Dragan Radović: Kupen petal, pesme

КУПЕН ПЕТАЛ
песме
МЕКО

Свугде куде живот умешује прсти,
Куде се од људи појављују неки
Свет се поделио на меки и цврсти,
Све је раставено на тврди и меки.

Како време иде такој цврсто слаби,
Једино се живот стврдњава до краја.
Свака сила на свет најпосле олаби
Па смо ко без душу, без вољу, без јаја.

Омекне ни снага па волимо меко.
По меку се леју млого лакше риља.
Побоље се гута удробено млеко,
Од благу се муку лакше ратосиља.

Омекшала душа, срце ко од пену,
Омекшао мозак, глава с глупос пуна,
Омекшало оној што волим код жену,
А и моје мушко мекачко ко вуна.

Погледам на горе, и небо омекло,
Спрема се, широко, душу да ни зобље.
Погледам на доле низ време протекло –
Омекла и земља на чаршиско гробље.




ЗАДЊА ШАНСА

Изјутра се будим,
Ко кер се протезам,
Сам себе се чудим
Докле ћу се зезам?

Косу не пребишћам,
Нема гди да бегам.
Кревет не намишћам
Пошто па ћу легам.

Да зевнем не стизам
Само се забављам,
Зашто да се дизам
Кад па це успављам.

Н' умем да уживам,
Очи с дрље трљам,
Нећу се умивам
Јер па це упрљам.

С уши се покријем,
(О да л’ ћу успејем).
Воду нећу пијем,
Па ћу ожеднејем.

Муку ћу доведем
Од мој нарав јадан.
Нећу ни да једем
Јер па ћу сам гладан.




ОКЛЕВАЊЕ

Млого мислим, одвише се каним
И вртим се ко врзано кутре.
Таман решим, одма се пишманим -
Па работу остављам за јутре.

Цврсто решим – више се не зезам,
Зором раном ко вампир се дигнем,
Ал недоспан млого се отезам -
Не почињам јер не мог да стигнем.

И па мислим, фаћа ме несвртка,
Себе пцујем, а сви други кривим
Што сам врзан па се ваздан трткам,
Што не почнем ко човек да живим.

Из моменат на работу рипам,
Ал ме стрефи мисао ко метак:
Шти пре почнем, пре ћу крај напипам,
Седим ди сам, бар сам на почетак.

И па мислим, са памет се мучим,
И па стојим ко врзана врећа.
Са мој памет не мог да докучим
Да л кад почнем, ил на крај је срећа.




ЕВЕ МЕ, ГЛУПАНЕ

Не мог се начудим што ме овој снађе:
Нит ја живот нађо, нит мен живот нађе.

Мало дођем збуњет, повише уплашен,
Нишаним ко ћорав мој живот промашен.

А живот кроз магле и кроз ноћи тавни
Нишани на мене с земљу да ме сравни.

Ја оћу да видим кој тој даје права
На мој живот гуљав да ме избегава.

Што не збере смелос да пред мене стане
Макар да ми рекне: „Еве ме, глупане“!

А по тој нек буде ко што и пре беше:
Ти што живот мази и они помреше.








ФЕЛЕР

Са јајца килави,
Испод свећу кратку,
Татко ме направи
С сиротињску патку;

Од никакву семку,
Са лошо везиво,
У голему немку
Саздаде ми живот.

Са ноге сам шантав,
Са нарав сам прљав,
Са језик сам блантав,
Са очи сам врљав;

За пиће сам дрчан,
На једење алав,
У свађу сам срчан,
А у душу балав.

Себе намагарчим,
Са памет се варам,
Мозак ич не арчим,
Снагу ич не шпарам.

Ја сам живот цели
Као турско робље
Вуко кроз свет бели
Да фрљим у гробље.

Над гроб ширим краци
Нешто из мен збори:
„Бар међу мртваци
Немој си најгори“.




ЛАМПИОН

Мој се сокак по градски дотера
Па сам и ја прави ноћни шпион.
Пред капију стоји ми бандера
Са по сву ноћ упален лампион.

Свако вече од праг до капију
Црна сенка по мене се стеза.
Од бандеру, уз плот од авлију,
Па низ сокак она се отеза.

Кад се врћам, па ме сенка кеца,
Ил ме вуче, ил од мене бега.
Уз сокаче шекука и клеца,
И до кућу једва се догега.

На бандеру тек се сенке сретну.
Туј кад умерем плакат ће ми метну.






ПЛАКАТИ

Taј мој памет крути
Не може да свати
Зашто случај смрта
Објаву плакати.

Кад би било мере,
Па да за промену
Закитив бандере
Кд се људи жену.

А овакој брука и мука голема:
Срам од тој што беше,
Срам те што те нема
Највећа срамота живот што живеше.

Да л' је човек робље
Па публику зову
Да дође на гробље
Где ће га зарову.

Туј се народ гурка
Брише образ влажан.
Што повећа журка
Тој мртвак поважан.

