Nova Altera

Uvodni tekst za 2011.

2011-11-28T02:22:00.000-08:00

NOVA ALTERA i u 2011. nastavlja da se bavi aktuelnim problemima srpske književnosti, jezika, umetnosti i kulture uopšte, kao i društvenim i političkim stanjem u Srbiji, koje je, u velikoj meri, stvorilo te probleme ili sprečava i odlaže njihovo rešavanje. Na deo tih problema ukazano je i u uvodnom tekstu u prvom broju Nove Altere za 2010. godinu – „Plišana represija“.

Nova Altera je u protekloj godini posebnu pažnju posvetila pitanju preispitivanja književnih vrednosti koje je, na ideološkoj osnovi, uspostavio komunističk irežim i potrebi ponovnog čitanja srpske književnosti.

Ovim pitanjima bave se tekstovi objavljeni u 2010. godini:
Miroljub Milanović, „Posleratna srpska proza i njeni glavni predstavnici“,
Miroljub Milanović, „Pola veka ćutanja“,
Marinko Arsić Ivkov, „Ideologija i savremeni srpski roman o selu“,
Represija nad nepodobnim književnicima i njihovim delima, koju su vršili ne samo režimska kritika, nego, u mnogo drastičnijem vidu, i politika i sudstvo, tema je sledećih tekstova objavljenih 2010. godine:
Marina Mirković, „Crveni kralj i druge zabrane“
Ivan Ivanović, „Razočarani disident“,
Dokumenti o kršenju ljudskih prava književnika Ivana Ivanovića (tekst objavljen u rubrici Dokumenti).

Teme koje Nova Altera pokreće u 2011. godini:

- srpska književnost u eri partokratije,
- književnost među klanovima, uticajnim interesnim grupama, političkim partijama, „tržišnim zakonima“, favorizovanom subkulturom i kičom, poplavom strane knjige...,
- zašto se ne menja lestvica vrednosti koju su uspostavili komunisti, zašto se ne pristupa novom čitanju srpske književnosti, koje neće zavisiti od politike i ideologije,
- može li (državna) administracija da određuje književne vrednosti i književni doprinos pisaca nacionalnoj kulturi,
- položaj književnih stvaralaca u provinciji,
- šta rade udruženja književnika,
- zašto je zamro književni život – književne tribine, književni časopisi,
- treba li nam nova i odgovorna književna kritika,
- rehabilitacija pisaca žrtava komunističke represije i njihovih dela,
- škola (osnovna, gimnazije, fakulteti) i savremena domaća književnost,
- tretman domaće književnosti u medijima.

POZIV NA RASPRAVU

SRPSKI KNJIŽEVNI JEZIK DANAS

Da li je srpski književni jezik zaista jezik kojim govori i piše većina Srba u Srbiji i da li on može da bude standardan, normativan, jezik Srba u Republici Srbiji?
Da li srpski jezik, kao i književnost, žrtva politike?
Činjenice koje je u nekoliko svojih tekstova naveo pisac Dragoslav Mihajlović, kao i njegove analize Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, govore suprotno.

Predlog za raspravu je tekst Ivana Ivanovića Dijalekatska književnost, objavljen u Novoj Alteri, a izgovoren na okruglom stolu u Leskovcu, kao i stavovi književnika Dragoslava Mihailovića, o zapostavljenosti staroštokavskog u odnosu na novoštokavski književni jezik.

Nova Altera poziva jezičke stručnjake, pisce i sve zainteresovane da svoje priloge i komentare dostave redakciji na sledeće mejl adrese: prozaonline@gmail.com, srpy@open.telekom.rs, ivan1912@open.telekom.rs

Nova Altera je otvorena za sva mišljenja i sve predloge.
U demokratskom društvu, argumentovana rasprava pokreće praktično delovanje i promene.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE – 4 i 5

2011-11-28T02:17:00.001-08:00

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ – 4

Живи песак, живо блато

Овај роман сам написао 1982-83. године у Београду. Догађаји који су ми послужили као мотив стварно су се десили у Јужној Србији. У ствари, спојио сам два случаја, радило се о монтираним процесима професорима. Радња се догађа после 1972. године кад је ионако зависно судство у потпуности постало партијско. Страдали су људи либералних схватања који се нису уклапали у комунистички модел отуђеног живота. Хтели су да буду субјекти и то су платили судским линчом. Јунак романа, професор Љуба Станивуковић, оптужен је због лебералних погледа а суђено му је због монтираног односа са ученицом. Органи гоњења, Партија, Удба, Тужилаштво, Судство... после враћања у догматски комунизам 1972. године, након Титовог писма, немилосрдно су се обрачунавали са слободоумним интелектуалцима. Ја сам то поставио као морални проблем: у болесном друштву, каквим је постао југословенски комунизам после слома либерализма, само ретки здрави појединци могу да буду носиоци моралне идеје, у случају романа студент Жарко Хаџитонић и његов ујак адвокат Ђорђе Коњовић. Мислим да сам у "Живом песку, живом блату" највише спојио два своја књижевна модела уметника у младости, које симболизују Фокнер и Хемингвеј. То је уједно био и крај утицаја ових писаца на моје стваралаштво. Отад сам се све више окретао Џојсу, од имагинације ишао ка документарности.
Роман сам објавио без проблема. Наиме, средином осамдесетих година писац Мирослав Јосић Вишњић је добио могућност да у оквиру Завода за издавачку делатност за слепе Филип Вишњић покрене библиотеку Нови Албатрос као реплику на предратну библиотеку Албатрос, коју је уређивао Тодор Манојловић. Јосић ми је затражио прилог и ја сам му дао "Живи песак, живо блато". Роман је објављен у трећем колу ове библиотеке.
Ипак, имао сам један неспоразум са издавачем. Уредник библиотеке је смислио да неке књиге буду објављене латиницом а неке ћирилицом. Јосић је предвидео да мој роман буде на ћирилици. Међутим, уредник куће, Миле Баврлић, је то преиначио, па је међу њима дошло до спора. Главни уредник ме је изманипулисао тврдњом да латиницу за мој роман захтева комерцијална служба због босанског и хрватског тржишта. Не знајући за спор два уредника, ја сам дао сагласност за латиницу. Ствар се завршила на тај начин што је Мирослав Јосић Вишњић поднео оставку.
Роман је објављен 1986. године у пристојном тиражу од 3000 примерака и распродат је за годину дана. Запамтио сам да ми нико није тако уредно исплаћивао хонорар као Завод Филип Вишњић.
И овај роман је добио шансу да буде изведен као позоришна представа. Директор Народног позоришта у Пироту, глумац Слободан Алексић, ставио је драматизацију, коју сам ја начинио, на репертоар, али и овај посао је пропао, као и сви други. Друго издање романа није направљено.

Нишки гамбит

У овом гамбиту, писаном током 1986 - 87. године у Сремчици, објављеном у виду романа "Нишки гамбит" 1988. године, умало нисам испао жртва. Овога пута ме није гонила држава са својим органима, сад су то чинили њени поданици, слободни грађани који живе на њен рачун. (Овај модел важи до данашњег дана.) Реч је о једном књижевнику, Радославу Војводићу, и једном шахисти, Драгутину Шаховићу.
Са Радославом Војводићем сам се познавао још из прокупачке Гимназије, био је две генерације испред мене. Још тад је писао песме, важио за модернисту и био нека врста звезде у Књижевном друштву Раде Драинац. Касније сам га виђао на чувеним књижевним вечерима у учионици „45” на Филозофском факултету у Београду, где је он био учесник а ја слушалац. Важио је за једног од најталентованијих младих песника. Као професор у Куршумлији пратио сам његов књижевни рад, али ми се све мање свиђао. Поготово ми се није допадала његова неартикулисана проза. Сећам се да је у то време у Топлици био актуелан његов сценарио за играни филм о Топличком устанку, али се говорило да није добро написан. Ја нисам имао прилике да га прочитам. Запамтио сам неке његове „нападе” на познате писце, пре свега на Крлежу и Црњанског.
Кад сам се, по објављивању «Црвеног краља» и отпуштању с посла у Куршумлији, обрео у Београду, Војводић је био главни уредник издавачког предузећа Слово љубве. Пошто су ми сва врата била затворена, неко ми је саветовао да нови рукопис понудим свом завичајцу. Војводић је важио за либералног уредника (штампао је Пекића, Шћепановића, Николу Милошевића, Данила Николића, Добрицу Ћосића…), али је мој рукопис одбио. Објаснио ми је да су о «Фудбалској генерацији» написане две негативне рецензије, једна ван куће а друга у кући. (Тад се на томе свршило, касније сам сазнао да је ван куће негативну рецензију написао Миливоје Марковић, а у кући управо он.) Још једном се поновио случај као са Војом Красићем: отишао сам мечки на рупу. Уосталом, били смо на супротним политичким половима: они - комунисти, функционери режима, а ја - осуђени писац.
Са Радославом Војводићем сам се поново срео крајем осамдесетих година, кад сам објавио роман «Нишки гамбит». Комунисти су се у то време баш престројавали после Осме седнице Централног комитета СК Србије, која ће преокренути ток српске историје. Ја сам у међувремену успео да објавим неке књиге, чак и забрањеног “Црвеног краља”, али сам поново пао у немилост и остао без издавача. Роман сам објавио код малог издавача, некакве књижевне задруге Пан публик, која се убрзо после тога угасила. Стога сам био веома пријатно изненађен позивом Радослава Војводића да ми приреди промоцију књиге у Кући Ђуре Јакшића, где је био уредник програма. Позив сам прихватио, јер сам рачунао да је колегијалан и земљачки и да је компензација за раније одбијање. Да није било тако, видео сам тек на самој промоцији, кад се као главни говорник појавио шаховски велемајстор Драгутин Шаховић.
Какве везе има с мојом књигом шахиста Драгутин Шаховић? Ја сам велемајстора Шаховића, иначе пореклом Нишлију, упознао у Дуги 1978. године, кад сам био спољни сарадник у спортској рубрици овог магазина. Шаховић је у то време на страницама Дуге водио прави мали рат са неким администраторима из Шаховског савеза Србије, па сам ја одлучио да о томе направим интервју са велемајстором. Тај интервју сам урадио, али га нисам објавио! Објављивање је спречио спољни уредник Брана Црнчевић, који се у Дуги нашао после ломова у Јежу. Пошто је он написао књигу о Корчноју, вероватно је сматрао да има тапију на шах, па је тако мој рад пропао. Тад се на томе свршило. (Иначе, чувени дисиденти Брана Црнчевић и Матија Бећковић ишли су о државном трошку на острво Бали, где се играо меч Корчној - Карпов, ваљда да би овај први сакупио материјал за своју књигу.Књига је објављена у Загребу 1981. године.)
Драгутина Шаховића сам поново срео неколико година касније у подруму пивнице Касина, где су се окупљали неки тадашњи дисиденти. У то време сам имао идеју да направим књигу о шаху после књиге о фудбалу. Предложио сам Шаховићу да романсирам његову биографију, а он да приложи партије са коментаром. Он је био одушевљен том идејом и убрзо после тога смо се срели да започнемо рад. Том приликом сам га испитивао о његовом животу и шаховском путу и понешто забележио. Рачунао сам да ћемо тек да радимо. Но до другог састанка није ни дошло. Шаховић је изненада отпутовао на неки турнир, а кад се вратио, поручио ми је да га та ствар не интересује. Како се брзо загрејао, тако се брзо и охладио! Мени ништа друго није преостало него да променим концепт романа и да га сам пишем на начин како најбоље умем. Јунака романа сам измислио, али сам у њега понешто уградио од приче коју сам чуо од Шаховића. Кад се «Нишки гамбит» појавио, од велемајстора Шаховића сам добио опширно писмо, у којем ме оптужује да сам га плагирао! Украо сам му идеју и мисли! Захтевао је да га признам за коаутора и претио ми судом! Разуме се да тако нешто нисам могао да прихватим.
Не знам да ли је Војводић пришао Шаховићу, или је било обрнуто, тек промоција коју је он организовао у Кући Ђуре Јакшића била је у функцији моје књижевне ликвидације! Ма колико то данас може да изгледа смешно, онда није било нимало наивно. После случаја са Данилом Кишом, тражили су се „лопови” на све стране. Чак је био оптужен и Драгослав Михаиловић, писац «Петријиног венца». Неки новинари су пронашли жену која је писцу послужила као прототип Петрије и оптужили Михаиловића да је покрао ову неписмену сељанку! Као, та жена му је испричала роман! (Касније је Михаиловић писао да је читаву аферу режирала Удба! Судски процес против писца је трајао тринаест година! У своје време је била слична афера са Бором Станковићем, кад је уз помоћ жуте штампе Циганка Коштана судски прогонила великог писца.) У мом случају ствар није била нимало наивна. Ако је Михаиловићева сељанка била неписмена и није могла писцу да „напише роман”, Шаховић је важио за интелектуалца међу шахистима и одличног коментатора шаховских партија, па је његова оптужба могла да има велику тежину. Очигледно да је Радослав Војводић имао разлога да прихвати Шаховића: ем би добио неки партијски (јуловски) поен, ем би ликвидирао јединог књижевног конкурента у Топлици. Рачуница је била доста једноставна: ако сам ја, захваљујући либералној струји у Савезу комуниста, успео некако да преживим «Црвеног краља», па и «Фудбалску генерацију», оптужба да сам плагијатор би ме у потпуности дотукла. Кад су ме комунисти тужили због политике, јавно мњење је било на мојој страни; али, ако бих био оптужен због плагијата, нема тога ко би ме бранио. У литератури нема теже оптужбе од плагијата! Моји тужиоци би могли да ликују, испоставило би се да ја нисам никакав политички противник комунизма него обичан лопов. Паклено смишљен план!
Велемајстор Шаховић ме је на тој промоцији просто испљувао. Пошто му је Војводић одмах дао реч, кренуо је са оптужбом коју је имао написану. Интересантно, али мало се бавио шаховском страном романа, за коју је стручан; чак није инсистирао ни на плагијату, чиме је претио. Окомио се свом тежином на политичку димензију романа. „Шах је ту само у функцији политике!”- победоносно је објавио. (Исто је гласила оптужница за «Црвеног краља»: фудбал је у функцији политике!) Моју књигу је прогласио „лажним романом о шаху” и поручио публици да је присуствовала историјском тренутку почетка писања „правог романа о шаху” у његовом ауторству. На крају ми је предочио да ћемо се видети на суду, покупио се и отишао, не дајући ми могућност да му одговорим.
Но најављену тужбу суду Шаховић није реализовао. Још једном се нагло охладио и одустао од претње великом афером. Више се са њим нисам срео, али остао је горак укус непотребног инцидента. Ни данас ми није јасно шта је велемајстору то требало? А Војводићев добро смишљени пуцањ у писца «Нишког гамбита» испао је ћорак. Без крунског сведока није могао ни он да ме оптужи.
Роман је имао још једно издање 1990. године.

Југовац или Како ући у историју

Ово је роман у три књиге, односно трилогија. Написао сам га у Сремчици током 1987 / 88 / 89. године. Међутим, почео сам да га пишем знатно раније, још 1972. године у Куршумлији.
Кад су почеле невоље са "Црвеним краљем", одлучио сам да то забележим, односно да водим неку врсту дневника о тим дешавањима. (Дневник ни раније, ни касније нисам водио. Нисам сматрао себе значајним да бих то чинио.) Како су се догађаји претицали, записивао сам их, без икаквог коментара, да их не бих заборавио. Те белешке сам водио под насловом "Роман око романа Црвени краљ" и запленила ми их је Удба приликом претреса. (Имао сам копију.) На суђењима белешке су биле важан доказни материјал о мојој субверзивној делатности, тужилац у Прокупљу је чак тврдио да сам их писао за неког у иностранству!
Кад сам избегао у Београд, онемогућен као писац, отпуштен с посла професора, без новца, готово да сам био изгубљен. Једино ми је било преостало да чекам робију. Већ сам написао да су писци покушавали да ми помогну. Један од њих је био и Матија Бећковић. Матија је и сам био у немилости, мада се његов случај у потпуности разликовао од мог. Од њега сан добио телеграм да одмах дођем у Чик. (Кад су кренули напади на Матију, пријатељи су га склонили из Јежа у Чик, као у какву фарму за фазане. Главни уредник Чика је био карикатуриста са презименом Катић (имена не могу да се сетим). Понудили су ми да за Чик пишем роман у наставцима! Чак су ми доделили једног Црногорца из Омладинске организације да ми буде нека врста ментора, односно да пази да не скренем с правог пута. (Ни имена тог момка не могу да се сетим.) Тако сам ја почео да пишем роман, који сам насловио са "Југовац", од оних бележака из Куршумлије.
Написао сам неколико наставака али текст никако да се појави у Чику. Матија ми је показао да је он припремио текстове, али их главни уредник не пушта. Схватио сам да из тога стоји Удба, односно да је онај момак из Омладинске организације њен доушник. Тако је тај посао пропао.
Средином осамдесетих година за уредника текста у Јежу дошао је Милован Витезовић, тада стопостотни шездесетосмаш. (Алек Марјано је смењен због оног афоризма о Кардељу.) Раније, млађани Витезовић се усудио да нападне пресуду Окружног суда у Прокупљу текстом у Јежу, што је био изузетан морални чин. Због тог текста је Топлица кренула свим средствима на његовог аутора и на лист Јеж, који је омогућио да се тај текст појави. Ствар се, ипак, завршила неповољно по Топлицу: Јеж није укорен, Милован Витезовић није најурен већ је напредовао, ја сам ослобођен. Стекли су се сви услови да ми Милован понуди да пишем роман у наставцима за Јеж. Посегао сам опет оне белешке.
Тако је у Јежу средином осамдесетих година почео да излази мој роман "Југовац..." Већ од првог броја, Топлица је поново била на ногама! Заседали су друштвени форуми, организовани политички скупови, ангажоване институције културе, све са једним циљем: да се заустави даље излажење романа. Упућивана су писма највишим државним и партијским органима у којима са захтевом да се Јеж позове на одговорност што омогућава осуђеном писцу да јавно блати Топлицу и шире читаву Југославију. Главни уредник Јежа се одупирао притисцима и бастављао са објављивањем "Југовца..." Мислим да је изашло 19 наставака. Али више се није могло: Литл Бане је обуставио штампање романа, са образложењем Наставак следи у књизи.
У којој књизи? Испоставило се да књиге неће бити, јер ниједан издавач није хтео да штампа "Југовац..." Разуме се да сам ја роман понудио БИГЗ-у. Али, после иступа председника Српске партије против осуђених писаца, моја позиција у овој кући је пропала: "Аризани" нису отишли у Џепну књигу, "Југовац..." није примљен. Видосав Стевановић се вадио на то да је роман обиман и да БИГЗ нема пара да га самостално објави. Него да видим са Просветом, тамо је уредник Милисав Савић. Истина, Видосав нема о њему добро мишљење, али сарађивао би ако му се овај обрати. Шта ћу, дигнем се код Милисава, однесем му рукопис "Југовца..." После извесног времена Милисав ме позове, прихватио би сарадњу ако му се Видосав обрати. И тако, од Видосава до Милисава, и обратно, нашао сам се у улози Буридановог магарца између два стога сена. За годину дана нисам успео да саставим ова два челника српског издаваштва. Тако је моја идила са БИГЗ-ом пропала, иако сам био први добитник БИГЗ-ове награде за "Аризане". Поново сам се нашао на улици.
Онда ми се изненада пружила прилика да штампам "Југовац..."! Једне вечери су у САремчицу дошла два Лесковчанина, трговци књигама: Драган Стојковић и Миле Миленковић. Првога сам познавао из Лесковца, водио је БИГЗ-ову књижару; другога нисам, био је магацинер у предузећу. Они су ми понудили да финансирају објављивање "Југовца..."! Просто невероватно, али догодило се! Иако сам добро знао да понављамо Машића, односно ванинституционалну продукцију, уз сав ризик да се проведемо као са првим независним издавачем у Србији, тојест да дођемо под удар органа гоњења, оберучке сам прихватио понуду. Просто ми је било суђено да будем илегалац, од Студентског града, преко "Црвеног краља", до "Југовца...", а можда и даље. Остало ми је само још да ове добре људе повежем са мојим пријатељем графичарем-штампаром Миланом Арнаутом, који је уложио свој рад у "Нишки гамбит", па да "Југовац..." изађе у јавност. Повољна околност је била и та што је "Југовац..." у илегали стекао још једног пријатеља, филозофа Миладина Животића, који је написао поговор за прву књигу, под насловом "Живети у Југовцу - нисмо ли сви у њему?" (Миладин Животић је био свакако најморалнија личност коју сам упознао у животу: дисидент - непријатељ титоизма; отпуштени професор с факултета; велики борац за људска права и за хуманистичке идеале; вођа антиратног покрета у Србији. Миладин Животић се сав посветио да своје филозофско дело преточи у праксу (припадао је праксисовској филозофској школи), ставио се на чело покрета који је покушао да заустави нови грађански рат у Југославији. Нажалост, његово срце није издржало надчовечански напор да заустави рушилачку историју нових ратника.)
Тако су се у 1988. и 1989. години појавиле све три књиге "Југовца..." под пуним насловом "Југовац или Како ући у историју". Ако сам у "Црвеног краља" унео своју студентску лектиру, ако сам у "Аризане" унео своје сељачко памћење, у "Југовац..." сам сместио своје професорско искуство. То је трилогија на тему вечита паланка. (Држим да "Југовац..." у литератури о србијанској паланки има оно место које имају "Аризани" у литератури о србијанском селу.) У конструкцији "Југовца..." комбиновао сам три паланке: георгафски - Власотинце, у којем никад нисам живео (алиби као Дољевац у "Аризанима"), искуствено - Александровац и Куршумлију.
Овде је прилика да кажем која се дела могу узети као прототипи мојим раним романима: "Црвени краљ" - "Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића; "Аризани" - "Кола Брењон" Ромена Ролана; "Југовац или Како ући у историју" - "Клошмерл" Габријела Шевалијеа.
Одмах по изласку из штампе прве књиге, уприличена је промоција у Дому омладине. Опозициона промоција! Пуна велика сала будућих политичких странака, примећујем Вука Драшковића, Драгољуба Мићуновића, Војислава Шешеља... Међу говорницима о књизи био је и Веселин Илић, либералистички секретар Комитета из Ниша. (Веселин је написао књигу о "Црвеном краљу") Куриозитет ове промоције био је тај да је одржана на дан кад су грађани Куршумлије и Блаца рушили своја стара комунистичка руководства (Корчагина и Лудог Живка)! Куд ћеш већу рехабилитацију за изгнаног писца!
Са "Југовцем..." поновила се историја као са претходним романима. И "Југовац..." је јуришао на позориште, телевизију, филм. Она иста позоришна трупа Призор глумца Радета Вуковића одлучила је да и "Југовац..." (један део) постави на сцену. Драматизацију сам направио ја под насловом "Крсташки рат у Југовцу". Режирао је Браца Петковић (позоришни писац и редитељ, власник Музеја старих аутомобила ), играли су Александар Хрњаковић, Милан Панић, Бранко Ђурић... Одиграно је двадесетак представа. Рекли су ми да су учествовали на фестивалу у Врњачкој Бањи где су били изузетно примљени. Тадашња уредница на Телевизији Београд Јелица Зупанц уврстила је ову представу у серију коју је управо припремала. Уједно је заинтересовала Редакцију хумористичког програма, па су ови људи прочитали 1000 страница "Југовца..." и сложили се да се по роману може направити интересантна серија, а нарочито је био заинтересован за то главни уредник Хумористичког програма Предраг Перишић (писац серије "Полицајац са Петловог брда") После тога је Телевизија наручила да напишем синопсис и да почнем да пишем серију. Отишао сам на Телевизију да потпишем уговор. Био сам пред новим васкрснућем! Међутим... Дан пре мог повратка, на Телевизији је извршен пуч: смењено је читаво руководство. Нови директор Телевизије, Прокупчанин Ратомир Вицо, и нови уредник Хумористичког програма, Статовчанин (село поред Житног Потока) Војислав Миленковић, повукли су први потез да ископају моје четничко порекло и да стопирају потписивање уговора са четничким писцем. Оде мој камбек, по ко зна који пут!
Исто сам прошао и на Телевизији Сарајево. Уредница Телевизије са презименом Славнић (не знам име) такође је била заинтересована за екранизацију "Југовца..." Готово се подразумева да и од тог посла није било ништа.
Драматург Миодраг Зупанц (иначе Јеличин супруг) написао је по мотивима "Југовца..." позоришни комад "Фотељероси" и тај пројект је примило Позориште на Теразијама. Подељене су улоге, за редитеља је одређен професор на Факултету драмских уметности, Славенко Салетовић. Међутим, овај човек није дошао на заказани почетак проба, па је на тај начин минирао пројекат. Управник Позоришта на Теразијама, песник Василије Марковић, исплатио ми је откуп и скинуо представу са репертоара. Збогом, самоуправо, Добар дан, Удбо!
Роман није имао нова издања.

