Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 6 I 7

Пошто сам заокружио садашњост Јужне Србије, направио Јужносрбијански круг кредом, остало ми је да се вратим у историју ове регије, не бих ли њоме објаснио њену савременост. Историја је учитељица живота.
Све књиге првог циклуса имају тачку гледишта у садашњости. Испричане су из угла њиховог настајања, па иако свака има своју повест, не могу се назвати историјским. Историјска литература подразумева померање тачке гледишта у време збивања описаних догађаја. То је значило да сам историју Јужне Србије морао да испричам из угла њеног дешавања, а то је налагало враћање сказаљки времеплова у прошлост. При том сам морао да одредим време које те сказаљке показују.
Приликом конципирања и стварања циклуса СРБИЈА НА ЈУГУ имао сам бар две дилеме: прву, историјску, да се определим које време да узмем као полазиште историје Јужне Србије, и другу, књижевну, како да ту историју испричам.
Чињеница је да је Српска држава настала на југу. Први прави творац те државе Стеван Немања имао је своју жупанију у Топлици, са седиштем у месту које се називало Топлице, затим Беле Цркве, на крају Куршумлија (турски назив, Турци су од лима са Немањине задужбине лили куршуме). Велики жупан Немања је свакако идеју о држави зачео у Топлици, а државу је формирао нешто западније на обали Ибра. Та немањићка Србија трајаће три века и биће једна од најпросперитетнијих европских држава. Јужна Србија (са Косовом) била је средиште те државе. Падом немањићке Србије настао је велики мрак у српској историји, а прво светло је запаљено великим народним устанком на Северу Србије, Првим српским устанком, под Карађорђем. Нема сумње да модерна српска историја почиње овим устанком. Ја сам се определио за ову солуцију, описао сам историју Србије на Југу која је почела дешавањима на Северу, што значи да сам описао два века српске историје и државе на Југу Србије, започетих дешавањима 1804. године и трајућих до данашњих дана.
Главни проблем који има писац историјске литературе тиче се јунака те литературе. Као парадигму могу да узмем Лава Толстоја и Добрицу Ћосића. Оба ова писца су комбиновала своје фиктивне јунаке и историјске личности. Толстој је у "Рату и миру" описао Руско-француски рат 1812. године, Наполеонов поход на Русију, кроз измишљене племићске породице Ростових и Болконских, али и кроз стварну личност генерала Кутузова. Носилац Толстојеве филозофије историје Пјер Безухов такође је фиктивна личност. Ћосић је у "Времену смрти" применио исти поступак као Толстој: описао Српско-аустријски рат 1914/15 године кроз фиктивне Катиће и Дачиће, али и постојећег војводу Живојина Мишића. И носилац Ћосићеве филозофије историје Вукашин Катић измишљена је личност.
Поставио сам себи питање: могу ли да идем тим путем, ма колико он био књижевно легитиман и дао високи домет? Одговор је био да за мене у том проседеу нема места, да морам да измислим нешто ново што претходни писци историјских романа нису претерано експлоатисали. Тако је настала моја документарна историјска проза, базирана на историјским докуметима и личним коментарима; пустио сам историјске личности да говоре њима самима, ја сам као историчар сместио њихова казивања у историјске оквире. Држим да је то мој допринос историјској литератури: комбинација писца и историчара.
Тек кад сам решио ове дилеме могао сам да обликујем циклус СРБИЈА НА ЈУГУ.

