Коначно, после вишегодишњег притиска Топличана, Љубомир Симовић је 2008. године добио Драинца. Симовић је дошао у Прокупље, примио награду од председника СО Прокупље у свечаној сали Општине и одржао беседу у част Драинца. За разлику од Чудића, Симовић је добио велики публицитет, а беседу је објавила Политика, „чиме је постигнута сврха награђивања“. Исте вечери је песнику у част приређено књижевно вече у сали Народног музеја Топлице. Како је изгледало то књижевно вече? У иначе малој сали Народног музеја било је присутно двадесет и пет посетилаца, избројао сам. Које пристиглих песника на Сусрете, које чланова жирија и новинара, било је укупно једанаест. То значи да је прокупачку публику на књижевној вечери добитника Драинчеве награде чинило четрнаест посетилаца. Већину сам их знао из виђења, радили су раније у културним установама. Није био присутан ниједан професор књижевности, а у Прокупљу их има тридесетак. Није био присутан ниједан студент, а у Прокупљу их има бар стотинак, бар десет студира књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Није био присутан ниједан ђак, а Прокупље има четири средње школе и једну вишу. Док сам бројао присутне и слушао лепе стихове Љубомира Симовића, са носталгијом сам се сећао Мајских песничких сусрета (тад су се тако звали) из 1967. године. У Прокупљу и Блацу хепенинг у час Драинца. У Прокупљу испред Споменика Топличким јунацима подигнута бина, заустављен саобраћај, присуствује више од хиљаду људи. Тискају се ђаци, омладинци, грађани Прокупља. Окупило се на тридесетак песника, које званих које незваних. Пењу се на бину, говоре своје стихове, публика их прима са одушевљењем, као естрадне звезде. У Блацу еуфорија око косматог студента из Ниша, који је дошао незван у сватове, да запали учмалу паланку. Пење се на бину, говори неконвенционалне и слободне стихове, као некад Драинац. Бем ти овај живот и све у свему, кад ја не могу да нађем себе у њему! И: Не идем у цркву из разлога тога, што у њој нема места за два бога! Студент се звао Слободан Стојадиновић, са надимком Чуде. У међувремену се етаблирао у поезији, научио доста тога, али то више није онај студент. Ни њега више нико не слуша. Док ми се све те мисли врзмају по глави, постављам питање више себи него другима: Шта је са Драинчевом Океанијом! И: Је ли поезија мртва, је ли Драинац упокојен?
Ове године, нема ни Симовића. Добитник Драинца, Зоран Вучић из Сврљига, без ореола, без титула, без награда. Живи у неком селу крај Сврљига и сваког дана пешачи по десетак километара до радног места у Културном центру. Држи слово о Драинцу, али то нико не региструје. Новчани износ награде му нису уручили, јер Општина Прокупље нема 500 евра, а он већ потрошио тај износ на лекове! Њему нису приредили посебно вече, где да нађу оних четрнаест мештана. Приређују колективно песничко вече, песници сами себи чине публику. Ипак, после свега вечера.
Та вечера, други пример таворења у Прокупљу, заказана је у ресторану спортске хале Др Зоран Ђинђић. Тамо ће песници да коначе, у дуплим креветима на спратове примереним спортистима. У Прокупљу нема хотела, нема где да се преспава. Истина, некад је постојао хотел Хамеум (Хамеум – римски назив насеља на месту данашњег Прокупља), али је продат. Коме, како – бог ће га знати, тек не ради. У две три собе населили се некакви локални трговци – не могу да их назовем тајкунима, јер тајкуни су велики господари, а ови су ситне јајаре! – остале собе у пропадању. Једна рецепционарка волонтира, две године није примила плату, али не зна шта ће. То важи и за остало радно особље. Каква успешна приватизација! (Нека ми Читалац дозволи једну анегдоту из Лесковца. На књижевној вечери сретох старог познаника, који важи за једног од најдуховитијих Лесковчана. Пошто га дуго нисам видео, упитах га: Како здравље? Лесковачки козер само одмахну руком. И Здравље и Невена су продати!)
Испред спортске хале споменик Зорану Ђинђићу. Колико знам, мајка покојног премијера је пронашла некакву донацију, па је ту подигнут споменик у природној величини. Док песници одлазе у ресторан, расправљам с једним вајаром о споменику. Он тврди да је споменик кич, ништа не ваља, а ја да је одличан, мало ремек дело. Фигура је, иначе, постављена на некој врсти катапулта за лансирање, за полетање, премијер је у грађанском оделу, искорачио ка Европи, пружа руку помирења и преговарања. Та рука је увећана, шака је пренаглашена. Вајар тврди да управо то показује ауторово неумеће, наводно је најтеже нацртати шаку, Ђура Јакшић то није умео! Убеђујем човека да је аутор намерно то урадио а не што није умео, тиме је карактерисао свој модел. Убијени премијер је био човек загледан у будућност, окренут је Европи, пружио је руку Европској Унији, јер сматра да је то пут његове земље. Мој саговорник тера своје, али није у томе ствар, ту је други један штос. Шта ће нама Европа, она нас је бомбардовала, а Зоран Ђинђић је томе кумовао!
