Radivoje Bojičić: OŠIŠANI JEŽ – NEZVANIČNA VERZIJA (3)

SVRATIŠTE, PRIHVATILIŠTE, SIGURNA ŽENSKA KUĆA

Pošto je zbog političkih i drugih progona devedesetih bilo sve više satiričara i humorista, “Ježevih” spoljnih saradnika ostajalo bez posla, u redakciji je uspostavljeno zakonopravilo da svi oni na koje je organizovana bilo kakva hajka, mogu da se sklone na četvrti sprat u Resavskoj 28.
Tako je u “Jež” došao i Ljuba Stojadinović, pukovnik koga su iz političkih razloga isterali iz Vojske.
-To je, u stvari, presuda oficirske ekspoziture Socijalističke partije Srbije i JUL-a u vojsci Jugoslavije! – prokomentarisao je svoj slučaj Ljuba Stojadinović za “Blic” i doneo radnu knjižicu u “Jež”.
Iako je Ljuba najpoznatiji, Jež je bio svratište za mnoge, od generala, preko pesnika, do jurodivih.
I svi bi došli s namerom da popiju po jednu, progovore po dve-tri i napišu pet-šest, a odlazili bi ubedjeni da će njihovi aforizmi, koje od tog trenutka počinju da pišu ima da budu bolji i od onih koje je su pisali i Vib, i Brana, i Duško.
Ali, za Dragutina Minića Karla iz Strujine “Politike”, Slobodana Milića GSP-a, Miće Miloradovića iz Kragujevca, Vaska Ivanovića iz prevremene penzije i druge, “Ošišani jež” je bio kuća spremna da sa njima podeli svoju nekad sirotinjsku, a nekad, Boga mi, i prilično raskošnu sofru.
A zašto sigurna ženska kuća? – pitaće se neko.
Zato što su se mnogi kojima je Jež bio sigurna ženska kuća prema njemu poneli kao pizde.

KAKO SU SE VUSERAVALI OD "JEŽA"

Najslavnije godine lista "Jež" sigurno su sedamdesete.
Dok je (b)ujalo ustaštvo u Hrvatskoj, na srbijanskoj političkoj sceni igrali su se laki komadi.
Laki glumci, tumačili su lake pisce, a predstavu su režirali laki reditelji.
Sve je u Srbiji bilo lako ćemo.
Danas se ozbiljno može reći da se uoči konačnog početka sloma Jugoslavije, ustaštvu najžešće suprotstavio "Jež".
Ni "Jež" nije branio Jugoslaviju.
Jugoslavija je imala svoju vojsku, policiju, Partiju...
Jež se stavio na stranu svakog Jovana koji će raspadom Jugoslavije ostati bez zemlje.
Već godine 1969. na stranicama "Ježa" mogla se pročitati parola:
"Neki imaju svoju republiku i pre nego što su se otcepili".
Time je "Jež" pravio aluziju na izvesnog Emanuela Mićkovića i njegov časopis "Republika" koji je izlazio u Zagrebu i s kojim je počela nova priča o ustaškom separatizmu.
Već sledeće, dakle 1970. godine na Terazijama se kolporteri deru:
"Stara Jugoslavija je trula. Nova je zrela!"
Medjutim, vladajuća svest nije trpela nikakvo talasanje.
I kada se u "Ježu" u rubrici "Lice s ledja" pojavio jedan tekst o Oskaru Daviču, Bogdan Pešić, koji je glavni urednik "Ježa" postao u cik zore komunizma, i koji i sam priznaje kako su mu novine od samog početka ošišali, nalazi za potrebno da napiše otvoreno pismo koje je u "Politikinoj" Društvenoj hronici izašlo pod naslovom "Od antifašizma do antisemitizma"
Bogdan Pešić u otvorenom pismu piše šta je pisac "Lica s ledja" hteo da kaže.
"Jež" odgovara Bogdanu Pešiću šta pisac "Lica s ledja" nije hteo da kaže.
Glavni urednik Nikola Rudić, naime u tekstu OD MOGUĆNOSTI DO ZLOUPOTREBE piše:
Zapanjen sam Vašim ogorčenim pismom, druže Pešiću. Tim pre što ste, nekada, bili glavni i odgovorni urednik lista "Jež" na čijem čelu, sad, posle Vašeg napisa, imam nesreću da se nalazim. Uvek sam mislio da oni koji su bili, mogu imati razumevanje za oni koji su to sada. Vi, bolje od drugih, znate, kakve su mogućnosti da se reč nenamerna pretvori u reč namernu, u reč zle volje. Ili, to bi me užasnulo, dok ste Vi bili ono što sam sada ja, nije bilo neprilika s listom koji ste uredjivali, ili, to bi me uplašilo, vi nikada u svom gugom i, čuje, plodnom životu niste pogrešno protumačeni.
Do juče ste s nama mogli da diskutujete, danas, kako kažete, stvari postaju jasne.
Šta može da bude jasnije, druže Pešiću, kad ste toliko i tako zamutili stvar.
Vi ste bili antifašista, to je lepo. Za mene i za moje drugove, za nas, izabrali ste antisemitizam, to je ružno.
To je, po Vama, istorija "Ježa".
Nije trebalo da lutate, druže Pešišu, trebnalo je da zauvek, tako jasan i nepogrešiv, ostanete u "Ježu" i, naravno, nikakvih grešaka ne bi bilo.
I mi smo pogrešili. Nije trebalo da Vas pustimo da odete. Lično nisam kriv, nisam bio u "Ježu".
Ne poznajem Rozembergov Štirmer, ne bih prepoznao njegovu specifičnu aromu, ali se prisećam užasnih stvari kojima mi pretite. I sam sam nosio traku na kojoj piše ime mog naroda, i razumem sve koji su te i takve strašne trake nosili. Da Vas poznajem, druže Pešiću, ja bih vam tu traku pokazao.
Ne bih ničija vrata obeležavao kukastim krstom, ni nekim drugim znakom te vrednosti. Vi, medjutim, taj strašni orden dodeljujete po svom nahodjenju.
Imena koja su objavljivana i koja se sad objavljuju u "Ježu" nikada u mojoj svesti nisu bila podeljena na srpska, hrvatska, jevrejska, ruska, ili imena bilo koje druge nacije ili rase. Za mene su to ubek, i danas, bila prosto imena ravnopravnih i slobodnih ljudi. I zato me je posle imena Oskara Daviča zaboleo Vaš imperativ: "Čitaj jevrejinu, Židovu, Čivutinu"...
Snosim, svakako, odgovornost što je u "Ježu" objavljeno da su Gavro Altman i Eli Finci alternative za etiketu. Ne morate biti uvereni da mi je žao što je to tako ispalo, ali meni je zaista žao.
(...)
Inače, i "Jež" i ja žalimo što, eto, vidimo da se jedan tekst u "Ježu" može tumačiti i onako kako ste ga vi protumačili.
Ubrzo "Jež" objavljuje pismo Nuradina Curića, iz Prištine, Valjevska 5, koji kaže:
Dragi Ježu,
Šaljem Ti pismo koje sam uputio, zajedno sa petoricom braće, Saveznoj konferenciji SSRNJ i Saveznoj skupštini kao Otvoreno pismo. U želji da pismo ne završi negde anonimno u fijoci, pokušao sam da ga objavi neki od listova saveznog značaja kao što je Borba koja se deklariše kao Organ SSRNJ, Komunist, Organ SKJ, Politika i dr. I u tom pokušaju, evo šta sam doživeo:
U Borbi su mi rekli da imaju VAŽNIJIH TEMA kao što je STABILIZACIJA i sl. U Komunistu isto. I jedni i drugi su mi rekli da se javim negde oko Nove godine. Medjutim, kada sam se javio početkom januara, za drugove iz Borbe sve je već bilo kasno, jer su obrzsci za popis već bili odštampani, za za uteku su mi dali dva broja Borbe u kojima drug Puniša Perović POLEMIŠE sa zagrebačkim VUS-om na temu "Za kakvo jugoslovenstvo". Na žalost, ja u tom polemici nisam našao opravdanje za drugačije uverenje od ovog koje smo nas šestorica braće izneli u pomenutom pismu.
Pismo smo poslali i Politici - glavnom uredniku, koji ga je predao uredniku Joži Vahoviću, a ovej mi je rekao da se pismo NE MOŽE objaviti jer "nije u duhu današnje politike", i da mi neće pomoći nikakve dalje intervencije u toj kući.
I eto, izgleda mi da sam ja pogrešno shvatio parolu o OTVORENOSTI naše štampe, pa se Begi obraćam da me razuveriš u moja, možda pogrešna shvatanja.
U pismu braća Curić pitaju: "Zašto musliman, a ne Jugosloven!"
Odgovor su dobili uskoro u priči Branka Ćopića "Jugoslavija bez Jugoslovena".
Ubrzo se "Ježom" počeo baviti i "Glas koncila".
Naime, ovaj list je u formi pisma katoličkog župnika don Jure objavio tekst pod naslovom "JEŽ" NIJE STRŠEN.
Redakcija "Ježa" "s velikim zadovoljstvom prenosi ceo tekst GLASA KONCILA katoličkih dvotjednih novina broj 17 od 30 kolovoza 1970. godine. "Jež" žali što do sada saradnja izmedju dva lista nije postojala i raduje se što je vaspostavljena zaslugom seoskog župnika, zanimljivog katoličkog seoskog kozera, iz Zagreba.
"Jež" obraća pažnju na završetak pisma seoskog katoličkog šaljivčine. Hteo bi don Jure i sam da poleti kao stršen da zabode (ne kaže šta) u pravo mesto.

