Читалац који је пратио Драинчев рад вероватно ће се сложити са мном да је овај песник био човек идеја и пројеката. И то не само на књижевном него и на друштвеном плану. Поред тога што је донео модернизам у српску књижевност, ангажовао се и на друштвеном преображају. Нас овде занима његов пројекат о балканској култури.Све је почело Драинчевим отвореним писмом бугарским интелектуалцима, објављеном најпре у Београду у Правди, 25. децембра 1930. године, а потом у Софији у Књижевном гласу, 10. јануара 1931. године.
Адресат Драинчевог писма био је бугарски књижевник Димитар Митов. У тексту Драинац се залаже за стварање једне нове културе и цивилизације, која би протумачила геније расе којој припадамо, дакле словенске балканске расе. Србе и Бугаре ће прилике натерати да се нађу на истом идејном становишту стварања аутентичне балканске културе. Засад су оба народа у великој дилеми да ли да буду у поседу Запада или да буду своји. „Има нас који смо кроз пургаторијум западне културе дошли до овог становишта, да се најзад сасвим предамо стварању једне нове културе и цивилизације, која не би била плод књига, нити копија, него која би протумачила најтачније геније расе којој припадамо. И спремни смо да улетимо у центар буре за њено остварење, заувек са ногу стресајући прах лакејства и трабанства.“ Драинац каже да ће прилике натерати Србе и Бугаре да се определе на идејном становишту: или да пређу у посед Запада или да буду своји. „Ма шта да нас је делило у прошлости, ма колико граница и историјских предрасуда, овде, у домену духа, на терену једне нове балканске културе и цивилизације неће нас ништа разделити.“ “Дозволити да се Балкан и даље цепа у безбројно незнатних психологија, под фирмом локалних патриотизама, велика је заблуда јер је Балкан недељив у своме досадањем трабанству и историјској борби”, написао је Драинац. “Наш хаџилук је још увек Париз. Балкан нам се чини узан, мали. Изгубила се вера у сопствену моћ, у стваралачки геније. Лакејству се не назире крај”. “Европа се неће зауставити да је стигнемо. Ми ћемо трчати још дуго за њом, одељујући се све више од распукле земље Балкана.” (...) “Једном заувек треба да нас судбоносни пад веже за земљу, на којој смо се родили и на којој ћемо умрети.” Драинац се залаже за “иманентног балканског писца, а не западног трабанта и лакеја”. На крају, Драинац поручује Митову: „Ја вас пријатељски поздрављам и пружам вам руке, ослобођен сваке прошлости, да се нађем на истом терену за ову борбу, човечанскију и оправданију пред будућношћу Балкана“.
Драинчево писмо изазвало је буру негодовања на обе стране. Поготово је био оштар одговор бугарских писаца.
Тако, већ 24. јануара бугарски књижевник Људмило Стојанов отписује Драинцу текстом Истина пре свега. Он у Драинчевом тексту види пре свега „агресивни дух пансрбизма, чије су „добре намере“ према бугарском народу уочили још Раковски, Ботев и Левски“. „Док Бугари не желе да владају другима, али и не дозвољавају да други владају њима, и са том природном улогом подвлаче осећај за реалност, скромност, поштење, племенитост – Срби, политичари и интелигенција, прокламују бесмислене, за њихову величину 'месијанске' циљеве, иза којих стоји један бруталан и завојевачки дух.“ „Само када балкански народи, на првом месту српски у данашњој Југославији, прихвате принципе права и морала, када не праве од својих земаља огњишта слободе – личне и националне – центар политичке трпељивости, поверења и људскости, само онда ће се ударити темељи нове балканске културе, али не као супротност европској, већ као њен саставни део.“ Стојанов у Драинчевом пројекту види покушај наметања српске културе осталим балканским народима. „Ми не верујемо српској интелигенцији, чији тумач жели да буде господин Драинац, која је потпуно хипнотисана фантомом пансрбизма, одузимајући право другим балканским народима, посебно бугарском, на самосталност у културном животу.“
Још оштрији је био напад на Драинца из пера Константина Конастантинова, објављен 31. јануара 1931. године, такође у Књижевном гласу. Овај бугарски књижевник оптужује Драинца за дрскост и шовинизам. Драинац се усуђује да пружа бугарском народу руку помирења у тренутку кад “Српска држава лишава цео народ између Струмице и Вардара његовог језика и књиге“. На тај начин српски песник изједначава џелата (Србе) и жртву (Бугаре). Какву то широкогрудост тражи Драинац од бугарских уметника кад је „бугарски језик осуђен на остракизам у његовој држави“? Док Драинац, у срцу бугарске земље, слободно може да пева македонске песме, које зове српским, у Македонији због „једне бугарске песме труну наша браћа“.