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 5

Браћа Југовићи или Како изићи из историје

Деведесетих година створени су политички услови да могу слободно да промовишем четничку тему, која ме је притискала још из детињства. (Слично се десило и са Драгославом Михаиловићем. И он је морао дуго да чека своју тему о Голом отоку.)
За овај посао сам се веома дуго припремао, свакако под будним оком Удбе. Кад год сам боравио у Житном Потоку, разговарао сам са преживелим четницима, којих је било све мање. Једног лета сам обилазио терене на којима је дејствовала бригада мог оца, прикупљао сам материјал за историју одоздо. Удба је прогласила да се крећем трагом четничких одреда. Био је то специјални психолошки рат, за какав се Титова тајна полиција специјализовала још из времена Озне.
Од средине осамдесетих година постала нам је доступна друга страна историје. Појавиле су се неке нове књиге (Владимир Дедијер, Веселин Ђуретић...), које су бациле ново светло на грађански рат 1941/45. године. Почела је да пуца по свим шавовима комунистичка догма. Што је било јако важно, постала нам је доступна емигрантска литература: Мајкл Лиз, Дејвид Мартин.... Појавио се и нови талас историчара (Коста Николић, Бојан Димитријевић, Момчило Павловић...) који су обликовали четничку истину о ратним збивањима. Разуме се да сам све те прочетничке књиге помно читао, као раније антикомунистичке (Солжењицин, Исак Дојчер, Карл Штајнер...)
Овде је важна књига емигранта Милоша Младеновића, "Лажни идоли и варљиви идеали". Милош је био борац у бригади мог оца и успео је да пребегне на Запад. Некако се докопао Лондона и ту стекао нови дом. Иако полуписмен, написао је мемоарску књигу без које се не може проучавати грађански рат на југу Србије. Објавио је о свом трошку (мислим да је имао мали хотел у Лондону) 1965. године. Интересантан је био пут овог политичког емигранта: до 1943. године био је у партизанима, после у четницима. Сељак из Бреговине (село поред Житног Потока) сведочио је поштено, није штедео ни једну ни другу страну.
Милош је из Лондона покушавао да дотури своју књигу у Југославију, тачније у Топлицу, слао је на разне адресе, највише у Житном Потоку. Али Удба је те пошиљке пленила. Ја сам био чуо за ту књигу, али је нисам имао. Један Житнопоточанин је био добио и имао је намеру да ми је покаже, али га је Удба спречила, одузела му је књигу. (Касније сам сазнао да је Милош књигу слао мојој мајци, али та пошиљка није стизала на нашу адресу.) Ипак, крајем осамдесетих година дошао сам до књиге. Један инжењер из Ниша је добио стипендију у Лондону и тамо контатктирао Милоша. Инжењер је ризиковао да књигу унесе у земљу, власти на њега нису сумњале. У сваком случају, мени је та књига много значила. (Написао сам предговор за издање Института за савремену историју.)
Речју, и теоријски и практично био сам спреман да напишем роман за који сам унапред годинама био оптуживан. Изучио сам нову историју и одоздо и одозго. Нема сумње да је Удба добро знала да ћу ја тај роман да напишем, али није знала како да ме у томе спречи. Застрашивања топличких Удбаша више нису била ефикасна, као у време "Црвеног краља". Могао сам да се дам на посао.
Роман "Браћа Југовићи или Како изићи из историје" почео сам да пишем крајем 1989. године, отприлике у време кад је пао Берлински зид. Већ сам наслов каже које дело ми је послужило као архетип за писање романа: "Браћа Карамазови" Фјодора Достојевског. Дакле, три брата посве различита међу собом, као носиоци три различите идеје; заједничко им је четничко порекло. Браћа Југовићи се састају на погребу мајке, удовице четничког команданта Буде Југовића, да ратну драму проживе још једном и да сукобе своје погледе на свет: Александар Југовић (Димитрије Карамазов) је прихватио комунизам, јер је само у оквиру ове идеологије имао шансу да се пробије у друштвену елиту; његова је невоља била што је морао да буде већи комуниста од комуниста, већи католик од папе, и то је његова трагедија. Стефан Југовић (Иван Карамазов) је побегао у науку (историју) да би у њој могао да се суочи са прошлошћу; његова је несрећа што га је изучавање историје оца одвело у национализам, самим тим у антикомунизам (у време писања "Браће Југовића..." комунизам и национализам још нису били у симбиози), па су му комунисти преко свог државног апарата узвратили ударац. Растислав Југовић (Аљоша Карамазов) је прихватио уметност-књижевност као поглед на свет, што ће га учинити дисидентом и противником тоталитарног комунистичког уређења. Његова је судбина Џојсовог Стивена Дедалуса, што ће рећи дисидента, апатрида, унутрашњег емигранта. Браћа се састају на мајчином гробу да супротставе своје политичке, филозоифске, социолошке... дискурсе, да би се растали и да се више никад не сретну у историји.
Још да кажем да су "Браћа Југовићи..." у основи постмодернистички роман пре постмодернизма; написани су у форми драме са фуснотама као мисаоним додатком драмском збивању. У роман-драму сам унео обиље некњижевног материјала, па ми је главни проблем био како да га уметнички уобличим.
У пролеће 1990. године био сам на половини писања романа, кад ми се телефоном јавио непознати човек: - Овде Милорад Грујић! Уз не мале напоре могао сам да се присетим да је Милорад Грујић писац кога дотад нисам читао. - Ја сам оснивач и главни уредник Књижевне заједнице Новог Сада. Заједница је основана по угледу на Запис. Хтео бих да Вам објавим књигу! Шта можете да ми понудите? Имао сам новеле које ми је Просвета одбила и роман у настајању. Хоћу роман!
Грујићу сам послао први чин романа-драме и он је рукопис одамах примио. Инсистирао је да завршим рукопис до јесени, јер жели да га објави за Сајам књига. Дотад су ме сви одвраћали од писања, Грујић је био први издавач који ме је наговарао да пишем! Ни данас ми није јасно како сам успео да завршим роман до предвиђеног рока. Писао сам у грчу, као генијални Достојевски. (Да не будем погрешнио схваћен, не правим никакво поређење са великаном Светске књижевности, чије "Карамазове..." сматрам једним од три највећа романа икад написаних: Сервантесов "Дон Кихот", "Браћа Карамазови", Џојсов "Улис".)
"Браћа Југовићи..." су угледали светлост дана 1990. године, у јеку припрема за грађанске ратове на тлу Југославије, које су вршиле три њене државе: Србија, Хрватска и Словенија. У Србији је комунизам наставио да живи у лику и делу новог српског вожда Слободана Милошевића. Нови српски управљачи нису хтели роман о трагедији Равногорског покрета генерала Драже Михаиловића. Они су имали своју кућу цвећа и није их инетересовао непостојећи гроб првог српског герилца, антифашисте кога су савезници у раскусуривању својих интереса прогласили фашистом. Поново сам налетео на мину као 1972. године. У очекивању међу националних ратова коме је стало до тротомног романа заборављеног писца! Коме је уопште стало до романа! топови Ваљало се припремити за ратове, или побећи од њих, а не читати романе! Кад говоре, музе ћуте!
У таквој предратној грозници многи писци су постали барјактари рата, у Србији и они који су извикани за највеће: Добрица Ћосић, Антоније Исаковић... Најобразованији и најумнији међу њима, књижевни критичар Борислав Михајловић Михиз, пред смрт је то схватио: Многи писци су залуђивали српски народ, међу њима је био, нажалост, и Борислав Михајловић Михиз!
Милорад Грујић је био амбициозан издавач, хтео је помпезну промоцију у новосадском хотелу Гранд, са челницима прочетничких опозиционих партија (Драшковић, Шешељ) као говорницима. Али како је време одмицало та намера је била све тања, да би се на крају угасила. Ништа од новосадске промоције, нова забрана!
Док су писци добошари нових ратова кренули у свет да донесу исељеничке паре да би нови српски вожд Слободан Милошевић могао да води своје ратове (посланица председницима општина: Ми Срби не умемо да радимо, али умемо да се бијемо!), најављене на Газиместану, Грујић и ја смо кренули по Србији да промовишемо књигу до које ником није стало. Партизани су ме напали да рехабилитујем четнике; четници су ме напали да се удбарам партизанима! Па ти сад буди објективан, бори се за истину! Нисам четник, нисам партизан, уклети сам писац. Не могу да кажем да су те промоције биле безуспешне, али су Грујића скупо коштале.
Тако је пропао мој најамбициознији пројекат. (Књига је пројекат.) Књижевничка елита је "Браћу Југовиће..." прећутала, народ их није прочотао. Све се свело на две критике, али хамлетовске! Једну је написао у Летопису матице српске Драгомир Поп Новаков, писац лепог романа "Српска рапсодија" (реплика на Црњанског!), а другу у Политици песникиња Флорика Штефан. Држим да нико досад није разумео мој партизанско-четнички рат, као ова значајна песникиња.

Уклети Србијанац

Овај роман сам написао 1992/93. године и имао сам муке с његовим објављивањем. Роман представља исходиште југовићских сукоба и прати судбину најмлађег брата, Растислава Југовића, уклетог писца. У новим балканским ратовима, Растислав је стао на антиратну позицију, определио се против Милошевићевих ратова. Растислав Југовић је моја највећа књижевна инвестиција. Ако сам говорио кроз уста неког свог књижевног јунака, онда је то био Растислав Југовић. Чак сам ишао дотле да се са овим књижевним јунаком поистоветим, да моје књижевно дело буде и његово! Кад је Милошевић покушао да га мобилише и пошаље на Вуковар, Растислав је одлучио да изврши самоубиство.
"Уклети Србијанац" је, дакле, антиратни роман, као Барбисов "Огањ" или Хемингвејево "Збогом оружје". Разуме се да за антиратни роман нисам могао да нађем издавача у време рата. Узалуд сам га нудио Грујићевом наследнику у Књижевној заједници Новог Сада (не сећам му се имена), није хтео да га прихвати. Онда су се десила два комедијанта случаја (Црњански) која су помогла да уклетник угледа светло дана.
Некако је у то време Милошевићев најобразованији саветник Жељко Симић писао докторску тезу о дисидентској књижевности. (Жељко је био и министар културе и управник Народног позоришта.) Преко једног адвоката повезао се са мном. Замолио ме је да ме интервјуише, па сам ја отишао у његов уред да тај посао обавимо. После интервјуа отишли смо у бифе и ја сам му рекао да сам написао епилог "Југовићима..." али да не могу да нађем издавача. Заинтересовао се да прочита рукопис. Кад сам се поново појавио, Жељко ме је дочекао егзалтирамо. - Изванредно, па то је "Збогом оружје!" Он је први употребио ту компарацију. Тако је саветник ратника са одушевљењем прихватио антиратника!
Кад сам изашао на улицу, налетех на - Раку Ђокића. Рака Ђокић је био чувени естрадни менаџер, промовисао је Лепу Брену и још понеку певачицу, али и званредан Индексов сатирични кабаре. То Индексово позориште било је највећи сатирични домет деведесетих. Рака је био мој ученик у Куршумлији, запамтио сам га као изразито умиљатог момка. Кад је дошао у Београд, пошло му је за руком да се пробије у врх естраде. Био је тајкун пре тајкуна, социјалистичка власт га је нешто гонила. Разуме се да смо свратили у кафану. Реч по реч, дођосмо на "Уклетог Србијанца". Испричах Раки како сам управо изашао од председниковог саветника и шта он мисли о томе. - Професоре, па ја ћу да вам штампам књигу!
Рака је имао све: предузеће Фивет, регистрвано у Кикинди, паре, некакве закупљене секунде на телевизији, које је продавао рекламерима - и књига је била готова за недељу дана. Снимио је ТВ спот, ја сам дао интервјуе, још само да уклетника пусти у продају. Онда се нешто десило што ја нисам успео да сазнам шта. Рака је одједном почео да оклева, ТВ спот није пуштао, књигу је држао у магацину. У јавност је изашло највише 100 примерака и то захваљујући двојици трговачких путника који су их украли. Могу само да наслутим шта се дешавало. Милошевићев државни врх је оценио да моја књига може да делује негативно на омладину која ионако не жели у рат и одлучио је да је стопира. Удби није било тешко да припрети менаџеру који је, вероватно, чинио многе законске прекршаје, јер се регуларно није мгло опстати на тржишту естраде. И - менаџер је одлучио да уништи читав тираж "Уклетог Србијанца"! Како је ускоро умро, остаће тајна куд се деде моја књига.
Прва књига из циклуса СЕВЕР - ЈУГ, "Црвени краљ", уклоњена је јавно на суђењу; последња књига, "Уклети Србијанац" склоњена је тајно без суђења. Резултат је био исти, био сам и остао забрањени писац. Тако се овај циклус од десет наслова отворио и затворио на исти начин - забранама. Србијански круг кредом!

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 2 I 3

2011-08-29T01:14:00.001-07:00

БЕЛЕШКЕ УЗ РОМАН "ЦРВЕНИ КРАЉ"

Црвени краљ и Фудбалска грозница шездесетих

"Црвени краљ" је био мој први објављени роман. О њему сам доста рекао, овде додајем неке детаље који су битни за његову судбину.
Роман сам написао у априлу и мају 1969. године у Куршумлији, где сам био запослен као професор књижевности у гимназији. Сећам се да сам 1. маја читао пријатељима у Прокупљу одломке из романа.
За овакав роман дуго сам се припремао, а коначну одлуку да га напишем донео сам за време студентске Јунске револуције 1968. године. Данас могу да кажем да је "Црвени краљ" органски везан за прву велику побуну у комунистичком режиму у Југославији. Како је ова левичарска револуција била управљена против црвене буржоазије, писање "Црвеног краља" готово да ми се само по себи наметнуло. Био је то мој одговор на тадашња догађања.
Разуме се да за овакав роман нисам могао да нађем издавача. У току 1969. године објавио сам три одломка из романа, од којих је онај у студентском листу Лист младих 68. изазвао, најпре у Нишу а потом у целом региону, праву буру. Конзервативне снаге у Савезу комуниста, на челу са борачком организацијом, покренуле су против мене велику харангу, а либералне су покушале да ме одбране. Током јесени 1969. године и пролећа 1970. био сам најнападанија личност на југу Србије и о мом "нападу на основне тековине и вредности самоуправног социјализма" расправљали су сви могући форуми. Свуда сам једногласно осуђиван као непријатељ социјализма и свуда је тражена забрана мог деловања. У Куршумлији је затражено да будем отпуштен с посла професора гимназије.
Међутим, тад сам се извукао. У СКС су преовлађивали либерали, а они су били против забрана и прогона. Револуционарна 68. није била сасвим угушена. У ствари, комунистички режм се налазио у пат позицији са неизвесним исходом: повратак у ратни комунизам или одлазак у демократски социјализам. Разуме се да је од исхода овог сукоба зависила моја даља судбина, не само као писца него и као професора.
У таквим околностима могао сам само да ћутим и да чекам даљи развој догађаја. Покушао сам да нађем излаз у некаквим анонимним конкурсима, на којима сам углавном добијао откуп. Како је у то време изашао конкурс за драму у Народном позоришту, драматизовао сам "Црвеног краља" и под насловом "Фудбалска грозница шездесетих" послао текст на конкурс. (На конкурсу сам пропао, али касније ће се показати да посао нисам радио узалуд.)
Излаз сам нашао у писању новог романа, "Аризани". Али нисам успео да се у потпуности изолујем. У лето 1970. године послао сам на анонимни конкурс у НИН-у причу "Мој брат Динда Аризановић", што је била припрема за роман. Прича није награђена (конкурс је био, разуме се, намештен, што провинцијски професор из Куршумлије није могао да зна), али је откупљена и објављена. Следили су нови напади из Топлице, предњачила је борачка организација. Борци су тражили да главни уредник НИН-а Милојко Друловић политички одговара, али то им није прошло, либерали су још увек били у Србији на власти. Свеједно, око мог врата све више се затезала омча.
У то време се прочуо као приватни издавач београдски архитекта Слободан Машић, који је објављивао оне рукописе које државни издавачи нису смели. Пред крај 1970. године послао сам Машићу рукопис "Црвеног краља", без неких нарочитих илузија да ће бити прихваћен. Машић ми је одмах одговорио и већ у јануару 1971. године договорили смо се да заједнички објавимо роман. Онда је Машић начинио одлучну грешку која ме је скупо коштала. Уместо да рукопис одмах штампа, Машић је одуговлачио све до августа 1972. године. Тако је "Црвени краљ" изашао из штампе у најнезгоднијем могућем политичком тренутку, кад се у врху Савеза комуниста Југославије спремао документ познат као Титово писмо, који је означио слом либерализма у Србији и повратак на тврду ратну линију. Посечени су либерали а са њима и сви слободоумни интелектуалци. Моја глава је поново дошла под гиљотину, овога пута без наде за спас. Књига је забрањена, ја сам добио затвор и остао без посла. Тако је прича са "Црвеним краљем" била практично завршена. Чинило се да је роман за сва времена покопан.
Међутим, десет година касније, прича је поново отворена. Изненада сам добио понуду од Позоришта на Теразијама, тачније од његовог уметничког директора, редитеља Радослава Златана Дорића, да за потребе позоришта напишем драму по мотивима романа. Како сам ја ту драму већ имао (са конкурса), посао ми је био олакшан. За кратко време написао сам "Фудбалску грозницу шездесетих". Било је то 1981. године.
Више од годину дана Дорић је узалудно покушавао да драму постави на сцену свог позоришта. Савет Позоришта на Теразијама одбио је да "Грозницу..." стави на репертоар. Но, Дорић се није предавао. Успео је да убеди аматерско позориште Студентског града на Новом Београду, ДЕС, пре свега управницу позоришта Нађу Дацић, да припреме представу по забрањеном роману.
Пробе су трајале јако дуго и одвијале су се у ненормалним околностима. Недостатак основних средстава и велики број глумаца чинили су се као непремостива препрека. Изгледало је да од посла неће бити ништа. Осим тога, на позориште, пре свега на управницу Нађу Дацић, вршени су велики политички притисци да студенти одустану од посла. Али храбра студенткиња одбила је све уцене и изгурала посао до краја. А студенти не би били студенти кад би се дали тек тако застрашити. Велику улогу у свему томе одиграо је редитељ Златан Дорић, коме је припремање драме постало опсесија. Иако је добро знао да ће од тога имати само штете, успео је да посао приведе крају.
"Фудбалска грозница шездесетих" премијерно је приказана 12. маја 1983. године на великој сцени Дома културе Студентски град. Могуће је да сам пристрасан, али то је била велелепна представа!. Сцена је била сва у покрету, динамична и експлозивна, увек пуна извођача; на позорници се одвијао читав живот, суров и острашћен до максимума. Чак се играла и фудбалска утакмица!
Карактеристично је да је на представу дошла читава тадашња опозиција. Овога пута власти нису прибегле директној забрани, али су представу скинуле другим средствима. Кад је управа Дома културе видела да читав либерални Београд долази да види представу и да се ту скупљају опозиционари, отказала је студентима салу. Позориште је остало без сцене, а гломазан декор (трибина фудбалског стадиона) није био подесан за гостовање на другим позорницама.
Шанса за промоцију представе била је такмичење аматерских позоришта које се одржавало сваке године. ДЕС је на том такмичењу редовно односио велики број награда, будући да је ово позориште било једно од најбољих аматерских позоришта у земљи. Али, те године је комунистички жири (запамтио сам да је у жирију био и драмски писац Слободан Стојановић из Пожаревца) у потпуности игнорисао Десову "Грозницу..." По први пут се десило да ДЕС не добије ниједну награду од двадесетак. Сећам се како су студенти, са сузама у очима, добацивали жирију: "Лопови! Лопови! Покрали сте нас!"
Онда су дошли испити и представа се природно осула. На јесен није могла да буде обновљена. Све у свему, било је десетак извођења. Ипак, одиграла је прворазредну улогу у повратку "Црвеног краља". Новинар Миломир Марић, писац прослављене књиге "Деца комунизма", написао је у Дуги обиман текст о представи. Нема сумње да је чињеница да "Фудбалска грозница шездесетих", настала из "Црвеног краља", није била забрањена, одиграла пресудну улогу да се редакција БИГЗ-а одлучи за поновно штампање забрањеног романа.
Ново издање "Црвеног краља" десило се у БИГЗ-у 1984. године, у џепном издању од 50.000 примерака. Не знам како је дошло до поновног објављивања мог романа, као што не знам ни како је дошло до његове забране. Да ли је то била политичка одлука или је редакција БИГЗ-а (главни уредник Видосав Стевановић) то учинила на своју руку? Пре бих рекао да је у питању било ово друго, а за то ми аргумент пружа један политички став који је изречен убрзо после објављивања новог издања "Црвеног краља". Наиме, пошто је БИГЗ дао у Политици једну провокативну рекламу за продају "Црвеног краља", уредници су били позвани у Државну безбедност на "информативни разговор". Убрзо затим штампа је објавила излагање председника српске Партије комуниста, Ивана Стамболића, на једном скупу који је био уприличен поводом стања у српској култури. Партијски челник је рекао да је недопустиво да се афирмишу књиге које немају уметничку вредност само зато што су биле политички случај. Тиме је стављена тачка на судбину "Црвеног краља", БИГЗ није објавио ново издање, иако је прво продато за годину дана (све друге књиге у џепном издању су доживеле више издања), а није прихватио ни мој нови рукопис. Био сам осуђен на илегалу, на Алтеру!
Таква комунистичка оцена о "Црвеном краљу" као делу сумњиве уетничке вредности, изречена у круговима око Драже Марковића, прихваћена од кругова Ивана Стамболића, важи до данашњег дана. Пад комунизма није донео рехабилитацију „Црвеног краља", јер није дошло до ревизије комунистичких оцена и новог вредновања уметничког стваралаштва.

Фудбалска генерација или Време спорта и разоноде

Овај роман сам написао током 1973. године у Београду. Писао сам га у наставцима за лист Јеж, под насловом "Време спорта и разоноде". Како сам у то време био под осудом, од мене се тражило да пишем нешто неутрално и безазлено. Пало ми је на памет да евоцирам успомене из сеоског и паланачког живота. Пошто сам писао за Јеж, разуме се да је тим догађајима требало дати хуморну ноту. У ствари, писао сам онај неуспели писмени задатак из гимназије. Све оно што се тад нисам усудио да опишем, сад сам преточио у литературу. Требало ми је пуних двадесет година да схватим да је управо то што се онда нисам усудио да пишем тема моје литературе. Дакле, живот пише романе!
То је прича о генерацији која је из провинције дошла у Београд да студира на универзитету а заглавила је на стадиону. Затим се поново вратила у провинцију да настави са фудбалом као животом, и тако описала фудбалски круг кредом.
Кад сам 1978. године састављао прво коло Записа, нисам се усудио да уврстим "Аризане". Бојао сам се нове забране: прву сам преживео, другу не бих могао! А о "Аризанима" се причало у књижевним круговима да не могу да буду објављени у комунистичкој Југославији!
Прво коло Записа је изашло из штампе маја месеца 1978. године. Било је резултат наше подвале, уклопили смо се у комунистичку шему о удруженом раду: писци дају бесплатно рукописе, штампари их бесплатно штампају, трговци их без провизије продају. На крају се дели добит или покрива губитак на равне делове. Комунистички новинари су се нашли у недоумици: како да нападну оно што Партија прокламује? Пошто то нису могли, ударили су на књиге! Тако је то прво коло Записа било најнападаније коло у нашој послератној књижевности. На удару су била три романа: "Глумац" Жике Лазића, "Скица за портрет н.ј." Спасоја Шејића и "Време спорта и разоноде" Ивана Ивановића. Политика експрес је била новина у којој се тај сценарио реализовао.
На мене се посебно окомио књижевни критичар из Топлице Миливоје Марковић. Најпре је покушао да алармира Топличане на власти (углавном у СУП-у) да сам се наругао завичају, а неке је убеђивао да сам карикирао њих. Нарочито је рачунао на једног савезног функционера СУП-а, који је требало да се препозна у професору предвојничке обуке. На срећу, министар је био паметнији од књижевног критичара!
Кад критичару није пошло за руком да ме тајно дисквалификује, кренуо је да то чини јавно. На трибинама ме је приказивао као антикомунистичког и антизавичајног писца. Поготово је настојао да завичајну Топлицу одбрани од мене! Поред мене, издвојио је још три писца чији романи имају неприхватљиву садржину: Мому Капора, Жику Лазића и Антона Шољана. Тад је било курентно ловити непријатеље, па су оптужбе овог критичара добиле велики публицитет. Недељник који додељује награду за роман, НИН, уступио је критичару за сваког писца по страницу да ликвидира непријатеље социјализма. Мислим да се Марковић прешао што је кренуо са Момом Капором. У сваком случају, из редакције НИН-а су ми јавили да је полицијска пријава написана, да је текст сложен и да је отишао у штампу. Кад сам сутрадан купио НИН да прочитам своју посмртницу, тог текста није било! Уредник је у последњем тренутку одлучио да Миливоју Марковићу откаже гостопримство и тако сам ја извукао живу главу. Тај текст је после објављен у неком провинцијском часопису, али то није имало никаквог ефекта.
После тога, главни уредник Дуге Велимир Весовић позвао ме је да за овај лист пишем "спортске есеје". Дуга је у то време била најслободоумније гласило и била је под патронатом градоначелника Београда, Бранка Пешића. За Дугу сам писао из броја у број скоро две године. А онда сам још једном налетео на мину, овога пута у лику спортског уредника Телевизије Београд, Драгана Никитовића. Пошто сам негативно приказао једну његову књигу о боксу ("Мате Парлов и другови"), покренуо је партијску организацију Дуге да ме одстрани из листа. Ускоро је без функције главног уредника остао и Велимир Весовић. Био је то крај мом новинарству.
Пошто сам био незадовољан овим лаким романом, одлучио сам да га учиним тежим додајући причи есеје из Дуге. Тако је настала "Фудбалска генерација" одштампана 1990. године.

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 3

Аризани

Колико се сећам, роман сам написао школске 1971/72. године, што значи да сам почео да га пишем септембра 1971. а завршио јуна 1972. године. "Аризане" сам писао чекајући "Црвеног краља".
Међутим, ја сам неке одломке из "Аризана" написао пре романа! Како је дошло до тога?
Једном сам седео на тераси хотела Хамеум у Прокупљу са прокупачким песником Александром Черновом, оним с којим сам био ривал у гимназији, а касније пријатељ у служби. У то време је Саша почео да објављује афоризме и епиграме у Јежу, па је и мене наговарао да се опробам. Ја то нисам прихватио, јер као писац романа афоризам нисам уважавао као књижевност. Саша је био разочаран, јер му је Јеж објавио један епиграм, али под именом Мире Главуртића, сликара и писца који је имао рубрику у листу. (Претпостављам да је то била грешка.) Тај епиграм се односио на Оскара Давича, писца чије име не смемо да помињемо, који је био партијски идеолог и главни непријатељ либерализма. Давичо је, иначе, раније био покретач часописа Дело, око којег је окупио многе будуће значајне писце (Бранка Миљковића, Мићу Данојлића, Драгана Колунџију...), али се касније окренуо против Праксиса и постао Титов миљеник. Епиграм гласи: Био бодља, био чичак / А сад постао давичак! Изванредно, али је у потпису стајало Миро Главуртић.
Саша Чернов је био син професора математике Павла Чернова, царског емигранта из Русије, белогардејца. Од бољшевика је у Србију побегло око 20.000 углавном племића, чији је допринос изградњи Србије био огроман. (Какав парадокс: побегли од Лењина, а дошао им Тито!) Близак рођак Чернова је био гроф Виктор Чернов, вођа револуционарних Есера, у почетку сарадник бољшевика а касније љути непријатељ револуције и совјетске власти. Мој пријатељ Саша Чернов није се усуђивао да помене свог рођака!
Зашто ме је Саша позвао у Прокупље? Управо је био изашао конкурс у НИН-у за сатиричну причу, па ми он предлаже да конкуришемо. Он је написао причу "Кобила Цујка", па га зaнима шта ја мислим о томе. Та је прича била алегорија и била је написана на локалном говору, који Чернов, као Рус, није добро савладао. Рекао сам му да прича не ваља, да је алегорија са кобилом бесмислена, да не познаје језик. То је Сашу разбеснело: То кажеш зато што ти то не умеш да напишеш! - Ко не уме? Наручи још једну туру пива, зови Јану келнера нек донесе хартију и плајваз и пиши! И ја сам из главе издиктирао Саши причу за НИН-ов конкурс. - Пиши: Мој брат... чекај да смислим име... Динда Аризановић! Ни сад не могу тачно да кажем да ли ми је то име тад пало на памет или сам га носио у себи из детињства. Динда Аризановић је био партизан, председник ратног суда за стрељање четника и Лесковчана у селу Славнику, седишту Озне и великом стратишту противника комуниста. Тај некадашњи обућарски радник, касније мајор, изрицао је само смртне пресуде. (Тек кад сам пре годину дана прочитао изванредну књигу лесковачког новинара Саве Димитријевића, "Кућа доктора Данила", сазнао сам ове детаље. Извесно је да кад сам диктирао Саши Чернову текст у Хамеуму појма нисам имао о томе.)
Прича говори о два брата, сељаку Александру - Санди и милицајцу Стојадину - Динди, које је поратни комунизам раздвојио: Санду је унизио а Динду је узвисио. Критиковао сам државу у којој је профитабилније бити милицајац него сељак! Прича је објављена у НИН-у и имала је великог одјека у Топлици. Објавити у то време у НИН-у значило је велики престиж и топличка књижевна јавност је то тако примила. Али је још једном мобилисала конзервативне снаге против мене, оне исте које нису успеле да ме униште 1969. године.
После тога сам за конкурс Јежа (Фестивал хумора и сатире у Будви) написао још један одломак из непостојећег романа, под насловом Снајка Верка. Опет успех, сличан претходном.

