ПрологПојам интелектуалца је у савременом свету постао веома растегљив, па данас свако са факултетском дипломом сматра да с пуним правом може да се удене у њега.
Но и поред потпуне девалвације тог појма, којим су некад могли да се подиче само најизузетнији умови друштва, властодршци знају да су интелектуалци веома значајна полуга власти и на сваки начин настоје да их потчине себи и претворе у своје слуге.
То најбоље показује раздобље комунистичке владавине у Југославији и Србији.
Комунисти су још за време грађанског рата вршили ликвидације грађанских интелектуалаца, видећи у њима своје најогорченије непријатеље, способне да разобличе њихову идеологију и политичку праксу. Те ликвидације постале су масовне и систематске одмах након тзв. ослобођења, тако да је Србија остала без интелигенције. Један њен део је побијен, или је завршио у тамницама, лишен грађанских права и тзв. српске националне части, што је значило одузимање имовине и онемогућавање учешћа у јавном животу. Велик део је емигрирао и више се никад није вратио у опустошену отаџбину. А они који су избегли санкције, добровољно су се уклонили „с очију“ новој власти, не желећи да се стави у њену службу, срећни што су избегли оно најгоре.
Као и све раније власти, и комунисти су добро знали да, противно својем јавном декларисању, без интелектуалаца и образованих људи нема управљања државом и да необразовани не могу заменити побијене, прогнане или ућуткане интелектуалце. Да ће државом владати радници и нешколовани пролетери, била је само прича за народ. Комунистички режим је „испод жита“ све чинио да у своје редове увуче бар део грађанских интелектуалаца и да их преобрати у заговорнике Марксове и Лењинове идеологије, односно у пропагаторе комунистичке диктатуре. „Конвертити“ су, заузврат, од режима добијали различите привилегије – почев од „тачкица“ за храну, огрев, одећу, па до добрих хонорара, радних места и станова, функционерских положаја, високих признања и слично.
Судбину „конвертита“ можда најбоље показује пример књижевника и угледног интелектуалца, потоњег нобеловца, Иве Андрића. За разлику од левичара Крлеже, Андрић је био грађански оријентисан интелектуалац, антикомуниста и високи чиновник Краљевине Југославије. 1942. године упутио је писмо Дражи Михаиловићу, у којем од њега тражи да се оштрије обрачуна с комунистима. Само две године касније, будућег нобеловца срећемо како по читавој Југославији агитује за комунистички режим и убеђује народ у „исправност Титовог и Стаљиновог пута“. Заузврат, Андрић је постао председник Савеза књижевника Југославије, одликован је Орденом заслуга за народ и уживао је све привилегије које су имали високи режимски функционери. Још увек је непознато да ли је на Андрића вршен притисак да „окрене ћурак наопако“, или је он сам проценио да је пробитачније бити на страни победника, што је јавно признао његов колега по перу Вељко Петровић.
„Преузимање“ грађанских интелектуалаца ипак је било само нужно зло. Режим вероватно никад није до краја поверовао у лојалност „конвертита“ и помало је, нажалост без разлога, зазирао од њих. Због тога је изградио стратегију стварања сопствених интелектуалаца, које је школовао и обликовао од малих ногу. Та стратегија показала се као далековида и веома делотворна. Тако се већ крајем педесетих и почетком шездесетих година на јавној сцени појављују млади, школовани интелектуалци (Милан Вукос, Првослав Ралић, Брана Милошевић, да поменем само неке), који на стручном, а не само на идеолошком плану, могу равноправно да се носе и са најсложенијим теоријским проблемима социологије, филозофије, уметности.
Оне нешколоване и сирове послератне револуционаре у шињелима и кожним капутима, какве су фаворизовали Радован Зоговић (у уметничкој критици) и Милош Минић (у правосуђу), и који су и на теоријске проблеме гледали из стрељачког строја и преко мушице („Машино, машинко моја...“), заменили су школовани браниоци режима. Циљ је и једним и другима био исти, само су им методи били различити.
Сви ауторитарни режими зазиру од интелектуалаца, па је то важило и за комунистички. Због тога је режим у Србији и Југославији прибегао још једном, превентивном, удаљавању независних интелектуалаца из јавног живота. Наиме, велик број интелектуалаца, да би колико-толико сачувао лични интегритет и избегао евентуалне репресије, избегавао је политику и бавио се ужом струком. Но, опредељење режима било је: ко није с нама, тај је против нас. Чак и оне који су се клонили политике требало је удаљити са истакнутијих места и потиснути на маргину струке и јавног живота.
