из рукописа нове књиге
ШЕТЊА
Сретох у Кнез-Михаиловој случајно
Великог писца и полиглоту Н.Н.
Који ми предложи да прошетамо мало
А онда да свратимо до њега на чашицу жестоког
(После чашице разговора у шетњи) -
Те пристадох.
Убрзо видех да ме опкољава темама,
Пуца из свих оруђа елоквентно и зналачки,
Мало језиком једним, па другим, трећим
И тако даље, хоће да ме збуни до краја.
Ама се ја не дам, одговарам на сваки изазов,
Сваким језиком који почне
Ја одговарам без застоја
(Као некад у бившој ЈНА што смо говорили за
Пушку М-48: Ради без застоја у рукама
Добро обученог стрелца!).
Нећу да кажем, ја више наврћем на нашки,
Али он штекће богами свим својим арсеналом:
Те босанским-бошњачким, те хрватским и црногорским,
Све самим светским језицима, понајмање српским,
Но ја му се не дам,
Хоћу да видим докле ће.
Окреће се он онда лукаво чачанском, ужичком,
Крагујевачком, а и локалном београдском,
Али му ја парирам као да сам
Завршио докторске студије свих ових језика
По стандардима и програмима саме Болоњске декларације!
А теме нам нормално главоболне, као што је нужно
Међу интелектуалцима у овим тешким временима
Кад империјалистичке силе више не знају шта ће
Него да побеђују слабе и да сиромашнима
Отимају сва богатства,
И све то без икакве правилне прерасподеле,
Као што би био ред
Међу цивилизованим и културним народима,
Који су учили и веронауку и марксизам,
Али и грађанско васпитање, чиме смо се и ми демократски
Уписали у напредан свет.
Табанасмо тако до изнемоглости,
Он све скачући с теме на тему,
Да ме докрајчи што политиком, што
Историјским подацима о знаменитостима крај којих пролазимо,
Што спортом и спортским достигнућима наших орлова
На највећим небеским висинама.
С времена на време стичем утисак
Да он само утуцава време како би
Своју крхку женицу држао у неизвесности
(Као: швалерише се неограничено, па се зато
Неограничено задржава,
Пошто интелектуални напор тражи
Паралелно пражњење сексуалне енергије,
Чиме се одликују генији,
Сем ако свој експлозивни набој не сублимишу
Калуђерским подвигом, постом и молитвама).
Издржавам богме последњим снагама,
Али му се нећу дати до потпуне исцрпљености,
Јер ако може он могу и ја,
Нисам ни ја ништа мањи писац, а о полиглотизму
Да и не говоримо.
Ако он мисли да ће ме скупо коштати та чашица жестоког
У његовом гостољубивом дому
(Уколико уопште до њега стигнемо и свратимо),
Онда се он грдно преварио.
И ту се ја изненада праћакнух у ходу,
Како сам као дете увежбао код страшних снова -
И пробудих се!
Остављајући великана Н.Н.
Апсолутно на цедилу!
У ПОСЕТИ НАЈБОЉЕМ МИНИСТРУ
Ипак ћу поћи да се договорим,
Договором да се за своје изборим.
И у Владу уђох као дрчни змајић:
- Ја сам Пера Перић. - Ја сам Расим Љајић.
Одмах рекох: О хлебу хоћу преговоре,
Друге бриге мене много мање море.
- О мој добри Перо, па ти се претер'о!
Зар да Влада брине да ли си вечер'о!
За хлеб Влада ни прст померити неће,
Она има проблеме још далеко веће.
Али док решимо ово што нас гњави,
Можеш опет доћи, слободно се јави! -
Срдачно ме поздрави, па и испрати ме,
О Расиме, Расиме, и ти извиси ме!
Враћам се покуњен, несвршеног посла,
Мој хлеб за њих мали, оваквих им доста.
Они воде важније, државничке битке,
За њих ситне моје главне неприлике!
Без хлеба се враћам са врата елите,
Децо моја, сад се сама сналазите!
