваци<br />Немој си најгори“.<br /><br /><br /><br /><br />ЛАМПИОН<br /><br />Мој се сокак по градски дотера<br />Па сам и ја прави ноћни шпион.<br />Пред капију стоји ми бандера<br />Са по сву ноћ упален лампион.<br /><br />Свако вече од праг до капију<br />Црна сенка по мене се стеза.<br />Од бандеру, уз плот од авлију,<br />Па низ сокак она се отеза.<br /><br />Кад се врћам, па ме сенка кеца,<br />Ил ме вуче, ил од мене бега.<br />Уз сокаче шекука и клеца,<br />И до кућу једва се догега.<br /><br />На бандеру тек се сенке сретну.<br />Туј кад умерем плакат ће ми метну.<br /><br /><br /><br /><br /><br /><br />ПЛАКАТИ<br /><br />Taј мој памет крути<br />Не може да свати<br />Зашто случај смрта<br />Објаву плакати.<br /><br />Кад би било мере,<br />Па да за промену<br />Закитив бандере<br />Кд се људи жену.<br /><br />А овакој брука и мука голема:<br />Срам од тој што беше,<br />Срам те што те нема<br />Највећа срамота живот што живеше.<br /><br />Да л' је човек робље<br />Па публику зову<br />Да дође на гробље<br />Где ће га зарову.<br /><br />Туј се народ гурка<br />Брише образ влажан.<br />Што повећа журка<br />Тој мртвак поважан.<br /><br />А мртви не свату<br />У тужној прилики<br />Да л ги у гроб прату<br />Иљаду - ил ники.<br /><br /><br /><br /><br /><br />СТОЛИЧКА И НЕБО<br />Р. Јовићу<br /><br />Не знам колко на Рацу вреди<br />И што је уопште требо<br />На столички да седи<br />И да си гледа у небо.<br /><br />То што је небо проклето<br />А столичка малечка<br />Исто је ко кад с решето<br />Оће се уплаши мечка.<br /><br />Ал Господ с праведно око<br />Обијму што човек брља<br />Па на ма - на ма, с високо,<br />Поглед на земљу фрља.<br /><br />И тад Свевишњи свати<br />Како се Раца труди<br />Са звезде да се довати<br />И да зајбе људи.<br /><br />И поведе га високо<br />На трон га заседе трули<br />Да намигује сас око<br />И наспрам земљу се тули.<br /><br /><br /><br /><br />МОКА И ЧУК<br /> Момчилу Живковићу - Моки Дзивану<br /><br />Врнуја се Мока Дзиван из кафану<br />Ћефлисан ко увек кд се врћа касно;<br />Закључава врата с унутрашњу страну –<br />Кад сат с оној клатно јемпут чукну гласно.<br /><br />Његова Дзиванка из спаваћу собу,<br />Навикла да спије само с једно око,<br />Не зна да л да звоца ил да трпи глобу,<br />Па питује само: „Колко сата, Моко?“<br /><br />„Десет, не ли чујеш“ – ко из топ ву рекну<br />(она ће се качи са старога вука).<br />„Како? Ја чу сат једампут звекну?“<br />„Оћеш, мајке ти га, нулу да ти чука!“<br /><br /><br /><br /><br />СЕЛСКИ ВАРОШ<br /><br />Нас ни по пут воду<br />Побркани знаци.<br />Села су с господу<br />Варош са сељаци.<br /><br />На њиве пропале<br />Жално око гледа<br />Там су празне штале,<br />Град пун са говеда.<br /><br />Дудук се не чује,<br />Звона не клепућу,<br />Сг овце пландују<br />Испред робну кућу.<br /><br />По кочине само<br />Не товимо праци,<br />Сг ги узгајамо<br />По градски сокаци.<br /><br />Село ни мерише,<br />Са росу се мије,<br />А град ни кандише<br />Ко да с твора спије.<br /><br />Што човек да крије<br />Кој је, шта је, шта ће,<br />Нит му да се мије<br />Нит да мења гаће.<br /><br />Већ само нос пиши,<br />Варка самог себе:<br />Боље је кандиши<br />Но да се назебе.<br /><br /><br /><br /><br />ГРАМАТИКА<br /><br />С граматику стојим лошо<br />И језик ми гадно лежи<br />Откад сам у школи пошо<br />Имама муке сас падежи.<br /><br />Читам књиге и романи,<br />Стрипови и друге згоде,<br />Ал не могу још од лани<br />Један падеж да убодем.<br /><br />А од мене млого ишту<br />Па не могу да се снађем,<br />Идем и у позоришту<br />Само падеж да пронађем.<br /><br />Затој, нека ми се одма јави<br />Свак кој се са језик бави<br />Да ми нађе падеж прави<br />И да га на место стави.<br /><br /><br /><br /><br /><br />АКЦЕНТИ<br /><br />Мени су ми речи тешке<br />Као и на нама свима<br />Па док зборим правим грешке<br />По питању акцентима.<br /><br />Ја разумем тог из Чачак,<br />Тај кад збори, он се пази,<br />Зна за кратак и дугачак,<br />Кој узлази, кој силази.<br /><br />С тог сам ствара раскрстио<br />И саг другу бригу водим.<br />Од јучер сам сретан био<br />Када успем реч да згодим.<br /><br /><br /><br /><br /><br />ГОВОРАНЦИЈА<br /><br />Ја се убеутим<br />Не мог се помакнем,<br />Ко слупац се крутим,<br />Стра ме це пошакнем.<br /><br />Глава шумоглави,<br />Грло ми се суши,<br />Реч неће се јави<br />Гоч ми је у уши.<br /><br />Две-три чашке џипнем<br />На стра да угодим<br />Па пред људи рипнем<br />Да се с њи опходим.<br /><br />На које сам спао,<br />Од што да се пазим,<br />Пред људи сам стао,<br />Не мог се изразим.<br /><br />Ал почнем да сричам<br />Моји речи цврсти;<br />Ја на народ причам<br />А он ми се крсти.<br /><br />Да л још панти неко<br />Опкођење наше?<br />Ја не знам шта реко,<br />Они шта слушаше.<br /><br /><br /><br /><br /><br /><br />ЋУТАЊЕ<br /><br />Како ствари стоје<br />Нећу спијем ноћу<br />Док не смислим које<br />И решим како ћу.<br /><br />Ја оћу најмање<br />Кад се људи скупе<br />Од моје причање<br />да падну на дупе.<br /><br />(Чавка што ме воли<br />Смеје се из грање:<br />Народ дупе боли<br />За твоје причање.<br /><br />Џаба реч ће падне,<br />Време губиш с њега.<br />Која ће ти дадне<br />И без причу лега.<br /><br />С речи не мож стекнеш.<br />Али ако вредиш<br />И кад реч не рекнеш<br />Људи ће убедиш.<br /><br />Склопи уста затој<br />И избуљи очи.<br />Ћутање је злато,<br />С причу зло искочи.)<br /><br />Како ствари стоје<br />До крај ћу се борим<br />Док не кажем своје<br />С лакат ћу прозборим.<br /><br /><div style="text-align: right;"><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">ПОДАЦИ ОД МЕНЕ</span><br /></div>Мајка ме родила на пунолетан дан у девети месец у годину иљаду девестотина педесет и (Ахилову) пету (18. 9. 1955.) у село Добра Вода.<br /><div style="text-align: justify;"> Школувао сам се у Лесковац и Београд, где сам завршио белосвецку књижевнос на ФилОлошки факултет.<br />Преминули рад сам стицао у културне установе по Лесковац: Библијотеку десет године, Позориште још толко и Културни центар еве седма, осма, море и десета година прође.<br />Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Објављујем по часописи.<br />Уређувао сам лис за књижевнос и уметнос „Пом(р)ак“.<br />Ожењет сам - домаћин човек.</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-30283631499019224822010-10-12T02:30:00.000-07:002010-10-13T08:26:49.049-07:00Dokumenti<div style="text-align: justify;"><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 102);">ДОКУМЕНТИ<br /><br />ДОКУМЕНТИ О КРШЕЊУ ЉУДСКИХ ПРАВА КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА<br /></div><br />1. ПРИЈАВА НА КОНКУРС КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЗА ДОДЕЛУ ВАНРЕДНЕ ПЕНЗИЈЕ<br /><br />МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ<br /><br />ПРЕДМЕТ: Пријава на конкурс Министарства културе Републике Србије за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији. Подносилац пријаве књижевник Иван Ивановић.<br /><br />Овим се пријављујем на Ваш ЈАВНИ ПОЗИВ за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији, расписанoм у дневном листу Политика први пут 2008, други пут 2009. и трећи пут 2010. године.<br /><br />НАПОМЕНА: Пријава од 2008. и 2009. године је одбијена, а од 2010. је актуелна.<a name='more'></a><br /><br />2. БИО-БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ ПОДНОСИОЦА ПРИЈАВЕ<br /><br />БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ<br /><br />Рођен сам 19. децембра 1936. године у Нишу. Отац (Божидар) је био официр Југословенске краљеве војске а мајка (Миља) учитељица. Обоје су били пореклом из села Житног Потока у Пустој Реци.<br /><br />Други светски рат нас је затекао у Сплиту, где је отац службовао у војсци. Имао је чин генералштабног капетана прве класе. Одмах по избијању рата, мајка и ја смо побегли из Хрватске у Србију, у Житни Поток. Отац је отишао на фронт.<br /><br />По капитулацији Југословенске војске, отац је успео да избегне заробљавање и да се пребаци у Србију. Кад је кренуо официрски покрет отпора, на челу са пуковником / генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем, отац се прикључио том покрету. Ратовао је у оквиру Топличког корпуса и био командант Друге топличке бригаде. За успешан напад на немачки транспорт у Стопањи код Крушевца, 1944. године, произведен је у чин мајора. По уласку Црвене армије у Србију, повукао се са Југословенском војском у отаџбини у Босну. Приликом слома четничког покрета на Зеленгори, маја 1945. године, трајно је нестао.<br />По ослобођењу земље, мајка је добила посао учитељице у Житном Потоку. Ту сам ја одрастао. Основну школу сам завршио у Житном Потоку, а гимназију у Прокупљу. Филолошки факултет, групу за Општу књижевност, дипломирао сам у Београду, а потом радио као средњошколски професор књижевности у унутрашњости Србије (Александровац и Куршумлија). У просвети сам провео дванаест година.<br />У литературу сам ушао 1968. године кад сам у Прокупљу објавио у издању Драинца новелу "Икаров лет". Године 1972. објавио сам у Београду у издању Слободана Машића роман "Црвени краљ". Одмах по изласку из штампе књига је забрањена, поништени уговори за снимање филма и ТВ серије, спречено извођење позоришне представе. Отпуштен сам с посла професора Гимназије у Куршумлији, као "морално - политички неподобан да васпитавам омладину".<br />У исто време, органи гоњења су покренули против мене кривични поступак, јер сам, наводно, својим романом "повредио углед СФРЈ, те њених највиших представника власти". У Окружном суду у Прокупљу, као месно надлежном, осуђен сам 1973. године на две године затвора. У очекивању коначне пресуде, преселио сам се са породицом у Београд, где сам примљен у Удружење књижевника Србије и добио статус слободног уметника, што у мом случају није ништа значило, јер ми је практично било онемогућено свако учешће у књижевном животу. Врховни суд Републике Србије укинуо је 1975. године пресуду Окружног суда у Прокупљу и преиначио је у ослобађајућу. Али ми посао није враћен.<br /><br />Пошто ми је био недоступан приступ државним институцијама (издавачким кућама, часописима), био сам принуђен на алтернативну делатност. Један сам од оснивача Књижевне задруге писаца Запис, где сам објавио роман "Време спорта и разоноде" ("Фудбалска генерација"). Али Запис је као слободна институција врло брзо дошао под удар власти и забрањен му је даљи рад.<br /><br />Трагајући за било каквим послом, радио сам лектуру и коректуру, давао часове странцима, спремао ученике. Писао сам за новине, Јеж и Дугу. Редакција Дуге била је склона да ме прими у радни однос, али су комунистичке власти то спречиле.<br /><br />У то време, вероватно уз дозволу власти, практиковано је превремено пензионисање неподобних писаца, тзв. дисидената. Једна лекарска комисија, на чијем челу је био др Чедомир Брашанац, иначе писац, послала је велики број уметника у инвалидску пензију (Данило Николић, Жика Лазић, Матија Бећковић, Радомир Смиљанић, Гроздана Олујић, Предраг Протић...). Пошто је постало извесно да не могу да се запослим, из Министарства културе Србије ми је сугерисано да се пријавим овој комисији. Добио сам инвалидску пензију у износу минималне законом загарантоване пензије.<br />Почетком осамдесетих година чинило се да ће мој случај да буде решен. Године 1982. објавио сам у БИГЗ-у роман "Аризани", а 1984. по други пут роман "Црвени краљ" (ово издање није забрањено). Постао сам први добитник БИГЗ-ове награде за године 1982 - 1984. Али, вероватно због успеха ових романа код читалачке публике, комунистичке власти су се поново умешале и зауставиле моју књижевну каријеру. Нови рукопис ми је БИГЗ одбио. Поново сам био принуђен на субверзивну делатност, односно на самиздат. Оснивач сам приватних предузећа Алтера и Студио Огледало.<br /><br />Као инвалидски пензионер по закону нисам имао право на легалан рад, па сам у ствари био илегални књижевник. Ипак, у том периоду написао сам и објавио двадесетак књига, но та делатност ми није повећала радни стаж.<br /><br />Почетком деведесетих година по други пут је изгледало да ће се мој положај нормализовати. Позориште на Теразијама је поставило драматизацију "Аризана" (преко 150 извођења), студентско позориште ДЕС је играло драматизацију "Црвеног краља" (20 извођења), на репертоару Југословенског драмског позоришта нашла се моја монодрама "Шопска амбасада" (више од 500 извођења). Приватно предузеће Стубови културе и државни Завод за издавање уџбеника почели су са издавањем мојих Изабраних дела. Али, будући да сам се политички ангажовао у Демократској странци и учествовао у борби против диктаторског режима Слободана Милошевића, сви ови пројекти су пропали. Неокомунистичке власти су ме поново прогласиле неподобним писцем, односно дисидентом. Како сам био незадовољан стањем демократије у Демократској странци, одлучио сам да се повучем из сваке политике и напустио сам странку управо кад је она дошла на власт 2000. године.<br /><br />Године 2003, кад је СПО добио ресор културе у Влади Републике Србије, иако нисам био члан те странке, позван сам у Министарство културе за помоћника министра за ресор стваралаштва. Пошто сам био инвалидски пензионер, морао сам поново пред лекарску комисију, где сам добио решење да сам радно способан. У Министарству сам остао три године, а онда сам отишао у старосну пензију. Будући да ми је признат мали радни стаж (21 година), пензија ми је знатно умањена и креће се у оквиру просечне пензије.<br /><br /><span style="font-weight: bold;">БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ</span><br /><br />ЦИКЛУС: СЕВЕР - ЈУГ<br /><br />1. ЦРВЕНИ КРАЉ, роман, 1972. Фудбал као метафора југословенског (србијанског) друштва. Шест издања. Прво издање забрањено. Позоришна драматизација ФУДБАЛСКА ГРОЗНИЦА ШЕЗДЕСЕТИХ, 1982. године.<br /><br />2. ФУДБАЛСКА ГЕНЕРАЦИЈА (ВРЕМЕ СПОРТА И РАЗОНОДЕ), роман, 1978. Генерација која се формирала на стадионима. Два издања.<br /><br />3. АРИЗАНИ, РОМАН, 1982. Српско село у ратном и поратном периоду. Како преживети комунизам. БИГЗ-ова награда. Једанаест издања. Позоришна представа, преко 150 извођења. Монодрама и ТВ реализација, десет епизода.<br /><br />4. ЖИВИ ПЕСАК, ЖИВО БЛАТО, роман, 1986. Прогон либералних интелектуалаца у комунизму.<br /><br />5. НИШКИ ГАМБИТ, роман, 1988. Шах као метафора јужносрбијанског друштва. Два издања.<br /><br />6.7.8. ЈУГОВАЦ ИЛИ КАКО УЋИ У ИСТОРИЈУ, ТРИЛОГИЈА, 1988, 1989. малограђански социјализам, пропаст комунистичких идеала. Драматизација позоришне трупе Призор, преко 20 извођења. ТВ драматизација.<br /><br />9.10.11 БРАЋА ЈУГОВИЋИ ИЛИ КАКО ИЗИЋИ ИЗ ИСТОРИЈЕ, трилогија, 1990. Грађански рат 1941-45. на југу Србије и његове последице на живот поратних генерација.<br /><br />12. УКЛЕТИ СРБИЈАНАЦ, роман 1993. Књига одштампана али није пуштена у продају. Интелектуалци и распад Југославије у новом грађанском рату 1991-95. Роман преведен и објављен у Бугарској.<br /><br />13. ШОПСКА АМБАСАДА, СЕДАМ НОВЕЛА, 1997. Слика србијанског друштва у периоду од 1963. до 1980. Новела ШОПСКА АМБАСАДА играна као монодрама у Београду и Нишу. Новела ХОЛАНЂАНИН ЛУТАЛИЦА изведена као радио-драма.<br /><br />14. КОЗЈА КРВ, шест новела, 1997. Слика србијанског друштва у периоду од 1963. до 1980. Новела ЏИКА ИЗ ЏИГОЉ, играна као монодрама, као драматизација и ка ТВ драма.<br /><br />Поједине новеле штампане су као књиге више пута. Заједничко издање свих новела, под насловом НОВЕЛЕ, преведено и објављено у Бугарској у оквиру европског пројекта Балканске књижевности.<br /><br />ЦИКЛУС: СРБИЈА НА ЈУГУ<br /><br />15. ВОЈВОДА ОД ЛЕСКОВЦА, роман 1994. Судбина добровољаца из Јужне Србије у устанцима 1804. и 1815. године.<br /><br />16. ЦРНИ ДАНИ РАКЕ ДРАИНЦА, роман 1997. Грађански рат у Топлици 1941-45, кроз сведочење песника Раке Драинца.<br /><br />17. ДРАИНАЦ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА, расправа 2002. Одбрана романа од напада и с лева и с десна.<br /><br />18. НИШ НА КРСТУ, драме 2005. Три драме из политичког живота Ниша.<br /><br />19. НАРОДНА БУНА: ЧЕТНИЦИ, роман 2006. Деловање српских чета крајем Деветнаестог и почетком Двадесетог века у Јужној Србији (Македонији).<br /><br />20. НАРОДНА БУНА: ТОПЛИЧКА ДРЖАВА, роман 2007. Топлички устанак 1917.<br /><br />АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС<br /><br />21. КАКО УПОКОЈИТИ ДРАИНЦА, новеле, 2010. Четири новеле о истинитим збивањима у Прокупљу.<br /><br />22. ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У СТАРОСТИ, роман 2007. Исповест писца на крају пута.<br /><br />23. ТОПЛИЧКА МАФИЈА, хроника, у листу Таблоид, 2007-2008. Србијанско друштво организовано као мафија у Топлици као репрезентативном узорку.<br /><br />3. МИШЉЕЊЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ О КАНДИДАТУ<br /><br />УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ<br /><br />Београд, Француска 7<br /><br />Комисија УКС за утврђивање предлога за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији<br /><br />На основу члана 9. Уредбе о додели посебних признања уметницима за втхунски допринос националној култури Републике Србије (Службени гласник РС број 12/08), јавног позива Министарства културе за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији објављеног у Политици 16. фебруара 2008. године, критеријума Удружења књижевнике Србије и захтева Ивана Ивановића бр. 162/III од 13. 03. 2008. године, Комисија Удружења књижевника Србије за утврђивање предлога за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији, донела је једногласно следећу<br /><br />ОДЛУКУ<br /><br />Комисија УКС предлаже књижевника Ивана Ивановића за посебно признање за врхунски допринос националној култури у републици Србији.<br /><br />Увидом у документацију утврђено је да књижевник Иван Ивановић у потпуности испуњава опште услове и критеријуме Министарства културеи Удружења књижевника Србије, и да је битно допринео националној књижевности и култури.<br /><br />Истакнути романсијер и приповедач Иван Ивановић (1936), аутор двадесет пет књига, писац је хваљен и уважен, а од комунистичких власти забрањиван, осуђиван и прогањан. (О томе најречитије говори књига Антиполитичар, нека врста антимемоара.)<br /><br />Роман Црвени краљ (1972) је, и поред забрана, имао пет издања (тираж 70.000). По њему је приређена позоришна представа под насловом фудбалска грозница, а потом је преточен у монодраму. Сличне судбине је био и роман Аризани (10 издања, у тиражу од 150.000 примерака, такође драматизован). И новела Шопска амбасада је као монодрама играна више од 500 пута!<br /><br />Започето је објављовање Изабраних дела Ивана Ивановића; досад су изашла три тома од предвиђених шест (Новеле, Спортски живот и Аризани).<br /><br />Поред круга романа Спортски живот где се кроз познате фудбалске афере рељефно одсликава наша садашњост, аутор се пасионирано бави и историјским романом (Војвода од Лесковца, Народна буна, Топличка држава).<br /><br />Из поменутих политичких разлога аутору су имакле многе награде. Добитник је једино Награде БИГЗ-а за роман Аризани.<br /><br />(Документација кандидата о испуњености општих услова и критеријума Министарства културе и Удружења књижевнбика Србије, приложена је уз ову одлуку и чини њен саставни део.)<br /><br />КОМИСИЈА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ: Милан Ђорђевић, председник, Миљурко Вукадиновић, секретар, Луне Левајац, члан, Миливој Анђелковић, члан, и Мирјана Булатовић, члан.<br /><br />4. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ПИСЦИМА ОДБИЈЕНИМ НА КОНКУРСУ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ<br /><br />Поштовани ...<br /><br />Обраћам Вам се поводом одлуке Министарства културе о додели посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији у 2008. години. У једним новинама сам видео да Вама, као и мени, ово признање није додељено. Не знам шта Ви мислите о томе, али ја сам ову одлуку доживео као атак на моје књижевно дело, можда тежи од оног који су ми задали комунисти осудом "Црвеног краља". Комунисти ми нису негирали дело, осудили су га политички. Комисија Министарства културе, са министром Небојшом Брадићем, поништила је сав мој књижевни рад и рекла да нисам дао никакав допринос националној књижевности. Разуме се, и Ви.<br /><br />Да Вас подсетим. На сајту Министарства културе се види да је ово признање, у види доживотног месечног износа од 50.000 динара, без обзира на висину редовне пензије, први пут добило у 2007. години 258 уметника - пензионера. У јавности су ове пензије назване националним пензијама. Предлог су дала одговарајућа удружења, Комисија је, вероватно, то потврдила. Иако сам апсолутни противник да држава одређује ко је уметник а ко није, близу је памети да у одлуци Комисије није било претеране неправде.<br /><br />Држава је у 2008. години ову суму свела на 50 уметника! Тешко је рећи по ком критеријуму. Из сајта се види да је за педесет одабраних уредно конкурисало, значи са позитивним мишљењем одговарајућих удружења, укупно 705 уметника. Државна Комисија је једноставно учинила погром: унизила је преко 650 људи за које њихова удружења сматрају да су дали значајан допринос националној култури. Деградирала је и Вас, као и мене.<br /><br />Да Вас упознам са овом деветочланом Комисијом: њен председник је књижевни преводилац Дринка Гојковић, а чланови, за нас релевантни, песник Гојко Божовић и Драган Срећков, виши саветник у Сектору културе у Покрајинском секретаријату за образовање и културу (остали су из других области, мада имају равноправни глас и кад је у питању књижевност). Комисија је овако пресудила: заслужни писци су: Ласло Вегел, Алек Вукадиновић, Бошко Ивков, Мирослав Јосић Вишњић, Радмила Лазић, Мирослав Максимовић и Ото Толнаи. Остали су незаслужни, а међу њих спадамо Ви и ја.<br /><br />Кад се боље погледа, интерес писаца је имао да брани покрајински секретар за културу и Гојко Божовић, назови песник, несвршени студент светске књижевности. (Не знам која је улога била Дринке Гојковић у свему томе, да ли је заступала само преводиоце?) Први (Драган Срећков) је посао обавио релативно добро, јер су од писаца који су дали изузетан допринос српској књижевности четворица из Војводине. Други (Гојко Божовић) је начинио, бар по мом осећању ствари, прави злочин: деградирао је писце без којих се не може замислити српска књижевност. Немогуће је не поставити питање: Да ли је нормално и компетентно да један књижевни почетник одређује вредност писаца чији опус износи двадесетак књига (као што је мој случај)?<br /><br />Поштовани, ако сте незадовољни (као што сам ја) дискриминаторским радом Владе, ресорног Министарства и административно постављене Комисије, позивам Вас да ми се придружите у јавном протесту. После свега кроз шта смо прошли у младости и зрелости под комунистичком диктатуром, не може једна интересна група номинована као државна комисија да нас у старости практично убија. (Образложење министра на конференцији за штампу да је ова додатна пензија уметницима подстицај за њихов мирни даљи рад једноставно је глупо. Подстичу се млади уметници, а стари се награђују или одбацују.)<br /><br />Стога предлажем, Поштовани, да се у четвртак 11. септембра нађемо у просторијама Удружења књижевника да бисмо се договорили о јавном протесту. (Очекујем да нам Управа неће чинити сметње, мада од ње не очекујем подршку.)<br /><br />Мој предлог садржи ове тачке:<br /><br />1. Сазвати конференцију за новинаре и упознати јавност са радом садашње власти.<br /><br />2. Образовати одбор или форум или комитет (по договору) за заштиту српске књижевности и регистровати га као невладину организацију (нисам сигуран да би ово тело могло да делује у оквиру УКС, бар не са овом Управом).<br /><br />3. Створити Фонд за помоћ књизи.<br /><br />Ово писмо упућујем следећим књижевницима: Радомиру Смиљанићу, Жики Лазићу, Жарку Команину, Данку Поповићу, Вити Теофиловићу, Радету Воијводићу и Милосаву Мирковићу. На сајту Министарства културе није дат списак одбачених књижевника, па је мој избор импровизован. Стога Вас овлашћујем да фотокопирате ово писмо и позовете још неке писце за које сматрате да треба да узму учешће у овом раду.<br /><br />У очекивању да ћете прихватити моју иницијативу, сџрдачно Вас поздрављам.<br /><br />Иван Ивановић, књижевник.<br /><br />5. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА УПРАВИ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ<br /><br />Поштовани...<br /><br />Као чалн УКС од 1972. године, предлажем да Управа УКС формира ОДБОР ЗА ЗАШТИТУ СТВАРАЛАШТВА. Напомињем да је седамдесетих година један такав одбор већ постојао и да је одиграо значајну улогу у заштити слободе књижевног стваралаштва од прогона власти. Први председник Одбора је био академик Никола Милошевић.<br /><br />Прва сесија Одбора могла би да расправља о ВАНРЕДНИМ ПЕНЗИЈАМА УМЕТНИЦИМА КОЈИ СУ ДАЛИ ИЗУЗЕТАН ДОПРИНОС КУЛТУРИ СРБИЈЕ.<br /><br />Тезе за расправу :<br /><br />1. Комисија ad hoc; ко именује Комисију, на основу којих критеријума?; зашто је предлог за члана Комисије УКС одбијен?; да ли је реч о партијској комисији?<br /><br />2. У општој расподели 50 пензија најгоре су прошли књижевници, добили су само 7 места; од тога су бар 3 отишла на Војводину; зашто се књижевнички члан Комисије није изборио за бољу расподелу у којој књижевници не би били толико оштећени?<br /><br />3. Кад се погледају имена чланова Комисије, пада у очи да је интерес књижевника могао да брани само један члан, песник (тако се потписао) Гојко Божовић; ради се о књижевном почетнику (још студенту), који тешко да је компетентан да вреднује допринос писаца који су деловали пре него се он родио; поред тога, поменути члан је издавач, доскора уредник у Стубовима културе, сада директор у кући која је формирана новцем страних донатора; очигледан је у сукобу интереса.<br /><br />4. Члан Комисије из Аутономне покрајине Војводине је покрајински функционер Драган Стојков, па је и ту у питању сукоб интереса; поменути функционер се изборио да пензију добију два писца из Покрајине који пишу на мађарском језику.<br /><br />5. Председница Комисије, књижевни преводилац са немачког Дринка Гојковић, у више наврата се изјашњавала против српског националног интереса, па се поставља питање њене компетентности да суди о националном допроносу писаца.<br /><br />5. Поставља се питање на основу којих критеријума је Комисија додељивала пензије?; шта значи синтагма изузетан допринос, да ли се односи на комунистичка времена кад су тако вреновани данас потпуно заборављени писци?; ако је критеријум награђивани писци, онда је то морало да стоји у конкурсу, па се ја на тај конкурс не бих ни пријавио.<br /><br />НАПОМЕНА: Управа УКС је одбила овај предлог.<br /><br />6. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЈАВНОСТИ<br /><br />ПРОТЕСТНО ПИСМО<br /><br />(Ово писмо је објављено у НИН-у од 25. 09. 