Poleti, zabodi don Jure!"

A u rubici "Dnevnik jednog..." objavljen je epigram, nekadašnjeg pripadnika "Medijale", Mira Glavurtića.
Inače, ovaj epigram autor "Dnevnika jednog...", navodi samo zbog toga što nije pušten u list:
"U Parizu Žan Ko
skidaju mu kape,
ovde neki Žanko".
A Miloš Žanko bio je medju Srbima iz Hrvatske samo prva lasta kojoj je sugerisano da se seli, ali samo u jednom pravcu.
Preko krive Drine.
I evo jedne vesti iz "Ježa".
DUŠKO RADOVIĆ POSETIO "JEŽ"
Dušan Radović, član SSRNJ posetio je redakciju JEŽ-'a i sa urednicima i saradnicima lista vodio razgovor. Dušan Radović upozorio je novinare na porast nacionalizma i poskupljenje mesa. Razgovor je protekao u veoma prijatnoj atmosrferi i bio je od obostranog značaja.

U jednom od narednih brojeva izašao je prilog Dušana Radovića

GLAVOBOLJE

Jugoslavija ulaže ogromne napore da se dopadne Nedi Krmpotić*.

Sindikat - branilac radniče klase po službenoj dužnosti.

Sećaš li se, draga, bratstva i jedinstva.

Neka svako ispriča svoju verziju NOB. Izabraćemo najbolju.

Drugovi, ne možemo doneti nikakve odluke. Nemamo kvorum radničke klase.

Jedva čekam da se sve ovo završi, pa da opet budemo braća.

Kako koji dan, sve smo ravnopravniji i ravnopravniji.

Na svakom stražarskom estu po dva predstvnika republika i po jedan iz pokrajina.

Jugoslavija - zemlja bivših Jugoslovena.

Novosadski dogovor je mrtav, Potpisnici su još živi, potpisuju nove dogovore.

Treba i pokrajinama dati po jedan Dan ustanka.

Vi ste ponovo u pravu. To je neverovatno!