ДВОР
Ми одувек знамо: без краља не ваља,
И у Бели двор уселисмо краља.
Држимо га далеко још од беле лађе,
Али ипак ту је, нека нам се нађе.
Уосталом ни он за боље не хаје,
Доста му толико кол'ко му се даје.
И вукови сити, и овце на броју,
Свако демократски врши дужност своју.
ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ
Када сам, гоњен жудњом
Да се препустим лепоти и чарима стваралаштва,
Напустио добро плаћени посао
Који су ми својевремено обезбедили Наш Школски Систем
И Добро Уходана Машина Опстанка
(Положај потврђен Дипломом, Печатима и Платом),
Када сам, дакле, стекао Статус Слободног Уметника,
Моја жена је умела такође да похвали моју посвећеност
Говорећи, кад год би се указала повољна прилика:
Да, слободан од редовних прихода!
Долазило је у том смислу понекад и до тешких речи,
Које су међутим донекле ублажаване објављеним књигама,
Новинским текстовима, Похвалним Критикама, Наградама,
И не тако ретко Забранама и Казнама од стране ненародног режима.
Мој стваралачки рад требало је тек да се размахне
Када је на белом коњу пристигла слобода,
И када сам у слободи, ја, такође слободан, и то још уметник,
Могао најзад да уживам у плодовима свога рада -
Пливајући у слободи као риба у води.
Али онда су наступиле неочекиване а тако природне Тешкоће
Које прате Одабране Народе на путу ка Благостању,
И слободни су морали да се подвргну потребама слободе,
Што ће рећи да плаћају своју слободу жртвом,
Гладном немаштином и изневереним надама.
Наравно, нико ти није бранио да и даље будеш слободан,
Утолико пре ако си још уметник,
Који ће о свом Времену, и о свом Трошку, оставити Драгоцен Траг за Будућност,
Слободан као птица, кљуцајући по Говнима.
МУШИЦА И ПОЛТРОН
Летела је мушица од говна до говна
Док код једног налете на бедног полтрона.
Гледала га дуго како говно слади,
И њој се, искусној, од те слике згади!
“О, човече бедни, зар не знаш за меру
Већ ти сласно једеш што ти газде серу?”
“О, мушице луда, одговори полтрон,
Пусти да поједем, па критикуј потом.
Непринципијелно је да ме баш ти кривиш,
Кад ти од гована вековима живиш.
И ја тебе гледам, али те не дирам,
Од тебе сам бољи, јер ја говно бирам.
Јер, запамти добро: залогаје сочне,
Конзумирам само из гузице моћне!”
ПАТРИОТА
Дужност ми је, нимало лака,
Описати див-јунака.
Час нежније, а час грубље,
Продавао родољубље.
На тржиште, без милости,
Износио крв и кости.
На трон власти да би стао -
Туђи живот зачас дао.
Причао о српској слави,
Док пенезе у џеп стави.
Све штитећи сиротињу -
Напунио своју шркињу.
С ђаволом се уортачи
Да у пљачки буде јачи.
Не оклевај, кажи име!
Ко брутално порази ме?!
Тужна прича из живота:
Таквог зову – Патриота!
НАОЧАРИ
С очију ми склањајте ђозлуке!
Кад не видим ништа ме не брине!
Непристрасни брину ме ђозлуци,
Нек ми неко с очију их скине!
Што да гледам призоре које ми
Организам не може да свари?
Све што видим с њима још је горе,
И што ће ми такве наочари?
Наочари стварност само кваре!
Без њих ми је лепо, мутно, мрачно!
Зар је боље ако боље видиш?
Зар је важно шта се збива тачно?
ПА ШТА
Па шта: жртве, страдање, проклетство,
Па шта: терор, убиства и пљачка?!
Преживеће и то овај народ,
Жив остаје ко мечку не чачка.
Па шта: лажи и видео-траке,
Па шта: жбири, злице и полтрони?!
Гледај смерно само своја посла,
Јер су баш ту можда милиони.