Бежим од вајара на вечеру, улазим у комплекс спортске хале, која носи име премијера са испруженом руком ка Европи. Чека ме ново изненађење, у ствари безобразлук. Сала ресторана издата за свадбу, трешти музика, јечи хала. Кроз стаклену преграду видим момке са бријаним главама као Јул Бринер, девојке у мини сукњама, са дугим голим ногама. Ко ли се то жени кад се елитно Прокупље скупило да обележи тај важан тренутак у историји Прокупља од Хамеума до данашњих дана? Одједном угледам песнике, скутрили се за некаквим импровизованим столом у дну хладног и бучног ходника, ситни и безначајни као скитнице, буље у свадбарско весеље јер од бучних звучника не могу да говоре. Данета Стојиљковића вргли у зачеље. Зовем шефа сале који је и сâм песник, Миливоја Крстића, да ми објасни о чему се ради, јер сам као члан жирија и сâм домаћин песничкој Србији сакупљеној у предворју хале која носи име Доктора Зорана Ђинђића. „Крле, каква је то свадба? И како сте могли да издате ресторан у којем је заказана вечера за песнике?“ „Није свадба, председнику Општине се родила братаница, па владајуће Прокупље то прославља!“ „Ако је председникова братаница важнија од Драинчевих сусрета, зашто нисте отказали вечеру за песнике?“ „Нисмо имали времена, то се десило пре једног сата!“ Прилазим песничком столу с намером да позовем песнике да у знак протеста напустимо халу, али то се већ не може, једно што звучници разламају, а друго што је стигло иће и пиће у великим количинама, ко је луд да протестује у време вечере. Невољно седам за сто и зовем Крлета да позове председника Општине да се бар извини песницима за другоразредни третман. Крле одлази у ресторан и ускоро се враћа са председником. Човек се зове Владимир Јовановић, председник је испред Демократске странке, млад, крупан, леп. Таман сам заустио да изразим песнички протест, скаче Дане са зачеља и љуби се са председником прокупачке Општине. Сад тек ништа не разумем. Тражим од Крлета објашњење. „Зашто се Дане овако понаша?“ „Влада му је запослио ћерку!“ То је добра вест, Данетова ћерка је микробиолог, колико знам била је одличан студент, мајка јој је позната прокупачка списатељка Живка Манчић Стојиљковић, нажалост покојна. „Где? У болници?“ „Ма не, у култури!“
Још питам Крлета ко ће то славље у част братанице да плати, да ли председник из свог џепа. Афористичар се смешка, Све ће то народ платити! Сам напуштам халу, излазим у свежу мајску ноћ, заустављам се испред Зорана Ђинђића. Е мој Зоране, шапућем у себи (добро сам га познавао из дисидентских дана, протестовао сам са њим против Милошевићеве диктатуре, ишао са митинга на митинг – па дозвољавам себи ту песничку слободу), у чије име пружаш руку према Европи? Је ли то та твоја Србија која песнике гура у ходник а у ресторану слави председникову братаницу?
И импровизујем, уз сав свој песнички неталенат, Нушићеве стихове из песме „Погреб два „раба““, за коју је песник добио две године затвора.
Српска децо, што мислити знате,
Из Прокупља поруку имате,
Не мучте се, не читајте, шта ће вама песмарица,
Боље одмах постаните – братаница!
Но да се вратимо блачкој иницијативи, зарад које и држимо ово слово. Поражени некрофилисти нису одустали од своје иницијативе преузимања Драинца. Пошто нису могли то да ураде преко државе, призвали су у помоћ цркву. Што не може на мосту, може на ћуприји! Ту се професору Драгољубу Аврамовићу из Блаца придружио лекар Драгољуб Мирковић из Прокупља. Карактеристично је да су у међувремену обојица испали из политике, Аврамовић као следбеник Вука Драшковића, а Мирковић као Милошевићев сијамски близанац. Овај други је био у прилици да у причу увуче цркву у Конџељу. Конџељска црква, Топличка лепотица, Мирковићева је база, тамо је он председник Црквеног одбора. Локални прота Младен Симић (познатији као поп Дени) је успео да прикупи знатна средства за реновирање храма у Конџељу, добио је још парохијски дом са тридесетак лежаја, рестораном, салом за конференције и промоције. Сав овај посао је омогућила емиграција, а знатно му је допринео тадашњи начелник Топличког округа, Ратко Зечевић. Поп Дени је пронашао спонзоре и за монографију о цркви, а посао је поверио Мирковићу и Аврамовићу. Тако је конџељска црква послужила овој двојици да крену у поход освајања културне Топлице.
Десничари су ускоро добили појачање у једном левичару, по имену Ранђел Јанићијевић. Овај географ по струци био је дуго година директор Средњошколског центра у Оџацима и уредник локалног листа. Пошто му је пропао комунизам, пригрлио је православље. Смислио је свенародни Сабор у Конџељу, са називом Топличке опоруке, са циљем да се под окриљем конџељске Цркве на њему прикупе сви Топличани, присутни и расути. Црквене власти су благословиле Сабор. Ранђел је објавио књигу завештања „Топличке опоруке“, у којој је изложио културни модел Сабора и себе промовисао у творца и првог домаћина Првог сабора 2003. године. Географ је прихватио тезу новокомпонованих етнолога (коју наука одбацује) да су Срби (Сораби) најстарији народ на свету, стар преко два миленијума. За потребе Сабора написао је песму, „Молитва Конџељској цркви“. „Само пшенично зрно испод воденичког камена топличких воденица поточара зна за већи бол и муку од оног бола и муке што су га Србљи – Срби имали за Србијом од епохе Протосораба до данашњих Срба... за Очевином, за Мајчевином, за Дом молитвени.“ Ранђел поносно поручује Топлици да је он није заборавио и назива је Океанијом (Драинац), тражи од ње да се окупи око Цркве, јер „данас једино још Бог може да те сачува Србима од судбине Косова“. Тек у овом контексту се може разумети Аврамовићева идеја за преношењем Драинца на брдо изнад Блаца, на браник отаџбине.
Уз Сабор организатори су одштампали луксузно опремљени програм из којег се види како то саборовање треба да изгледа: трајање два дана (28. и 29. јуна); помен свим палим Топличанима у свим ратовима (није јасно да ли се ово односи и на четнике?); проглашење најбоље топличке књиге; обавезан фолклор, уз игру, песму и весеље (комунисти су за то уз своје приредбе говорили народно весеље до зоре); новина је избор најбољег коловође и најлепше девојке Топлице (као у драми Ранка Маринковића „Глорија“, у којој један свештеник настоји да привуче вернике у цркву уз помоћ лепотице Глорије); беседа старешине конџељске цркве, проте Младена Симића (попа Денија); разговор председника топличких општина, представника Удружења Топличана, успешних привредника... о развоју Топлице. Програм је зачињен текстовима двојице истакнутих топличких интелектуалаца, Аврамовића и Мирковића, у којима се они диве природи и храму (у монографији Аврамовић за Мирковића каже да је знатан књижевник, а за себе да је угледан професор-просветитељ).