Оваквих и сличних напада било је још у Бугарској. Чак и песник Владимир Пољанов, коме је Драинац изложио свој пројект пре него га је објавио и који је делио Драинчева уверења да је балканска култура потцењена од стране Запада, нашао је за сходно да се одрекне Драинца. „Ја сам и сада дубоко убеђен да ти ниси ничији агент (тако су те назвали), али ти си упао у противречности које долазе од твог несавршенства, и сам си ме лишио оружја да те заштитим.“
Раде Драинац није остао дужан бугарским писцима. У одговору каже да говори у име оне југословенске интелигенције која не гледа само у прошлост, него и у будућност. “Моју мисао не може нико да поткупи, а ја нисам рекао да бих покретао туђе воденице; ја сам, надам се, слободни мислилац, који има своје уверење и који за исто повлачи лично све конзеквенце.” Иако Драинца хуманитарност универзалне мисли више занима и дражи од свих ситних и регионалних моралних заблуда, он се залаже за “иманентну балканску културу”, јер то је императив сутрашњице. Бугарским писцима замера што су поставили проблем на терен политике, који је он хтео апсолутно да избегне. Назива их “компанијом регионалних и локалних патриота”. “Ми, балкански писци, имамо права, надам се, да водимо рачуна о нашем изражају. Кад могу Пољаци, Немци, Французи, Италијани, Норвежани и Енглези да имају јасне тенденције и ознаке у култури, ваљда и ми можемо да створимо једну балканску културу, која више не би била лакејска и трабантска, него која би била израз средине којој припадамо.” (...) “На Балкану живе људи слични по карактеру и менталитету, а у већини сродни елементи у сваком па и језичком погледу.” Драинац указује на чињеницу да су се балкански народи (поготово Срби и Бугари) у прошлости често сударали и да су се на Балкану одигравали такви сукоби и конфликти да се чини да је сарадња немогућа, и то заговарају бугарски конзервативци. Стога се чак ни решавању општечовечанских проблема овде не приступа без извесне резерве, сумње и предубеђења. “Наслеђујући византијска учења, овде се, речено искрено, не верује ни рођеном брату, поготову ако су у питању они који су те конфликте и фронтове стварали у минулој и мрској прошлости.” Али Драинац не говори у име прошлости него будућности. “Нама је јасно за сва времена у будућности да наше сличности, специјално Бугара и Југословена, не може нико побити и да ћемо се ми кад-тад наћи на истом терену стварања заједничке духовне и материјалне културе, јер смо једно и недељиво у језичном, расном и етнографском погледу!” (...) “Цивилизација се излизала до крајњих граница. Свет се налази у агонији. И ми смо у агонији. Традиције су нас инфицирале најопакијим болестима. Морамо устати противу њих, да отклонимо неприродну смрт, а то ћемо моћи само тако, ако одиста ујединимо балканске земље и створимо нову балканску културу.” Обузет овом идејом, Драинац је чак спреман да се одрекне неких својих ранијих уверења (као што се одрицао модернизма). На оптужбе да се окренуо против Запада, Драинац одговара: “Не бунИм се противу тог факта. У мени је Запад, у колико ми силе допуштају, одиста, нашао највећег противника. Нарочито такозвана 'западна култура', у чију сам моћ престао да ведрујем откако је наука сасвим доминантно превладала над човеком”. Он је чак спреман да пружи руку помирења бугарским интелектуалцима, иако зна да историјско питање Бугара и Срба из прошлости није рашчишћено. Али за то питање није одговорна садашња генерација. Стога он поручује бугарском колеги Николи Филипову да се окрене сасвим будућности и да једном за увек схвати да је прошлост “један отров, једна баријера, једна заблуда”, која само омета рашчишћавање актуелних проблема у сваком, па и политичком погледу. Тако је један Топличанин био спреман да пређе преко бугарских злочина у Топличком устанку, али на другој страни није наишао на одговарајући одговор. А уредник Литературена гласа, Митов, отписао му је да то није нова идеја и да је први сањао бугарски писац Љубен Каравелов, али да на другој страни није било одговарајућег одјека. Драинчева мисија помирења Бугара и Срба је пропала, као што ће пропасти и покушај мирења четника и партизана на почетку Другог светског рата.
