O ELEMENTIMA ODALOVIĆEVE POETIKE (TRADICIONALNO), A O VIZUELNOJ POEZIJI – NEOAVANGARDNO (Odlomak)

Никола Цветковић
Факултет за културу и медије
Мегатренд Универзитета
Београд

О ЕЛЕМЕНТИМА ОДАЛОВИЋЕВЕ ПОЕТИКЕ (ТРАДИЦИОНАЛНО),
А О ВИЗУЕЛНОЈ ПОЕЗИЈИ – НЕОАВАНГАРДНО
(Одломак)

Апстракт: Учињен је покушај да се назначе елементи поетике Моша Одаловића, који је целином свога стваралаштва означио н о в песнички глас у српској књижевности за децу. У првом делу овог прилога указује се на поједине аспекте поетике и поезије овог полифоног уметника, док се у другом делу обраћа пажња неоавангардном духу његове визуелне фото поезије, уз краћу напомену о визуелизацији у литератури и визуелној култури. При том се само жанровски разврставају и именују неки важнији структурални и обликотворни модели мултимедијалног карактера.
Кључне речи: песник, поетика, књижевност за децу, визуелизација, визуелно, неоавангардно, традиционално, фото песма…



Познато је да су сви авангардни, неоавангардни и постмодерни покрети критички усмерени према традицији, коју настоје да руше радикализовањем поетике и уметничко-стваралачке праксе. То се, разумљиво, догађа и са неоавангардним сигнализмом Мирољуба Тодоровића, и неосигнализмом једног броја његових креативних следбеника.1 Али и са оригиналном поетиком и новим авангардно-песничким духом стваралаштвом Моша Одаловића, посебно у јубиларској књизи самоантологији Педесет и пет песама – За децу, наравно.
У фрагментима и поетичким записима о сигнализму, Тодоровић, витални и духовно бодри бард сигнализма, програмски пише о односу овог неоавангардног покрета и традиције, истичући да се авангардна сигналистичка уметност налази у ситуацији тоталног прекида са традицијом2 (подвукао Н. Ц.) и другачијем поимању уметности. Да парафразирамо један његов поетички запис под насловом који је донекле сличан нашем: Текућа (традиционална) и сигналистичка (авангардна) поезија.3 Основна, скоро есенцијална разлика између традиционалне и сигналистичко-неоавангардне поезије темељи се на чињеници да традиционална поезија и поетика, па и поетика Моша Одаловића, полази већ од углавном утврђених, заснованих поетских вредности, док авангардна и неоавангардна поезија за децу и одрасле тежи верификовању нових аксиолошких вредности, посебно, песме, себе саме као вредности.