Јасно је да у конџељском културном моделу нема места за Драинца. Зашто се, онда, оснивач Сабора позива на Драинчеву Океанију, коју или није прочитао или није разумео? Без двојбе, Драинац је био против затварања у порту, у атар, у цркву. Био је грађанин света, у гетеовском смислу те речи.
А како изгледа конџељски културни модел показаћу на примеру проглашења нових топличких витезова на Сабору 2004. године. Тад су свечано, уз црквени благослов, проглашени Југ Богдан (Ранђел Јанићијевић), Царица Милица, Бошко Југовић (у ствари два, Драгољуби Аврамовић и Мирковић), Топлица Милан... Како сам у функцији помоћника министра културе те године био у Грачаници, у повратку свратих на позив свештеника, проте Симића, у Конџељ, где ће се нешто важно догодити (биће проглашени топлички витезови). Нажалост, закаснио сам да присуствујем том великом историјском чину. Док сам тражио свештеника да га поздравим и да му се захвалим на позиву, налетех на Бошка Југовића (Мирковић), истина без крсташа барјака. „Шта ћеш ти овде?“, дочека ме нови топлички витез. „Твоје место није у Топлици!“ Разуме се да сам био констерниран, очигледно да нисам разумео историју: нисам умео да препознам нове топличке витезове! А витезови имају историјско право да прогоне, екскомуницирају, протерују! Иначе не би били витезови! Стајући уз свог витеза, један пијани кантаутор (наредни витез) ми је рекао: „Или ћеш бити са нама, или те неће бити!“ Читава историја фашизма и комунизма се сместила у ову филозофију Турета које је пјано беседило што је трезно мислило. Све што ми је преостало било је да се окренем и одем из Конџеља без поздрава са попом, да побегнем главом без обзира. Сачувај ме Боже таквих витезова!
Видели смо да је држава Србија упокојила Драинчеве сусрете, самим тим и Драинца. 2009. године била је 110. годишњица рођења великог песника, ето прилике да се Драинац оживи. Савет Сусрета је направио амбициозан план: циклус предавања о Драинцу на Коларчевом народном универзитету у Београду, који би се пренео на Ниш, Прокупље и остале топличке општине, затим три књиге везане за Драинца (Изабране песме Драинца „Песник и бунтовник“, Јована Пејчића, иначе председника Драинчевог жирија, „Непознати Драинац“ Недељка Јешића и „Драинац – феномен и Црни дани“ Ивана Ивановића). Ништа од свега није било. И Коларчев народни универзитет, и све четири топличке општине, и Рапублика – одбили су пројекaт, па су Сусрети били најгори од свог оснивања 1966. године. Ипак, десило се и нешто добро: Српско филозофско друштво, вероvатно самоиницијативно, дошло је у Прокупље да разговара о Драинцу. То само по себи не би било толико значајно да не показује у којој мери је Драинац био интересантан песник, кад се за њега интересују и филозофи. Мало има таквих песника који заслужују мултидисциплинарни приступ.
Но да одемо у Конџељ. Тамо је уприличен сад већ традиционални Видовдански сабор по седми пут, а ми путујемо да видимо како је на њему прошао Драинац. Но да најпре представимо неке од витезова, који су се, истина, у међувремену одрекли титуле, јер су схватили да је то фарса, па су сад само славодобитници видовданских повеља. Као извор за представљање послужиће ми „часопис за културу и друштвена питања Топлички венац“, број 3, објављен у Конџељу, где су се они представили сами собом. (Уопште, Топлички венац направљен је као презентација стваралачке Топлице, с тим што се строго водило рачуна да сви производи буду из једног политичког и културног модела. Но то није наша тема, довољно је цитирати главног уредника да се ради о бесконцепцијској концепцији!) Мене овде занимају два таква витеза из 2004. године, Радул Јовановић и Ранђел Јанићијевић, који су се представили својим текстовима, па су ми омогућили да будем, новоговорним језиком речено, транспарентан.
Радул Јовановић, Бошко Југовић из 2004. године, главни је и одговорни уредник часописа. Представио се уводником Реч уредника, али и приказом књиге сећања „Циљ на небу“ из пера двојице рецензената. Први рецензент разрешава проблем ауторовог служења комунизму (Јовановић је обнашао разне функције у пропалом комунистичком режиму, помиње се да је био председник једне велике београдске општине). Истина, човек је служио цара, али се није одрекао ћесара. Чак и у комунизму, овај функционер се „није одрекао своје српске духовности, којој није могао да се одупре и када је у појединим периодима био у црвеној марами до гуше“! „Никада себи није допустио да буде обичан шраф у великој машинерији којој треба безусловно да се подреди. Увек је хтео да име и своје ја. (Бојим се да су у комунизму људи са својим ја пролазили као Милован Ђилас!) Ову карактеристику Јовановића рецензент извлачи из његовог косовског порекла (набрајају се преци са јаким набојем српског родољубља), његов отац је „на челном зиду уврх софре држао икону Светог Јована Крститеља“. Отац и син „(не)верник, који је дубоко загазио у воде скојевизма и комунизма“, то је српска драма у „бурним временима која су иза нас“. Ипак, изгледа да се син поправио, да је много тога схватио, па се сад бори са самим собом: „да очува традицију и корене својих предака, али и да буде на неким новим и другим путевима које је време доносило“.