1. ВОЈВОДА ОД ЛЕСКОВЦА

Овај роман сам написао 1992/93. године у Сремчици, а објавио сам га 1994. године у Новом Саду. Са њим се поновила иста прича као са "Браћом Југовићима..." Опет телефон, опет Милорад Грујић. - Прочитао сам у НИН-у да пишеш нови роман? Да ли ти треба издавач? Да ли ми треба издавач?! -Знам, кажем, али Књижевна заједница Новог Сада је пропала, а ти вше ниси издавач. - Ко ти је то рекао. КЗ је отишла под стечај, а ја сам сад директор Матице српске. Тражим тај твој нови рукопис!
Нови рукопис је био "Војвода од Лесковца". Како је настао?
Као што је познато, Јужна Србија није узела учешће у српским устанцима почетком Деветнаестог века. Наиме, земља коју сам историјски фиксирао остала је под турском управом 74 године дуже од Шумадије. Обично се то узима као њен историјски фатум који није дуго могла да превазиђе кад је постала део Српске државе. При том се занемарује чињеница да су у устанцима учествовали многобројни добровољци из јужних крајева, од којих је свакако најпознатији био Илија Петровић Стреља, који је командовао њиховим пуком. Стреља се борио и под Карађорђем и под Милошем и знатно допринео српсдкој ствари у устанцима.
О Стрељи сам нашао у "Поменику знаменитих људи у српског народа новијег доба" Милана Ђ. Милићевића. Један од најзначајнијих српских историчара и писаца друге половине Деветнаестог века, Милан Ђ. Милићевић је разговарао са преживелим устаницима и забележио драгоцене податке о догађајима тог времена. Каже да је за Стрељу први пут чуо 1852. године кад је био учитељ у Топлоли и бележио казивања старешине Карађорђеве гарде Петра Јокића о борбама на јужном сектору. Касније, кад су јужни крајеви припојени матици Србији, Милићевић је чуо од Сретена Поповића, који је први путовао у новослобођене крајеве, да у Власотинцу има неки старац кога зову Цека Власотинчанин који зна да приповеда о Стрељином војевању. Кад је Милићевић приспео у Власотинце 1880. године Цека је имао 110 година, али је писцу "Поменика..." веома јасно и убедљиво реконструисао трељина времена. На основу тих казивања, Милићевић је написао јединицу о Стрељи у "Поменику..."
Ја сам у "Војводи од Лесковца" оживео њихов дијалог и преточио га у роман. При том је радња романа испричана из угла питача и казивача који говоре својим језиком: Милићевић лепим Вуковим говором, а Цека локалним јужноморавским наречјем. Говор писца сам скинуо из "Поменика..." а говор приповедача сам познавао као говор моје бабе. Лингвистички формулисано, писац говори новоштокавским а приповедач староштокавским српским језиком. Оба говора се могу узети као народни, пишчев са западне а приповедачев са јужне стране. Први говор је промовисан у званичан књижевни језик а други је остао у дијалекту.
Држим да се "Војвода од Лесковца" знатно разликује од других историјских романа јер настоји да демитизује националну историју.
Иначе, роман није примљен у крају који описује. Тако, у Лесковцу није било његове промоције, као ни у другим јужносрбијанским градовима. Лесковачко Народно позориште је одбило драматизацију коју је начинио Душан Михаиловић.
Речју, Јужна Србија није хтела свога писца.

2. ЦРНИ ДАНИ РАКЕ ДРАИНЦА

Овај роман сам скицирао још у Куршумлији а уобличио сам га 1996/97. године у Сремчици. Објавио сам га у приватној издавачкој кући Стубови културе Предрага Марковића 1997. године. Власник предузећа ми је роман затражио.
У историографији је познато да је грађански рат српског народа у окупираној Југославији 1941/45. године започет у Топлици већ у септембру 1941. године. Ортужани сукоб између партизана и четника Косте Пећанца одиграо се у селу Сварчу 16. септембра 1941. године. Пре тога су партизани, под командом Ратка Павловића Ћићка, напали неке жандармеријске станице, као ону у Великој Плани, на Велику госпојину 28. августа. Партизани су спаљивали општимску архову и црквене књиге, ваљда да би показали да у њиховој комунистичкиј држави неће остати ништа од старог система. Иначе, четнички војвода Коста Пећанац се одметнуо на Соколовицу већ крајем априла, а партизани су постројили свој одред у порти манастира Ајдановац 3. августа 1941. године. Историографи се не слажу ко је кога напао у Сварчу. Комунистички историчари тврде да су четници блачког војводе Попа Мике напали партизане док су држали митинг у Сварчу, четнички да су партизани поставили заседу четницима и десетковали их.
После тога је дошло до великих сукоба између ове две формације, који су кулминирали у борбама на Пасјачи од 12. до 14. окотбра. Грађански рат у Топлици више није могао да се заустави. За то време су у Западној Србији партизани и четници, они под командом Драже Михаиловића, сарађивали и заједнички срварали слободну територију. Крајем новембра ће се и та сарадња завршити сукобом који је прерастао у грађански рат.
Чињеница да је грађански рат почео у Топлици привукла ме је да се још једном, после "Браће Југовића...", бавим овом темом. Овога пута из угла песника Радета Драинца, који се тих одсудних дана нашао у родном Трбуњу и безуспешно покушавао да спречи братоубилачки рат. Песник је о томе водио забелешке у виду дневника, под насловом "Црни дани". Овај Драинчев спис ми је послужио за романескно виђење догађања у Топлици.
У роману сам користио технику приповедања, коју сам наговестио у "Браћи Југовић,,,", а овде је довео до кулминације: драмску хронику. У жељи да будем што је могуће више објективан и не заступам ниједну страну, на историјску позорницу Топлице извео сам све актере догађања и омогућио им да изнесу своју истину. Прича је испричана у 24 призора, а Драинац је ту катализатор догађања. Песнику сам највише веровао, мада сам на неким местима и његово сведочење довео у сумњу.