----------

*Neda Krmpotić, urednica VUS-a (Vjesnik u srijedu, zagrebački nedeljnik, poznat po proustaškoj orijentaciji hrvatskih novinara-boljševika)

Kao da donosi odgovor Dušanu Radoviću, "Jež" objavljuje jednu izjavu Vladimira Bakarića, koja glasi:
"Jedna stvar je zajedno ratovati, a druga je zajedno plesati!"
A "Ježev" komentar bio je:
"Naravno, kad dame biraju".
U historiju jedne histerije Hrvati ubacuju svoje najubojitije oružje, medju kojima je i Igor Mandić.
Zagrebački listovi "Vjesnik", "Vjesnik u srijedu", "Studentski list" i "Večernji list", utrkuju se u dokazivanju kako "Jež" treba razoriti, dok Politika, Večernje novosti i, nažalost i NIN dociraju o tome kako "Jež" ne bi trebalo da preteruje.

Ubrzo se Mandiću priključuju Veselko Tanžera, Ljudevit Jonke, Vlado Gotovac, Marko Veselica i mnogi drugi koje ćemo sresti dvadeset godina kasnije u prvim redovima ustaških zdrugova s kojima su razbijali Jugoslaviju, denuncirajući Srbe pred svetom, a sve vreme ih ubijajući i proterujući sa njihove gruntovnicama Njegovog carskog i apostolskog veličanstva obezbedjene zemlje, dakle ništa manje lijepe njihove, nego zemlje Hrvata, Dalmatinaca i Slavonaca.
"Jež" naumorno odgovara na te nervne napade.
"Izgleda da u polemici s Veselkom nisu potrebne reči.
Dovoljno je i jedno slovo.
Novinar "Ježa" koji jetvrdio de će se Veselko uhvatiti za jedno slovo dobio je opkladu.
Tekst u "Ježu" potpisan je slovom Š, kao što je tekst o "Ježu" (VUS, 6.X71) potpisan slovom G. Nismo se uhvatili za slovo G, i nismo zbog toga patili. Veselko nas je odmah uhvatio za slovo Š.
Dobro je što tekst nije potpisan slovom K, jer bi nas Veselko, kakav je, uhvatio i za slovo K i za svako drugo slovo.
Tako je Veselko rešio da nas hvata, slovo po slovo, za celu ćirilicu.
K.
A "Dnevniku jednog..." piše i:

GLAVNOM UREDNIKU LISTA NIN
BEOGRAD

Poštovani druže Uredniče
Molim Vas da objavite ispravku na ceo prošli broj Vašeg lista. Ništa mi se nije dopalo. Ništa nije tačno. Molim Vas da po zakonu o štampi objavite ovu ispravku na istom prostoru na kome ste objavili Vaše novine, drugarski pozdrav.

2.REVOLUCIONARNOM SAVETU REPUBLIKE

Čestitam na vaspostavljanju Republike. Pošto Vam je jednom revolucija tako lepo uspela, napravite, molim Vas, još jednu.

Ja, gospodine, kao Čičikov koji je po rusiji kupovao mrtve duše takodje

putujem, putujem i kupujem, kupujem. Mrtve duše ne kupujem, madam, ko je mrtav, mrtav, ko je živ, živ, to više nije zabavno. Kupujem mrtva puvala. Već ih imam na stotine. Kako, šta će mi? Hoću da mi smrde na jednom mestu, neću da mi smrde i odavde i odande, sa svih strana.

3. DRUG VLADIMIR BAKARIĆ

BEOGRAD - ZAGREB

Poštovani druže Bakariću

Imam veliko iskustvo u likvidiranju radnika pa Vas molim da me uzmete u ekipu za likvidiranje radničke klase Jugoslavije,

4. GLAVNOM UREDNIKU "VEČERNJEG LISTA" DRUGU DAVORU ŠOŠIĆU

Poštovani druže Šošiću,

U Vašem listu pojavio se članak KONTINUITET NETRPELJIVOSTI, potpisan inicijalom Vašega imena - i prezimenom.

Zato Vam i pišem.

Ako se uzme u obzir da ste moje X (iks) pretočili u H što je, ipak, malčice više nego pesnička sloboda, Vaš navod mog pisma drugu Bakariću je tačan, kao i Vaš mali, neromatnični, opis jednog mog zagrebačkog pijanstva.

Tačno je druže Šošiću da sam prije mnogo godina došao u Klub književnika u Zagreb i, kako kažete, "glasno tražio gdje su ustaše". Tačno je, na žalost, i da sam bio pijan. U jeziku se, vidim razlikujemo, jer Vi moje H prepevavate u h, ali dozvolite da mislim da smo, mi Srbi i Hrvati, u piću slični. Pomalo verujem, a verujte mi i znam da je poslednjih godina bilo i pijanih (ili treznih) Hrvata koji su napravili greh sličan mome (Krajačić: Jasenovac). sudeći po Vešem tekstu, druže Šošiću, izgleda da je moje piće bilo bezbolno, da mi je oprošteno, i da sam, zato, razmažen, nestašan, itd.

To nije tačno.

Ja sam za svoje piće, prije mnogo godina višestruko platio.

Isključen sam iz Saveza komunista, četiri dana posle tog dogadjaja.

Istupio sam iz Udruženja književnika Srbije, na zahtev Društva književnika

Hrvatske.

3. Moja dela skinuta s pozorišnog i televizijskog repertoara, na pola godine.

4. Odležao sam mesec dana zatvora po odluci sudije za prekrišaje iz Zagreba čije

Vam ime ne mogu navesti jer je potpis nečitak.

Nije lepo od Vas, druže Šošiću, što me na to piće podsećate. Tim pre što sam ja svoje piće platio. Bilo bi od Vas velikodušno da se postarate da svako plati svoje piće pa da se opet, nekom zgodnom prilikom, vi i ja, dopisujemo,
Primite iskrene pozdrave
Brana Crnčević

Naravno smisao čitave ove donkihotovske borbe "Ježa" protiv nečega što se više nije moglo zaustaviti bio je u jednoj dosetki Mikija Živadinovića koju Crnčević koristi u svom "Dnevniku jednog...".