Други рецензент је сав у егзалтацијама метаморфозираном комунисти који се у дубокој старости вратио свом завичају. „Са престоничке арене, где владају чопори вукова и вукодлака, пргав и поносит, вазда достојанствен, Р. Јовановић брине о завичају, са стотину примедби и замерки бившим и актуелним гарнитурама на власти.“ И други рецензент указује на сложеност Јовановићеве позиције, с тим што за разлику од првог он не уме да се умери у конфузним фразама. „У (Радуловој) егзистенцијалној борбености преплићу се, интерферирају или преламају – фатализам (порекло из многочлане сеоске патријархалне породице „озбиљним“ детињством и дечаштвом /цитирам без поправљања граматике/, случајности (ударничка значка на омладинској радној акцији са значајем смернице), слепа вера у Партију и партијски директивизам, све у игри свесног и несвесног, стварног и сањаног.“ Међутим, кад дође до садашњости, Радул се представља као други човек, оперисан од комунизма. „Кад стигне до времена садашњег, не прихватајући помодни 'крај историје и крај идеологија' Радул Јовановић се поново острашћено, сада и бојно и огорчено устремљује на једнополарни неоколонијализам и неоимперијализам у лукавим обландама неолиберализма, демократизације и глобализма.“ У чему је овде парадокс? Ако је тако како рецензент тврди, Радул Јовановић не само да се није излечио од комунизма, него је либерални титоизам, којем је припадао, заменио ортодоксним стаљинизмом, који је Тито одбацио.
На срећу, у Јовановићевом уводном тексту Реч уредника нема ничег од оног што му приписује његов заменик у Топличком венцу (или му рецензент импутира своје идеје – што ми делује логично – или је писац уводника у међувремену од њих одустао). Тек, Јовановић је овде забринут оним што нам се дешава, схватајући да је Топлица само сегмент државе. Критички се осврће на своје скојевско јуришање на небо, што је био почетак пропасти његовог села. „Присећам се колико смо тежили према граду, према урбаном животу, да се школујемо, да радимо (бити радник у фабрици у наше време била је колико шанса толико и велика част), а нисмо баш били ни на чиновничка места гадљиви.“ Управо је то узрок данашњег стања, кад су села опустела а у градовима нема посла.
Јовановић се посебно обрачунава са Топлицом, из које су долазили полицајци и портири. Занимљиво је да је још партизански командант Ратко Павловић Ћићко у Топлици препознавао српску Вандеју из које су потицали жандарми за гушење свих промена и сваке побуне. Јовановић открива да је у комунистичкој Србији највећи број милицајаца поникао у Топлици, „а било је и преко двадесет начелника Удбе, што је знак колико је држава имала поверења у топличке кадрове“.
Што је још занимљивије, Јовановић није присталица гусларске књижевности која данас преовлађује у нашем издаваштву. Он у тој књижевности види бежање из реалног у неки имагинарни свет и прикривање стварног стања у друштву романтичном прошлошћу. „Размишљам да ли је можда преовладала емоција и носталгија над интелектуалним и рационалним.“ Готово је очигледно да се Радул Јовановић, као и његов духовни претходник Светозар Марковић, залаже за реализам у књижевности.
Главни уредник Топличког венца признаје да је његова скојевска генерација много тога замрсила, али сумња да ће нова генерација умети да то размрси. Смета му што нова генерација нема разумевања за његову генерацију. „Занимљиво је да генерације које долазе, све мање имају разумевања за оно што смо чинили, а недовољно се труде и мало постижу да мењају оно што су наследили, а није им по вољи.“ Јовановић се плаши да је новом генерацијом завладао фаталистички менталитет и да су млади људи анемични и забрињавајуће сиромашни у знању. „Ново време нуди им неке нове, али тешко достижне вредности, па се налазе (и сналазе) као гуске у магли, као човек у пустињи.“ Све у свему, Радул Јовановић мисли да је његова скојевска генерација била боља од ове плишане, јер је бар нешто хтела, а ова не зна шта хоће.
Док се бивши Бошко Југовић за понешто у младости каје и у понечем у старости мења, Југ Богдан из 2004. године, творац и домаћин Сабора, остаје у бункеру комунизма, неспособан за било какву метаморфозу. Представићу га Читаоцу укратко њим самим, политичком опоруком коју је формулисао у чланку „Револуција, контрареволуција и НАТО пакт“. При том је објавио да говори са тромеђе филозофије, науке и религије!
Аутор се најпре осврнуо на две велике светске револуције, Француску и Октобарску. Прва револуција се завршила терором, гиљотиниран је и „најситнији племић заједно са великим, крупним племством, читав такозвани Први сталеж“. Друга револуција, Црвена социјалистичка (бољшевичка) Октобарска револуција 1917. године, променила је свет. Конџељском бољшевику не пада на памет да је Октобарска револуција донела већи терор од Француске револуције, он неће да зна за Црну књигу комунизма каја је обелоданила да је комунистичка револуција била тешка око сто милиона људских живота. Човек није читао Орвела, Цибулског, Солжењицина, Штајнера, Шаламова, Лондона... Није читао ни Данила Киша!
Овај верник бољшевизма, што ће рећи стаљинист, студентску револуционарну 1968. годину квалификује као „последњи талас бољшевичке револуције“. Тај талас, који је достигао „неслућену висину у социјално деструктивним капиталистичким државама Запада 1968. године“, прелио се и на Југославију. „Те 1968. револуционарне године потпуно се разлио руски талас социјалистичке револуције – Црвеног октобра 1917.“ Бољшевик ту има логичку тешкоћу, Београдски универзитет није понео име Стаљина, него Карла Маркса, а студенти су истицали да је стаљинизам негација марксизма (а то је радио, Ранђелу за подсетник, и његов Јосип броз Тито).
Проблем је био у томе што је капиталистички Запад узвратио контраударом, „контраофанзивом – контрареволуцијом – која креће одмах, те исте 1968. године, систематски разграђујући, бушећи, рушећи тековине стечене дотадашњим револуционарним борбама“.
Бољшевик има потпуно негативно мишљење о могућим променама у земљама реалкомунизма. Те покрете је смислио капиталистички Запад да би срушио комунистичку револуцију на Истоку. „На социјалистички Исток кренула је контрареволуција са симпатичним називом – плишана револуција или револуција ружа, што је требало да значи револуција без крви.“ Таква револуција је била она у Чехословачкој, у ствари контрареволуција, названа прашко пролеће. (Јанићијевић је заборавио југословенски ревизионизам 1948. и превидео мађарску револуцију 1956. године. Југословени су на челу са Титом, уз помоћ Запада, успели да се одупру Русима/Совјетима, а Мађарску су окупирале снаге Варшавског пакта, уз много људских жртава.) Бољшевик још види да је прашко пролеће било веома сурово. Познато је, међутим, да Чеси/Словаци уопште нису пружили оружани отпор снагама Варшавског пакта, једина жртва је био прашки студент Јан Палах, који се жив спалио у знак протеста против окупације своје земље.