2008. године. Редакција га је насловила са ТУРСКЕ ПАШЕ СРПСКЕ ПАРТОКРАТИЈЕ.)<br /><br />Ја сам Иван Ивановић, писац. Досад сам написао и објавио двадесет књига прозе, у укупном тиражу од око 100.000 примерака. Проста рачуница каже да је моје књиге прочитало око 500.000 људи. Бар два моја романа су веома читана, јер су доживела више издања: "Црвени краљ" шест, "Аризани" једанаест. На књижевним сусретима сам сретао људе који су читали "Аризане" више пута, а неки их знају напамет! У неким библиотекама показали су ми спискове чекања за читање мојих књига. Гледано из тог угла, успешан сам писац. Чак би се могло рећи веома успешан!<br /><br />Читаоци су ме, дакле, прихватили, али држава Србија није. Ово писмо је прича о мојим страдањима у три српске државе.<br /><br />Кад сам ушао у књижевност, романом "Црвени краљ" (1972), комунистичка (титоистичка) држава дочекала ме је прогоном: роман је забранила, отпустила ме с посла професора књижевности, спречила сваку моју књижевничку каријеру. Суд ме је због романа осудио на две године робије, а држава ме је прогласила морално-политички неподобним да васпитавам омладину. Све због критике комунистичког режима.<br /><br />Ипак, некако сам успео да се извучем из комунистичке чељусти и не одем у затвор. Али остао сам трајно без посла, а књижевношћу сам могао да се бавим углавном илегално (покретао сам субверзивне издавачке куће, Запис, Алтеру, студио Огледало, Херетикус). Штампање "Аризана" у БИГЗ-у 1982. и "Црвеног краља" 1984. године било је више инцидент, који је држава одмах зауставила. То је значило да сам држан на маргинама књижевног живота, да су ми државне институције биле недоступне, да сам био нагрђиван уместо награђиван. Да не бих баш скапао од глади, омогућили су ми инвалидску пензију у минималном износу и тако сам таворио чекајући некакве промене које нису били ни на видику.<br /><br />Та комунистичка држава прогласила ме је својим непријатељем. Дисидентом!<br /><br />Посткомунистичка држава, настала на ратним рушевинама своје претходнице, наставила је њен континуитет и задржала њен вредносни систем. Новина је била у томе што је њен нови вожд, Нови Тито, Слободан Милошевић, развио ратни барјак и позвао под њега све националне снаге да би водио нове балканске ратове. У тај ратни строј су стали и неки прослављени писци. Многи српски писци су залуђивали српски народ, међу њима је био, нажалост, и Борислав Михајловић Михиз! (Михиз у "Мемоарима о другима")<br /><br />Одбио сам да станем у Милошевићев строј и да служим таквој држави. На самом почетку нове диктатуре дао сам интервју омладинској штампи у којем сам тражио да Србија прихвати словеначки изазов и дистанцира се од Титове државе. Словенија је локомотива Југославије! Следио је нови прогон, само сад рафиниранији. Није било више судских забрана, политичких суђења, нови властодршци су измислили бољи метод за ликвидацију политичких противника: тајне службе! Та власт је поново ударила на мене као писца. Наиме, године 1993, у јеку лудила у двоје, ја сам објавио антиратни роман "Уклети Србијанац". Роман је штампан, али није пуштен у продају! Његов издавач, предузеће Фивет, сам је повукао књигу из оптицаја! Једноставно је нестало 2000 примерака моје књиге, изгубио им се сваки траг, да се више никад не појаве. Посао забране су обавиле тајне службе, Удба.<br /><br />Био сам непријатељ такве државе! Остао сам дисидент!<br /><br />Демократска држава, настала петооктобарским променама, обећавала је да ће направити дисконтинуитет од претходне две. Али, ускоро се показало да слобода није умела да пева као што су сужњи певали о њој (Бранко Миљковић). Узалуд сам очекивао, као и сви други дисиденти, да ће демократска власт да исправи неправду комунистичког система и да нам бар призна да смо дали допринос његовом рушењу. Ништа од тога. Стари комунисти су преузели нове странке, постали њихови челници. Уместо једне добили смо више комунистичких партија, недемократских, аутократских, пирамидалних. Уместо демократије добили смо партократију, у којој је власт главни циљ и смисао живота. Титови комунистички кадровици, секретари партијских комитета, Милошевићеви директори, јуловци, поново јашу на челу колоне (Назор) и одређују ко је ко у земљи Србији. Партије (странке) су рестаурирале турски феудални систем, са министрима као пашама, недодирљивим и неприкосновеним у свом пашалуку. Још једном су пропале дисидентске наде да ће слобода умети да пева.<br /><br />Будући да су нови феудалци стекли солидно комунистичко и посткомунистичко знање и образовање, апсолвирали технологију владања, досетили су се како да нас још једном преваре и обману јавност. Донели су неке демократске законе, али их не примењују! Тако је Народна скупштина усвојила мртве законе: Закон о лустрацији, Закон о изједначавању права бораца против фашизма, Закон о рехабилитацији (Закон о денационализацији није ни донет). Извршна власт, чак четири Владе, није ни прстом мрднула да се ови закони примењују. Нису нови феудалци луди да сами себе лустрирају!<br /><br />Мене је, разуме се, посебно интересовао Закон о рехабилитацији. Затражио сам од надлежног суда да одговори да ли сам оправдано био прогањан, да ли сам законито отпуштен с посла. Иако је суд по том Закону био обавезан да ми одговори за два месеца, ево већ две године како се не оглашава. Ништа, дакле, од рехабилитације.<br /><br />И у демократији су се, у мом случају, десила два инцидента. Први, кад је Српски покрет обнове (Вук Драшковић) у трећој Влади добио Министарство културе, поставио ме је за помоћника министра. Био је то први платни списак који сам потписао после тридесет година! Кад се тај посао завршио, отишао сам у старосну пензију, повољнију од инвалидске, у износу просечне пензије. Други, кад је Политика ад (уредник Јово Вукелић) одлучила да штампа моја два прослављена романа, "Црвеног краља" и "Аризане", као књиге које су извршиле знатан утицај на читаоце и обележиле једно време. Још мало па да постанем државни писац! Ништа од тога, пета демократска Влада, као и комунистичка пре двадесет година, пожурила је да ове грешке исправи и врати ме тамо где ми је место, у дисиденте.<br /><br />Тај посао је обавила Група 17, власништво нових капиталиста, која у Демократској коалицији има отприлике ону улогу коју је имао ЈУЛ у Социјалистичкој странци. Ова група је исправила обе грешке претходне Владе: преко нове управе у Политици ад још једном је забранила моје књиге, a преко Министарства културе одредила је да нисам значајан писац.<br /><br />У Политици ад, као и у многим другим установама, Група је извела удар и сменила све кадрове које је претходна Влада поставила. У новој сечи кнезова, у новим чисткама, за субашу је постављен извесни Гушанац (каква симболика!) са задатком да укине издавачку делатност, што је овај гори слуга лоших господара и учинио. Један од првих потеза му је био да забрани рекламирање и продају мојих књига, што значи да ће "Црвени краљ" и "Аризани" завршити у рециклажи приликом ликвидације предузећа.<br /><br />Ново Министарство културе, ваљда да би прикрило велику пљачку народа своје Групе, повукло је један маркетиншки потез, који на први поглед може да делује хумано, а у ствари представља још једну превару народа. Наиме, Министарство је одлучило да награди неке старе ислужене уметнике и додели им посебна признања за врхунски допринос националној култури у Републици Србији (досад је таква признања добило 308 уметника). Проблем је настао кад се поставило питање ко ће да одлучи који су уметници дали тај врхунски допринос српској култури. Министарство је, у најбољем комунистичком маниру, одредило идеолошку комисију која ће да каже ко је ко у српској култури. И Комисија је рекла: Иван Ивановић (Жарко Команин, Данко Поповић, Жика Лазић, Радомир Смиљанић, Мирослав Егерић...) није дао значајан допринос српској књижевности!<br /><br />Пошто сматрам да држава нема право да оцењује вредност уметника, поготово не једно партијско министарство, макар какву начинило државну комисију, обраћам се овим протестним писмом јавности (институцијама културе, медијима, читаоцима, ствараоцима, књижевницима...) да се јавно изјасне о поступку државе и кажу: Да ли је постојао Иван Ивановић (Назим Хикмет)?<br /><br />Демократска држава наставља са праксом комунистичке државе, дели уметнике на подобне и неподобне, својима додељује посебна признања а туђима негира сваку вредност. И то ради преко једне комисије, у ствари комитета за политичку подобност. Комунистичка држава, у којој смо живели пола века српске историје, делила је интелигенцију на поштену и непоштену. Поштена интелигенција је била она која је служила комунистичкој власти, а непоштена која јој се одупирала. Имао сам част да као писац будем сврстан у непоштену интелигенцију! Та држава ме је одбацила, али су ме примили читаоци, зато што их нисам лагао и што сам био писац крваве истине и човековог права (Драинац). Разуме се да сам због тога био стално кажњаван од стране те државе, а што сам ипак преживео, то је зато што сам живео у читаоцима. Нова држава само наставља политику старе државе.<br /><br />Стога, одлуку државне комисије треба гледати као последњи обрачун Титових комуста са мном и то Милошевићевим методама.<br /><br />Изјављујем да сам непријатељ и ове државе. Остао сам сувишан, непотребан писац! Дисидент!<br /><br />Неки читаоци су ми рекли да сам погрешио што сам уопште тражио ту пензију. Па ми те читамо као писца који се не уклапа у стандарде, доживљавамо те као човека који се одупире држави, видимо у теби дисидента. Ако постанеш државни писац, за нас си неинтересантан. Шта ће теби награде, признања, привилегије? Остани то што јеси. Кад сам о томе размислио, видео сам да су читаоци у праву. Шта ја могу да понудим? Прогоне, нагрде, осуде, шиканирања. Државни писци могу да окаче на своје ревере, као генерали, комунистичке награде и признања, одликовања. Ствар је у томе како се гледа на ствар, шта се вреднује. Држави бих могао чак да захвалим што ме је спасила од себе! Што се тиче егзистенције, ако сам толике године живео као инвалидски пензионер (минимална пензија), живећу колико ми још преостаје као старосни пензионер (просечна пензија). Као сав нормални свет, као моји читаоци.<br /><br />7. ИЗЈАВА МИШЕ ЂУРКОВИЋА, НАУЧНОГ САРАДНИКА У ИНСТИТУТУ ЗА ЕВРОПСКЕ СТУДИЈЕ У БЕОГРАДУ<br /><br />Титоистички комунизам се на велика врата вратио у Србију. Ако је Дринка Гојковић у ситуацији да Данку Поповићу и Ивану Ивановићу не дозволи да добију националну пензију, а партија Слободана Милошевића гласа за нови устав Војводине којим се брише оно што је урађено пре двадесет година, односно Војводина се враћа на статус Устава из 1974, онда је и потпуно нормално да се поново праве беле књиге, уводе критеријуми политичке подобности, враћа вербални деликт, прогоне "српски националисти", чисте универзитети, укида слобода говора и све што поменути документ предлаже. Поштено: треба укинути сваку симулацију демократије и сваку илузију да Срби имају било какву државу.<br /><br />(Изјава је објављена у НИН-у од 25. 09. 2008. г.)<br /><br />8. ПИСМО ЈАВНОСТИ КЊИЖЕВНИКА ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА, СЛОБОДАНА РАКИТИЋА, ДУШАНА КОВАЧЕ ВИЋА И МАРИНКА АРСИЋА ИВКОВА<br /><br />(Писмо је 2009. године упућено Министарству културе, али је остало без одговора. Писмо је поновљено 2010. године и објављено у Политици од 27. 09. 2010. године.)<br /><br />Откако су уведене, тзв. националне пензије за уметнике предмет су оштрих и оправданих критика како појединаца, тако и уметничких удружења. Разлога за критику је заиста много, од саме њихове концепције па до критеријума и до састава и начина рада комисије која их додељује, често по личном нахођењу појединих чланова. Случајеви глумице Еве Рас и сликара Лазара Димитријевића су само последњи у дугом низу пропуста и неправди. Жртва неодговорног рада комисије Министарства културе је и књижевник Иван Ивановић, један од најзначајнијих живих писаца српске књижевности. Изненађени игнорантским односом према овом писцу, неколико еминентних српских књижевника марта 2009. године упутило је комисији протестно писмо, у којем су између осталог написали:<br /><br />„Изненађени сазнањем да је Иван Ивановић, значајно име савремене српске књижевности, заобиђен приликом доделе 'посебних признања уметницима', упућујемо Вам захтев за доделу овог признања и исправљање пропуста комисије Министарства културе из 2008. године, јер неправда није нанета само њему, него и српској књижевности. (...)<br /><br />Иако је и са ова два дела (романи Црвени краљ и Аризани) Ивановић обезбедио место у националној књижевности, он је за више од пола века књижевног рада објавио још двадесетак романа, књига приповедака, есеја и полемика, чиме је дао значајан допринос српској уметности и култури.<br /><br />Да није политички прогањан, како због својих дела, тако и због јавног иступања у одбрану слободе мисли, уметничког стваралаштва и издаваштва (између осталог, покретач је, у време комунистичког режима, неколико независних издавачких кућа), Иван Ивановић би сигурно био овенчан десетином режимских награда и другим привилегијама.<br /><br />Ово је прилика да бар Министарство културе исправи неправду нанету овом значајном ствараоцу.“<br /><br />Писмо су потписали: Драгослав Михаиловић, Слободан Ракитић, Душан Ковачевић, Маринко Арсић Ивков.<br /><br />Комисија Министарства културе је, нажалост, игнорисала мишљење потписника, као да није реч о ауторима који не стоје иза онога што што напишу и што заступају.<br /><br />Да ли ће ово мишљење и протест комисија „прочитати“ ове године, па или га прихватити или одбити (уз образложење).<br /><br />Маринко Арсић Ивков,<br /><br />један од потписника писма<br /><br />9. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА МИНИСТРУ КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НЕБОЈШИ БРАДИЋУ<br /><br />Поштовани господине Министре,<br /><br />Пријавио сам се на Ваш конкурс за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури. Из медија сам сазнао да ме је Комисија, коју сте Ви именовали, одбила.<br /><br />Сматрам да сте дужни да ме о томе обавестите писменим путем са образложењем поступка Комисије. Позивам се на Закон о доступности информација.<br /><br />Пошто држим да сам одлуком Комисије, као и Вашом овером њеног рада, оштећен, намеран сам да покренем управни поступак пред надлежним судом против такве одлуке.<br /><br />Такође намеравам да пред Уставним судом затражим оцену законитости рада Комисије, састављене ad hoc, без одговарајућег закона и унапред утврђених критеријума.<br /><br />(Писмо је упућено 12. 03. 2010. године, министар није одговорио.)<br /><br />10. ЗАХТЕВ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ<br /><br />ОКРУЖНОМ СУДУ - БЕОГРАД<br /><br />На основу Закона о рехабилитацији из апртила месеца 2006. године подносим овај захтев, јер сам у комунистичком периоду био жртва прогона и насиља из политичких односно идеолошких разлога.<br /><br />У периоду од 1972. до 1975. године против мене су вођена три судска процеса, сва три из истог разлога: објављивање романа "Црвени краљ".<br /><br />1. Пресудом Окружног суда у Панчеву, коју је потврдио Врховни суд Војводине у Новом Саду, издање "Црвеног краља" из 1972. године било је трајно забрањено и уништено. Ова пресуда је остала трајна и до данас није укинута.<br /><br />2. Одлуком Гимназтије у Куршумлији, где сам био запослен као професор књижевности, отпуштен сам с посла као морално-политички неподобан да васпитавам омладину, јер сам у роману наводно деловао са "позиција класног непријатеља". Ова одлука је такође остала трајна и више нисам могао да се запослим, јер сам оквалификован као "непријатељ самоуправног социјализма".<br /><br />3. Пресудом Окружног суда у Прокупљу осуђен сам на 2 године затвора, јер сам романом наводно повредио углед СФРЈ. Ову пресуду је правно преиначио Врховни суд Србије у ослобађајућу, али је политички уважио све њене квалификативе о писцу као "непријатељу комунизма".<br /><br />Последице политичког прогона:<br /><br />1. Забраном издања "Црвеног краља" из 1972. године укинути су сви уговори о снимању романа на филму, телевизији и приказивању у позоришту. Уништењем издања издавачу је нанета велика материјална штета. Године 1984. у БИГЗ-у је дошло до новог штампања романа, овога пута Тужилаштво није реаговало, али се умешала политика и спречила његову промотивност.<br /><br />2. Отпуштањем с посла у Гимназији у ствари ми је поништена диплома Филолошког факултета, јер више нигде нисам могао да се запослим, иако сам годинама тражио било какав посао. Политичком одлуком послат сам у инвалидску пензију 1981. године са минималним принадлежностима. Први пут сам успео да се запослим тек 2004. године као помоћник министра културе у Влади Републике Србије. Сад кад одлазим у старосну пензију не могу да решим уметнички стаж, јер по прописима као инвалид рада нисам ни могао да пишем и објављујем књиге. Напомињем да сам у периоду инвалидности објавио двадесетак романа. Пошто немам уметнички стаж, опет идем на минималну пензију.<br /><br />3. Пресудом Врховног суда гурнут сам као "политички противник" на маргину књижевног и јавног живота. Онемогућена ми је евентуална књижевничка и друга каријера. Живот ми се свео на борбу за голу егзистенцију.<br /><br />ПРИЛОЗИ:<br /><br />1. Решење о привременој забрани романа "Црвени краљ" Окружног јавног тужилаштва у Панчеву;<br /><br />2. Решење о трајној забрани романа у Окружном суду у Панчеву;<br /><br />3. Решење о потврђивању претходног решења Врховног суда Војводине у Новом Саду;<br /><br />4. Решење о покретању поступка за отпуштање с посла Гиманзије у Куршумлији;<br /><br />5. Одлука о суспензији с посла Гимназије у Куршумлији;<br /><br />6. Одлука о искључењу из радне заједнице;<br /><br />7. Оптужница о кривичној одговорности аутора "Црвеног краља" Окружног јавног тужилаштва у Прокупљу;<br /><br />8. Пресуда на казну од 2 године затвора Окружног суда у Прокупљу;<br /><br />9. Пресуда о преиначавању пресуде из Прокупља Врховног суда Србије у Београду.<br /><br />(ПРИМЉЕНО У ОКРУЖНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ 21. 11. 2006. ГОДИНЕ)<br /><br />11. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ПРЕДСЕДНИКУ ОКРУЖНОГ СУДА У БЕОГРАДУ<br /><br />Председнику Окружног суда Синиши Важићу<br /><br />Поштовани господине Председниуче,<br /><br />Обавештавам Вас да сам на основу Закона о рехабилитацији, јер сам био жртва прогона и насиља из политичких, односно идеолошких разлога. Захтев сам поднео 21. новембра 2006. године Окружном суду у Београду и приложио све релевантбе документе са процеса који су у периоду од 1972. до 1975. године вођени против мене. Нажалост, решење није донето ни након 27 месеци.<br /><br />Стога Вас молим да предузмете мере које су у Вашој надлежности да предметни судија донесе решење поводом мог захтева за рехабилитацију.<br /><br />(ПРЕДСЕДНИК ОКРУЖНОГ СУДА ЈЕ ОДМАХ РЕАГОВАО И РОЧИШТЕ ЈЕ УБРЗО ЗАКАЗАНО.)<br /><br />12. ДОПУНА ИСКАЗА ПРЕД ОКРУЖНИМ СУДОМ У БЕОГРАДУ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА<br /><br />ОКРУЖНИ СУД – БЕОГРАД<br /><br />СУДИЈА НАТАЛИЈА БОБОТ<br /><br />предмет 260/06<br /><br />ДОПУНА ИСКАЗА<br /><br />Поштовани Суде,<br /><br />21. 11. 2006. године поднео сам Суду захтев за рехабилитацију, јер сам у комунизму био жртва прогона и насиља из политичких односно идеолошких разлога. Том приликом сам приложио релевантне документе за одлучивање.<br /><br />27. 04. 2009. године одржано је рочиште у Суду, али је одмах отказано, јер надлежне институције нису послале тражене документе. Ја сам Суду приложио две књиге: роман „Црвени краљ“, који је био предмет политичког прогона, и документарну књигу „Случај Црвени краљ“, у којој су скупљени сви документи везани за овај процес.<br /><br />Овим желим да допуним исказ из 2006. године и направим екстракт из поменутих књига, како бих читаву ствар појаснио.<br /><br />Политичка позадина суђења<br /><br />Суђење „Црвеном краљу“ пред Окружним судом у Панчеву одржано је у атмосфери прогона либерара крајем 1972. године и партијског обрачуна са слободним мишљењем. У уметности је поведена нечувена хајка против тзв. црног таласа и мој роман првенац је сврстан у ту категорију. Пресуда је изречена под партијском директивом, суд је ту био само инструмент. Ништа није помогло мишљење стручне јавности (позната експертиза професора етике на Филозофском факултету у Београду Вука Павићевића), суд је трајно забранио издање „Црвеног краља“ из 1972. године. Последице ове забране су по мене биле катастрофалне.<br /><br />Одмах по забрани следио је полицијски прогон аутора романа. Удба ме је привела у полицијску станицу (дигли су ме са часа), извршила претрес у мом стану у Куршумлији и у стану моје мајке у Житном Потоку, организовала политичку хајку на мене у граду; сВакодневно ми је прећено, добијао сам анонимна писма да ћу бити ликвидиран, како ја тако и моја породица, у град нисам могао да изађем од организованих хулигана који су добили задатак да ме претуку. За два месеца суспензије био сам практично у кућном притвору.<br /><br />Гимназија у којој сам радио одмах ме је суспендовала и покренула процес за отпуштање с посла као морално-политички неподобног да васпитавам омладину. У то време није био донет закон о политичкој подобности, па сам ја остао трајно без посла по пројектованом закону, који, разуме се, у нацрту није могао да се примењује. Било је бесмислено да у тој атмосфери водим управни поступак за спашавање посла пред Општинским судом у Куршумлији, јер није било судије који би пресудио у моју корист, а процес би се завршио у Окружном суду у Прокупљу, где је већ вођен кривични поступак против мене. Како сам у међувремену примљен у Удружење књижевника Србије, све што ми је остало било је да са породицом напустим Куршумлију и преселим се у Београд, без посла и стана.<br /><br />У Окружном суду у Прокупљу вођен је кривични поступак против мене, јер сам наводно романом повредио углед СФРЈ! Удба ме је у кривичној пријави оптужила да сам радио на рушењу државе и насилној промени социјалистичког поретка, али је тужилаштво изменило оптужбу. На Окружном суду сам добио две године затвора, ову пресуду је преиначио Врховни суд Србије у ослобађајућу. Врховни суд ме није политички ослободио него правно, прихватио је све наводе оптужбе али је закључио да то није кривично дело.<br /><br />Последице суђења<br /><br />У потпуности ми је уништена професорска каријера. Кад је кренула хајка на роман, био сам пред магистратуром и изабран сам за хонорарног предавача на Филозофском факултету у Нишу. Даље напредовање у каријери било је само ствар процедуре. Забрана књиге, кривично гоњење, отпуштање с посла - прекинули су мој даљи рад у просвети. Доношењем закона о морално-политичкој подобности, нисам могао чак ни да конкуришем за посао у школи, па ми је на тај начин поништена диплома Филолошког факултета.<br /><br />Заустављена ми је књижевничка каријера. Пошто је „Црвени краљ“ од стране стручне критике и читалачке јавности дочекан као ремек-дело, у изгледу су била нова издања, снимање филма и тв серије, позоришна представа. Забраном романа сви уговори које сам закључио били су поништени. Иако сам ослобођен оптужбе, сва врата су ми била затворена и пуних десет година нисам могао да објављујем. Истина, добио сам статус слободног уметника, али то у мом случају није ништа значило, јер ми је јавни рад био онемогућен. Оцена Врховног суда Србије о мојој идејној неподобности постала је закон и све институције су се тога придржавале.<br /><br />Године 1982. чинило се да ће мој проблем бити решен. Те године је у државном предузећу БИГЗ објављен мој роман „Аризани“ и доживео је велики успех код читалачке публике (досад 11 издања). У часопису Дуга, где сам две године хонорарно сарађивао, био сам пред сталним запослењем. Студентско позориште ДЕС играло је драматизацију „Црвеног краља“, а 1984. године објављено је ново издање романа у џепном тиражу од педесет хиљаде примерака. Овога пута тужилаштво није покренуло поступак за забрану.<br /><br />Међутим, дошло је до новог обрта. Политика се још једном умешала у моју судбину, руководство БИГЗ-а је позвано на одговорност због небудности, а тадашњи председник српске Партије је јавно напао руководиоце у култури који рехабилитују осуђене писце. Ова изјава је значила крај мог повратка у књижевност. БИГЗ није обновио издање „Црвеног краља“, одустао је од џепног издања „Аризана“. Све издавачке куће су прекинуле сваку даљу сарадњу са мном, нови роман нисам могао да објавим у државној кући, пропала је екранизација „Аризана“, отказан је уговор за тв серију по роману „Југовац“ и тако даље. Поново сам био забрањен писац и таворио сам на маргинама књижевног живота. Дуга ме није примила у радни однос и отказала ми је даљу хонорарну сарадњу.<br /><br />Ипак, репутација коју сам стекао код читалачке публике, као и став стручних кругова о мени као значајном писцу, учинили су да партија тражи за мене неко решење. Нађено је у инвалидској пензији. Тад су пензионисани многи уметници који нису били по вољи режима, навешћу по сећању само неке: Матија Бећковић, Жика Лазић, Радомир Смиљанић, Данило Николић, Предраг Протић... Проблем је био у томе што је моја пензија била мала (законски минимум) јер сам имао само осамнаест година радног стажа.<br /><br />За време режима Слободана Милошевића мој статус се није битно променио. Пошто сам се активно укључио у антиратне протесте, мој роман „Уклети Србијанац“ је повучен из продаје и трајно уништен. У протестима против изборне крађе 1996/97. године активно сам учествовао, што је довело до прекидања издавања мојих изабраних дела у Заводу за издавање уџбеника, који је био под контролом власти.<br /><br />Данашњи статус<br /><br />Као инвалидски пензионер по закону нисам имао право на други рад. Ја сам, међутим, у том периоду објавио двадесетак књига, али тиме нисам повећао радни стаж. Године 2004. постављен сам за помоћника министра културе у Влади Републике Србије. Било је то моје прво запослење после отпуштања из школе, после тридесет година поново сам потписао платни списак. Да бих засновао радни однос морао сам да изађем из инвалидске пензије. Нова комисија при ПИО утврдила је да сам радно способан. Приликом увида у мој пензионерски досије, констатовано је да у њему нема налаза моје наводне „болести“, што потврђује да је моје пензионисање било политичко. На положају помоћника министра културе остао сам три године а онда сам отишао у старосну пензију. Трогодишња плата у радном односу није битно поправила мој просек, а стаж од давадесет једне године је преполовио коначни износ пензије, тако да моја нова пензија износи просечну пензију. Не могу да добијем националну пензију, иако по делу то у потпуности заслужујем, јер немам националне награде. Чињеница да као политички осуђеник и прогнаник нисам могао да добијам те награде, не значи ништа, јер је правилник формализован.