3. ДРАИНАЦ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА

Ову књигу сам објавио 2002. године у Београду, у библиотеци Херетикус невладине организације Центар за унапређивање правних студија.
Чим су се појавили "Црни дани Раке Драинца" кренули су у Топлици напади на њих. Њиховог аутора су најпре напали партизани а потом четници.
Партизани и данас имају своју организацију која се назива СУБНОР и која је на буџету државе. Нема сумње да је борачка организација најортодокснија чуватељка комунистичке догме и да је управљена против сваке либералне мисли. Неки либерални писци су борце назвали псима чуварима револуције. Партизаски борци су, иначе, високоплаћени пензионери (уживају специјални борачки додатак), који повасдан лове вештице које нарушавају њихове привилегије. У време титоизма били су свемоћни, али ни данас нису без утицаја. Имају свој лист за чување истине о партизанској револуцуји, просторије, организацију. У тој организацији су скувана два атака на мој роман.
Најпре је партизански мемоариста Радомир Мрдаковић у својој књизи о Ћићку (1998. године) искористио предговор, Реч аутора, да брани револуцију у Топлици од неких писаца, како комунистичке тако и некомунистичке оријентације, посебно од писца "Црних дана Раке Драинца". "Деформације у нашој земљи нису могле да заобиђу ни оне који су добили овлашћења да у Топлици пишу о нашој борби ос 1941. до 1945. године. Од када је код нас престало да се одгховара за лажно писање и причање може се чути и прочитати триста гадости и чуда. Није чудно што бивши четници и поједини њихови потомци пишу и говоре лажи о борби и партизанима, већ и поједини бивши партизани неодговорно пишу и говоре."
Мрдаковић апострофира три неодговорна писца комунистичке провенијенције с којима се треба обрачунати.
На првом месту је Владимир Дедијер који је први начео мит о монолитности комунистичког покрета у Топлици. Наиме, овај историчар, официјелни Титов биограф, у књизи "Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита - 2", у поглављу О реторзији, наводи писмо Александра Ранковића Титу од 13. августа 1941. године у којем се каже да је из Ниша стигао извештај да су заробљена три позната троцкистичко-политичка агента и да се тражи упутство како да се поступи. Дедијер пише да је Чедомир Крушевац убијен, да Радивоје Увалић није стрељан, а да о смрти Ратка Павловића Ћићка није пронашао никаквих података. Још наводи да је неколико партизана протествовало због овога, па су неки од њих то платили главом, као адвокат Будимир Горуновић, стари комуниста који је робијао заједно са Едвардом Кардељом у Пожаревцу.
На другом месту је пензионисани официр Радивоје Љумовић Момчило ратни јунак чија се пушка није хладила све четири године рата. Он је на некој комисији за историју НОБ устврдио како су партизани због погибије Видојевачке чете побили све чланове породице Вулићевић и запалили им куће, зато што су издали чету која је код њих заноћила. Ова изјава је ушла у записник Савеза бораца и верификована као историјски документ. Мрдаковић тврди да то није тачно, јер "има потомака Вулићевића из Ргајске планине који данас живе и раде у Београду, те имају не само станове, већ и викендице око Београда".
Најинтересантнији је трећи фалсификатор историје партизанског покрета у Топлици. То је истакнути револуционар и борац од 1941. године Љубомир Цветановић Брка из Сурдулице. Он је изјавио да Ратко Павловић Ћићко није погинуо у борби, како тврди комунистичка историографија, већ да је ликвидиран од стране комуниста због сукоиба са Партијом, који се вукао још из Шпаније. По Цветановићу, налог за ликвидацију партизанског команданта дао је лично Јосип Броз Тито. Кад је Тито 1941. године сазнао где се налази Татко Павловић, хтео је по сваку цену да га уклони, јер ако би дошло до сусрета њих двојице очи у очи, Ратко би открио да то није онај Тито с којим је он био у Шпанији, него да се ради о личности подметнутој од стране Руса. Налог за ликвидацију је донео Светозар Вукмановић Темпо, члан Врховног штаба, а егзекутори су били комунисти са терена. Да би био лакше ликвидиран и да би му се пољуљао углед међу борцима, Ратко Павловић је проглашен троцкистом и премештен из Топличког одреда у реон Црне Траве. Цветановић чак наводи име Ћићкобог убице: те је био његов саборац са Пасјаче, Петко Вуковић. Све ово је Љубомир Цветановић Брка изјавио 1990. године најпре на седници Општинског одбора СУБНОР-а у Сурдулици, а потом на страницама многобројних новина. Иначе, интересантан је податак да је Брка радио у војној обавештајној служби, па није искључиво да је изнео неке податке о Ћићковој смрти који су недоступни јавности.