To je legendarni uzvik:

MI SMO SE OD VAS VEĆ JEDNOM VUSRALI. OD VAS SE VIŠE VUSRATI NEĆEMO!

I zaista, čitavo se vustaštvo vuseravalo od "Ježa", toliko se vuseravalo da je preko svojih beogradskih veza uspelo i da ućutka u tim godinama najslobodnije glasilo Istočne Evrope, glasilo kome su se divili i na Zapadu.
A kad je Zapad makar i u mislima, to logično dovodi do nečega što se u ono vreme zvalo:

ZAKLJUČCI SA SASTANKA OSNOVNE ORGANIZACIJE SK NIP "JEŽ"

Osnovna organizacija SK NIP "Jež" svoju godišnju konferenciju posvetila je po mišljenju svojih članova najvažnijim pitanjima, a to je politička analiza rada i odgovornosti komunista u redakciji "Ježa".

Članovi osnovne organizacije smatraju da su komunisti iz redakcije "Ježa" odgovorni što su dopustili da se objave neki tekstovi koji su objektivno politički štetni. Smatra se da su komunisti koji rade u redakciji lista "Jež" učinili propust što nisu ispoljili više mobilnosti, smisla i odgovornosti za politički osetljive teme. Zbog toga osnovna organizacija poziva i na ličnu partijsku odgovornost komunista iz redakcije "Ježa". Primenjujući tačku 32 Statuta SKS, gavnom i odgovornom uredniku Nikoli Rudiću i svim komunistima, članovima redakcije lista "Jež" izriče kritiku zbog odgovornosti za objavljene napise, odnosno, zbog pasivnosti u uredjivanju lista, jer kao komunisti nisu smeli da ostanu po strani.

OO SK NIP "Jež" jednoglasno smatra da komunisti, članovi redakcije "Ježa" prihvataju liniju SKS i SKJ i da platforma lista "Jež" nije nacinalistička, da "Jež" nije i neće biti organ srpskog ili bilo kog nacionalizma.

11. april 197l.

Osnovna organizacija SK NIP "Jež" i redakcija "Ježa" izjavljuju da će biti odlučni prema svakom pritisku i pokušaju bilo s koje strane da se "Jež" prikaže kao centar nacionalističkih i drugih prevara.

april 1971.

U dva dana, dakle, dva posipanja pepelom.

Možda je upravo to onaj pepeo koji je omogućio žaru da tinja i dalje.

Ali, svako ovakvo čuvanje žara "Ježeve" satire odnosilo je po neku veliku vatru.

I ubzro je sa "Ježevih" strana na nekoliko godina nestalo Brane Crnčevića i Nikole Rudića, nije više bilo zvaničnih poseta Dušana Radovića, niti je "Ježeve" strane krasio rukopis Matije Bećkovića.

Već iduće godine, posle objavljivanja čuvenog Titovog Pisma Staneta Dolanca, "Jež" objavljuje "Pismo pismu" iz pera Ilije Popovskog.

Odmah posle toga sledi i

SAOPŠTENJE REDAKCIJE

Redakcija "Ježa" na svom sastanku od 18. oktobra ove godine analizirala je tekst "Pismo pismu" objavljen u broju 2737 od 13. oktobra 1972. godine. Redakcija je zaključila da je objavljivanje ovog teksta politički štetno jer otvara prostor za nevericu u uspeh akcije koju pokreće Pismo Predsednika SKJ i Izvršnog biroa.
Redakcija je, takodje, kritikovala i to što je pomentui članak objavljen pod neorganizovanim uslovima (neredigovan, nepotpisan autor, rukopis poslat u poslednjem trenutku itd).
Redakcije smatra da je Ilija Popovski v.d. glavnog urednika odgovoran za objavljivanje ovog teksta.

*

Osnovna organizacija SKJ NIP "Jež" utvrdila je političku odgovornost druga Ilije Popovskog za objavljivanje teksta "Pismo pismu" i donela odluku da se kazni opomenom.

VIRTUELNI JEŽ

Petog januara 1990. godine na svoju pedesetpetogodišnjicu, poslednji put se pojavio list za humanizam i renesansu, list za humor i satiru, list za zbilju i šalu, list proletera svih zemalja koji se ne uozbiljiše, list "Jež".

Poslednji "Jež" bio je dvobroj 2628-2629.

Pedesetpetogodišnjica "Ježa" najavljivala je veliko penzionisanje.

Sa "Ježom" su iz redakcije u slikarstvo i književnost otišla je generacija koja se na Terazijama 27 pojavila pedesetih.

U redakciji u Nušićevoj 6, ostala je generacija koja je pedesetih došla na ovaj svet.

Ono "dvobroj" najavljivalo je vreme u kojem će izlazak svakog novog broja predstavljati podvig ravan pronalasku točka ili nekom velikom geografskom otkriću.

Jer, te godine, iz razloga poznatih samo onima koji su to uradili, jedan deo Novinsko-izdavačke radne organizacije "Jež" likvidiran je.

Da bi se namirio neki dug koji je iznosio jedan dinar, prinudna uprava prodala je "Ježevu imovinu" vrednu sto dinara, za deset dinara.

Tako je namiren dug od jednog dinara, a šta je bilo onih devet dinara nikad se nije znalo, dok se za onih devedeset nije smelo ni pitati.

Takva je bila ekonomska logika samoupravljanja udruženog sa onima koji su razliku u shvatanjima i novcu prisvojali za sebe.

Spolja, naravno, to nije igledalo tako.

Izgledalo je ovako.

Kao i svaki bolesnik kome je uoči smrti malo bolje, i Jugoslavije je uživala u terapiji noćnih sednica.