Још већа несрећа по комунистички покрет била је контрареволуција у сâмом Совјетском Савезу названа перестројком, коју је извео сатана у лику Михаила Горбачова. Ех, да је био жив Стаљин, не би се то десило! Наш бољшевик жали за старим добрим временима тоталитарног комунизма, кад су сви који су означавани као Стаљинови непријатељи прогањани у Сибир да се више никад не врате. А таквих је било бар двадесет милиона, Архипелаг Гулаг!
Завршни чин Западне контрареволуције представља рушење Берлинског зида 1989. године. „Пад Берлинског зида означио је регресију, повратак капитализму.“
Пошто се узгред обрачунао са независним медијима, аутохтоним универзитетима, невладиним организацијама, са цивилним друштвом, овај бољшевик се окомио на демократске промене у Србији. Он у променама види „прелазак из социјализма у капитализам, заправо повратак у капитализам зарад дневне политике доласка и останка на власти што дуже“, па смо због тога „упућени искључиво на сервилност према финансијској елити која господари светом разузданог капитализма“.
Ето то је порука бољшевичког верника који говори са тромеђе филозофије, науке и религије. Не могу да се не запитам како је могуће да толики аутори у Топличком венцу (а има их јако добрих) прихватају овог комунистичког мрачњака за свог новог Југ Богдана?
Али да видимо како је у Топличком венцу прошао Раде Драинац. Пошто уредници часописа нису могли да заобиђу највећег песника Топлице, одлучили су да га представе беседом академика Љубомира Симовића, претпоследњег лауреата Драинчеве награде. Та беседа је објављена у Политици, одатле је прештампана. Немогуће је не поставити питање зашто је баш та беседа одабрана? Могу да кажем да је било бољих беседа од Симовићеве, поготово она коју је одржао Владимир Јагличић. А ако се ради о промоцији, онда је било логичније да се објави беседа добитника за 2009. годину, Зорана Вучића. Има ли неке тенденције у поступку уредника Топличког венца?
Ствар је у томе што је Љубомир Симовић у својој беседи о Драинцу, изреченој приликом пријема награде у Прокупљу, објављеној у Политици под насловом "Доле клавири, гитаре и мандолине", довео, на известан начин, у питање аутентичност Драинчеве песничке побуне. Пошто то исто раде и уредници Топличког гласника, академик им служи као параван.
Симовић каже да се срео са Драинцем на самом почетку свог песничког пута, негде у јесен 1955. године, кад је из Ужица дошао у Београд на студије. Истина, било је то доста илегално, јер су се предратни песници (Црњански, Растко Петровић, Драинац...) могли наћи само у антикварницама. Већ тад су неки млади песници "неговали култ песника из Топлице, тачније речено, култ таквог типа песника, боема и бунтовника, какви су и сами покушавали да буду". Дошљак из Ужица је ту био нешто опрезнији, више су му лежали умеренији Растко и увијенији Црњански. Постепено се приближавао Драинцу, прихватајући његову побуну више као програм него као живот. "Свака његова песма је била програмска, а побуна је била цео програм." Млади Симовић је тачно оценио да се "Драинац буни против академизма, против малограђанске етике и естетике". Уосталом, Драинац то толико јасно испољава и експлицитно говори да Симовић није открио ништа ново. Међутим, будући академик на известан начин оспорава Драинчеву побуну, која је и против Академије. Поставља питање да ли је "Драинчева побуна заиста побуна или је само парада и поза"? Иако то не каже експлицитно, стиче се утисак да је академик ближи другом одговору на постављено питање. Он каже да се Драинац буни на "најефикаснији и најизразитији начин: скандалом, провокацијом, шоковима", али више да би скренуо пажњу на себе.
Не могу а да не приметим да је ова Симовићева теза у ствари надградња комунистичке флоскуле о Драинцу као лажном бунтовнику, коју је изрекао још Отокар Кершовани 1928. године. Кершовани је установио да Драинац не може бити пролетерски песник, јер је лумпен-пролетер. Драинац кокетује са радничком класом, али не може да буде њен заступник, јер је индивидуалиста, провокатор, неодговоран тип. Комунистичкој партији нису потребни такви песници какав је Раде Драинац!
Да је Симовићева теза тачна, онда би сваки боем, кафански побуњеник, алкохолизовани стихоклепац био Драинац. А српској поезији боеми нису недостајали, па ипак, један је Драинац.
Развијајући своју тезу о Драинчевој лажној побуни, Симовић истиче да је "Драинчева поезија препуна свега онога што провоцира, вређа, шокира и скандализује", што не може бити природно. Стога Симовић поставља питање шта је лице а шта је маска у Драинчевој поезији?
Пошто нема одговор на ово питање, а Драинчеву побуну не може да негира, ма колико је представио као шминку, добитник Драинца је поставио једну оригиналну тезу, за какву нисам чуо до академикове беседе у Прокупљу: "Раде Драинац је књижевни лик, књижевни јунак, кога је измислио, створио, написао, Радојко Јовановић из Трбуња". И даље: "Радојко Јовановић је измислио и створио Рада Драинца: дао му је име, лик, карактер, биографију, песничко дело, улогу, послање и задатак. Какав задатак? Да се буни, да шокира, да провоцира, да скандализује, да глуми - као и у свему другом - претерује, а најчешће, и с највећим задовољством, да прелази границе такозваног доброг укуса. Једном речју, задатак Рада Драинца је био да ради све оно што није могао да ради Радојко Јовановић, и да буде све оно што није могао да буде Радојко Јовановић. Могли бисмо казати да је Раде Драинац ослобођени Радојко Јовановић". Дакле, "Драинац је стављао на лице најшокантније маске, мазао дебеле слојеве најпровокативније шминке" и тако кренуо у свет.