Пошто се тако обрачунао са три неподобна аутора комунистичке оријентације, Радомир Мрдаковић се свом жестином обрушио на писца "Црних дана Раке Драинца" као четничког потомка. "Књижевник Иван Ивановић вероватно болује што му је отац Божа Ивановић, ђенералштабни капетан бивше Југословенске војске, родом из Житног потока, био сарадник Бугара као окупатора на југу Србије у пролеће 1942. године у борби против партизана." Пошто је тако утврдио да болујем због колаборације мог оца, Радомир Мрдаковић открива тајну зашто сам написао "Драинца..." "Књига није написана због Раке Драинца већ да би се рехабилитовао Иванов отац и дражиновци испали некакви национални борци, иако ни метка нису испалили на Бугаре и Немце."
Све у свему, Радомир Мрдаковић је, истина са великим закашњењем, ухватио на делу још једнох "непријатеља комунизма". Зашто је толико закаснио? "Због поремећених односа са источним земљама био сам под ембаргом, те ми није био дозвољен приступ око писања историје."
Други напад на "Црне дане Раке Драинца" дошао је из пера партизанског публицисте Крстивоја Милосављевића из Блаца. Овај је написао читаву књигу против романа: "Песник, партизани и четници у роману Ивана Ивановића Црни дани Раке Драинца". Основна оптужба против мене је да сам фалсификовао историју, односно да сам песнику скинуо партизанску петокраку, а закачио четничку кокарду.
Публициста из Блаца ми још замера што сам користио некомунистичке књиге и што сам дозволио да у роману говори и друга страна. Чак сам тој другој страни, пораженом четничком покрету, дао више простора него првој, победничком партизанском покрету. Зашто?
Победнички комунисти, који су завели тоталитарни режим, за педесет година диктатуре наметнули су свој систем вредности, написали своју историографију и створили своју уметност. Тако је о победничким партизанима створена обимна књижевност, коју су комунисти обилато награђивали. Кад би се неки писац усудио да скрене са прописаног пута, комунисти су га проглашавали јеретиком (Бранко Ћопић, "Јеретичка прича"). О побеђеним четницима готово да није постојала литератира, а главни роман о њима написао је један партизан (Добрица Ћосић, "Деобе"). Како је у литератури најважнија самосвојност и оригиналност, проценио сам да је управо ту за мене било неког простора. То су били моји рационални разлози, о ирационалним не вреди говорити.
Но још се нису слегли напади с лева, дошли су напади с десна. Два новодесничара из Топлице, професор из Блаца Драгољуб Гоцан Аврамовић и лекар из Прокупља Драгољуб Цане Мирковић, отворили су нови фронт против мене. Они су ме оптужили да држим партизанску страну, да сам новопечени комуниста, јер сам се у "Уклетом Србијанцу" заложио против њиховог рата.
Тако сам се нашао у улози Радета Драинца, између четника и партизана, нападнут од обојих, оптужен да фалсификујем историју. Од партизана сам нападнут да сам националиста, а од четника да сам интернационалиста.
Поставило се питање да ли треба да одговорим на те нападе. После дугог колебања, одлучио сам да напишем ову расправу, коју сам назвао егзегезом. Позвао сам се на Драинца: "Кад човека опколе сеоски пси, па ма какав хришћанин био, макар се налазио у позицији председника друштва за заштиту животиња, он ће дохватити прву мотку, грудву змље, или каменицу, да се од пашчади одбрани".
Одлучио сам, попут Драинца, да се скроз разголитим и наведем све изворе које сам користио за писање романа. Показао сам да ниједан мој исказ није без покрића, а ја као писац нисам у могућности да преузмем улогу историчара и проверим све изворе који су ми били на располагању. Нашао сам се у улози да одговорим на ђачко питање Шта је писац хтео тиме да каже. Не умем да кажем да ли сам добро поступио.