Занимљив је био конкурс нишких Народних новина за причу. И за њега сам написао одломак, кад Санда Аризан продаје теле у Нишу. Међу десет награђених и откупљених прича није било моје. Али прича се ипак појавила у новинама, под мојим именом, иако је конкурс био анониман. Наиме, уредник новина Тихомир Нешић, уједно и члан жирија, је по ранијим одломцима познао мој текст и објавио га под насловом Санда продао теле. При том ме уопште није консултовао!
Коначно, за конкурс Радио Београда написао сам радио-драму о та два брата Аризановића. Овога пута сам дао наслов Аризани. Драма је откупљена, али није изведена.
Тако, имао сам материјал за роман, ликове, језик, стил, али нисам имао фабулу. Онда се наместила лопта! (Зока Кинг) У лето 1972. године бетонирали смо подрумске просторије у нашој кући у Житном Потоку. Бетон смо припремали ја и мој ујак (мајчин брат од тетке) Стојан Младеновић из Гласовика, у крају познат под надимком Карапанџа. Док смо мешали бетон (нисмо имали мешалицу), Карапанџа је узео да ми исприча своју повест о рату и миру. Био је изузетно духовит човек, мудријаш, рођени приповедач. Док је он причао како се довијао и сналазио под окупацијом и у комунизму, ја сам писао роман. "Аризани" су у ствари прича српског сељака о животу и судбини у времену које му је историја доделила. Тај сељак је изнад сваког зла, само је он знао да надмудри светски комунизам. Планетарно зло њему ништа није могло, јер је он јачи од њега. Приповедач романа, Санда Аризан, проистекао из српске традиције, производ сељачке цивилизације, егзистенцијално неуништив, духовно надмоћан - био је резултат мог поимања српске историје. Мој старац Сантјаго! Или Кола Брењон!
Кад сам у Куршумлији завршио роман, прекуцао сам га у два примерка, један послао Душану Пувачићу у Савременик а други задржао за себе. Ускоро је стигао одговор из Савременика да ће најпознатији српски часопис објавити мој роман у наставцима! После толико неуспеха, улазим у књижевност на велика врата!
"Аризане" сам могао лако да нашишем, јер сам их носио у себи из раног детињства.
Али, догодио се "Црвени краљ". Разуме се да од штампања "Аризана" у Савременику није било ништа, јер је либералистичка редакција, на челу са Палавестром, смењена.
Интересантна је епизода са "Аризанима" на претресу у Куршумлији. Описао сам како је тај претрес текао, овде да то допуним. За време претреса, сви смо страховито пушили: оба удбаша, сведок са градилишта, моја супруга и ја. Пошто нисмо имали одговарајућу пикслу за толике испушке, моја супруга је нашла некакв врч и ставила га на сточић прекривен ручним радом моје мајке. Пепео од цигарета је падао по том миљеу. Један удбаш, онај што је изигравао интелектуалца, ваљда да би показао да је лепо васпитан, скупио је тај миље и испод врча поставио фасциклу, прву која му је била под руком. У тој фасцикли били су "Аризани"! Удбаши су пуних шест часова претурали по мом стану, завирили у сваку моју књигу и свеску (писао сам белешке на маргинама књига које сам читао), отворили сваку коверту (претплата на књиге), преписали сваку адресу из мог и жениног именика, али "Аризане" нису дирали! Били су на исувише видном месту да би их видели! (Као у једној од најлепших прича светске књижевности, приповеци Едгара Алана Поа, "Изгубљено писмо", кад полиција тражи поверљиво писмо, али га не налази јер је оно било у поштанском сандучету!) Тако су моји "Аризани" надмудртили нишку Удбу, као што ће Санда Аризан да надмудри светски комунизам!
Кад сам избегао у Београд, крајем 1972. године, имао сам "Аризане". Разуме се да писац забрањеног романа није имао шансу да објави нови роман. Пошто је посао са Савремеником пропао, остао ми је Јеж. (Сусрет са некадашњим колегом са прве године Светске, Алеком Марјаном, сам описао.) Са Алеком и Банетом Јовановићем сам се договорио да доносим по одломак из "Аризана" за сваки број, али да роман не иде у континуитету, да се власи не сете! Одмах сам однео први наставак из средине, с нестрпљењем чекао број који је требало да покаже да писац "Црвеног краља" није мртав. Али, излазе бројеви а мог текста нема! Већ сам помислио да је Удба умешала своје предугачке прсте, што је систематски свих тих година чинила. Шта ми је друго преостало, него да идем опет у Јеж. Алек ми каже да је он текст пустио, али да га је уредник зауставио. Одлазим код Банета као осуђеник. Литл Бане (тако су га у Јежу звали, иначе човек је, за разлику од Марјана, завршио Светску књижевност и у новинарству се високо котирао) дочекује ме са раширеним мојим текстом, обележеним црвеном оловком. - Имаш ли ти нешто боље? Умало да изгубим свест. - Куд ћеш боље од "Аризана"?! - Колега са Светске - говори ми Бане - спреман сам да ризикујем, али мораш да ми даш нешто врхунско. Ово је бледо и неубедљиво! Бане ми пружа мој текст, али то је туђи текст! Не бих га ни ја објавио! О чему се радило? Кад је текст "Аризана" стигао на уреднички сто, уредник га је и не гледајући дао лекторки на обраду. Нека надобудна и преписмена лекторка, иначе пропала студенткиња, дошла у Јеж по партијској вези, помислила је да сам ја неки неписмени сељак (какви су опседали Јеж), па је "Аризане" са шопског дијалекта превела на нормирани књижевни језик. Разуме се да то нису били "Аризани"! Отад ми је Бане Јовановић пуштао сваки одломак из "Аризана" онако како сам га донео, а лекторки га није ни показивао. И чинио је то из броја у број све до судске пресуде из Прокупља.
Из ове приче се нешто и научит даде! "Аризани" су могли да буду написани само тако како су написани и никако другачије. Санда Аризан је велики приповедач (као мој ујак Стојан Карапанџа!) само зато што приповеда на колоритном шопском дијалекту, који по богатству идиома надмашује чак и Вуков језик. (Овде би се дала написати расправа о дијалекатској књижевности, за коју ја, међутим, нисам способан.)
Одмах по прокупачкој пресуди одломак из "Аризана", под насловом Татко, објавиле су ми Књижевне новине. Главни уредник новина, Драган Јеремић, на једној страни је штампао мој текст, а на другој свој есеј о забранама у европској књижевности. (Палавестра: - Богати, Иване, Јеремић те је прогласио европским писцем, само ти име није поменуо!) У исто време и Савременик је објавио текст из "Аризана", целу прву главу, под насловом Повратак из рат. Тако је о "Аризанима" почело много да се прича, иако књига још није била штампана. (Миодраг Павловић: - Прелепо! )
У то време се појавио нови издавач, Дом омладине Београда, са библиотеком ДОБ. Понудио сам "Аризане", ускоро сам позван на разговор. Трочлана редакција је била за то да објави роман, али уз измене. (Гојко Ђого да се штампа роман како је донет, Славко Лебедински да се ублаже неки детаљи, Никола Вишњић, главни уредник, да се промени све!) Разуме се да на то нисам могао да пристанем, прошао бих горе него са лекторком у Јежу.
У Савременику сам упознао писца Свету Лукића, уредника у Просвети. Света ми је затражио "Аризане" за највећу издавачку кућу у земљи, што сам ја са одушевљењем прихватио. Али Просвета ми је одбила рукопис (као и новеле касније) са поруком да да то не може да буде штампано у комунистичкој држави!
Последњи покушај да штампам "Аризане" био је у Српској књижевној задрузи. После објављених одломака, Бранко Ћопић се заинтересовао да прочита рукопис. Однео му га је Раша Смиљанић, с ким сам формирао Запис. Бранко ме је позвао да га посетим и дочекао ме као великог писца, као раније Слободан Машић. (Богданка Ћопић: - Бранко, овај професор је надмашио вас писце!) Ћопић је однео рукопис у СКЗ, али су га уредници одбили.
Шта сам друго могао до да утамничим "Аризане", односно да их гурнем у фијоку, у којој ће чамити целу једну деценију.
Готово да сам био заборавио на роман, помирен с чињеницом да он неће угледати светло дана док су комунисти на власти, што је онда значило заувек. Али десио се један догађај који је, замало, преокренуо моју историју. Наиме, за главног уредника у пропали БИГЗ дошао је писац Видосав Стевановић. Тад су његови били на власти! (Растко Закић) Видосава сам упознао још у Књижевној речи, штампао ми је "Гаринчу". О Видосаву се обично говори да је веома талентован писац, али се прећуткује да је био најхрабрији уредник. (У "Дневнику самоће" написао је да је уредио преко 1000 књига!) Чим је сео на уредничку столицу, Видосав ми је затражио "Аризане", које је упознао још у Просвети. За месец дана "Аризани" су изашли на видело лета 1982., после десетогодишњег тамновања. Тако су "Аризани" одробијали пет пута дуже него што је мени било намењено!
Ако се за "Црвеног краља" може рећи да је био писмени догађај (на све стране се о њему писало!), за "Аризане" може да се каже да су били усмени догађај! (на све стране се о њима причало!) Овде ћу да наведем две усмене похвале које су ми много значиле. Једна је дошла од Николе Кољевића а друга од Миодрага Булатовића.
Никола Кољевић је са мном студирао Светску књижевност и био је најбољи студент. Касније је постао чувени шекспиролог. Још касније трагични политичар. - Иване, учинио си нешто што је мало коме пошло за руком у српској књижевности! Успео си да читав свој крај сместиш у једну књигу!
Миодрага Булатовића сам упознао у Савременику, штампао је у БИГЗ-у "Људе са четири прста". - Иване, да није мене, био би највећи српски писац! Ово ти кажем ја, Миодраг Булатовић, а познато је колико сам на туђу прозу дегутантан! Био сам збуњен, вероватно сам промрмљао да сам написао добар роман. - Шта добар! Пичка ти материна, никад нећеш да постанеш велики писац! Уместо да идеш наоколо и размећеш се да си Шекспир (што је он радио увек!), ти сагињеш главу као да си учинио нешто срамно! Булатовић је био у праву: можда сам понешто и урадио значајно, али никад нисам умео да то истакнем. Вероватно ми шопски менталитет не дозвољава да се уздижем.
Јавно, о "Аризанима" се пуна три месеца ћутало: није било ниједног приказа, ниједне промоције. Као да се чекало како ће да реагују власти! Знам да су неке трибине покушавале да уприличе промоцију, али су им говорници отказивали! Приказ је написао Вита Теофиловић и понудио га Књижевној речи, али није се појављивао. Коначно, после 100 дана (!) објављен је Витин приказ, али ситним словима, тако да је био нечитљив. На периферијској трибини у Дому културе Браћа Стаменковић уприличена је промоција (говорили су Чеда Мирковић, уздржано, и Срба Игњатовић, егзалтирано), чиме је јасно речено да "Аризани" нису прва лига.
Нарочито је "Аризане" оспоравала тзв. београдска чаршија: Не може велики роман бити написан на дијалекту! А један њен експонент, тада сарадник Института за књижевност, доведен у Београд из Босне, Милан Радуловић, отишао је корак даље: "Аризани" нису велики роман јер су народна књижевност! Е сад, будући српски ултранационалиста и министар вере, оспорава вредност мом роману зато што кроз њега говори српски народ! А у нишким Народним новинама Благоје Глозић (мој цензор из Прокупља) је написао да се ради о бајатом роману.
Ипак, написана је једна велика похвала роману у НИН-у из пера Игора Мандића. Тако ме је Хрват одбранио од Срба, као што су Хрвати некад бранили Бору Станковића од дифамије коју је овај, можда највећи србијански прозни писац, доживљавао у својој земљи.
Онда је дошао онај говор челника српске Партије да ме врати онде где ми је место: на маргину књижевног живота, на периферију друштвених збивања. Последице су биле ове: отказано је џепно издање у БИГЗ-у, није прихваћен "Југовац“... Али "Аризане" је прихватио народ: људи су све више читали мој роман, дошла су нова издања (досад 11), доживљавао сам на сваком кораку похвале, читаоци су се масовно препознавали у роману. Све више је преовлађивало мишљење да су "Аризани" један од најбољих српских романа друге половине двадесетог века, свакако најбољи роман о српском селу.
На крају да кажем нешто о покушајима да се "Аризани " поставе на сцену и филмују. Попут "Црвеног краља", и "Аризани" су јуришали на позориште и филм. Са мало успеха.
Да кренемо од позоришта. Чим су се "Аризани" појавили, дугогодишњи редитељ Народног позоришта у Нишу, Рајко Радојковић, начинио је позоришну адаптацију, али директор Позоришта (Димитрије Миленковић) ју је одбио. За нишко Народно позориште адаптацију "Аризана" је направио и Златан Дорић, редитељ "Фудбалске грознице...", али је и тај пројекат одбијен.
У исто време "Аризане" је драматизовао редитељ из Београда Душан Михаиловић и понудио лесковачком Народном позоришту. (Душан Михаиловић је био идејни творац лесковачког експеримента Позориште без благајне, по којем се прочуо директор Позоришта Томислав Н. Цветковић.) Директор је одбио пројекат свог редитеља! Кад је за директора тог Позоришта дошао Драган Радовић (у међувремену је пројекат Позоришта без благајне пропао), такође је драматизовао "Аризане", али из Општине није добио новац да их постави. Није то успео ни у Дољевцу, где се фиктивно радња романа дешава. "Аризани" су се исто провели и у Зајечару, где сам ја направио драматизацију. Директор позоришта Зоран Радмиловић, Владимир Ђуричић, и поред све воље, није нашао средства за сцену са много глумаца и дешавања.
Најпознатију драматизацију "Аризана" направио је глумац Жика Миленковић. Овај рођени Нишлија у "Аризанима" је препознао историју свог краја и повест свог детињства. Жика је драматизацију најпре понудио свом матичном позоришту, Београдском драмском позоришту, али ју је директор одбио (Милошевићев глумац Горан Султановић?). У Атељеу 212 готово да је примљена Жикина драматизација, али је посао покварио београдски лоби, где је био најутицајнији човек за свако време Јован Ћирилов.
Озлојеђен београдском игноранцијом, Нишлија Жика Миленковић је одлучио да са групом глумаца Позоришта на Теразијама представу спреми приватно. Његов земљак и колега Раде Вукотић одлучио је да напусти матично позориште, у којем је таворио, и да оснује глумачки атеље Призор. Раде је направио нову адаптацију "Аризана", али само са пет глумаца, јер капацитет Призора је био толики, а и толико их је могло да стане у један ауто. Раде је и режирао представу, са глумцима Жиком Миленковићем (Тоза Аризан), Раком Радојковићем (Санда Аризан), Душаном Голумбовским (Минда Аризан) и глумицама Љиљаном Стјепановић (Јелица) и Екстра Неном (Верка), певачицом која је певала сонгове и статирала на сцени. После много перипетија, заплета и расплета, без икаквих финансијских средстава, представа је била припремљена. Раде Вукотић је одлучио да готову представу понуди свом позоришту. Савет Позоришта на Теразијама је прихватио понуду и тако су "Аризани" премијерно изведени у Београду. Проблем је био у томе што то нису били прави "Аризани", него симплифицирани. И кренула је лавина београдске критике против њих: Какво је то позориште у којем је пропали глумац редитељ? Они који су невољно гутали похвале мом роману, сад су добили прилику да узврате ударац: "Аризани" су рурална, фолклорна проза, народна књижевност. Ово је време урбане књижевности, доле народњаци! Осим тога, каква је то књижевност која се пише на дијалекту? Ипак, пошто публика није слушала критичаре, "Аризани" су неколико година играни најпре на сцени Позоришта на Теразијама, а потом позоришта Душко Радовић. Одиграни су више од 150 пута, а то је за наше прилике леп успех.
У међувремену су "Аризани" јавно читани на Радију Бел ами, после чега је следило моје књижевно вече у сали биоскопа Чегар, свакако моја најуспешнија промоција у каријери.
Морам да признам да сам и ја жудио за правим "Аризанима", за представом налик на "Фудбалску грозницу шездесетих". Кад су, коначно, моји дошли на власт (Растко Закић), учинило се да је то време дошло. Нова управница нишког Народног позоришта, музичарка Марија Митић Благојевић, потписала је уговор са мном и са Жиком (глумац је био болестан, убрзо је умро), да се у Нишу постави Жикина драматизација. И то би се вероватно десило да нису дошли неки нови избори, па је музичарка смењена, а на њено место дошао лесковачко-нишки писац Саша Хаџи Танчић. Прво што је урадио овај кадар Социјалистичке партије било је да скине "Аризане" са припремног репертоара. Чак ми је исплатио хонорар из уговора своје претходнице, само да се "Аризани" не играју у Нишу!
На идеју да се "Аризани" пренесу на филм и телевизију дошао је глумац, такође нишког порекла, Љубиша Самарџић. Он је основао сопствену филмску кућу и наставио као редитељ онде где је стао као глумац. Чак је ангажовао редитеља Жарка Драгојевића да заједнички напишемо сценарио. (Жарко Драгојевић је са филмом "Кућа поред пруге" био последњи победник Пулског фестивала, пре него што се распала Југославија.) Готово два месеца смо свакодневно радили посао од којег није било ништа.
Ипак, "Аризани" су се некако прошверцовали на телевизију. Раде Вукотић је са глумцем Раком Радојковићем снимио десетак получасовних епизода (било је предвиђено 25) у Призору и продао их Телевизији Браћа Карић. Телевизија их је емитовала али не сукцесивним редом (ни то нисам разумео!). Ускоро је настало бомбардовање НАТО пакта, па је и тај посао пропао.
Тако су се јунак романа Санда Аризан и његова јужносрбијанска прича у потпуности поклопили: сналажење, ход по мукама, преживљавање.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 1

2011-05-30T02:48:00.000-07:00

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 1

Целокупан свој књижевни опус поделио сам у три циклуса: 1. СЕВЕР - ЈУГ; 2. СРБИЈА НА ЈУГУ и 3. АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС.

Први циклус садржи десет књига, од којих су две књиге новела и осам романа. На овом циклусу сам радио тридесет година, од 1961. до 1991. године.
Прва књига новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА састоји се из седам новела. Друга књига, под насловом КОЗЈА КРВ, садржи шест новела. На овим новелама сам радио од 1961. до 1980. године. Прву новелу, "Медвед у Јужној Србији", завршио сам 1961. године у завичајном Житном Потоку, последњу новелу, "Холанђанин луталица", написао сам 1980. године у Сремчици, где сам се настанио после изгона из Топлице.
Ових тринаест новела представљају мој избор за који држим да може достојно да ме репрезентује пред читаоцем. Обе књиге су објављене у Стубовима културе власника Предрага Марковића, прва 1996. друга 1997. године. Као једна књига, под насловом НОВЕЛЕ, објављена је 1997. године.
У књигама, новеле намерно нисам поређао хронолошким редом како су настајале, јер сам се бојао да прва фаза мог стваралаштва неће бити интересантна за читаоца. Те прве новеле су више важне за евентуалне изучаваоце мог дела, и из њих се виде утицаји кроз које сам прошао, као и моје сазревање и раст као приповедача. Све друге приче које нису ушле у овај избор, а објављене су по листовима и часописима, не сматрам важним.
Први пут сам књигу новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА, понудио издавачу 1975. године. У ту књигу је ушло десет наслова из садашњих књига, и још две приче које сам накнадно одбацио. Те године је био завршен судски процес против мене као писца "Црвеног краља", ослобађајућом пресудом. За моје ослобођење веома се заложила књижевничка организација, на чијем челу је тада био књижевни критичар Петар Џаџић, уједно и главни уредник београдске Просвете. То је био разлог да рукопис понудим Просвети. У то време прозу су у Просвети уређивали Момчило Миланков, Светлана Велмар Јанковић и Видосав Стевановић. Од овог последњег сам сазнао да су сва три уредника написала рецензије о мојој књизи и да су све рецензије позитивне. Редакција је препоручила Издавачком савету књигу за објављивање.
Пошто је ипак било неких недоумица, уредници су ме позвали на разговор у Просвету. Отишао сам уверен да сам постао Просветин писац. У редакцији сам затекао тада младог писца Миленка Вучетића, који је такође био позван на разговор, а кога сам био упознао у Јежу. Уредници су од нас тражили, мада не ултимативно, да избацимо неке приче из књига. Од мене су затражили да изоставим две краће приче, управо оне које сам касније изоставио из избора. (У психози у којој сам се тада налазио у вези са суђењима, нисам много радио на саставу књиге, него сам једноставно покупио објављене приче.) Стекао сам утисак да су све троје уредника веома добронамерни према мени и да ме саветују у најбољој намери. Како сам и сâм знао да су те две приче слабе, прихватио сам сугестију уредника. Слично су тражили и од Миленка Вучетића. И он је прихватио сугестију уредника. Из Просвете сам отишао још више уверен да је дошао крај мојим књижевним мукама и да ћу се укључити у нормалан књижевни живот.
Али, ускоро сам добио писмо од Просвете у којем ме Редакција обавештава да "Шопска амбасада" није ушла у издавачки план за 1975. годину. Писмо је написала (или бар потписала) Светлана Велмар Јанковић. Писмо је било доста нејасно: књига није примљена, није ни одбијена! Кад сам се обратио уредници за објашњење, добио сам одговор да је редакција прозе предложила моју књигу, али да је интервенисао главни уредник Просвете и да редакција ту ништа није могла. Шта ми је друго преостало него да се обратим главном уреднику Просвете Петру Џаџићу. Написао сам скрушено и уљудно писмо колико сам могао. Како ми је само бесно одговорио комунистички уредник Просвете, уједно председник Удружења књижевника Србије. Зар ти је мало што ниси отишао у затвор, него још хоћеш да ти се и књиге штампају!
Тај став, који је био став политичког руководства Србије, постао је трајан и у складу је са пресудом Врховног суда "Црвеном краљу". У Просвету никако нисам могао да уђем, а покушавао сам још неколико пута.
И наредне две године добијао сам слична писма од Просвете, наводно пребацују књигу у план за идућу годину. У међувремену су побркали наслов, па су ме обавештавали да моја књига "Шпанска амбасада" (!) није одбијена, али није ни примљена. Тако је књига прича Миленка Вучетића, с којим сам био на овом пријатељском разговору у Просвети, штампана исте године, а моја тек после двадесет две године и то код другог издавача.
Ова књига је преведена на бугарски језик и објављена у издавачкој кући Балкани у Софији 2006. године, у преводу Ганча Савова и Александре Ливен.

БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ "ШОПСКА АМБАСАДА" (1976)

Шопска амбасада

Ову новелу сам написао 1973. године у Београду, али сам мотив за њу донео из Куршумлије. Тамо сам се, са супругом и малим дететом, обрео 1965. године, кад смо се нас двоје запослили у Гимназији и Економској школи. Највећа приватна кућа у то време у овом градићу у Горњој Топлици била је она коју су саградила три брата досељеника из Пусте Реке на узвишењу изнад железничке станице. Мештани су браћу звали Шоповима, а кућу су прозвали Шопска амбасада. Била је то троспратница, сваком брату по спрат. Три брата - три спрата! Ми смо код њих често навраћали већ по самој етничкој линији. Кад су после студентске ´68. донете такозване Смернице, у којима се тражило развлашћење нових богаташа који су до иметка дошли мимо рада, у Топлици су на удар дошла шопска браћа. Локална власт је управо њих одабрала да би извршила налог из Смерница и на тај начин се опрала. Поред толиких локалних моћних профитера, директора лопова, привилегованих функционера, које су студенти с правом назвали црвеном буржоазијом, за одстрел су одређена три грађевинара који су своју троспратницу подигли марљивим радом.
"Шопска амбасада" је свакако моја најпознатија новела . Први пут је објављена у Малој хумористичкој библиотеци Јежа 1975. године. Ову библиотеку је уређивао Алексије Марјановић (Алек Марјано) и излазила је најпре као литерарни додатак листа, а потом засебно, као књиге. Таман је био дошао ред на "Шопску амбасаду" да буде објављена као посебна књига, уредник библиотеке је смењен. Алек Марјано је објавио афоризам Неки више воле да отворе Сајам него књигу! - а те године је Сајам књига отворио Едвард Кардељ! Не само да је смењен уредник, него је и библиотека укинута.
Касније су направљена још два издања, 1979. и 1994. године, оба у Алтери.
За "Шопску амбасаду" су се нарочито заинтересовали глумци. Тако је ова новела играна као монодрама у Народном позоришту у Нишу и у Југословенском драмском позоришту у Београду. У Нишу је извођач био глумац Сима Ерчевић. Колико знам, није имао нарочитог успеха, власти у Јужној Србији су му правиле сталне сметње, па је представу одиграо највише десет пута. У Београду "Шопску амбасаду" играо је глумац Никола Симић и она је била на репертоару Југословенског драмског позоришта више од деценије. Никола је одиграо представу око петсто пута, које у ЈДП, које на гостовањима.
Интересантно је да Никола Симић није са представом учествовао на фестивалима. Разлог је био тај што му је из власти сугерисано да то не чини, јер је постојала бојазан да на смотрама добије награду публике.
"Шопска амбасада" је изведена и као радио драма на Радио Новом Саду.

Кучка и њени синови

Ову новелу сам написао у Куршумлији 1969. године. Најпре сам је скицирао као кратку причу, а потом је проширио у новелу. У њој се осећа утицај Фокнера. Новела говори о пропадању предратне грађанске класе.
Кад су органи Службе државне безбедности извршили претрес у мом стану у Куршумлији, по забрани "Црвеног краља", пронашли су краћу верзију новеле и она је била један од доказних материјала за моју антикомунистичку делатност на суђењима од 1972. до 1975. године.
Новела је објављена у Савременику 1973. године, који је уређивао Предраг Палавестра. Колико знам, наишла је на леп пријем код пробирљиве читалачке публике овог у оно време престижног књижевног часописа.
Како су се у новели препознали неки куршумлијски политички руководиоци, у овом топличком градићу покренута је хајка и против ње, као и на "Црвеног краља". Ипак, на суду њихова кривична пријава није прошла, али је судија Окружног суда у Прокупљу који ми је судио уврстио и њу у доказни материјал моје антикомунистичке делатности.

Холанђанин луталица

Ову новелу сам написао 1980. године и то је последња новела у циклусу СЕВЕР - ЈУГ. Догађај који је описан у новели истинит је и одиграо се у Житном Потоку, где сам једног лета проводио одмор. И нехотице сам био судеоник тог догађаја. Иначе, ја сам у селу био под сталном присмотром Службе државне безбедности и сви људи са којима сам контактирао привођени су у службу на информативне разговоре. Тако је саслушаван шеф Месне канцеларије с којим сам играо шах, мој шаховски партнер још из гимназијских дана. Кад сам, на молбу студентске организације, одржао у селу једно предавање из књижевности, Савез комуниста је повео против студената праву хајку што су омогућили "државном непријатељу број 1 за Јужну Србију" да говори пред народом. Том приоликом смењено је месно омладинско руководство. Та иста СДБ је саслушавала једног Холанђанина, новинара који је правио репортажу о српском селу, пријатеља Југославије, кад је залутао у Житни Поток, јер јој је деловао као сумњиво лице! Ја сам тај догађај преточио у фарсу.
Новела је објављена у новом Савременику (уредник Срба Игњатовић)), а потом као књига у Малој библиотеци Алтере. Емитована је као радио драма на Радио Београду.

Гаринча

Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији. Догађај је истинит, десио се у чистки везаној за Александра Ранковића 1966. године. Девојка описана у новели је страдала само зато што јој је отац радио у Удби, развлашћеној по смени Ранковића. Та жена (у међувремену се удала и настанила у Прокупљу) испричала ми је своју страдалачку повест коју сам ја преточио у причу.
Новелу сам слао на разне, углавном анонимне, конкурсе, али нигде није прошла. Објављена је 1974. године у Књижевној речи, у којој је прозу уређивао Видосав Стевановић. Касније је увршћена у једну антологију српске сатире.

Лопта је округла

Ову новелу написао сам у Куршумлији 1969. године. То је, заправо, био додатак "Црвеном краљу", други део романа. Касније сам, на наговор Слободана Машића, одустао од тог додатка, па је тако настала засебна новела.
Новела као целина први пут је објављена у збирци новела из 1976. године. Један одломак из ње штампан је 1969. године у часопису Стиг, који је излазио у Малом Црнићу. Касније је тај текст прештампао Иван Растегорац у Књижевној речи, у оквиру своје колумне о спорту.