Тако је у Србији дошло до потпуне девалвације појма интелектуалца. Држећи се истог начела који доводи до девалвације у монетарној политици, режим је почео да „штанцује“ интелектуалце – професоре, магистре, докторе наука, академике.
Круном школовања проглашено је „школовање уз рад“. Предност у запошљавању и прављењу каријере имали су не они који су редовним школовањем дошли до дипломе и звања, него стручњаци новог типа – који су диплому стекли радећи у производној хали и формално излазећи на испите на неком од новоотворених виших школа и факултета специјализованих за „штанцовање“ нових „интелектуалаца“. Малтене у сваком граду отварани су нови факултети или „истурена одељења“ угледних високошколских установа. И најтежи испити ту су полагани као од шале, а магистарске и докторске титуле доносили су радови који ни на једном озбиљнијем факултету не би прошли ни као семинарске вежбе. Власник овакве дипломе имао је бољи третман него дипломац најугледнијег факултета или стручњак светског гласа.
Србија је за неколико година преплављена магистрима и докторима наука, који су потпуно девалвирали и те титуле и релативизовали углед и значај високошколског образовања. А управо такви „интелектуалци“ су заузели сва кључна места у политичком, јавном, научном, уметничком животу и они су обликовали уметнички, културни и јавни живот. Они су прописивали „правила понашања“, они су установљавали вредности и сваком појединцу, према његовој послушности, кројили и стручну и личну судбину.
У таквом стању, боље рећи у таквим траљама, Србија је дочекала слом комунизма и раздобље тзв. транзиције.
Какво је стање деценију касније?
Комунизма је привидно нестало, већина комуниста и режимских функционера већ одавно је у другим, углавном демократским странкама. Многи од њих су данас истакнути борци за демократију и људска права, а углавном сви скрушени и побожни верници.
Пошто свако најбоље познаје стање у својој струци, претпостављам да ћу и ја бити најубедљивији ако изречену суморну констатацију илуструјем стањем у књижевности и књижевном животу.
Ту се баш ништа није променило од времена комунизма. Стање је можда и горе, јер су некадашњи партијски комитети прерасли у веома моћне кланове и интересне групе, који своје позиције и привилегије стечене служењем једном режиму данас штите према начелима мафије или тајних интересних група.
Некадашњи комунистички интелектуалци су се потрудили да благовремено одаберу и формирају своје наследнике и они данас беспрекорно примењују лекцију научену у младости – било да су наставници у школама и на факултетима, било да су новинари, уредници књижевних или информативних публикација и новина, било да су критичари, чланови жирија и разних институција. Погледајмо школску лектиру и програме језикословних факултета. Прелистајмо културне рубрике дневних листова. Прочитајмо понеку књижњевну критику и видимо које вредности бране данашња угледна критичарска имена. На крају, видимо који су „ауторитети“ у оптицају данас, а који су била пре десет, петнаест, двадесет година.
И запитајмо се: да ли је ико од тих институционализованих интелектуалаца игде и икада покушао да преиспита вредности које је у књижевности успоставио комунизам и његови књижевни „зналци“. Да ли је ико од њих покушао да прочита Миру Алечковић, Антонија Исаковића, Добрицу Ћосића и да одговори на питање треба ли генерације младих да се и даље васпитавају на таквим делима и да слушају како су у питању уметничка дела, а не пропагандни материјал заоденут у књижевно рухо..
Без поновног вредновања литературе, уметности и свих других области стваралаштва, нема стварних промена, нема истинског преображаја друштва, о којем толико сви говоримо. Интелектуалци су, нажалост, за њих најмање спремни. А њихову неспремност подржава и садашња власт (коју чине све сами доктори наука и „интелектуалци“), која ни једном није поменула неопходност ревалоризације свих вредности које је оставио комунистички режим.
Нажалост, стање у књижевности није изузетак, него је парадигма и за остале области уметности и културе, науке, и јавног живота у најширем значењу ове речи.
Надам се да сам овим кратким излагањем показао да се променама набоље не можемо надати и да су највећа препрека таквим променама управо они који би требало да их покрећу – интелектуалци.