<br /><br />Да ствар буде гора, данас се од писања не може ништа зарадити. Медији не плаћају сараднике, а издавачке куће су урушене и неликвидне и нису способне да исплате хонорар писцу. А тај хонорар, чак и кад се реализује, безначајан је. Примера ради, за роман који не могу да напишем без две године рада, у најбољем случају могу да добијем месечни износ плате помоћника министра.<br /><br />Поштовани Суде,<br /><br />Све ово сам написао да бих показао коју сам цену платио што сам се усудио да критикујем комунистички режим, у време кад су неки данашњи национални пензионери певали удворичку поезију и дивинизирали „највећег сина наших народа и народности у читавој нашој историји“. Истина, пуну рехабилитацију може да донесе само суд историје, али та историја треба тек да се деси. Стога се обраћам суду једне правне државе, да по донетом Закону о рехабилитацији, преузме ингеренције суда историје и донесе одлуку засновану на правди.<br /><br />У Београду, 25. маја 2009. године Иван Ивановић<br /><br />13. РЕШЕЊЕ ОКРУЖНОГ СУДА У БЕОГРАДУ О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА<br /><br />Рех. бр. 260/06<br /><br />ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Наталије Бобот, председника већа, Марине Говедарице и Јелене Богдановић-Ружић, чланова већа, у правној ствари подносиоца захтева Ивана Ивановића из Сремчице - Београд ул. Милуна Петковића 7, ради рехабилитације Ивана Ивановића из Сремчице - Београда донео је 08. 06. 2009. године<br /><br />РЕШЕЊЕ<br /><br />УСВАЈА СЕ захтев за рехабилитацију Ивана Ивановића из Сремчице - Београда, ул. Милуна Петковића бр. 7, рођен 1936. г. у Нишу, од оца Божидара и мајке Миље, рођене Динић, па се утврђује да су решења Окружног суда у Панчеву К.бр.159/72 од 28. децембра 1972. г. и Врховног суда Војводине Кж. 25/73 од 15. јануара 1973. године, те одлука Радне заједнице Гимназије "Радош Јовановић-Сеља" у Куршумлији бр. 596/2 од 27. децембра 1972. г. ништави од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све њихове правне последице, а рехабилитовано лице Иван Ивановић сматра се неосуђиваним.<br /><br />ОБРАЗЛОЖЕЊЕ<br /><br />Подносилац захтева Иван Ивановић, књижевник, поднео је овом суду захтев за рехабилитацију у коме је навео да је решењем Окружног суда у Панчеву, које је потврдио Врховни суд Војводине у Новом Саду, издање његовог романа "Црвени краљ" из 1972. г. било трајно забрањено и уништено, а да је ово решење остало трајно и до данас није укинуто. Додао је и то да је одлуком Гимназије у Куршумлији, где је био запослен као професор књижевности отпуштен с посла као морално-политички неподобан да васпитава омладину, јер је у роману наводно деловао са "позиција класног непријатеља", а која одлука је такође остала трајна и више није могао да се запосли, јер је оквалификован као "непријатељ самоуправног социјализма". Пресудом Окружног суда у Прокупљу осуђен је на две године затвора, јер је романом наводно повредио углед СФРЈ, а коју пресуду је преиначио Врховни суд Србије у ослобађајућу, али је политички уважио све њене квалификативе о писцу као "непријатељу комунизма". Надаље је навео да су забраном издања "Црвеног краља" 1972. г. укинути сви уговори о снимању романа на филму, телевизији и приказивању у позоришту, а чијим уништењем је издавачу нанета велика материјална штета. 1984. године у БИГЗ-у је дошло до новог штампања романа, када тужилаштво није реаговало, али се умешала политика и спречила његову промотивност. Отпуштањем с посла у гимназији уствари му је поништена диплома Филолошког факултета, јер више нигде није могао да се запосли, иако је годинама тражио било какав посао. Политичком одлуком послат је у инвалидску пензију 1981. г. с минималним принадлежностима, а први пут успео је да се запосли тек 2003. г. као помоћник Министра културе у Влади Републике Србије, а сада када одлази у старосну пензију не може да реши уметнички стаж, јер по прописима као инвалид рада није могао да пише и објављује књиге, те је напоменуо да је у периоду инвалидности објавио 20-так романа, а да је пресудом Врховног суда гурнут "као политички противник" на маргину књижевног и јавног живота, онемогућена му је евентуална књижевничка и друга каријера, а живот му се свео само на борбу за голу егзистенцију.<br /><br />Окружни суд је одлучујући о поднетом захтеву, из изведених диказа, које је оценио на основу чл. 8 ЗПП-а, у вези чл. 30 ст. 2 ЗПП-а утврдио:<br /><br />Увидом у решење Окружног јавног тужилаштва бр. А.41/72 од 27. октобра 1972. г. утврђено је да се привремено забрањује растурање књиге "Црвени краљ" од писца Ивана Ивановића, професора књижевности из Куршумлије, , штампане у Графичком предузећу "6. октобар" из Панчева у 1.000,00 примерака, а чији је издавач Слободан Машић из Београда, због повреде чл. 49 ст. 1 и тач. 7 и 8 и ст. 2 истог члана Закона о штампи и другим видовима информација "Сл.лист САП Војводине" бр. 24/71.<br /><br />Из извештаја лекара спецјалист Матеје Б. Ћирића неуропсихијатра од 03. 11. 1972. г. утврђено је да је код Ивана Ивановића установљено да болује од неутоклиничке реакције, те да његовом клиничком сликом доминира анксиозност, због чега му је лекар одредио боловање у трајању од 20 дана.<br /><br />Увидом у решење Окружног суда у Панчеву К.бр. 159/72 од 28. децембра 1972. г. утврђено је да се на основу чл. 49 ст. 1 тач. 7 а у вези чл. 58 Закона о штампи и другим видовима информације забрањује растурање књиге "Црвени краљ" од писца Ивана Ивановића.<br /><br />Увидом у решење Врховног суда Војводине посл.бр.Кж. 25/73 д 15. јануара 1973. године, утврђено је да се наведеним решењем одбија као неоснована жалба Слободана Машића и Ивана Ивановића, издавача књиге "Црвени краљ" и потврђује решење Окружног суда у Панчеву К.бр.159/72 од 28. децембра 1972. године.<br /><br />Увидом у решенје дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" бр. 595 од 16. 11. 1972. године, утврђено је да је директор гимназије Драгољуб Вуксановић покренуо поступак због нарочито тешке повреде радне дужности против Ивана Ивановића, професора Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији.<br /><br />Увидом у одлуку радне заједнице Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији удаљује са радног места и из радне организације све до окончања покренутог поступка због нарочито тешких повреда радних дужности из чл. 60 ст. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима,а да за време удаљења са радног места и из радне организацијерадник има право на накнаду личног дохотка у висини од 1/2 у складу са Правилником о расподели средстава за личне дохотке, и да је одлука извршна даном уручења.<br /><br />Увидом у одлуку дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији посл.бр. 595/2 од 27. децембра 1972. године, утврђено је да је Иван Ивановић, професор Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији крив због тога што је у штампаној књизи "Црвени краљ" чији је он аутор, а која је штампана месеца августа 1972. године у Панчеву, а која садржи 49 приче, као и слике ногометаша Зорана Југовића, приказао друштвене и моралне норме, које према његовом мишљењу владају у нашем друштву и то у најцрњем негативном облику. Окривљени је као аутор књиге "Црвени краљ" у негативном облику приказао прилике у социјалистичком друштву кроз порнографске највулгарније изразе, вређајући при том државу СФРЈ, те у радњи окривљеног Ивана Ивановића стоје нарочито тешке повреде радне дужности, која у исто време представља кривично дело и свесну повреду закона у смислу чл. 60 ст. 1 тач. тач. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима Гимназије "Радош Јовановић Сеља". Стога је дисциплинска комисија, на основу овлашћења из чл. 65 и 66 Правилника о међусобним радним односима Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији, окривљеном Ивану Ивановићу због означених нарочито тежих повреда радних дужности, изрекне меру искључења из радне заједнице.<br /><br />Увидом у оптужницу Окружног јавног тужилаштва у Прокупљу Кт.бр. 144/72 од 07. 12. 1973. године, утврђено је против Ивановић Ивана подигнута оптужница због извршења крив. дела повреда угледа државе из чл. 174 КЗ.<br /><br />Увидом у пресуду Окружног суда у Прокупљу К.бр. 99/73 од 23. 10. 1974. године, утврђено је да је окр. Ивановић Иван оглашен кривим због извршења кривичног дела повреде угледа државе, њених органа и представника из чл. 174 КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од две године.<br /><br />Увидом у пресуду Врховног суда Србије Кж. 12192/74 од 14. 02. 1975. године, утврђено је да је наведеном пресудом преиначена пресуда Окружног суда у Прокупљу К.бр. 99/73 од 23. октобра 1974. године, и то тако што се оптужени Иван Ивановић ослобађа од оптужбе због кривичног дела повреде угледа државе, њених органа и представника из чл. 174 КЗ, за које је том пресудом оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од две године.<br /><br />Из извештаја БИА и Архива Србије бр. 02-7138 од 04. 04. 2009. године, утврђено је да је БИА на основу одлуке 03-120 од 19. 01. 2006. године дана 20. 01. 2006. године, предала архиву Србије досије Ивана Ивановића под бројем 453 записника о примопредаји између БИА и Архива Србије.<br /><br />Из извештаја Архива Србије 05 бр. 13/63 од 15. 05. 2009. године, утврђено је да Архив Србије у досијеу Ивана Ивановића бр. 729-01-02956 преузетог од БИА, поседује само пресуду Врховног суда Србије Кж.I 2192/74, коју оверену копију пресуде и доставља суду (стр. 98,99 и 100), а да се у наведеном досијеу не налази првостепена пресуда. Како Архив Србије поседује Фонд Врховни суд НРС, истраживањем истог дошли су до закључка да предмет Кж.2192 није сачуван, те доставили копију страна из уписника Кж. за 1993/1994. годину под редним бројем 2192, из које се види да је Врховни суд решавао по жалби на пресуду Окружног суда Прокупља К.99/73.<br /><br />Из овако утврђеног чињеничног стања суд је нашао да је захтев за рехабилитацију Ивана Ивановића основан.<br /><br />Ово стога што је у чл. 1. Закона о рехабилитацији ("Сл.гласник РС" бр. 33/06), предвиђено да се рехабилитују лица која су од 06.04.1941. године до дана ступања на снагу тог закона без судске и административне одлуке, односно судском и административном одлуком лишена из политичких или идеолошких разлога живота, слободе или неких других права, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.<br /><br />Подносилац захтева Иван Ивановић кажњен је у кривичном поступку због учињеног кривичног дела из чл. 49 ст. 1 а у вези чл. 58 Закона о штампи и другим видовима информације, те је забрањено растурање књиге "Црвени краљ", а ово кривично дело, у смислу наведене законске одредбе Иван Ивановић је извршио, обзиром да је његова књига "Црвени краљ" нанела повреду части и угледа наших народа, а како је то означено у чл. 49 ст. 1 тач. 7 Закона о штампи и другим видовима информације, а које решење је потврђено решењем Врховног суда Војводине посл.бр.Кж. 25/73 од 15.јануара 1973. године. Такође је подносилац захтева Иван Ивановић одлуком РЗ Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији бр. 596/1 од 17. 11. 1972. године удаљен са радног места и из радне организације због нарочито тешких повреда радних дужности из чл. 60 ст. тач. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима, за које време има право на накнаду личног дохотка у висини 1/2 половине, те да против ове одлуке нема места приговору, док је одлуком дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији Иван Ивановић оглашен кривим због извршења кривичног дела и повреде закона у смислу чл. 60 ст. 1. тач. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима гимназије, те је дисциплинска комисија предложила радној заједници гимназије да окривљеном Ивану Ивановићу због означених нарочито тежих повреда радне дужности, изрекне меру искључења из радне заједнице.<br /><br />Са свега напред наведеног очигледна су напред наведена решења и одлуке денете из идеолошких и политичких разлога.<br /><br />Стога је Окружни суд уважио захтев за рехабилитацију као основан и утврдио да се Иван Ивановић рехабилитује, да су ништава решења Окружног суда у Панчеву К.159/72 од 28. 12. 1972. године и Врховног суда Војводине Кж.25/73 од 15. 01. 1973. године, те одлука Радне заједнице Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији бр. 596/1 од 17. 11. 1972. године и одлука дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији посл.бр. 595/2 од 27. децембра 1972. године ништави од тренутка њиховог доношења и да се Иван Ивановић сматра неосуђиваним.<br /><br />Из изнетих разлога, а на основу чл. 5. ст. 1 Закона о рехабилитацији одлучено је као у изреци.<br /><br />Председник већа-судија<br /><br />Наталија Бобот<br /><br />ПРАВНА ПОУКА: Против овог решења није дозвољена жалба.<br /><br />15. ЗАХТЕВ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ ЗБОГ ПОЛИТИЧКИХ ПРОГОНА У ВРЕМЕ КОМУНИЗМА<br /><br />МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - БЕОГРАД<br /><br />Решењем Окружног суда у Београду од 08. 06. 2009. године књижевник Иван Ивановић је правно рехабилитован од политичких, судских и других прогона, почев од 1972. године, насталих због објављивања његовог романа "Црвени краљ". Суд је закључио да су сва решења и одлуке, донета из идеолошких разлога, ништава од тренутка њиховог доношења и да се рехабилитовано лице Иван Ивановић сматра неосуђиваним. Суд је ово Решење донео на основу Закона о рехабилитацији од 17. 04. 2006. године.<br /><br />Како се у члану 8 овог Закона говори о праву на надокнаду штете лица која су била жртве прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога, рехабилитовани књижевник Иван Ивановић од државе Републике Србије потражује:<br /><br />А. На име материјалне штете:<br /><br />1. Лични доходак од тренутка суспензије 16. 11. 1972. па до принудног одласка у инвалидску пензију 16. 06. 1981. године. Пошто је решење о суспензији и отпуштању с посла ништаво, Иван Ивановић је ускраћен за лични доходак у трајању од 8 година и 5 месеци. Ако се узме у обзир (ради лакшег рачунања обрачун је у еврима а подразумева се динарска против вредност) да је просечна плата професора у просвети 400 евра, излази да би именовани за то време примио на име личног дохотка укупно 40.400 евра (око 4. 040.000 динара).<br /><br />2. Кад је отишао у принудну инвалидску пензију Иван Ивановић је имао око 18 година стажа па је на основу умањења добио минималну пензију, која данас износи око 150 евра, што значи да је до пуне пензије коју би зарадио да није отпуштен с посла сваког месеца примао износ умањен за 250 евра. Кад се то израчуна именовани је ускраћен за 66.000 евра (око 6.600.000 динара).<br /><br />3. Приликом забране књиге 1972. године уништено је цело прво издање од 1000 примерака, што износи 5.000 евра (око 500.000 динара).<br /><br />4. Забрана је учинила да буду отказани сви аранжмани око снимања филма по роману, тв серије и позоришне представе. Предузеће Дунав-филм се уговором обавезало да од аутора откупи право на екранизацију, што по данашњим ценама износи 10.000 евра (око 1.000.000 динара), што је забраном онемогућено.<br /><br />На основу овога, рехабилитовани књижевник Иван Ивановић потражује од државе Републике Србије на име претрпљене материјалне штете укупно 121.000 евра (око 12.100.000 динара).<br /><br />Б. На име нематеријалне штете:<br /><br />због полицијског шиканирања, претреса стана, заплене рукописа, отпуштања с посла, немогућности поновног запослења као морално-политички неподобног за васпитавање омладине, проглашења непријатељем, гурања на маргине књижевног и јавног живота, скидања с репертоара његових позоришних представа и забрана снимања тв серија, тешкоћа за објављивање нових књига, речју онемогућавања пројеката;<br /><br />због немогућности остваривања пуне пензије, као и онемогућавања добијања националне пензије;<br /><br />рехабилитовани књижевник Иван Ивановић тражи новчано обештећење од државе Републике Србије од 30.000 евра (око 3.000.000 динара).<br /><br />Укупна сума коју оштећено лице, књижевник Иван Ивановић, потражује од државе износи 151.000 евра (око 15.100.000 динара).<br /><br />Као доказни материјал уз овај захтев прилажемо: 1. пуноважну пресуду Окружног суда у Београду о рехабилитацији, из које се види шта је све Суд ценио, коју је документацију прегледао и које је осуде поништио; 2. допуну исказа књижевника Ивана Ивановића пред Судом из које се види историја његовог прогона од стране државе.<br /><br />Позивајући се на Устав и Закон о рехабилитацији очекујемо да ћете озбиљно размотрити наш захтев.<br /><br />Подносилац захтева: Иван Ивановић, књижевник, Милуна Петковића 7, 11253 Сремчица - Београд, тел. 25 23 320 i 065 / 288 44 43.<br /><br />Правни заступник Војислав Вукотић, адвокат, Београд, Гундулићев венац 38 / 8, тел. 33 90 988 i 063 / 273 582.<br /><br />У Београду, 18. 03. 2010. године<br /><br />(МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НИЈЕ ОДГОВОРИЛО НА ОВАЈ ЗАХТЕВ.)</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-44183812997863863802010-09-06T04:57:00.001-07:002010-09-06T23:30:38.689-07:00Radivoje Bojičić: Palicajac<div style="text-align: justify;"><div style="text-align: right;"><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh_gD8SlUI496zp2wl-3Eo0Q0BvfFYe3_aqZQ6UkC-Gm4nKsYU67dildT5nzdLii_gYc_VlQvGlu8Leouoy91x6RfRL_9S_MlQuOKlQrJ6vwROYYYeKEqpAOF7DinpE4bU52LvRgdOFAvlD/s1600/radivioje.jpg"><img style="float: left; margin: 0pt 10px 10px 0pt; cursor: pointer; width: 320px; height: 240px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEh_gD8SlUI496zp2wl-3Eo0Q0BvfFYe3_aqZQ6UkC-Gm4nKsYU67dildT5nzdLii_gYc_VlQvGlu8Leouoy91x6RfRL_9S_MlQuOKlQrJ6vwROYYYeKEqpAOF7DinpE4bU52LvRgdOFAvlD/s320/radivioje.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5513768500345043586" border="0" /></a><span style="font-weight: bold;"><span style="color: rgb(0, 0, 153);">- Оно драма </span>-</span><br /></div><br />Болеснички кревет.<br />На њему лежи пацијент, сав у завојима.<br />Пацијент долази себи.<br />Мало се мешкољи.<br />Подбочи се лактовима.<br />Седне.<br />Узме да обмотава завоје.<br />Како се одмотава, тако се назире полицијски пендрек.<br />Одлаже га.<br />Затим однекуд извуче лисице.<br />Прелази на газу којом му је обмотана глава.<br />Кад скине све са главе, види се човек који на себи има полицијску шапку.<br />Палицајац.<br />Палицајац, очигледно повређен, полако долази себи.<br />Погледа у правцу где би могао да се нaлази други кревет.<br />И на њему пацијент који не даје знакове живота.<br /><a name='more'></a><br /><div style="text-align: right; color: rgb(0, 0, 153);"><span style="font-weight: bold;">0000000</span><br /></div><br />Како се прича одвија, Палицајац са себе скида све више завоја.<br />На крају, остаје у униформи.<br />Устане из кревета као нов.<br />Стане пред огледало, поздрави војнички окрене се ка публици, поклони се и изађе.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 153);">000000000000<br /></div><br />Палицајац:<br />Е, баш си ти радознао. Нисмо се ни упознали, а већ хоћеш да знаш како сам дошао у болницу. Што ти мени прво не би испричао свој случај. Па, ја сам ту да постављам питања. Шта је? Браниш се ћутањем! Мислиш да ће то да ти помогне. Али, да знаш: све што изјавиш може се против тебе искористити на суду. Срећа твоја што су ми везане руке. Знао бих ја како треба са тобом.<br /><br />Палицајац се окрене.<br />Поново се придигне.<br /><br />Зашто сам у болници?<br />Ја сам полицајац, ја бих то тебе требало да питам.<br />И питао бих те да знаш, само да ме то занима.<br />Али, пошто ме баш брига зашто си ти овде, не могу а да не кажем како сам се ја нашао на трауматологији.<br />Овде сам због једног ватреног говора.<br />Сад ти сигурно мислиш, јер не смеш да кажеш, какве везе има полиција са ватреним говорима.<br />Има. Али, кад дође време, биће више речи и о томе.<br />За сада могу само да ти кажем да никада, кад се нађеш на митингу, у маси, не вичеш, доле народ!<br />Ако викнеш тако нешто, тешко да ћеш проћи само са лакшим озледама.<br />Када се нађеш на Егзиту ни урађен немој да певаш „Видовдан“.<br />Понављам, ни дрогиран.<br />Ако, ипак дигнеш свој глас, отпевао си своје.<br />Али, најгоре ћеш проћи ако делијама на северу, за време дербија, док губе од „гробара“ почнеш да добацујеш:<br />-Циганске пичке!<br />Молим те, не прекидај ме. Буди стрпљив,Касније ће и теби да буде јасно зашто ти све ово говорим.<br />Нисам ја одувек био с ове стране закона.<br />Почео сам као оностран.<br />Кад кажем оностран, неко може, не дај Боже, да помисли како сам у ову униформу стигао као вампир, вукодлак или авет прошлости.<br />Не.<br />Кад кажем оностран, хоћу да изјавим да сам каријеру започео тамо где би требало да је започне сваки полицајац који хоће часно да носи ову униформу.<br />Ја сам у овај посао ушао са улице.<br />Где, ако Бог да, треба и да завршим.<br />Значи, у редове полиције ступио сам с оне стране закона и осталих позитивних прописа.<br />Као корисник пендрека први пут сам се срео преко својих леђа.<br />Лисице су постале мојих руку дело.<br />Још док сам припадао малолетничкој деликвенцији.<br />Онда када сам био ситан лопов и битанга општега типа.<br />Мој прича почиње у трамвају.<br />Популарној београдској двојци.<br />Сви знају да трамвај број два вози у круг.<br />И тако игра валцер поред лепог плавог дунава, а кружи и око Београда..<br />Ја сам увек био корак напред, два корака назад, па је и разумљиво што сам више волео танго.<br />Због Марадоне, јер је и Дијего Аргентинац.<br />У једној од двојака нашла се тога инкриминисаног дана и нека бакица.<br />Бакица ми је била однекуд позната.<br />Сетио сам се.<br />Имала је неколико особених знакова: дугачке уши, велике очи, огромна уста...<br />Не знам зашто сам се у том тренутку сетио Црвенкапе, али сам брзо одагнао и саму помисао на то дете, да ме не би неко оптужио за педофилију.<br />На први, и то летимични поглед, ја оној бакици не бих дао ни последњих неколико година живота.<br />Пришао сам јој, као што би то учинио сваки савремени унук и отео јој торбу из руку.<br />Почео сам да бежим и ко зна где бих се ја данас налазио на међународним потерницама, да иза себе нисам чуо завијање сирене.<br />Она бакица, имитирајући полицију, била ми је за петама.<br />И после још једно корак два, шчепала ме за врат.<br />Пошто је онако, све по мени повратила отету торбу, почела је да примењује репресију.<br />Силу и неправду.<br />Уплашио сам се да ће ми ово бити последњи лоповлук у животу.<br />Мислио сам, е сад да ми неко понуди да несметано као ови наши тајкуни, до краја живота крадем све што стигнем, не бих пристао.<br />Толики ми је страх у кости утерала она добра бакица.<br />Дуго година после, кад год бих је се сетио, ја бих се најежио.<br />Као да сам проклета лопужа или још горе, тајкун, а не полицајац, у служби власти, опозиције и наших унутрашњих послова уопште.<br />Чим сам се отео из загрљаја те прве фаталне жене у мом животу, наставио сам по старом.<br />Понеки аутомобил омање кубикаже, али искључиво најновији модели.<br />Ја сам одувек волео да идем укорак с временом.<br />И бензинци.<br />Јер од ових на батерије сам се увек клонио у страху да ме не удари струја.<br />Обијање станова припадника средње класе.<br />Да знаш, још само у тим домаћинствима могу се наћи понеки прстен, наруквица или дукат, који подсећа на стара добра времена.<br />И диловања најлакших могућих дрога.<br />А то значи никад више од пет-шест грама чисто белог.<br />Јер, треба и да се зна да ја никад нисам одвајао посао од задовољства.<br />Ето, то је био делокруг мог организованог криминала.<br />А онда, једнога дана, када ме је ухватила полицијска патрола и привела у станицу, нешто ми је говорило да је мојим кривичним делима дошао крај.<br />На инстистирање дежурног лошег полицајца, пристао сам да признам све што ми се ставља на терет.<br />Заузврат, један добри полицајац који ми је понудио и цигарету, обећао је да на мени неће да се примењују познати начини убеђивања.<br />Пошто смо, лош и добри полицајац с једне, и ја с друге стране постигли историјски компромис, с кривичном пријавом предат сам дежурном судији за овакве ствари.<br />А онда се у овај случај умешао мој отац.<br />-Е, нећеш ми се бавити ситним криминалом, макар никад не скупио ни десет милиона евра! – урлао је он.<br />Потегао је све везе.<br />Како међу политичарима, тако и у подземљу.<br />И успео је некако да се она пријава против мене нађе на дну једне од фиока заменика јавног тужиоца.<br />Кад сам се нашао на дну фиоке заменика јавног, али не баш и транспарентног тужиоца, тамо сам затекао још остатке бурека, коришћени презерватив и две металне новчанице од по десет пара.<br />Али, оно што у мени није имало везе с криминалом, докопало се слободе.<br />На моју жалост, слобода није подразумевала повратак на београдске улице.<br />-Пожури, стриц је повукао неке везе, па и и сад, усред сезоне може да те упише у средњу! – сав узбуђен повео ме је отац у нове авантуре.<br />И тако сам ја захваљујући везама и стрикановој професионалној оријентацији стигао у школу коју ћу после неколико година и да завршим.<br />Школа ми је у свему одговарала.<br />Једино ми је сметало што се математици, Хегелу, квантној механици и осталој шекспирологији није придавала нека већа важност, а да се о значају и не говори.<br />Али, то више није био мој проблем, јер ми је тата те бубице избио из главе.<br />Уместо са Шекспиром и компанијом, највећи део времена проводио сам потпуно усамљен, у једној овећој дворани с огледалима.<br />Пошто бих се ухватио за неку шипку, професорка би села за клавир и терала нас да дижемо ноге што је могуће више.<br />Посебност ове школе је била и у томе што међу полазницима, осим мене, није било припадника мојега пола.<br />Бити у женској школи није ми задавало проблеме.<br />Ја ни тада, кад то није било у моди, међу половима нисам правио никакву разлику.<br />Ја сам се држао за ону шипку и гледајући се у огледалу, дизао ноге.<br />И једнога дана, јер је тај дан морао пре или касније да дође, девојку испред себе, која се такође држала за шипку, и огледајући се, дизала ноге, питао сам:<br />- Је ли, каква је, бре, ово школа.<br />- Прво, никада више да ми се ниси обратио са "је ли", запретило ми је оно кривоного створење као да је примабалерина апсолута, а не једна бубуљичарка, за коју бих се заклео да је дечко.<br />-Друго, наставила је она, -дубоко свесна да пред собом нема првака балета, али потпуно несвесна да пред собом има неког ко је прве кораке научио на улици, па би могла да буде звекнута, -да те нисам чула да предамном изговараш то одвратно "бре".<br />-И треће, али не и на последњем месту, -докрајчила се рошава, – ово је балетска школа "Лујо Давичо".<br />-Давичо. Је л то онај што је лоцирао Србију међу шљивама? Па, је онда НАТО, где год би видео шљиву, мислио да то ваља гађати. Јер, је Србија, као, међу шљивама.