Вампир

Ову новелу сам написао 1976. године у Београду на подстицај тадашњег главног уредника Јежа Банета Јовановића. Пре тога сам у Јежу објављивао у наставцима роман "Југовац", али је Бане Јовановић на многобројне оптужбе из Јужне Србије морао да прекине то објављивање. Ваљда да би ме обештетио, предложио ми је да напишем "нешто неутрално". Баш у то време на друмовима Србије појављивао се некакав фантом који је лудом вожњом доводио милицију до очаја и ја сам искористио тај мотив.

Медвед у Јужној Србији

Ова новела, из фокнеријанског периода мог стварања, коначно уобличена 1963. године у Александровцу Жупском, где сам био професор у Економској школи, настала је на рушевинама истоименог романа који сам писао за време студија и који сам спалио. Уврстио сам је у књигу да би се видео мој развојни пут од митолошког до критичког реализма. Ставио сам је на крај књиге бојећи се да се неће допасти читаоцу мојих хемингвејевских романа, чији је главни представник "Црвени краљ".

БЕЛЕШКЕ УЗ НОВЕЛЕ У КЊИЗИ "КОЗЈА КРВ" (1997)

Друга књига новела, са насловом "Козја крв", везана је за моју алтернативну делатност. Наиме, пошто сам био изопштен из друштвеног и књижевног живота, практично забрањени писац коме су сва државна врата затворена, није ми ништа друго преостало него да се илегално бавим књижевношћу. Пошто су се око Јежа окупљали писци слични мени, неприхваћени од државе и без могућности пролаза, договорили смо се да покушамо да оснујемо алтернативну издавачку кућу којом ће руководити сами писци и која ће бити независна од државе, односно комунистичке партије. Тако је настала прва независна књижевна заједница у комунизму, ЗАПИС, а ја сам био један од њених утемељивача и оснивача, јер сам био најугроженији. Срећна околност је била што се нашао један храбри директор штампарије Просвета, Миодраг Петровић, који је прихватио нашу идеју да нам о трошку штампарије објави шест књига. То прво коло Записа ја сам изабрао и уредио (писци Иван Ивановић, Растко Закић, Жика Лазић, Алек Марјано, Богдан Шеклер и Спасоје Шејић), али га је потписао Тоде Чолак, јер сам ја важио за дисидента чије име је на црној листи и није упутно да будем главни уредник. Државни писци и медији су Записове књиге дочекали на нож, проглашени смо уљезима који су искористили слободу и демократију самоуправног социјализма да промовишу своје антикомунистичке идеје. У таквим околностима регистровани Запис су искористили скрибенти, чије књиге нису могле да прођу у државним предузећима не што су политички неприхватљиве него што су лоше. Они су донели паре у Запис и преузели у њему контролу. Ко има пара тај добије књигу! То је учинило да угледни писци напусте Запис, а ногу смо повукли Спасоје Шејић и ја. Кад сам видео куда иде Запис, одлучио сам да се повучем, иако сам био његов инспиратор и творац. Такав Запис је трајао још неколико година и објавио велики број незапажених књига. Проглашен је књижевним гробљем! То гробље комунистима није сметало. Чак им је било аргумент да се у Југославији не гуше стваралачке слободе! Проблем је настао кад су се у Запис инфилтрирали неки отпадници од комунизма (Вук Драшковић, Војислав Шешељ...). Драшковић је објавио у Запису своје прве две књиге, романе "Судија" и "Нож". Тад је дртжава реаговала и укинула прву независну издавачку кућу у Југославији.
Али, историјски гледано, Запис је победио. Читава данашња књижевна делатност је у ствари наставак рада Записа. Писац постаје онај ко донесе капитал! Збогом литературо!
Ми писци који смо напустили Запис покушали смо да формирамо нову издавачку кућу на политичкој платформи изворног Записа. Међутим, СУП Србије је одбио да нас региструје. Одлучили смо да рукописе објављујемо илегално, уз сав ризик да нас прогласе групом за подривање система. Тако је настала Алтера. У једној приватној штампарији, чији је власник био Сава Тодоров, објавили смо три свеске: ту је била моја новела "Козја крв", роман Спасоја Шејића "Живот у два филма" и збирка песама Драгољуба Игњатовића "Сонети и катрени". (Игњатовић је пре тога био на робији због својих политичких ставова.) Нажалост, услед Игњатовићевог некоректног односа према штампару, који је штампајући нас ризиковао да остане без дозволе за рад, тај наш подухват је пропао.
Када је изашао нови закон о издавачкој делатности, којим је предвиђено формирање издавачких задруга, поново смо покушали да се региструјемо. По том закону за издавачку делатност више није био надлежан СУП него општински органи, уз претходну сагласност Заједнице за културу. Ми ту сагласност нисмо могли да добијемо у општинама Звездара и Земун, где смо је тражили по месту становања. У Земуну председник Заједнице је био књижевник и критичар Остоја Кисић, који је рекао да се ради о групи познатих непријатеља самоуправног социјализма на челу са Иваном Ивановићем. Ипак, успели смо да се региструјемо у Општини Стари град. У легалној Алтери објавили смо десетак књига, од којих је велики успех имала "Антологија српске удворичке поезије" Маринка Арсића Ивкова. Ту бих додао превод Милована Ђиласа Милтоновог "Изгубљеног раја" и "Одабрана дела" Драгише Васића. Нажалост, и ова Алтера је пропала кад смо за директора добили једног морално сумњивог типа који нас је опљачкао. Ни данас нисам начисто да ли нам га је Удба подметнула или смо просто били баксузи.

Козја крв

Ову новелу сам написао 1972. године у Куршумлији, а објавио је као рукопис 1981. године у Београду.
У новели се говори о недозвољеној љубави гимназијалке и професора.
Постојала је краћа верзија новеле под насловом "Швејка" (јунакиња приче). Ту верзију сам слао на разне конкурсе, као и "Гаринчу", без икаквог успеха. У то време један број крушевачке Багдале донео је репрезентативну панораму стваралаштва у провинцији. Избор су сачиниле локалне редакције из појединих градова, а при Багдали је формирана централна редакција. Та редакција је прихватила све рукописе локалних редакција, само је одбацила моју "Швејку", коју је послала прокупачка редакција. Централној редакцији се прича учинила политички неподобном и одбила је да је штампа.
Онда сам случајно срео у Београду колегу са Светске књижевности Душана Пувачића, који је био секретар Савременика. У разговору сам му се пожалио на живот у провинцији и на немогућност објављивања. Испричао сам му за судбину "Швејке" у Багдали и дао му рукопис. Пувачић је "Швејку" одмах објавио у Савременику, прича је имала много успеха и извесно је да ме је она увела у књижевност. После тога дошао је "Црвени краљ".

Џика из Џигољ

Ову новелу сам написао 1975. године у Београду и она представља пандан "Шопској амбасади". Мотив је, такође, из стварности: радило се о једном келнеру из Прокупља, који се преко ноћи обогатио као приватни угоститељ уз помоћ локалне власти. Обе приче су, као и "Аризани", написане на шопском дијалекту.
Новела је објављена у Савременику 1978. године у једном избору савремене српске прозе. У глумачком свету била је одмах запажена. Професор из Ваљева Бошко Милосављевић је начинио драматизацију и поставио је на сцену ваљевског аматерског позоришта. Представа је била лепо примљена од ваљевске публике.
Новела је као монодрама изведена на Радију Нови Сад и на Телевизији Београд. На телевизији је "Џику..." играо глумац Жика Миленковић.
Интересантан је случај са покушајем постављања представе у Београду. Монодраму је режирао редитељ Радослав Златан Дорић, а играо је глумац Радисав Рака Радојковић. Премијера је одржана у тек отвореном позоришту Звездара театар у Дому културе Вук Караџић на Звездари. На премијери су били сви директори радних организација са Звездаре и сложили су се да је представа подобна да се игра у њиховим радним колективима. У изгледу је био добар посао и велики број представа. Међутим, одмах после премијере представа је скинута са репертоара! Наводно су стигла писма оних директора да таква представа не одговара радничкој класи. У ствари, радило се о истом тексту, написаном у Социјалистичком савезу, који су директори само потписали. Колико смо успели да сазнамо, представа је скинута на притисак топличког лобија на Звездари, где су се настанили борци из Топлице. Од шока који је том приликом доживео, глумац Рака Радојковић се није опоравио и више никад није играо "Џику...".

Шећер дете

Ову новелу сам написао у Београду 1973. године. На новелама сам највише радио у периоду док сам био под осудом, јер нисам имао нерава за веће форме. Тек кад сам ослобођен од оптужбе, могао сам да наставим са романом.
Новела је пандан причи "Кучка и њени синови" и има за циљ да изрази колективну свест паланке. Обе новеле су фокнеријанске. Мотив је био из прокупачке Гимназије из времена кад сам био њен ђак. Постојала је једна гимназијалка са надимком Шећер дете. Новела је објављена у Савременику и није изазвала никакво узнемирење.

Бели анђео из Милешеве

Ову новелу сам написао у Куршумлији 1972. године, пре објављивања "Црвеног краља". Новела је, као и роман, шездесетосмашка, што ће рећи писана са левих позиција. Радило се о краху једног провинцијског директора, припадника црвене буржоазије, у сукобу са левичарским покретом 1968. године.
Одломак из новеле објављен је 1975. године у "Зборнику радова наставника и студената Катедре за општу књижевност Филолошког факултета у Београду". Рекао сам да сам ја на тој Катедри дипломирао. Како сам у то време био под осудом, неки чланови редакције "Зборника..." су били против мог увршћавања у избор, јер сам као осуђеник могао да искомпромитујем јубилеј Катедре. Комунистичке власти су ме осудиле и отпустиле трајно с посла, а неки редактори "Зборника..." хтели су да се не зна да сам ја дипломирао на њиховој Катедри. На срећу, код других чланова редакције преовладало је мишљење да судови не могу да одређују ко је писац. Овде морам да кажем да ме за све време суђења и прогона мој Факултет није узео у заштиту, што му, свакако, не служи на част.
У редакцији Просвете (која ми је одбила књигу) закључено је да сам са овом новелом нашао свој оригинални пут у српској књижевности.
"Бели аанђео..." је у целини први пут објављен у часопису Ток у Прокупљу 1987. године, у условима потпуно промењеним, у време пропадања комунизма. Било је то моје прво објављивање у Топлици после егзодуса 1972. године. Још да кажем да је уредник Тока био Воја Красић, који ми је затражио прилог за препорођени Ток.

Између оца и ујака

Ову новелу сам написао у Александровцу Жупском, али сам је довео у коначан облик у Житном Потоку 1963. године, за време летњег школског распуста. Новела је представљала прво поглавље мог другог неуспелог романа "Млади песник". Наиме, после краха мог првог студентског романа у Београду, ја сам у Александровцу успео да напишем још један неуспели роман, овога пута професорски. Радило се о мом покушају да направим Портрет уметника у младости (Џојс). Међутим, у то време нисам био способан за такав потхват. (Пола века касније успећу да направим свој Портрет уметника у старости!) На рушевинама овога романа, остале су две новеле, које сам тада насловио са "Икаров лет" и "Икаров пад". Требало је да то буде целовита књига.
Одломак из "Икаровог лета" објавио сам у Лесковцу у часопису Наше стварање 1967. тгодине, под насловом који је дала редакција (Николај Тимченко?) "Између оца и ујака". Требало је да новела буде објављена у још два наставка, али сам се у међувремену замерио главном уреднику часописа, Томиславу Н. Цветковићу, јер нисам приказао неку његову књигу онако како је он желео, па је стигла казна у виду обуставе даљег излажења мог текста.
"Икаров лет" сам објавио као књигу у Прокупљу маја 1968. године у едицији Драинац. Била је то прва моја објављена књига. Садржински гледано она је изузетно важна у мом опусу, јер га је наговестила. Позадину збивања у новели чини грађански рат, сукоб старог и новог, симболизован у лицу оца и ујака. Дечак Икар, разапет између њих, одбацује обе опције и покушава да нађе свој пут. Политички гледано, у овој новели сам поставио основу свог будућег прилажења нашој стварности: ни старо, ни ново, него треће. На моју срећу, вероватно захваљујући свом имплицитном фокнеријанском стилу, новела је остала политички непрочитана. Да јесте, случај "Црвени краљ" би био раније отворен.

Повратак у завичај

Ову новелу завршио сам у Сибници 1964. године, где сам провео једну школску годину радећи у основној школи, између Александровца и Куршумлије. Новела је представљала завршни део романа "Млади песник" и првобитни наслов јој је био "Икаров пад". Од средишњег дела романа, који се бави судбином песника Икара у Београду, нисам успео ништа да направим, па сам га уништио, као и први роман. За разлику од "Икаровог лета", "Икаров пад" је написан експлицитним џојсовским стилом, чиме је просто позвао на политичко читање.
Кад сам компоновао књигу о Икару за објављивање у Драинцу, у њој су биле обе ове новеле. Међутим, редакција, на челу са главним уредником Благојем Глозићем, пронашла је да је друга новела. која говори о повратку песника у завичај, политички неприхватљива и одбила је да је штампа. После дужег колебања, на самом почетку каријере, морао сам да прихватим крњу књигу, у противном је не би ни било.
Но, редакција ми није вратила рукопис, једини који сам имао. Узалуд сам трагао за њим, будући да у почетничком неискуству нисам имао копију. Рукопис "Икаровог пада" је једноставно нестао из редакције, рачунао сам да је трајно изгубљен и био сам се помирио са тим.
Међутим, крајем осамдесетих година, кад је југословенски комунизам почео да пада, изненада сам дошао до рукописа. Тад сам имао књижевно вече у Прокупљу, прво после изгнанства. На вече је, на опште изненађење, дошао и Окружни јавни тужилац Прокупља Мило Бојовић, који је написао оптужницу против аутора "Црвеног краља". Дошао је да ми врати материјале, који су били похрањени у његовој тужилачкој фијоци. На моје запрепашћење, у тужиочевој фасцикли била је и новела "Икаров пад", нестала пре двадесет година. Тако је ова новела сачувана у Удби и Тужилаштву и ја овим органима гоњења могу да будем захвалан на томе.
Како је на вече дошао и уредник новопокренутог часописа Преображења у Нишу, да ми затражи прилог за часопис, ја сам му пружио рукопис "Икаровог пада", који ми је вратио тужилац. Једино сам променио наслов у садашњи, "Повратак у завичај". Новела је ускоро објављена у поменутом часопису.
Кад сам за Стубове културе и Предрага Марковића сакупио новеле за Сабрана дела, рачунао сам да књигу треба да завршим новелама о Икару.

Marinko Arsić Ivkov: INTELEKTUALCI – PREPREKA STVARNIM PROMENAMA U SRBIJI

2011-05-30T02:42:00.000-07:00

Пролог

Појам интелектуалца је у савременом свету постао веома растегљив, па данас свако са факултетском дипломом сматра да с пуним правом може да се удене у њега.
Но и поред потпуне девалвације тог појма, којим су некад могли да се подиче само најизузетнији умови друштва, властодршци знају да су интелектуалци веома значајна полуга власти и на сваки начин настоје да их потчине себи и претворе у своје слуге.
То најбоље показује раздобље комунистичке владавине у Југославији и Србији.
Комунисти су још за време грађанског рата вршили ликвидације грађанских интелектуалаца, видећи у њима своје најогорченије непријатеље, способне да разобличе њихову идеологију и политичку праксу. Те ликвидације постале су масовне и систематске одмах након тзв. ослобођења, тако да је Србија остала без интелигенције. Један њен део је побијен, или је завршио у тамницама, лишен грађанских права и тзв. српске националне части, што је значило одузимање имовине и онемогућавање учешћа у јавном животу. Велик део је емигрирао и више се никад није вратио у опустошену отаџбину. А они који су избегли санкције, добровољно су се уклонили „с очију“ новој власти, не желећи да се стави у њену службу, срећни што су избегли оно најгоре.
Као и све раније власти, и комунисти су добро знали да, противно својем јавном декларисању, без интелектуалаца и образованих људи нема управљања државом и да необразовани не могу заменити побијене, прогнане или ућуткане интелектуалце. Да ће државом владати радници и нешколовани пролетери, била је само прича за народ. Комунистички режим је „испод жита“ све чинио да у своје редове увуче бар део грађанских интелектуалаца и да их преобрати у заговорнике Марксове и Лењинове идеологије, односно у пропагаторе комунистичке диктатуре. „Конвертити“ су, заузврат, од режима добијали различите привилегије – почев од „тачкица“ за храну, огрев, одећу, па до добрих хонорара, радних места и станова, функционерских положаја, високих признања и слично.
Судбину „конвертита“ можда најбоље показује пример књижевника и угледног интелектуалца, потоњег нобеловца, Иве Андрића. За разлику од левичара Крлеже, Андрић је био грађански оријентисан интелектуалац, антикомуниста и високи чиновник Краљевине Југославије. 1942. године упутио је писмо Дражи Михаиловићу, у којем од њега тражи да се оштрије обрачуна с комунистима. Само две године касније, будућег нобеловца срећемо како по читавој Југославији агитује за комунистички режим и убеђује народ у „исправност Титовог и Стаљиновог пута“. Заузврат, Андрић је постао председник Савеза књижевника Југославије, одликован је Орденом заслуга за народ и уживао је све привилегије које су имали високи режимски функционери. Још увек је непознато да ли је на Андрића вршен притисак да „окрене ћурак наопако“, или је он сам проценио да је пробитачније бити на страни победника, што је јавно признао његов колега по перу Вељко Петровић.
„Преузимање“ грађанских интелектуалаца ипак је било само нужно зло. Режим вероватно никад није до краја поверовао у лојалност „конвертита“ и помало је, нажалост без разлога, зазирао од њих. Због тога је изградио стратегију стварања сопствених интелектуалаца, које је школовао и обликовао од малих ногу. Та стратегија показала се као далековида и веома делотворна. Тако се већ крајем педесетих и почетком шездесетих година на јавној сцени појављују млади, школовани интелектуалци (Милан Вукос, Првослав Ралић, Брана Милошевић, да поменем само неке), који на стручном, а не само на идеолошком плану, могу равноправно да се носе и са најсложенијим теоријским проблемима социологије, филозофије, уметности.
Оне нешколоване и сирове послератне револуционаре у шињелима и кожним капутима, какве су фаворизовали Радован Зоговић (у уметничкој критици) и Милош Минић (у правосуђу), и који су и на теоријске проблеме гледали из стрељачког строја и преко мушице („Машино, машинко моја...“), заменили су школовани браниоци режима. Циљ је и једним и другима био исти, само су им методи били различити.
Сви ауторитарни режими зазиру од интелектуалаца, па је то важило и за комунистички. Због тога је режим у Србији и Југославији прибегао још једном, превентивном, удаљавању независних интелектуалаца из јавног живота. Наиме, велик број интелектуалаца, да би колико-толико сачувао лични интегритет и избегао евентуалне репресије, избегавао је политику и бавио се ужом струком. Но, опредељење режима било је: ко није с нама, тај је против нас. Чак и оне који су се клонили политике требало је удаљити са истакнутијих места и потиснути на маргину струке и јавног живота.
Тако је у Србији дошло до потпуне девалвације појма интелектуалца. Држећи се истог начела који доводи до девалвације у монетарној политици, режим је почео да „штанцује“ интелектуалце – професоре, магистре, докторе наука, академике.
Круном школовања проглашено је „школовање уз рад“. Предност у запошљавању и прављењу каријере имали су не они који су редовним школовањем дошли до дипломе и звања, него стручњаци новог типа – који су диплому стекли радећи у производној хали и формално излазећи на испите на неком од новоотворених виших школа и факултета специјализованих за „штанцовање“ нових „интелектуалаца“. Малтене у сваком граду отварани су нови факултети или „истурена одељења“ угледних високошколских установа. И најтежи испити ту су полагани као од шале, а магистарске и докторске титуле доносили су радови који ни на једном озбиљнијем факултету не би прошли ни као семинарске вежбе. Власник овакве дипломе имао је бољи третман него дипломац најугледнијег факултета или стручњак светског гласа.
Србија је за неколико година преплављена магистрима и докторима наука, који су потпуно девалвирали и те титуле и релативизовали углед и значај високошколског образовања. А управо такви „интелектуалци“ су заузели сва кључна места у политичком, јавном, научном, уметничком животу и они су обликовали уметнички, културни и јавни живот. Они су прописивали „правила понашања“, они су установљавали вредности и сваком појединцу, према његовој послушности, кројили и стручну и личну судбину.
У таквом стању, боље рећи у таквим траљама, Србија је дочекала слом комунизма и раздобље тзв. транзиције.

Епилог

Какво је стање деценију касније?
Комунизма је привидно нестало, већина комуниста и режимских функционера већ одавно је у другим, углавном демократским странкама. Многи од њих су данас истакнути борци за демократију и људска права, а углавном сви скрушени и побожни верници.
Пошто свако најбоље познаје стање у својој струци, претпостављам да ћу и ја бити најубедљивији ако изречену суморну констатацију илуструјем стањем у књижевности и књижевном животу.
Ту се баш ништа није променило од времена комунизма. Стање је можда и горе, јер су некадашњи партијски комитети прерасли у веома моћне кланове и интересне групе, који своје позиције и привилегије стечене служењем једном режиму данас штите према начелима мафије или тајних интересних група.
Некадашњи комунистички интелектуалци су се потрудили да благовремено одаберу и формирају своје наследнике и они данас беспрекорно примењују лекцију научену у младости – било да су наставници у школама и на факултетима, било да су новинари, уредници књижевних или информативних публикација и новина, било да су критичари, чланови жирија и разних институција. Погледајмо школску лектиру и програме језикословних факултета. Прелистајмо културне рубрике дневних листова. Прочитајмо понеку књижњевну критику и видимо које вредности бране данашња угледна критичарска имена. На крају, видимо који су „ауторитети“ у оптицају данас, а који су била пре десет, петнаест, двадесет година.
И запитајмо се: да ли је ико од тих институционализованих интелектуалаца игде и икада покушао да преиспита вредности које је у књижевности успоставио комунизам и његови књижевни „зналци“. Да ли је ико од њих покушао да прочита Миру Алечковић, Антонија Исаковића, Добрицу Ћосића и да одговори на питање треба ли генерације младих да се и даље васпитавају на таквим делима и да слушају како су у питању уметничка дела, а не пропагандни материјал заоденут у књижевно рухо..
Без поновног вредновања литературе, уметности и свих других области стваралаштва, нема стварних промена, нема истинског преображаја друштва, о којем толико сви говоримо. Интелектуалци су, нажалост, за њих најмање спремни. А њихову неспремност подржава и садашња власт (коју чине све сами доктори наука и „интелектуалци“), која ни једном није поменула неопходност ревалоризације свих вредности које је оставио комунистички режим.
Нажалост, стање у књижевности није изузетак, него је парадигма и за остале области уметности и културе, науке, и јавног живота у најширем значењу ове речи.
Надам се да сам овим кратким излагањем показао да се променама набоље не можемо надати и да су највећа препрека таквим променама управо они који би требало да их покрећу – интелектуалци.

(Саопштење прочитано на „Кикиндским сусретима“ 2004. године)

Radivoje Žugić: I DIJALEKAT JE JEZIK

2011-04-28T02:56:00.002-07:00

Београђани и Лесковчани живе у истој држави, припадају истом народу и говоре истим језиком, а не треба сумњати да су поједини, становници наведених градова, међусобно пријатељи.
Београђанин за себе каже:
Живим у Београду. Имам пријатеља у Лесковцу. Сутра путујем тамо, а прекосутра се враћам из Лесковца.
Лесковчанин то потврђује, отприлике овако:
Живим у Лесковац. Имам другара у Београд. Сутра ће дође из Београд, пресутра се врћа из Лесковац.
При сусрету поздрав може бити овакав:
Како дође из Београд?
Добра је веза. Лако је доћи из Београда.
Не улазећи дубље у природу и односе дијалекта, као ни у функцију падежа, јасно је да се пријатељи одлично разумеју, премда им средство споразумевања није посве исто.
Говоре истим језиком, али различитим дијалектима.
Лексика је иста: Београд, Лесковац, пријатељ, живети, путовати, добро, лако, сутра....
Граматика је различита, односно различита у једном делу: из Београда, али из Београд, из Лесковца, али из Лесковац. Аблативни генитив у оба дијалекта означава потицање, односно почетак кретања, на шта указује предлог из. Различита је морфологија именице која иде уз овај предлог. Лесковчанин не користити никакав наставак (граматичари ту препознају нулту морфему), док Београђанин ту користи наставак –а.
Исти однос се у стандардном језику обележава са два граматичка средства (предлогом и наставком – падеж двоструке детерминације), док говори југа Србије користе само предлог, без обележавања падежног односа наставком.
У оба дијалекта падежни однос је недвосмислено одређен.
Нужно је разлучити падежне облике, падежне односе и падежна значења. У стандардном језику постоји седам облика (номинатив, генетив.....локатив), пет односа (потицање, део, припадање, затим управљеност, објекат, средство и место), што се означава редом генитивом, дативом, акузативом, инструменталом и локативом. Номинатив и вокатив не означавају однос и нису падежи у ужем смислу. Падежних значења је безбој и она омогућавају бескрајно нијансирање односа.
Лесковачки говори имају само два падежна облика, који у синтагми са предлозима могу да означе све односе и изнијансирају сва значења.
Лесковчани се међусобно разумеју и успешно комуницирају на свом дијалекту, који је у лингвистичком смислу језик који има своју лексику, своју граматику и, наравно, своју норму. Норма је имплицитна, али обавезујућа и говорници је поштују.
Видо једнога човек -а. Узедо један камен.
Постоји разлика у облику акузатива (за именице на сугласник), зависно да ли именица у падежу означава биће или ствар. Ову особину има и стандардни језик.
У способности да обављају комуникацију међу својим говорницима разлике између стандардног језика и говора околине Лесковца нема. Такође нема разлика ни у основним језичким елементима, као што су лексика, граматика, норма, раслојеност...
Стандардни језик је у званичној и јавној употреби. То је језик школства, књижевности, администрације, новинарства. Разлог није лингвистичке, већ историјско-политичке природе. Источнохерцеговачки дијалекат, који је послужио као основа стандардном идиому, је „изабран и октроисан“. Да ли је могло и требало другачије, одговор могу дати историчари, политички аналитичари, језички планери.
Ипак треба нагласити две чињенице.
На стандардном језику се службено комуницира дуже од два века, тако да је он присутан на подручју и осталих дијалеката. Утицај уџбеника, белетристке, службене преписке, масовних медија..., је евидентан.
Говорни медији (радио и телевизија) нужно заступају и остале дијалекте. Тешко је направити репортажу из околине Лесковца, на пример, а да одговори интервјуисаног не буду на дијалекту. Чак се и новинари дописници (носиоци стандардног језика), тешко ослобађају „акценатске норме матерњег дијалекта“
Дијалекти су подједнако језици, колико и стандардни језик (и он је дијалекат), а разлика је само у томе што је конвенцијом (којој се могу стављати приговори), стандардни језик у службеној употреби, а дијалекти нису.