Драинчева идеја о балканској култури оштро је нападнута и у Југославији, не само од српских шовиниста, него и од комуниста. Комуниста Винко Винтерхалтер (послератни новинар и функционер у комунистичкој власти) реаговао је поспрдно на Драинчев текст о балканској култури. “Ускоро ће сви левофронташи да се дигну под вођством г. Раде Драинца са лопатама, мотикама и пијуцима, да од Истре до утока Дунава саграде кинески зид, којим ће се Балкан оградити од Европе, да се не сруши у свеопћем пропадању Запада. Да, кинески зид вјероватно од черпића (цемент неће употребљавати, јер је то продукт гњилог Запада). И једнога дана, кад пропадне сиромашна Европа, ми спашени Балканци, моћи ћемо лијепо шетати рубом зида и са њега мјесто у Европу пљуцкати – у празно.” Који су Драинчеви аргументи о пропасти Запада? Продукција механизираних људи и – спорт! (Алузија на један Драинчев антифудбалски чланак.) Због тога ће да пропадне Европа, а са њом и Балкан ако се не огради кинеским зидом од трулог Запада! А како да се спасемо? Драинац би да оремо дрвеним плугом, ватру палимо кременом, а на ране привијамо паучину! Шта ће нам тековине технике? Боља су кола са дрвеним осовинама од аутомобила, вреднија је неочеткана крава од цепелина. “То значи: останимо непросвијећени, конзервативни са типичним балканским методама опхођења у свим стварима, развијмо још више жалосне тековине наше расне културе.” Винтерхалтер подучава Драинца да Балкан није непокварен – он је још примитиван, а ни Запад није покварен – он је само у вишем степену развоја.
Како је дошло до тога да Драинац, попут петла који прерано кукуриче, иступи са пројектом против којег ће бити сви? Одговор на ово питање можемо да нађемо у изванредној документарној новели бугарских писаца Благе Димитрове и Јордана Василева, „Сусрет на раскршћу“, у којој се говори о чудноватој вези бугарске песникиње Јелисавете Багрјане и српског песника Радета Драинца.
Поводом доласка Драинца почетком маја 1930. године у Софију за дописника београдских листова, аутори новеле су написали: „У Софију је долетела ретка птица – један песник из најудаљеније земље, суседне Југославије, одакле деценијама нико не долази и где нико не одлази“. Драинцу је тада тридесет једна година и важио је за најактуелнијег српског новинара и песника: те године су написане о њему четрдесет две критике, а готово сваке недеље излази у новинама понека полемика. Врхунац контроверзи око Драинца представља чланак Тина Ујевића Драинизам као универзална појава културне кризе. Иако дотад није био у Бугарској, Драинац је доста знао о бугарској књижевности, а веза му је био песник Фурнаџијев. Он га је упознао са Јелисаветом Лизом Багрјаном. Лизи је тридесет седам година и важи за најбољу Бугарску песникињу. Драинац је о њеној поезији понешто знао, чим је тражио да га упознају са песникињом. Тај њихов сусрет „на раскршћу“ биће у много чему судбоносан по обоје. Одлазе на периферију Софије у Књажево и читав дан читају једно другом своје песме. Налазе да су у много чему слични: тесно им је у средини у којој живе, дух им је космополитски, доживљавају себе као грађане света. Уски бугарски и српски шовинизам им је стран. Развија се једна чудна поетска веза две сродне душе које би да мењају свет.