<br />Презрив поглед садржао је негативан одговор, а ја се тој особи више никад нисам обратио.<br />Можда сам и могао да је не ословљавам са "је ли", али нашега "бре" нисам хтео да се лишавам.<br />Углавном, кад је било полагање мале матуре, дошли су тата и стриц!<br />Пошто је школа, као што сам нагласио, оскудевала у кадру којем би испод трикоа вирила набреклост, на матурском сам ја морао да играм црног лабуда.<br />Кад ме је видео, тата само што није доживео трећи инфаркт.<br />Избегао га је само зато што му је ово био тек други.<br />Пошто је стрицу покварио задовољство да схвати шта су то пируете, матуру сам завршио у колима хитне помоћи, држећи тату за руку, а све молећи Бога да ме не остави самог на овоме свету, јер шта би ја са дипломом балетске школе у рукама, кад су за балет много важније ноге.<br />Тата је после хитне интервенције лекарског конзилијума некако из сна враћен међу јаву и прво што је рекао било је:<br />-Немој случајно више да те видим на даскама које живот значе, јер ће ти се сва та дрвенарија, заједно са пиланом обити о главу.<br />У страху од дасака које живот значе, још једном са пропустио прилику да кренем својим путем.<br />Једини пут којим сам у следећем раздобљу негде могао да кренем био је корзо, у Сремској Каменици.<br />Јер, тамо се налази Средња полицијска школа.<br />На коју ме је средњу полицијску отац уписао, уз родитељске речи:<br />-Клин се клином избија!<br />А на корзоу у Каменици могао сам да се нађем само суботом.<br />Кад питомци имају излаз у оно што се зове град, а назива Сремска Каменица.<br />Кад ме је разредни старешина питао откуд ја овде, нисам знао шта да му кажем, па сам остао нем.<br />-Браниш се ћутањем! Бићеш ти добар полицајац! – рече капетан Марић, звани разредни старешина.<br />Од тог тренутка капетан Марић ми је био други отац, јер сам у њему уочио све недостатке који су красили и мога природног маторог.<br />С тим што сам међу њима одмах уочио и извесне разлике.<br />За разлику од мог маторог, капетан Марић је спадао у ону врсту људи која је мимо света.<br />То је један од оних Срба који кад им понудиш милион евра за нешто што не вреди ни пет пара, прво ће да те пита:<br />-Чекај, знаш ли ти да тако нешто није по закону?<br />Том соју не вреди говорити:<br />-Па да је по закону, зашто бих ти ја нудио толике паре!?<br />И онда, ако хоћеш да ствар решиш онако како си навикао, принуђен си да се обратиш оној тихој, али огромној већини, која без мита и корпуције ни код баба сере не завршава ствар.<br />То су они који ће ти за нешто пара увек изаћи у сусрет.<br />И то не онако, строго службено, него широм раширених руку, а и пољупци су редовна пропратна појава.<br />Пре сусрета са тим сојем људи, најбоље да се вакцинишеш.<br />Толики пољупци!<br />То, бре, може да буде заразно!<br />За разлику од безизлазних ситуација у којима се налазио мој отац, код капетана Марића није могло ништа заобилазним путем, пречицом или с флашом вискија у једној и ковертом у другој руци.<br />Него све по пропису, правилима и како налаже дневна заповест.<br />Код капетана Марића си имао да научиш доста градива.<br />Прво си морао да знаш како се примењује сила и неправда.<br />Морао си да научиш да користиш и нож, и виљушку и васпитну палицу.<br />Оно што су најбољи светски фудбалери у баратању лоптом, ти си морао да будеш у руковању лисицама.<br />Ако ти пиштољ није био десна рука, онда ти је било боље да немаш ни леву.<br />Имао си да научиш да возиш, ако треба и у супртоном смеру.<br />Ма, и под дејством алкохола ако то од тебе захтева Служба.<br />О послушности командиру Станице полиције у коју ћеш по завршетку школовања бити распоређен, боље да се и не говори.<br />Капетан Марић је тврдио да можеш понекад, али врло, врло ретко, и да помислиш како би било дивно кад не би морао да извршаваш сваку његову заповест.<br />-Али, да не извршиш заповест командира Станице полиције, не смеш ни да помислиш, је л јасно!<br />-Јасно! – лагали смо ми углас.<br />-Не лажи! – узвикнуо би на то капетна Марић, претећи да ће нас све ставити на полиграф.<br />А нама и даље никако није било јасно - чиме су командири Станица полиције заслужили такву послушност.<br />О послушности командиру Станице полиције учило се у првом разреду.<br />Онда може само да се замисли како смо научили да будемо лојални Министру унутрашњих послова, кад је та методска јединица дошла на ред при крају школовања.<br />-Ви сте сигурно чули колико је полиција била слепо послушна у ранијим режимима. Сад кад је дошла демократија, полиција се више не меша у режиме. Али, министар! Министар је наш Бог, без обзира на верописповест коју исповедамо.<br />Сама реч „полиција“ израсла је и развила се на српском језику из корена „полица“. То значи да нас министар држи на полици и одатле нас скида увек кад смо му потребни.<br />Осим овога, у Школи унутрашњих послова у Каменици научили смо још много корисних ствари.<br />Данас, кад сам овде где сам, често размишљам, шта би се догодило да сам се тако школован и обучен вратио на ону страну закона, с које сам и дошао у Каменицу.<br />-Па, имао би најбољу цупи у граду, најбољу кућу у држави, најлуђи аутомобил у овом делу Европе, највише лове у окружењу, а био би и финансијер владајуће партије и осталог вишестраначја!<br />И то није све!<br />За моју безбедност бринула би паравојна формација из састава разних родова наше полиције, као што су позорници, жандармерија, ватрогасци, специјалци и остали припадници снага рада, реда и дисциплине.<br />Док сам на то мислио, увек бих на крају тог мисаоног процеса закључио како ми нико није крив што се нисам угледао на рођеног, него сам поступио онако како је то од мене очекивао мој други отац.<br />Капетан Марић.<br />Кад сам са оценом добар завршио каменичку школу, распоређен сам да стражарим испред амбасаде једне од нама пријатељских земаља.<br />Да је пријатељска знао сам по томе што је та земља са највећим задовољством учествовала у бомбардовању Србије.<br />Тиме је показала да не ради само наша власт у интересу грађана.<br />Него је интерес грађана на првом месту и државама које су нас бомбама терале да будемо браћа и пријатељи.<br />Већ првог дана на служби у Органима, имао сам интервенцију коју ћу памтити док је год не заборавим.<br />Сео сам у стражарску кућицу и таман кад сам почео да мотам по старим порукама на мом мобилном телефону једно сумњиво лице дошло је у опасну близину објекта који сам штитио.<br />Прво сам помислио да позовем интервентну јединицу у помоћ, јер лице је у лицу било прилично црно.<br />-Да је Србин, овај би Марсовац био зелен у лицу!- вриснуо сам у себи.<br />За чекање није било времена.<br />У граду су у току била још два три протеста очајних, а самим тим и сумњивих грађана.<br />Значи, интервентна је већ била на терену, а нисам сигуран да би са платама које су примили са закашњењем, потрчала мени у помоћ.<br />Зато сам ја извукао револвер, и без упозорења опалио једно два три хица у ваздух.<br />Да црномањасти то није схватио као упозорење, следио би му пуцањ у главу.<br />Био сам пријатно изненађен кад је онај који ми је био однекуд познат, све док се нисам сетио Обаме, пао на колена и почео да запомаже!<br />Притрчао сам му, згазио му ногом под грроце, као оно Обилић уз гусле, а онда извадио лисице и за тили час га лишио слободе.<br />Од тог тренутка, све је било под мојом контролом.<br />Пошто сам га неколико пута ошамарио, питао сам га:<br />- Ал каида, а! Е, поред мене ни јачи терористи нису пролазили, а проћи ћеш ми ти. Није ти ово Њујорк, па да ми летиш ту око виших зграда како ти хоћеш. Ово ти је Београд, брале. Овде може да ти лети само глава!<br />Покушао је онај да ми ту ужива у људским правима. Али, ево што сам му ја то дозволио.<br />Одмах сам позвао Станицу и рекао о чему се ради.<br />Дежурни је био мало неповерљив.<br />Још ми је рекао:<br />-Ма каква, бре, Ал каида. Ниси ни пола сата у служби, а већ си ухапсио Бин Ладена. Још мало па ћеш се хвалити како си ухватио ону двојицу преосталих хашких оптуженика. Него, провери ти то још једном, да не шаљем патролу за џабе. Знаш какав је командир. Ако нас ухвати да правимо пиздарије, има одмах да нас пошаље као испомоћ у Прешево.<br />Ја још једном упитах онога:<br />-Јеси ли Ал каида...- и звекнух га ногом.<br />Онај понови за мном<br />„Ал каида“ и мени бољи доказ није требао.<br />-Ал каида сто посто! – јавих моторолом.<br />После неколико минута стиже патрола.<br />Стрпаше Ал каиду у „марицу“ и правац Станица.<br />Заборавио сам на овај случај тероризма, па кад сам се, по завршетку смене, вратио у Станицу, био сам опуштен као никад у животу.<br />А зашто да не.<br />Први дан у Служби, ово оно, а већ имам једно хапшење.<br />„Колико ћу тек хапшења имати последњег радног дана у служби?“, помислио сам срећан што ће тога бити на десетине хиљада.<br />Кад сам звиждућући нешто од Кебе ушао у Станицу, зачудило ме је што су ме већ на улазу гледали некако чудно.<br />Могло би се рећи и мрко и попријеко.<br />А онда ми је речено да се из ових стопа јавим командиру.<br />Кад су ми поменули стопе, ја сам одмах предузео одговарајуће кораке.<br />Улазећи у канцеларију командира прво што сам видео био је један човек склон самоубиству.<br />У том човеку препознао сам командира.<br />-Јеси ли ти нормалан, говече! – узвикнуо је он и пре него што ме је видео.<br />„Добро је“, помислих. „Назвао ме је човече!“<br />-Не човече, воле један. Назвао сам те говече!- исправљао ме је командир.<br />Стао сам као укопан, али, морам да признам да бих више волео да сам лежао два метра под земљом.<br />-Изазвао си међународни скандал. Ухапсио си, тукао и малтретирао првог секретара нама пријатељске земље.<br />Израз мог лица ни мени ништа није говорио.<br />-Пријатељска земља тражи објашњење, а прети и прекидом дипломатских односа, биволе један. Још ће за казну да нам призна и Косово!<br />Тек тада и мени поче да бива јасно какав сам дипломатски потез направио.<br />И данас сам сигуран да је неки звук изашао из мене, али командир уопште није дозволио да се распричам.<br />-Ма, да их не мрзим више него своје личне непријатеље, ја бих тебе избацио из полиције за сва времена. Овако имаш среће што ни ја говна из те земље очима не могу да видим, па ћу некако да заташкам случај. Ајде, бежи ми с очију.<br />Притом, командир је сакрио да је Полицијска станица била у великом мањку запослених, јер овог посла су се прихватали само они који сами нису знали шта ће са собом, а Бога ми шта ће са таквима нису знали ни њихови најближи.<br />-Такве је најбоље држати у полицији, па нека држава гледа шта ће с њима. Затвори су пребукирани, а у Станицама се увек може наћи понеко слободно место! – врло често се понављало у нашој јавности, медијима, а богами и у приватним разговорима.<br />Кад је командир завршио са мном, ја пробах да се мирно и достојанствено удаљим.<br />На запрепашћење командира Станице полиције, уместо к вратима, излаз потражих на прозору.<br />Касније сам причао да кад већ нисам могао из сопствене коже, хтедох да са петог спрата скочим на бетонски паркинг и да тако окончам своју каријеру.<br />Нажалост, решетке нису биле само у иследничким собама.<br />На згради Полицијске станице, сви прозори су били изрешетани.<br />Данас могу да кажем да ме уопште није зачудило што сам се са послова обезбеђења лица и имовине дипломатских представништва, премештен на послове регулисања саобраћаја на прилазним путевима.<br />Све је текло по најновијем Закону о саобраћају, кад једног дана зауставих возило застареле марке „ Стојадин“.<br />Возило је кочило једно педесет метара, пошто му је систем за заустављање представљао опасност по безбедност саобраћаја.<br />У први мах ме је мрзело да идем толико дуго да бих легитимисао оног несавесног возача.<br />Он је прекорачио дозвољену брзину, јер је возио четрдесет и један км на сат, на деоници на којој је било дозвољено само четрдесет.<br />Ја се из неког разлога упутих ка паркирном возилу.<br />Кад сам стигао, био сам прилично уморан од пешачења.<br />Онако задихан, некако сам успео да кажем:<br />„Добар дан! Ваша документа!“<br />Кад онај појединац поче да запомаже, мислио сам да су му јавили да му је умро отац.<br />Ма, какав отац!<br />Мислио сам да му је неко јавио како му је затворена оближња кладионица.<br />-Шта вам је? – питао сам да бих добио на времену и да бих онога некако умирио.<br />- Немојте ме кажњавати, господине, молим вас!<br />И уместо докумената маши се документарца.<br />За оне који не знају, документарац је новачник у коме нема лове.<br />Само документа.<br />-Немојте господине, имам децу. Четворо. Све једно другом до увета.<br />И из документарца извади слику, па поче да ми показује:<br />- Овај има једанаест. Девојчица ће за неколико дана да напуни шеснаест. Овај има девет. А ово мало још није напунило ни годину. Немојте господине, ако Бога знате...<br />-Чекајте...<br />-Ево, спреман сам да учиним све што тражите од мене само да ме не кажњавате. Мајка ми је у болници, а отац лежи одузет код куће. Како мислите да саставим крај с крајем, ако ме казните. Немојте господине, молим вас...<br />-Па...<br />-Ево. Пристајем да гласам за владајућу партију. За опозицију више нећу ни да чујем, само ако ме пустите.<br />Ово су били само неки цитати из нашег прегањања које је трајало више од три сата на друму који је водио ка нашем вољеном граду.<br />Притом, нећу ни да помињем покушај подмићивања.<br />И то само зато што је сума коју ми је понудио била толико мала да није припадала ни прекршају, а камо ли неком кривичном делу, па је као таква, ова корупција могла да наиђе само на моралну осуду и згражавање.<br />Но, како овај начин осуде у нашем друштву припада историји, ја ћу да избегнем да овом инциденту придам неки већи публицитет и медијску пажњу.<br />Најзад, погледах на сат и видех да ми смена полако пролази, а био сам некако и хуманитаран.<br />Узех онај документарац и враћајући га преступнику у саобраћају, рекох:<br />- Овога пута проћи ћеш са опоменом. Ухватим ли те следећи пут, зажалићеш што си ме и сада срео.<br />Онај стаде да захваљује, па паде ничице пред моје ноге, обгрли их и поче да ме љуби у шпиц ципела.<br />Видео сам да ће ме то облизивање ослободити прашине. Зато га пустих да ми једно време балави по рисевима, а онда се измакох и рекох:<br />-Устај пријатељу. Време је да се удаљиш.<br />Он уђе у аутомобил, упали га, отвори прозор и рече:<br />-А извињење!<br />-Како извињење! – лецнух се ја, ненавикнут да се извињавам ни после лошег секса.<br />-Како, како извињења! – упоран је био онај, све више дајући гас.<br />-Није ми јасно пријатељу. Имам утисак да ти изазиваш ђавола. Хоћеш ли сад да почнем да пишем пријаву.<br />- Па, пуштајући ме, и сами сте признали да нисам направио никакав прекршај. А треба да се извинете за оволико непотребно задржавање.<br />О претрпљеном страху без мог адвоката нећу ни да говорим.<br />Ја се скамених.<br />Просто нисам могао да верујем да чујем речи које је онај изговарао.<br />И баш кад хтедох да се машим пиштоља и да убијем оног разбојника који мисли да се тако може зајебавати са нашој полицијом, онај убаци у прву и зажди.<br />Хтедох да појурим за њим, али како сам могао онако скамењен!?<br />Од тог тренутка стојим скамењен на оном прилазном путу, а они који туда пролазе мисле да сам крајпуташ.<br />С времена на време неки ми патриота и дијаспора под ноге спусти понеки цвет.<br />Али, пашчад ме редовно обилазе и како ме виде, приђу, подигну ногу и запишају ме.<br />Ето, како се наше друштво односи према споменицима културе!<br />А питам се и докле ће да се толерише овако вандалски однос пашчади према нама, историјским споменицима и културној баштини уопште.<br />Али, кад сам се после извесног времена саставио са собом, већ сам био на другом послу у оквиру многобројних задатака којима се наша полиција бави.<br />Да би ме некако откравили, послали су ме да због чланства у организованој кривичној групи приведем једну веома популарну личност с естраде на информативни разговор.<br />Чим сам чуо о коме се ради, ја не само да нисам више био скамењен.<br />Ја сам се просто топио од среће.<br />Брзо сам сео у полицијска кола и највећом могућом брзином отишао да искористим животну шансу.<br />Ја сам још од малена маштао да лично упознам једну такву звезду.<br />То што су ову невероватно познату личност у полицији теретили да је заједно са осталим припадницима злочиначког клана државу оштетила за више десетина милиона евра за мене није био никакав податак.<br />Сви ти милиони падали су пред мојом неутаживом жељом да је дотакнем.<br />Приближавајући се њеној кући размишљао сам шта ако је не затекнем у њеном топлом дому.<br />-Убићу се! – помислио сам и зазвонио на врата.<br />Отворио ми је њен батлер.<br />Кад сам рекао о чему се ради, батлер ме је пустио у салон и рекао:<br />-Сачекајте!<br />Док сам чекао, разгледао сам мало около и приметио да у салону има више слика, скулптура, намештаја и осталоих вредности него што таквог нечег има у Белој кући у Вашингтону.<br />-Није се џабе ратовало у братоубилачким сукобима! – рекох полугласно да ме нико не би чуо.<br />Најзад, она се појави.<br />Мени се заврте у глави.<br />Пошто су ме повратили с неколико шамара, њени телохранитељи ме сместише у фотељу, а она рече:<br />-Господине, чему могу да захвалим за ову посету.<br />Ја процедих којим сам поводом у њеној кући, па пошто сам се још једном извинио, упитах:<br />-Да ли бисте могли да ми дате један аутограм за моју жену. Она вас просто обожава!<br />Она ми се потписа, а онда рече да ли би могла да се појави у полицији за неколико дана, јер је управо кренула на турнеју по Србији и окружењу.<br />Морао сам, нажалост, да јој кажем да до никаквог одлагања не може да дође.<br />-Једино што могу да вам понудим је да вас угостим у својој кући, а онда приведем у станицу. Толико да одложим могу! – рекао сам.<br />Ултразвезда српске естраде рече како је и то боље, него да је одмах воде у полицију, којој је још од раније била позната.<br />-Мени је сваки минут на слободи драгоцен! – рече па се препусти онима који воде бригу о њеном стајлингу.<br />Ја узех мобилни и јавих жени да долазим са уваженом гошћом, и наложих да се спреми дочек као за славу.<br />-Зови и комшилук, кумове, моје и твоје родитеље као и све рођаке који су у Београду. Трубачи обавезно да нас чекају.<br />Пошто се мегазвезда спремилa, кренусмо.<br />Док сам возио споредним улицама да нас неко не би препознао, држао сам је за руку, тек да бих је охрабрио, и после извесног времена ми се нађосмо на прагу мог домаћинства.<br />Чим су нас угледали, трубачи засвираше оно о изгубљеној јагњетини, а из куће изађе мој отац са здравицом.<br />-Добро дошли... – поче он и извади једно четрдесетак страна густо куцаног текста, што је требало да буде његова добродошлица.<br />Држећи мегазвезду и даље за руку, ја је проведох мимо маторог и нађох се очи у очи са својом женом која нас је чекала с хлебом и сољу.<br />Пошто се са суперзвездом пољубила у сва три образа, моје се високе гошће дохватише и остали.<br />Најзад се нађосмо за софром.<br />Ту сам ти ја одржао један подужи поздравни говор.<br />Потом сам дао и гошћи реч, у смислу да нам се обрати са неким својим најновијим хитом..<br />Она отпева нешто у стилу туц-муц, јер није имала ЦД са собом, што су присутни поздравили френетичним аплаузом, узвицима „живела“, а онда навалише да скандирају њено име, док се из дворишта чуло и испаљивање неколико хитаца увис.<br />Неко је позвао милицију, па кад је патрола стигла да види зашто се пуца у по бела дана у овом, иначе мирном насељу, у коме нема више од три-четири убиства недељно, ја колеге позвах да нам се придруже.<br />Кад су видели кога сам угостио, патрола се укопа и пооздрави по војнички, као да нису полицајци.<br />Кад се моја гошћа руковала са њима, пређосмо на весеље које је трајало до дубоко у ноћ.<br />Негде пред зору супергошћа рече:<br />-Е, овако се нисам провела још од кад сам се последњи пут удавала!<br />Ја одмахнух руком и изненада на левици угледах сат.<br />И данас се кајем што сам одмахнуо левом.<br />Да сам одмахнуо јуначком десницом, сат не бих угледао, па се не бих ни штрецнуо кад сам схватио да је још пре десетак сати требало да приведем своју мегазвезду на информативни разговор.<br />-Ма, баш ме боли за информативни. Требало је они да дођу овде да виде како ја диваним са својом гошћом.<br />У дружењу и весељу провели смо још једно два дана, а онда је дошао тренутак да се растајемо.<br />Кад сам ту чињеницу предочио својој гошћи, она заплака:<br />-Зар морам у затвор? – ридала је та жена као што би и сваки човек од крви и меса.<br />-Ма, какав затвор. Шаљем ја тебе на црвену Интерполову.<br />-Шта ти то сад значи? – упита ме ме суперзвезда наше естрадне сцене бришући сузе.<br />-Имаш ли ти нови, биометријски ? – поставих ја круцијално питање.<br />-Без биометријског не идем ни у секс! – узвикну мега.<br />-Е, па, посестримо, возим ја тебе право на аеродром. А одатле летиш у непознатом правцу.<br />-Зар тамо? – правила се моја посестрима као да појма нема.<br />-Тамо, далеко, где људска нога још није крочила. Е, па кад се нађеш на црвеној Интерполовој, можеш да будеш сигурна да те овдашња власт више никада неће наћи.<br />-А шта тражиш заузврат? – упита она.<br />-Ништа, да ми на пост рестант пошаљеш само једну разгледницу!<br />-Само то! – узвикну мега разочарано, али ја остадох чврст у својим хтењима.<br />Пошто смо сели у такси, све остало је било ствар саобраћајних прописа.<br />Пошто сам је сместио у авион, изљубих се са својом посестримом и припретих једном младом стјуарду:<br />-Да ми је пазиш, знаш!<br />-Ма, само о њој ћу да водим рачуна! – узвикну стјуард и баци јој се у наручје, што одагна моју сумњу да је није препознао.<br />Неколико минута касније, авион са мојом посестримом одлепио се од писте.<br />Ја бејах одлепио од среће што се све тако добро свршило.<br />Седох на аутобус и упутих се у град.<br />Убрзо сам био у Станици полиције.<br />-Где ти је мегазвезда? – питали су.<br />-А где су вама ови што их тражи Хаг? – упитах ја њих.<br />У станици завлада мук, као да су видели Карлу дел Понте а не мене.<br />Ујутру, подбули командир Станице ме је позвао и рекао:<br />-Са оном суперзвездом прешао си све границе. Од сада има да радиш само оно за шта си способан.<br />Три дана касније на пост рестанту чекала ме је разгледница.<br />На полеђини је писало:<br />„Поздрав из...“!<br />Три тачке на крају реченице значиле су да ми мега звезда шаље разгледницу с три палме на отоку среће.<br />-Види како се држи обећања. Можда је требало да захтевам да ми обећа један добар секс! .- рекох себи у себи и уздахнух као и увек када бих погрешио у избору.<br />Ускоро сам добио нову улогу у нашој полицијској држави.<br />Овога пута имао сам задатак да обезбеђујем једну школу, чија се историја дели на два периода.<br />Први период трајао је од оснивања школе, па до мог ступања на дужност.<br />Други период протезао се од мог ступања на дужност, па до у вечност.<br />У дворишту овог храма знања пре појаве мене у животу и раду овог просветног објекта ујутро се затицало више шприцева и осталог санитетског материјала него у осредњој фармацеутској индустрији.<br />Својим положајем школско двориште није толико одговарало деци која су слободно време проводила бавећи се спортом.<br />Међутим, двориште се простирало на више него повољној територији за оне који су пред одлазак у спортску кладионицу уносили у себе мало среће.<br />И то само оне која се може изазвати хемијским супстанцама, тако преко потребним за клађење.<br />Тако су они у дворишту ишли из фикса у фикс.<br />А у кладионици – из икса у икс.<br />Мени је припала часна дужност да сачувам одличне ђаке од погубног утицаја улице.<br />Морам да признам да ја до тог тренутка нисам ни знао да су то: дрога, кладионице и криминал.<br />Неколико првих дана у школском дворишту се није ништа догађало, па сам највише времена проводио у кладионици.<br />Кладионица се налазила на прилично згодном месту.<br />Дакле, тик уз школу и служила је великом броју ђака и добром броју професора за ваннаставне активности.<br />Једног професора физичке културе питао шта ће он у спортској кладионици?<br />-Па, ово је за мене природно окружење. Овде би требало да залазимо само ја и професор математике. Ја, зато што су кладионице чврсто везане за спорт, коме припадам и ја као свршени дифовац, а професор математике зато што је за клађење потребно извесно логично мишљење, а без таквог нечег Природно-математички се не може завршити.<br />Ја сам га гледао са великим неразумевањем.<br />Зато га још једном упитах:<br />-Човече, зар не видиш да својим примером лоше утичеш на ученике.<br />-А, хоћу ли као добар пример добити мало већу плату? - на моје питање обратио ми се питањем као и свако ко хоће да избегне одговорност.<br />Осим ученика и професора, у кладионици своју срећу тражили су и остали мештани из околине.<br />Један од њих ми је одмах запао за око.<br />У једном тренутку непажње пришао сам му и питао:<br />-Брате, како пролазиш!?<br />-Кроз сито и решето, брате!<br />Видим ја да је реч о Дорћолцу, увек спремном за разговор, па сам наставио са информативним разговором.<br />И то причамо, зезамо се, ово оно, опуштено брате, не бих ли од њега извукао неко обавештење о стању на терену. Прво што сам га питао било је:<br />- Шта Дорћолац каже уместо „ало“, брате?<br />-Уместо „ало“, Дорћолац каже, јави се, бре, да ти не бих јебо матер! Чекај, а зашто ме ти зовеш Дорћолац, кад сам ја Земунац!?<br />-Земунац! Још боље, брате. Е, онда сам прешао на пропитивање:<br />- Шта Земунац каже кад улаже новац у банку?<br />-У, ал ти је питање. Кад улаже новац у банку, Земунац каже, дај лову, иначе ћу све да вас побијем.<br />-А ви Земунци, знате ли на чему сте са адвокатима?<br />-Знамо, брате. Ми смо са адвокатима на јеби се матер.<br />-По чему се препознаје рукопис којим Земунац исписује графит?<br />-Рукопис се, брате, препознаје по томе што на графиту увек пише: „Још осам година, 324 дана, шест сати и тридесет осам минута“.<br />-А зашто ви Земунци лети не носите чарапе?<br />-Зато што лети волимо да идемо боси по глави.<br />-Где се са Земунцем можеш наћи, а да ти не прети никаква опасност?<br />-Па, брате, зна се. У читуљи.<br />- А да ли би ми помогао и рекао како Земунац завршава купање у базену?<br />-Па... На дну. Где би друго?<br />-Који цвет Земунац највише воли?<br />-Црну ружу на врату, брате!<br />-Како Земунац решава укрштене речи?<br />-Мушки потомак, три слова, водоравно. Чомбе, знаш ти, јебо те.<br />-Како Земунац плаћа адвоката?<br />-Дођеш ми пет сома, матори!<br />-А зашто Земунац носи поцепане чарапе?<br />-Па, да види, брате!<br />-Да ли је истина оно што се прича да си типовао бабу за педесет евра?<br />-Па, педесет евра баба, педесет евра деда... Накупи се, брате.