Vojislav Vukotić : PESME ISPOD CRTE

ПУТ

Кад сунце изађе,
Тад да одеш.

Нека те Бог чува,
А ти чувај свој црни хлеб.

Високо да не гледаш,
Тамо дрво не расте.
Високо поглед нема.
Своје место да нађеш,
Некад да нас обиђеш.

Поглед да спустиш само

Кад си у светом храму.

Истину ту да нађеш,

Према њој да се окренеш.


И тако да изађеш,

Врата за собом да не затвориш.


Сваку ствар на исти начин да видиш.


КЊИГА

Књигу да понесеш,

Стално да је читаш.


Са њом ћеш бити бољи.


Између ње и тебе,

Пут да води у оба смера.


Поред ње да спаваш.

Отворену да је држиш,

Зеленом гранчицом обележиш.


Ако ти одмах не дậ одговор,

На питања првог бола и славе,


Изнова да је читаш,

Све док њен одговор у себи не нађеш.


А кад све то достигнеш,

Књига ће те водити даље.



Али на поговор нећеш наићи.



СЛАВА


Славу да славиш,

Децу да имаш.


Наше жито да им принесеш.


На слави,

Наше претке да поменеш.


Децу на Чево да одведеш,

Кочанско поље покажеш.


После славе.


Реци ми где сам у причи стао?


Али ништа за то,

Сетио бих се да је било важно.


Знаш ти на шта сам мислио?



КАМЕНИ МОСТ

Кад је мост стао

На своје камене ноге,

Ситница је променила свој ток.


У том страшном удесу,

Призивао је злу коб.


Громови да га згроме,

Ратници да га сабљама посеку.


Да од њега не остане

Ни камен на камену.


Само да га живог,

Нико не присвоји,

Не прекрсти.


Има већ једну душу

И једну веру.


Тако је створен.


И нека тако остане,

Никако другачије.



ПОВРАТНИК

Тек што се вратио са

Издржавања казне, жена му

Каже: сутра иди код лекара,

Нека ти препише неке лекове.


После прегледа, лекар му препоручи

Да узме пса.

Каквог пса? Буни се он.


Најбоље пса луталицу,

Не кошта те ништа.


Како не разумеш, човече,

Седатива нема у апотекама,

А на црном тржишту су прескупи.


Теби су потребне свакодневне,

Дуге, исцрпљујуће шетње, у природи.


Лакше ћеш то поднети са псом,

Покушава да му објасни лекар.


Кад је дошаo кући,

Жена му љутито вели:

Зар поред тебе да храним и пса.

КОЧАНСКА ВЕЧЕРА

У ноћи, пре сеобе, Живко, позва синове и сву чељад. Позва и брата Радована. Посједали су око огњишта. У неко, зло доба, Живко, прозва најстаријег сина, Милутина: Шта ти мислиш, Милутине. Је ли ти право. Што си се скаменио, кукала ти мајка.? Милутин се осмели: Није ми право, како црно право. Ти одлучи. Ти си глава куће. Твоја се важи. Ја сам већ одлучио. Хоћу само да чујем, имаш ли ти што против. Могу и остала чељад да кажу нешто, не браним, узврати Живко. Радован узе ријеч: Брате, Живко, што је тебе ноћас. Ђе то идеш. У другу државу. Јес да су то наша браћа. Знаш ли нашта идеш. Сишли смо са Чева. Петровићи су нам даривали кочанско поље. Шта ти ође смета. Кумим те, Богом, светим Архангелом Михаилом, Крсном славом, не иди одавде. Нека, брате, Радоване. Није никаква невоља, већ света ствар. Знаш и сам. Ако мислиш да нас и сјутра пратиш до Мојковца и успут наговараш да се вратимо, као што си то чинио први пут и у томе успио, грдно се вараш. Но сад је вријеме за починак. Дуг је то пут. Нека се жене постарају о ђеци и да припреме све што се мора понијети. Љеба и мрса мора бити, за прво вријеме, а касније што нам Бог дậ, заврши Живко...
P.S. Прешли су границу нешто пре балканских ратова.

Војислав Вукотић рођен је 1941. године у Тулару, Јабланица. Гимназију је завршио у Приштини, Правни факултет у Београду. Приправничку адвокатску праксу обављао је код Миливоја Перовића. Живи у Београду, бави се адвокатуром.
Објавио је досад седам књига песама: Оклопник сунца (1972), Одбрана трајања (1982), Погођене очи (1996), Бела кост (1999), Бежанијски брег (2001), Резерве мастила (2004) и Испод црте (2009).