Ако је тако, ако је Драинац само измишљени књижевни јунак, онда његов аутор јесте илузиониста, да не кажем лажов. Сељак из Топлице који фолира највећег српског бунтовника и највећег светског путника! Али, у том случају је Радојку Јовановићу из Трбуња пошло за руком да направи један од најуспешнијих ликова у целокупној српској књижевности, и то у поезији, као мало ком песнику у светској књижевности. Симовић би о томе могао само да сања! Држим да је стварање аутентичног књижевног јунака врхунац литерарног умећа.
Да би потврдио ову тезу, Симовић је нашао аргумент у Драинчевом космополитизму. Песник није био глобтротер (није крочио ван Европе), а ипак се "претварао у највећег путника и у најкосмополитскијег песника за кога српска поезија зна". Све то делује "као велики ватромет који се не гаси, као џиновска декорација и сценографија, која засењује". Међутим, то је пролазно као свака опсена.
Љубомир Симовић закључује да су и Драинчева побуна и Драинчев космополитизам вештачке творевине, производ једног у основи малограђанина, какав је морао да буде Радојко Јовановић из Трбуња. (Идентичну тезу о Драинцу, као дошљаку са села који не разуме град а некмоли свет, заступао је Велибор Глигорић.) Драинац се, дакле, трудио да нас изненади и шокира, али прави песник ће бити "онда кад проговори мирно и природно, без позе, афектације и претеривања". Ову своју тезу Симовић налази у Драинчевим песмама "Кад песник без лажних стихова у срцу приспе у родни крај" и "Нирвана". У првој песми Драинац прави низ лепих слика ("вране на сунцокрету, месец у боци ракије, црне перунике, калуђер пун бува"), а у другој признаје да је много болестан ("Болестан сам много, много").
Хтео не хтео, лауреат Драинчеве награде је довео у питање аутентичност Драинца! Не видим како другачије може да се прочита његова беседа.
Симовићева теза о Драинцу као позеру и лажном боему није нова, а изрекао ју је још Тин Ујевић у полемикама с нашим песником осамдесет година раније. Да упознам Читаоца с овим полемикама.
Иако је на први поглед сукоб личио на “песничку свађу”, “боемско надметање”, био је то у основи судар два света, две културе, две историје: католичко-језуитске (Тин Ујевић) и византијско-православне (Раде Драинац). Чарку је, наравно, почео Драинац, а повод је био Ујевићев чланак “Сумрак поезије”.
Шта су све рекли један о другом ова два песничка корифеја, српско-хрватски пандани, али филозофски антиподи?
Драинац је Тинову ерудицију прогласио празном “парлофонијом”. “Није ли ерудита нека врста парлофона, који никад не би отворио уста да није мртвих књига, које у овом случају диктирају директно преко разума?” “Ујевић као последњи рационалиста а приори долази до закључка да је сумрак поезије неизбежан.” “Ако се Ујевић побојао за сувише кратак век своје поезије, боље је било да је није ни писао. Ако га је мучила догматика естетичара да је форма главно, а све споредно, што нам, на своју несрећу, већ неколико пута говори г. Богдан Поповић, онда је Ујевић песник заната.” (...) “Код Ујевића је једна друга ствар: њега је помео нагли преокрет нове поезије, која је у тренутку помутила све појмове о себи до сада. Једни су бојажљиво пришли новини, други су у томе видели Косово, а трећи коначни 'сумрак поезије'.”
Тин Ујевић у свом одговору каже да “Драинац не би био Драинац када не би о себи говорио као о једином предмету у Свемиру”. “Г. Драинац није извјесно од људи који имају много да кажу. Г. Драинац мисли да је пјеснички предмет само г. Драинац.” Ко оптужује Ујевића да је “парлофон”, “преписивач”, “књижевни крадљивац”? “Један очајни пасеиста, који са ситнобуржоаским менталитетом и малограђанским укусом и логиком, под видом боеме, понавља о поезији отрцане, стотина година старе труисме, о, он је зацијело новатор!” (...) “Г. Драинцу смета што је неко 'ерудита', као да то није могао да приговори свим пјесницима и филозофима, и то добрима, цијелога новога свијета. Он сматра да је поезија у непријатељству са цијелом цивилизацијом и културом; а своју писменост он заснива на моделима средњошколскога писања за литографисане листове, и то из нижих разреда.”
Настављајући напад на Ујевића као промашеног ерудиту, Драинац је истако да је Тин Ујевић као литерарна фигура у истој линији са Богданом Поповићем. “Његова литература је сва у сенци артизма, формализма и парнасовачке естетике бљутавости.” (...) “Дојучерашњи картезијанац запао је преко ноћи у ефемерне воде социолога.” (...) “Мени се чини да г. Ујевић, поред све своје знаности, никад није био индивидуално јак. Он је временски мењао идеје као перје птице са далеких архипелага. На остацима разбијених сплавова своје поезије није смео да се задржи.” Драинац би опростио Ујевићу за нејасност система. Тај пут би био осветљен “звездом ујевићизма”. “Али како то да се догоди кад наш драги друг за једну деценију промени десет политичких и литерарних убеђења?”
Кад је Драинац реплицирао Ујевићу на његов “Сумрак поезије” није ни слутио да ће то “жалосно коснути Ујевићево хипертрофично срце и његову сујету”. Стога настоји да појасни њихов однос. “Два нераздвојна друга за низ година, случајно, никад се нисмо разумели. Наша поезија као и наши начини мишљења су два света. Били смо другови да се свађамо, нападамо и да сваки од нас брани своја убеђења. То је најлепша иронија коју сам доживео. На дну свега тога, искрено да признам, никад није било мржње, али не и трагичне љубави Верлена и Рембоа. И данас, ево, наша свађа постаје јавна, изнад домена кафанских жонглеараја, где можда није у питању чаша вина, него чаша духа.” Ипак, ова “свађа” је послужила Драинцу да ближе дефинише своју улогу у јавном животу, коју неки виде као ролу “супериорног иронисте у лику Мефиста”. “Ја сам спона оне генерације, која се највише свему смејала. На своју штету хтео бих да кажем колико сам и сâм био бачен у једну средину да је до миле воље наружим онако како то заслужује. Бар се мени не може пребацити неко апостолство. Цела моја литература је на негирању моје личности. Поносим се да ту немам никакве везе ни са једним литератором ове земље.” (...) “Литературу ценим само по њеној животној потенцији. Готов сам да признам да ми је Шерлок Холмс милији од Краља Лира. На штету имагинације готов сам да сматрам анализу за највећи дар, само ону Едгара Поа, а не ону наших литератора и професора која је продукт књига и штампарских слова.”