Какав је утисак оставила Лиза Багрјана на Драинца најбоље може да се види у чланку који је Драинац објавио у Правди већ 1. јуна по повратку у Београд. „Ево зашто желим да будем тумач поезије Лизе Багрјане, једне поезије која је гејзиром избила из живота, спонтано, неочекивано, као што долази сан, као што се необјашњиво у пролеће расцветају агаве, глицине и тамно безмирисне перунике. То није више ширина, еп братства, нити колекционисање пејзажа, површних импресија: ова поезија избија млазом из мутноће запаљених снова, из немирних вена једне егзалтиране жене, која пати од хипертрофије срца као Жил Лафорг. Ова поезија пада на балканско тло варницама метеора.“ Драинац примећује да Лиза Багрјана представља „најнемирнији нерв савремене бугарске лирике“ у којој је „неизмерно превирање крвавога вина, у чијим венама шуми Бистрица, јаросно пролеће“. „У једној земљи литерарне ненаметљивости, скривених дарова срца, на Балкану, на коме живе лакеји западне културе, ова песникиња, која нам открива унутрашњи пејзаж, која нас бледом женском руком увлачи у тај ентеријер, ни нарочито екстравагантан, ни претрпан излишним богатством, јесте диван фар крвне светлости над балканским горама и дубравама.“ Драинац завршава чланак пружајући „од срца руку једној истинској песникињи“. „Песникиња, коју сам имао част да упознам, да проговорим са њом, да се спријатељим, још је у пуном развоју и нећу претерати, ја мрзовољни пријатељ стиха, ако устврдим да је ово што је Багрјана дала, сада најтипичније и најспонтаније међу песникињама са Балкана.“
Какав је утисак оставио Драинац на Лизу Багрјану испричаће песникиња много касније ауторима новеле. „Он је превише личан, интроспективан, а паралелно с тим, мишљење му је помогло у рушењу граница. Уверен је да је грађанин света.“ У његовим песмама Лиза налази потврду за своје становиште, које је у Бугарској прилично игнорисано. Очито је да је наклоњен социјалистима. „Пробао сам, можда сам чак и успео“, говорио је Лизи Драинац, „да демаскирам стару поезију, да се ослободим граматичких заблуда и синтаксних бастиља. У њене традиционалне окове и оквире налио сам неизмерну слободу - за побуну, ратовање, огорчености, егзалтације и динамитска маштања. Не раздвајајући је од живота довео сам је до кошмара и проклетства.“ Бугарска песникиња није ишла толико далеко, али јој је Драинчева побуна била блиска. „Имали смо после рата правих литерарних побуна. Имали смо времена да се објаснимо и да се згрозимо над идеолошким, ефемерним закључцима. Поезију нисмо могли да спасемо нити да пронађемо повољан пут за њу. Она је спавала у појединцима као рудници нафте. Ни једна школа није нас ничему научила. Само су се низали принципи: методологија духа!“ То дотад Багрјана није могла да чује у Бугарској. Пред њом је стајао искрени бунтовник. „Коначно, одбацио сам све те вербалне декоре. Иако сам ученик Запада, ја сам му окренуо леђа, као нико од мојих савременика. Нисам могао да нађем себе у тој књижевности – генијална фабрика лажи, извештачености, стилизоване мудрости. Требало је у самоћи да потражим лик, да бих могао да му здерем маску. Било је и трагично то лутање за сенком свога живота, али ја сам нашао, ипак, једну сатисфакцију. Везати живот за литературу, направити нераскидиву спону – у томе се састоји мистерија сваког унутрашњег стварања.“
За Лизу Багрјану Драинац је човек новог времена, ухваћен брзином и растојањем, покретан, усамљен, окренут леђима практицизму, мрзећи овај свет а истовремено жељан праве комуникације. Од епохе принуђен да буде отуђен, он своју улогу прихвата са отпором који је веома драматичан за једног Балканца, задојеног патријархалним традицијама и оријенталном тромошћу. За Радета Драинца Багрјана је весник жене будућности – самоуверена и достојанствена, са стваралачким жаром, жедна иновација и доказивања. Тог дана је на периферији Софије рођена романса између двоје балканских песника, као измеђуАлфреда де Мисеа и Жорж Сандове раније, односно Жан Пол Сартра и Симон де Бовоар касније, у Француској.
После тога Драинац је у кратком размаку два пута прелетао југословенско-бугарску границу, као први српски новинар у непријатељској Бугарској, док су се политичари са обе стране трудили да увек постоји напетост и организовали безброј инцидената.