I dok su Jugosloveni menjali sedam dinara za marku, koju bi odmah ulagali u banke, Slobodan Milošević, Milan Kučan, Kiro Gligorov, Alija Izetbegović, Franjo Tudjman i Momir Bulatović su se samo smeškali.

Svaka uložena marka uskoro će biti stara devizna štednja, a stara devizna štednja finansiraće predstojeći rat.

U tom poslednjem broju pred veliko srpsko šišanje, "Jež" je u uvodniku u kome se rastaje od epohe, naglašavao:

"Danas, 5. januara 1990. "Jež" slavi 55 rodjendan.

I sve je uglavnom poznato: lep početak, časno učešće u ratu od 41. do 45. kratko putovanje kroz posleratnu izgradnju, a dugo kroz najsavršeniji sistem na svetu, i najzad do raznobojnog pluralizma.

U nekim drugim prilikama na junačke grudi prikačio bi se kakav orden, nekakva bi kolajna zablistala na prsima onoga koji je uspešno prebrodio sve plime i oseke domaće istorije.

A umesto toga, puca se na sve strane - da li samo zbog ulaska u novu , 1990. ili zbog toga što konačno, ordenje i slični bedževi odlaze u numizmatiku.

Jedno od takvih odličja bio je i Orden zasluga za narod, kojim je drug Tito odlikovao "Jež" 1965. godine za zastupanje naprednih stavova kako u spoljnoj, tako i u unutršanjoj politici.

I pred "Ježom" je poslednja decenija ovoga veka. Hoće li deset godina biti dovoljno da se izvrše pripreme za ulazak u sledeći, 21. vek?

Svi u "Ježu" veruju da hoće.

Za početak "Jež" obećava da već od sledećeg broja "Ošišani jež" izlazi na velikom formatu.

Srećna nova 1990.

Već 10. januara 1990. godine izlazi prvi broj "Ošišanog ježa"
Počela je nova epoha.
Stara ostaje u "Ježevoj čitanki" koju su priredili Dragan Lakićević (antologija "Ježevih" tekstova) i Nikola Rudić (antologija "Ježevih" karikatura).
Prethodna epoha završena je izlaskom monografije na svetskom nivou.
Bićemo srećni ako ovu epohu završimo sa po nekim pećinskim crtežom.
A ova, kao i svaka nova epoha, kad su Srbi u pitanju, najavljivala je mnoga uzbudjenja, avanture i doživljaje, što u našim uslovima predstavlja jedan čisto konjički sport, pri čemu su ovde na konju samo jahači Apokalipse.
U tom, 2630. broju "Ošišanog ježa", posle dugo vremena pojavio se duh Matije Bećkovića.

Objavljena je njegova pesma "Oslobodjenje"

Predratni robijaš
Pomalo pesnik
Poznati ministar policije,
Narečeni Slobodan
Krenuo je da obidje tamnice,
Pa i onu u kojoj je
Sam bivao tamničen,
Što se nekad crnela
U Carskoj ulici
A sada belela
Na Trgu Republike

Išao je sa svitom
Od ćelije do ćelije,
Od samice do samice.
Pitao ko je ko,
Zašto je zabravljen,
Otkad je ućelijen,
Koliko je usamničen.

U jednoj od sužnjara,
Jedan od sužnjeva.
Upitan za ime
Kazao se
Sima,
Prezime
Pandurović.

(Pandurović
A zasužnjen)

Jesi li ti onaj pesnik:
Jesam!
Reče uznik.

A otkad si ovdjena?
Od oslobodjenja!


Na prvoj strani najavljen je i raspad SKJ, što je u onom vremenu još bila velika provokacija, pa je na 12. stranici, tadašnji predsednik ove organizacije Slobodan Selenić specijalno za "Ošišani jež" zamoljen da objasni:
- Ne znam. To treba videti. Verovatno hoće, ali još je preuranjeno da se o tome razgovara.
Nekoliko nedelja kasnije, Savez književnika Jugoslavije (SKJ) se raspao.
Bio je to mali uvod "Ošišanog ježa" i SKJ u veliki raspad.
Do polovine 1990. godine, "Ošišani jež" izalzio je, za današnje uslove pritisnute mnogobrojnim uvjetima stranih sila i domaćih izdajnika, prilično redovno.
Pojavljivao se svakog petka.
Izlazio je u istom formatu.
Na podjednakom broju strana.
A plaćani su i honorari.*
Zvezdica na kraju poslednje reči označava da će o honorarima biti još reči i u fusnoti, ali kako se kod nas nikad ne zna da li ćemo do fusnote preživeti, to ćemo odmah da objasnimo.
Šta su to honorari?
Honorari su naknada za rad, uglavnom spoljnih saradnika.
To je imenica koja se u "Ošišanom ježu" upotrebljava isključivo u pluskvamperfektu.
To više u ovoj redakciji ne postoji.

Pisanje za "Ošišani jež" nije postalo samo uzaludan, nego je sve više bilo i beskoristan posao.

A onda je prošlo leto.

Napolju je još uvek bilo konfederalno, konvertibilno i konfliktno, ali sve je bilo više onih koji su glave zabijali u pesak naše pustoši.

To je bilo jedino mesto u kojoj su glave bile koliko-toliko sigurne.

Jer, uskoro će nam se glave naći u torbi.

Pa, torbu na rame i pravac - izbeglištvo.

Već se i po mirisu osećao raspad, a taj miris širili su ljudi čija imena kao što su Dolanc, Šuvar, Kučan, Ljubičić, Marković, Tupurkovski, Bućin i slična danas ništa ne znače, pa ih ni mi nećemo pominjati.

Komunizam je svuda, osim u Srbiji odlazio na smetlište istorije, a niko osim Srba, na kontejnere, dok je najveće djubre medju nama hvatalo prvi voz za kapitalizam.