O ELEMENTIMA ODALOVIĆEVE POETIKE (TRADICIONALNO), A O VIZUELNOJ POEZIJI – NEOAVANGARDNO (Odlomak)

2011-04-28T02:49:00.001-07:00

Никола Цветковић
Факултет за културу и медије
Мегатренд Универзитета
Београд

О ЕЛЕМЕНТИМА ОДАЛОВИЋЕВЕ ПОЕТИКЕ (ТРАДИЦИОНАЛНО),
А О ВИЗУЕЛНОЈ ПОЕЗИЈИ – НЕОАВАНГАРДНО
(Одломак)

Апстракт: Учињен је покушај да се назначе елементи поетике Моша Одаловића, који је целином свога стваралаштва означио н о в песнички глас у српској књижевности за децу. У првом делу овог прилога указује се на поједине аспекте поетике и поезије овог полифоног уметника, док се у другом делу обраћа пажња неоавангардном духу његове визуелне фото поезије, уз краћу напомену о визуелизацији у литератури и визуелној култури. При том се само жанровски разврставају и именују неки важнији структурални и обликотворни модели мултимедијалног карактера.
Кључне речи: песник, поетика, књижевност за децу, визуелизација, визуелно, неоавангардно, традиционално, фото песма…

Познато је да су сви авангардни, неоавангардни и постмодерни покрети критички усмерени према традицији, коју настоје да руше радикализовањем поетике и уметничко-стваралачке праксе. То се, разумљиво, догађа и са неоавангардним сигнализмом Мирољуба Тодоровића, и неосигнализмом једног броја његових креативних следбеника.1 Али и са оригиналном поетиком и новим авангардно-песничким духом стваралаштвом Моша Одаловића, посебно у јубиларској књизи самоантологији Педесет и пет песама – За децу, наравно.
У фрагментима и поетичким записима о сигнализму, Тодоровић, витални и духовно бодри бард сигнализма, програмски пише о односу овог неоавангардног покрета и традиције, истичући да се авангардна сигналистичка уметност налази у ситуацији тоталног прекида са традицијом2 (подвукао Н. Ц.) и другачијем поимању уметности. Да парафразирамо један његов поетички запис под насловом који је донекле сличан нашем: Текућа (традиционална) и сигналистичка (авангардна) поезија.3 Основна, скоро есенцијална разлика између традиционалне и сигналистичко-неоавангардне поезије темељи се на чињеници да традиционална поезија и поетика, па и поетика Моша Одаловића, полази већ од углавном утврђених, заснованих поетских вредности, док авангардна и неоавангардна поезија за децу и одрасле тежи верификовању нових аксиолошких вредности, посебно, песме, себе саме као вредности.

НОВИ ПЕСНИЧКИ ГЛАС У КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ

Мошо Одаловић (1947) је свакако најзнаменитији песник за децу на Косову и Метохији и један од најдаровитијих из нове плејаде, који је знатно обогатио српску модерну књижевност за младе и најмлађе и у визуелном смислу.4 Он животну стварност сагледава очима песника нешто другачијег сензибилитета и кова, обликујући нове поетске представе, визије, ритмове и визуелне симболе, нове лирске играрије и везе са светом детињства, његовим збиљама и варкама. Одаловић је, скоро, сав у бићу мало опоре животне стварности, коју снагом имагинације и асоцијативности помера до саме границе могућег па и иза ње. Говорна и животна реалност у његовим стиховима се догласава и поиграва са појавним облицима искуствене стварности и њеним доживљајним пројекцијама што се на различите начине преламају у бићу читалаца. Сав израстао из савремености која пулсира у бићу младих играво зазива читаоце, проналази и бира необичне обрте, фигуре и ведре, хуморне ситуације које изазовно дочарава на њему својствен артифицијелан начин и у визуелном смеру. Надахнуто пева о малим свакодневним догодовштинама у породици, школи, природи, о птицама и животињама, предметном свету и окружењу, о неспоразумима и сучељавањима са околином, у настојању да све чега се дотакне имагинативно претвори у стих, у фото, визуелну или објект песму.
Ово у извесном смислу потврђују његове прве књиге песама Тако и толико (1973), као и Врло важно (1973); а још дубље посведочавају наредне збирке: Да ти кажем нешто (1976), Пегави генерали (1979), Од амебе до бебе (1982), па Мама је глагол од глагола радити (1986), Друже тата, кућни команданте (1986). Почетком деведесетих година објавио је: Ветар ми однео панталоне (1991), и Том Сојер у Црној Гори, те Уврнуту књигу (1995), књигу прича Тако је било, пчеле ми (1996); затим, нешто касније, врло добар самоантологијски избор Педесет и пет песама (2002). Недавно је изашао из штампе његов роман и још неколико књига.
Вредно је помена да се читанка књижевности за децу намењена студентима учитељских факултета Драгутина Огњановића Звездано јато,5 преко које се веома добро могу остваривати васпитно–образовни циљеви професора и њихових васпитаника, будућих учитеља6 - завршава управо антологијским песмама Моша Одаловића. На крају одељка посвећеног српској књижевности за децу налазе се Одаловићеви стихови: Друже тата, кућни команданте, Домаће васпитање, Врати се, сине, што је и својеврстан вид признања овом песнику модерног усмерења.
Одаловић у свом певању сажима и спаја животворно у традицији са оним модерним и ововремским, па и визуелно поетским. У отпору налетима техничке цивилизације он са искреном радошћу и топлином открива нови сјај у ономе што је само наизглед застарело. На основама онога што нам је негде из далека знано и у одјецима у свести присутно, гради, као и Гордана Брајовић, нове ликове и обличја попут Мрвуна и Мрвуљка. То је маштовит свет у коме изнова разазнајемо оно што нам је већ знано, али сада у реституисаном виду који освежава, крепи и снажи препознатљиве призоре, заводљивим опсесијама и скоро опипљивим визуелним представама. Тако, Мошо Одаловић инстинктивно ствара проживљену литературу мало изокренутих визија, испуњену детињском наивношћу која зрачи необичном чистотом и продуховљеношћу што обузима, понекад и успелим фото и објект песмама.
Песник Одаловић се ослања на животворно у бранковско–змајевској песничкој традицији, протежући свој развојни лук до радовићско–ршумовићевске модерности, из које израста целим стваралачким бићем, надограђујући је својим смелим и продуховљеним игравостима.7 У фотомонографском делу збирке „Педесет и пет песама“ обогаћене визуелним песмама-сликама, графикама, Одаловић објављује две фотографије, једну са Десанком Максимовић и другу са Миром Алечковић, исписујући легенде које имају известан аутопоетички призвук: „Био с њом (Десанком) често и радосно“, записује Одаловић и напомиње да то издваја као битан биографски податак: „познавао Десанку, познавала ме!“8 Несумњиво је да је то важан податак за његову интелектуално–стваралачку биографију, за процес сазревања па унеколико и за змајевске и бранковско–стражиловске упливе. То, донекле, важи и за Миру Алечковић која му је била наклоњена од самог почетка, како сам бележи, уз назнаку да је скретала пажњу на његово песничко име9. А и ова поетеса припада напред поменутој родословној лози са којом се повезује и сам Мошо Одаловић, који тамо сеже неким својим пракореном или жилицом.
На Одаловићеву везу са змајевском песничком традицијом указује, поред осталог, и песма Чика Јовина странка, ту наш песник, који помиње деци омиљена киндер–јаја, грисине и кокаколу, што у извесном смислу оличавају особености њиховог интересовања и животног момента, наглашава да се уз Чика Јову Змаја расте високо ко топола. У следећој строфи опет истиче како сви растемо и „стижемо оволики / из Змајеве певаније“.
Попут Стевана Раичковића, који помиње Змајевог Малог коњаника и ђиха–ђихање генерација родитеља, и Мошо Одаловић пева о том ђихању, али сада у модернизованим космичким релацијама „све до Кумове сламе“. И он се позива на родитеље наше који су знали пачије школе (подвукао Моша Одаловић). У завршној строфи следећи исказ из говорне стварности о Марку, Јанку, поручује да је битно:
„Чика Јовину странку
Оснивамо под хитно!“
У времену када се о странкама и странчарењу говори и пред децом надугачко и нашироко, Одаловић је то духовито и спретно укључио у песму. Странке су као такве веома присутне у друштвеном животу па је песник осетио потребу да оснује чика Јовину странку, која би вероватно била једна од најбројнијих и најлепших у борби да се освоји „власт“ у име деце и прогласи општа једнакост између одраслих и малишана. Та странка би изражавала интересе деце у настојању да се коренитије измене неки односи, оствари ослобађање деце од притисака и туторства сваке врсте и уобличи заједница блиска и присна свету детињства.
Полазећи од Одаловићеве песме Чика Јовина странка Драган Лукић пише о његовом осећању традиције, коју види као преношење и предају духовно–стваралачких чињеница што прелазе с генерације на генерацију, али и о великом поштовању за утемељивача наше књижевности за децу, сагледавајући змајевску песничку традицију као једну од основа на којој се заснива наша литература за младе. При том, Лукић истиче „да смо сви рођени у Змајевој певанији и да са Змајевим малим јахачем ђихамо, ђихамо и растемо“. И додаје у свом стилу да је на челу те мале коњице Мошо Одаловић, Краљевић Марко са пером у руци.10 Лукић, нашег песника, симболички сагледава као славног Краљевића Марка, најпопуларнијег епског јунака са пером, уместо са мачем у руци.11 То је значајно поетичко начело које указује на креативну функцију писане речи и песништва уопште у смислу духовно–сазнајног богаћења и својеврсног средства борбе за ослобађање деце од патриотске зависности.
За поетику Моше Одаловића и његов однос према модерном певању за децу и о деци посебно је значајно што књигу Педесет и пет песама, која представља избор из досадашњег стваралаштва, посвећује Душану Радовићу и јубилеју осамдесетогодишњице од његовог рођења. У лепо визуелно и графички исцртаној и краснописом обликованој посвети истиче да је „он доктор за сва дечја питања и потпитања“. А онда крупним, скоро калиграфским словима исписује: „СВЕ ШТО ЈЕ РАДИО ЗА МЕНЕ ЈЕ ДУШАНОВ ЗАКОНИК“. Душанов законик се овде помиње у поетско–метафоричном смислу, уз примисао да је савремена књижевност за децу са Радовићем достигла врхунац, баш као што је средњовековна српска држава са царем Душаном досегла највећу национално–државну и културно–цивилизацијску моћ. А сам Душанов законик био је не само најважнији закон тадашње Србије, већ и највиши израз духовно–стваралачких, материјално–цивилизацијских, културних и правно–теоријских достигнућа,12 знао је Мошо Одаловић када је прокламовао поетичко начело о Радовићевом стваралаштву као својеврсном законику. При том је имао у виду велику истину: да као што је Душанов законик надмашио своје време па побуђује изузетно интересовање не само научне мисли, већ и много шире, укупне културно – уметничке и друштвене јавности, тако и дело, поетика и аутопоетика Душана Радовића, у своме домену, надраста доба у коме би настали, изазивајући живо интересовање најшире читалачке публике, а не само стручњака. Та знаменита дела, иако различита и из две веома далеке епохе, по Одаловићевом мишљењу, чине истинске основе, изворишта и упоришта на којима се темеље духовно сазнајни продори и могућности пунијег научно–теоријског и културно–уметничког развоја.
У тексту Уводно словце који се налази одмах иза посвете и поетичког обраћања Душану Радовићу, са пуно ликовних, цртачких и визуелно-симболичких појединости, песник Одаловић на свој начин одговара зашто је у овом самоизбору баш 55 песама. Зато, пише он ведро и продуховљено, што је протекло 55 година и што је по први пут у животу скроз одличан, све са самим петицама, које деца, школарци, иначе воле. Симболика броја 5 упућује на средиште, склад и равнотежу, као и на универзум и људски микрокосмос.13 Пошто је овај број удвојен он је и бескрајан и носи у себи нешто од савршенства и моћи песникових зрелих година и рођендана; јер је он помножио Сунце и године (365 х 55 = 20.075 свитања). Број пет овде може да симболизује и медитацију и песникову проверу код „чувених математичара“, али и живу покретачку снагу и многостраност. Тај број, најзад, оличава и пет чула и пет чулних облика материје, то јест, целокупност песниковог чулног света.14
И шта је за све то време од 20.075 дана, како су му срачунали чувени математичари, радио наш песник? И на то питање одговара у складу са оним што је проживљавао; а то се управо подудара са основама поетике књижевности за децу њему драгог Душана Радовића. За то време „био је здрав и прилично весео“,15 а здравље и веселост,16поред игре и игравости и јесу окосница поетике литературе за децу према „Законику“ Душана Радовића.
У наставку поменутог Уводног словца Мошо Одаловић аутопоетички открива како је као раноранилац, „дрвеном“ оловком, у кухињи, писао поезију за децу. Та појединост је занимљива са становишта стваралачког процеса. А у његовом песничком „случају“, све остало, па и школовање, чини му се неважним. И закључује да сву ту „прикупљену грађу“ током живота у многољудној породици, на косовским просторима претаче у стихове и дан данас док живи у историјски знаменитом Смедереву.

БОГОМДАНИ ПЕСНИК – ПОБОЖНОСТ КОЈА СЕ НЕ УЧИ
И О ЗАСТАРЕЛИМ ШКОЛСКИМ ПРОГРАМИМА

Мошо Одаловић је рођени песник, од постања, и то целим бићем. Сам каже да пише поезију за децу са онолико жара и дара, колико му је „Од Бога дато“.17 А рођени песници су, чини се, „потребнији свету него небо“ (Лихтенберг). Даровити песник Одаловић има будан дух, пријемчиву и самосвојну душу, развигорену машту, детињски несташну игравост, лирски осмишљену визуелност и сликовност, те ликовност (песме-слике-графике, визуелне флека-федер песме, песме столарије) и танану музикалност (фото-фоно песме брујаре). За разлику од оних који своју даровитост грдно плаћају несрећом што морају живети осамљено и подвојено од других, он живи пуним животом у бујичавој матици сваковрсних догађања, савладавајући силовите налете, ударе и усудну стихијност – снагом креације и поетском речју која је духом овладана. Одаловићева самородна даровитост напаја се соковима среће у животу, али и невољама и несрећама, здравим и веселим смислом за стваралачко надтрајавање наопакости света; а као и француски мислилац де Мисе сматра да је велико добро које памти и то што је понекад плакао.
Занимљиво је да Одаловић и на побожност гледа као и на даровитост која му је дата. У легенди испод фотографије „Никољданска радост“ записује да и побожности има онолико колико му је дато рођењем. „То не може да се научи“,18 тврди он. Свестан је да појединци који немају природну и урођену даровитост успевају понешто да створе и ураде захваљујући учењу и проучавању књижевности и уметности. Па, ипак, у поезији као и у побожности, скоро да је немогуће успети вештином, ако при том нема даровитости. То су поетичка начела која произилазе из природе и целине бића досадашњег стваралаштва Моша Одаловића. Јер за све детињски чисто, племенито и узносито, потребан је истински таленат као и љубав коју песник носи у себи и раскошно је дарује и расипа, зрачи то из његових стихова. Додајмо узгред да Одаловић ту не мисли на религију и веру у конфесионалном, већ у духовно–световном смислу вере узете као јединство и сагласје између погледа на свет и норме понашања која се остварује у свакодневном животу.19
Истакнимо овде да је Мошо Одаловић у завршном делу самоантологијског избора Педесет и пет песама, можда најуспешније лирски и цртачко-графички осликао прозно–поетску и визуелно поетичку мисао о цркви коју сматра најважнијом човековом кућом. „Ко иде у цркву, имаће Бога за помоћника себи“, исцртава и пише он са убеђењем да су црква и вера самосвојна поезија и оних непоетичних људи. Па наставља у сличном наративно–поетском, али дубље продуховљеном и одуховљеном смислу: „Ко не иде у цркву – нека иде код доктора. Можда му родитељи нису здрави“,20 закључује он суздржаном свешћу: да се вера и црква, као и Љубав, не могу наметнути и научити. Људи којима побожност и смисао за поетско није рођењем дата, тешко то могу да науче. „Обичаји су нешто друго, пише Одаловић правећи суптилну разлику између црквене вере, побожности и народних (етнолошких) и фолклорних обичаја. А опет, са друге стране, за невернике између цркве, вере и праве науке не постоји никакво сродство ни пријатељство па чак ни непријатељство: „оне живе на различитим звездама“, констатује Фридрих Ниче.
Свестан да човек само са школским образовањем, без друге шире и свестраније лектире, у основи није учен и образован, Мошо Одаловић је изградио специфичан однос према школи, студијама, учењу. А критички однос према застарелим програмским садржајима и школи, превазиђеним образовно–васпитним системом и наметнутим ђачким обавезама и тортури – учестале су теме његовог певања. Обрадован разноликим сазнањима која му је понудио „Шарени део“ дароване књиге о генију Николе Тесле,21 касније је записао: „Наљутио сам се на школу; као да ме својим програмом застрашивала“.22 Пренатрпани и оптерећени школски програми, нарочито у једном минулом периоду кад се Одаловић школовао, доиста су били преобимни и застрашујући. Били су углавном усмерени на стицање знања уз гомилање мноштва позитивистичких чињеница, али не и на подстицање и развијање способности ученика. Међутим, за поетику нашег песника по рођењу је битно мишљење да школе, ако унеколико и развијају способности ученика – оне их саме по себи не стварају. Дете се, као и песник, рађа са одређеним способностима које су важна и примордијална основа за досезање високих резултата и домашаја.
Поменута Одаловићева песничка љутња је потрајала дуже, како даље сам истиче, дајући и конкретан пример: „апсолвирао сам књижевност и побегао у тврду земљорадњу, на разочарење и тугу свих мојих“. Та његова љутња и застрашеност била је дубље мотивисана и можда повезана са најранијим доживљајем школе и неком врстом „школског затвора“. Јер у једној застарелој и превазиђеној концепцији школе и школства, заиста није најбољи онај школскообразовни систем који пружа само мноштво поука и голих чињеница, него онај који наше животе усклађује са свеопштим хуманим постојањем, како би рекао Тагора. Сазнања стечена у школи треба да створе основу за креативне животне акције и предузимљивост, те да истовремено буду елеменат усклађивања интелектуалног и моралног реда.
Протест и бунт против застареле школе која је у себи носила и понешто догматско и затворско, Одаловић изражава на оригиналан начин. Објављује групну фотографију-документ деце основношколског узраста са легендом насловљеном Школски затвор. И ту скреће пажњу на „важна“ подрумска врата која се виде под углом, а на којима је издвојен унук песникових учитеља. А онда у скоро стиховано преломљеној форми записује:
„У том подруму за огрев, без прозора и светла,
често сам туговао као затвореник!?
Затваран, уклањан са овога света,
само зато што сам играо „лопте“.
Страшно болно и понизно. Не могу да заборавим...“
Затвор је тешка казна и репресивна мера за изоловање преступника и криминалаца. Затварање детета у мрачан подрум, без прозора, са косим вратима без браве, била је драконска мера учитеља према основцу. То, без сумње, трауматично делује на младо биће и оставља трајне последице. Зато је разумљиво што је наш песник у раном детињству то веома болно доживео као понижење и уклањање са овога света.
За Одаловићев однос према школи и за његову поетику уопште значајно је то што у епохи радовићевске многопоштоване деце одлучно одбацује, иначе доста широко прихваћено начело да старије генерације, укључујући ту и неке учитеље – застрашујућим примерима могу деловати на младе, на децу и ученике. Уз то, наш песник је доста рано запазио да је велика, можда превелика слабост учитеља што се не сећају јасно и прецизно да су некада раније и сами били деца.
Из таквог стања духа и односа према школи проистекла је песма Волео бих. Песник ту изражава жељу да буде снажан и крупан „као онај дедин стог“, па да ухапси своју школу и да према њој буде „доста строг“. Он овде као да на известан начин продужава ону мисао отпора школском затвору. Том приликом се служи красним поређењем из руралне средине у којој је провео рано детињство; а у наредној строфи опет, употребљава метафору из истог амбијента:
„Волео бих да сам широк
један хектар и два ара;
на одмору,
кад сви виде,
да јој звизнем пар шамара!“
У наведеним стиховима се наставља својеврсна песникова побуна против застареле школе са подрумским затвором, непоштовања права детета и против крајње нехуманог односа према ученицима. Одаловић је то изразио на особен лирско–поетички начин, повезујући све то са бунтом превазиђених програмских концепција.
Оригиналном визуелно графички и фотографски уобличеном сликом старе рачунаљке Моша Одаловић се објект песмом-столаријом упечатљиво бори „против школског програма“. То је у полукружном облику и експлиците графички исписано око рачунаљке, са засенченом позадином. А негде при врху, у лучном делу је исписано: 10 х 10 = пуно. Док доле испод старинске рачунаљке, која је својеврсна објект песма, краснописом је означено: „Ако је 10 Х 10 = 100, много је! Учинимо све, да се смањи бар на 50!“.23 Ово „прекрајање“ рачунских законитости, уз констатације: много је, пуно је, и прецртавања 10 Х 10 = 100, такође је својеврстан вид отпора и сликовно конкретна метафора против устаљеног реда ствари, утврђених нумеричких односа, начела и школских конвенција сваке врсте; што се донекле може рећи и за: „Буков пањ; птицина кућа“, као и за песму столарију: „Колица за малог принца“.
За разлику од деце информатичке, компјутерске ере новијег времена, Мошо Одаловић за себе бележи да је „лампино дете“.24 И самоиронично записује да припада последњој генерацији: „табле и крижуље“. А онда узвикује: „Оловка и гумица – какав цивилизацијски напредак!“ Јер „лампино дете“ (реч је о гасној лампи), је живело у селу где је електрика стигла тек 1957, када му се уједанпут учинило да ће „све експлодирати од светлости!“ Светлост овде, поред осталог, симболизује зрачност и нови живот и својом „експлозијом“ разгони силе таме; она је за нашег песника сјај и радост и нека врста праисконског интелекта.
После свега тога уследио је нови цивилизацијски помак: у песникову животну средину стигло је „њено величанство“ хемијска оловка.25 Она овде у хуморно–ироничном смислу оличава нов цивилизацијски корак у односу на ђачке дрвене таблице и крижуље. После је дошла оловка, која је без пуњења могла да испише „10 километара“, како се онда говорило.
Као рођени песник Одаловић је имао критички однос према школи, јер му она, каква је била у време његовог формирања, није могла много помоћи, а понајмање у песничком послу. Зато је школовање сматрао неважним у свом „песничком случају“.26 За стваралачко усавршавање песничког погледа на свет и оних тананих унутрашњих осећања, доиста није најважније које је и колике школе неко похађао и колико је књига прочитао, већ какав је наук из њих понео и како је књиге читао и проучио. Враћајући се имагинативним моћима у своје детињство, он је „системом праћке“ како сам духовито каже, „повратном снагом ластика прикупљену грађу“ претакао у стихове,27 па то чини и данас. Он, као и многи писци за децу пре њега, на интензивно проживљено у детињству и на сав тај прикупљени „материјал“ гледа као на основну грађу за своје певање. И при том поетички доста прегледно показује да онај ко се не сећа свога детињства, или није у стању да се врати у те ране младалачке дане не може бити ваљан песник али ни добар васпитач и учитељ. Јер за васпитача и педагога, човек треба да буде рођен, као и за истинског и правог песника, знао је Одаловић по себи. А задатак школе, како ју је он схватао и разумео, јесте да духовно уздиже, да прочишћава и оплемењује нарави. Тај тежак и сложен посао на богаћењу унутрашњег света и живота требало би да почне од момента постизања пуније свести о себи.
Песници за децу, по мишљењу Моша Одаловића, имају ретку привилегију да враћајући се, системом праћке, у своје детињство, потроше и исцрпе, али им ипак све „остане у некој строфи, стиху“.28 Овај проживљени поетички став могао би се овако трансформисати: Песници љубави као и песници за децу, имају велику повластицу: да потроше детињство и живот на љубав, а све им то остане саденуто у неком стиху, строфи, певанији... према Одаловићу, код дечјег песника је то нешто посебно, „јер он има с ким да размењује сличице“. Метафора о размени сличица је одаловићска и визуелно сликовна, јер полази од животно–стварносне чињенице: да деца врло често сакупљају, а потом и размењују сличице, да би употпунили, увећали своји збирку, а дечји песник који ствара лирске слике и сличице истински је привилегован, јер може на свој начин нутрински визуелно да их размењује са најмлађима.
Овај лирско–сликовит и скоро програмско–поетички став Одаловић је оснажио, поспешио строфом – пропусницом из антологијске песме Баш лепо, која је својеврсна химна животу. И тако је показао да постоји склад између његове формулисане, експлицитне и примењене песничке поетике.
За формирање Одаловићеве песничке личности од значаја је и то што је поникао у многољудној породице. Бројне песничке слике и сличице прикупио је у породичном густишу: пет сестара и петорица браће. Испод прве и једине назови визуелне фото-песме коју објављује са именима својих најрођенијих, записује: „Боже, где смо то и како живели!? У ком веку“.29 Момчило, то јест Мошо, се на тој фотографији нешто чешка по глави. А онда напомиње да је нешто од тих сличица, ми додајемо: животно–поетских детаља, прикупио „као дечак, чобанин, или млади земљорадник, у суровим косовским небосклонима“. Овај песников исказ донекле објашњава присуство веома богате и разнолике фауне и флоре у његовој дечјој лирици. А песме о домаћим животињама, пре свега о кози, кокошкама, певцу и др. то потврђују. Красна Козја тужбалица настала је као јединствен песнички „одговор“ на закон који је таманио козе. Он и његово многобројно братство и сестринство, који је, можемо претпоставити, одрастало на врло здравом и хранљивом козјем млеку, сматрало је козе „сиротињским мајкама“. Зато је козама посветио једну можда понајлепшу тужно–насмешену песму у двостиху.
У овом ширем контексту углавном поетолошке природе само смо укратко назначили елементе који се односе на визуелне фото-песме, као и на песме-слике графике, краснопис и калиграфско, те на ликовно, цртачко и визуелно-симболичко. Лирско, цртачки-графичко, документарно фотографско и визуелно поетско су доминантни у Одаловићевом антологијском самоизбору. А само узгред помињемо његове визуелне флека-федер песме, објект песме-столарије и фото-фоно песме брујаре, којима треба посветити посебну пажњу у некој другој прилици.