Трећи пут је Драинац долетео у Бугарску да са Багрјаном летује у Варни, али та авантура се завршила лоше по љубавнике. Драинац се два пута окупао у Црном мору и разболео. Добио је несношљиве болове у стомаку. Нису ни три дана саставили на мору, морали су да се врате у Софију. Лиза преузима лечење Драинца. Није било лако у Бугарској лечити српског песника! На срећу, Багрјана има доктора Емануела Гекова, Манчу, старог пријатеља породице. Доктор хитно смешта Драинца у болницу, где га оперише од упале слепог црева. Драинчев живот је висио о концу, Лиза је непрестано уз њега. За то време Софија се згражава што бугарска песникиња негује српског песника. Драинац се вратио у Србију, а Багрјана је остала у паклу шовинистичког оговарања. Надобудни бугарски патриоти проглашавају песникињу издајником. Жене се згражавају што песникиња странца, и још Србина, смешта у своју кућу по изласку из болнице. Строги родитељи збрањују својој деци да читају отпадничку Багрјану. Најбоља бугарска песникиња постаје непожељна особа у рођеној земљи, коју је песнички уздигла као ниједан Бугарин у тој генерацији.
И српска и бугарска штампа пуне су сензационалистичких написа о „љубавном догађају какав дотад није виђен на Балкану“. Интересантан је текст у београдском Малом времену из јула 1930. године. „Једна невероватна, дирљива, романтична и егзалтирана љубав последњих дана држи у узбуђењу све књижевне кругове Југославије и Бугарске, оне млађе и старије књижевнике који тако мирољубиво и радосно чекају час једног духовног приближавања између интелектуалаца наше две земље.“ Аутор текста у романтичној вези Багрјане и Драинца види гест „опраштања, помирења, нежности и доброте“. Драинац се „високо издигао и опростио све оно што је учињено за време рата у његовој славној Топлици, где су му од братског ножа страдали толики рођаци, браћа...“ У бугарској престоници (текст је преведен на бугарски) ни о коме се није толико причало колико о „невероватном српском песнику Драинцу“, који је дошао да једним љубавним подвигом повеже књижевнике са ову и ону страну Тимока. Наводно су Бугари „заволели Драинца као брата и дивили му се као човеку“.
Аутори новеле „Сусрет на раскршћу“ сматрају да је истина сасвим другачија и да Мало време о вези српског песника и бугарске песникиње пише више сензационалистички него реалистички. И у једној и у другој држави ова веза, као и Драинчев пројект балканске културе, очигледно произишао из ње, била је осуђена и морала је бити прекинута. Драинац је у Југославији наставио свој рат сам против свих, а Багрјана је једно време емигрирала у Француску.
Аутори новеле су настојали да продру у духовну суштину ове романсе. Драинац и Багрјана се нису приближили као мушкарац и жена него као духовно сродна бића којима је у средини у којој су живели било тесно. Обоје су грађани света а не само своје државе. Као илустрацију ове тврдње аутори узимају Драинчеву песму „Океанија“ из 1928. године. У овој песми Драинчев брод, као Рембоова пијана лађа, плови океанима и открива сву беду овога света. То је брод за забаву милионера и тугу радника. Драинац одлично познаје психологију европских народа, пореди једне с другима и указује на благотворно дејство контакта између стваралаца. Он је борац против социјалних предрасуда и нарочито против пасивности. Његова поезија је шамар упућен друштву и рутинској литератури. Ова песма је на Багрјану оставила велики утисак. Дотад сањалица која чезне за далеким световима, Багрјана после сусрета са Драинцем прихвата активну улогу у свету и са мушком агресивношћу напада неправилности друштвеног устројства света. Мирно пристаниште у Варни постаје полазна тачка песникиње: Ја размишљам о великим светским пристаништима. Багрјана је закорачила у нове просторе, открила социјалну страну света. Нове Багрјанине песме су бунтовне. Неке се директно односе на Драинца („Прогнаник“): Ја у себи носим тај лик детета песника. „И увек тако – непоправљив, авантуриста и скитница - / очију широко отворених, незаситих, / одлазиш.“
Врхунац нове Багрјанине поезије представља поема „Живот од кога сам хтела да буде поема“: „Ево ме без пријатеља и својих – сам и странкиња - / у земљи, коју волим и називам рођеном, / која је, јао! спремна да данас баци камен на мене / и назове ме можда издајицом“.