U tom vozu, već tada više nije bilo mesta ni za koga, osim za naše najbolje drugove, njihove drugarice i njihove pionire, omladince i omladinke.

Gravitacije nije bila ona sila koja nas je vukla na dno u naš konačni moralni pad.

Pali smo od neke druge gravidnosti.

Vreme kada će nam praviti decu, tek je počinjalo.

"Ošišani jež" se okreće vicu kao najsigurnijem načinu za opisivanje naše neozbilnosti.

Izlazili smo mi i iz težih situacija, bila je opšteprihvćena parola.

Tada nismo ni sanjali da iz ove situacije ni do danas nećemo izaći, bez obzira što nikad nismo prešli pešice toliki put.

Narod koga u svim našim i svim tudjim srpskim zemljama nije bilo više od deset miliona pripreman je da se suprotstavi čitavom svetu.

Vodje koje su i do tada bile mimo sveta na tu stranu nagonile su i čitav narod.

Mi Srbi smo pokazali koliko je tužan narod čije vodje nemaju razuma, nego se rukovode nagonom.

To da je "svijetu teško ugoditi", uskoro ćemo, zahvaljujući mnogobrojim rezolucijama Saveta bezbednosti OUN, koje će postati najčešći zakoni ove zemlje, osetiti na svojoj koži, iz koje više nije moglo ni da se iskoči.

Kraj devedesete godine "Ošišani jež" je dočekao bez svojih mnogobrojnih saradnika iz bivše Jugoslavije.

U "Ošišanom ježu" ostali smo samo čisti - mi.

Možda je zato objavljen veliki poster u boji, na kome je bila naslikana ruka, koja pokazuje tri prsta, a iznad je stajala parola:

"Otadžbinu smo izgubili na dva prsta. Vratimo je sa tri!"

Sa tri prsta potpisano je ono u Dejtonu, a još se jednom pokazalo da nam je istorija bila slavnija dok su je pisali nepismeni.

Bilo je predvidjeno da se u Umetničkom paviljnou "Cvijeta Zuzorić" organizuje velika izložba pod nazivom "Tito u karikaturi".

Raspisan je konkurs na koji su se odazvali svi naši najbolji karikaturisti.

Povodom izložbe, "Ošišani jež" je štampao i specijalno, veoma luskuzno izdanje pod naslovom "Tito bez reči".

I kad je izložba povodom Dana "Ošišanog ježa", 5. januara 1991. godine trebalo da bude otvorena, u redakciju je stigla čestitka nekog rukovodioca u Paviljonu, u kojoj nam se saopštava da od izložbe, dok je ULUS-a u "Cvijeti" neće biti ništa.

Ugovor, za koji je uvek potrebno najmanje dve strane, raskinut je jednostrano, a poptisnik ugovora sa njihove strane, likovni kritičar Sreto Bošnjak bio je suspendovan.

ULUS, vlasnik "Cvijetin" teško se rastajao od svoje boljševičke prošlosti, pa je naredio da se "Ošišani jež" otera i pre nego što se dotera.

Dok je "Ošišani jež" terao šalu sa ULUS-om, dotle je ULUS terao zbilju s "Ošišanim ježom".

Kao da je 1945. a ne 1991.

Kao da im je bilo malo Dragoslava Stojanovića, nego su hteli još po nekoga iz "Ošišanog ježa".

Ipak, izložba je organizovana.