4. НИШ НА КРСТУ

Ова књига садржи три драме из политичког живота Ниша. Објавио сам је 2005. године у нишком предузећу Зограф.
Прва драма носи наслов "Удбаш" и реплика је на драму Душана Ковачевића "Професионалац". То је расправа о улози Драгише Цветковића у новијој српској историји.
Друга драма има наслов "Црвени певац" и реплика је на роман Саше Хаџи Танчића "Црвенило". У њој се преплићу судбине Веселина Илића, либералистичког секретара Комитета СК и сликара Боже Илића.
Трећа драма је под насловом "Нишки трибунал" и реплика је драме Мориса Жолија "Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа". У драми се суди Милету Илићу, председнику нишких социјалиста из времена Слободана Милошевића.
Иако крајње актуелна, ова књига је прошла скроз незапажено, чак и у Нишу чијом историјом се бави.

5. НАРОДНА БУНА : ЧЕТНИЦИ

Ово је прва од три књиге о устанцима на југу Србије. Написао сам је 2006. године.
Централна тема ових романа је догађај који се збио 1917. године у јужним крајевима окупиране Краљевине Србије. Реч је о покрету отпора српског народа против аустријског и бугарског окупатора, који је прерастао у народни устанак. Пошто је епицентар устанка био у Топлици, у историографији је овај догађај именован као Топлички устанак.
У Топличком устанку догодила се читава историја Србије; ранија историја је резултирала устанком, а каснија је произишла из њега; стога се овај догађај може узети као парадигма историјских догађања у Србији. А Топлица је репрезентативни узорак српског националног бића. То је веома лепо дефинисао патријарх Варнава у говору приликом откривања споменика топличким јунацима у Прокупљу 9. септембра 1934. године: "Историја Топлице је у сјајној минијатури историја целог нашег народа".
Разуме се да је за овакве књиге требало сакупити велику историјску грађу и преточити је у литературу. Основни проблем који се пред мене постављао био је како да измислим роман а да не повредим историју? После доста колебања одлучио сам се за паралелни ток приповедања: да радњу испричам као писац, а да је коментаришем као историчар.
Радња првог романа НАРОДНЕ БУНЕ "Четници" обухвата догађаје који су се десили пре Топличког устанка. То је период кад су се Срби припремали за ослободилачке ратове почетком Двадесетог века. То су чинили на тај начин што су убацивали чете у српске територије под турском управом, Стару Србију (Косово са метохијом) и Јужну Србију (Македонију).
Радња романа има три тока и три тачке приповедања: први ток представљају Казивања четничког војводе Косте Миловановића Пећанца, други ток Сећања на војводу Косту Војиновића, и трећи ток Коментари писца.
Војвода Пећанац диктира адвокату Стојану Нешићу, иначе свом писару из Топличког устанка, о четовању у Турској држави ради њеног рушења. Његова тачка приповедања је 1934. година, кад најмлађи четнички војвода у Македонији своди биланс свог националног рада.
Сећања на војводу Косту Војиновића пише судија Окружног суда у Прокупљу Властимр Вуковић, који је у Топличком устанку био писар код војводе. Он то чини по завршетку Другог светског рата кад су га комунистичке власти насилно пензионисале. Поред сећања, Вуковић износи и Војиновићеве литерарне радове.
Коментаре пише писац на основу историјске грађе о том времену. Моја тачка писања је 2006. година, кад сам уобличио роман.
Нажалост, појава овог пре свега студиозног дела није изазвала готово никакву пажњу. Ја који сам коментарисао роман овде немам никакав коментар.

6. НАРОДНА БУНА : ТОПЛИЧКА ДРЖАВА

Овај роман сам написао 2007. године, брзо после "Четника", јер сам имао проучене материјале. Роман сам написао у виду драмске хронике, са коментарима.
И овога пута сам се послужио постмодернистичком техником. Пронашао сам податак да је Прокупчанин Јован Милојковић још 1923. године написао драму о Топличком устанку и штампао је у Прокупљу у три примерка. И поред обимног трагања, нисам успео да дођем до тог рукописа, претпостављам да је прича измишљена. Стога сам, уместо реченог аутора, ја написао драмску хронику, верно поштујући историјска збивања. Ништа у овој хроници није измишљено, нити стилизовано. Догађаји су презентовани онако како су се десили.
У коментарима сам покушао да изнесем филозофију устанка и мој поглед на тај у свему контроверзни догађај. Речју, премишљао сам историју.
Објављивање "Топличке државе" такође није дало неког одјека. Или је дошло време ћутања или ја више не умем да говорим.

7. ДРАИНАЦ - ФЕНОМЕН И ЦРНИ ДАНИ

Ову књигу сам објавио ове, 2011. године, у Блацу. Штампало ју је Удружење грађана Упознај себе.
Књига садржи есеј о Драинцу, Феномен Драинац, и роман Црни дани Раке Драинца (друго издање).
Есеј сам написао 2008. године и у њему покушавам да сагледам Драинца у склопу општих друштвених збивања. Шта је значио овај поетски бунтовник и колико је утицао на књижевна дешавања свога времена?
Роман "Црни дани Раке Драинца" из 2002. године допунио сам са два призора: ликвидацијом Косте Пећанца и повратком Радета Драинца у српску поезију. Тиме сам завршио своје виђење Драинца, феноменологију Драинац.

8. НАРОДНА БУНА : ПАРТИЗАНИ

Роман сам завршио ове, 2011. године, али га још нисам објавио. Како ствари стоје, неизвесно је кад ће се "Партизани" појавити. Издавачка делатност је потпуно уништена.
У роману разочарани револуционар Миливоје Перовић, књижевник и адвокат, говори о разбијању својих илузија о новом друштву и у фокус свог причања ставља судбину партизанског организатора устанка на југу Србије Ратка Павловића Ћићка. Ћићко је био од оних комуниста које је Комунистичка партија прогањала и с којима се обрачунавала, номинујући их јеретичким именом троцкисти. Његова смрт је остала неразјашњена.

9. ДОМАНОВИЋ & СРЕМАЦ

На овом рукопису радим. Роман обликујем у виду политичке полемике у епистоларној форми између два писца, дошљака у Јужну Србију, Радоја Домановића и Стевана Сремца. Обојица су били професори, а у новоослобођене крајеве су дошли из различитих мотива: Сремац из жеље да помогне просвећивању ових крајева, а Домановић по казни, јер су га власти протерале из Шумадије. Политички су се веома разликовали, Сремац је припадао проевропској Либералној партији, а Домановић просрпској Радикалној партији. Њихова политичка расправа одражава стање друштвених прилика у Краљевини Србији с краја Деветнаестог века, али се може узети као парадигма политичких дешавања у Србији све до данашњих дана.