<br />-А шта каже Земунац кад му неко приђе с леђа и непосредне близине?<br />-Брате, почеши ме мало ниже!<br />-Шта Земунац никад не издржи до краја?<br />-Доживотну робију, брате!<br />-Кад се Земунац најбоље скоцка?<br />-Кад треба да се појави као заштићени сведок.<br />-А шта каже Земунац кад види своју слику на потерници?<br />-Јебо те. Сви ме траже.<br />-Како се Земунац удвара девојци?<br />-Седне поред ње, после извесног времена је лупи по рамену и каже:<br />-Е, оћеш да се урадимо?<br />-Кад Земунац добија надимак?<br />-Кад више ни сам не зна како се зове.<br />-Како се прави портрет Земунца?<br />-Кредом на асфалту.<br />-Шта се чује кад Земунац наплаћује дуг?<br />-Ништа, брате. Од пригушиваче се ништа не чује.<br />-А како Земунац организује састанак с девојком?<br />-Брате, направи јој сачекушу.<br />-Рекли су ми да се зовеш Пера?<br />-Ако мислиш на Перу званог Ђока, онда се он зове Жика звани Лаза, а ако мислиш на Перу званог Тенкре, мене нико и не зове, ја овде у кладионицу увег дофурам сам.<br />-Мило ми је што смо се упознали.<br />-Мило. Па ти се зовеш исто као и онај наш пајташ из Црне Горе. Е, да сам јуче укокан, не бих знао да ћу једнога дана да упознам Мила. Браво мајсторе, а од кад си с онаквог положаја прешао у полицију.<br />Ја само слегох раменима, и удаљих се из коцкарнице.<br />Кад сам у Станици полиције писао извештај, износећи сазнања до којих сам дошао, и пошто га је прочитао командир, очекивао сам макар похвалу.<br />Уместо тога, командир ме погледа сажаљиво и рече:<br />-И ти се налетео на Перу, званог Тенкре. Е, он ти је Земунац исто као што сам и ја Харлемовац. Ајде, бежи ми с очију.<br />То ја и учиних и упутих се у свим преосталим правцима.<br />Кад сам се нашао тамо где сам кренуо, помислио сам, а зашто ви, не пређете на цивилно служење полиције?<br />Неко ће се питати, а од кад сам ја то са самим собом на ви?<br />На тако нешто ја имам само један одговор.<br />Кад службено разговарам сам са собом, ја се себи увек обраћам са ви.<br />-Цивилно служење полиције, чекај, а да ли тако нешто у пракси наших унутрашњих послова постоји.<br />-Како да не постоји. То ти је кад полицијске послове радиш у цивилу.<br />-Па, зашто ми то раније нисте рекли? – питао сам се. –Да сам знао да тако нешто постоји, ја бих одавно узео она два три одела од шанера, и сад бих био најобученији припадник Полицијске станице од њеног оснивања до данас.<br />Кад сам после неколико дана своју намеру да се пребацим на цивилно служење полиције саопштио командиру, он ме је нетремице слушао, а онда затражио чашу воде и кашику шећера.<br />Кад чују генијалну идеју, припадницима ресора унутрашњих послова редовно падне шећер, па се морају враћати на дужност помоћу чаше воде и кашичице цукера.<br />Чим се мој командир повратио од почетног искушења за свој напаћени мозак, само је прошапутао:<br />-Иди, бре, дођавола, само ме остави на миру.<br />-Ок! – узвикнуо сам, само ми то метните и на папир.<br />Пошто сам добио препоруку, убрзо сам се нашао у једном од одела, сад више не знам којих, да л је било Долче, или је било Габана, јебем ли их, али, да се то не протумачи како ја имам нешто против права на различитост.<br />Мој први задатак је био да на терену организујем доушничку службу.<br />„Ништа лакше“, помислио сам. Па, до сада су ми све цинкарили и кад сам био у униформи. Можеш само да замислиш шта ћу да чујем кад се на улици појавим у оделу. И сетио сам се, да знаш. Није било ни Долче, ни Габана. Било је Версаће, и то не од покојног Ђанета, него од његове сестре Донателе. Јесте. Њено. Како не знаш за Донателу. Она с увек пуним устима. Е, та.<br />Прва локација коју сам одабрао за свој информативни рад била је кладионица.<br />Кад сам се појавио тамо у оделу, из више грла чуло се:<br />-Уууууу!<br />А само је Тенкре узвикнуо:<br />-Јеботе!<br />Сео сам и питао:<br />-Момци, шта има ново у крају?<br />И таман кад сам помислио да ћу информације неопходне за решавање макар једног убиства, више пљачака, силовања у лифту и ван њега, као и многих других злочина који су чекали да буду решени, а можда ми падну шака и она двојица преосталих, кладионицом је завладао мук, какав се овде није чуо још док су ове просторије биле седиште Адвентиста седмог дана.<br />-Шта је момци. Ћутите, а. Фрка... – пробао сам ја без формалности.<br />Била је мртва тишина, а само се у суседној згради чуло како се по ходницима мува једна зунзара.<br />Тада се јави Тенкре:<br />-Брате, да ти кажем. Док ниси био у цивилу, крај те уважавао. Ти знаш како се у нашем народу поштује униформа. Док си био у униформи, ми пред тобом нисмо имали тајни. Али, сад кад си се маскирао у тај цивил, ти си, брате, за нас један обичан дрот. А са дротовима, брате, у крају се не разговара ни код брице, а камоли у кладионицама и сличним храмовима овдашњег културног живота.<br />Није мене један Тенкре могао да одагна са зацртаног пута.<br />Али, где год сам се појавио и покушао да успоставим било какав дијалог, па и равноправан, ако је то било неопходно, свуда сам наилазио на зид ћутања.<br />Најзад, свратих и код брице.<br />Чим сам сео на столицу, брица рече свом шегрту:<br />-Мали, питај господина, да ли хоће шишање или бријање.<br />Пошто сам се определио за шишање, пробах још једном, али се брица није дао упецати.<br />Покушах да добијем на времену, па кад је завршио са шишањем узвикнух:<br />-Иди до главе!<br />Из бријачнице сам отишао са нулерицом, али са мном нико ни једну реч није хтео да прозбори.<br />После сам слушао легенде о томе како је брица изуједао рођени језик, јер је то био једини начин да га некако задржи за зубима.<br />У Станици полиције је требало написати било какав извештај.<br />Пошто нисам прибавио ни једну информацију, могао сам само да напишем да сам неколико пута опсовао државу.<br />Зато сам у извештају предлажио да се против мене предузму одговарајуће мере, јер ко зна шта се крије иза ових напада на саме темеље домовине нам миле, друштва и наше европске будућности.<br />Пошто сам предао извештај шефу, он ми је рекао:<br />-Буразеру, ниси ти за цивилно служење у полицији. Врати се ти тамо одакле си нам дошао.<br />И тако сам се ја вратио у униформу.<br />Кад ме је видео, командир Станице полиције је затражио хитан одлазак у инвалидску пензију.<br />То сам ја схватио као шансу која ми се пружа да попуним огромну празнину коју би он, евентуално, својим одласком оставио иза себе.<br />Али уместо да напредујем тамо где је, врх брате, ја сам почео да се ширим лево и десно.<br />Са тако повећаном килажом и нисам могао да очекујем неки пад увис.<br />Када ми је после извесног времена нови командир, дакле лице које је дошло на то место уместо мене, рекло да сам због побуне у једном нашем затвору, послат тамо као испомоћ, хтео сам да одбијем наређење.<br />Пре него што сам на тако нешто и помислио, нови командир ми је рекао да то могу да учиним, уколико желим да се прикључим робијашима.<br />Нашао сам да је ипак у затвору боље бити на страни стражара, па сам од одбијања наређења за извесно време одустао.<br />Стигао сам у затвор у коме су се робијаши побунили негде пред зору.<br />А већ после два сата ситуација у овој казнено-поправној установи била је потпуно иста као и кад сам се ја појавио.<br />Наоружаног до зуба поставили су ме на једну од осматрачница.<br />Питао сам зашто је потребно да баш ту свијем своје митраљеско гнездо?<br />Командант јединице која је учествовала у гушењу побуне запретио ми је да ће ми бацити сузавац у очи, ако будем још једном постављао било какава питања.<br />У наредних неколико дана затвор је посетио министар унутрашњих послова, неколико страних амбасадора, дошла је група бабетина из неке стране невладине организације, стигли су новинари из свих редакција, а мени се чини да сам ту негде видео и ону Кристину Аманпур из СИ ЕН ЕНА.<br />Зато ми није ни чудило што ме ова побуна подсетила на ратове у којима нисмо учествовали.<br />Мој задатак је остао непромењен. Требало је да под а, уочим да се нешто креће, и под б, у покретну мету пуцам без размишљања.<br />Али, да нисам размишљао, ја бих данас имао на души и министра унутрашњих послова, и Кристину Аманпур, и сву светску штампу радио и телевизију, па и оне бабетине из невладине организације.<br />Јер, ја не само да сам их видео како се крећу, него су ми све време били на нишану.<br />Данас када се сетим тих историјских догађаја понекад помислим да сам у вези оних бабетина требало да поступим стриктно по наређењу.<br />Спасило их је то што никад нисам био сигуран да ли су те бабетине уопште у стању да се крећу, а мени је наређено да бијем по свему што мрда, а да оно што је парализовано не дирам.<br />После једно два месеца, захваљујући нашој политици да се овакве ствари решавају мирним и демократским средствима, сви робијаши су помиловани, па је тако решена и ова побуна.<br />Заједно са робијашима престала је и потреба за нама који смо се бринули за ред, рад и дисциплину, као и поштовање правилника о понашању у једној овако реномираној кући.<br />Кажем реномираној, јер је овај затвор постао толико познат у свету, да није било ни једне српске куће која би као наш бренд могла да се мери са затвором у којем је први пут у историји побуна решена тако што су испуњени сви услови које су властима поставили робијаши.<br />Пошто сам и ја дао све од себе да побуна добије хепиенд, а притом, морам да признам како су ми у томе много помогли медији, јер сам скоро свако вече био у ударним вестима свих земаља, по појави у Станици полиције ми је речено да се одмах јавим командиру.<br />Ушао сам на командирова врата без куцања, јер су била широм отворена.<br />Командир је стајао и одмах ми понудио своје место.<br />Ја сам се мало снебивао, а он ми је рекао:<br />-Господине, овој Станици ће бити част да јој светска звезда попут вас буде на челу.<br />-Ако вам требају светске звезде, зашто не пробате са неким из Фарме!<br />-Не, да ми Зорица Брунцлик седи на вашем месту, никад!<br />-А онда, покушајте са Ал Паћином. Серпико би баш добро дошао једној оваквој станици!<br />Пошто није смео да ми се супротставља, сада већ бивши командир је рекао да је неподељено мишљење колектива да је Серпико у односу на мене један обичан сероња.<br />-Ако је тако, онда ја ту више не могу ништа! – узвикнуо сам.<br />И тако сам се нашао на месту на којем су некада давно седели и један Вајат Ерп, и Џон Вејн, а и мој омиљени пандур Прљави Хари је умео да заседне у врућој столици која је била намењена мени.<br />И све би било у најбољем реду и о.к. да ја у историју свеколике српске полиције нисам ушао као пандур који је оборио Гинисов рекорд по краткоћи седења на врућој столици командира Станице.<br />Још нисам ни преузео дужност, кад ми је са терена јављено да се у оближњим улицама окупљају геј и лезбо суграђани и да се спремају да парадирају као да је први мај, а не један обичан септембарски дан.<br />А када су ми извори информисања дојавили да они носе и транспаренте из којих се јасно види да имају нешто против свог положаја у друштву, то сам протумачио као акт уперен против постојећег режима и одмах се ставио на чело својих непобедивих легија.<br />Пошто су ми се у нападу придружили још и локални мангупи, пензионери и грађани који су убеђени да је бити педер нешто назадно, а у сваком случају није српски, кренули смо да разбијемо антивладине демонстрације оних који можда и праве разлику међу расама, нацијама, вероисповестима и класама.<br />Али, међу половима ти неће да направе разлику по цену да им све кости поломиш.<br />Пошто смо исукали пендреке, улетели смо међу топлу браћу Србе и сестре Српкиње па стадосмо да их на буљуке растерујемо са територије коју је запишала моја Станица полиције.<br />Но, не лези враже.<br />Ускоро се на лицу места појавило све што се бави новинарством, не само у Србији, него и у свету уопште.<br />Од телевизијских камера, фотоапарата и диктафона уопште није могло да се прође, што је умањивало ефекте наше интервенције.<br />Пошто смо се осетили као полиција која је ометена у вршењу свога посла, наредио сам да се пендречи све што нам се нађе на путу.<br />И можда би данас педери били протерани из наше земље, да се у овај сукоб није умештала војска.<br />Бројно надмоћнија, а потпомогнута тенковима, авијациојом и дипломатском подршком из иностранства, војска нас је потиснула.<br />На крају, да не бисмо трпели даље губитке наредио сам безусловну капитулацију, верујући да ће наша Станица бити заштићена неком резолуцијом Савета безбедности. .<br />Кад смо положили оружје, у Полицијску станицу упао је министар полиције видно блед и под високим крвним притиском.<br />-Јеси ли ти полудео да бијеш геј популацију! – викао је први човек полиције колико га је грло носило. –Шта ће свет да мисли о нама!?<br />Ја покушах да објасним како и нисам знао да су оно педери. За мене је било довољно што су против власти, па да не гледам где бијем.<br />-Реци ти то међународној јавности! – викао је министар. – После овога ми не да смо корак даље од Европе, него вероватно на тај Континент никада нећемо доћи.<br />-Вала, ако су дошли Стари Словени, стићи ћемо некако и ми у Европу! – викао сам за министром, који се удаљавао у правуц седишта владе где ће исте вечери поднети неопозиву оставку.<br />Да српска јавност искрено није била на мојој страни, ко зна како бих ја завршио.<br />Али, огромна већина становника Србије делила је моје мишљење гледе светске педерастије и тајно ми је аплаудирала.<br />Знало се то и у влади, па како су се приближавали избори, нису били спремни да ме отерају, јер би то значило губитак не само већине у скупштини, него и власти на локалном нивоу.<br />Зато је медијима допуштено да ме блате још извесно време, а онда је министар, коме премијер није усвојио оставку, једнога дана изашао пред камере и најавио аферу каква се до сада није појављивала на овим просторима.<br />Они медији, невладине организације и појединци који су тражили моју главу, окренуше се у правцу те афере, и тако ме оставише на миру.<br />Једнога дана срео сам се са Касандром, трансвестиитом из краја и преко њега поручио браћи педерима да је онај напад на њих плод трагичне грешке.<br />-Да сам ја знао да оно што пише на њиховим транспарентима није ништа озбиљно, никад их не би напао! – додао сам на крају, тек да бих рекао још нешто.<br />Неколико сати касније из геј-лезбијског врховног штаба ми је поручено да ми је све опроштено.<br />С олакшањем у срцу и миром у души сачекао сам решење којим ми је одузета Станица полиције.<br />Тако сам премештен на нову дужност.<br />А нова дужност је била – повратак у пређашње стање, или што би рекли ови који немају појма шта то значи, реституцио ин адјекто.<br />Нашао сам се на новом почетку.<br />Испод мог нивоа у полицији били су само ученици Школе унутрашњих послова у Сремској Каменици.<br />И то не сви.<br />Него они који су имали просечну оцену испод два плус.<br />Као таквог полицајца, где би ме друго бацили него зверима.<br />Значи на улицу.<br />Патролирајући, све чешће сам помишљао да се моја каријера приближава крају.<br />И већ сам почео да размишљам колико ми је остало до пензије.<br />А Бога ми, мислио сам и на то колико ће ми остајати од пензије.<br />Уз помоћ стручњака израчунао сам.<br />До пензије је било далеко.<br />А од пензије ми неће остатијати ништа.<br />Значи, за пензију нисам још испуњавао ни најминималније услове.<br />Шта ми је преостало, него да почнем да се бавим хонорарним радом.<br />Једнога дана сретнем Тенкреа и пожалим му се на свој положај у друштву.<br />-Што ми то одмах ниси рекао, него се млатиш по полицији!- извргао ме Тенкре дубокој критици.<br />После неколико дана били смо у кабинету познатог српског контраверзног бизнисмена Симе Слине.<br />Кад је видео Тенкреа и мене, Сима звани Слина је рекао:<br />-Сачекајте ме у ходнику, имам тежак разговор са Паблом из Колумбије.<br />Пошто смо се вратили у ходник, питао сам:<br />-Је ли, бре, Тенкре. Колико може да буде тежак тај разговор са Паблом.<br />-Па, једно две три тоне! – уздахну Тенкре.<br />-Какве сад две тоне? – питао сам, више онако да Тенкреова не остане последња.<br />-Кокаина, мороне! – рече Тенкре.<br />После тога, ћутали смо, јер је држање језика за зубима закон у контраверзном бизнису.<br />Најзад Сима Слина нас позва и рече:<br />-Седите, господо. Шта треба.<br />Тад се Тенкре јави за реч и рече, мало је једна реч за оно што бих ја имао да кажем.<br />-Па, онда причај, али немој да ми сереш као да си политичар! – рече Сима Слина и наточи нам без питања по један виски.<br />Тенкре је упознао Симу Слину са мојим случајем.<br />Мој случај се укратко састојао у томе да ја више нисам могао да живим од плате обичног полицајца.<br />Како је за конкурс за пријем телохранитеља у компанији нашег домаћина био стално отворен, предложено је као у диспозитиву.<br />-Значи, умеш да се нађеш између мене и метка? – упита Сима Слина.<br />-Уме!- рече уместо мене Тенкре.<br />-Онда, примљен си! – узвикну Сима Слина и показа нам врата.<br />Пошто смо изашли, Тенкре ми рече да је десет посто од онога што будем добијао његово, али да ћу ја лично од њега имати заштиту не само од домаћег, него и међународног криминала.<br />Већ сутрадан, додељен сам ћерки Симе Слине.<br />- Има да је чуваш ко очи у глави! – чуло се из једне од највреднијих српских глава, уцењене са многих страна на више милиона.<br />Да ли треба рећи - у разним валутама.<br />И тако сам ја пратио малу у животу, а ни с хонораром, за разлику од многих глумаца, певача и новинара, нисам био незадовољан.<br />Но, како полиција тражи целог човека, а ја сам јој се могао понудити само у деловима, све чешће се показивало да много озбиљније схватам хонорарни рад, од редовног посла.<br />То је значило да сам умео понекад и да не одем на посао, јер сам истовремено морао да будем у служби клинке од Симе Слине.<br />Чист сукоб интереса, помишљао сам у тренуцима напада гриже савести.<br />Али, убрзо бих одагнао ту врсту преживелог размишљања и враћао се савременим схватањима.<br />То је значило да ме све више болео ђока за полицијски посао, а да сам се све више ангажовао у професији телохранитеља.<br />Једнога дана, док сам клинку џипом пребацивао са тениских терена на часове енглеског, приметио сам у ретровизору да ме неко прати.<br />Покушао сам да проготнитељима заметнем траг.<br />Осим појаса за везивање, клинку сам припасао и својим каишем.<br />Убацио сам се у одговарајућу брзину.<br />Дао сам гас.<br />И започео вратоломно да возим.<br />Још и дан данас ме боли вратни пршљен од те вожње.<br />Гуме су шкрипале.<br />Мотор је давао све од себе.<br />Брисачи су радили, иако их нисам укључио.<br />Са радија се чуо глас неког турбокулозног певача.<br />Али ускоро сам морао да станем, јер сам иза себе видео ротирајуће светло.<br />Аутомобил који ме је пратио, нагло се приближавао.<br />Мислио сам, да ли да пуцам у малу, да не би непријатељу жива пала у руке.<br />-А затим ћу пуцати и себи у главу!- па нека Сима Слина од мене после ради шта хоће.<br />Баш кад је требало донети коначну одлуку, оно возило са ротирајућим светлима укључи завијајућу сирену.<br />- Збогом свете! – рекох.<br />Мала ме погледа и рече:<br />-Шта збогом свете. Немој ти мени овде да изиграваш лептирића, шаренића, којем прети игла клета, него, скини са мене овај твој опасач и води ме кући.<br />-Како да те водим кући, кад се управо догађа киднаповање тебе! – рекох и зарих главу у шаке.<br />Уто, онај аутомобил са ротирајућим светлима и завијајућом сиреном мимоиђе џип у којем сам био са малом и оде у непознатом правцу.<br />Још једном се погледах ретровизору, за који морам да кажем да је једини део џипа које је у себи имао нешто ретро.<br />Био сам потпуно сед.<br />Више бих волео да сам апсолутно ћелав, него што сам био потпуно бео.<br />- Човече, шта се догодило с твојом косом? – питала је мала.<br />- Ништа, зашто? -правио сам се луд, иако баш нисам био ни нешто нарочито паметан.<br />-Ма, баш ме брига! Твоја ствар! Води ме кући! – нареди мала и ја се упутих у правцу виле у којој је мирним, породичним животом живео Сима звани Слина.<br />Кад сам стигао, присутна стража замало није пуцала на мене, јер ме онако оседелог нису препознали.<br />Пошто сам предао малу, одлучио сам да посао телохранитеља и није најбоље решење за мене.<br />-Пензија! То је оно што ће те учинити срећним!- узвикнух с болом у души.<br />И пошто сам јавио Тенкреу да напуштам службу код Симе Слине, упутих се у Станицу полиције којој сам припадао да изразим жељу за одлазак у пензију и препуштање свог места неком од ових млађих.<br />Кад ме је чуо, командир само рече:<br />-Заборави. Да постоје ти млађи, одавно бисмо те отпустили. Него седи ту у Станици. Даћу ти неки административни посао.<br />И тако сам ја премештен на шалетер за издавање разних докумената, од пасоша, па преко личних карата, све до возачких дозвола.<br />Када сам негде око осам сати ујутро први пут ступао на нову дужност, испред Станице полиције отегао се километарски ред.<br />Да су овај километарски ред чинили задовољни грађани, онда би појава која ми се указала пред очима и могла да се назове овим именом.<br />Да је српски језик истанчан онако како је то ситуација захтевала, ово изражено у километрима, звало би се неред.<br />Да не употребљавам неку ружну реч, као што је хаос на пример..<br />Улазећи у Станицу упитао сам дежурног откад се ово протеже испред нашег другог дома.<br />-Па, има томе неколико месеци! – одговори ми колега.<br />-Како да ја то нисам раније примећивао? – питао сам више себе, него њега.<br />-Па, вероватно те је болео ђока за ову појаву, јер феномен није припадао делокругу у коме си се вртео! – правио се пандур паметан, што му је био узалдан посао.<br />-А зашто протествују? – одлучио сам да ми ово буде задње што питам.<br />-Не протествују, него чекају да им се издају нови пасоши. Откад је укинута шенгенска, чак и они који немају пара да купе карту за градски превоз, хоће да имају нови пасош да би могли да путују на ваневропске континенте. Ако им, као, искрсне нека прилика да скокну иза линије на којој се додирују земља и небо...<br />-Шта ће им пасош, кад они немају услова ни лифтом да се возе! – узвикнух ја.<br />Пошто сам то рекао гласније него што је требало, она маса поче да се комеша.<br />Чули су се и прилично неповољни изрази, како за владу, тако и за опозицију, а ни сама држава није пролазила боље.<br />Што се мене тиче, нису ме помињали.<br />Али, мајку, оца, брата, сестру и све по списку поменули су ми у сексуалном контексту небројено пута, да то није нормално.<br />Јеби ми и оца и матер, ако лажем.<br />Пошто ми је претио и линч, из зграде излете вод жандармерије и стаде да у нереду уводи ред.<br />Дошло је до пендречења, а сузавац се лио у количинама какве нису биле виђене од сахране Јосипа Броза, званог Тито.<br />Пошто је неколико десетина коловођа ове побуне похапшено, успостављен је ред, па сам и ја могао да ступим на дужност.<br />Испред шалтера сам угледао брата од стрица, којег нисам видео последњих десет година, био је ту и мој кум, а ујак ми је давао знак како су му сина у малопређашњој интервенцији ухапсили.<br />У огромној маси непознатих људи, приметио сам и неколико комшија, другова из детињства, а када сам међу присутнима препознао и Тенкреа, схватио сам да овде стварно нема ни по бабу, ни по стричевима.<br />Него, ко је данас стигао, стигао је, а ко није, имаће прилику да извади нови пасош у наредном периоду.<br />Кад је дошао крај радног времена ја нисам више видео на очи.<br />Излаз из тренутне ситуације пронашао сам пипањем.<br />Одакле ми се у рукама нашао и бели штап, ја ни данас не умем да објасним.<br />Нешто ми је говорило да је то Тенкреово масло.<br />Па, и заслужио сам то, помислио сам.<br />Јер, Тенкреов захтев примио сам преко реда, ризикујући да ме се ујак одрекне преко новина.<br />Што се обистинило већ у сутрашњем броју.<br />Из плаћеног огласа схватио сам да се и ујак слаже да не сме ни по бабу, ни по стричевима.<br />„Али, по мајчиној линији може и мора“, било је истакнуто масним словима, болд и италик.<br />„Е, вала да се ја свађам са ујком због нових пасоша нећу, макар се више никад не појавио у Станици полиције!“, рекао сам кад сам проверио да ме нико не прислушкује.<br />И већ сутрадан нашао сам се на заслуженом боловању.<br />Период који је био предамном искористио сам да прикупим документа која ће ми омогућити дефинитивни разлаз са полицијом.<br />-Са полицијом да, али не и са овим послом! – узвикнуо сам и већ после неколико дана понуђено ми је да се бавим пословима безбедности на једној утакмици високог ризика.<br />-Игра се дерби! – рекао нам је старешина јуришног одреда. –А ви знате како то код нас изгледа.<br />-Ако неко не погине, резултат се сматра нерешеним! – узвикнуо сам да бих показао како познајем материју.<br />Пред сам почетак утакмице, ја сам био распоређен тако да као полицајац у цивилу мотрим на понашање навијачке групе која је сама себе називала најгорим именима.<br />Онда можеш да замислиш која је имена користила кад је супарничком табору требало јебати матер.<br />Говор мржње је за речи које је користила ова навијачка група чиста поезија.<br />И то не нека мисаона.<br />Него дечја.<br />Уз себе сам имао своју моторолу која је ми је омогућавала комуникацију са штабом ове операције.<br />Једно петнаест минута пред почетак утакмице, стадион је био дупке пун.<br />А ја сам се налазио тамо где је било најгушћа насељеност.<br />После звиждука судије, противничка екипа, обучена у црно-беле дресове кренула је са центра.<br />Већ у првом минуту на жалост мог непосредног окружења било је један нула за њих.<br />Међу црвено-белима настао је мук.<br />Видевши да у таквој тишини од мене неће бити безбедносне користи, као стари „гробар“ нисам могао да сакријем емоције.<br />Поготово што сам на супротној страни стадиона, тамо где су седели „гробари“ видео како маса растрже једну надувану лутку.<br />Да смем, ја бих и сад и на Бе 92 поновио оно што су они тада певали.<br />И то не као неки аутсајдер.<br />Него као инсајдер, што ми је на овој утакмици и био задатак.<br />Усред оне тишине, на овој страни стадиона, једини који се могао чути био сам ја:<br />-Циганске пичке! Циганске пичке! – викао сам колико ме грло носило.<br />Појма немам шта се се касније догађало са мном.<br />Последње чега се сећам било је како ми једна циганска пичка гура навијачку бакљу у уста.<br />Ја сам хтео нешто да кажем, али управо је то искористио онај делија, и гурнуо ми бакљу до балчака.<br />Сад ти је ваљда јасно зашто је то био мој ватрени говор.<br />Освануо сам у болници.<br />Убрзо поред мене су протутњали представници власти<br />Њих су поред мог болесничког кревета непрекидно сликале разне телевизијске екипе.<br />Као кроз сан сам чуо изјаве званичника да ће се са хулиганима ова власт дефинитивно обрачунати.<br />О мени нико није изговорио ни једну реч.<br />После политичара, око мог болесничког кревета окупили су се медији.