ВИЗУЕЛИЗАЦИЈА У ЛИТЕРАТУРИ И ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА

Визуелизација у литератури има дужу предисторију. Увођење ликовно-графичких елемената, језичко-словних назнака, менталних слика, различитих схема, па и формула, значајно богати структуру, рељефност и уметничку изражајност. Поступци визуелизације подразумевају превођење словних, графичких и других низова у визуелне форме или структуре. Визуелизација знаковних, словних, логичких, математичких модела и схема је битна карактеристика визуелне поезије, спецификоване у лирском идеограму, аполинеровском калиграму, ропалику, конкретној поезији…
Пре но што се позабавимо визуелном поезијом скренимо укратко пажњу на видове визуелизације у литератури, на визуелну културу, као и на визуелну поезију Моша Одаловића, у евентуалном компаративном односу са неосигналистичким песмама за децу Мирољуба Тодоровића.
Визуелним се назива оно што се односи на видно и утиске примљене чулом вида, гледањем. Визуелни су они оптички догађаји који се тичу вида и перципирају се видом. Од латинске речи visualis, што значи – видни. „Оптички догађаји су физички догађаји светлости у неком простору…“, пише Шуваковић. Према њему присутна су три поретка визуелног у модерној култури: 1) први је одређен емпиријским виђењем објекта испред ока; 2) други чини да су формални услови стварања (…) и појављивања уметничког дела учинак могућности самог чина и догађаја виђења; 3) трећи је поредак фигуре, који Жан-Франсоа Лиотар назива матрица (matrix).
Време модернизма је период „доминантне визуелности, окулоцентризма или хегемоније визуелног над акустичким, тактилним, вербалним или трансцендентним…“
Џејмс Д. Херберт пише обимну студију под мало неуобичајеним насловом: Визуелна култура/визуелне студије.30 По њему сам термин „визуелна култура“ настао је у последње време и требало би „да обухвати све људске производе са наглашеним визуелним аспектом“. Ту спадају и они производи који у друштвеној пракси и стварности „не носе и м п р и м а т у р означење уметности“.31 А термин „визуелне студије“, према Херберту, погодно је име „за академску дисциплину која за предмет свог проучавања узима визуелну културу“.32 (На сличан начин Шуваковић пише о визуелним истраживањима која интердисциплинарно проучавају визуелне перцепције и визуелна обликовања).33
Визуелна култура/визуелне студије, по Херберту, морају се прихватити после „историјске и друштвене анализе хијерархије, чије се формирање генерисало (…)“ у односу према различитим артефактима. (Артефакт је вештачки (неприродно) направљена, створена, произведена рукотворина или означен предмет).34 Данас се проучавају визуелни артефакти не само у уметности, већ и изван ње. Уместо да све артефакте сведу на обичност „визуелног“, „визуелне студије третирају поље визуелног као место за испитивање друштвених механизама диференцијације“.
Визуелну културу Шуваковић шире именује као визуелним путем идентификовано окружење људске егзистенције. Визуелна култура је видљиви контекст или човеков свет створен његовим радом и деловањем. Она се заснива на визуелним осетилним појавама, запажањима, значењима, вредностима35 итд.
Према неким оценама, визуелна култура је постала саставни део медијске и популарне културе после 60-их година уласком и продором у јавни и приватни изглед и понашање.
Визуелна култура се у оквиру дисциплине антрополошких студија бави разматрањем универзалних проблема визуелности у људском друштву.
Визуелна култура се у домену дисциплина културних студија, бави проблемима визуелности у конституисању историјских и географских микро и макро друштава. Проучава расне, етничке, националне, генерацијске, професионалне визуелне идентитете. „Визуелна култура се као дисциплина културног проучавања бави односима индивидуалног и колективног визуелног стварања и рецепције“.36

ВИДОВИ ВИЗУЕЛНЕ ПОЕЗИЈЕ МОША ОДАЛОВИЋА

Визуелна поезија је експериментални облик неоавангардног и трансавангардног уметничко-поетског стваралаштва након 80-их и 90-их година XX века, који повезује интерсликовно и вербално, књижевно и ликовно, интертекстуално и алузивно-иконично, знаковно-симболичко и лирско-визуелно.37 Она при том користи различита средства и сваковрсне технике: од графичких захвата и боја, преко колажа и фотографија до летрасета, плаката и др. У настојању да оствари могућности општијег споразумевања, визуелна поезија успоставља узајамни однос између садржаја и визуелних представа и елемената, заснивајући своје деловање на споју оптичко-графичког и типографског, поспешујући тако већи степен комуникативности.
Песме-визуелно графичке представе, песме-слике, у текстуалном и интертекстуалном виду, у складу са одговарајућим садржајем, попримају фигурално-ликовни и композицијски облик и смисао. Поред фигуралних елемената, експресивних или геометријских форми, на пример, визуелна поезија је (осим миметичког и антимиметичког) упућена ка својеврсној апстракцији која је у приснијој вези са сличним настојањима у модерној и постмодерној графичкој уметности и сликарству, када слова писма бивају важан, понекад примордијални део креирања слике.38
Према неким немачким истраживачима и лексикографима, у овом погледу веома значајно место заузима и-песма, дадаисте Курта Швитерса, (а код нас зенитисте Љубомира Мицића, додајемо ми). У случају поменуте Швитерсове песме су, једно слово и упутство за његово писање („цртица и изнад ње тачкица“) уздигнути до програмске парадигме.
Полазећи од ставова Мишка Шуваковића, врсног теоретичара уметности, Тања Поповић, визуелну поезију у ширем смислу, именује као особен облик изражавања који је проистекао из: 1) вербалних записа у којима је визуелно-сликовни карактер текста надређен значењском; 2) знаковних структура аналогних идеографском писму или пак неком другом знаковном систему магијских, алхемијских, математичких, логичких и других својстава; 3) произвољних, алеаторних, или појединачних, самоутврђених правила заснованих на визуелним структурама, које проистичу из креативног поетског деловања и мишљења.39
Умења оца Тодора Одаловића (1911-1993), који је дању40 био земљорадник, ноћу столар, како сликовито и помало космичко-симболички бележи Мошо испод очеве фотографије, била су веома разноврсна, универзална и многострана, као и самог песника. Умео је да направи запрежна кола, полази визуелни фото-песник од оног што је најсложеније, стављајући скоро у први план очеве веште руке, па до вретена и ковчега,41 уз назнаку: моји снимци.
И сам песник Мошо има занатски веома веште руке и још вичнији, богатији и узноситији стваралачки дух у домену најразличитијих уметности, посебно визуелних, аудио-визуелних, сценско-рецитаторских, водитељских, неимарских и многих других. Од оца и мајке наследио је пуно тога што је садржано у његовом генетском запису. Проучавања његове породице и песника лично, са становишта психолошке генетике показала би снажан утицај наследних фактора на психолошке особине, на уметничко-занатско, песничко-стваралачко и визуелно-естетско деловање и понашање. Генетско-структуралистичка истраживања родитељског и његовог сваковрсног умења открила би много тога неочекиваног не само код овог песника већ и код породице која несумњиво има доста изразите психичке особине и карактеристике.
Знаменити, такође полифони уметник Перо Зубац надахнуто пише о овом богомданом лиричару и његовој пуној посвећености списатељском послу, који има скоро обредни смисао. Он указује на сложен спој унеколико култне посвећености поезији за децу и деликатног односа са универзалним уметничким даром Моша Одаловића. То обредно-стваралачко овог „кухињског песника“, како се помало самоиронично именује, је читав мали систем веровања и неких личних ритуала посвећених креативном чину. Одаловићево назови обредно-ритуално се операционализује кроз понашање једне врсте кухињског народа одговарајућег кафенисања, те узгредно певушаве вербализације и цртачко-ликовне, словно-типографске и друге сличне визуелизације. Основни смисао те обредне посвећености певању, сликању речима, цртежу, фотосу, осликаној књизи је у вишесмерном и скоро магијском уметничком потврђивању, и богомданости инспирисаног креативног духа у делатном поступку. Из тог чудесног споја проистекле су, према Перу Зупцу, Одаловићеве „прелепе резбарије, слике, уметничка столарија, уметничка фотографија, илустрације песама, осликавање књиге…“ Ту Зубац посебно издваја Завичајни буквар, за који каже да ће можда бити књига будућности и обавезна лектира у школама, „кад одрасли дорасту до прага сазнавања лепоте и истинских вредности у нашем литерарном стваралаштву, посвећеном деци и младима“.42
Сваковрсна умења оца Тодора, поједностављено речено, „пресликала“ су се на вишем и суптилнијем нивоу у креативном бићу и природи Моша Одаловића. Он као снажна уметничка личност и појава скоро увек ствара нешто ново и оригинално; жанровски обогаћујући стваралаштво за младе новим обликотворним моделима. У основи његовог уметничког рада и деловања присутне су неке универзалне структуре које нуде кључ за многоврсно стваралачко умеће, али и за разумевање и тумачење сличних вештина и појава. А вредности које изворно обликује поседују висок степен продорности и пријемчивости, па су због тога на известан начин потенцијално универзалне.
Мошо Одаловић као изузетно модеран песник креће од смелих и превратничких продора и захвата Душана Радовића, чини нови искорак ка авангардним стремљењима, и иде још даље у визуелно-поетском и неоавангардном смеру. Пошто је са ликовно-графичком и вербално-знаковном посветом за осамдесет година од рођења Радовића, уобличио један вид и своје визуелне поетике, Одаловић је жанровски одважно и уметнички понесено створио својеврсне: фото песме, песме-слике графике, песме осликане књиге („Завичајни буквар“), визуелне флека-федер песме, објект-песме-столарије, визуелно-вертикалне форма песме, фото-фоно песме – брујаре. Све оне би се могле и другачије жанровски разврстати и именовати, већ према структурално-поетичким и обликотворним погледима истраживача. – Овом приликом ћемо се укратко осврнути само на поједине назначене жанровске облике.
Иза насловне стране, у засенченом кругу, уклопљеном на средини стране, исцртаним словним ознакама, одаловићевским краснописом, са графички издуженим линијама, које се понегде искошено продужавају, оштро секу и уплићу, исписано је:

Избор песама
и ликовно
Украшавање
--- Мошо Одаловић---

А изнад, према средишњем делу, је краћа полукружна црта са два врапчића; они чуче и на продуженој црти слова ћ, као и у доњем делу завијутка слова д. У средишњем делу књиге је својеврсна визуелна песма, на лепо означеном свитку, са исписаним словним знацима и красно нумерички исцртаним бројевима 55, са назнаком „за сваки случај, преброј врапце, који су се расцвркутали по целој песми“–слици, понајвише у полукружно жичастим деловима бројева. А на корици књиге, позади, је колорисана песма И, на крају, у којој се, за врапце каже:

„Они су
најлепши
човечуљци
на свету!“

Ова слова су бордо обојена и уклопљена у контекст фолклорних народних веровања да „бели лукац“ чува „од зла и нечастивих сила“. Најзад, врапци су наглашено присутни на скоро свакој песми-слици, укључујући и манифестну посвету Душану Радовићу, на прамичцима његових зализака и на цртици којом се завршавају назнаке његовог жакета.
То „цвркутаво“ присуство врабаца у овој збирци, упућује нас да се позабавимо симболиком ове птице.
Иза веома сликовито и графички симболично исцртаног кључа, са наресцима на две стране, и главучасто, полуокато уобличеног горњег дела, за држање, још уклопљеног у неку врсту полуцитрастог, пругастог оквира, и геометријски кружног засенчења, налази се једна врста фото-песме. Испод је записана лирски осмишљена легенда:

Ево мени малишана;
ОТВОРЕНО са свих страна

То је у пуном сагласју са лепо исликаном корицом: 55 песама, у поднаслову За децу, наравно, што ће рећи и за м а л и ш а н е. А та фото-песма руинираних врата, са неколико пречага уздуж и попреко, и поломљеним бочним правоугаоним застакљењима, опалом и испуцалом беличастом фарбом, са грфизмом природно-апстрактних исцртавања „зубом“ времена, - отварају и затварају, закључавају, вишесмерно јубиларско-програмски уобличену књигу.
При отварању књиге, кроз поломљена, бочна, правоугаона окна, вире две дечје главице, у сучељењу са девојчицом, фотографисаном с леђа, тако што јој се бујни црнокоси реп спушта до струка. Тај црни реп, са траком-„ружом“ на потиљку, неједнако полови тело девојчице, како то чини и њена косата глава са средишњим делом целовитијег окна, на коме дистонира бела мрља одсева у горњем тамновитом делу. Песник је у легенди, увећаним словним знацима, апострофирао реч о т в о р е н о. И доиста, ту је пуно тога о т в о р е н о, али у правоугаоним тамним плохама. Та крајње суморна, скоро сасвим руинирана кућна врата, изнутра, отварају две љупке дечје главице, иза пречага.
На самом крају збирке су та иста врата у виду фото-песме, снимљена из приближно истог угла, са нешто светлијом надстрешницом и беличасто прозуклим сенкама са бочне, леве стране. Сучелице вратима сада је, уместо девојчице, старица мајка у дубокој црнини, са пруженом белом надланицом кроз поломљен стакласти део, с десне стране. Испод фото-песме је гласовита песникова порука, овога пута, болдована; са датумом снимка.

Закључај књигу, мајко…
(снимио 26.VIII 2001)

ЗАКЉУЧАК

Овде смо захватили важније видове поетике Моша Одаловића и указали на неке особености његовог стваралаштва за децу, истичући тај нови и самосвојни песнички глас, уз визуелно-поетичку оданост Душаново-радовићском з а к о н и к у. У средишту наших интересовања била су песникова неоавангардна стремљења, посебно његова фото визуелна поезија као и видови визуелизације у литератури. Овом приликом смо из веће студије издвојили фрагмент о обликотворном разврставању, ликовно-графичким и визуелним фото-песмама које отварају и затварају књигу Педесет и пет песама Моша Одаловића.

ИЗВОРИ

Мошо Одаловић, Педесет пет песама, - (избор песама и ликовно украшавање) Мошо Одаловић. – Смедерево: МФП „Смедеревска песничка јесен“, 2002.
Драгутин Огњановић, Звездано јато – Читанка књижевности за децу и студенте учитељских факултета, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.
Мирољуб Тодоровић, Поетика сигнализма, Просвета, Београд, 2003.
Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, ИПА „Мирослав“, Београд, 1994.

ЛИТЕРАТУРА

Херберт (2004): Џејмс Д. Херберт, Визуелна култура/визуелне студије, у књизи „Критички термини историје уметности“, приредили Роберт С. Нелсон и Ричард Шаф, Нови Сад: Светови.
Шуваковић (2005): Мишко Шуваковић, Појмовник сувремене умјетности, Загреб.
Павловић (2002): Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Београд: Просвета.
Рохов (2008): Кристијан Рохов, Визуелна поезија, у „Лексикону савремене културе (Теме и теорије, облици и категорије…)“, Београд: Плато.
Поповић (2007): Тања Поповић, Речник књижевних термина, Београд: Логос, Арт.
Петровић (2002): Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет у Врању.

DIJALEKATSKI REČNICI JUGOISTOČNE SRBIJE I NjIHOVA PRIMENLjIVOST U SRPSKOJ LEKSIKOGRAFIJI

2011-04-11T02:39:00.001-07:00

Радмила Жугић
Институт за српски језик САНУ

ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИЦИ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ И ЊИХОВА ПРИМЕНЉИВОСТ У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ

Апстракт: Циљ рада је сагледавање досадашње применљивости дијалекатских речника у српској лексикографији. На конкретним примерима биће показана њихова заступљеност у два најзначајнија лексикографска остварења српског језика. Такође, коментарисаћемо значај дијалекатских речника југоисточне Србије за Речник српскохрватског књижевног и народног језика (Р.САНУ), као и њихов значај за Етимолошки речник српског језика (ЕРСЈ).
Кључне речи: дијалекатски речници, однос народне и књижевне лексике, етимологија речи, Р.САНУ, ЕРСЈ.
У фокусу наше пажње биће дијалекатски речници југоисточне Србије и њихова искоришћеност као извора за проучавање лексичких релативности дијалекатског и стандарднојезичког идиома, односно за истраживање етимологије српског језика. Резултати истраживања ће показати да ли су дијалекатски речници само трезори лексике једног говорног подручја и сведочанство о материјалном и духовном животу конкретне језичке заједнице, или је њихов садржај послужио као материјал за обогаћивање сазнања о односу народних говора и стандардног српског језика, тј. о пореклу лексичког система српског језика.
У овом истраживању биће коришћени следећи речници југоисточне Србије: Речник лесковачког говора Бране Митровића (Митровић 1984), Речник јужне Србије Момчила Златановића (Златановић 1998), Речник села Каменице код Ниша Властимира Јовановића (Јовановић 2004), Речник говора јабланичког краја Радмиле Жугић (Жугић 2005), Речник пиротског говора Новице Живковића (Живковић 1987), Додатак речнику тимочког говора Јакше Динића (Динић 1990), Речник тимочког говора, други додатак Јакше Динића (Динић 1992) и Тимочки дијалекатски речник Јакше Динића (2008).

Дијалекатски речници југоисточне Србије у Речнику САНУ

Сви претходно наведени речници, одлуком Уређивачког одбора Речника САНУ, уврштени су у изворе грађе за израду Речника српскохрватског књижевног и народног језика (Речник САНУ) . За потврду овога прегледали смо два тома, 16. и 17. Инкорпорирање лексике дијалекатских речника у Речник САНУ, обострано је корисно: дијалекатски речници осигуравају Речнику САНУ обогаћивање савременом народном лексиком јер је он истовремено и речник народног језика. С друге стране, дијалекатским речницима је дат већи публицитет, јер број корисника Речника САНУ далеко надмашује број корисника дијалекатских речника. Истовремено, на овај начин, дијалекатски речници попримају много већи значај, јер они не живе више само парцијално, него и у оквиру највеће ризнице лексичког блага српског национа и српског језика. Обједињена на једном месту са књижевном лексиком, протумачена књижевним језиком и семантичким лексичким еквивалентима књижевног језика, пружа истраживачима могућност увида у комплексност лексичког система српског језика и праћења њене територијалне распрострањености.
Будући да је реч о једном дијалекатски компактном подручју, зони призренско-тимочког дијалекта, појава да је једна лексема потврђена у Речнику САНУ из већег броја парцијалних дијалекатских речника и збирки речи је очекивана. С друге пак стране, наведени речници југоисточне Србије показују у појединим лексичким сегментима строгу међусобну лексичку диференцијацију. Реч је о лексичким јединицама или појединим њиховим значењским реализацијама које су својствене једном ужем подручју у оквиру неког од три поддијалекта призренско-тимочке дијалекатске зоне. Речник САНУ показује и диференцијацију у оквиру једног поддијалекта, што ће потврдити примери које овај извор наводи. Ако се овоме придода и податак да одређену лексему изузев дијалекатског речника не потврђује нити једна збирка речи с ових простора, а њихов број је велики , онда је јасно колика је мера значаја дијалекатских речника као извора овакве народне лексике.
Стога ћемо овде представити управо такву лексику дијалекатских речника југоисточне Србије у Речнику САНУ, наравно само њен узорак са конкретним примерима. Тако рецимо, у академијском речнику наилазимо на следеће лексеме које су потврђене само у Речнику лесковачког говора: оаљавети се ослабити, онемоћати, занемоћати ; оаљак немирно, несташно дете (зн. 1.); обиђа проба, пробање, кушање јела; обиколити идући начинити круг око некога, нечега, обићи некога, нешто (зн. I.1.в.); обиколно обилазећи, околишући, околишно, заобилазно; обикољивати заобилазити, обилазити (зн. а.); огарлија живахан, весео човек, весељак; огољ чисто, без примесе, без додатака нечег другог; огореља особа чија је имовина уништена у пожару, погорелац (Митровић 1984, 16. том Р.САНУ); одлатити подносити терет обавеза, вући (зн. 2.); одмандати се отићи у скитњу, одскитати се; одмет радни учинак, резултат рада (зн. 7.); одметан умешан и вредан (у каквом послу, раду, занату и др.) (зн. 5.); одмећивати тешко обављати, једва отаљавати неки посао; одминути уопште удаљити се, одмаћи (зн. 3.б.); одрбати носећи одрпати, поцепати (одећу); одуговати1 одуговлачити, отезати (зн. 1.); одуговати2 враћати дуг, одуживати се; озалчење пробање хране; озалчити узети храну ради пробања, пробати; окајдарити задати некоме јак, снажан ударац, треснути некога; окањче дем. и хип. од ока (б), нарочити суд за држање вина, ракије и др. такве запремине; олалија неозбиљна особа која говори којешта, која лупета (зн. 1.б.); олињати ошишати до главе (зн. 2а); ољупити изударати, истући (зн. 2) (Митровић 1984, 17. том Р. САНУ).
На овако малом узорку нису могућа нека шира лексичко-семантичка закључивања, али се ипак уочавају неке законитости карактеристичне за народне говоре уопште: експресивност лексичких јединица (огарлија, одмандати се, окајдарисати, ољупити, олалија); творбено повезивање лексичких јединица: обиколити, обиколно, обикољавати; одмет, одметан, одмећивати; лексичка синонимија (обиђа, озалчење); добра основа неких народних лексема за стицање статуса књижевних речи (озалчење и озалчити уместо синтагми пробање, кушање хране – пробати, кушати храну): једна реч уместо синтагматског израза – кушање хране или кушати храну су синтагме више својствене западним подручјима – у основи народних речи озалчење и озалчити је залогај што значи да су ове моносемичне речи знатно погодније за употребу од речи пробање и пробати које се могу везивати за различите ентитете.
Премда је лексика Врања и околине богато заступљена у Речнику САНУ примерима из бројних збирки с овог подручја, она је ипак лексемама из Речника говора јужне Србије Момчила Златановића не само осавремењена већ и квалитативно нова, будући да је потврђена само овим извором: огузивач (огузувач) човек који се повлачи, оклева пред тешкоћама, неборбен човек, оклевало; огузити отегнути с обављањем неке активности, избећи неки посао, рад (Златановић 1998, 16. том Р.САНУ); одимавати стицати имовину, богатити се; однадвар са спољне, вањске стране, извана, споља; одолечивати се одлазити далеко, удаљавати се; одолечити се отићи далеко, удаљити се; одртотина остарела и онемоћала, изнемогла особа, дртина; окид снег који откидајући се од целине пада са нечега (2. зн.); окромчит испуњен влажношћу, влажан (о времену); окруњати окрунити; ола страшило за птице (зн. 2.); олитошка место са кога су ветрови одвејали површински песковити слој, неплодна земља, неплодна парцела; ољка ситан делић хлеба, мрва; омеђеник камен међаш; онијадан прекјуче, пре неки дан; онијамњи који припада онима о којима је реч, њихов; опајати (диј. опавати) I.1. в. појести, смазати, изјести (Златановић 1998, 17. том Р.САНУ).
Приказани узорак лексике из Златановићевог речника, уграђен у Речник САНУ, сасвим је извесно, својом индивидуалношћу, обогаћује српски језик народном лексиком у којој се сагледава специфичан вид човековог односа према послу, стицању иметка, плодном или недовољно плодном земљишту од којег му зависи квалитет живота, однос према лицима неспособним да привређују и сл. Уколико мало детаљније анализирамо дефиниције ових лексема, видећемо да су оне по типу претежно дескриптивне, понекад допуњене релативним синонимом књижевног језика. То значи да у таквим случајевима постоје услови да оваква лексика, поникла у народу, у Речнику САНУ концепцијски саображена нормама стандардног српског језика, може попримити статус књижевне лексике. Уосталом, стандардни српски језик као наддијалекатски идиом је и настао на основама народног језика. Ми у томе видимо значај како Речника САНУ који тежи што исцрпнијем представљању српске књижевне и народне лексике, тако и значај дијалекатских речника попут речника Момчила Златановића.
Речник пиротског говора Новице Живковића, судећи по лексици коју је из њега, као јединог извора преузео Речник САНУ, такође представља народну српску лексику у оквиру које се запажају лексеме које немају одговарајући синоним у српском књижевном језику: овчаривати гајити, чувати овце (16. том Речника САНУ) или олалија гроб који по канонима не може бити у званичном гробљу, у који се сахрањују лица друге вере, некрштена лица, самоубице и др. (зн. 2) (17. том Речника САНУ). Остале лексеме из Живковићевог речника, дакле оне које имају синонимичне књижевне лексеме, показују лексичку индивидуалност пиротског народног говора што доприноси лексичкој разноврсности и богатству српског језика. Занимљиво је то, да међу овим лексемама нема очекиваних бугаризама. Такве су нпр. следеће лексеме: одвивати се откривати се (16. том РСАНУ); одлатити лепршати, лелујати (1в. зн.); одокивати позивати, дозивати; одокнути позвати, дозвати; одомити се удати се, удомити се (зн. II. 1б); одрано одрана; ојмалија врста женске хаљине са украсом, везом на грудима; окаисати донети одлуку, решити се, одлучити се; оклоснавити учинити сакатим, осакатити; оластрити издати, изневерити (зн. в.); олечити се излечити се, прездравити; омка омча (зн. 3.) (Живковић 1987, 17. том Р.САНУ).
На лексичкој грађи која је у Речник САНУ унета из наведених дијалекатских речника као јединих извора, показан је значај дијалекатских речника за обогаћивање лексичког система српског језика народним речима од којих многе немају семантичке еквиваленте у српском књижевном језику. Њиховим саображавањем нормама српског књижевног језика, што Речник САНУ и чини, оваквим речима се отвара пут за придруживање српској књижевној лексици у чему највећу улогу имају књижевни ствараоци чија дела представљају колоплет књижевне и народне лексике.