Па шта: гладни, бедни, преварени,
Па шта: суди онај ко те тужи?!
Демократски подвиј реп и ћути,
Велики смо кол'ко ко издржи.
Па шта: пропаст, смрт и бела куга,
Па шта: ко ће да то заустави?!
Разуман си и знаш свој задатак:
Грли жену, ново робље прави!
СПОМЕНИК СРЂАНУ АЛЕКСИЋУ
У Требињу, у једном крвавом и историјском дану,
Млађани јунак Срђан Алексић прискочио је у помоћ своме комшији муслиману,
Кад је разуларена банда без трунке памети
Хтела да се, на недужном, национално докаже и родољубиво освети.
Бранећи друга, од зликоваца свога рода, једино срцем и добротом,
Под кундацима њиховим, тупим, платио је животом.
После четрнаест година, јављају новине,
Осоколило се, напокон, поносно Требиње
Да свом великану Срђану споменик најзад подигне.
А прави начин био би да га све три вере прогласе за свеца,
Да се на његовој храбрости, поштењу и чојству уче деца,
Да му се моле и православни, и католици, и муслимани,
Да их од мржње и зла убудуће све заједно одбрани.
Песник му са своје стране подиже споменик хвале, незаборава и наде – од најодабранијих речи!
Срђане, легендо, царе, лудило свих нас спречи!
Март 2007.
ПРОГЛАС “РОДОЉУБИВИХ” ПЕСНИКА
Објављујемо ми, родољубиви песници:
Решили смо да се неумитно и неодељиво удружимо,
Нашу напаћену Србију заувек и неодуживо задужимо.
Ми, родољубиви песници, прокламујемо поносно и смело,
Да смо једини достојни да се народу јуначком ставимо на чело.
Са своје стране гарантујемо народу, ако за нама крене,
Да ћемо му обезбедити славне битке и незаборавне успомене.
Упрегнућемо наше моћне Пегазе у родољубиве чезе,
Сваки од нас ће као Громовник Илија по небесима да везе.
Ми смо одабрани и надлежни да се због наше родољубиве памети
Што више младих у смрт, уместо у живот, залети.
Све ћемо турити у најлепше песме, и родољуби за квалитет не треба да брину,
Њихово је само да нас читају, уче напамет, слушају нас и гину.
Једино ми умемо вешто опевати њихове погибије и смрт друга уз друга,
А потом ћемо помоћи и њиховим удовицама да их не победи бела куга.
Док је нас нема преговарања и мира с непријатељем, јер ако ко нас пита,
Подсећамо да ни Нобелове награде за мир не би било – без Нобеловог динамита!
Јер ми као родољубиви песници можемо славити живот,
Тек кад прво прославимо гроб, и лешеве, и ћивот.
Но, морамо рећи, да после свих наших песничких подвига и родољубивих мера,
Очекујемо с правом и део победничког плена наших уважених родољубивих колега, ратних профитера.
(Боље је, наравно, ако се само победама закитимо,
Али ћемо и пораз, ако се деси, сасвим успешно да теслимимо.)
На крају, ако чак и никог живог осим нас песника не остане,
Чуће се још увек наша песма боема, из неке српске родољубиве кафане!
СЛАБИЈИ И ЈАЧИ
Јачем можда претиш,
Да доживи стрес?
Или на слабијем
Да искали бес?
За слабијег да ли је
Добро да се качи,
Кад јачега може
Тући само јачи?
Историјски, слабији
Када кавгу иште,
Угасиће само
Властито огњиште.
За слабије увек
Свршава се лоше,
Ратни их трговци
Немилице троше.
Кад слабији изгину
И завлада глад,
Залуд вапај остане:
А шта ћемо сад?!
ДОКЛЕ
Докле, бре, да побеђују јачи!
Иако слабији ја ћу са њима
да се качим,
Јер мора доћи време када-тада
Да јачи попусте и да победи правда!
Али шта видим: чим се борба
против јачих одужи,
Правда курвински попусти
и њима се придружи!
