Народно стваралаштво лесковачког краја својим особеним мотивима и врстама и, више од свега, особеним и лапидарним лингвистичким материјалом, будило је пажњу етнографа и сакупљача. Међутим, на овоу тему су тек у неколико случајева писани стручни, студијски текстови везани за фолкор и за народну књижевност. Упркос обиљу сакупљеног материјала објављеног у неколико књига (Владимир Р. Ђорћевић, Драгутин М. Ђорђевић, Владимир К. Петровић, Миодраг Васиљевић, Момчило Златановић, Сергије Димитријевић и други) и студијама о карактеру, месту и значају народних умотворина из овог краја, може се закључити да ова област није довољно књижевно-теоријски и естетски верификована.Потреба за истраживањем хумора и фантастике у народном стваралаштву лесковачке области почива на потреби да се сагледају облици народног књижевног изражавања и да се испитају елементи хумора и фантастике, будући да они леже у основи свеколиког духовног изражавања.
У обичајима народа овог краја (варијанте народних обичаја Срба) има елемената фантастике који извиру из паганске митолошке древности и христијанизоване традиције словенског живља. Досадашња етнографска литература бележила је обичаје, налазила им корене, значења, али се није задржавала на естетској изражајности ритуала и на уметничким домашајима њихових вербалних, музичких, визуелних, или сценских садржаја.
У обредним песмама налазимо елементе фантастике, не само у метафоричности израза, већ и у вишеслојности и вишезначности садржаја и поетичности исказа. Посебну пажњу заслужује анализа суптилне спреге појавног у ритуалу (елементи пучког театра) и вербалног израза као његовог саставног дела. Посебно је занимљива функција одређених песничких форми, будући да обредне песме нису саме себи циљ.
Песме о раду и уз рад тематски су везане за ратарске и сточарске послове. Мада имају јако упориште у реалном, свакодневном животу, могу послужити као полазиште за истраживање народне фикције – креативне и поетске снаге народног певача.
Култ породице и породичног честа је инспирација народним певачима овог краја. Ведрина духа, топлина осећања, једноставан израз и богата лексика сврстали су ову врсту народних песама у лепши део фолклора. Требало би посебно нагласити осећај за ритам и мелодију, те чаролију маште и виспреност народног духа употребљених за исказивање истанчаних љубавних трептаја.
Уз очигледније присуство фантастике у обредним и обичајним песмама, замимљиви су елементи хумора изражени кроз пародију, наивност, наглашена понављања, карикирања, карикатуралност и хуморност типичних карактера. Ту су још и елементи забаве и весеља, који понекад залазе у ласцивност и скаредност и везани су за одређене обичаје.
У лирско-епским и епским песмама, мада нетипичним за најуже подручје Лесковца, има елемената хумора и фантастике који се могу изучавати као аутохтони елементи, али је упутно направити компаративна истраживања са варијантама сличних мотива обрађених у другим крајевима Балкана.
Елементе хумора и фантастике можемо наћи и у прозном народном стваралаштву у свим формама, макар и у наговештајима. Бајке и басне су, својим натприродним, избориле посебна места у књижевној генеалогији и третирају се као остварења фантастичног карактера у најширем смислу. Зато оне заслужују посебну пажњу. Код легенди и новела елементе хумора су наглашенији.
Шаљиве народне приче су бројније и са разноврсним мотивима. Упркос чињеници да плене ведрином и наративном снагом, нису до сада озбиљније истраживане. Овде би требало додати бројне анегдоте о необичним, мање или више значајним личностима из прошлости нашег краја.
Предања, више од било ког облика народног изражавања, говоре о карактеру твораца. Потрага за хумором и фантастиком показала би, нема сумње, стваралачки набој, приповедачку фикцију, естетски дух и осећај за хумор народног уметника.
Праву ризницу у нашем крају чине паремије. Ове сажете изреке (максиме, клетве, сентенце, пословице, духовите и ведре фразе и поштапалице, заклињања, афоризми...) неистражене су и још увек су у настајању. Значјне су за актуализовање фолклора јер садрже дух времена у коме настају.
Развојем индустрије и урбанизовањем насеља, чаршијски дух створио је ведре, шаљиве приче, анегдоте и козерије о познатим и непознатим људима, о важним и неважним догађајима. Временска близина са личностима и догађајима о којима се говори још увек не дозвољава да се приче саме искристалишу, па је у већини видан стваралачки рукопис сакупљача. Вредан прегалац на овом послу био је Добривоје Каписазовић, књижевник, хумориста и предани чувар духа лесковачке чаршије.
Значајно место у народном стваралаштву овог краја има особен говор који је, одступајући од књижевног језика, изузетно погодан за оригиналне облике изражавања. Експресивна снага, конститутивна моћ, версификаторска и наративна употребљивост – драгоцености су на медаљонима народног духа.
Народна књижевност лесковачког краја - фантастичка и имагинативна снага, стваралачка фикција творца и присуство натприродног и нестварног, са једне, и осебујни хумор, базиран на духу народа и на карактеристикама нестандардног говора, с друге стране – неисцрпно су врело које се претаче у стваралачко вјерују књижевника. Овде ћемо поменути само неколико писаца (уз ризик да ћемо се негде огрешити). Миливоје Перовић је људе овог краја сликао са иронијом, тражећи у њима повод за комику. Жак Конфино је у својој префињеној радионици хумора, са доста топлине и љубави, тражио своје ликове у колориту лесковачког, урбаног фолклора. Своја драмска остварења хумористичког карактера везали су за чаршијски дух Сретен Динић и Сима Бунић. У новије време народно стваралаштво, народски дух и шмек старине постају предмет интересовања савремених књижевника. Саша Хаџи Танчић је митологију, амбијент и иронију, карактеристичне за ово подручје, транспоновао у своје најбоље радове. Такође, упориште у лексици и народном духу налазили су песници Гордана Томић-Радојевић и Раде Јовић.
Последњих година запажено је дело Саве Димитријевића који, шетајући лесковачким сокацима, бележи приче о људима и догађајима из прошлости. Аутентичним говором и стваралачком снагом, Димитријевић забележене приче претвара у књижевна остварења – колико народска по духу и говору, толико уметнички осмишљена по организацији штива, истицању детаља и вештини нарације којој је хумор подређен.
Слободан Костић Коста, хумориста од нерва, на најбољи начин спојио је виспрену, врцаву народску проницљиву ироничност и фантазмагоричну имагинацију европског типа. Разултат овог ученог споја јесте проза изузетне хуморности и књижевне слојевитости, у чије средште су се слили фолклорно и урбано, локално и универзално, хуморно и драматично, реално и имагинарно.
Превредновање и вазда ново сусретање и тумачење фолклора и народног стваралаштва требало би да буде насушна потреба књижевних посленика. Ако би се народном стваралаштву приступило кроз визуру новог поетичког становишта, онда би то био труд вредан пажње. Тим пре што нема облика и врсте народних умотворина из лесковачког краја у којима се не могу наћи елементи хумора или фантастике. Уз то, народно стваралаштво и дух народа неисцрпна су инспирацију књижевним ствараоцима, без обзира на тенденције и модне правце које би да се наметну читалачкој публици.
Нема коментара:
Постави коментар