<br />Био сам у полусну, али сам јасно чуо представнике јавности да је за овакво понашање одговорна актуелна власт.<br />О мени нико није проговорио ни слово.<br />Онда су се око мог болесничког кревета сјатили представници невладиних организација.<br />Иако ми се вртело у глави, чуо сам их како говоре да су за овакво понашање хулигана криви и власт, и опозиција, и медији који их подржавају.<br />Мене ни у цивилном сектору нико није поменуо.<br />Најзад, стигли су и представници клубова који учествују у вечитом дербију.<br />Док су зујале камере, поздравили су се међусобно говорећи како ово нису направили навијачи, него хулигани који са спортом немају никакве везе.<br />Мене нико ништа није питао.<br />Најзад, дошли су и хулигани који навијају за црно-беле.<br />И док сам се ја враћао у кому, чуо сам их како говоре да ће се за ово кад-тад осветити циганским пичкама.<br />За мене их је било баш брига.<br />Очекивао сам да ме обиђе и породица.<br />Али дежурни лекар ми је рекао да то не долази у обзир.<br />Било каква посета могла би да угрози твој опоравак! – речено ми је приликом визите.<br />Остао сам с тобом у овој соби. И сад кад те слушам како ћутиш, паде ми нешто на памет да би после свега што нам се догодило, и за мене и за унутрашње послове најбоље било да свако крене на своју страну.<br />Одлучио сам да се у полицију више не враћам.<br />Ти не брини. Доћи ће они већ доћи по тебе.<br />Па ћеш да видиш како ће они да ти извуку сваку реч.<br />Уосталом, још на почетку сам ти рекао да ме баш брига зашто си овде. Преостаје да скинем још ово парче газе, и да искорачим у слободу.<br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 153);">0000000000000000000000000<br /></div><br />Ђуро скида последње парче газе, устаје и као што смо рекли, стаје пред огледало.<br />Мало поправи свој општи изглед, а онда поздрави војнички.<br />Затим се окрене ка публици, поклони се и изађе.<br /><br /><br /><br /><br /></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-91214315261815232182010-09-06T03:37:00.001-07:002010-09-06T03:40:07.148-07:00Ivan Ivanović: Fudbal u delima Ivana Ivanovića<div style="text-align: justify;"><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgOdflGh8qQSP1IwbCRirorWQdkyrgUSuTWfghIoqAGFFJl0gZEu6zrf_jqEvfKxDQXw_0z6TiTRYqgcPMQIIoU2KXv8hoKFi7E44hAtb6MbigUVvh6cpEG01R96AZHstnhYKj-oYuJnd1L/s1600-h/ivanIVANOVIC.JPG"><img style="margin: 0pt 10px 10px 0pt; float: left; cursor: pointer; width: 164px; height: 200px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgOdflGh8qQSP1IwbCRirorWQdkyrgUSuTWfghIoqAGFFJl0gZEu6zrf_jqEvfKxDQXw_0z6TiTRYqgcPMQIIoU2KXv8hoKFi7E44hAtb6MbigUVvh6cpEG01R96AZHstnhYKj-oYuJnd1L/s200/ivanIVANOVIC.JPG" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5442098772251822098" border="0" /></a> У време одржавања Светског првенства у фудбалу у Јужноафричкој републици био сам позван од неколико медија да учествујем у анкети о Мундијалу. Разлог је свакако био тај што сам ја једини српски писац који је узео фудбал као тему за литературу. Ово учешће је било углавном површно, за дневну употребу, промашено. Анкете су биле саме себи циљ. Одговорио сам на општа питања која се могу поставити сваком познаваоцу фудбала. Ниједан новинар ми се није посебно обратио да детаљније образложим употребу фудбала у књижевне сврхе. Стога имам потребу да то учиним за читаоце Нове Алтере. При том ћу да занемарим психолошки и социјални аспект моје фудбалске литературе, а задржаћу се само на фактичким догађајима, који су ушли у моју књижевност.<a name='more'></a><br />Ја сам фудбалску тематику третирао у два романа и једној новели; романи су "Црвени краљ" и "Фудбалска генерација", а новела је "Лопта је округла". (Драма "Фудбалска грозница шездесетих" је синтеза ових дела.) Дела су међусобно повезана и претачу се једно у друго. "Црвени краљ" је испричан кроз призму фудбалера, Зорава Југовића алијас Зоке Кинга, момка који је дошао из јужних крајева Србије, запалио Београд и Југославију, угасио се у Америци. "Фудбалска генерација" је представљена кроз причу ветеринара из Дољевца Љубомира Стошовића односно Љубе Геџе, који репрезентује генерацију јужног круга, која је из своје провинције отишла на студије у Београд, учила живот на стадионима, да би се по завршетку студија вратила у провинцију да организује фудбалски живот. Ветеринар своју причу казује социологу спорта, новинару Слободану Коњовићу, који ту причу допуњава својим чланцима. "Лопта је округла" је казивање провинцијског фудбалског функционера, јавног тужиоца, Мике Коњовића, који пред Партијом објашњава како је дошло до ерозије његовог партизанског морала. Он за то окривљује фудбал.<br />Да видимо њихове приче.<br />"Црвени краљ" је написан у виду исповести фудбалера емигранта о томе шта му се дешавало у фудбалу. Фудбалер Зоран Југовић, познатији као Зока Кинг, прича своју животну причу из Калифорније, где игра за тим из Окленда, Крила Калифорније, крајем шездесетих година.<br />Кинг је измишљена, дакле фиктивна личност. Тај фудбалер није постојао. Ипак, конструисао сам га на основу стварних играча, слободно могу да кажем да сам у њега уградио фудбалере бунтовнике, какви су били Велибор Васовић, Зоран Миладиновић, Драгослав Шекуларац, Милош Милутиновић... Кинг се побунио против стања у југословенском фудбалу, зато је страдао. Такав какав је био није био потребан комунистичким властима, па је његова емиграција у Америку била последица његове непослушности, како на фудбалском терену, тако и ван њега. С правом је речено да је Зока Кинг био фудбалер бунтовник.<br />Поникао у градићу Курвинграду у Јужној Србији, прве фудбалске кораке је начинио на школском игралишту и на вашаришту. Рођени фудбалски таленат, врло брзо је стекао афирмацију међу љубитељима фудбала, али у локални тим Крила Мораве никако није могао да уђе, јер су ондашњи властодршци спречавали четничке потомке да се пробијају у врхове јавног живота.<br />Педестих година, кад се на дивљим игралиштима Курвинграда (Прокупља) појавио овај дечарац, у граду, као и у целом југословенском друштву, владају оштри идеолошки сукоби. У граду фудбал воде догматске снаге, а председник клуба је судија Мика Коњовић, човек партизанског кова и догматских схватања. Тренер фудбалског клуба Крила Мораве (Топличанина) је војно лице, мајор Ристовић, организатор спортског живота у тамошњем Гарнизону. Проблем младог талента је у томе што му је отац, као припадник четничког покрета Драже Михаиловића, у затвору. За војника мајора Ристовића то је довољан разлог да младића не позове у тим. Мајор, тренер аматер партизанске школе, типичан је представник догматског комунизма: у његовом тиму могу да играју само исправни омладинци, скојевци, партизански потомци, добри ђаци. За остале (слабе ђаке, мангупе, четничку децу...) у Ристовићевом тиму није било места. Проблем је био у томе што су ти остали били већи фудбалски таленти, а бар двојица од њих, Зока Кинг и Миле Мирис, вансеријски. /Надимак Кинг (Краљ) је Зоран добио на школском игралишту од професора енглеског језика. У српској провинцији постојало је неколико играча са тим надимком. Мирис је био надимак једног лесковачког фудбалера, левог крила Дубочице. У граду мириса (фабрике Невена, Здравље) овакав надимак је био логичан./<br />Проблем Ристовићевог идеолошког тима био је у томе што је стално губио утакмице. Конкурентски градови (Ниш, Лесковац, Пирот, Врање...) су били мање догматски, у њиховим тимовима су играли добри играчи а не омладинци. У Нишком подсавезу Крила Мораве су била на дну табеле и то су грађани у Курвинграда тешко примали. Кад су Крила потучена у Лесковцу од Дубочице чак са 6:0, у граду је дошло до побуне: навијачи су запалили стативе и од власти тражиле да смени управу. Комунисти Курвинграда нису имали куд, из клуба су отерали мајора Ристовића. С њим је отишао партизански морал у фудбалу.<br />Нови тренер Крила Мораве, Београђанин Диша Драгојловић, био је човек сасвим другог кова од мајора Ристовића: аполитичан, прагматичан, хедониста. Чим је дошао у град, разјурио је Рилетов војнички тим и довео са дивљих игралишта даровите клинце, на првом месту Зоку Кинга и Милета Мириса. За разлику од Ристовића, Драгојловић је знао како се игра фудбал и како се побеђује. За релативно кратко време успео је да створи одличан тим који је жарио и палио у Јужној Србији. У том тиму Зока Кинг се наметнуо као расни голгетер и постао најбољи стрелац Нишког подсавеза. За годину дана Крила Мораве су ушла у Српску лигу и доспела у врх табеле. Потучена је лесковачка Дубочица са 8:1 (Кинг је да шест голова а Мирис два!), што је у Курвинграду изазвало делиријум одушевљења. Навијачи су носили на рукама кроз град тренера Дишу и играче Кинга и Мириса.<br />Преломна утакмица била је између Крила Мораве и Крила Србије из Ниша за улазак у Другу лигу. Ту утакмицу су Крила Мораве добила са 3.0 (сва три гола Зока Кинг), али су је фудбалки форуми поништили и регистровали са 3:0 за Крила Србије. Утакмица је учинила да у Ниш пређу тренер Диша Драгојловић и играчи Зока Кинг и Миле Мирис. Крила Мораве ће убрзо постати прволигаш. (У стварности, то је била утакмица између прокупачког Топличанина и нишког Радничког. Раднички је у то време био моћан тим, а главни играчи су му били крила близанци Петар и Павле Мићић, са надимком копиљаци, и центархалф Чичевић, студентски репрезентативац Југославије. Утакмицу је добио Топличанин са 3:0 (сва три гола постигао је центарфор Буља Милићевић), али је утакмица поништена, јер је за Топличанина играо без регистрације извесни Ћивац из Куршумлије (код мене је то прволигашки фудбалер на одслужењу војног рока у Курвинграду, у неком другом граду се то десило), па је утакмица поништена, нову је добио Раднички и ушао у Другу а потом у Прву лигу, да би постао један од најбољих српских тимова.)<br /> Доласком у Ниш у Крила Србије, Кинг постаје фудбалска марка и на теренима широм Југославије прави чуда и својим играма намеће се као најдаровитији млади фудбалер у земљи. Разуме се да на њега бацају око два водећа српска клуба, Партизан и Црвена звезда (први контролише Армија, други Удба) и њихови босови се отимају ко ће да га доведе у своје редове. Њихова трка мерцедесима од Београда до Ниша завршава се тиме што Кинг прима паре и од једних и од других (позната афера Остојић). Велики скандал, комунистички врх осуђује аферу, следе драстичне казне. Зока Кинг је добио годину и по суспензије. Најгоре је прошао менаџер Црвене звезде, некомуниста доктор Лека Петровић (доктор Аца Обрадовић, легендарни доктор О), који је доживотно удаљен из југословенског фудбала. Његов грех је био што је тежио да професионализује фудбал и да послове клубова учини јавним. /Афера Остојић је била једна од највећих афера у послератном југословенском фудбалу. Фудбалер нишког Радничког Стеван Остојић је најпре потписао приступницу за Партизан и за то добио на црно приличну суму новца. Председник Партизана је у то време био генерал Илија Радаковић а тренер Хуго Рушевљанин. Потом у Ниш долазе челници Црвене звезде, председник клуба политичар Радован Пантовић, тренер доктор Аца Обрадовић, члан управе глумац Љуба Тадић... Они наговоре фудбалера да повуче приступницу Партизану и потпише за Црвену звезду, што овај чини. За то од Звезде добија на црно дупло већу суму новца него од Партизана! Кад је афера избила у јавност, затресао се не само фудбалски него и политички врх Србије! Ствар се завршила тако што је Остојић кажњен са две године неиграња, а менаџер Црвене звезде доктор Аца Обрадовић доживотно удаљен из југословенског фудбала. Кажњен је и председник Звезде политичар Радован Пантовић са годину дана суспензије, али је ту казну поништило Извршно веће (Влада) Србије. У време кад сам ја објавио роман, Радован Пантовић је поново на челу Црвене звезде, али као потпредседник Скупштине Србије и ресора унутрашњих послова, па сва моја страдања треба тражити у том контексту политичких збивања./<br />По издржавању казне Зока Кинг приступа трећем београдском клубу, Крилима Југославије, где постаје државни репрезентативац. Доктор О је протеран из југословенског фудбала, али су победиле његове идеје. Наступа време увођења пара у фудбал, голог прагматизма. Важно је победити, народ тражи игре. Фудбал се користи у политичке сврхе, идејна борба се преноси на фудбалски терен. Све што се скривено дешава у кулоарима комунистичког врха, на терену се види јасно као на длану. Преко фудбала ратују републике, комунистичка творевина Социјалистичка Федеративна Република Југославија се дрма и то се рефлектује на све стадионе.<br />Пошто је фудбалско тржиште постало слободно, богати клуб из Љубљане Словенија купује српског фудбалера Зорана Југовића (позната афера Бечејац). Србија одговара осудом и новом суспензијом Зоке Кинга. Избија међурепублички спор. (У стварности Олимпија из Љубљане је купила – тад се тај израз није употребљавао! – фудбалера Партизана и државног репрезентативца Радослава Бечејца за тада енормну суму новца, што је довело до нове велике афере у југо-фудбалу. Фудбалер је суспендован и кажњен. Са афером Бечејац завршава се ерозија социјалистичког морала. У фудбалу, и целом друштву, завладали су капиталистички односи. Тито пушта раднике у печалбу на Запад, разбијене су све илузије о комунистичком рају.<br />У таквим околностима, Зока Кинг емигрира у Америку, где може да игра без дозволе Фудбалског савеза Југославије. Сједињене државе не поштују правила Европске фудбалске организације, тамо се може играти без дозволе националних савеза. <br />У међувремену се Доктор О преселио у Америку и тамо организовао фудбалску игру која се у Америци назива сокером. Његов покушај шездесетих година није у потпуности успео, али је био пионирски и заживеће деценију касније. Играјући у Калифорнији, Зока Кинг постаје најбољи центарфор Северне Америке.<br />У својој исповедној причи, овај фудбалер открива тамну страну yu-ногомета, његово наличје. У роману срећемо надобудне политичаре који користе глад сиромашног народа за фудбалом да би учврстили своју власт, неморалне председнике клубова који користе играче да би водили слатки живот, корумпиране тренере који упропашћавају игру, потплаћене судије који намештају резултате, дежурне удбаше који шпијунирају фудбалере, речју друштво у распадању. Све што се дешава у југословенском друштву одсликава се у фудбалу, па игра постаје метафора друштва.<br />У условима дегенерисаног социјализма Кинг се формира као негативни јунак. Брз у ногама и бистар у памети, фудбалер упија у себе све што се дешава око њега и постаје краљ тог аморалног света. Он схвата да су комунистичке приче о најбољем од свих светова шарена лаж и да их живот демантује на сваком кораку. Усваја филозофију фудбалске игре да је живот гола борба у којој свако сваком задаје ударце и да је главни смисао живота да задаш више ударца него што их примиш. Тако је Кингов живот постао туча. Фудбалер се туче на терену и ван њега, гази све пред собом да не би био згажен, одбацује морал и усваја силу као основни резултат живота. Важно је победити, није важно којим средствима.<br />Али у часовима искрености и луцидности, поготово у Америци, Кинг открива да је његов живот у фудбалу био у ствари промашај и да је изгубио смисао. Играјући фудбал доживљавао је себе као краља, а у ствари је био сам кловн.<br />Зока Кинг је своју причу испричао говорним језиком улице, сленгом, са много сочних израза и псовки. Његов осврт на догађања у југофудбалу пун је горчине, сарказма и ироније. Прича је крајње истинита и уверљива, стога се у првом тренутку мислило да се под именом Иван Ивановић крије неки фудбалер.<br />У новели "Лопта је округла" сличну причу прича судија Мика Коњовић, споредни јунак "Црвеног краља", ујак фудбалера Зоке Кинга. Овај провинцијски функционер сведочи како је од партизанског чистунца постао обичан мућкарош и преварант. Његов дијалог са секретарима комитета показује да је Комунистичка партија била та која је убила своје револуционарне идеје и прихватила све постулате капиталистичког друштва. Он је то схватио онда кад га је Партија окривила за све оно што је по њеном налогу радио у фудбалу и једноставно га шутнула из спортског живота.<br />У роману "Фудбалска генерација" приповедач Љуба Геџа, дољевачки ветеринар, прича животну причу своје послератне генерације која је једини смисао живота видела у фудбалској игри. За разлику од Зоке Кинга, који је учесник стадионског фудбала, Љуба Геџа је припадник дивљег фудбала, или парафудбала. То је био онај фудбал који се играо на пољанама, у школским двориштима, на сеоским игралиштима, на провинцијским стадионима. Док је стадионски фудбал био колико толико регуларан, дивљи фудбал је био произвољан; први је контролисала држава и употребљавала га у своје сврхе, други је био ван контроле и служио за разоноду народа. Стога се може рећи да је Зока Кинг испричао причу о државном фудбалу, а Љуба Геџа о народном. Док је Кинг био актер фудбалске драме, Геџа је био учесник фудбалске фарсе.<br />Шта је све читалац могао да чује од Љубе Геџе? Дољевачки ветеринар је испричао како се играла прва послератна генерација која је по ослобођењу земље 1945. године пошла у школу. Од њега сазнајемо како се у Дољевцу најпре играло крпењачом а потом лоптом кад ју је донео један наставник; како су се такмичила села служећи се свим могућим подвалама, од којих је највећа била кад је Косанчић угостио дољевачке фудбалере пасуљем а после их сите и пијане потукао до ногу.<br />Затим видимо Геџу у курвинградској Гимназији где се такмиче одељења за првенство Гимназије у фудбалу. Иста сеоска фарса која се пренела у град; градско одељење преваром отима првенство сељачком. Фарса кулминира кад дољевачки гимназијалци закажу Гарићу утакмицу код силоса; како се променио распоред часова, то Дољевчани не могу да стигну код силоса на време; у одељење упада један мангуп из Гарића и отера професорку са часа, јер је фудбал важнији од школе.<br />Још у гимназији се Љуба уписао у огромну масу фудбаслких навијача која не може да замисли живот без фудбала и без које нема фудбала. Бити фудбалски навијач значило је освајање слободе у комунизму! Фудбалској генерацији су биле ускраћене политичке а дозвољене навијачке слободе: могао си да навијаш за који хоћеш тим, да на стадионима урлаш и псујеш а да те нико због тога не гони.<br />Генерација је отишла у Београд да изучава живот на факултету а учила га је на стадиону ЈНА (тад није било Звездиног стадиона). Видимо како су играли фудбал студенти у Студентском граду, на дивљем игралишту које су, по угледу на Будимпешту, звали НЕП-стадионом. Посебна је прича кад су у Београд 1956. године Руси дошли на миридбу са Титом и кад је на свакој тераси Студграда стајао милиционар да студенти не би нешто добацивали док совјетски руководиоци (Хрушчов) пролазе у блиндираним лимузинама (тад још није било аеродрома у Сурчину).<br />Круг се затвара кад Љуба Геџа дипломира ветерину и врати се у Дољевац да лечи стоку. Врхунац његове каријере биће кад постане председник дољевачког фудбалског клуба Моравац. Разуме се да ради све оно што су радили његови претходници, подмићује судије, намешта утакмице, продаје играче. Највећи успех му је био кад је вратио реванш Косанчићу за онај пасуљ: на првенству Општинске лиге, у борби за прво место и пролаз у Подсавез, Косанчић је победио свог ривала са 17:0 а Дољевац са 19:0 и имао бољу гол разлику!<br />Дољевачки ветеринар завршава своју причу: Испричао сам вам о генерацији која је најлепше године свог живота провела на фудбалским игралиштима. Која је умела да ужива у игри, да се лепо забавља, да се проводи. То су нам дали и ми смо то искористили.<br /> Онај који причу слуша, социолог спорта Слободан Коњовић, прилаже ветеринаровој причи своје текстове објављене у новинама (ради се о мојим текстовима које сам писао крајем седамдесетих година двадесетог века). Упознаћу Читаоца са филозофијом фудбалске игре како сам је ја кроз Слободана Коњовића дефинисао.<br />Фудбал је игра нашег времена.<br /> Социолог спорта (фудбала) Слободан Коњовић истиче 1978. године да је Фудбал игра двадесетог века јер адекватно одражава психологију модерног човека. То је колективни спорт, судар екипа састављених од појединаца који морају да се уклопе у колектив. У том погледу фудбал подсећа на савремену технологију у којој се индивидуални рад све више уклапа у колективни. У фудбалу, као и у технологији, могу да опстану само они појединци који своје индивидуалне способности подреде колективном интересу екипе. Ту нема места за бунтовнике (моји јунаци су бунтовници, у томе је њихов проблем).<br />Фудбал је рат.<br />Фудбалска игра има у својој бити многе елементе рата. Утакмица је нека врста рата између две екипе, у којој је једини циљ победа. Ту није важна игра. Да би тај циљ оствариле, екипе се специјално припремају, њихови генерали – стручњаци разрађују посебну тактику како да онемогуће противничке играче, укључујући у тај план и погибељну игру. Двадесети век је видео два велика светска рата (и много мањих), па је фудбал њихова репродукција на стадиону. Модерни свет је исувише навикнут на рат да би могао да га не репродукује у својим играма.<br />Фудбал је најпопуларнија човекова игра.<br />Узрок популарности фудбала треба тражити и у урбанизованом начину живота модерног човека. Тај човек на стадиону налази минимум потребне слободе које му град ускраћује. Притешњен огромним стамбеним блоковима, затрован смогом и отровним гасовима, обесправљен разним притисцима, човек на стадиону отвара свој вентил издушка и ослобађа из себе вишак енергије, либидо, и чини све оно што му цивилизација ограничава.<br />Све у свему, закључује социолог спорта Слободан Коњовић, фудбал је најпопуларнија игра човека нашег времена јер најверније одражава његов живот.<br />Фудбал се отуђио од човека.<br /> Социолог спорта сматра да се фудбал отуђио од народних маса оног тренутка кад је ушао на велике стадионе. Огромне грађевине, колосеуми наших дана, служе малој елитној групи одабраних фудбалера не да се на њима играју, него да зарађују хлеб. У исто време хиљаде градских дечака немају никакве могућности на асфалту и бетону да сậми играју, да буду актери, јер су стадиони намењени најмањем кругу одабраних. Масама, дакле, преостаје само да буду навијачи, да са трибина посматрају како играју изабраници.<br />Стадионски фудбал, наравно, као ни гладијаторске борбе, није забава, разонода, него борба, ако не за живот а оно за успех, за славу, за просперитет, за новац. Новац је у крајњој линији разорио све људске вредности фудбала као игре и свео га на "индустрију забаве" и на трговину људским вредностима. Велики фудбалски тимови организовани су као предузећа, власништво су најбогатијих људи света, њима руководе искусни и пословни менаџери који стварају профит, тренери организују игру као борбу за победу. Све је, дакле, подређено бизнису и новцу.<br />Фудбал је у служби политике.<br />Кад је реч о фудбалу, нема разлике у схватању филозофије ове игре у разним политичким системима: свуда је фудбал дигнут на ново култа: разлика је у томе што у капитализму иза тог култа стоји углавном приватни капитал, а у реалкомунизму државни. (Данас, падом реалкомунизма у Европи, то се донекле изменило: капитал је надвладао идеологију, па је власник једног од најбољих клубова у свету, лондонског Челзија, руски мултимилијардер Роман Абрамович.) У времену хладног рата спорт (и фудбал) се користио у циљу доказивања супремације датог политичког система. (Данас, после пада Берлинског зида, тежиште такмичења померено је са система и држава на клубове. Најбољи су они клубови који имају највише новца. Пошто су играчи постали роба, најбогатији клубови су у прилици да купе најбоље играче. То је довело до концентрације најбољих играча у мали број најбогатијих клубова. Новац је у потпуности изопачио игру, свео је на бизнис и индустрију. Тако се међусобно такмиче само велии и јаки, док мали не излазе из оквира својих региона.)<br />Фудбалски пророци.<br />У време кад је социолог спорта писао своја запажања чинило се да је фудбал у озбиљној кризи. Слободан Коњовић се посебно задржао на казивању двојице организатора и руководиоца фудбалске игре, Јулијуса Украјинчика и др Александра Обрадовића.<br />Ако је веровати једном од највећих менаџера ондашњице, Јулијусу Украјинчику, човеку без чијег посредовања није могао бити одржан ниједан значајнији међународни клупски сусрет, чији су клијенти били највећи фудбалски клубови као што су Реал, Бенфика, Интер, Милан, Манчестер итд., под тадашњим околностима век овог спорта, бар у Европи, веома је кратак. Менаџер није давао фудбалу више од две деценије живота. Сем традиционално фудбалске Енглеске, остале земље великог стандарда нису захвалан конзумент фудбалског спектакла. На локалним утакмицама све је мање публике, јер су потребе за забавом европских грађана све разноврсније и шире, тако да су фудбалу преостали само "рестлови" публике кабареа, бископа, балова и варијетеа, који из дана у дан нуде потрошачу све атрактивнији програм. Менаџер каже, крајем седамдесетих година, да су прошла златна времена кад је ратом осиромашена Европа гутала сваки иоле значајнији меч. Данас људи иду да гледају само фудбалске звезде као што су Пеле, Еузебио, Чарлтон... док за "ситне рибе" не показују готово никакво интересовање. Дакле, предвиђа Украјинчик, сама публика ће затворити фудбалске стадионе.<br />Други фудбалски пророк, у то време највећи бизнисмен југословенског фудбала и водећи менаџер америчког сокера, др Аца Обрадовић, мисли да је за кризу европског фудбала криво осиромашење садржаја фудбалске игре. За то није крив само, од свих анатемисани, Хеленио Херера, него гро фудбалских тренера који су прихватили његово гесло: лакше је не примити него дати гол! Из ове негације фудбала произишле су и остале: дефанзивна игра (све врсте бункера), премештање тежишта акције искључиво пред голове (то задовољство пружају гледаоцу у већој мери кошарка и рукомет), доминација атлетизма и безобзирности (што брише границу између фудбала и рагбија), као логична последица свега овога нестанак изразитих фудбалских личности. Све више се "утовљени силеџија" претпоставља тананом уметнику лопте. Такав фудбал, из кога нестају голови и асови који их режирају и постижу, губи гледаоце, који се окрећу на другу, атрактивнију страну.<br />Криза европског фудбала.