НОВИ ПЕСНИЧКИ ГЛАС У КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ

Мошо Одаловић (1947) је свакако најзнаменитији песник за децу на Косову и Метохији и један од најдаровитијих из нове плејаде, који је знатно обогатио српску модерну књижевност за младе и најмлађе и у визуелном смислу.4 Он животну стварност сагледава очима песника нешто другачијег сензибилитета и кова, обликујући нове поетске представе, визије, ритмове и визуелне симболе, нове лирске играрије и везе са светом детињства, његовим збиљама и варкама. Одаловић је, скоро, сав у бићу мало опоре животне стварности, коју снагом имагинације и асоцијативности помера до саме границе могућег па и иза ње. Говорна и животна реалност у његовим стиховима се догласава и поиграва са појавним облицима искуствене стварности и њеним доживљајним пројекцијама што се на различите начине преламају у бићу читалаца. Сав израстао из савремености која пулсира у бићу младих играво зазива читаоце, проналази и бира необичне обрте, фигуре и ведре, хуморне ситуације које изазовно дочарава на њему својствен артифицијелан начин и у визуелном смеру. Надахнуто пева о малим свакодневним догодовштинама у породици, школи, природи, о птицама и животињама, предметном свету и окружењу, о неспоразумима и сучељавањима са околином, у настојању да све чега се дотакне имагинативно претвори у стих, у фото, визуелну или објект песму.
Ово у извесном смислу потврђују његове прве књиге песама Тако и толико (1973), као и Врло важно (1973); а још дубље посведочавају наредне збирке: Да ти кажем нешто (1976), Пегави генерали (1979), Од амебе до бебе (1982), па Мама је глагол од глагола радити (1986), Друже тата, кућни команданте (1986). Почетком деведесетих година објавио је: Ветар ми однео панталоне (1991), и Том Сојер у Црној Гори, те Уврнуту књигу (1995), књигу прича Тако је било, пчеле ми (1996); затим, нешто касније, врло добар самоантологијски избор Педесет и пет песама (2002). Недавно је изашао из штампе његов роман и још неколико књига.
Вредно је помена да се читанка књижевности за децу намењена студентима учитељских факултета Драгутина Огњановића Звездано јато,5 преко које се веома добро могу остваривати васпитно–образовни циљеви професора и њихових васпитаника, будућих учитеља6 - завршава управо антологијским песмама Моша Одаловића. На крају одељка посвећеног српској књижевности за децу налазе се Одаловићеви стихови: Друже тата, кућни команданте, Домаће васпитање, Врати се, сине, што је и својеврстан вид признања овом песнику модерног усмерења.
Одаловић у свом певању сажима и спаја животворно у традицији са оним модерним и ововремским, па и визуелно поетским. У отпору налетима техничке цивилизације он са искреном радошћу и топлином открива нови сјај у ономе што је само наизглед застарело. На основама онога што нам је негде из далека знано и у одјецима у свести присутно, гради, као и Гордана Брајовић, нове ликове и обличја попут Мрвуна и Мрвуљка. То је маштовит свет у коме изнова разазнајемо оно што нам је већ знано, али сада у реституисаном виду који освежава, крепи и снажи препознатљиве призоре, заводљивим опсесијама и скоро опипљивим визуелним представама. Тако, Мошо Одаловић инстинктивно ствара проживљену литературу мало изокренутих визија, испуњену детињском наивношћу која зрачи необичном чистотом и продуховљеношћу што обузима, понекад и успелим фото и објект песмама.
Песник Одаловић се ослања на животворно у бранковско–змајевској песничкој традицији, протежући свој развојни лук до радовићско–ршумовићевске модерности, из које израста целим стваралачким бићем, надограђујући је својим смелим и продуховљеним игравостима.7 У фотомонографском делу збирке „Педесет и пет песама“ обогаћене визуелним песмама-сликама, графикама, Одаловић објављује две фотографије, једну са Десанком Максимовић и другу са Миром Алечковић, исписујући легенде које имају известан аутопоетички призвук: „Био с њом (Десанком) често и радосно“, записује Одаловић и напомиње да то издваја као битан биографски податак: „познавао Десанку, познавала ме!“8 Несумњиво је да је то важан податак за његову интелектуално–стваралачку биографију, за процес сазревања па унеколико и за змајевске и бранковско–стражиловске упливе. То, донекле, важи и за Миру Алечковић која му је била наклоњена од самог почетка, како сам бележи, уз назнаку да је скретала пажњу на његово песничко име9. А и ова поетеса припада напред поменутој родословној лози са којом се повезује и сам Мошо Одаловић, који тамо сеже неким својим пракореном или жилицом.
На Одаловићеву везу са змајевском песничком традицијом указује, поред осталог, и песма Чика Јовина странка, ту наш песник, који помиње деци омиљена киндер–јаја, грисине и кокаколу, што у извесном смислу оличавају особености њиховог интересовања и животног момента, наглашава да се уз Чика Јову Змаја расте високо ко топола. У следећој строфи опет истиче како сви растемо и „стижемо оволики / из Змајеве певаније“.
Попут Стевана Раичковића, који помиње Змајевог Малог коњаника и ђиха–ђихање генерација родитеља, и Мошо Одаловић пева о том ђихању, али сада у модернизованим космичким релацијама „све до Кумове сламе“. И он се позива на родитеље наше који су знали пачије школе (подвукао Моша Одаловић). У завршној строфи следећи исказ из говорне стварности о Марку, Јанку, поручује да је битно:
„Чика Јовину странку
Оснивамо под хитно!“
У времену када се о странкама и странчарењу говори и пред децом надугачко и нашироко, Одаловић је то духовито и спретно укључио у песму. Странке су као такве веома присутне у друштвеном животу па је песник осетио потребу да оснује чика Јовину странку, која би вероватно била једна од најбројнијих и најлепших у борби да се освоји „власт“ у име деце и прогласи општа једнакост између одраслих и малишана. Та странка би изражавала интересе деце у настојању да се коренитије измене неки односи, оствари ослобађање деце од притисака и туторства сваке врсте и уобличи заједница блиска и присна свету детињства.
Полазећи од Одаловићеве песме Чика Јовина странка Драган Лукић пише о његовом осећању традиције, коју види као преношење и предају духовно–стваралачких чињеница што прелазе с генерације на генерацију, али и о великом поштовању за утемељивача наше књижевности за децу, сагледавајући змајевску песничку традицију као једну од основа на којој се заснива наша литература за младе. При том, Лукић истиче „да смо сви рођени у Змајевој певанији и да са Змајевим малим јахачем ђихамо, ђихамо и растемо“. И додаје у свом стилу да је на челу те мале коњице Мошо Одаловић, Краљевић Марко са пером у руци.10 Лукић, нашег песника, симболички сагледава као славног Краљевића Марка, најпопуларнијег епског јунака са пером, уместо са мачем у руци.11 То је значајно поетичко начело које указује на креативну функцију писане речи и песништва уопште у смислу духовно–сазнајног богаћења и својеврсног средства борбе за ослобађање деце од патриотске зависности.
За поетику Моше Одаловића и његов однос према модерном певању за децу и о деци посебно је значајно што књигу Педесет и пет песама, која представља избор из досадашњег стваралаштва, посвећује Душану Радовићу и јубилеју осамдесетогодишњице од његовог рођења. У лепо визуелно и графички исцртаној и краснописом обликованој посвети истиче да је „он доктор за сва дечја питања и потпитања“. А онда крупним, скоро калиграфским словима исписује: „СВЕ ШТО ЈЕ РАДИО ЗА МЕНЕ ЈЕ ДУШАНОВ ЗАКОНИК“. Душанов законик се овде помиње у поетско–метафоричном смислу, уз примисао да је савремена књижевност за децу са Радовићем достигла врхунац, баш као што је средњовековна српска држава са царем Душаном досегла највећу национално–државну и културно–цивилизацијску моћ. А сам Душанов законик био је не само најважнији закон тадашње Србије, већ и највиши израз духовно–стваралачких, материјално–цивилизацијских, културних и правно–теоријских достигнућа,12 знао је Мошо Одаловић када је прокламовао поетичко начело о Радовићевом стваралаштву као својеврсном законику. При том је имао у виду велику истину: да као што је Душанов законик надмашио своје време па побуђује изузетно интересовање не само научне мисли, већ и много шире, укупне културно – уметничке и друштвене јавности, тако и дело, поетика и аутопоетика Душана Радовића, у своме домену, надраста доба у коме би настали, изазивајући живо интересовање најшире читалачке публике, а не само стручњака. Та знаменита дела, иако различита и из две веома далеке епохе, по Одаловићевом мишљењу, чине истинске основе, изворишта и упоришта на којима се темеље духовно сазнајни продори и могућности пунијег научно–теоријског и културно–уметничког развоја.
У тексту Уводно словце који се налази одмах иза посвете и поетичког обраћања Душану Радовићу, са пуно ликовних, цртачких и визуелно-симболичких појединости, песник Одаловић на свој начин одговара зашто је у овом самоизбору баш 55 песама. Зато, пише он ведро и продуховљено, што је протекло 55 година и што је по први пут у животу скроз одличан, све са самим петицама, које деца, школарци, иначе воле. Симболика броја 5 упућује на средиште, склад и равнотежу, као и на универзум и људски микрокосмос.13 Пошто је овај број удвојен он је и бескрајан и носи у себи нешто од савршенства и моћи песникових зрелих година и рођендана; јер је он помножио Сунце и године (365 х 55 = 20.075 свитања). Број пет овде може да симболизује и медитацију и песникову проверу код „чувених математичара“, али и живу покретачку снагу и многостраност. Тај број, најзад, оличава и пет чула и пет чулних облика материје, то јест, целокупност песниковог чулног света.14
И шта је за све то време од 20.075 дана, како су му срачунали чувени математичари, радио наш песник? И на то питање одговара у складу са оним што је проживљавао; а то се управо подудара са основама поетике књижевности за децу њему драгог Душана Радовића. За то време „био је здрав и прилично весео“,15 а здравље и веселост,16поред игре и игравости и јесу окосница поетике литературе за децу према „Законику“ Душана Радовића.
У наставку поменутог Уводног словца Мошо Одаловић аутопоетички открива како је као раноранилац, „дрвеном“ оловком, у кухињи, писао поезију за децу. Та појединост је занимљива са становишта стваралачког процеса. А у његовом песничком „случају“, све остало, па и школовање, чини му се неважним. И закључује да сву ту „прикупљену грађу“ током живота у многољудној породици, на косовским просторима претаче у стихове и дан данас док живи у историјски знаменитом Смедереву.