Udruženje književnika Srbije, čiji je predsednik tada bio Matija Bećković, otvorilo je vrata u Francuskoj 7 "Ošišanom ježu" koji je dobijene prostorije odmah stavio na raspolaganje Josipu Brozu.
U prepunom zdanju u Francuskoj 7 okupio se "ceo Beograd".
Čekalo se samo da se pojavi onaj koji će otvoriti izložbu.
A kada su se pojavili "pioniri", glumica Tatjana Pujin koja je nosila kotaricu punu mandarina, i Milenko Pavlov, glumac, koji je umesto cveća nosio badnjake, prisutni su osetili da će i otvaranje izložbe biti posebno.
A onda, niz stepenište su počele da silaze, najpre čizme sa velikom sarom, zatim čakšire sa zlatnim i crvenim širitima, onda, mundir sa brojnim domaćim i stranim odlikovanjima, pa, epolete, potom lice koje je u zubima držalo "havanu", i na vrhu maršalska šapka, prolomio se gromki aplauz, začuli su se uzvici odobravanja i na kraju su bile priredjene ovacije.
Pojavio se lično Josip Broz Tito u ulozi Ljube Stepanovića.
Čovek za koga se pričalo da je posmatrao i svoju sahranu, prirodno je da otvori i izložbu posvećenu kultu sopstvene ličnosti.
Pošto se kratko po drugi put pojavio medju Srbima, čovek koji je sa njima pravio šegu, vratio se u vic.
Mandarine su podeljene, a okupljeni Srbi su se još jednom naložili na badnjake.
Godina 1991. počela je krajem Jugoslavije.
Tadašnja Jugoslavija bila je velika zemlja, pa je imala i mnogo krajeva.
Nigde na svetu nije bilo toliko rodnih krajeva, atraktivnih krajeva, krajeva u koje ljudska noga do tada nije kročila, krajeva koji su krupnim koracima išli napred, krajeva koji su zaostajali.
Na kraju krajeva, i ovde bi se našao po neki logičan kraj.
To je bio kraj Jugoslavije.
U zemlji u kojoj je i država propala ništa nije bilo sigurno.
“Spasavaj se ko može”, značilo je da smo mi izlazili i iz težih situacija.
I zaista, kao da je svakom bilo važno samo da sačuva svoju guzicu.
Bez guzice se nije moglo sesti i pregovarati.
U takvim okolnostima i “Ošišani jež”, umesto da radi šta mu je gledati, počeo je da gleda šta mu je raditi.
Bilo je potpuno jasno da “Ošišani jež” može računati samo na humanitarnu pomoć od sebe samoga.
Jednoga dana ne nekoj od televizija gostovao je Dobrica Ćosić.
Tom prilikom on je pričao o tome kako u vremenu raspada koje je gore od svremena smrti, treba učiniti sve da se spasu institucije.
Kad se institucija jednom raspadne, makar ta institucija bila i Crkva, i Akademija, i Univerzitet, dok o vojsci da i ne govorimo, ona se ni majci, a kamoli nama, više ne sastavi.
Primer JNA to najbolje govori.
Tada Dobrica Ćosić nije mislio na “Ošišani jež”, nego na državu.
Tada ljudi iz “Ošišanog ježa” nisu mislili na državu, nego na “Ošišani jež”.
Jer da je za njih ono što je trebalo da štite bilo i država i Crkva, i Akademija, i vojska, i tradicija, i budućnost, i Univerzitet, i sve na ovom i onom svetu, kao što je to za ljude iz “Ošišanog ježa” bio “Ošišani jež”, mnogo bi se više sačuvalo nego što je sačuvano.
Poslušali smo Dobricu Ćosića u trenutku kad se činilo da je ne daleko, nego da se sunce više nikad neće pojaviti.
Postali smo vernici “Ošišanog ježa”.
Ali, uslovi za izdavanje “Ošišanog ježa” postajali su sve teži.
Iz nedelje u nedelju pisan je samo jedan tekst u svim tekstovima i crtana samo jedna karikatura u svim karikaturama.
Takav “Ošišani jež” sve je više podsećao na bilten kakve vrhovne komande.
Kako sačuvati duh “Ošišanog ježa” bilo je pitanje na kraju koga se uvek nalazio znak uzvika.
Da izlazi u bocama?
Da se pojavljuje tačno u ponoć, uvijen u beli čaršav po komunističkim zamkovima kojih je i tada bilo podosta.
Da na protrljavanje izlazi iz Aladinove lampe?
Bili su to realni, ali nemogući načini.
I tada se neko setio da bi za “Ošišani jež” bilo najbolje da izlazi kao časopis.
Jednom mesečno.
Fomrat DIN C-5.
Na 164 strane.
Kao časopis “Ošišani jež” bi bio oslobodjen obaveze tzv. aktuelnosti, pa ne bi morao da vodi računa koliko je Tudjman puta te nedelje bio nakrivo nasadjen, šta je Milošević te nedelje mislio kad je ono rekao, da li će Kučan tog tjedna učiniti ovo, ili će taj potez povući kad se dogodi ono, kako Kiro Gligorov misli da okonča ono što je završio, gde će Bulatović te sedmice gledati da bude, i da li će se Izetbegović te nedelje klanjati Muhamedu, Rafsandžaniju, Fejsalu ili Bušu.
I sve je bilo obezbedjeno, osim jedne sitnice.
Za časopis nije bilo para.
Ipak, prvi broje je izašao.
Sponzor je pao.
Sponzor, je bila ona banka koja je svuda sa nama.
I kao što to obično kod Srba biva, posle prvog broja koji smo ocenili kao nešto bez čega čovečanstvo više neće moći i štivo koje je posle Starog zaveta našto najbolje što je ljudski um stvorio, već sledeći broj je bio doveden u pitanje.
Naime, štampar nije tražio moralnih podrški, kojih je “Ošišani jež” imao na pretek.
Tražio isključivo novac.
A kad bi bile i nemačke marke, i to bi bilo odlično za nastavljanje buduće saradnje.
To što smo raspolagali genijalnim tekstovima, savršenim karikaturama i ostalim blistavim materijalom, nije nas prema sledećem broju pomerilo ni za milimetar.
U to vreme, redakcija “Ošišanog ježa” je iz Nušićeve 6, prešla u Ždanovljevu 28 i nalazila se na prvom spratu zgrade Udruženja novinara Srbije.
“Ošišani jež” se vratio svojoj kući.
Na istom spratu nalaze se i kancelarije udruženja.
Jednoga jutra, pisac ovog teksta došao je nešto ranije i na prvom spratu zatekao nepoznatog čoveka.
Reč po reč, kolika vam je plata, dokle će ovo ovako, šta vam rade deca, kako se zovete, odakle ste, kako zdravlje, gde radite...

-U “Intereksportu”! - odgovorio je Krstan Djordjević .

-Sigurno u eksportu? - bio je pisac ovih redova i dalje

delikatan.

-Ne. Uredjujem “Ineksove” interne novine.

-A, sigurno imate fotografiju generalnog?

-Normalno. Kakav bih ja urednik bio, kad svoju naslovnu

stranu ne bih uvek nosio sa sobom. Evo, to je Slobodan Šarenac.

-Da li biste mi je pozajmili?

-Šta će vam?

-Da naš karikaturista Mladen Djurović od fotografije napravi karikaturu.
-Pa, to bi bilo odlično!Ali, ako se portret svidi direktoru, onda sam vam ja dao fotografiju. Ako mu se ne dopadne, onda se mi nikad nismo sreli!
-Da! - odgovorio je potpisnik ovih redova i sporazum je postignut kada je gospodin Djordjević rekao:
-Dil!
Nekoliko dana kasnije, Djurović je napravio portret.

Uramili smo ga.

Upakovali.

Nismo imali kurira.

Odneće ga onaj koji se toga i setio.

-Šta je to? - upitlala je skekretarica direktora Šarenca.

-Paket za vašeg direktora. Neće eksplodirati! - rekli smo

približavajući ga njenom uhu da se i sama uveri kako satni mehanizam ne daje znakove života. -Ovo je iz “Ošišanog ježa”. Sigurno ćete predati pošiljku gospodinu Šarencu? -pripretili smo molećivim glasom.