<br />Да ли ће фудбал успети да се извуче из ове кризе? Јулијус Украјинчик предвиђа да ће фудбал да се пресели на неки други континент. Већ сада метрополе Латинске Америке граде нове, веће стадионе, пошто досадашњи, капацитета осамдесет до сто хиљада гледалаца, постају мали чак и за мечеве националног шампионата. По Украјинчику фудбал будућности је фудбал земаља у развоју, пре свих оних са црног континента. У тренутно ниском стандарду живота Африканци немају нарочити извор забаве. Фудбал им је најјевтинији, менталитетски најближи. Зато су готово у свим афричким земљама фудбалске инвестиције високе, стадиони ничу као печурке, а клима пружа могућност дванаестомесечног нон-стоп играња и масовне посете публике у чаробним тропским ноћима. Дода ли се томе да је одавно констатована изразита диспозиција људи овог поднебља за фудбал (брзина, одраз, окретност, снага и чудесни рефлекси), онда је задовољена и трећа претпоставка: могућност лиферовања играчког кадра на бесконачној траци. Менаџер сматра да ће овај трећи фактор убрзо избацити Африку и Африканце у врх. Неће се зачудити ако се за петнест-двадесет година као фаворити за освајање титуле светског шампиона појаве нове фудбалске силе Сенегал, Кенија, Уганда или нека друга до јуче фудбалски непозната земља у којој је ова игра у повоју, тачније у стогодишњем закашњењу за Европом. Украјинчик каже да се међу милионима становника Африке крије на стотине Пелеа и Дидија! Треба их само открити, а то ће учинити онај тренер који буде синхронизовао изузетан дар ових фудбалера у колективан напор екипе - машине. Увозни тренери, вероватно европски, превешће их са ура система каквим сад играју – сви су тамо где је лопта – на осмишљену и организовану игру.<br />Доктор Аца Обрадовић мисли да је обећана земља у будућности – Америка. Ако је гаранција за то спрега потрошачких маса, великих инвестиција и екстракласног играчког кадра, онда су јенки на добром путу да постану фудбалска велесила и једно од најуноснијих подручја фудбалског бизниса. Америчка лига ће апсорбовати највеће фудбалске феномене света! Неће проћи много времена а у дресовима калифорнијских, чикашких, филаделфијских и других клубова заиграће Пеле, Мур, Бекенбауер, Ривера, Санчез, Торез или Џајић.<br />Слободан Коњовић се сложио са сведочењем фудбалских експерата да у Европи фудбалска лађа полако тоне. Међутим, показало се да је европски фудбал виталнији него што његови предводници мисле и да ће наћи нове форме да се одртжи на врху.<br />Како спасити фудбалску игру.<br />Оба експерта се слажу да је фудбалу као игри потребна коренита реформа. Украјинчик сматра да фудбал мора да повећа атрактивност како би вратио гледаоце на стадионе. А то се може постићи само новим сензационалним такмичењима која ће "уздрмати свет". Менаџер мисли да ће то бити континенталне лиге на два колосека: рецимо ЕВРО лига националних првака и ЕВРО лига државних репрезентација. (Прво се остварило, друго још увек није.)<br /> Нема сумње да је Лига шампиона спасила европски фудбал. Моћни европски клубови су покупили све најбоље фудбалере света, како из Јужне Америке тако и из Африке, па, рецимо, у лондонском Челзију, или миланском Интеру, или мадридском Реалу не играју Енглези, Италијани или Шпанци. Пошто најбоље успева успех, светски капитал је похрлио у ове клубове. (Поред поменутог Абрамовича, ту су још шеици.)<br />Доктор Аца Обрадовић сматра да фудбал може да спаси само измена постојећих правила игре. Док се дуги залажу да се укине офсајд правило, да се аут изводи ногом, да се уклони "живи зид", да се уведе шеснаестерац, Аца Обрадовић сматра да правила треба пре свега мењати у сфери одбране. А то значи разликовање опструкције од фаула, забрану сваког старта којем је циљ играч а не лопта, санкционисање старта с леђа, искључивање из игре на краће временске размаке, немилосрдно кажњавање сваког прекршаја у казненом простору пеналом. Све би то аутоматски елиминисало могућност саботирања игре од стране инфериорнијих тимова и играча, поготово њихових одбрана, које при данашњим правилима и стандардима суђења у свету одузимају сву драж, лепоту и атрактивност игри.<br />Данас бисмо могли да додамо овом да је нужно да фудбал прихвати технику као коректив суђења, као што су то учинили атлетика, пливање, кошарка, тенис. Посредством камера могуће је судијске грешке, и ненамерне и намерне, исправљати на лицу места, па се не би могло дешавати да Француска, која је гол постигла руком, оде на светско првенство уместо Ирске, која је судијском одлуком драстично оштећена. И у игри, као и у животу, основни принцип свих збивања мора да буде Правда.<br />Симбол једне генерације.<br />Слободан Коњовић је посебно описао случај Милоша Милутиновића, фудбалера који је симболизовао моју и његову (Слободанову) генерацију, па ћу ја овде да цитирам тај текст из 1979. године двадесетг века и тиме да завршим овај рад.<br />Фудбалер Милош Милутиновић је, по много чему, а највише по свом животном путу, представник једне генерације која је много хтела а мало учинила; он је чак њен симбол, најуспешнији примерак. За целу провинцијску Србију Милош је био узор, симбол узлета у небо; дигао се изненада и одједном ни из чека и полетео међу звезде. Хиљаде провинцијских дечака се потајно надало и сањало да ће једнога дана поновити његов случај, дићи се из своје провинције. Сви дечаци који су трчали за лоптом између педесете и шездесете године имали су пред очима, као звезду водиљу, овога младића из Бора кога су преко ноћи 1951. године начинили супестраром. "Плавокосог центарфора промовисали су у звезду када су га после једне запрашене ауто-јурњаве на релацији Београд – Бор 1951. године, тада високи и одговорни другови функционери, довукли да запали фудбалски Београд. До дреса Партизана довезао је најталентованијег омладинског репрезентативца човек који је брже возио аутомобил и вештије организовао ''отмицу' од конкурента из Црвене звезде'." Који малишан не би пожелео да буде јунак овакве фудбалско-животне бајке? "Плавокоси осамнаестогодишњак одмах је исплатио инвестицију авантуризма и сам је бануо за један једини дан из живота крајње скромности у метрополску важност и изобиље. Од 1952. до 1958. године Партизанов и државни нападач, фудбалски шармер, био је једна од оних личности која се наметнула као модел успеха тиме што је спортски, и по животном стилу, био сасвим изнад реда." (Врхунац овог узлета је представљао тренутак кад је Милош Милутиновић био одређен да као једини спортиста у Југославији преда штафету другу Титу на стадиону на којем је стекао славу.) Тако је Милош Милутиновић отелотворио колективни сан о брзом и изненадном успеху. Генерације младића су сањале да понове подвиг Милоша Милутиновића, да се дигну из прашине, да се извуку из провинције, из анонимности, да постану неко! Који провинцијалац није дошао у Београд с циљем да се прослави, да постигне успех, да буде велики, да се о њему прича! У том смислу Милош Милутиновић је симбол једног времена.<br />Али, у време кад је генерација аутора овог текста на студијама, Милош Милутиновић је већ у агонији. Са трибина се није видело да он игра у грчу, под температуром, да му пре утакмице дају инјекције да би га оспособили за изузетне напоре, да је крпљен. А за то време га неталентовани фудбалери на стадионима ударају ногама, саплићу и ломе, пљују и псују, чак нокаутирају, јер само тако могу да га зауставе. А тренери одређују специјално обучене играче, фластере, да се прилепе уз њега, да га онемогуће и при томе да не бирају средства. Публика није могла да зна да Милоша вуку од лекара до лекара, од специјалисте до специјалисте, а да му нико није рекао да је болестан на плућима, нити колико је болестан. Те јесени - педесет осме године - најталентованији југословенски фудбалер свих времена игра за друголигаша ОФК Београд - пошто се с Партизаном разишао у непријатељству и гневу - да би после једне утакмице остао да лежи у блату Карабурме са процесом на плућима. Али Милошево крварење није било само његово; то је било крварење генерација које су одабрале погрешну љубав! Тад је Милош Милутиновић имао двадесет пет година и био отписан за фудбал с медицинске тачке гледишта. И нико га није гледао јер више ником није био потребан, јер му процес на плућима није дозвољавао да прави велеслалом кроз противничку одбрану и набија голове!<br />И ко зна шта би било од нашег Милоша да није било једног од његових међународних поклоника, председника минхенског Бајерна, који га је одвео код чувеног плућног хирурга професора Бурнера у Цириху. "Велики мајстор скалпела усекао је на том стаменом спортском тораксу рез дуг педесет сантиметара – и данас врло видљив – и одстранио му болесни део плућа. После два месеца Милутиновић је тренирао, у пролеће 1959. године заиграо је пробно полувреме за минхенску чету." Али још у болесничкој постељи у Цириху пријатељи из Београда су га "обрадовали" вешћу да у Фудбалском савезу Југославије сматрају да је његова операција инсценирана да би зарадио паре! И одиста ФСЈ, који му по "стручној" оцени неупотребљивом – за време београдског лечења једанпут послао четири поморанџе, присилиуо је Фудбалски савез Немачке да забрани играње "бегунцу Милутиновићу" у законском року од једне године.<br />Случај Милоша Милутиновића прелази оквире судбине овог екстра фудбалера. Он симболизује животни пут генерација у залету које су доживеле свој пад. На неки начин, у свим младићима који су животну мудрост потражили на стадионима, временом се отворио процес на плућима; или негде другде.</div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-87210751538105176302010-08-21T04:23:00.000-07:002010-08-21T04:27:47.565-07:00Marina Mirković: "Crveni kralj" i druge zabrane<a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjwkWofHqWZMMqKIPzfu-A6McTj3_t_PcCTLY20atz7P63pKLUKoGQtGLSspNSvYvgzkqw9RIAe-FCBhlbQlJ91Of20PJyw4hNWRhpaM98ydvgMq3x5asQOBb89lqXmeBsuPNeO4lMqaZBc/s1600/nova_ALTERA_2010.jpg"><img style="float: left; margin: 0pt 10px 10px 0pt; cursor: pointer; width: 200px; height: 37px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjwkWofHqWZMMqKIPzfu-A6McTj3_t_PcCTLY20atz7P63pKLUKoGQtGLSspNSvYvgzkqw9RIAe-FCBhlbQlJ91Of20PJyw4hNWRhpaM98ydvgMq3x5asQOBb89lqXmeBsuPNeO4lMqaZBc/s200/nova_ALTERA_2010.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5461428561002833842" border="0" /></a><div style="text-align: right; font-weight: bold;"><span style="color: rgb(0, 0, 153);">ЦРВЕНИ КРАЉ И ДРУГЕ ЗАБРАНЕ</span><br /></div><br /><div style="text-align: justify;">Када је најмоћнији машинбравар свих времена - ваљда оболевши од Берлускони-синдрома много пре Берлусконија – почетком седамдесетих почео да фура црвену таласасту зурку, Ивану Ивановићу није било спаса. Није било никакве шансе да тада младом писцу, ког су судови СФРЈ и свеколика ужесрбијанска јавност управо разапињали због тек објављеног романа Црвени краљ, ико поверује да се наслов овог "шездесетосмашког" дела не односи на највећег сина наших народа и народности, лично и персонално. А зашто би неки уважени судац уопште губио време ишчитавајући овај, за многе генерације култни роман, када им је сам Броз, презриво приметивши да се делиоци социјалистичке правде "држе параграфа као пијан плота", дао одрешене руке да осуде ма кога – а камоли неког до тад књижевно неафирмисаног професора књижевности, и то сина једног четника, дакле доказаног државног непријатеља који својим пером наставља злодела која је до тада чинила пушка његовог проказаног оца. Наравно, да се ико од надлежних досетио да инкриминисано дело макар прелиста, схватио би очигледну истину да је Црвени краљ надимак главног јунака, црвенокосог Зорана Југовића алијас Зоке Кинга, емигранта, некада прослављеног југословенског фудбалера, а потом једног од пионира сокера у САД. Но, ипак су то била, како и сам Ивановић каже, заиста "вунена времена" (а времена су, појашњава нам, "вунена – кад ј... луд збуњена").<a name='more'></a><br />Само је оштра реакција, пре свега београдских књижевних кругова, али и домаће и стране јавности – насупрот куршумлијским пр(а)воборцима, који су се страствено залагали да се свака књижевна амбиција једног четничког детета сасече у корену а само то "дете" најстроже казни – спасила Ивана Ивановића досуђене му робије. Ипак, исповест Зоке Кинга, којом се писац усудио да дирне у осињак фудбалске мафије и раскринка само једну од безбројних сфера у којима су девијације социјализма биле очигледне, Ивановићу је у потпуности одредила живот. "У ствари сам био писац само два месеца - септембра и октобра 1972. године; све дотад био сам непризнат писац. Отад сам постао забрањен писац", констатује овај изузетно плодан аутор данас, када је забрана одређене књиге већ увелико потврђена као један од проверених рецепата за инстант књижевни успех.<br />– Ствари се нису много промениле, промениле су се само методе – сматра Ивановић. – У оно време није било класичне цензуре, али су судови тј. тужилаштва били надлежни да покрену поступак против неподобних аутора и дела. Након тога смислили су издавачке савете, у које су ступали само правоверни људи – овде се већ забрањују рукописи, ту није могло да прође ништа – и то је трајало све до "промена". Опет, тада нису ишли на живот аутора већ на уништење дела, ипак су имали некакав морал – хтели су да мењају свет и били истински несретни што се појавио неки тамо Иван Ивановић да им каже да тај њихов свет и није тако добар. И поред безбројних напада, бескрајних потуцања по судовима, упада удбаша у стан, прогона, губитка посла (први "прави" посао после губитка професорског због Црвеног краља, добио сам тек три деценије доцније, 2003. године, као саветник тадашњег министра културе)..., нико мене тада није ударио, сви су ми се увек обраћали са Ви. У ствари, тада се много држало до писане речи. Тек Милошевић уводи друге методе, тајну полицију – он иде на уништење противниковог живота, не зауставља се "само" на делу.<br />Целокупан тираж романа Црвени краљ - сочне метафоре за комунистичко друштво у целини, далеко од идеалног – уништен је тада под оптужбом која је гласила: повреда угледа СФРЈ. Осим "чврстих" доказа попут опаске да јунак Зока Кинг своју домовину поспрдно назива Југом или Југовином (у време када, примећује Ивановић, на све стране трешти песма Силване Арменулић "Југо, моја Југо"!) те за исту каже да му никад није била мајка, већ више као нека маћеха, на суду су изношене и оптужбе знатно "веће тежине". Наиме, баш као што нас очигледна аналогија наводи на закључак да је Иван Ивановић, као потомак припадника Дражине војске – доказани непријатељ, или да наводно постојање црвене буржоазије (макар и у паролама поткупљене или неосвешћене омладине) неминовно подразумева и Црвеног краља (једног и јединог могућег), тако је очигледним и необоривим проглашен и закључак да јунак романа Зока Кинг шпијунира за стране силе, тачније за ЦИА, радећи на рушењу социјалистичког нам поретка! Није помогао ни коментар издавача, који је у стилу највећих мајстора апсурда пред судом изјавио да је "та чињеница коју је изнео тужилац и у коју он уопште не сумња, за њега нова и да он први пут чује да се имагинарни Ивановићев јунак бави тако нечасним послом попут шпијунаже. Да је то знао, он никако не би штампао овај роман. А да је то знао писац", уверавао је издавач Машић часни суд, "сасвим је извесно да ни он не би ни написао роман!".<br />Роман је уништен, и Ивановићев живот безмало – па, шта му је онда донео Црвени краљ, који данас за собом има шест издања?<br />- Стекао сам славу, негативну додуше, али ипак славу, због забране Црвеног краља – закључује Ивановић. – Ипак, сматрам да писци треба да се стварају кроз дело а не кроз афере, али – што би рекао мој Зока Кинг, некад се и тако намести лопта!<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(51, 102, 102);"><span style="color: rgb(0, 0, 153);">РАД, А НЕ ЉУБАВ (СТВАРА ЧОВЕКА)</span><br /></div>Роман <span style="font-weight: bold;">Чанги </span>хрватског писца Алојза Мајетића постао је славан такође захваљујући неславној судбини налик оној која је потом пратила Црвеног краља. И он је почетком седамдесетих био забрањен, јер се његов аутор усудио да оскрнави дело градитеља наше отаџбине, Титових омладинаца, пишући о бригадирима, неуморним "акцијашима" који током изградње земље, на радним акцијама, воде "слободну љубав"...<br />Мајетић и његово дело тако су започели низ у ком ће, осим Ивановићевог, највише прашине подићи случај Гојка Ђога, који је 1981. осуђен на 2 године робије због збирке песама Вунена времена – дела које је "вређало лик и дело Јосипа Броза Тита".<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 153);">ЧЕТНИЦИ И ПАРТИЗАНИ НА ЗАЈЕДНИЧКОЈ ЛОМАЧИ<br /></div>Капитално издање из 1966. године, Речник савременог српскохрватског језика угледног лингвисте Милоша Московљевића, анатемисан је и забрањен и пре но што је оцењена стручна вредност тог, у нас – све до скоро – пионирског подухвата.<br />Дело на којем је аутор радио две деценије нашло се на ломачи због 3-4 одреднице које су засметале свемоћном ЦКСК Србије. На основу чланка објављеног те, `66. у Политици могло би се закључити да се ради, између осталог, о неодговарајућем (или само неострашћеном?) опису речи "четник", али и "партизан"...<br /><br /><br /><div style="text-align: right; font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 153);">УЗНЕМИРУЈУЋИ НЕМИРИ<br /></div>Роман Предрага Чудића о немирима из 1968. године, Људске слабости, забрањен је прећутно, по хитном поступку.<br />Судија Зоран Стојковић, потоњи министар правде у Коштуничиној влади, забранио је књигу Небојше Попова – опет о студентским протестима.<br />Испљувак пун крви, дневник Живојина Жике Павловића о студентским немирима, такође је једно од дела која су доживела да им целокупан (велики) тираж буде уништен у фабрици за прераду хартије, да би много касније угледала светлост дана.<br /></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-66411279499389691812010-06-09T10:34:00.002-07:002012-10-18T05:30:51.874-07:00Nova Altera<div style="text-align: justify;">
<div style="text-align: right;">
<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhDwQgJ-lqxxlDTj58BhE3-Jzg5NYGGxwP9swRdwi09g3wCrUr8QYjzluEVAlnjBexm2uzBC4FRvgmSkR5XSwEa9CCGcV2qO1pAdfFgduS25uhY5d0IaXnZ5DTqp2AcHMWnNWByUPpTsfI_/s1600/nova_altera.jpg" onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}"><img alt="" border="0" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5585047764420584322" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhDwQgJ-lqxxlDTj58BhE3-Jzg5NYGGxwP9swRdwi09g3wCrUr8QYjzluEVAlnjBexm2uzBC4FRvgmSkR5XSwEa9CCGcV2qO1pAdfFgduS25uhY5d0IaXnZ5DTqp2AcHMWnNWByUPpTsfI_/s320/nova_altera.jpg" style="cursor: pointer; float: left; height: 87px; margin: 0pt 10px 10px 0pt; width: 320px;" /></a><span style="font-weight: bold;">Маринко Арсић Ивков</span><br />
<span style="font-weight: bold;">Иван Ивановић</span></div>
<br />
Почели смо пре скоро четрдесет година.<br />
Нисмо били задовољни стањем у друштву и у књижевности, нисмо прихватали репресију комунистичког режима над слободом мишљења и уметничког стварања. Сматрали смо да су сумња и критичко мишљење, побуна, непристајање, у основи сваког интелектуалног и уметничког деловања. И то је било оно што нас је повезивало. Нисмо били група, нисмо имали заједничке погледе на естетику, књижевност, политику, филозофију... Али смо били истомишљеници кад су у питању били слобода уметничког стварања и право на изражавање критичког мишљења.<br />
<a name='more'></a><br />
Почели смо разним петицијама, саопштењима, илегалним трибинама, шапирографисаним „самиздатима“, потом и правим часописима, издавањем књига... Задруга писаца „Запис“, едиције „Рукописи“ и „Свеске“, часопис <span style="font-weight: bold;">Алтера </span>(од кога су изашла само два броја), едиција а затим и издавачка задруга „Алтера“, па „Панпублик“, Hereticus, часопис за преиспитивање прошлости... Прилог за хронику једног времена.<br />
Режим је увек нашао начина да све те пројекте и акције угуши. Ми смо били изложени мањим или већим репресијама. Највећа је била спутавање наше основне професије: код официјелних издавача, сем у ретким случајевима, били смо персоне нон грате. Била је то цена коју смо прихватили, верујући да је непристајање дужност не само сваког уметника и интелектуалца, већ и грађанина. Непристајање је претпоставка свих промена.<br />
Приватно издавање часописа, новина, књига у време комунизма је било тешко не само због тога што је то била недозвољена, противзаконита, делатност, него и зато што је било скопчано са материјалним издацима... Штампање је било скупо, штампарије су одбијале да штампају таква издања (прве примерке су слале на увид јавном тужиоцу), књижаре нису прихватале да продају „неподобна“ издања, критичари нису смели да пишу о таквим текстовима и књигама, новине нису смеле да објављују било каве вести...<br />
Многих од нас више нема: Спасоја Шејића, Илије Мољковића, Драгољуба Игњатовића, Алека Марјана...<br />
Али комунизам је одавно прошлост. Младе генерације га и не памте. Одавно је прошло време забрана, судских прогона, репресија над уметничким стваралаштвом. Данас је и код нас уметничко стварање слободно.<br />
Откуд онда потреба за <span style="font-style: italic;">Новом алтером</span>?<br />
Откуд незадовољство књижевних и других стваралаца, откуд непристајање. откуд отпор једном новом виду репресије<br />
Постоји ли нов, перфидан и мање видљив, начин репресије и гушења уметничких и других слобода и права на исказивање другачијег мишљења? Није ли плишана репресија еминентна једном устројству какво је устројство данашње Србије? Није ли она само преображени продужетак репресије бившег режима, који у суштини и није срушен? Зар на то не указује и чињеница да је Србија једина земља од свих бивших комунистичких држава која није применила ниједан закон којим се суштински осуђује репресивни режим и који истински рехабилитује његове жртве и кривично гони, или бар подвргава лустрацији, његове џелате?<br />
Дух идеологије замењен је духом паланке. Законе и силу ауторитарног државног поретка заменили су обичајни закони интересних група, кланова, партија... Јавност су заменили буџаци и ћепенци. Интелектуалну одговорност је сменило понизно клањање новим комесарима и ефендијама. Ако није у њиховој служби, свака слобода мисли и стваралаштва извргнута је руглу.<br />
Иза оваквог стања, као и некад, стоји држава. Својом незаинтересованошћу за национално уметничко и научно стваралаштво и њиховом маргинализацијом.<br />
Она више не забрањује часописе, али је створила такву климу, услове и прописе, да су часописи, као потенцијалне трибине критичке мисли, постали недоступни, и непотребни, читаоцима. Нема их у књижарама, школама, библиотекама, новинама, културним центрима, на трибинама. Исто важи и за књиге, књижевност, па и за саме писце.<br />
Интернет је уљез у прашину наше духовне паланке. Он има и добре и лоше стране. Захваљујући њему, <span style="font-weight: bold;">Нова Алтера</span> је доступна сваком заинтересованом читаоцу.</div>
Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-33392146546700451122010-06-09T10:33:00.000-07:002010-10-01T10:27:58.239-07:00Tema "Nove Altere": PLIŠANA REPRESIJA<div style="text-align: right;"><span style="font-weight: bold;"></span><span style="font-weight: bold; color: rgb(0, 0, 153);">положај и судбина књижевности у посткомунистичкој Србији</span></div><div style="text-align: justify;">Ако је репресија тоталитарних комунистичких режима, па и оног у Србији, била нескривена, немилосрдна и покривена законима, онда би се данашње стање у Србији кад је реч о положају књижевности и књижевника могло окарактерисати као плишана репресија. Забрана више нема, слобода уметничког стварања је апсолутна, али и писци, и читаоци, и издавачи, и библиотекари, и продавци књига знају да никоме од њих није добро и да са домаћом књижевношћу нешто није у реду.<a name='more'></a><br /></div><div style="text-align: justify;"><div style="text-align: justify;">Полазећи од чињенице да је питање домаће књижевности државно питање и да је књижевност у Србији данас угроженија него икад у српској историји, редакција је управо то питање одабрала за темат првих бројева <span style="font-style: italic;">Нове Алтере</span>, са надом да ће не само указати на проблеме и на оне који су за њих најодговорнији, него и да ће покренути промене таквог, неодрживог, стања.<br />Узроци који су довели до оваквог стања су следећи:<br />- материјално, морално и културно пропадање српског друштва;<br />- незаинтересованост власти за стање у књижевности и уметности и за положај и проблеме књижевних стваралаца и књиге;<br />- опште потискивање домаће књижевности у штампи и медијима;<br />- анархично стање у издаваштву и књижарству Србије;<br />- незаинтересованост и лоше материјално стање библиотека;<br />- потискивање домаће књижевности из школа;<br />- тежак материјални положај, неорганизованост и незаинтересованост самих књижевних стваралаца;<br />- неодговорна књижевна критика.<br />Последице су следеће:<br />- материјално обезвређен књижевни рад – писци у Србији не добијају хонораре ни за објављене књиге, ни за прилоге објављене у часописима;<br />- симболични тиражи књига, за чију продају није заинтересован ни сам издавач, а ни књижаре;<br />- таворење књижевних часописа и листова;<br />- нерешен материјални положај књижевних стваралаца, тзв. слободних уметника, који сада имају третман нерадника и просјака;<br />- непризнат друштвени статус књижевника;<br />- пропадање савременог домаћег књижевног стварања – све је мање младих књижевника и књижевних критичара.<br />То су уједно и „теме за размишљање“.<br />Њима могу да се прикључе и ове:<br />- српска књижевност у ери партократије,<br />- књижевност међу клановима, утицајним интересним групама, политичким партијама, „тржишним законима“, фаворизованом субкултуром и кичом, поплавом стране књиге...,<br />- зашто се не мења лествица вредности коју су успоставили комунисти,<br />- положај књижевних стваралаца у провинцији,<br />- шта раде удружења књижевника,<br />- зашто је замро књижевни живот – књижевне трибине, књижевни часописи,<br />- треба ли нам нова и одговорна књижевна критика,<br />- рехабилитација писаца жртава комунистичке репресије и њихових дела,<br />- школа (основна, гимназије, факултети) и савремена домаћа књижевност,<br />- третман домаће књижевности у медијима.</div></div>Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6164178525638496208.post-3393758406048485632010-06-09T10:32:00.001-07:002010-06-11T10:05:14.582-07:00Radivoje Bojičić: OŠIŠANI JEŽ – NEZVANIČNA VERZIJA (4)<div style="text-align: justify;"><a onblur="try {parent.deselectBloggerImageGracefully();} catch(e) {}" href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEglOO3-QDp4PMbUqpEH3QuUy3X5xNsBedOQsf7wlGZvwFgrqAAnaknYeoUDCTbGQECcShSB-zfS-BetUcwqLUwi2vlr7esjduYAY_mJB8XJxOhmHMhlbogaTlaAdqrb1rwX9xZSYBZeqdwY/s1600/radivoje.jpg"><img style="float: left; margin: 0pt 10px 10px 0pt; cursor: pointer; width: 101px; height: 200px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEglOO3-QDp4PMbUqpEH3QuUy3X5xNsBedOQsf7wlGZvwFgrqAAnaknYeoUDCTbGQECcShSB-zfS-BetUcwqLUwi2vlr7esjduYAY_mJB8XJxOhmHMhlbogaTlaAdqrb1rwX9xZSYBZeqdwY/s200/radivoje.jpg" alt="" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5480829229253774338" border="0" /></a>Ali da je i sve ostalo bilo na dnu, govorio je i “Ošišani jež” broj 2748, koji je izašao na kesi, u kome se kao poklon prilog nalazilo i “kilo leba od 600 grama”.