ЦРВЕНИ КРАЉ И ДРУГЕ ЗАБРАНЕ
Када је најмоћнији машинбравар свих времена - ваљда оболевши од Берлускони-синдрома много пре Берлусконија – почетком седамдесетих почео да фура црвену таласасту зурку, Ивану Ивановићу није било спаса. Није било никакве шансе да тада младом писцу, ког су судови СФРЈ и свеколика ужесрбијанска јавност управо разапињали због тек објављеног романа Црвени краљ, ико поверује да се наслов овог "шездесетосмашког" дела не односи на највећег сина наших народа и народности, лично и персонално. А зашто би неки уважени судац уопште губио време ишчитавајући овај, за многе генерације култни роман, када им је сам Броз, презриво приметивши да се делиоци социјалистичке правде "држе параграфа као пијан плота", дао одрешене руке да осуде ма кога – а камоли неког до тад књижевно неафирмисаног професора књижевности, и то сина једног четника, дакле доказаног државног непријатеља који својим пером наставља злодела која је до тада чинила пушка његовог проказаног оца. Наравно, да се ико од надлежних досетио да инкриминисано дело макар прелиста, схватио би очигледну истину да је Црвени краљ надимак главног јунака, црвенокосог Зорана Југовића алијас Зоке Кинга, емигранта, некада прослављеног југословенског фудбалера, а потом једног од пионира сокера у САД. Но, ипак су то била, како и сам Ивановић каже, заиста "вунена времена" (а времена су, појашњава нам, "вунена – кад ј... луд збуњена").