БОГОМДАНИ ПЕСНИК – ПОБОЖНОСТ КОЈА СЕ НЕ УЧИ
И О ЗАСТАРЕЛИМ ШКОЛСКИМ ПРОГРАМИМА

Мошо Одаловић је рођени песник, од постања, и то целим бићем. Сам каже да пише поезију за децу са онолико жара и дара, колико му је „Од Бога дато“.17 А рођени песници су, чини се, „потребнији свету него небо“ (Лихтенберг). Даровити песник Одаловић има будан дух, пријемчиву и самосвојну душу, развигорену машту, детињски несташну игравост, лирски осмишљену визуелност и сликовност, те ликовност (песме-слике-графике, визуелне флека-федер песме, песме столарије) и танану музикалност (фото-фоно песме брујаре). За разлику од оних који своју даровитост грдно плаћају несрећом што морају живети осамљено и подвојено од других, он живи пуним животом у бујичавој матици сваковрсних догађања, савладавајући силовите налете, ударе и усудну стихијност – снагом креације и поетском речју која је духом овладана. Одаловићева самородна даровитост напаја се соковима среће у животу, али и невољама и несрећама, здравим и веселим смислом за стваралачко надтрајавање наопакости света; а као и француски мислилац де Мисе сматра да је велико добро које памти и то што је понекад плакао.
Занимљиво је да Одаловић и на побожност гледа као и на даровитост која му је дата. У легенди испод фотографије „Никољданска радост“ записује да и побожности има онолико колико му је дато рођењем. „То не може да се научи“,18 тврди он. Свестан је да појединци који немају природну и урођену даровитост успевају понешто да створе и ураде захваљујући учењу и проучавању књижевности и уметности. Па, ипак, у поезији као и у побожности, скоро да је немогуће успети вештином, ако при том нема даровитости. То су поетичка начела која произилазе из природе и целине бића досадашњег стваралаштва Моша Одаловића. Јер за све детињски чисто, племенито и узносито, потребан је истински таленат као и љубав коју песник носи у себи и раскошно је дарује и расипа, зрачи то из његових стихова. Додајмо узгред да Одаловић ту не мисли на религију и веру у конфесионалном, већ у духовно–световном смислу вере узете као јединство и сагласје између погледа на свет и норме понашања која се остварује у свакодневном животу.19
Истакнимо овде да је Мошо Одаловић у завршном делу самоантологијског избора Педесет и пет песама, можда најуспешније лирски и цртачко-графички осликао прозно–поетску и визуелно поетичку мисао о цркви коју сматра најважнијом човековом кућом. „Ко иде у цркву, имаће Бога за помоћника себи“, исцртава и пише он са убеђењем да су црква и вера самосвојна поезија и оних непоетичних људи. Па наставља у сличном наративно–поетском, али дубље продуховљеном и одуховљеном смислу: „Ко не иде у цркву – нека иде код доктора. Можда му родитељи нису здрави“,20 закључује он суздржаном свешћу: да се вера и црква, као и Љубав, не могу наметнути и научити. Људи којима побожност и смисао за поетско није рођењем дата, тешко то могу да науче. „Обичаји су нешто друго, пише Одаловић правећи суптилну разлику између црквене вере, побожности и народних (етнолошких) и фолклорних обичаја. А опет, са друге стране, за невернике између цркве, вере и праве науке не постоји никакво сродство ни пријатељство па чак ни непријатељство: „оне живе на различитим звездама“, констатује Фридрих Ниче.
Свестан да човек само са школским образовањем, без друге шире и свестраније лектире, у основи није учен и образован, Мошо Одаловић је изградио специфичан однос према школи, студијама, учењу. А критички однос према застарелим програмским садржајима и школи, превазиђеним образовно–васпитним системом и наметнутим ђачким обавезама и тортури – учестале су теме његовог певања. Обрадован разноликим сазнањима која му је понудио „Шарени део“ дароване књиге о генију Николе Тесле,21 касније је записао: „Наљутио сам се на школу; као да ме својим програмом застрашивала“.22 Пренатрпани и оптерећени школски програми, нарочито у једном минулом периоду кад се Одаловић школовао, доиста су били преобимни и застрашујући. Били су углавном усмерени на стицање знања уз гомилање мноштва позитивистичких чињеница, али не и на подстицање и развијање способности ученика. Међутим, за поетику нашег песника по рођењу је битно мишљење да школе, ако унеколико и развијају способности ученика – оне их саме по себи не стварају. Дете се, као и песник, рађа са одређеним способностима које су важна и примордијална основа за досезање високих резултата и домашаја.
Поменута Одаловићева песничка љутња је потрајала дуже, како даље сам истиче, дајући и конкретан пример: „апсолвирао сам књижевност и побегао у тврду земљорадњу, на разочарење и тугу свих мојих“. Та његова љутња и застрашеност била је дубље мотивисана и можда повезана са најранијим доживљајем школе и неком врстом „школског затвора“. Јер у једној застарелој и превазиђеној концепцији школе и школства, заиста није најбољи онај школскообразовни систем који пружа само мноштво поука и голих чињеница, него онај који наше животе усклађује са свеопштим хуманим постојањем, како би рекао Тагора. Сазнања стечена у школи треба да створе основу за креативне животне акције и предузимљивост, те да истовремено буду елеменат усклађивања интелектуалног и моралног реда.
Протест и бунт против застареле школе која је у себи носила и понешто догматско и затворско, Одаловић изражава на оригиналан начин. Објављује групну фотографију-документ деце основношколског узраста са легендом насловљеном Школски затвор. И ту скреће пажњу на „важна“ подрумска врата која се виде под углом, а на којима је издвојен унук песникових учитеља. А онда у скоро стиховано преломљеној форми записује:
„У том подруму за огрев, без прозора и светла,
често сам туговао као затвореник!?
Затваран, уклањан са овога света,
само зато што сам играо „лопте“.
Страшно болно и понизно. Не могу да заборавим...“
Затвор је тешка казна и репресивна мера за изоловање преступника и криминалаца. Затварање детета у мрачан подрум, без прозора, са косим вратима без браве, била је драконска мера учитеља према основцу. То, без сумње, трауматично делује на младо биће и оставља трајне последице. Зато је разумљиво што је наш песник у раном детињству то веома болно доживео као понижење и уклањање са овога света.
За Одаловићев однос према школи и за његову поетику уопште значајно је то што у епохи радовићевске многопоштоване деце одлучно одбацује, иначе доста широко прихваћено начело да старије генерације, укључујући ту и неке учитеље – застрашујућим примерима могу деловати на младе, на децу и ученике. Уз то, наш песник је доста рано запазио да је велика, можда превелика слабост учитеља што се не сећају јасно и прецизно да су некада раније и сами били деца.