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 7

АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС

На овом циклусу од шест наслова радио сам током последњих пет година и он представља завршну фазу мог стваралаштва. У њему сам заокружио читав мој књижевни опус и учинио га експлицитним и транспарентним. Школски, ево шта је писац Иван Ивановић хтео да каже.
Термин антрополошка књижевност позајмио сам од естетичара Николе Милошевића.
Никола Милошевић је појам антрополошке књижевности увео у српску књижевност још 1964. године, у књизи "Антрополошки есеји". Назив есеја у којем је формулисао овај термин гласи Оглед из антропологије. За оно време комунистичког догматизма била је то револуционарна новина и свет се готово згражавао. Тада асистент на Светској књижевности (дуго су га држали у предворју науке, јер се није уклапао у њихове стереотипе), узео је један свој обични љубавни сусрет и поставио га на анатомски сто да га анализира са становишта психологије и социологије, односно антропологије. То је урадио са истом озбиљношћу и са истим научним апаратом као кад је анализирао Флобера, Толстоја и Буњуела.
Ја сам био студент Николе Милошевића и то са поносом истичем. Од њега сам научио да аналитички мислим и све ствари доводим у каузалну везу. Још сам научио да се и најсложеније филозофске теме могу излагати јасно и разумљиво. Кад сам дошао у ситуацију да анализирам себе, односно да своју судбину ставим на анатомски сто, нужно сам потражио теоријски основ за тај посао у раду Николе Милошевића од пре четрдесет и више година. Тако сам открио антропологију књижевности.
Да објасним шта подразумевам под синтагмом антропологија књижевности. Књижевно дело настало на овом постулату подразумева истинит догађај (што не значи да је преписано из живота) и нужно присуство аутора у њему (аутор постаје књижевни лик). Дакле, антрополошко књижевно дело означава лично ауторово виђење реалног догађаја. (Мислим да је у нашој књижевности најближи оваквом поимању књижевности био Данило Киш у "Гробници за Бориса Давидовича". У овим приповеткама Киш је пре свега коментатор грађе коју обрађује, углавном преузете из мемоара Карла Штајнера "7000 дана у Сибиру", што је навело неке његове опоненте да га прогласе плагијатором. Држим да је у одбрани Киша најзаснованији био Никола Милошевић, што је проистекло из његових "Антрополошких есеја".) Писац, дакле, не измишља нову стварност него коментарише постојећу.
У АНТРОПОЛОШКОМ ЦИКЛУСУ ја сам покушао да одем корак даље у одбацивању фикције и увођењу чињеничне стварности у ткиво литературе. То значи да више не говорим кроз уста својих јунака, нити се намећем као свезнајући приповедач, него постајем актер литературе, односно њен књижевни јунак. Људи више немају потртебе да се препознају у мојој литератури, они су ту по имену и презимену и нема никакве двојбе да су то они. На тај начин сам сишао из гледалишта у арену где лако може да се погине. Свесно сам изабрао позицију да после Драинца будем најнападанији српски писац.

1. ДИСИДЕНТСКО ПИСМО

Овај есеј сам написао ове, 2011. године, као уводни рад у већ створени циклус. Делимично сам га објавио у листу Таблоид. У есеју анализирам однос три српске државе (комунистичке, посткомунистичке и демократске) према писцу. У првој држави забрањен, у другој одбачен, у трећој нерехабилитован.