И још се правда кукавна
сасвим логично брани:
Како да победи
ако остане на слабијој страни?
О, Боже, зар о правди
узалуд говоре златоусти,
Када се она јачима
тако добровољно препусти?
Слабији су зато осуђени
на борбу непрестану
Док не постану јачи
и тиме привуку правду
На слабију страну!
ДРЖАВА ДЕЛИ БАКШИШ
Уметник коме су под старе дане
Од немаштине гаће спале,
Тако гологуз пред државом
Изводи протестни салто мортале.
А после тачке, с отменим миром,
Пружио руку с празним шеширом:
Државо, ред је најзад да частиш,
За овај салто да даш бакшиш!
И власти одлучише то да среде,
Да спасу уметнике крајње беде.
И да покажу, време је, јебига,
Да су и уметници државна брига.
Али нема, ко увек, довољно пара,
Колико уметничког имамо дара!
Не можеш баш све да спереш флеке,
Кад нема за све, дај бар за неке!
Држава зато одреди жири
Који ће непомирљиво да помири.
А како су вредновани уметници,
Ево примера како су прошли писци.
Ко је слагао пригодне риме,
Њему следује државно виме!
Зар да се пусте низ мутне воде
Писци који су срицали оде?
А ко је државу шамарао -
Ко би му државни бакшиш дао?!
До краја свога нек пати века,
Заслужио је да довек чека!
Тако држава бакшиш подели,
Онако правично како жели.
Да ни случајно не буде крива -
Нема ни жалбе, ни опозива!
ВЕЛИКО ЗЕЗАЊЕ
У последње време
Нове муке наше:
Нашли неки кризом
Нас Србе да плаше!
А не знају јадни
Кризолози светски,
Да смо ми на кризу
Отпорни генетски.
Чедо чим се роди
Одговор је близу:
- Шта ми радиш, сине?
- Ево зезам кризу!
Смејемо се, свикнути
На године кризне,
Док свет размажени
У плач одмах бризне.
Јер ми добро знамо
Путеве ка срећи:
Да мање проблеме
Излечимо већим!
Нас ниједна криза
Победити неће:
Што је криза тежа -
Зезање је веће!
Закључак је јасан:
Други нек се бране,
Наша ће зезањем
Сама да нестане!
КОЛЕКТИВНО ЛУДИЛО
Да буде данас независни, појединачни лудак
За то се може опредлити једино
Перверзни чудак.
Данас су на цени само колективна лудила,
Толико је оних којима је мозак сврака попила.
Као самосталац можеш евентуално изградити колибу од прућа,
А нама је потребна стабилна, тврда и моћна луда кућа.
Морају се успоставити институције, органи, партије, системи и хијерархије,
И нема ко од њих неће крви да ти се напије.
Колективни лудаци обављаће све неопходне функције,
Од војске, просвете, привреде, цркава, до спорта и полиције.
Јер да би могло и даље родољубиво да се напредује и пљачка,
Мора се одржати на свим нивоима власт лудачка.
Морамо се угледати на свет који гради сјајне од слоноваче куле,
А почели су сви, као и ми, од нуле.
Пећи ћемо се сложно на истој ватри
Ма водили нас стручни лудаци или такође стручни психијатри.
Демократија брише те незнатне разлике без муке,
Препуштајући нас час лудацима, час психијатрима у руке.
Када размислиш објективно и демократски јасно и чисто,
Ипак је то исти к...ц, да баш не кажемо сасвим исто.
У бесомучној трци лудака да неконтролисано згрћу,
Више нико неће умирати природном смрћу.
Да би сви лудаци могли своју похлепу да пребрину,
Мораће опет једнога дана да гину, да гину, да гину.
Трајаће вечна битка која јунацима приличи
Док свако своје лудило као највеће не устоличи.
Опет ће бити: рођена браћа на гробљу предака се побила,
Не гладна толико хлеба, колико гладна лудила.
Нема коментара:
Постави коментар