А мртви не свату
У тужној прилики
Да л ги у гроб прату
Иљаду - ил ники.





СТОЛИЧКА И НЕБО
Р. Јовићу

Не знам колко на Рацу вреди
И што је уопште требо
На столички да седи
И да си гледа у небо.

То што је небо проклето
А столичка малечка
Исто је ко кад с решето
Оће се уплаши мечка.

Ал Господ с праведно око
Обијму што човек брља
Па на ма - на ма, с високо,
Поглед на земљу фрља.

И тад Свевишњи свати
Како се Раца труди
Са звезде да се довати
И да зајбе људи.

И поведе га високо
На трон га заседе трули
Да намигује сас око
И наспрам земљу се тули.




МОКА И ЧУК
Момчилу Живковићу - Моки Дзивану

Врнуја се Мока Дзиван из кафану
Ћефлисан ко увек кд се врћа касно;
Закључава врата с унутрашњу страну –
Кад сат с оној клатно јемпут чукну гласно.

Његова Дзиванка из спаваћу собу,
Навикла да спије само с једно око,
Не зна да л да звоца ил да трпи глобу,
Па питује само: „Колко сата, Моко?“

„Десет, не ли чујеш“ – ко из топ ву рекну
(она ће се качи са старога вука).
„Како? Ја чу сат једампут звекну?“
„Оћеш, мајке ти га, нулу да ти чука!“




СЕЛСКИ ВАРОШ

Нас ни по пут воду
Побркани знаци.
Села су с господу
Варош са сељаци.

На њиве пропале
Жално око гледа
Там су празне штале,
Град пун са говеда.

Дудук се не чује,
Звона не клепућу,
Сг овце пландују
Испред робну кућу.

По кочине само
Не товимо праци,
Сг ги узгајамо
По градски сокаци.

Село ни мерише,
Са росу се мије,
А град ни кандише
Ко да с твора спије.

Што човек да крије
Кој је, шта је, шта ће,
Нит му да се мије
Нит да мења гаће.

Већ само нос пиши,
Варка самог себе:
Боље је кандиши
Но да се назебе.




ГРАМАТИКА

С граматику стојим лошо
И језик ми гадно лежи
Откад сам у школи пошо
Имама муке сас падежи.

Читам књиге и романи,
Стрипови и друге згоде,
Ал не могу још од лани
Један падеж да убодем.

А од мене млого ишту
Па не могу да се снађем,
Идем и у позоришту
Само падеж да пронађем.

Затој, нека ми се одма јави
Свак кој се са језик бави
Да ми нађе падеж прави
И да га на место стави.





АКЦЕНТИ

Мени су ми речи тешке
Као и на нама свима
Па док зборим правим грешке
По питању акцентима.

Ја разумем тог из Чачак,
Тај кад збори, он се пази,
Зна за кратак и дугачак,
Кој узлази, кој силази.

С тог сам ствара раскрстио
И саг другу бригу водим.
Од јучер сам сретан био
Када успем реч да згодим.





ГОВОРАНЦИЈА

Ја се убеутим
Не мог се помакнем,
Ко слупац се крутим,
Стра ме це пошакнем.

Глава шумоглави,
Грло ми се суши,
Реч неће се јави
Гоч ми је у уши.

Две-три чашке џипнем
На стра да угодим
Па пред људи рипнем
Да се с њи опходим.

На које сам спао,
Од што да се пазим,
Пред људи сам стао,
Не мог се изразим.

Ал почнем да сричам
Моји речи цврсти;
Ја на народ причам
А он ми се крсти.

Да л још панти неко
Опкођење наше?
Ја не знам шта реко,
Они шта слушаше.






ЋУТАЊЕ

Како ствари стоје
Нећу спијем ноћу
Док не смислим које
И решим како ћу.

Ја оћу најмање
Кад се људи скупе
Од моје причање
да падну на дупе.

(Чавка што ме воли
Смеје се из грање:
Народ дупе боли
За твоје причање.

Џаба реч ће падне,
Време губиш с њега.
Која ће ти дадне
И без причу лега.

С речи не мож стекнеш.
Али ако вредиш
И кад реч не рекнеш
Људи ће убедиш.

Склопи уста затој
И избуљи очи.
Ћутање је злато,
С причу зло искочи.)

Како ствари стоје
До крај ћу се борим
Док не кажем своје
С лакат ћу прозборим.

ПОДАЦИ ОД МЕНЕ

Мајка ме родила на пунолетан дан у девети месец у годину иљаду девестотина педесет и (Ахилову) пету (18. 9. 1955.) у село Добра Вода.

Школувао сам се у Лесковац и Београд, где сам завршио белосвецку књижевнос на ФилОлошки факултет.
Преминули рад сам стицао у културне установе по Лесковац: Библијотеку десет године, Позориште још толко и Културни центар еве седма, осма, море и десета година прође.
Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Објављујем по часописи.
Уређувао сам лис за књижевнос и уметнос „Пом(р)ак“.
Ожењет сам - домаћин човек.