Но и поред потпуне девалвације тог појма, којим су некад могли да се подиче само најизузетнији умови друштва, властодршци знају да су интелектуалци веома значајна полуга власти и на сваки начин настоје да их потчине себи и претворе у своје слуге.
То најбоље показује раздобље комунистичке владавине у Југославији и Србији.
Комунисти су још за време грађанског рата вршили ликвидације грађанских интелектуалаца, видећи у њима своје најогорченије непријатеље, способне да разобличе њихову идеологију и политичку праксу. Те ликвидације постале су масовне и систематске одмах након тзв. ослобођења, тако да је Србија остала без интелигенције. Један њен део је побијен, или је завршио у тамницама, лишен грађанских права и тзв. српске националне части, што је значило одузимање имовине и онемогућавање учешћа у јавном животу. Велик део је емигрирао и више се никад није вратио у опустошену отаџбину. А они који су избегли санкције, добровољно су се уклонили „с очију“ новој власти, не желећи да се стави у њену службу, срећни што су избегли оно најгоре.
Као и све раније власти, и комунисти су добро знали да, противно својем јавном декларисању, без интелектуалаца и образованих људи нема управљања државом и да необразовани не могу заменити побијене, прогнане или ућуткане интелектуалце. Да ће државом владати радници и нешколовани пролетери, била је само прича за народ. Комунистички режим је „испод жита“ све чинио да у своје редове увуче бар део грађанских интелектуалаца и да их преобрати у заговорнике Марксове и Лењинове идеологије, односно у пропагаторе комунистичке диктатуре. „Конвертити“ су, заузврат, од режима добијали различите привилегије – почев од „тачкица“ за храну, огрев, одећу, па до добрих хонорара, радних места и станова, функционерских положаја, високих признања и слично.
Судбину „конвертита“ можда најбоље показује пример књижевника и угледног интелектуалца, потоњег нобеловца, Иве Андрића. За разлику од левичара Крлеже, Андрић је био грађански оријентисан интелектуалац, антикомуниста и високи чиновник Краљевине Југославије. 1942. године упутио је писмо Дражи Михаиловићу, у којем од њега тражи да се оштрије обрачуна с комунистима. Само две године касније, будућег нобеловца срећемо како по читавој Југославији агитује за комунистички режим и убеђује народ у „исправност Титовог и Стаљиновог пута“. Заузврат, Андрић је постао председник Савеза књижевника Југославије, одликован је Орденом заслуга за народ и уживао је све привилегије које су имали високи режимски функционери. Још увек је непознато да ли је на Андрића вршен притисак да „окрене ћурак наопако“, или је он сам проценио да је пробитачније бити на страни победника, што је јавно признао његов колега по перу Вељко Петровић.
„Преузимање“ грађанских интелектуалаца ипак је било само нужно зло. Режим вероватно никад није до краја поверовао у лојалност „конвертита“ и помало је, нажалост без разлога, зазирао од њих. Због тога је изградио стратегију стварања сопствених интелектуалаца, које је школовао и обликовао од малих ногу. Та стратегија показала се као далековида и веома делотворна. Тако се већ крајем педесетих и почетком шездесетих година на јавној сцени појављују млади, школовани интелектуалци (Милан Вукос, Првослав Ралић, Брана Милошевић, да поменем само неке), који на стручном, а не само на идеолошком плану, могу равноправно да се носе и са најсложенијим теоријским проблемима социологије, филозофије, уметности.
Оне нешколоване и сирове послератне револуционаре у шињелима и кожним капутима, какве су фаворизовали Радован Зоговић (у уметничкој критици) и Милош Минић (у правосуђу), и који су и на теоријске проблеме гледали из стрељачког строја и преко мушице („Машино, машинко моја...“), заменили су школовани браниоци режима. Циљ је и једним и другима био исти, само су им методи били различити.
Сви ауторитарни режими зазиру од интелектуалаца, па је то важило и за комунистички. Због тога је режим у Србији и Југославији прибегао још једном, превентивном, удаљавању независних интелектуалаца из јавног живота. Наиме, велик број интелектуалаца, да би колико-толико сачувао лични интегритет и избегао евентуалне репресије, избегавао је политику и бавио се ужом струком. Но, опредељење режима било је: ко није с нама, тај је против нас. Чак и оне који су се клонили политике требало је удаљити са истакнутијих места и потиснути на маргину струке и јавног живота.