Из таквог стања духа и односа према школи проистекла је песма Волео бих. Песник ту изражава жељу да буде снажан и крупан „као онај дедин стог“, па да ухапси своју школу и да према њој буде „доста строг“. Он овде као да на известан начин продужава ону мисао отпора школском затвору. Том приликом се служи красним поређењем из руралне средине у којој је провео рано детињство; а у наредној строфи опет, употребљава метафору из истог амбијента:
„Волео бих да сам широк
један хектар и два ара;
на одмору,
кад сви виде,
да јој звизнем пар шамара!“
У наведеним стиховима се наставља својеврсна песникова побуна против застареле школе са подрумским затвором, непоштовања права детета и против крајње нехуманог односа према ученицима. Одаловић је то изразио на особен лирско–поетички начин, повезујући све то са бунтом превазиђених програмских концепција.
Оригиналном визуелно графички и фотографски уобличеном сликом старе рачунаљке Моша Одаловић се објект песмом-столаријом упечатљиво бори „против школског програма“. То је у полукружном облику и експлиците графички исписано око рачунаљке, са засенченом позадином. А негде при врху, у лучном делу је исписано: 10 х 10 = пуно. Док доле испод старинске рачунаљке, која је својеврсна објект песма, краснописом је означено: „Ако је 10 Х 10 = 100, много је! Учинимо све, да се смањи бар на 50!“.23 Ово „прекрајање“ рачунских законитости, уз констатације: много је, пуно је, и прецртавања 10 Х 10 = 100, такође је својеврстан вид отпора и сликовно конкретна метафора против устаљеног реда ствари, утврђених нумеричких односа, начела и школских конвенција сваке врсте; што се донекле може рећи и за: „Буков пањ; птицина кућа“, као и за песму столарију: „Колица за малог принца“.
За разлику од деце информатичке, компјутерске ере новијег времена, Мошо Одаловић за себе бележи да је „лампино дете“.24 И самоиронично записује да припада последњој генерацији: „табле и крижуље“. А онда узвикује: „Оловка и гумица – какав цивилизацијски напредак!“ Јер „лампино дете“ (реч је о гасној лампи), је живело у селу где је електрика стигла тек 1957, када му се уједанпут учинило да ће „све експлодирати од светлости!“ Светлост овде, поред осталог, симболизује зрачност и нови живот и својом „експлозијом“ разгони силе таме; она је за нашег песника сјај и радост и нека врста праисконског интелекта.
После свега тога уследио је нови цивилизацијски помак: у песникову животну средину стигло је „њено величанство“ хемијска оловка.25 Она овде у хуморно–ироничном смислу оличава нов цивилизацијски корак у односу на ђачке дрвене таблице и крижуље. После је дошла оловка, која је без пуњења могла да испише „10 километара“, како се онда говорило.
Као рођени песник Одаловић је имао критички однос према школи, јер му она, каква је била у време његовог формирања, није могла много помоћи, а понајмање у песничком послу. Зато је школовање сматрао неважним у свом „песничком случају“.26 За стваралачко усавршавање песничког погледа на свет и оних тананих унутрашњих осећања, доиста није најважније које је и колике школе неко похађао и колико је књига прочитао, већ какав је наук из њих понео и како је књиге читао и проучио. Враћајући се имагинативним моћима у своје детињство, он је „системом праћке“ како сам духовито каже, „повратном снагом ластика прикупљену грађу“ претакао у стихове,27 па то чини и данас. Он, као и многи писци за децу пре њега, на интензивно проживљено у детињству и на сав тај прикупљени „материјал“ гледа као на основну грађу за своје певање. И при том поетички доста прегледно показује да онај ко се не сећа свога детињства, или није у стању да се врати у те ране младалачке дане не може бити ваљан песник али ни добар васпитач и учитељ. Јер за васпитача и педагога, човек треба да буде рођен, као и за истинског и правог песника, знао је Одаловић по себи. А задатак школе, како ју је он схватао и разумео, јесте да духовно уздиже, да прочишћава и оплемењује нарави. Тај тежак и сложен посао на богаћењу унутрашњег света и живота требало би да почне од момента постизања пуније свести о себи.
Песници за децу, по мишљењу Моша Одаловића, имају ретку привилегију да враћајући се, системом праћке, у своје детињство, потроше и исцрпе, али им ипак све „остане у некој строфи, стиху“.28 Овај проживљени поетички став могао би се овако трансформисати: Песници љубави као и песници за децу, имају велику повластицу: да потроше детињство и живот на љубав, а све им то остане саденуто у неком стиху, строфи, певанији... према Одаловићу, код дечјег песника је то нешто посебно, „јер он има с ким да размењује сличице“. Метафора о размени сличица је одаловићска и визуелно сликовна, јер полази од животно–стварносне чињенице: да деца врло често сакупљају, а потом и размењују сличице, да би употпунили, увећали своји збирку, а дечји песник који ствара лирске слике и сличице истински је привилегован, јер може на свој начин нутрински визуелно да их размењује са најмлађима.
Овај лирско–сликовит и скоро програмско–поетички став Одаловић је оснажио, поспешио строфом – пропусницом из антологијске песме Баш лепо, која је својеврсна химна животу. И тако је показао да постоји склад између његове формулисане, експлицитне и примењене песничке поетике.
За формирање Одаловићеве песничке личности од значаја је и то што је поникао у многољудној породице. Бројне песничке слике и сличице прикупио је у породичном густишу: пет сестара и петорица браће. Испод прве и једине назови визуелне фото-песме коју објављује са именима својих најрођенијих, записује: „Боже, где смо то и како живели!? У ком веку“.29 Момчило, то јест Мошо, се на тој фотографији нешто чешка по глави. А онда напомиње да је нешто од тих сличица, ми додајемо: животно–поетских детаља, прикупио „као дечак, чобанин, или млади земљорадник, у суровим косовским небосклонима“. Овај песников исказ донекле објашњава присуство веома богате и разнолике фауне и флоре у његовој дечјој лирици. А песме о домаћим животињама, пре свега о кози, кокошкама, певцу и др. то потврђују. Красна Козја тужбалица настала је као јединствен песнички „одговор“ на закон који је таманио козе. Он и његово многобројно братство и сестринство, који је, можемо претпоставити, одрастало на врло здравом и хранљивом козјем млеку, сматрало је козе „сиротињским мајкама“. Зато је козама посветио једну можда понајлепшу тужно–насмешену песму у двостиху.
У овом ширем контексту углавном поетолошке природе само смо укратко назначили елементе који се односе на визуелне фото-песме, као и на песме-слике графике, краснопис и калиграфско, те на ликовно, цртачко и визуелно-симболичко. Лирско, цртачки-графичко, документарно фотографско и визуелно поетско су доминантни у Одаловићевом антологијском самоизбору. А само узгред помињемо његове визуелне флека-федер песме, објект песме-столарије и фото-фоно песме брујаре, којима треба посветити посебну пажњу у некој другој прилици.