-Sigurno! - odgovorila je, ostavljajući mi najudblju sumnju da će tako i postupiti.
Dva dana kasnije, oglasio se legendarni 332-423, telefonski broj koji “Ošišani jež” ima od 1935. godine.
S one strane začuo se takav cvrkut, kakav se nije čuo ni u Novom Južnom Velsu, Australija, gde ptice umiru pevajući.
- Ovde kabinet generalnog direktora. Gospodin Šarenac bi hteo...
Dogovor je pao.
Sa Slobom Šarencom videli smo se sutradan u “Ineksu”.
Kad smo ušli u zgradu dočekao nas je šef protokola.
Onda nas je odveo do lifta, koji nas je čekao.
Zatim smo ušli u kabinet.
Na zidovima je bilo dosta slika naših poznatih majstora.
Na jednom od najistaknutijih mesta bio je portret S.Š. od našeg autora Mladena Djurovića.
-“Jež”, pa to je sanatorijum duha! - rekao je Šarenac, kao da je znao da će smeha kao najboljeg leka , kao uostalom i lekova uopšte biti sve manje i da će na povoljan ishod u bolnicama moći da računaju samo oni koji dolaze u posetu.
“Intereksport” je spasao “Ošišani jež”.
To bi bila samoupravna definicija spasioca.
U stvari, “Ošišani jež” spasao je Slobodan Šarenac.
Gospodin.
To bi bila normalna i poštena definicija.

I umesto nas, preko glave je preturena i ta 1991. godina.

Bilo je to samo jedno preturanje od bezbroj onih koje smo već imali i koja su nam tek predstojala.

“Ošišani jež” je kao časopis izašao u deset knjiga.

Njegovi najverniji čitaoci bili su prenumeranti koje smo zvali “Velika porodica “Ošišanog ježa”””.

Nekim, a naročito pametnim narodima, kalendar nije potreban da bi znali koji im je, ne samo danas, nego koji im je bio i juče, pa prema tome i koji će im biti sutra.

Oni narodi koji su juče shvatili koji će im biti sutra, tačno znaju koji im je danas.

Na žalost, toj grupi indoevropskih naroda, ne pripada i naš narod.

I zato je kalendar “Ošišanog ježa” kojim dominira budilnik čije sekunde u stvari predstavljaju dane, minuti nedelje, a sati mesece, dok se izmedju dva zvona nalazi glava jednog tipičnog Srbina, upakovana u šajkaču koja joj služi da se ne polomi od udaraca levo i desno, trebalo da govori nešto i o verovanju kako je krajnji domet te namudrije srpske glave linija Karlobag-Karlovac-Virovitica-Ogulin, a da ta zvona sa uzbunom nemaju nikakve veze.

Iznad sata šepurio se aforizam:

NE TREBA NAM KALENDAR 1992. DA BISMO ZNALI KOJI NAM JE DANAS!

Na nesreću, ni 1992. a ni sledeće, 1993. godine mi ne samo da smo izgubili konmpas, nego nismo imali ni neki drugi orijentir.

Rat je bio u punom jeku.

Cvetali su - ratno profiterstvo, televizijski dnevnik, Dafina, ulični dileri, a sindikat je sve manje imao smisla, ali je sve više dobijao na značaju.

Godina 1993. ostaće upamćena kao doba opšte pljačke, grabeži i propasti uopšte, kako bi nam svima jednoga dana bilo bolje.

Godina 1993. konačno je pokazala ko smo.

Godina 1993. je pokazala da smo niko i ništa.

Upravo su NIKO i NIŠTA bila dva jedina kandidata “Ošišanog ježa” za našeg vodju.

Njih dvojicu je “Ošišani jež” predložio svim apstinentima na izborima, verujući da nas samo NIKO može izvući iz ove situacije, da nam samo NIKO može doneti mir, da nam samo NIKO može obezbediti posao, zaustaviti inflaciju, ukinuti sankcije, suzbiti kriminal, vratiti nam budućnost i dostojanstvo, dok nas NIŠTA čeka u budućnosti.

Šta ćemo jesti, ložiti, šta nas čeka u prodavnicama, šta će se ostvariti od predizbornih obećanja, šta ćemo ostaviti potomcima?

Na ta, i ostala pitanja nametao se samo jedan odgovor: NIŠTA. Zato su kandidati “Ošišanog ježa” za našeg vodju bili NIKO i NIŠTA.

Tim povodom, “Ošišani jež” je štampao i plakat koji je nosio broj 2753.

Da je narod tada glasao za naše kandidate, ko zna gde bi nam danas bio kraj.

U svakom slučaju, kraj nam ne bi bio ovako izvestan.

Naravno, uslovi za dalje izlaženje “Ošišanog ježa” bili su slični uslovima za život u ovoj zemlji.

Znači, nikakvi.

Tada u pomoć priskače Dragan Bašić, direktor GOŠA štamparije, koji omogućava da se “Ošišani jež” pojavljuje makar jednom mesečno.

Ali, i pored činjenice da je to što smo živi već bilo za Ginisa, jedan broj “Ošišanog ježa” ušao je u ovu knjigu svetskih rekorda, kao novina koja je svetlost dana, pošto je to bila jedina svetlost u mračnim vremenima, ugledala sa najmanjeg formata koji je do tada odštampan.

Naravno, nije nama tada bilo do svetskih rekorda, nego smo hteli da pokažemo da “Ošišani jež” ostaje veliki i na najmanjem formatu.
Ovaj 2744. broj pojavio se u martu 1993. godine, na dvanaest strana i imao je sve rubrike kao i svi ostali normalni brojevi.
Koliko je sve bilo normalno, govori i ovo izdanje za koje su oni koji su ga videli rekli da je prava ludnica.
Ali, da padamo i ispod Gutenberga i da se naglo približavamo paleolitu, bilo je očigledno kad smo dva broja, 2746 i 2747 odštampali u tehnici sito-štampe.
U tom trenutku “Ošišani jež” je dodirnuo dno.

(Kraj trećeg dela)