Тако је у Србији дошло до потпуне девалвације појма интелектуалца. Држећи се истог начела који доводи до девалвације у монетарној политици, режим је почео да „штанцује“ интелектуалце – професоре, магистре, докторе наука, академике.
Круном школовања проглашено је „школовање уз рад“. Предност у запошљавању и прављењу каријере имали су не они који су редовним школовањем дошли до дипломе и звања, него стручњаци новог типа – који су диплому стекли радећи у производној хали и формално излазећи на испите на неком од новоотворених виших школа и факултета специјализованих за „штанцовање“ нових „интелектуалаца“. Малтене у сваком граду отварани су нови факултети или „истурена одељења“ угледних високошколских установа. И најтежи испити ту су полагани као од шале, а магистарске и докторске титуле доносили су радови који ни на једном озбиљнијем факултету не би прошли ни као семинарске вежбе. Власник овакве дипломе имао је бољи третман него дипломац најугледнијег факултета или стручњак светског гласа.
Србија је за неколико година преплављена магистрима и докторима наука, који су потпуно девалвирали и те титуле и релативизовали углед и значај високошколског образовања. А управо такви „интелектуалци“ су заузели сва кључна места у политичком, јавном, научном, уметничком животу и они су обликовали уметнички, културни и јавни живот. Они су прописивали „правила понашања“, они су установљавали вредности и сваком појединцу, према његовој послушности, кројили и стручну и личну судбину.
У таквом стању, боље рећи у таквим траљама, Србија је дочекала слом комунизма и раздобље тзв. транзиције.
Епилог
Какво је стање деценију касније?
Комунизма је привидно нестало, већина комуниста и режимских функционера већ одавно је у другим, углавном демократским странкама. Многи од њих су данас истакнути борци за демократију и људска права, а углавном сви скрушени и побожни верници.
Пошто свако најбоље познаје стање у својој струци, претпостављам да ћу и ја бити најубедљивији ако изречену суморну констатацију илуструјем стањем у књижевности и књижевном животу.
Ту се баш ништа није променило од времена комунизма. Стање је можда и горе, јер су некадашњи партијски комитети прерасли у веома моћне кланове и интересне групе, који своје позиције и привилегије стечене служењем једном режиму данас штите према начелима мафије или тајних интересних група.
Некадашњи комунистички интелектуалци су се потрудили да благовремено одаберу и формирају своје наследнике и они данас беспрекорно примењују лекцију научену у младости – било да су наставници у школама и на факултетима, било да су новинари, уредници књижевних или информативних публикација и новина, било да су критичари, чланови жирија и разних институција. Погледајмо школску лектиру и програме језикословних факултета. Прелистајмо културне рубрике дневних листова. Прочитајмо понеку књижњевну критику и видимо које вредности бране данашња угледна критичарска имена. На крају, видимо који су „ауторитети“ у оптицају данас, а који су била пре десет, петнаест, двадесет година.
И запитајмо се: да ли је ико од тих институционализованих интелектуалаца игде и икада покушао да преиспита вредности које је у књижевности успоставио комунизам и његови књижевни „зналци“. Да ли је ико од њих покушао да прочита Миру Алечковић, Антонија Исаковића, Добрицу Ћосића и да одговори на питање треба ли генерације младих да се и даље васпитавају на таквим делима и да слушају како су у питању уметничка дела, а не пропагандни материјал заоденут у књижевно рухо..
Без поновног вредновања литературе, уметности и свих других области стваралаштва, нема стварних промена, нема истинског преображаја друштва, о којем толико сви говоримо. Интелектуалци су, нажалост, за њих најмање спремни. А њихову неспремност подржава и садашња власт (коју чине све сами доктори наука и „интелектуалци“), која ни једном није поменула неопходност ревалоризације свих вредности које је оставио комунистички режим.
Нажалост, стање у књижевности није изузетак, него је парадигма и за остале области уметности и културе, науке, и јавног живота у најширем значењу ове речи.
Надам се да сам овим кратким излагањем показао да се променама набоље не можемо надати и да су највећа препрека таквим променама управо они који би требало да их покрећу – интелектуалци.
(Саопштење прочитано на „Кикиндским сусретима“ 2004. године)
Нема коментара:
Постави коментар