ВИЗУЕЛИЗАЦИЈА У ЛИТЕРАТУРИ И ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА

Визуелизација у литератури има дужу предисторију. Увођење ликовно-графичких елемената, језичко-словних назнака, менталних слика, различитих схема, па и формула, значајно богати структуру, рељефност и уметничку изражајност. Поступци визуелизације подразумевају превођење словних, графичких и других низова у визуелне форме или структуре. Визуелизација знаковних, словних, логичких, математичких модела и схема је битна карактеристика визуелне поезије, спецификоване у лирском идеограму, аполинеровском калиграму, ропалику, конкретној поезији…
Пре но што се позабавимо визуелном поезијом скренимо укратко пажњу на видове визуелизације у литератури, на визуелну културу, као и на визуелну поезију Моша Одаловића, у евентуалном компаративном односу са неосигналистичким песмама за децу Мирољуба Тодоровића.
Визуелним се назива оно што се односи на видно и утиске примљене чулом вида, гледањем. Визуелни су они оптички догађаји који се тичу вида и перципирају се видом. Од латинске речи visualis, што значи – видни. „Оптички догађаји су физички догађаји светлости у неком простору…“, пише Шуваковић. Према њему присутна су три поретка визуелног у модерној култури: 1) први је одређен емпиријским виђењем објекта испред ока; 2) други чини да су формални услови стварања (…) и појављивања уметничког дела учинак могућности самог чина и догађаја виђења; 3) трећи је поредак фигуре, који Жан-Франсоа Лиотар назива матрица (matrix).
Време модернизма је период „доминантне визуелности, окулоцентризма или хегемоније визуелног над акустичким, тактилним, вербалним или трансцендентним…“
Џејмс Д. Херберт пише обимну студију под мало неуобичајеним насловом: Визуелна култура/визуелне студије.30 По њему сам термин „визуелна култура“ настао је у последње време и требало би „да обухвати све људске производе са наглашеним визуелним аспектом“. Ту спадају и они производи који у друштвеној пракси и стварности „не носе и м п р и м а т у р означење уметности“.31 А термин „визуелне студије“, према Херберту, погодно је име „за академску дисциплину која за предмет свог проучавања узима визуелну културу“.32 (На сличан начин Шуваковић пише о визуелним истраживањима која интердисциплинарно проучавају визуелне перцепције и визуелна обликовања).33
Визуелна култура/визуелне студије, по Херберту, морају се прихватити после „историјске и друштвене анализе хијерархије, чије се формирање генерисало (…)“ у односу према различитим артефактима. (Артефакт је вештачки (неприродно) направљена, створена, произведена рукотворина или означен предмет).34 Данас се проучавају визуелни артефакти не само у уметности, већ и изван ње. Уместо да све артефакте сведу на обичност „визуелног“, „визуелне студије третирају поље визуелног као место за испитивање друштвених механизама диференцијације“.
Визуелну културу Шуваковић шире именује као визуелним путем идентификовано окружење људске егзистенције. Визуелна култура је видљиви контекст или човеков свет створен његовим радом и деловањем. Она се заснива на визуелним осетилним појавама, запажањима, значењима, вредностима35 итд.
Према неким оценама, визуелна култура је постала саставни део медијске и популарне културе после 60-их година уласком и продором у јавни и приватни изглед и понашање.
Визуелна култура се у оквиру дисциплине антрополошких студија бави разматрањем универзалних проблема визуелности у људском друштву.
Визуелна култура се у домену дисциплина културних студија, бави проблемима визуелности у конституисању историјских и географских микро и макро друштава. Проучава расне, етничке, националне, генерацијске, професионалне визуелне идентитете. „Визуелна култура се као дисциплина културног проучавања бави односима индивидуалног и колективног визуелног стварања и рецепције“.36