Дијалекатски речници југоисточне Србије у ЕРСЈ

Дијалекатски речници су од непроцењивог значаја у изради Етимолошког речника српског језика. У Уводу прве свеске ЕРСЈ, између осталог читамо: „ЕРСЈ тежи обухвату свеукупног речничког блага српскога језика, изузев рецентних интернационализама и речи искључиво књишког карактера ... Тиме што поред основног лексичког фонда укључује и обрађује лексику свих штокавских говора, ЕРСЈ у извесном смислу представља, поред етимолошког речника, и збирни речник српских дијалеката какав до сада није постојао ни као замисао“ (стр. 7).
О значају дијалектолошких извора за етимолошку анализу, Уредништво ЕРСЈ, каже: „На пољу етимолошке анализе, рад на ЕРСЈ од почетка се одликовао настојањем да се поредбена основа у односу на оно што нуде стандардни приручници прошири мање познатим, слабије коришћеним и теже приступачним изворима, пре свега дијалектолошким. И у овој свесци има више случајева у којима су тако добивени подаци пружили путоказ за нове етимолошке предлоге и решења, на општесловенској, балканској, па и на праиндоевропској равни“ (Уз Трећу свеску ЕРСЈ, стр. 6).
При тумачењу етимологије, односно порекла и изворног значења одредница, ЕРСЈ наводи све речи и деривате који се налазе у деривационом и лексичком гнезду одреднице, преузимајући њихову семантику и облике, између осталог, и из свих до сада објављених дијалекатских речника југоисточне Србије, под следећим скраћеницама: Динић I – Ј. Динић: Речник тимочког говора; Динић II – Ј. Динић: Додатак речнику тимочког говора; Динић III – Ј. Динић: Речник тимочког говора (други додатак); Динић – Ј. Динић: Тимочки дијалекатски речник; Живковић – Н. Живковић: Речник пиротског говора; Жугић – Р. Жугић: Речник говора јабланичког краја; Златановић – М. Златановић: Речник говора јужне Србије; Јовановић В. – В. Јовановић: Речник села Каменице код Ниша; Митровић – Б. Митровић: Речник лесковачког говора.
Етимолошки речник српског језика при етимолошкој анализи једне одреднице наводи све речи, њихове различите фонетске варијанте и морфолошке облике (именичке, придевске и глаголске деривате) тумачећи семантичку и деривациону разуђеност, водећи при том рачуна да свака реч која се доводи у везу са одредницом „нађе своје право место у деривационој хијерархији, како формалној тако и семантичкој, а да се не изгуби из вида слика целине“ (Уз Трећу свеску ЕРСЈ, стр. 5).
Сходно циљу овог рада, а то је заступљеност дијалекатских речника југоисточне Србије у ЕРСЈ, ми ћемо узети неколико одредница из ЕРСЈ, свеска 3 , у којима се, изузев бројних других извора, како је концепцијски овај речник и устројен, наводе као извори и дијалекатски речници југоисточне Србије.
У оквиру одреднице белити белити, белим / бијелити, бијелим impf. „чинити белим“ , овај речник наводи следеће потврде одредничке речи и њених деривата из дијалекатских речника југоисточне Србије: забелее 3. sg. Тимок (Динић) ... белим Лесковац (Митровић), бели 3. sg. Тимок (Динић) ... избели 3. sg. pf. Каменица код Ниша (Јовановић В. I) ... белим се „id.“ Јабланица (Жугић) ... белење „id.“ Каменица код Ниша (Јовановић В.), Пирот (Живковић) ... белен adj. „бељен“: Белено платно Каменица код Ниша (Јовановић В.), Пирот (Живковић) ... белиља Тимок (Динић) ... белилка „бељење платна; белиља“ Тимок (Динић), „средство за бељење лица, рубља“ Пирот (Живковић) ... белар m. „онај који бели“ НП Врање (Златановић) ... набелујем impf. : Седе Стана да ладује, бело лице набелује Лесковац (Митровић) ... белим се Јабланица (Жугић) ... обелим: Толко се радувамо на синови, а девојче обели образ Лесковац (Митровић), обели образ 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... бели 3. sg. Тимок (Динић) ... обели 3. sg. Тимок (Динић) ... подбелим Лесковац (Митровић) ... обељовина „id.“ ibid. (Динић) ... забели 3. sg. „зачинити чорбу размућеним јајетом“: Руч к скоро готов, само још, да забелим грне Тимок (Динић) ... забељује 3. sg. Тимок (Динић) ... бели 3. sg. impf. Тимок (Динић) ... подбели 3. sg.: Само подбели и паде у несвес Тимок (Динић) ... подбељуе 3. sg. „id.“: Кво се чудиш, кво подбељуеш?
Попут прве, и друга одредница коју узимамо као пример има врло разуђену семантику и велики број деривата посведочених из извора са читавог штокавског подручја. Ми ћемо пренети из ове одреднице, а реч је о глаголу бирати1 само оне речи које потврђују речници југоисточне Србије: бирати1 бирати, бирам impf. „eligere, издвајати и узимати“ ... одбирам Лесковац (Митровић), Јабланица (Жугић), Пирот (Живковић), одбира 3. sg. Тимок (Динић) ... избир Лесковац (Митровић) ... одбир Лесковац (Митровић), Тимок (Динић), Пирот (Живковић), Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... пробир „оно што је пробран“ Лесковац (Митровић) ... пробирија f. „пробирање, пробирљивост; пробирач“ Тимок (Динић), избирџија m. „пробирач“ Лесковац (Митровић), Пирот (Живковић), Јабланица (Жугић), Каменица код Ниша, избирџика f. „избирачица“ ibid. (Јовановић В.) ... Пирот (Живковић), Јабланица, избирџиче n. „пробирљиво дете, дете које пробира храну“ ibid. (Жугић), пробирџија m. „избирач“ Лесковац (Митровић), Пирот (Живковић), Каменица код Ниша, пробирџика f. „пробирачица“ ibid. (Јовановић В.), Пирот (Живковић), избиротина „избор, оно што је пробрано“ Лесковац (Митровић) ... разбирам Пирот (Живковић), Јабланица (Жугић), Врање (Златановић), Лесковац ~ се ibid. Митровић, разбира 3. sg. Тимок (Динић) ... Каменица код Ниша, ~ се ibid. (Јовановић В.), Тимок (Динић) ... одбира 3. sg. „разумети, схватати“, ~ се „разумети се у шта“ Тимок (Динић), одбирам „разумети, схватати“ Врање (Златановић), Лесковац (Митровић), Пирот (Живковић), Јабланица ~ се „дозивати се у памет, постајати разуман“ ibid. (Жугић) ... подбирам „пети се уз брдо, планину“ Врање (Златановић) ... збирам Лесковац (Митровић), Јабланица, ~ се ib. (Жугић), збира 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... Тимок (Динић), ~ се ib. (Динић) ... назбира 3. sg. pf. „накупити много нечега“ Тимок (Динић) ... сабирам се Лесковац (Митровић) ... сьбирам ib., насабирам / насьбирам pf. ib. (Живковић), собирам impf. Јабланица (Жугић), Лесковац, ~ се ib. (Митровић), собира (се) 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... добира 3. sg. id. Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... обирам Пирот (Живковић), обира 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.), „у игри узети побеђенима кликере, орахе и сл.“ Тимок (Динић) ... подбира 3. sg. „скупљати опале плодове“ Тимок (Динић) ... прибирам Лесковац (Митровић), прибира 3. sg. Каменица код Ниша (Јовановић В.), Тимок, ~ се ibid. (Динић) ... збирџија m.: Дооди збирџија за порез Лесковац (Митровић) ... збириште „зборно место, састајалиште“ ib. (Митровић), Тимок (Динић), Пирот (Живковић), Јабланица (Жугић), Врање (Златановић) ... збирштина „посело, скуп“ Пирот (Живковић) ... побирам „скупљати остатке нечега (обично хране) “ Јабланица (Жугић) ... пребир m. „брање заборављених гроздова по винограду после бербе“ Пирот (Живковић) ... бирија f. id. „запуштено имање“: Још се не нађе газда за овуј бирију што труне све Лесковац (Митровић) ... збирушак „гомила, неприлично друштво“ ... „id.; пабирци“ Тимок (Динић), збирут к „id.“ Пирот (Живковић) ... побиротина (обично pl.) „id. (обично о храни)“ Јабланица (Жугић) ... сабиротина „скуп непробраних људи или ствари“ ib. (Митровић), собиротина (обично pl.) „покупљене ствари (обично старе, безвредне)“ Јабланица (Жугић) ... збирудија „id.; непробрано друштво“ Лесковац (Митровић), Врање (Златановић), „сакупљени остаци, отпаци“ Каменица код Ниша (Јовановић В.) ... збирштина „id.“ Тимок (Динић), Каменица код Ниша (Јовановић В.), „скуп непробраних ствари или особа“ Лесковац (Митровић) ... прибирам „id.“ Јабланица (Жугић), подбира 3. sg. Тимок (Динић), прабирке f. pl.: Клипови неиспуњени зрнима су прабирке Лесковац (Митровић).
Ми нисмо узимали речи и деривате које ЕРСЈ потврђује из речничког дела монографских студија које описују говоре призренско-тимочке дијалекатске зоне, потом из збирки речи с овог подручја, као и из речника и сличних извора с подручја Војводине, западне Србије, Босне и Херцеговине, Далмације, Црне Горе и осталих подручја штокавских говора. Бројне потврде речи које се доводе у везу са одредничким глаголима белити и бирати1 преузете из дијалекатских речника југоисточне Србије, са осталом исцрпном, свеобухватном и акрибично наведеном грађом, омогућују етимолозима извођење закључака, ретко и претпоставки о етимологији, пореклу одредничке речи. Значај дијалекатских речника о којима овде говоримо, заиста је неспоран, будући да су они у директној функцији изучавања историје српског језика, односно у функцији дијахроног истраживања српског језика и његовог довођења у везу са прасловенским, општесловенским, балканским или праиндоевропским стањем.
Колеге етимолози, оваквим приступом етимолошком истраживању српског језика, створили су поуздано и сигурно тло за разна друга лингвистичка истраживања на синхроном плану. Посебно је драгоцена могућност истраживања лексичких односа хомонимије, јер хомонимске изведенице, како то видимо у етимолошкој анализи глагола белити, добијају статус хомонима захваљујући истој етимологији, истом корену, а развијале су се у различито време и на различитим регијама од различитих значења основне речи. Такође, могуће је пратити творбу изведеница на различитим дијалекатским подручјима и спроводити компарацију творбених модела у различитим дијалектима, истраживати територијалну распрострањеност речи и сл.

Закључна разматрања

Дијалекатски речници југоисточне Србије су значајан и драгоцен извор лексике за представљање и изучавање савременог стања српског језика на синхроној равни с једне стране, као и за проучавање историјског развоја српског језика на дијахроној равни, тј. изучавање етимологије, порекла српског језика реконструкцијом прасловенских лексема и страних предложака позајмљеница на основу постојећег, савременог стања, с друге стране. Реч је о дијалекатским речницима као изворима грађе за израду два најзначајнија речника српског језика тезаурусне форме: Речника српскохрватског књижевног и народног језика и Етимолошког речника српског језика. Оба речника се израђују у Институту за српски језик САНУ, а коизавачи су Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ.
Лексичке одреднице у Речнику САНУ посведочене дијалекатским речницима југоисточне Србије као јединим изворима, експлицитно показују значај дијалекатских речника за обогаћивање лексичког система српског језика народним речима од којих многе немају семантичке еквиваленте у српском књижевном језику. Њиховим саображавањем нормама српског књижевног језика, што Речник САНУ и чини, оваквим речима се отвара пут за придруживање српској књижевној лексици у чему највећу улогу имају књижевни ствараоци чија дела представљају колоплет књижевне и народне лексике.
На примерима тумачења етимологије две одреднице у Етимолошком речнику српског језика, може се сагледати богата заступљеност дијалекатске лексике јужне и источне Србије преузете из дијалекатских речника. Управо због архаичних језичких црта, они су врло подесни за реконструкцију прасловенског стања српског језика, односно за етимолошку анализу у проучавању порекла српског лексичког система.

ЛИТЕРАТУРА

Белић 1959: Александар Белић, Увод. – Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, том 1, Српска академија наука, Београд, VII-XXVI.
Грицкат 1960: Ирена Грицкат, Академиски речници и њихови задаци (први део). – Наш језик, X/3-6, 88-107 и Академиски речници и њихови задаци (други део). – Наш језик, X/7-10, Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик, Београд, 212-227.
Динић 1990: Јакша Динић, Додатак речнику тимочког говора. – СДЗб XXXVI, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик, Београд, 381-422.
Динић 1992: Јакша Динић, Речник тимочког говора, други додатак. –СДЗб XXXVIII, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик, Београд, 379-586.
Динић 2008: Јакша Динић, Тимочки дијалекатски речник. – Институт за српски језик САНУ, Монографије 4, Београд.
ЕРСЈ: Етимолошки речник српског језика, св. 1 – 3. – Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд, 2003 – 2008.
Живковић 1987: Новица Живковић, Речник пиротског говора. – Музеј Понишавља, Пирот.
Жугић 2005: Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја. – СДЗб LII, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд.
Жугић 2008: Радмила Жугић, Наводно занемаривање. – Политика, 12. 5. 2008, www.politika.rs/rubrike/Kultura/Navodno zanemarivanje.sr.html.
Златановић 1998: Момчило Златановић, Речник говора јужне Србије. – Учитељски факултет, Врање.
Јовановић 2004: Властимир Јовановић, Речник села Каменице код Ниша. – СДЗб LI, Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд, 318-688.
Јовановић 2009: Владан Јовановић, О језичком корпусу Речника САНУ и дијалекатској лексици. – Дијалекат – Дијалекатска књижевност (зборник радова), Лесковачки културни центар, Лесковац, 115-120.
Јошић 2008: Неђо Јошић, Корпус за Речник САНУ: Ријечи из народних говора и њихова регионална заступљеност. – Српски језик у (кон)тексту, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, Крагујевац, 437-447.
Митровић 1984: Брана Митровић, Речник лесковачког говора. –Народни музеј, Лесковац.
Речник САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1–18. –Српска академија наука и уметности. Институт за српски језик САНУ, Београд, 1959 – 2010.
Симић 1984: Милорад Симић, Дијалекатска лексика и њен однос према књижевној лексици. – Лексикографија и лексикологија, Матица српска, Институт за српскохрватски језик, Београд, 171-174.

Стијовић 2000: Рада Стијовић, Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ и дијалекатска лексика. – Јужнословенски филолог, LVI/3 – 4, Српска академија наука и уметности, Београд, 1121-1127.

Резиме
Радмила Жугић
ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИЦИ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ И ЊИХОВА ПРИМЕНЉИВОСТ У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ

У раду се сагледавају значај и допринос дијалекатских речника југоисточне Србије као извора грађе за израду два најзначајнија лексикографска остварења српског језика: Речника српскохрватског књижевног и народног језика (Р.САНУ) и Етимолошког речника српског језика (ЕРСЈ).
Лексичке одреднице у Речнику САНУ посведочене дијалекатским речницима југоисточне Србије као јединим изворима, експлицитно показују значај дијалекатских речника за обогаћивање лексичког система српског језика народним речима од којих многе немају семантичке еквиваленте у српском књижевном језику. Њиховим саображавањем нормама српског књижевног језика, што Речник САНУ и чини, оваквим речима се отвара пут за придруживање српској књижевној лексици у чему највећу улогу имају књижевни ствараоци чија дела представљају колоплет књижевне и народне лексике.
На примерима тумачења етимологије две одреднице у Етимолошком речнику српског језика, може се сагледати богата заступљеност дијалекатске лексике јужне и источне Србије преузете из дијалекатских речника. Управо због архаичних језичких црта, они су врло подесни за реконструкцију прасловенског стања српског језика, односно за етимолошку анализу у проучавању порекла српског лексичког система.
----
fusnote:

[1] До појављивања дијалекатских речника (први са простора призренско-тимочког дијалекта је Речник лесковачког говора Бране Митровића, 1984. године) Речник САНУ је користио, а користи и данас, дијалекатске збирке речи из различитих крајева којима су готово равномерно заступљени сви говори штокавског наречја. О различитим аспектима дијалекатске лексике у Речнику САНУ, почевши од питања степена заступљености различитих дијалекатских подручја, преко квантитета унете дијалекатске лексике до концепције њене лексикографске интерпретације саображене начину обраде лексике нормативног српског језика, доста се и говорило и писало. В. нпр. : Белић 1959, Грицкат 1960, Симић 1984, Стијовић 2000, Жугић 2008, Јошић 2008, Рамић 2008, Коњик 2009, Јовановић 2009.

[1] Тако је одлуком овог научно-стручног тела, 2008. године, међу изворе грађе за Речник САНУ уврштен и Речник говора јабланичког краја Радмиле Жугић, објављен 2005. године. Он се као извор грађе први пут појављује у 18. тому Речника САНУ, који је објављен након писања овог рада.

[2] Највећи број збирки речи за израду Речника САНУ сакупљали су писмени људи из народа, а дисконтинуитет између њих и дијалекатских речника надмашује и више од једног столећа. Које су лексичке промене последица таквог дисконтинуитета је отворена истраживачка тема. Једно је ипак сигурно: дијалекатски речници представљају употребну лексику савременог доба, а с друге стране њихови аутори су претежно филолози, неки од њих и професионални лексикографи, објављени су у значајним научним и културним институцијама под будном пажњом рецензената, истакнутих дијалектолога и лексикографа, што им осигурава предзнак поуздано представљене диференцијалне лексике.

[3] Види нарочито радове: Жугић 2008 и Јошић 2008.

[4] У циљу саображавања акцента дијалекатских лексема акценатским приликама у стандардном српском језику, Речник САНУ за њих уместо експираторног акцента призренско-тимочког дијалекта користи акценте стандардног српског језика. Такође, глаголске одреднице из ове дијалекатске зоне која не познаје облик инфинитива, из нормативних разлога, доноси у облику инфинитива.

[5] Дефиниције у дијалекатским речницима врло често не задовољавају у потпуности лексикографске и лексиколошке параметре, те Речник САНУ у највећем броју случајева, како из потребе да лексикографска дефиниција у потпуности одражава семантички садржај одреднице која се дефинише, тако и из потребе уједначености при дефинисању, даје своје дефиниције прилагођене лексикографској концепцији Речника САНУ који карактерише тимски рад. Због тога у овом раду преузимамо дефиниције из Речника САНУ.

[6] Етимолошки речник српског језика израђује се у Етимолошком одсеку Института за српски језик САНУ, а суиздавачи су Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ. До сада су објављене три свеске: прва свеска Етимолошки речник српског језика 1 (А – АШ), 2003. године, друга свеска Етимолошки речник српског језика 2 (БА – БД), 2006. године и трећа свеска, Етимолошки речник српског језика 3 (БЕ – БЈ), 2008. године.

[7] Увидом у етимолошки анализиране одреднице у ЕРСЈ 1 и ЕРСЈ 2, констатовали смо, да су и у њима, као и у ЕРСЈ 3, код великог броја одредница, као извори презентовани и речници југоисточне Србије. За узимање примера из Треће свеске определили смо се из практичних разлога: етимолози су из свеске у свеску обогаћивали списак извора сходно времену њиховог публиковања, тако да су се у Трећој свесци нашли заступљени сви до сада објављени дијалекатски речници југоисточне Србије.

[8] ЕРСЈ глаголску одредницу наводи у облику инфинитива са акцентом српског стандардног језика, док речи (глаголске деривате) из призренско-тимочког дијалекта доноси у 1. или 3. л. јд., са експираторним акцентом (с таквим акцентом и за остале врсте речи).

[9] Експираторни акценат призренско-тимочког дијалекта, из техничких разлога, бележићемо краткоузлазним акцентом српске стандардне акцентуације, а не усправном цртом изнад слога под акцентом, како то сасвим умесно чини ЕРСЈ.

DISKUSIJA IVANA IVANOVIĆA NA SIMPOZIJUMU U LESKOVCU 2009. GODINE

2010-12-27T00:08:00.000-08:00

КОМЕНТАРИ

ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ

1. ДИСКУСИЈА ИВАНА ИВАНОВИЋА НА СИМПОЗИЈУМУ У ЛЕСКОВЦУ 2009. ГОДИНЕ

Прво што морам да кажем, то је да сам, колико видим, овде ја једини писац, дакле стваралац примарне литературе. Рачунао сам да ће овде бити академик Драгослав Михаиловић, о чијем «Петријином венцу» су поднета чак три реферата, док о мојим «Аризанима» није ниједан. Или бар да ће се говорити о «Војводи од Лесковца», који би могао да буде лесковачки роман. Како се историја ових романа дешава на овим просторима, како се у њима говори језиком овог подручја, како је у њима одсликан менталитет овог народа – ова чињеница ме изненађује.
Друго, добио сам реч на крају уместо на почетку, па сам сад у дилеми шта да кажем. Ја сам овде слушао цео дан професоре, који су у ствари држали своја универзитетска предавања и ту није било дијалога. Да је било обратно, дакле да су они прво чули писца, мислим да би било полемике. Претпостављам да се већина професора не би сложила са мном, јер између писца и његових тумача су вечита неслагања. Професори би да прописују литературу, уместо само да је прате. Ја сам у Лесковац дошао да изазовем полемику, а не да слушам лингвистичке стереотипе. Како нисам научник, дакле лингвиста, није примерено да реплицирам језичким стручњацима.
Стога ћу да кажем шта ја мислим о књижевности на дијалекту, како су професори назвали ову литературу. Ако је дијалекат наречје, како су рекли професори, дакле говор који одступа од књижевног, односно од нормираног језика, онда то подразумева да тај говор има извесна правила. Језик «Петријиног венца» и «Аризана» нема никаква правила. То је колоквијални народни говор српског сељака, али индивидуализиран, што значи да јунаци говоре својим а не колективним језиком. То је најчешће граматички неправилан говор, али то долази отуд што је моравском сељаку наметнут динарски говор. За то је заслужна Вукова језичка реформа, чији је циљ био да уведе народни говор у књижевност, а да одбаци црквенословенски који су разумели само попови.
Шта хоћу да кажем? Говор којим Михаиловић говори кроз Петрију, односно ја кроз Санду Аризана, није никакав дијалекат, него колоквијални говор руралних Срба Двадесетог века. Михаиловић тај говор назива староштокавским, док говор који је увео Вук Караџић назива новоштокавским. Гледано тако, нема сумње да је Вукова језичка реформа прилично осиромашила српски језик. Вук је српским књижевним језиком у ствари прогласио језик свог досељеничког племена из Црне Горе. Тиме је знатно оштетио моравског човека чији се говор разликовао од говора динарског човека. То што Вук није књижевно верификовао моравски говор донекле је разумљиво, јер српске земље јужно од Алексинца су биле у другој држави, па Вук није могао да путује по Турској. Али је несхватљиво да се Вук није заинтересаовао за тимочки говор Неготинске крајине, који се битно не разликује од моравског, иако је био цариник у Кладову. Ово исто важи и за Јована Цвијића, другог великог научника етнолошке оријентације, који се уопште није бавио карактерологијом Мораваца. Стога сам склон да закључим да се у случају Вука Караџића у другој половини Деветнаестог, односно Јована Цвијића на почетку Двадесетог века, није толико радило о етнолошкој колико о политичкој реформи. Оба ова велика човека су настојала да Србију уведу у реформску Европу а на путу им је стајала догматска црквена организација. Да политичка елита обреновићевске Србије није подржала Вукову језичку реформу одбацивања старословенског црквеног језика и увођења језика „овчара и говедара”, та реформа би бар у том периоду пропала. Да политички циљеви друштвене елите карађорђевићевске Србије, која је тежила стварању Југославије, нису били комплементарни са Цвијићевим научним радом, не би било homo dinaricusa. У оба случаја радило се о политичкој вољи владајућих србијанских кругова.

Но да се вратим језичком питању. Готово од свих професора сам данас чуо да дијалекатска књижевност обогаћује књижевност и с тим се слажем, али то је опште начело. Не прихватам да су «Аризани» написани на дијалекту, јер може да их разуме сваки Србин, а сведочим и Хрват, наравно који их је прочитао. Телевизијске серије колоквијалног карактера, какве су биле «Наше мало мисто» Миљенка Смојеа, «Грунтовчани» Младена Кестнера, «Музиканти» и «Грађани села Луга» Жике Лазића... биле су пријемчиве диљем Југославије. О чему се ради? Сваки језик од којег може да се направи књижевно дело је у ствари књижевни језик. Кад су писци Двадесетог века одбацили свезнајућег приповедача и увели књижевног јунака приповедача, у ствари су легализовали дијалекатску књижевност. Примарни ствараоци су одбацили књижевне норме Деветнаестог века и лингвистика то мора да уважи. Није моје, дакле, да ја изучавам нормирани књижевни језик, него је на језичким научницима да виде да ли сам као писац допринео његовом обогаћивању.
Треба имати у виду да је језик динамичка а не статичка појава. Људи, односно народ, стварају језик, писац се њиме само служи. Разуме се да разне категорије људи на различит начин доприносе развоју језика. Чињеница је да је рурални српски језик био оптерећен турцизмима, што је била последица живота српског народа под турском управом. Модерни урбани српски језик је подложан утицају европских језика, пре свега енглеског, дакле бива оптерећен англизмима, што је последица нове комуникације међу људима, пре свега преко телевизије и интернета. Тај динамички процес мењања језика се не може зауставити, као што не може да стане ни друшвени живот који се све више глобализује. Стога делује анахроно настојање језичких чистунаца, какав је био даровити етнолог Драгиша Витошевић, да очисте српски језик од туђица. Процес развоја језика је незауставив и не може се контролисати. Поготово то не може да чини држава, односно њене институције, у које треба убројити и универзитет.
Шта ради писац, дакле, примарни стваралац? Он не измишља језик, он се само служи говором свога народа. Данашњи српски језик, иако у основи јединствен, доста је индивидуализиран и разликује се од регије до регије, између села и града, али и између различитих друштвених слојева. Другачије говоре западна и јужна Србија; разликује се говор центра града и предграђа; није идентичан језик старе и младе генерације. Али све је то српски језик, међусобно се лако споразумевамо. Моје је право као писца да одаберем за своју причу онај језик којим ћу најадекватније да је испричам. Језик је средство, а не циљ књижевног стваралаштва. То је licencia poetika. Отуд се свака моја прича језички разликује од друге. Другачије су написани «Аризани», другачије «Црвени краљ», другачије «Југовац...» То исто важи и за Драгослава Михаиловића.
Да закључим овај дискурс о дијалекатској књижевности. Таква књижевност у српској литератури једноставно не постоји. «Аризани» и «Петријин венац» нису написани на дијалекту. Као писац не пристајем да ми неко (политика, власт, институције система) пропише шта ћу да пишем, нити да одреди којим ћу језиком да се служим. Институције (универзитет, академија) изучавају језик, али га ствара народ а уводе у употребу писци. Подсећам да је време кад је уметност третирана као слушкиња политике завршено одбацивањем социјалистичког реализма као јединог исправног уметничког правца. Писац је давно престао да буде инжењер људске душе. Non sereviam, Domini! Нећу да служим! Не признајем правила, не признајем прописе. Покушавам да створим своју књижевност, која ће се разликовати од стандаредне литературе. Волео бих да господа професори узму у обзир ову моју истину.
Хоћу да кажем само још једну ствар. Пре две године је академик Драгослав Михаиловић одржао у овом граду једну веома важну беседу, која је, нажалост, у Лесковцу остала без одјека. Познато је да академик већ дуже времена води у Српској академији наука и уметности, чији је редован члан, једну, рекао бих, унапред изгубљену битку за равноправност моравског говора. Из чињенице да је моравски језик, дакле староштокавски, потиснут од стране динарског језика, новоштокавског, Драгослав Михаиловић извлачи закључак о потиснутости Србијанаца из јавног живота Србије од стране Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Личана ... Ја бих ту додао пораз Србијанаца у грађанском рату 1941-45. године. Победнички комунисти, пристигли са западних страна, са, симболички речено, шестом личком, заузели су све важне функције у новој држави и потиснули четнички оријентисане Србијанце. Нека ми буде дозвољено да у Лесковцу подржим академика Драгослава Михаиловића.