Тин Ујевић је прихватио Драинчев изазов и дефинисао појам драинизам: “То је оно душевно стање обиљежено мијешањем појмова и примитивним извртањем вриједности”. За Драинца је парнасизам у поезији све оно што није сирово, примитивно, грубијанско, сељачко, циганско. Ујевић посебно указује на пугубни марксизам који призива Драинац. “Умјетност се руга политичким комбинацијама демокрације, а математичке истине нису чекале на одлуку Совјета радника и сељака.” Ипак, иако аристократског духа и схватања уметности, Ујевић не доживљава себе као апостола. “Христови први сљедбеници су од рибара постали апостоли; моја је амбиција да мјесто апостола постанем рибар.”
Као одговор на Ујевићеву флоскулу о драинизму, Драинац истиче да је то само његова искреност. Он нема разлога шта да крије, не прави мит од себе. “Онакав какав сам у поезији, безобзиран, такав сам и у изношењу свега осталог. Био сам одувек смели играч у овој земљи и моје карте ни до данас нису биле фалсификоване. Није ми био потребан мандат једних ни других, као што ми је излишно и одвратно кокетирање са социологијом, да би се направио 'напредним' и задовољио љубав понижених и увређених.” Стога Драинац одбија мандат “пролетерског песника”, који би хтели неки да му доделе. Али, пита се Драинац, “шта би тај далматински госпар учинио да су га неки проглашавали за луда а други за генија, да су га клерикалци стављали на индекс, а професори анатемисали? Како би се Ујевић осетио да су му лекари слали за доручак књиге напада од 120 страна уместо сирупа 'фамел' и беле кафе, а ступци га новинарски поздрављали паљбом напада као злочинца, убицу, варварина, лопова и пробисвета? И то зашта? – Зато што је г. песник покушао да се у даном моменту разоткрије, немајући никакве намере да прави од стихова каријеру а од уметности паре?”
Тин Ујевић је искористио Драинчеву реплику о уметности да каже шта он мисли о поезији. “Стара плоча вриједности је покопана, а док се нова састави, у почетку 21. стољећа, поезија ће да престане постојати као писање стихова, док ће умјетност преплавити опћи живот, а срце човјеково бити доведено на човечнију подлогу уређених односа, измјерених и изваганих тражења предвиђених, истражених и срачунатих социјатика.” А што се тиче свог положаја у литератури, који Драинац преувеличава, Ујевић одговара да он не стоји ништа боље од Драинца. “Г. Драинац можда сувише вјерује у демонску снагу Богдана Поповића, а слободу мишљења назива 'картезијанством'. Нека му буде, за данас се нећемо даље препирати. Односно тога, упућујем га на то да ме је званична критика све до данас шутке мимоишла, те док су ме други можда и несвјесно кривотворили или изобличили, она ме је потпуно игнорирала, као да се нисам никада ни појавио, као да и не постојим.”
Нема сумње да је Драинац био од оних људи који кад крену на једну страну не умеју да се зауставе. Тако је и у овој полемици потегао најтежа оружја којима је располагао, од којих је једно његов урођени смисао за сарказам. Написао је текст “Тин Ујевић без маске”, с намером да свог боемског пандана у поптуности раскринка. При том се послужио дедуктивном методом, из општег је извукао појединачно. “Златоусти” Тин Ујевић, “универзалиста”, “Мали Ларус”, како га је назвао Винавер, само је производ свог времена. А то је било време трулежи и распадања, опште декаденције. У том погледу између Београда и Загреба није било никакве разлике. “Тај трулеж коснуо је све нас из тога времена. Београд је први пут запамтио праве скитнице, јединствене Цигане, дремљиве и болешљиве песнике, који су се клатили улицом, мртви од живота, преварени у свему.” Неколико чудних песника скитача клатили су се у том времену од Москве у Београду до Казалишне каване у Загребу. “На лежајима, где ни пси не би спавали, у крчмама где се шетају пацови, стенице, буве и разни инсекти, под градским бедемима на сухој трави, у бесаници, патњи, гладовању; у страху од нерава и живота, родила се поезија нас многих, која беше израз живота, боја крви и облик разума.” (...) “Живот је постао литература: њена најчистија еманација је крик поезије!” Ујевић је био само производ тог стања духа. Парнасовски хладан и неопредељен, разапет између тезе и антитезе, био је од оних песника које не треба читати. На њега се односила Валеријева формулација Анатола Франса: “У њему нема тезе која нема своју антитезу, нема афирмације која не би имала и своју негацију”. Укратко, Тин Ујевић је производ Верлена! У њему се примио декадентни мистицизам овог француског мага. “Ујевић је од оних, који кад пљуну – пљују себи у лице. То је фаталност једнога живота, једне поезије, која нема везе са светом, широким таласањима, макар и временским модним узлетима. Он је монах, који је у псалмодијању провео век, нагнут над собом, над својим ликом и заљубљен у себе као нарцис.” Драинац каже да није у животу срео таштијег човека од Тина. Иако би се на први поглед рекло да има душу јагњета и краве, да је неспособан за пакост и да је његов живот саздан из праштања, “уме да мрзи као нико на свету и да не заборави увреду”. (...) “Елитна уметност је у моди, уметност без садржине, уметност без њенога ствараоца, сва у шиљатим угловима апстрактности, поникла из неке опијумске собе, из неке хомосексуалне јазбине, из онога што као перверзија своје врсте има своју одбрану, али без икаквог додира са ширином човечјег духа, где су овакве животне анегдоте само бедни, недостојни фрагменти.” Драинчева и Ујевићева поезија су дијаметралне супротности. Ујевић не тражи истину у литератури, истину крвавог писања, истину исповедања или оптуживања, него исконтруисане естетске лажи, срећно спроведен систем једне тезе, једнога мишљења, једне убедљиве логике, која од најпрљавије савести, најпрашњивије душевности, ствара апостоле и чистунце. Драинац свесно неће да буде апостол каквим се приказује Тин. А Ујевић је само један кафански шарлатан у капуцинерској одежди католичког језуите.