<br />Početak prodaje ovog broja predviđen je bio za tačno u minut do podne, uobičajeno vreme za pojavljivanje duha “Ošišanog ježa”, ali se već sat ranije ispred dragstora štampe “Ošišanog ježa” otegao takav red, da bi pred njim zanemali i svi oni koji su govorili da u ovoj državi vlada samo nered.<br />Bilo je i onih koji su tvrdili da se red otegao kao i ta 1993. godina zbog ono “kilo leba od 600 grama”.<br />Ti su kasnije proglašeni za grupicu huškača, opoziciju i protivnike leve opcije uopšte.<br /></div>Kao kruna ovog zezanja krize izašao je “Ošišani jež” broj 275l na tramvaju.<br />Pojavio se na vozilu koje se u to vreme moglo videti kad i “Ošišani jež” - jednom mesečno.<br /><a name='more'></a><br />Ovaj broj “Ošišanog ježa”, medjutim, najduže je ostao u opticaju.<br /><br />Gužvao je narod skoro dve godine, a onda je i on,kao i narod - prefarban.<br /><br />Na kraju 1993. godine časopis “Viti vorld” (Dovitljivi svet) glasilo koje je pratilo sve što se dogadja u svetskoj publicistici humora i satire, objavio je jednu reportažu o raznim ovim, pojavnim oblicima “Ošišanog ježa”.<br /><br />Reportaža je govorila sa toliko simpatija o “Ošišanom ježu” da su Amerikanci, zemljaci “Dovitljivog sveta”, sigurno poželeli da se i njima uvedu sankcije, pa da se i oni baš lepo zezaju kao što to čine Srbi.<br /><br />Da smo od 1990. do 1995. samo šišali ježa, bilo bi nam dovoljno za ceo život.<br /><br />Ali, dok smo mi sedeli i ćelavili, padale su nam na pamet i druge stvari.<br /><br />To je bilo i ostalo sasvim normalno.<br /><br />Jer, genije - to je u u “Ošišanom ježu” minimum.<br /><br />I dok se vlast bavila ratom u kome nije učestvovala, profiteri bogaćenjem, narod propadanjem, opozicija sobom, a svet svima nama, mi smo od čitavog tog cirkusa napraili pozorište.<br /><br />Stalna scena Pozorišta “Ošišani jež” bila je na Trgu Republike u podrumu “Gradske kafane”.<br /><br />Tim činom samoupravljanje je ponovo stavljeno na probu.<br /><br />Pozorište “Ošišani jež” naišlo je na simaptinje svih, osim kelnera u ovom podrumu u koji osim njih do tada niko nije svraćao.<br /><br />Ali, kelneri, kao i svi dobri samoupravljači su sami sebi dovoljni.<br /><br />Njima su smetali i kafanski gosti.<br /><br />A kamoli nekakva publika, pozorište...<br /><br />No, i pored negostoljubivog ugostiteljstva, Pozorište “Ošišani jež” je na daskama koje život znače, izvelo premijeru monodrame “Ja, rezervista” u izvodjenju Milenka Pavlova, premijeru komada “Komedija za dvoje”, u izvodjenju Slobodana Bode Ninkoviće i Olge Odanović, kao i predstavu “O štetnosti duvana”, koju je igrala Ljiljana Blagojević, pa predstavu “Ze znaš ti njig”, koju je igrala Sonja Jauković, a bilo je održano i više drugih hepeninga.<br /><br />Medjutim, zvono sa kase “Gradske kavane” zvonilo je Pozorištu “Ošišani jež”<br /><br />I kada je postavljeno samoupravno pitanje, ili mi, ili oni, dupke puno pozorište ili avetinjski prazan podrum, odlučeno je kao u dispozitivu: avetinjski prazan podrum.<br /><br />Ubrzo su daske koje život znače preseljene u Šid, u galeriju “Sava Šumanović” gde je “Ošišani jež”, zajedno sa Hemprom i Galerijom, kao i čitavim gradom organizovao festival “Šumanovićev jun”.<br /><br />Rekli bi naši neprijatelji, nekome egzibicionizma nikad dosta.<br /><br />Sa svojim glumcima Jelenom Ivanišević, Anjom Popović, Zlatom Numanagić, Sonjom Jauković, Danicom Maksimović, Nedom Arnerić, Ljiljanom Stjepanović, Sašom Nikolić, Pavlom Minčićem, Vladanom Gajevićem, Milenkom Pavlovim, Tomom Kuruzovićem i drugima “Ošišani jež” je gostovao diljem naše sve manje domovine, a stigao je i do Pariz.<br /><br />Godine 1994. uoči šezdesetogodišnjice “Ošišanog ježa” zajedno sa gradom Pljevlja i organizatorima Jugoslovenskih susreta humora i satire “Vuko Bezarević”, otvorio je Muzej humora i satire.<br /><br />Za razliku od Narodnog muzeja u Beogradu, iz ovoga ništa nije ukradeno i pored toga što bi lopovi mogli da obrate pažnju za zaista reke primerke humorističkih novina, još redje rukopise poznatih autora, originalne karikature i druge predmete.<br /><br />Naravno, u ovom Muzeju nije samo prošlost.<br /><br />Budućnosti je ostavljeno po nešto za onda kada će biti bolje sutra.<br /><br />To je, izmedju ostalog, i knjiga “Svojeručnik”, nešto poput humorističko-satiričnog testamenta, u kojoj je preko stotinu, što pisaca, što karikaturista ostavilo po neki amanet.<br /><br />Na pitanje, otkud Muzej humora i satire u Pljevljima, može se dati samo jedan odgovor!<br /><br />-Otud!<br /><br />U godinama u kojima smo šišali ježa, redakcija je pokrenula i nekoliko edicija.<br /><br />I dok su nam naši najbolji drugovi jeli jagnjetinu, naši najbolji drugovi jeli su tabake, da bi ovim drugim najboljim drugovima pili mozak.<br /><br />Ti najbolji drugovi bile su knjige “Ošišanog ježa”.<br /><br />Dragan Lakićević pokrenuo je ediciju “List” u kojoj su izašle knjige “Priče iz politike”i “Sponzor noćas mora pasti”, “Bukvara” i “Elegija časti”, “Uspomene iz boljeg sutra” i “Klavir pun čvaraka”, “Nojev izbor” i “Srbi, gospode”, “Tu sam samo malo me nema” i “Humoreske iz vremena onog” “Gvozdeni leptir” i “Sramna je noć”.<br /><br />Za buduće istraživače ostaće velika zagonetka kako je izašlo toliko knjiga u vremenima kad je i izlazak iz kuće bio veliki podvig.<br /><br />U ovim godinama, naravno, “Ošišani jež” je bio su ili organizator i mnogih festivala.<br /><br />Osim “Šumanovićevog juna”, tu su i Jugoslovenski susreti humora i satire “Vuko Bezarević” u Pljevljima, “Zlatna kaciga” u Kruševcu, “”Hej Slovenska fest” u Budvi, kao i medjunarodni konkurs za karikaturu “Moj pogled na svet”.<br /><br />Osim toga, “Ošišani jež” je u vremenima kad nije bilo papira za humori i satiru izlazio i kao radio.<br /><br />Tako je na radio stanici “Beograd 202”, “Ošišani jež” izašao u tridesetak polučasovnih emisija.<br /><br />“Ošišani jež” je izlazio i kao televizija.<br /><br />Na NTV “Studio B” “Ošišani jež” je sedam meseci iz večeri u veče, bez prestanka , preko malih ekrana ulazio u domove onih ljudi koji nisu izgubili nadu da istina još postoji.<br /><br />Kruna televizije “Ošišanog ježa” bio je novogodišnji program u noći izmedju 31. 12. 1995. i 1.1.1996. godine.<br /><br />Kruna je bila zato što su neki i neke posle tog programa pomislili da im je pala kruna sa glave.<br /><br />I stvarno, ta kruna se otkotrljala samo nekoliko nedelja kasnije i televizije “Ošišani jež” nije više bilo na Studiju B.<br /><br /><br /><br />Isto tako, redakcija je pokrenula i nekoliko zaista originalnih izdanja.<br /><br />Jedno od njih je “Vijagra”, časopis koji je bio reakcija na očekivanu pomamu koju će izazvati čudotvorna plava pilula, koja je imala tu magičnu moć da i od onih ikoji su zaboravili kako je to biti muškarac, naprave mačo mena.<br /><br />Zajedno sa predstavništvom “Fajzera”, farmaceutske kuće koja je izmislila vijagru, “Ošišani jež” je izdao humorističko-apotekarski priručnik čija je svrha da kroz smeh, edukuje one koji kad su mogli, nisu hteli, a sad kad hoće – ne mogu.<br /><br />Ili, pak, mogu.<br /><br />Samo je bilo potrebno poslušati savete ozbiljnih farmaceuta, s jedne, i Milovana Ilića Minimaksa, Ljubomira Ršumovića, Vladislava Vlahovića i drugih učesnika u globalnom dizanju.<br /><br />Nije loše prošlo ni izdanje koje je nazvano “Ko je ko u našem humour, satiri i karikaturi”.<br /><br />Ideju Radivoja Bojičića u svoje delo je sproveo Milovan Vržina, dok se Goran Ratković, kome je pripao rad sa karikaturistima, potpisuje samo kao grafičko-tehnički urednik.<br /><br />A ideja je bila da na širokom polju srpske satire i karikature, koje je po broju onih koji su ga obradjivali, postalo izrazito široko, “Ošišani jež” udari po sujeti onih koji je trebalo da u ovom izdanju budu zastupljeni.<br /><br />I zaista, ne zna se da li je i jedna knjiga imala toliko prenumeranata, koliko se njih unapred pretplatilo na “Ko je ko u našem humour, satiri i karikaturi”.<br /><br />Pošto je obezbedjena materijalna baza, pristupilo se nadgradnji otelotvorenoj u knjizi u kojoj se našlo preko šesto delatnika humora i satire, s tendencijom porasta broja zaposlenih, što je pretilo da ovaj biznis pretvori u delatnost sa najvećim brojem zaposlenih, posle državne administracije.<br /><br />Isto tako, bio je zanimljiv pokušaj izdavanja “Top presa”.<br /><br />To je bila revija koja je imala ambicije da okupi takozvane novinarske zvezde na jednom mestu.<br /><br />Naravno, “Top presu” bi bolje odgovarao naziv “Vašar taštine”, jer trebalo je stati pa gledati s kakvom pakošću jedni na druge gledaju poslenici javne, ali nimalo časne reči.<br /><br />Za urednika ovog izdanja redakcija “Ošišanog ježa” postavila je pridošlicu Dragutina Karla Minića.<br /><br />“Top pres” je bio novinarska reprezentacija Srbije i Crne Gore po izboru ovog selektora.<br /><br />Po njegovom mišljenju, zvezde srpskog novinarstva bili su Predrag Milojević, Jovan Ćirilov, Danijel Šifer, Manojlo Vukotić, Veselin Simonović, Miroslav Lazanski, Mirjana Bobić Mojsilović, Feliks Pašić, Igor Mandić, Toma Džadžić, Zoran Petrović Piroćanac, Vesna Radusinović, Momo Kapor, Vanja Bulić, Biljana Vilimon, Vesna Jugović, Milovan Ilić Minimaks, Dušan Prelević, Slobodan Vuković, Budo Simonović...<br /><br />U prvom broju nije bilo Aleksandra Tijanića.<br /><br />Kad je čuo da je medju izabranima i Teodor Andjelić, Tijanić je samo kratko rekao:<br /><br />-On me je izbacio iz Saveza komunista. S takvim čovekom ne želim da budem u istom glasilu.<br /><br />Tako je i “Top pres” postao žrtv partijske čistke nekadašnjih najboljih drugova.<br /><br />Naravno, nezaobilazno je i glasilo “Lupetalo srpsko”.<br /><br />U tom izdanju, za čiju je naslovnu stranu Dragan Malešević Tapi uradio ilustraciju, objavljene se najstupidnije izjave koje su u se slivale sa srpske političke scene tokom devedesetih.<br /><br />Kad se pročita šta su sve izgovorili oni koji sebe nezivaju srpskom elitom, ni najvećeg domaćeg idiota ne može da začudi zašto se ovaj narod obreo tamo gde mu je s takvim vodjama i mesto.<br /><br /><br /><br />“U Jugoslaviji, pre svega u Srbiji, postoji apsolutna sloboda u delovanju svih sredstava informisanja.Najveći broj sredstava informisanja je u privanom sektoru. U naŠoj zemlji ne postoji državna kontrola medija”. (Slobodan Milošević, predsednik SRJ u intervjuu “Politici”).<br /><br />“Gorivo bi trebalo da poskupi, da bi pojeftinilo”. (Živko Šokolovački, predsednik UO NIS i funkcioner JUL-a).<br /><br />“Nameravam da se, ako budem ponovo izabran za predsednika stranke, povučem u drugi plan.” (Zoran Djindjić, predsednik DS),<br /><br />Mi nikada nismo bili, niti smo danas u sukobu sa medjunarodnom zajednicom.” (Ratko Krsmanović, sekretar Direkcije JUL-a.<br /><br />“Doći će vreme kada će svetski moćnici doći u Beograd i pokloniti se predsedniku Miloševiću i tražiti oproštaj”. (Prof. dr Dragutin Veličković, rector BU).<br /><br />“Slobodan Milošević predstavlja na neki način jedinu slamku spasa koja se svih ovih godina vila nad medjunarodnom zajednicom”. (Ivica Dačić, portparol SPS).<br /><br />“Moj sin je prvi muškarac koji me je učinio srećnom”. (Leposava Milićević, ministarka zdravstva i funkcionerka JUL-a).<br /><br />“Neprijateljska medijska agradija protiv naše zemlje dostigla je neslućene razmere, drska je i agresivna”. (Aleksandar Vučić, minister za informacije Vlade Republike Srbije.<br /><br />Da je i Jež umeo da živi od fudbala a i sporta uopšte, govori podatak da je redakcija u okviru svog medjunarodnog konkursa za karikaturu “Moj pogled na svet” organizovala takmičenje karikaturista iz čitavog sveta povodom Olimpijade u Sidneju 1996. Povodom svetskog prvenstva u fudbalu, Francuska 1998., na temu “Večiti derbi”, zajedno sa fudbalskim klubovima “Crvena zvezda” i “Partizan”, a povodom Svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj 2006. godine sa “Politikom” je objavljeno specijalno izdanje<br />“Crveni cartoon”.<br /><br />“Prilikom posete predsedniku Medjunarodnog olimpijskog komiteta, Huanu Antoniu Samaranu, predstavnici našeg Olimpijskog komiteta, uručili su, pored ostalog, knjigu sa karikaturama “Olimpijski humor bez reči”.<br /><br />Prema mislima i osećanjima Zorna Popovića, pres atašea naše olimpijske delegacije “predsednik Samaran bio je oduševljen naslovnom stranom knjige na kojoj je Beli andjeo iz Mileševe.<br /><br />E, baš je taj Samaran znao da nam podidje, uz nesebičnu pomoć našeg atašea za štampu i ostalu Gutenbergovu bratiju.<br /><br />Sa Bracom Vujičićem i njegovom UFA media, organizovan je konkurs na temu “Svetsko fudbalsko prvenstvo u Francuskoj 1998”.<br /><br />Kada je sastavljan žiri za dodelu nagrada od redakcije je suorganizator tražio da u njegovom sastavu budu ljudi od imena u našem fudbalu.<br /><br />Kada je zamoljen da udje u žiri, Branko Bulatović, generalni sekretar FSJ pristao je “sa zadovoljstvom”.<br /><br />Onda je pozvan Velibor Vasović.<br /><br />Redakciji “Ošišanog ježa” nije bilo poznato da su Branko Bulatović i Velibor Vasović u velikom sukobu.<br /><br />Dok je sekretarica okretala telefon Velibora Vasovića da ga pozovemo da uđe u sastav žirija, neki mladi spoljni saradnik koji se tu bio slučajno našao, samo je rekao:<br /><br />-Ako ne uspete da spojite Bulatovića i Vasovića, probajte sa nebom i zemljom. S nebom i zemljom ćete možda i uspeti!<br /><br />I dok se s druge strane čuo glas Velibora Vasovića, “alo, alo”, uredniku ove akcija polako je ispadala slušalica iz ruku.<br /><br />Na prvom zasedanju žirija, za predsednika je izabran Branko Bulatović.<br /><br />A ni od sastavljanja neba i zemlje nije bilo nište, jer “Ošišani jež” ne samo da je imao preča posla, nego se za ovaj posao smatrao potpuno neovlašćenim.<br /><br />Pristigli eksponati prikazani su u Beogradu, Cetinju i Parizu.<br /><br />U beogradskom Studentskom kulturnom centru došla je fudbalska elita.<br /><br />Na Cetinju, u hotelu “Grand” u kojem je za vreme otvaranje izložbe bila i konvencija Demokratske partije socijalista na kojoj je govorio Milo Djukanović, očekivalo se da će predsednik Crne Gore, maker u prolazu zastati maker pored portreta Deja Savićevića.<br /><br />Ali, on je pored izloženih karikatura prošao ne osvrćući se ni levo ni desno i tako pokazao da ga od sportova interesuje samo košarka, a da na fudbal gleda kao na nešto što nije vredno ni po lule švercovanog duvana.<br /><br />Zanimljiv je bio rad i na organizaciji medjunarodnog konkursa karikature na temu “Večiti derbi”.<br /><br />Ovaj konkurs sprovede je pod pokroviteljstvom “delija” i “grobara”, predvodjenih Vladimirom Cvetkoviće i Milošem Marinkovićem, s jedne, i Žarko Zečeviće s druge strane.<br /><br />Dragan Džajić o svemu pojma nije imao.<br /><br />Kada je otvorena izložba, ni iz jednog tabora nije pao predlog da se ovaj dogadjaj proglasi manifestacijom visokog rizika i da se u izložbenoj sali pojave uniformisane snage reda, koje će sprečiti eventualne nerede koje bi mogli da izazovu neodgovorni pojedinci koji nemaju nikakve veze sa sportom, nego jednostavno navijaju za “Zvezdu” ili “Partizan”.<br /><br />Otvaranje izložbe proteklo je u savršenom redu, a huligani su odlučili da sačekaju neku drugu priliku da nekome karaju mamu.<br /><br />Sa Mihailom Ćurčićem, koji je u Srbiji poznat kao uspešan novinar, a u Danskoj kao više nego uspešan biznismen redakcija je organizovala tri medjunarodna konkursa za karikaturu: jedan na temu “Dunav”, drugi na temu “Balkan”, a treći na temu “Hans Kristijan Andersen, ili kako karikaturisti čitaju Andersenove bajke”.<br /><br />Prva dva konkursa organizovana su na večne teme, dok je treći upriličen povodom dvesta godina od rodjenja čuvenog pisca bajaka.<br /><br />Uz izložbu karikatura, Quolitytorus, kompanija MIhaila Ćurčića i “Ošišani jež” izdali su na svijet i knjigu u kojoj je osim eksponata sa izložbe bilo objavljeno i šest Andersenovih bajki i na novosrpskom i starodanskom jeziku.<br /><br />Osim izložbi sa svog Medjunarodnog konkursa, “Ošišani jež” je privlačio pažnju i drugim egzibicijama.<br /><br />Jedna od najinteresantnijih izložbi bila je i “Nova vlast u karikatri”, prva manifestacija na kojoj su petooktoborci prikazani na jedan drugi način, a moto izložbe je bio: “NOVU VLAST NE TREBA NAPADATI. OD NJE SE TREBA SAMO BRANITI!”<br /><br />Pošto je to bilo i vreme raznih protesta, koji su se najviše ispoljavali u svakodnevnom obustavljanju saobraćaja, i redakcija “Ošišanog ježa” se jednoga dana odlučila na takav korak.<br /><br />Pošto se saobraćaj najčešće obustavljao tako što bi ulice bile zakrčene raznim vozilima, članovi Redakcije su uzeli svoje automobile i preprečili Ulicu Andrićev venac, u kojoj se nalazi sedište predsednika Republike.<br /><br />Pošto u svom vlasništvu, novinari “Ošišanog ježa” nisu imali ništa bolje, za protest su im poslužili plastični automobili-igračke koji su bili pozajmljeni od dece iz komšiluka.<br /><br />Na još veći odjek naišao je i čuveni “Ježev” pešački prelaz za poneti.<br /><br />Pošto su poslanici Skupštine Srbije sve češće bivali “uhvaćeni” kako prelaze glavnu ulicu van pešačkog prelaza, i zbog toga bili predmet napada u štampi, redakcija “Ošišanog jež” se dosetila i sašila crno-beli prelaz koji je pred pripadnicima medija prostrla od jedne do druge strane ulice i tako demonstrirala rešenje kojim se svakom poslaniku omogućava da maker ulicu prelazi u okvirima zakona.<br /><br /><br /><br />BAJA GANJA<br /><br />3.000. BROJ JEŽA<br /><br /><br /><br />Godine 1995. potpisnik ovih redova postao je glavni i odgovorni urednik “Ošišanog ježa”.<br /><br />Da se odmah zna: to se u “Ošišanom ježu” ne postaje po zasluzi, jer smo već napomenuli da u ovoj redakciji sede samo geniji.<br /><br />Postaje se po redosledu.<br /><br />Tako je i potpisnik od objektivnog sudije prešao put do subjektivnog svedoka.<br /><br />Da sam na mestu čitaoca ovih redova, ja takvom svedoku ne bih verovao.<br /><br />Zato na ovom metu i prekidam šišanje ježa i to ostavljam sledćećem hroničaru.<br /><br />Znam samo da će šišanja još biti.<br /><br />A ni brijanja neće biti manje, po ovoj i svim prilikama.<br /><br /><br /><br />II DEO<br /><br /><br /><br />1.Svratište, azil, sigurna ženska kuća<br /><br />2. Jubileji<br /><br />3. Doživeti stotu<br /><br />4. Spomenik čitaocu, Muzej humora i satire, Debela ladovina, Rehabilitacije<br /><br />5. Medjunarodni jež<br /><br />6. Moj pogled na svet<br /><br />8. Anegdote o ježevcima<br /><br />9. Izdanja<br /><br />10.Izožbe<br /><br /><br /><br />JUBILEJI<br /><br />A ko bi od glavnog urednika subjektivnije mogao da nastavi pisanje ove male povesti?<br /><br />U jednom trenutku, osvrnuo sam se oko sebe i nisam primetio nikoga.<br /><br />Do tog trenutka ja pojma nisam imao da kad postaneš glavni urednik lista kakav je “Ošišani jež”, lista koji ne donosi nikakve privilegije, čiji glavni nema pravo na ličnu sekretaricu, vozača ili ne daj Bože – bonuse ostaje sam na svetu.<br /><br />A kad si na pustom ostrvu zvanom ovaj svet ne preostaje ti ništa drugo nego da u život kročiš kao brodolomac.<br /><br />Prvo što se od novog glavnog urednika očekuje jeste da organizuje obeležavanje Ježevdana.<br /><br />Pogotovo, ako se radi o jubilarnom, šezdesetom Ježevdanu.<br /><br />Ježeva žurka ili invent, kako bi se to danas na srpskom jeziku reklo, započela je tačno u minut do podne, jer je to bio uobičajeni termin u narodu koji kasni i kad je pet do dvanaest.<br /><br />Obeležavanje jubileja organizovano je u Skupštini grada Beograda, jer je ovo zdanje u to vreme još bilo na raspolaganju lokalnim Srbima, rodjenim Beogradjanima i ostalim gradjanima koji sa njima žive na ušću dveju reka ispod Avale.<br /><br />Na ceremoniji, na kojoj je Matiji Bećkoviću i Milomiru Djuzi uručeno ordenje “Zlatni jež”, a posmrtno i Miloradu Dobriću, karikaturisti, i Dragoslavu Stojanoviću, jednom od osnivača, o čijoj se tragičnoj sudbini ćutalo, prisutnim gostima osećanje za smeh budili nagradjeni i glumci Pavle Minčić, Rada Djuričin, Jelena Ivaniševiš i Dragoljub Denda.<br /><br /><br /><br />Matija Bećković:<br /><br />POSLEDNJE PITANJE<br /><br /><br /><br />Od pamtiveka do dan-danas<br /><br />Neka je beda padala na nas.<br /><br /><br /><br />Gje je kraj izdavanja i prodavanja<br /><br />Beše pitanje svih pitanja.<br /><br /><br /><br />Al da je kucnuo i Sudnji čas<br /><br />Shvatismo tek onda kad svi uglas<br /><br /><br /><br />Zavapijasmo: “Pošto smo danas?”<br /><br /><br /><br /><br /><br />Milomir Djukanović<br /><br />TRAGOM ZVERI<br /><br /><br /><br />U nedostatku krede, pišite jurom.<br /><br />Postavite me za suverena, biću vam dobar vazal.<br /><br />Broj vojnih uniformi odredjuje nivo civilnog društva.<br /><br />Direktor fabrike kancelarijskog nameštaja, završio je u fioci.<br /><br /><br /><br />Glavni urednik osetio je potrebu da se prisutnima obrati sledećim proročkim rečenicama:<br /><br />Dame i gospodo,<br /><br />Na današnji dan, pre šezdeset godina, u kafani “Ginić”, Poenkareova ulica broj 20, rodio se “Ošiišani jež”.<br /><br />Za svega šezdeset godina “Ošišanom ježu” je uspelo da predje put od jedne kafane, do Skupštine grada.<br /><br />To teško uspeva i pojedinim gradskim odbornicima.<br /><br />Ako ovako nastavi, “Ošišani jež” će osamdesetogodišnjicu dočekati u Saveznoj skupštini.<br /><br />Tamo posloanici već prave atmosferu za taj nastupajući dogadjaj.<br /><br />Sedamdesetogodišnjicu i Skupštinu Srbije u kojoj bi ovaj jubilej po logici stvari mogao da bude obeležen, namerno smo preskočili, jer priznajemo da ova skupština bolje radi naš posao.<br /><br />Kruna svega biće stogodišnjica “Ošišanog ježa”.<br /><br />Bude li se ova sprdnja, koju s nama prave, nastavila, “Ošišani jež” će svoj vek dočekati u Generalnoj skupštini UN.<br /><br />Posle toga, može se dogoditi da se u Ujedinjenim nacijama nadju i ostale srpske zemlje.<br /><br />Dragi “Ježevci” čestitam vam šezdesetogodišnjicu.<br /><br />Uz želju da “Ošišani jež” doživi i stogodišnjicu!<br /><br />Uspe li nam to, imali smo se rašta i radjati.<br /><br />Hvala.<br /><br />A povodom šezdesetogodišnjice, glavnog urednika pitao je NIN šta misli o tome, a novi glavni urednik je rekao:<br /><br />“Na šezdesetogodišnjicu “Ošišanog ježa” povodom koje smo se okupili 5.januara u Skupštini grada, n isam siguran da li prisustvujemo rodjendanu ovog našeg najstarijeg humorističkog glasila, ili njegovom opelu. Ovo stanje ni života ni smrti “Ošišanog ježa” traje prilično dugo i smrt bi prevagnula da nema redakcije, prijatelja i saradnika koji se natčovečanskim snagama bore da novine koje su postale pokret i način života održe”.<br /><br />I pored toga šta je “Ošišani jež” imao više nego dovoljno životnih problema, predavanje bez borbe nije dolazilo u obzir.<br /><br />“Vodićemo bitku do poslednjeg”, govorili su svi, ali je svaki gledao da ne bude taj poslednji.<br /><br />IZLOžBE<br /><br /><br /><br />I tako je put u vidu kozje staze odveo “Ježa” na ulicu.<br /><br />Kad se tu već našao, “Jež” je odlučio da gradu i svetu, urbi et orbi, pokloni najveću izložbu na svetu.<br /><br />Od Slavije do Kalemegdana u svakom izlogu našlo se po nekoliko karikatura domaćih i svetskih crtača smeha.<br /><br />Tako je Beograd postao jedna velika galerija, a potez od Slavije do Kalemegdana izgledao je kao put u u vedru budućnost, a da to nije zvučalo kao otrcana fraza o boljem sutra.<br /><br />A da bi se osetio dah vedrije budućnosti i u redakciji, ova izložba je otputovala i do Subotice.<br /><br />U Subotici su vlast delili Jožef Kasa i Slobini socijalisti.<br /><br />Bile su to dve nepomirljive strane.<br /><br />Sve dok se tamo nisu pojavili “ježevci” sa svojom najvećom izložbom karikatura na svetu.<br /><br />I kad su dve nepomirljive strane shvatile da bi od jedne ovakve izložbe mogao da se izvuče poneki politički poen, ratne sekire bile su zakopane.<br /><br />Umesto ratnih sekira otkopane su lule mira.<br /><br />A pušilo se i na druge načine.<br /><br />Suboticu je prekrio vedri duh.<br /><br />A na otvaranju izložbe, 17. februara 1995. godine, sve je prštalo od suživota, tolerancije i osmaha.<br /><br /><br /><br />AKCIJE I REAKCIJE<br /><br />I baš kad bi se nekako našao na razmedji izmedju danas i sutra, u kojem terminu bi se mogao pohvaliti da za tih nekoliko sati ima dovoljno sredstava za preživljavanje, na horizontu “Ježeve” situacije pojavili bi se novi tamni oblaci.<br /><br />Kao što je recimo hladno, službeno pismo od štampara da zbog nedostatka papira koji je otišao za štampanje izbornih plakata i sličnog propagandnog materijala, sledeći a možda i nekoliko narednih brojeva neće moći, je li, da ugledaju svetlo dana na kraju tunela.<br /><br />U saopštenju redakcije povodom pisma koje je stiglo od štamparije novosadskog “Dnevnika” iz čijem se sadržaju o razlozima zašto se “Jež” neće pojaviti zrnce istine moglo naći samo izmedju redova, pisalo je:<br /><br />“Redakcija ne veruje da broj nije izašao zbog tota što je u njemu trebalo da budu objavljeni tekstovi “Pukovniku ima ko da piše”, “Zatvoreno pismo Zoranu Liliću”, “I decu ubijaju, zar ne”, “Kamera pamti, moj Joviću”, “Smit tuži Džona” i drugi, već veruje da nije bilo papira.<br /><br />E da bi nekako ismejao nestašicu papira kao razlog za nepojavljivanje na kioscima, redakcija je odlučila da naredni broj odštampa na već korišćenoj novinskoj hartiji.<br /><br />Na starim primercima raznih dnevnih listova, preko već odštampanih stranica izašao je, prvi put posle Gutenberga u svetskom štamparstvu jedinstveni, 2.778 broj “Ošišanog ježa”.<br /><br />Promocija je održana ispred Spomenika čitaocu novina u beogradskom Pionirskom parku, a sve u znaku podrške kolegama iz “Politike”, “Borbe” i drugih listova.<br /><br />U to vreme vodila se politička bitka oko podržavljenja “Politike”, a u njenu odbranu stao je i “Jež” javnim saopštenjem koje je glasilo:<br /><br />“Novinari “Ošišanog ježa” podržavaju pravo novinara “Politike” da drde u svetskom, a ne u državnom listu.<br /><br />Najgore bi bilo kada bi nam “Politika”, “Crvena zvezda” i košarkaška reprezentacija bili kao i država.<br /><br />Takve karikature ne bi imale mesta u “Ošišanom ježu””.<br /><br />Nažalost, nije trebalo čekati dugo da se dogodi najgore.<br /><br />Posle uspeha koji je “najveća izložba karikatura na svetu” postigla u Beogradu i Subotici, malo smeha i vedrine trebalo je da zapljusne uvek turobni Kragujevac.<br /><br />Ali, ono što je vredelo za Beograd i Suboticu, nije valjalo za mesto gde će se u goroj budućnosti proizvoditi “punto”.<br /><br />Neki lokalni birokrata, a u čijoj je nadležnosti bila kultura, odlučio je da sa ovom izložbom postupi tako, da ne bude nikakvih problema.<br /><br />A njet vistavka, njet problem!Infinitumhttp://www.blogger.com/profile/01718045426081626674noreply@blogger.com0