2. СОНДИРАЊЕ ТЕРЕНА У ЖИТНОМ ПОТОКУ

Овај циклус од шест приповедака сам написао током 2009. и 2010. године. Ја сам приче писао у младости, као припрему за романескну продукцију којом сам се касније затрпао. У старости сам се вратио писању приповедака, што значи да ме је време романа прошло. Ваљда је то животињски нагон, велика потреба човека да се у старости враћа младости, као што слонови иду да нађу смрт на месту свог рођења.
Прва приповетка у низу је "Дечак из Дубова", приповедни есеј о песнику Данету Стојиљковићу из Дубова. У раду сам испричао свој доживљај овог великог детета српске поезије и из тог угла прочитао његову поезију.
Друга приповетка је "Моја баба Наталија", написана у форми разговора које сам са својом бабом водио дуги низ година. У причи сам направио омаж неписменој српској сељанки која се инстинктивно одупрла комунизму много боље него што је то учиниоњен унук рационално.
У трећој причи "Зорица" приказао сам роман књижевнице из дијаспоре Зорице Мијајловић Срејић "Нико", који посредно говори о збивањима на Косову. Присетио сам се да ауторку знам из прокупачке Гимназије, где је чинила прве литерарне кораке. Нисам знао да је напустила земљу и трајно се населила у Канади. За роман ме је заинтересовао један мој сарадник из Министарства културе, који ми је указао да списатељица има везе са Прокупљем.
Четврта приповетка "Сондирање терена у Житном Потоку", по којој књига носи име, написана је у облику сценарија за играни филм о сликару из Житног Потока Божи Илићу. Судбина овог сликара у многоме се може узети као парадигма односа уметника и политике. Кад им је требао комунисти су га дигли у небо, да би га кад су га искористили набили под земљу. Божа је достојанствено и фаталистички, што је својствено јужњацима, поднео овај пад и у дубини свог бића и своје глувоће нашао снаге да наслика величанствену фреску Јужне Србије. У петој причи "Оливера" описао сам једно књижевно вече у Дољевцу које одсликава стање свести времена у којем живимо. Кад се умеша политика, страда књижевност.
Шеста прича "Србијанац" представља полемику коју сам водио са адвокатом Драгољубом Тодоровићем око четника и партизана. Кад је 2006. године донет закон о изједначавању права бораца Народно ослободилачког рата против фашистичког окупатора, дошло је до велике полемике око њега. Закон је срушио комунистички мит о партизанима као јединим борцима против фашизма на тлу Југославије. Наследници комуниста су нашли за сходно да овај закон нападну свим могућим средствима, љагљјући још једном четнике као сараднике окупатора и борце за фашизам. Као четнички потомак нашао сам за потребно да браним покрет отпора генерала Драже Михаиловића, због чега сам ко зна по који пут навукао на себе гнев комуниста. Са адвокатом сам се сукобио око његовог текста Мољевић у Меморандуму, у којем он за ратове 1991-95. године окривљује давно нестали покрет генерала Михаиловића, у којем је страдао и мој отац. Парадокс овог случаја је у томе што је адвокатов стриц, доктор историјских наука, Драгоје Тодоровић, написао веома утемељену монографију о Стевану Мољевићу, из Михаиловићевог најужег руководства, који је оставио кости у комунистичком казамату у Сремској Митровици. Некако у исто време адвокат је дао изјаву да је бивши комунистички челник, Милован Ђилас, највећи Србин Двадесетог века, зато што се удаљио од Тита. Парадокс овог другог случаја је у томе што је прва Ђиласова супруга, Митра Митровић, такође високи комунистички функционер, адвокатова тетка, што значи да је Милован Ђилас његов теча. Ова ситуација ме је веома подсетила на једну од мојих првих приповедака "Између оца и ујака", па сам адвоката дигао на ниво књижевног јунака, са закључком да се у свима нама Србијанцима бије бој између стирца и тече, оца и ујака, односно између четника и партизана, чиме сам навукао на себе гнев овог иначе веома приљежног и основаног читаоца и тумача мог књижевног дела.
Овде ћу још да наведем спор са творцем сигналистичког покрета у нас, Мирољубом Тодоровићем. Сигналиста је веома похвалио причу "Оливера" (објављену у лесковачком Нашем стварању), али и веома покудио "Србијанца" (објављеног у Херетикусу). Основна замерка овог критичара приповеци је да је грађа остала више у равни, додуше, занимљивог фељтона, а да ја нисам успео да је подигнем на ниво уметничке приповетке. Не могу а да не прокоментаришем ову критику, иако не оспоравам критичару право да има своје виђење. Прво, обе приповетке су исписане истим рукописом, само је разлика у тематици, што значи да је критичар против моје тежње да политику учиним предметом уметничког дела. Могу се негирати обе, а не само једна. Друго, оба ова рада се могу одбацити са становишта класичне приповетке, али видна је моја тежња да изађем из оквира српске приповетке Деветнаестог века, што значи да поређење, рецимо, са Милованом Глишићем једноставно не би било примерено. Уосталом, кад би критичар применио исти метод на себи, шта би остало од његовог сигнализма? Па Мирољуб Тодоровић је ушао у нашу књижевност управо одбацујући класичне обрасце и трагајући за новим формама, дакле као експериментатор. Е сад, тај експериментатор одбацује право на експеримент другом! И, треће, хтели ми то или не, политика је наша судбина, не што смо се ми њоме бавили, него што се она бавила нама. Можда Мирољуб Тодоровић то није осетио на својој кожи, али овај аутор јесте.