2. ЛИНГВИСТИЧКИ ДИСКУРС АКАДЕМИКА ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА

У књизи "Мајсторско писмо" (Београд 2007) Драгослав Михаиловић је експлицитно изложио своје ставове о српском језику, па ћу ја овде узети слободу да их искористим.
Швајцарски професор славистике др Роберт Ходел, професор Универзитета у Минхену, тражио је од Драгослава Михаиловића још 1992. године да елаборира свој књижевни поступак у односу на језик и писац се том приликом осврнуо на лингвистичко питање у својој литератури.
У том осврту Михаиловић је истакао да је као писац стално експериментисао са језиком и прилагођавао га психологији својих јунакај јер је техника сказа то захтевала од писца. (Под сказом се може подразумевати говор у првом лицу јунака романа.) Тако је "Петријин венац" написан дијалектом средње Србије, који аутор назива косовско-ресавским. "То је народни говор који не представља стандардан књижевни језик, што значи да је са становишта језичке науке дисквалификован као на неки начин неспособан и за комуникацију и за уметничко изражавање." Ствар је у томе што тај језик није измишљен у књижевној лабораторији писца (то је било практично немогуће), него је постојао у језичком животу средине у којој је живела јунакиња романа сељанка Петрија. Писац је тај језик добро знао, јер су "њиме говорили сви мени блиски људи у мом детињству и првој младости". То је, дакле, био језик пишчеве бабе и њеног окружења.
Роман "Чизмаши" су такође написани истим идиомом, с тим што је видна разлика у интелектуалном нивоу два наратора: Петрија је неписмена, а Жика Курјак је подофицир у војсци, па је његова језичка деформисаност нешто мања. Михаиловић поставља питање да ли је тиме он постао "некакв радикал језичког провинцијализма" и да ли је тај језик затрпан "дијалекатским отпадом"?
Роман "Кад су цветале тикве" написан је говором београдске улице, дакле сленгом. Писац се са тим језиком ближе упознао по повратку са робије на Голом отоку, кад се 1959. године лечио од туберкулозе плућа у Београдској болници, где су лежали и неки младићи са београдске периферије који су говорили тим сленгом. Касније га је "усавршио" од сличних јунака у антитуберкулозном санатаројиму у Сурдулици, граду у јужној Србији, где је овај сленг добио јужњачки колорит.
Пре тога је Михаиловић, робијајући на Голом отоку, прошао кроз "велику језичку животну школу", па му је различитост у језику постала преокупација. Та школа је резултирала раним Михаиловићем као великим изненађењем у српској литераутури и у односу на претходнике новим писцем. Његови рани радови су написани језиком који у многоме одступа од књижевне норме што им је дало изузетну пластичност и колорит. Морам да кажем да би ти радови да су писани стандардним, "нормалним", књижевним језиком (којим, разуме се, Михаиловић у потпуности влада) били мање интересантни, па самим тим и уметнички убедљиви. По мом суду, Драгослав Михаиловић је достигао свој врхунски уметнички домет управо тим раним радовима написаним нестандардним српским књижевним језиком.
Касније је Михаиловић напустио дијалекатски метод и кренуо ка стандардном зезику, али то је, бар по мом мишљењу, дало салбији књижевни резултат. "Како потичем из једног краја где се у односу на књижевнојезички стандард говори лоше, у читавом животу сам настојао да стандардни језик што боље научим."
Десетак година касније (2004), исти професор Роберт Ходел је објавио интарвју са Михаиловићем, пошто је докторирао на његовом делу. У одговорима на професорова питања, писац је продубио своје раније изнете ставове и кренуо од лингвистике према социологији. "Познато је у српској антропологији да су такозвани динарци, припадници, по водећем антропологу Јовану Цвијићу, динарске расе, која захвата отприлике средишњи појас бивше Југославије, нарочито Херцеговину и Црну Гору, с једне стране речити, интелигентни и друштвено агилни али, с друге, и изразити нарциси, сујетни, наметљиви властољупци, спремни да све око себе затру, само да би себи створили већи простор. Један човек таквог кова, Вук Караџић, направио је у XIX веку науку о српском језику, која је уз извесна нећкања и интелектуалне борбе на крају била усвојена. Тиме је, без икакве сумње, задужио српску културу изузетно крупним доприносом. Али, колико је та наука, та језичка доктрина, много допринела онима чији је локални језик ушао у њу, чији је локални језик узет за основицу књижевног језика, а то је управо онај динарски појас, толико је много однела онима који су њоме погођени, чији локални језик није њоме обухваћен. А становништво чији локални језик Вуковом доктрином није обухваћен износи у Србији 56 одсто."
Академик Михаиловић иде даље кад тврди да је Вукова језичка дотрина учинила читава подручја Србије депресивним и обесхрабрила их да књижевно стварају. Израчунао је да на подручјима чији је језик признат вуковском језичком реформом има 2,08 пута више писаца него на другим. Последица је та да невуковска подручја књижевност и другу уметност слабије примају и културно се слабије развијају.
У тексту "Колонијална Србија", прочитаном у Лесковцу децембра 2004. године, Драгослав Михаиловић је ову ствар довео до краја. У Титовој комунистичкој Југославији Србија је добила колонијални статус у односу на друге републике и стављена под неку врсту протектората Црне Горе, тачније Црногораца који су завладали Србијом. Од свих подручја Србије највише је депресиран југ Србије, како политички, економски, тако и уметнички и лингвистички. Непризнавање јужносрбијанског говора за књижевни језик изазвало је књижевну депресију тог подручја, па је оно нехотице дошло до закључка да му књижевно стварање не припада, нити му је потребно. Велики писац Бора Станковић је ту био само изузетак који потврђује правило, а из његове "издајничке" биографије видимо кроз какву је политичку тортуру прошао по завршетку Првог светског рата.
Нова комунистичка времена, чији је крајњи исход постмодернизам у књижевности, донела су још веће потцењивање стваралаштва са староштокавског подручја Србије. У политичком смислу, под удар комунистичке репресије су дошли најчешће писци са овог подручја (Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић...) и нашли се на списковима тзв. црног таласа. У уметничком смислу, победнички постмодернисти прогласили су реалистичку књижевност за сељачку литературу, популизам, национализам. "Део предрасуда савременог постмодернизма, који воли да ствараоце пореклом са дијалекатског подручја приказује као знојаве примитивце који ђускају и певај с обнаженим певачицама турбофолк-музике у некој кафани на јужној прузи, такође би могао да проистиче из језика. Постмодернисти и деле књижевност на градску и сеоску, па су писци пореклом са староштокавског терена, дабоме, сељаци, а они господа, додуше, на мајку помало бркати и у очевим пртеним опанцима. Ови заборавни некадашњи ученици комитета Савеза комуниста и данашњи ведри настављачи идеја друга Тита, у литератури и другде, овим писцима често деле пацке као националистима, а и свакојаке друге."
У двема дискусијама у Српској академији наука и уметности за такво стање академик Михаиловић највише криви управо установу чији је члан, која је установила више од једног века владавину динараца у српској лингвистици и књижевности. Србијанци су и досад били потцењени и "гурани динарцима, који су, гледајући само себе, своје положаје налик на бусије заузели још за време Александра I Карађорђевића, а затим их одржали и унапредили за владавине Јосипа Броза и Слободана Милошевића". "Припадници нашег народа рођени преко Дрине и Саве који данас живе у Србији надгорњавају се са Србијанцима као с најгорим непријатељима. Водећи рачуна једино о фотељама у које су ускочили - што су, признајмо, као презаштићени, често и постигли на недоличан начин - а никако и о пословима које на том месту морају да обављају, они просто вуку Србију у назадак и пропадање. Никако не смемо заборавити да су у XX веку у највеће несреће Србију натеривали, уз Хрвата Јосипа Броза, криптоцрногорци Александар Карађорђевић и Слободан Милошевић."
Драгослав Михаиловић сматра да је таква ситуација створила динарски систем вредности у српској књижевности, што је поткрепио констатацијом да у Речнику српског језика, који је још увек у раду, доминирају писци са динарског подручја, а да су Србијанци тек спорадично заступљени. Све то ствара систем вредности у којем доминирају динарци. Он чак наводи да су и његове књиге писане нестандардним језиком слабије вредноване само зато што одударају од динарског стандарда и не увршћују се у репртезентативне узорке српске књижевности.
Мени остаје само да поставим питање: Кад тако доживљава српску књижевност писац који је признат за њен врх и који је ушао у Академијин замак, шта да кажемо ми који смо на сваком кораку репресовани и којима није ни дозвољено да се приближимо заштитном јарку тог замка?

3. СОЦИОЛОШКИ ДИСКУРС КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА

Одмах да кажем да сматрам да је Михаиловићева социо-лингвистичка анализа стања у српској књижевности тачна и да мени ништа друго не преостаје него да је подржим. У ствари, после много времена, ово је прва оригинална мисао у српској филозофији. Засад је то јерес једног човека, али верујем да ће генерације које долазе морати да се њоме озбиљно забаве и дају одговор на питање Да ли је динарска идеја у српском народу потрошена? и Да ли ће српски народ морати да тражи другу филозофију?
Са своје стране, покушаћу, овде у Лесковцу (ако будем учесник скупа) да илуструјем на личном примеру две Михаиловићеве тезе: једна се односи на лингвистику а друга на социологију.
Нема сумње да је Драгослав Михаиловић главни промотер сказа у српској књижевности, односно приповедања не кроз личност писца него литерарног јунака. Држим да је овај метод пре пронашао у српској него у руској књижевности (Љесков). Наиме, два бесумње најзначајнија писца српског југа, Борисав Станковић и Стеван Сремац, увели су овај метод у српску књижевност. Први је био староседелац југа (Врање) а други дошљак (Ниш), али обојица су сјајно осетили колорит моравског говора и створили моћну књижевност мимо Вукових језичких норми.
Бора Станковић је у "Нечистој крви" (један од најзначајнијих српских романа) применио комбиновану методу: кад писац прича причу служи се "књижевним" језиком, оним који је усвојио у Београду, али кад причу препусти јунацима (Софка, ефенди Мита) онда им дозвољава да говоре локалним језиком Врања, односно "некњижевним" језиком српског југа. Али у "Коштани", свакако најбољој српској драми, нема приповедача, што значи да личности говоре локалним језиком, односно, како кажу лингвисти, дијалектом. Дакле, "Коштана" није написана на вуковској варијанти српског језика. Чињеница је да је за нешто више од века Борина драма постала носећа српска драма, што не би могла да буде ни случајно да није била разумљива београдској и другој публици српског подручја. То опет каже да "Коштана" не може бити дијалекатска драма.
Сличним методом се послужио и Стеван Сремац у нишким романима, "Зони Замфировој" и "Ивковој слави". (Код Сремца локални говор је употребљенији него код Станковића.) Како су оба Сремчева романа драматизована и имала много извођења, исто се за њихов језик може рећи што и за Борин језик у "Коштани". Филмована "Зона Замфирова" је постала најгледанији српски филм, што не би могло да буде ни случајно да је направљена на дијалекатском језику неразумљивом савременом српском гледаоцу.
Држим да овај дискурс доводи у питање појам дијалекатске књижевности (уметности). Могао бих да додам да је слично и са војвођанском варијантом српског језика. Роман "Друга књига Сеоба" Милоша Црњанског, за који се каже да је најбољи српски роман, није написан вуковском варијантом српског језика. Његов језик је грађански српски језик, до којег би вероватно дошао старословенски језик да га није пресекла Вукова сељачка језичка реформа. У новије време су се јавили романи на уличном градском језику (сленгу), какви су Михаиловићеве "Тикве...", мој "Црвени краљ", "Хобо" Зорана Ћирића... Јасно је да улични говор осетно одступа од академског нормираног књижевног језика. Поставља се питање где би била српска књижевност без ових дела?
Као и Драгослав Михаиловић, ја сам на почетку своје књижевне каријере у приличној мери експериментисао са језиком. (За разлику од академика, ја се нисам студиозно бавио језиком, већ сам га углавном импровизовао.) Као што је познато, неке ствари сам написао јужноморавским говором. Ту дођу три новеле, "Шопска амбасада", "Џика из Џигољ" и "Холанђанин луталица", и роман "Аризани". То је језик села и предграђа; од књижевног језика више одступа граматиком и акцентом, него речником. Водио сам рачуна да тај језик буде комуникативан и разумљив Србима из других крајева. Како сам старио све сам га више напуштао, јер ми је тај оквир постао тесан. Сви су изгледи да сам као писац био успешнији у првом периоду. У сваком случају, језик ми је био средство а не циљ; јужноморавским језиком сам покушао да насликам историју Јужне Србије. Највећи експерименат сам направио у "Војводи од Лесковца". Тај роман је написан са два говора: старац Цека Власотинчанин прича историју српских устанака и учешћа Јужномораваца у њима староштокавским говором свога краја, а историчар Милан Ђ. Милићевић му реплицира новоштокавским говором нове Србије. Први говор сам понео из детињства, то је језик моје бабе, а други сам скинуо из Милићевићевог ремек дела "Поменик..."
Не само да је било могуће стварати добру прозу на нестандардном језику, него је тим језиком испевана и добра поезија. Немам добар увид, али могу да наведем три аутора који су обогатили српску поезију локалним језиком: Мирослав Цера Михаиловић из Врања, Раде Јовић из Лесковца ("На малечку столицу седи, ал у големо небо гледа!") и Власта Ценић из Дољевца.
Све у свему, овако сам писао јер ми је вуковски језички оквир био тесан а и није био баш мој, па сам намерно одступио од њега. Данас мислим да је вуковски језички канон превазиђен и да ће нужно морати да се прошири говором нединарске Србије, што значи да ће генерације које долазе правити нове норме српског књижевног језика. Како ће то изгледати не знам, али се слажем са академиком Драгославом Михаиловићем да дела која су писана нестандардним српским језиком морају имати исти третман као стандардна, а не да буду због тога потцењена, што значи да његове "Тикве..." и "Петријин венац" имају исто место у српској књижевности као, рецимо, Андрићева "Проклета авлија".
У социолошком смислу ствари по мене стоје још компликованије. Наиме, ја сам у Јужној Србији, која је мој социолошки и језички завичај, свих година комунистичке диктатуре био као писац непожељан и од власти забрањен. То значи да није дошло до одговарајуће рецепције мога дела у његовој бази, самим тим и на целом српском језичком корпусу. Да применим Михаиловићеву социолошку методу којом комунистичку репресију поистивећује са динарском узурпацијом власти у колонијалној Србији.
Академик наводи неке случајеве прогона писаца због приказивања стварности. Ту су тужбе против Боре Станковића, Драгослава Михаиловића и Видосава Стевановића. Заједничко овим тужбама је да су политички мотивисане. Ако ми академик дозволи, ја бих ту уврстио и тужбу против "Црвеног краља", која је још тежа јер је иза ње стајала држава. Зар није симптоматично да су мој случај покренули Црногорци из Топлице, на челу са тада моћним потпредседником Србије задуженом за унутрашње односе Радованом Пантовићем; да су ме Црногорци тужили и да су ми судили (и Окружни јавни тужилац Прокупља, односно његов заменик на суду, и председник Окружног суда у Прокупљу, и истражни судија, и председник Судског већа које ме је осудило... били су Црногорци?) Мој адвокат Миливоје Перовић (такође Црногорац!) прогласио је да је мој процес двострука крвна освета досељеника из Црне Горе над староседеоцима Србијанцима: једно што сам као писац потекао из нединарског (он каже шопског) корпуса, а друго што је мој отац био четнички командант у тим крајевима.
Овде у Лесковцу хоћу да кажем да савремена Јужна Србија није ни умела ни хтела да одговри на динарски колонијализам над њеним културним идентитетом. Разлог томе лежи, с једне стране, у јужносрбијанском комплексу инфериорности (Михаиловић сматра да тај комплекс произлази из непризнавања староштокавског за књижевни језик), с друге стране, у комунистичком централизму, својственом ауторитарним и тоталитарним системима. Дакле, вредност је само оно што прихвати центар! Ово схватање је деградирало ствараоце са југа Србије; уместо да развијају сопствену мисао и оформе институције које би је на најбољи начин презентовале широј Србији, кренули су у Београд ради овере свог места у државној хијерархији, јер тек са државним печатом могли су у завичају да представљају величину и приближе се власти. У тој провинцијалној борби за књижевну власт најгоре су прошли писци са југа Србије, јер комунистички партијски и државни кадар није имао вољу да промовише своје земљаке за писце. Уосталом, у комунистичкој расподели моћи Јужној Србији су припале тајне службе (само Топлица је дала 25 начелника Удбе!) чији је задатак био да производе и откривају непријатеље; где би на другом месту ако не у свом атару.
Како је културтрегера ипак морало да буде, културну власт у Јужној Србији су добили партијски кадровици промовисани у писце. Главни њихов посао је био да прогоне либералне ствараоце у својој средини, како би се додворили свом Удбашком центру који их је довео на власт. Тако је свих тих година у Лесковцу био на удару независни стваралац Николај Тимченко, а у Топлици писац ових редова. Разуме се да је динарска конкуренција то дочекала са подршком, јер јој се отворио празан простор југа Србије. Југ није хтео своје писце, пригрлио је туђе.
Као илустрацију ове тврдње, у доброј мери инспирисане Михаиловићем, навешћу два примера: књижевну награду Бора Станковић у Врању и невоље с постављањем "Аризана" на позорницама Јужне Србије.
Књижевну награду Бора Станковић додељује Врање и она је значајна по томе што носи име великог, највећег, писца Јужне Србије. Ову награду је измислио, осмислио и инструментализовао локални песник Мирослав Цера Михаиловић, за кога сам рекао да је на врањанском дијалекту успео да створи праву поезију. Проистекао из комунизма, овај врањански културтрегер поставио је себи циљ да га призна Београд за књижевног лидера Јужне Србије. Пошто је од комунистичко-социјалистичких власти добио синекуру да буде доживотни секретар Књижевне заједнице Бора Станковић, и моћ да контролише награду, здушно је радио да Бору употреби за остварење свог циља. Тако су, уз помоћ београдског жирија (који се готово није ни мењао), као носиоци Боре Станковића продефиловали готово сви етаблирани у комунизму метрополски писци, ниједан из Јужне Србије. (Колико ми је познато, Бору је од писаца јужносрбијанског порекла добио само Пироћанац Слободан Џунић, али кад је био мртав!) Тиме је Цера Михаиловић постигао свој циљ да буде једини етаблирани писац Врања. Труд му се исплатио, за оданост центру награђен је Змајевом наградом и то за песме које нису написане вуковским језиком.
Прича око мојих "Аризана" такође одражава менталитет српског југа (израз је песника Данета Стојиљковића из Прокупља). "Аризани" су освојили читалачку публику, али нису могли да продру у институције Јужне Србије. Кад их је БИГЗ наградио својом наградом, песник из Ниша топличког порекла Благоје Глозић је у нишким Народним новинама написао да се ради о "превазиђеном и бајатом роману".
Колико ми је познато, за нишко Народно позориште прављене су три адаптације: прву је направио редитељ тог Позоришта Рајко Радојковић, другу редитељ из Београда Радослав Златан Дорић (који је пре тога поставио на сцену студентског позоришта ДЕС адаптацију "Црвеног краља"), трећу нишко-београдски глумац Жика Миленковић. Све три су одбијене: прве две су одбиле комунистичке власти (управник Позоришта је био песник Димитрије Миленковић), трећу демократска власт коју је заступао лесковачко-нишки писац Саша Хаџи Танчић. Прича око трећег покушаја "Аризана" да доспу на сцену нишког Народног позоришта је готово невероватна. Кад су Позориште, у партократској вртешци кадрова, добиле демократе, управница позоришта музичарка Марија Митић Благојевић је начинила са мном уговор о извођењу. Али, били су неки избори, па по тој истој вртешки је за управника Позоришта дошао из Лесковца Саша Хаџи Танчић (стари комунистички и социјалистички кадар, директор Градине, можда музичке школе, лесковачке Народне библиотеке извесно), овога пута као кадар Г-17 +. И прво што је урадио било је да скине "Аризане" с припремног репертоара. Чак ми је исплатио уговор своје претходнице, само да се "Аризани" не играју у Нишу! Вероватно је рачунао да би му "Аризани" помрачили славу јединог добитника Андрићеве награде с југа Србије, у време кад је Србијом владао Слободан Милошевић, а Нишом Миле Илић, коме је Саша седео уз колено.
И лесковачко Народно позориште је правило планове за постављање "Аризана". Колико ми је познато драматизацију је начинио редитељ из Београда Душан Михаиловић (или бар синопсис), али је посао покварио тадашњи директор Позоришта без благајне Томислав Цветковић. (Душан Михаиловић је био идејни творац тог лесковачког експеримента.) Исти директор је одбио и Михаиловићеву адаптацију "Војводе од Лесковца". Нову драматизацију је начинио лесковачки књижевник Драган Радовић, то сам видео. Иако је Радовић био директор Позоришта, до извођења "Аризана" у Лесковцу није дошло.
"Аризани" су се исто провели и у Зајечару, за позориште Зоран Радмиловић сам ја правио драматизацију.
Прокупачко Аматерско позориште је тек прошле године поставило на сцену "Аризане" као илустровану монодраму.
Слично се може рећи и за друге институције културе у Јужној Србији. Једна од кључних институција која би могла да афирмише регионално стваралаштво је свакако Нишки универзитет. Не знам да је нишки Филозофски факултет било шта учинио на том плану. Могу да наведем два случаја моје дискриминације на том Факултету. Кад је магистар Миле Пенков пријавио на Факултету докторат на тему Јужна Србија у делу Ивана Ивановића, професрка Даница Андрејевић га је одбила с образложењем да Стварносна проза (с малим изузетком Драгослава Михаиловића)) није дала никакав допринос српској књижевности! Исто сам прошао и код декана нишког Филозофског факултета (не знам му име, знам да је социјалиста), који је забранио да се на Факултету промовише мој роман о Топличком устанку "Народна буна - Четници", јер оно четници може незгодно да звучи. Шта да кажем до Сачувај нас Боже таквих професора!
Све ово показује до које мере у Јужној Србји не постоји рецепција за дела са тог подручја. Како онда ова регија може да рачуна на ширу афирмацију, кад у пракси сама себе потире и негира?

Dragan Radović: Kupen petal, pesme

2010-12-26T23:56:00.000-08:00

КУПЕН ПЕТАЛ
песме
МЕКО

Свугде куде живот умешује прсти,
Куде се од људи појављују неки
Свет се поделио на меки и цврсти,
Све је раставено на тврди и меки.

Како време иде такој цврсто слаби,
Једино се живот стврдњава до краја.
Свака сила на свет најпосле олаби
Па смо ко без душу, без вољу, без јаја.

Омекне ни снага па волимо меко.
По меку се леју млого лакше риља.
Побоље се гута удробено млеко,
Од благу се муку лакше ратосиља.

Омекшала душа, срце ко од пену,
Омекшао мозак, глава с глупос пуна,
Омекшало оној што волим код жену,
А и моје мушко мекачко ко вуна.

Погледам на горе, и небо омекло,
Спрема се, широко, душу да ни зобље.
Погледам на доле низ време протекло –
Омекла и земља на чаршиско гробље.

ЗАДЊА ШАНСА

Изјутра се будим,
Ко кер се протезам,
Сам себе се чудим
Докле ћу се зезам?

Косу не пребишћам,
Нема гди да бегам.
Кревет не намишћам
Пошто па ћу легам.

Да зевнем не стизам
Само се забављам,
Зашто да се дизам
Кад па це успављам.

Н' умем да уживам,
Очи с дрље трљам,
Нећу се умивам
Јер па це упрљам.

С уши се покријем,
(О да л’ ћу успејем).
Воду нећу пијем,
Па ћу ожеднејем.

Муку ћу доведем
Од мој нарав јадан.
Нећу ни да једем
Јер па ћу сам гладан.

ОКЛЕВАЊЕ

Млого мислим, одвише се каним
И вртим се ко врзано кутре.
Таман решим, одма се пишманим -
Па работу остављам за јутре.

Цврсто решим – више се не зезам,
Зором раном ко вампир се дигнем,
Ал недоспан млого се отезам -
Не почињам јер не мог да стигнем.

И па мислим, фаћа ме несвртка,
Себе пцујем, а сви други кривим
Што сам врзан па се ваздан трткам,
Што не почнем ко човек да живим.

Из моменат на работу рипам,
Ал ме стрефи мисао ко метак:
Шти пре почнем, пре ћу крај напипам,
Седим ди сам, бар сам на почетак.

И па мислим, са памет се мучим,
И па стојим ко врзана врећа.
Са мој памет не мог да докучим
Да л кад почнем, ил на крај је срећа.

ЕВЕ МЕ, ГЛУПАНЕ

Не мог се начудим што ме овој снађе:
Нит ја живот нађо, нит мен живот нађе.

Мало дођем збуњет, повише уплашен,
Нишаним ко ћорав мој живот промашен.

А живот кроз магле и кроз ноћи тавни
Нишани на мене с земљу да ме сравни.

Ја оћу да видим кој тој даје права
На мој живот гуљав да ме избегава.

Што не збере смелос да пред мене стане
Макар да ми рекне: „Еве ме, глупане“!

А по тој нек буде ко што и пре беше:
Ти што живот мази и они помреше.

ФЕЛЕР

Са јајца килави,
Испод свећу кратку,
Татко ме направи
С сиротињску патку;

Од никакву семку,
Са лошо везиво,
У голему немку
Саздаде ми живот.

Са ноге сам шантав,
Са нарав сам прљав,
Са језик сам блантав,
Са очи сам врљав;

За пиће сам дрчан,
На једење алав,
У свађу сам срчан,
А у душу балав.

Себе намагарчим,
Са памет се варам,
Мозак ич не арчим,
Снагу ич не шпарам.

Ја сам живот цели
Као турско робље
Вуко кроз свет бели
Да фрљим у гробље.

Над гроб ширим краци
Нешто из мен збори:
„Бар међу мртваци
Немој си најгори“.

ЛАМПИОН

Мој се сокак по градски дотера
Па сам и ја прави ноћни шпион.
Пред капију стоји ми бандера
Са по сву ноћ упален лампион.

Свако вече од праг до капију
Црна сенка по мене се стеза.
Од бандеру, уз плот од авлију,
Па низ сокак она се отеза.

Кад се врћам, па ме сенка кеца,
Ил ме вуче, ил од мене бега.
Уз сокаче шекука и клеца,
И до кућу једва се догега.

На бандеру тек се сенке сретну.
Туј кад умерем плакат ће ми метну.

ПЛАКАТИ

Taј мој памет крути
Не може да свати
Зашто случај смрта
Објаву плакати.

Кад би било мере,
Па да за промену
Закитив бандере
Кд се људи жену.

А овакој брука и мука голема:
Срам од тој што беше,
Срам те што те нема
Највећа срамота живот што живеше.

Да л' је човек робље
Па публику зову
Да дође на гробље
Где ће га зарову.

Туј се народ гурка
Брише образ влажан.
Што повећа журка
Тој мртвак поважан.

А мртви не свату
У тужној прилики
Да л ги у гроб прату
Иљаду - ил ники.

СТОЛИЧКА И НЕБО
Р. Јовићу

Не знам колко на Рацу вреди
И што је уопште требо
На столички да седи
И да си гледа у небо.

То што је небо проклето
А столичка малечка
Исто је ко кад с решето
Оће се уплаши мечка.

Ал Господ с праведно око
Обијму што човек брља
Па на ма - на ма, с високо,
Поглед на земљу фрља.

И тад Свевишњи свати
Како се Раца труди
Са звезде да се довати
И да зајбе људи.

И поведе га високо
На трон га заседе трули
Да намигује сас око
И наспрам земљу се тули.

МОКА И ЧУК
Момчилу Живковићу - Моки Дзивану

Врнуја се Мока Дзиван из кафану
Ћефлисан ко увек кд се врћа касно;
Закључава врата с унутрашњу страну –
Кад сат с оној клатно јемпут чукну гласно.

Његова Дзиванка из спаваћу собу,
Навикла да спије само с једно око,
Не зна да л да звоца ил да трпи глобу,
Па питује само: „Колко сата, Моко?“

„Десет, не ли чујеш“ – ко из топ ву рекну
(она ће се качи са старога вука).
„Како? Ја чу сат једампут звекну?“
„Оћеш, мајке ти га, нулу да ти чука!“

СЕЛСКИ ВАРОШ

Нас ни по пут воду
Побркани знаци.
Села су с господу
Варош са сељаци.

На њиве пропале
Жално око гледа
Там су празне штале,
Град пун са говеда.

Дудук се не чује,
Звона не клепућу,
Сг овце пландују
Испред робну кућу.

По кочине само
Не товимо праци,
Сг ги узгајамо
По градски сокаци.

Село ни мерише,
Са росу се мије,
А град ни кандише
Ко да с твора спије.

Што човек да крије
Кој је, шта је, шта ће,
Нит му да се мије
Нит да мења гаће.

Већ само нос пиши,
Варка самог себе:
Боље је кандиши
Но да се назебе.

ГРАМАТИКА

С граматику стојим лошо
И језик ми гадно лежи
Откад сам у школи пошо
Имама муке сас падежи.

Читам књиге и романи,
Стрипови и друге згоде,
Ал не могу још од лани
Један падеж да убодем.

А од мене млого ишту
Па не могу да се снађем,
Идем и у позоришту
Само падеж да пронађем.

Затој, нека ми се одма јави
Свак кој се са језик бави
Да ми нађе падеж прави
И да га на место стави.

АКЦЕНТИ

Мени су ми речи тешке
Као и на нама свима
Па док зборим правим грешке
По питању акцентима.

Ја разумем тог из Чачак,
Тај кад збори, он се пази,
Зна за кратак и дугачак,
Кој узлази, кој силази.

С тог сам ствара раскрстио
И саг другу бригу водим.
Од јучер сам сретан био
Када успем реч да згодим.

ГОВОРАНЦИЈА

Ја се убеутим
Не мог се помакнем,
Ко слупац се крутим,
Стра ме це пошакнем.

Глава шумоглави,
Грло ми се суши,
Реч неће се јави
Гоч ми је у уши.

Две-три чашке џипнем
На стра да угодим
Па пред људи рипнем
Да се с њи опходим.

На које сам спао,
Од што да се пазим,
Пред људи сам стао,
Не мог се изразим.

Ал почнем да сричам
Моји речи цврсти;
Ја на народ причам
А он ми се крсти.

Да л још панти неко
Опкођење наше?
Ја не знам шта реко,
Они шта слушаше.

ЋУТАЊЕ

Како ствари стоје
Нећу спијем ноћу
Док не смислим које
И решим како ћу.

Ја оћу најмање
Кад се људи скупе
Од моје причање
да падну на дупе.

(Чавка што ме воли
Смеје се из грање:
Народ дупе боли
За твоје причање.

Џаба реч ће падне,
Време губиш с њега.
Која ће ти дадне
И без причу лега.

С речи не мож стекнеш.
Али ако вредиш
И кад реч не рекнеш
Људи ће убедиш.

Склопи уста затој
И избуљи очи.
Ћутање је злато,
С причу зло искочи.)

Како ствари стоје
До крај ћу се борим
Док не кажем своје
С лакат ћу прозборим.

ПОДАЦИ ОД МЕНЕ

Мајка ме родила на пунолетан дан у девети месец у годину иљаду девестотина педесет и (Ахилову) пету (18. 9. 1955.) у село Добра Вода.

Школувао сам се у Лесковац и Београд, где сам завршио белосвецку књижевнос на ФилОлошки факултет.
Преминули рад сам стицао у културне установе по Лесковац: Библијотеку десет године, Позориште још толко и Културни центар еве седма, осма, море и десета година прође.
Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Објављујем по часописи.
Уређувао сам лис за књижевнос и уметнос „Пом(р)ак“.
Ожењет сам - домаћин човек.