Кратка веза бугарске песникиње и српског песника била је насилно прекинута вољом двеју држава које нису биле спремне на сарадњу и које нису могле да изиђу из историје. „За заостали балкански менталитет њихов манир слободних људи био је новина која је провоцирала. Они су остављали утисак и били су осуђивани више због стила живота, него због песничког владања.“ „Можда Багрјана у Драинцу открива карактер који је снажнији од њеног и слободну и дрску личност – као потребу да се докаже у сваком тренутку. То је одговарало њеној природи. Драинац усред сањиве и мирне Софије среће жену ослобођену свих стега, посвећену уметности, чији поглед није окренут кући и породици, већ огромном свету.“
Пропашћу ове везе пропала је и идеја о новој балканској култури као равноправној западној култури. Једноставно није било жеље ни на бугарској ни на југословенској страни да потраже путеве помирења. Било је рано за постављање питања балканског јединства, за изградњу мостова између два братска народа.
Други светски рат је био реприза Првог, две земље су поново на супротним странама, бугарска војска окупира Драинчеву Топлицу. Сломом фашизма и победом комунизма једно време се чинило да ће доћи до оживљавања Багрјанине и Драинчеве идеје о балканској књижевности. Али већ 1948. године долази до новог разлаза, Југославија је изопштена из социјалистичког света. Долази до новог затварања границе, како физичке тако и духовне. А како је то изгледало најбоље може да посведочи Ганчо Савов, преводилац српске књижевности на бугарски, који је због тога ни крив ни дужан одлежао дванаест година на робији као пријатељ Југославије.
Аутори новеле /завршене 1976. године – колико знам новела дуго није могла бити објављена у Бугарској, а у Србији је Министарство културе (Демократска странка) одбило да помогне објављивање превода у издању Народне библиотеке Раде Драинац у Прокупљу, па новела још није објављена/ истичу још два момента везана за софијске љубавнике из 1930. године.
Године 1955. у Варшави је одржан сусрет писаца целог света поводом стогодишњице смрти Адама Мицкијевича. Том приликом су се срели по први пут после Другог светског рата писци из две суседне земље, Бугарске и Југославије. Коаутор новеле, Блага Димитрова, седела је у једном хотелу са југословенским (хрватским) песником Јуретом Каштеланом. Говорили су о вези Јелисавете Багрјане и Радета Драинца, „симболу бесмртне балканске везе“. Ево шта је Јуре Каштелан рекао о Драинцу: „Он је први, заиста модерни песник код нас. Реформатор форме и мисли. С Драинцем је продро нови свет у нашу поезију, нови век. Он је бог за данашње младе песнике. Својевремено није био схваћен, био је вређан, одбациван. Па ни данас га сви не прихватају. Ја себе сматрам његовим учеником.“ (У то време је Драинац био изопштен из српске поезије, враћен је тек 1960. године.)
Исте године је двочлана делегација бугарских писаца посетила Београд, један члан је био коаутор новеле Јордан Василев. Њему је у бугарској амбасади за време коктела пришао непознати човек и питао га да ли је Јелисавета Багрјана још увек жива. Пошто је добио потврдан одговор (Багрјана је умрла 1991. године, поживела је деведесет осам година!), човек се представио као писац Јаковљевић (Стеван Јаковљевић, писац епопеје из Првог светског рата, „Српска трилогија“?) и замолио Василева да пренесе Багрјани да је Драинац умро на његовим рукама 1943. године са њеним именом на уснама. „Ако останеш жив“, рекао је Драинац Јаковљевићу у Државној болници, „нађи начин да кажеш Лизи Багрјани да сам у својим последњим тренуцима мислио на њу.“
Крајем двадесетог века Европа се изменила, комунизам је сишао са историјске сцене. И у Бугарској, и у Србији, победила је демократија. Да ли ће доћи време да се о Багрјанином и Драинчевом пројекту балканске културе озбиљније разговара или ће обе мале земље, изоловане једна од друге, бити само слушкиње Европе? Питање које су балкански љубавници поставили још пре осамдесет година.
Нема коментара:
Постави коментар