3. КАКО УПОКОЈИТИ ДРАИНЦА

Ову књигу сам написао током 2010. године. Она представља збирку од четири новеле под насловом "Како упокојити Драинца". За разлику од претходних, ова књига је изазвала буру протеста против мене у Топлици. Разлог је био тај што сам се бавио стварним догађајима и живим људима који су били њихови актери.
Ови напади су почели већ од објављивања моје хронике "Црвени и црни" у листу Таблоид, 2007-2008. године. После блачког публицисте, који је напао "Црне дане Раке Драинца", јавио се удбаш из Прокупља, који је напао лично мене. Човек се зове Слободан Стојановић, а књига "Последњи дани кентаура". У том послу су му обилно помагали професор из Блаца и лекар из Прокупља. За разлику од публицисте, који је ишао ad rem, удбаш је ишао лично на аутора, дакле ad hominem. Тај памфлет је у ствари мој полицијски досије, који је удбаш правио о мени свих година мог бављења књижевним радом. (Једино је заменио име, али тако да не може бити двојбе о коме се ради.) Разлог због којег је настала та књига налази се у чињеници да сам бранио песника Данета Стојиљковића, кога је тај исти удбаш претукао у просторијама Државне безбедности у Прокупљу.
У првој новели из збирке, "Свињарска фарма", одговорио сам на ове нападе теоријском новелом о памфлету уопште. У књижевној радионици на нишком Филозофском факултету два професора и три студента, на часу књижевне анатомије, расправљају о памфлету као дну књижевног стваралаштва, са освртом на поменуте књиге.
Друга новела из збирке, "Филозофија паланке", односи се на једно суђење у Прокупљу, које је потресло Паланку у планинини (Анђелија Лазаревић). Ту се споре и суде два паракњижевника, извесни Томи и извесни Тим, онако како су се сорили Иван Иванович и Иван Никифорович у Гогољевој приповеци, односно учитељ Грујица и поп Вујица у Глишићевој, или поп Спира и поп Ћира у Сремчевој новели (роману). Наиме, Томи је сакупио и објавио анегдоте о прокупачким боемима и лажовима, а Тим то преписао и уметнуо у своје сочињеније. Ова прокупачка фарса пружила ми је могућност да теоријски расправљам о природи плагијата (познати спор Данило Киш - Драган Јеремић). Процес у Прокупљу је изгубио Тим и исплатио Томију приличну суму за душевни бол кроз који је овај прошао кад је сазнао да га је Тим преписао.
У трећој новели, "Професоров код", бавим се проблемом људских права. Новела је написана у форми три професорска предавања: о сечи кнезова у песми Филипа Вишњића "Почетак буне против дахија"; о чисткама у комунистичком покрету у књизи Живојина Павловића "Биланс совјетског термидора"; и о партијским сменама у установама културе у Прокупљу (у Народном музеју Топлице и у Библиотеци Раде Драинац).
Коначно, четврта новела, "Како упокојити Драинца", која је збирци позајмила наслов, третира однос Топлице према свом највећем песнику. Закључак је да је Драинац данас сувишан уТоплици.

4. ЦРВЕНИ И ЦРНИ

Четврта књига АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА представља хронику "Црвени и црни". Овде сам реконструисао све нападе против мене, придошле из Топлице, током пола века моје књижевне каријере и именовао њихове носиоце. Разуме се да нисам ништа измишљао, дело је написано животом. Хроника је објављена најпре у књизи "Драинац између четника и партизана" 2002, а потом у листу Таблоид током 2007-2008. године, па су помињани памфлети проистекли из те чињенице.

5. ИСТОРИЈА, ЦРВЕНА И ПЛАВА

Пета књига АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА садржи расправу "Историја, црвена и плава", на тему која ме је читавог живота окупирала, четници и партизани. Живот је хтео да ја у раном детињству цртам гуску најпре црвеном оловком партизанског команданта Ратка Павловића Ћићка, а потом плавом оловком мог оца, четничког команданта капетана Боже Ивановића. Исход грађанског рата је донео да читава земља црта гуску црвеном оловком Ћићка, али без њега (партизански командант је погинуо у Црној Трави под сумњивим и неразјашњеним околностима, многи мисле да је ликвидиран од својих). Исход тог рата је учинио да плава оловка мог оца Боже Ивановића (завршио је живот на Зеленгори, без гроба и обележја) буде бачена на ђубриште историје, да би крајем Двадесетог века била ископана и дата некима да њоме цртају своју гуску. Моја књига је нацртана тим двема оловкама, као политички, књижевни, историјски, психолошки дискурс о четницима и партизанима.
Књигу до данас нисам успео да објавим. Понудио сам је државном предузећу Службени гласник, али је одбијена. Разлог, колико сам успео да сазнам, лежи у томе што у књижевном дискурсу заштитни писац овог предузећа, Добрица Ћосић, није приказан онако како би његови трабанти желели.

6. ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У СТАРОСТИ

На крају, у шестој књизи АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА, закључујем овај опус романом "Портрет уметника у старости". Овај роман представља моју опроштајну песму (Милан Ракић) и њиме сам затворио своју књижевну радионицу отворену пре пола века, са жалосном констатацијом да писац какав сам ја ником није био потребан, поготово не мојој мајци Србији. Написао сам га (и објавио 2007. године у Крагујевцу) са седамдесет година живота, рачунајући да је то крај. (Како живот пише романе, испоставило се да није. Стигли су нови изазови који су ме диспензионисали и вратили у арену из које сам једва изнео живу главу. Тако је настао овај циклус непристајања и побуне против нових властодржаца који су приредили велику превару народа.)

ЗАКЉУЧАК

Ако овај мој полувековни посао сведемо на његове основне елементе, онда испада овако. У младости ме је пре свега интересовала психологија личности, бавио сам се човеком као бићем које има свој унутрашњи свет дубоко условљен његовом егзистенцијом. У зрелости сам то интересовање померио према друштву као целини које гуши човекову индивидуалност. У старости сам се окренуо односу човека и државе, што је било условљено мојим пређеним путем и политиком као судбином која ми је била наметнута. Дакле, антрополошка књижевност је она књижевност која се бави односом човека као бића слободе и државе као апарата принуде.
Од Ивана Ивановића толико.