ВИДОВИ ВИЗУЕЛНЕ ПОЕЗИЈЕ МОША ОДАЛОВИЋА

Визуелна поезија је експериментални облик неоавангардног и трансавангардног уметничко-поетског стваралаштва након 80-их и 90-их година XX века, који повезује интерсликовно и вербално, књижевно и ликовно, интертекстуално и алузивно-иконично, знаковно-симболичко и лирско-визуелно.37 Она при том користи различита средства и сваковрсне технике: од графичких захвата и боја, преко колажа и фотографија до летрасета, плаката и др. У настојању да оствари могућности општијег споразумевања, визуелна поезија успоставља узајамни однос између садржаја и визуелних представа и елемената, заснивајући своје деловање на споју оптичко-графичког и типографског, поспешујући тако већи степен комуникативности.
Песме-визуелно графичке представе, песме-слике, у текстуалном и интертекстуалном виду, у складу са одговарајућим садржајем, попримају фигурално-ликовни и композицијски облик и смисао. Поред фигуралних елемената, експресивних или геометријских форми, на пример, визуелна поезија је (осим миметичког и антимиметичког) упућена ка својеврсној апстракцији која је у приснијој вези са сличним настојањима у модерној и постмодерној графичкој уметности и сликарству, када слова писма бивају важан, понекад примордијални део креирања слике.38
Према неким немачким истраживачима и лексикографима, у овом погледу веома значајно место заузима и-песма, дадаисте Курта Швитерса, (а код нас зенитисте Љубомира Мицића, додајемо ми). У случају поменуте Швитерсове песме су, једно слово и упутство за његово писање („цртица и изнад ње тачкица“) уздигнути до програмске парадигме.
Полазећи од ставова Мишка Шуваковића, врсног теоретичара уметности, Тања Поповић, визуелну поезију у ширем смислу, именује као особен облик изражавања који је проистекао из: 1) вербалних записа у којима је визуелно-сликовни карактер текста надређен значењском; 2) знаковних структура аналогних идеографском писму или пак неком другом знаковном систему магијских, алхемијских, математичких, логичких и других својстава; 3) произвољних, алеаторних, или појединачних, самоутврђених правила заснованих на визуелним структурама, које проистичу из креативног поетског деловања и мишљења.39
Умења оца Тодора Одаловића (1911-1993), који је дању40 био земљорадник, ноћу столар, како сликовито и помало космичко-симболички бележи Мошо испод очеве фотографије, била су веома разноврсна, универзална и многострана, као и самог песника. Умео је да направи запрежна кола, полази визуелни фото-песник од оног што је најсложеније, стављајући скоро у први план очеве веште руке, па до вретена и ковчега,41 уз назнаку: моји снимци.
И сам песник Мошо има занатски веома веште руке и још вичнији, богатији и узноситији стваралачки дух у домену најразличитијих уметности, посебно визуелних, аудио-визуелних, сценско-рецитаторских, водитељских, неимарских и многих других. Од оца и мајке наследио је пуно тога што је садржано у његовом генетском запису. Проучавања његове породице и песника лично, са становишта психолошке генетике показала би снажан утицај наследних фактора на психолошке особине, на уметничко-занатско, песничко-стваралачко и визуелно-естетско деловање и понашање. Генетско-структуралистичка истраживања родитељског и његовог сваковрсног умења открила би много тога неочекиваног не само код овог песника већ и код породице која несумњиво има доста изразите психичке особине и карактеристике.
Знаменити, такође полифони уметник Перо Зубац надахнуто пише о овом богомданом лиричару и његовој пуној посвећености списатељском послу, који има скоро обредни смисао. Он указује на сложен спој унеколико култне посвећености поезији за децу и деликатног односа са универзалним уметничким даром Моша Одаловића. То обредно-стваралачко овог „кухињског песника“, како се помало самоиронично именује, је читав мали систем веровања и неких личних ритуала посвећених креативном чину. Одаловићево назови обредно-ритуално се операционализује кроз понашање једне врсте кухињског народа одговарајућег кафенисања, те узгредно певушаве вербализације и цртачко-ликовне, словно-типографске и друге сличне визуелизације. Основни смисао те обредне посвећености певању, сликању речима, цртежу, фотосу, осликаној књизи је у вишесмерном и скоро магијском уметничком потврђивању, и богомданости инспирисаног креативног духа у делатном поступку. Из тог чудесног споја проистекле су, према Перу Зупцу, Одаловићеве „прелепе резбарије, слике, уметничка столарија, уметничка фотографија, илустрације песама, осликавање књиге…“ Ту Зубац посебно издваја Завичајни буквар, за који каже да ће можда бити књига будућности и обавезна лектира у школама, „кад одрасли дорасту до прага сазнавања лепоте и истинских вредности у нашем литерарном стваралаштву, посвећеном деци и младима“.42
Сваковрсна умења оца Тодора, поједностављено речено, „пресликала“ су се на вишем и суптилнијем нивоу у креативном бићу и природи Моша Одаловића. Он као снажна уметничка личност и појава скоро увек ствара нешто ново и оригинално; жанровски обогаћујући стваралаштво за младе новим обликотворним моделима. У основи његовог уметничког рада и деловања присутне су неке универзалне структуре које нуде кључ за многоврсно стваралачко умеће, али и за разумевање и тумачење сличних вештина и појава. А вредности које изворно обликује поседују висок степен продорности и пријемчивости, па су због тога на известан начин потенцијално универзалне.
Мошо Одаловић као изузетно модеран песник креће од смелих и превратничких продора и захвата Душана Радовића, чини нови искорак ка авангардним стремљењима, и иде још даље у визуелно-поетском и неоавангардном смеру. Пошто је са ликовно-графичком и вербално-знаковном посветом за осамдесет година од рођења Радовића, уобличио један вид и своје визуелне поетике, Одаловић је жанровски одважно и уметнички понесено створио својеврсне: фото песме, песме-слике графике, песме осликане књиге („Завичајни буквар“), визуелне флека-федер песме, објект-песме-столарије, визуелно-вертикалне форма песме, фото-фоно песме – брујаре. Све оне би се могле и другачије жанровски разврстати и именовати, већ према структурално-поетичким и обликотворним погледима истраживача. – Овом приликом ћемо се укратко осврнути само на поједине назначене жанровске облике.
Иза насловне стране, у засенченом кругу, уклопљеном на средини стране, исцртаним словним ознакама, одаловићевским краснописом, са графички издуженим линијама, које се понегде искошено продужавају, оштро секу и уплићу, исписано је:

Избор песама
и ликовно
Украшавање
--- Мошо Одаловић---

А изнад, према средишњем делу, је краћа полукружна црта са два врапчића; они чуче и на продуженој црти слова ћ, као и у доњем делу завијутка слова д. У средишњем делу књиге је својеврсна визуелна песма, на лепо означеном свитку, са исписаним словним знацима и красно нумерички исцртаним бројевима 55, са назнаком „за сваки случај, преброј врапце, који су се расцвркутали по целој песми“–слици, понајвише у полукружно жичастим деловима бројева. А на корици књиге, позади, је колорисана песма И, на крају, у којој се, за врапце каже:

„Они су
најлепши
човечуљци
на свету!“

Ова слова су бордо обојена и уклопљена у контекст фолклорних народних веровања да „бели лукац“ чува „од зла и нечастивих сила“. Најзад, врапци су наглашено присутни на скоро свакој песми-слици, укључујући и манифестну посвету Душану Радовићу, на прамичцима његових зализака и на цртици којом се завршавају назнаке његовог жакета.
То „цвркутаво“ присуство врабаца у овој збирци, упућује нас да се позабавимо симболиком ове птице.
Иза веома сликовито и графички симболично исцртаног кључа, са наресцима на две стране, и главучасто, полуокато уобличеног горњег дела, за држање, још уклопљеног у неку врсту полуцитрастог, пругастог оквира, и геометријски кружног засенчења, налази се једна врста фото-песме. Испод је записана лирски осмишљена легенда:

Ево мени малишана;
ОТВОРЕНО са свих страна

То је у пуном сагласју са лепо исликаном корицом: 55 песама, у поднаслову За децу, наравно, што ће рећи и за м а л и ш а н е. А та фото-песма руинираних врата, са неколико пречага уздуж и попреко, и поломљеним бочним правоугаоним застакљењима, опалом и испуцалом беличастом фарбом, са грфизмом природно-апстрактних исцртавања „зубом“ времена, - отварају и затварају, закључавају, вишесмерно јубиларско-програмски уобличену књигу.
При отварању књиге, кроз поломљена, бочна, правоугаона окна, вире две дечје главице, у сучељењу са девојчицом, фотографисаном с леђа, тако што јој се бујни црнокоси реп спушта до струка. Тај црни реп, са траком-„ружом“ на потиљку, неједнако полови тело девојчице, како то чини и њена косата глава са средишњим делом целовитијег окна, на коме дистонира бела мрља одсева у горњем тамновитом делу. Песник је у легенди, увећаним словним знацима, апострофирао реч о т в о р е н о. И доиста, ту је пуно тога о т в о р е н о, али у правоугаоним тамним плохама. Та крајње суморна, скоро сасвим руинирана кућна врата, изнутра, отварају две љупке дечје главице, иза пречага.
На самом крају збирке су та иста врата у виду фото-песме, снимљена из приближно истог угла, са нешто светлијом надстрешницом и беличасто прозуклим сенкама са бочне, леве стране. Сучелице вратима сада је, уместо девојчице, старица мајка у дубокој црнини, са пруженом белом надланицом кроз поломљен стакласти део, с десне стране. Испод фото-песме је гласовита песникова порука, овога пута, болдована; са датумом снимка.

Закључај књигу, мајко…
(снимио 26.VIII 2001)

ЗАКЉУЧАК

Овде смо захватили важније видове поетике Моша Одаловића и указали на неке особености његовог стваралаштва за децу, истичући тај нови и самосвојни песнички глас, уз визуелно-поетичку оданост Душаново-радовићском з а к о н и к у. У средишту наших интересовања била су песникова неоавангардна стремљења, посебно његова фото визуелна поезија као и видови визуелизације у литератури. Овом приликом смо из веће студије издвојили фрагмент о обликотворном разврставању, ликовно-графичким и визуелним фото-песмама које отварају и затварају књигу Педесет и пет песама Моша Одаловића.



ИЗВОРИ

Мошо Одаловић, Педесет пет песама, - (избор песама и ликовно украшавање) Мошо Одаловић. – Смедерево: МФП „Смедеревска песничка јесен“, 2002.
Драгутин Огњановић, Звездано јато – Читанка књижевности за децу и студенте учитељских факултета, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.
Мирољуб Тодоровић, Поетика сигнализма, Просвета, Београд, 2003.
Љубиша Јоцић, Огледи о сигнализму, ИПА „Мирослав“, Београд, 1994.

ЛИТЕРАТУРА

Херберт (2004): Џејмс Д. Херберт, Визуелна култура/визуелне студије, у књизи „Критички термини историје уметности“, приредили Роберт С. Нелсон и Ричард Шаф, Нови Сад: Светови.
Шуваковић (2005): Мишко Шуваковић, Појмовник сувремене умјетности, Загреб.
Павловић (2002): Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Београд: Просвета.
Рохов (2008): Кристијан Рохов, Визуелна поезија, у „Лексикону савремене културе (Теме и теорије, облици и категорије…)“, Београд: Плато.
Поповић (2007): Тања Поповић, Речник књижевних термина, Београд: Логос, Арт.
Петровић (2002): Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет у Врању.