То да Ујевић не уме да прашта увериће се Драинац на сопственој кожи. Тин му је одговорио есејом “Боеми и антибоеми”, у којем не само да раскринкава Драинца, него настоји и да га укопа. Разрађује своју тезу о драинизму као универзалној појави културне кризе. “Што је драинизам? Замјена средстава са сврхом, вјечна конфузија родова, улагивање публици шарлатанским протестом, одмеривање алата и заната, испуњеност собом, патолошка дегенерација романтике. Драинац није створио драинизам, но је био његова типична манифестација. Драинизам бијаше европски, можда и свјетски, феномен конфузије и пометње родова; било је драиниста у економији, медицини, филологији и даље: све људи који нису марили свој занат и тражили сврху уклањајући средства. Драинизам је био негација духа знаности, а у умјетности непријатељ савјесности и интензивнога стварања у сврху продубљења; несолидност борбена, килаграмометри енергије избачени у воциферације, јалови потрошак калорија, испљуцкивање себе, наступ у име одсутне идеје.” (...) “Драинац је само окрстио школу из које је лично изашао.”
Ујевића посебно иритира што га је његов песнички друг назвао “фратром” и “клерикалцем”. Он одговара: “Не припадам никаквој вероисповести, ни члански, ни иједном симпатијом; тако нисам ни католик, ни хришћанин, ни верник; а тако ни теозоф ни антропозоф, као модерни исповедници отмених дама. Ја сам слободан мислилац; а сем тога, упињем се и да очувам слободу савести. Потпуно ми наиме недостаје верска интолеранција и фанатизам, премда према заблудама не могу бити равнодушан.” Када Драинац пише о “фратру, језуити, клерикалцу” Тину, свакако га замењује са неким другим Ујевићем. “Већ сам за гимназијским клупама био доста борбени антиклерикалац, а од матуре (1909) немам обичај да посећујем места на којима ме обухвата гроза. Такођер сам обећао себи да нећу да се подвргнем, без силе, никаквом обреду, док се н.п. Драинац једном већ подвргнуо брачном јарму. Такођер, због хигијене, дат ћу се спалити у крематоријуму (ако не на ломачи).” “За разлику од г. Драинца који својим животом и радом поткапа темеље лаичке знаности, ја сам потпуно у редовима цивилиста и делим природнознанствени и, доследно, слободоумни назор о свету. Ја сам стваралачкој науци посветио и више стихова, можда једини у предратним и поратним конвулзивним нараштајима.”
Драинац је наставио ни мање ни више него “Посланицом Тину Ујевићу”. Чему поезија? “Претерана социјалност утиснула ми је жиг срама на чело. Ја се не дам замислити без угрожене класне свести, отуда, можда, лирика моја одише мартиризмом.” “Поред све своје наклоности за европска фабричка предграђа, чији је гар и пепео покрио моју младост у западним метрополама, осећам овај свет изнад свега.” “Певам на Балкану дивљином и грозом десетине милиона становника, у декору исте човечанске беде, која се под небом стапа у општи човечански крик откупљења.” Чему полемика? “Кад човека опколе сеоски пси, па ма какав хришћанин био, макар се налазио у позицији председника друштва за заштиту животиња, он ће дохватити прву мотку, грудву земље, или каменицу, да се од пашчади одбрани. Тако и ја. Кад бих одговарао на све нападе, на све што ми се подмеће, најчешће на оно што никад нисам рекао ни изустио, ја не бих доспео ни за сто година да се оперем. А од пашчади се браним како стигнем, како могу и умем.” Кад се уместо садашњих књижевника јаве литератори поштенији и објективнији посматрачи живота, “тада ћу ја, драги пријатељу Ујевићу, престати са полемикама”.
Многи су мислили да су се два пријатеља договорила за међусобно нападање, јер им је то служило за обострану рекламу. Држим да је то била озбиљна полемика између два највећа песника на српско-хрватском језику тог времена, између хрватског “језуите” и српског “византинца”.
Ако се Симовићева теза о Драинчевој псеудобоемији може назвати академском и не доводи у питање Драинчев песнички интегритет, један други текст у Топличком венцу је директни атак на нашег песника. (Текст је непотписан, неакрибичан, не знам коме да га припишем, да ли главном уреднику. Ипак, нека његов аутор буде Аноним.) Већ у самом наслову Аноним се одређује према Драинцу: Драинац је „боем и распусник“! Не знам да ли текстописац зна значење речи, али тешко је изрећи тежу увреду на рачун некога него назвати га распусником. У Матичином Речнику српско-хрватскога књижевног језика распусник је исто што и развратник, дакле крајње неморалан и неодговоран човек, склон разним перверзијама и разврату. Аноним ову тврдњу базира на чињеници да се Драинац раздвојио од венчане жене и био заљубљен у туђу жену. Ако је то разврат, онда је пола човечанства развратно! Аноним извлачи закључак о Драинчевом разврату из његовог романа „Пламен у пустињи“, објављеног у листу Новости 1928. године. (Роман је као књига објављен тек 1993. године у редакцији Недељка Јешића, па то упућује на сумњу да је текст у Топличком венцу преузет из књиге редактора.) „У његовом аутобиографском љубавном роману главни јунаци су били Марко Марковић и Нела Обреновић, мада је јавност знала да се иза тих имена крију сâм Драинац и Милица, Цица, лепа Шапчанка (родом из Аранђеловца) из богате породице, несрећно удата, која је Драинца срела почетком маја 1928. године.“ Аноним додаје да је и Драинац био несрећно ожењен Даром Хаџи Ристић из Скопља, „витком, лепом и сентименталном црнком“, која је била позната у главном граду Македоније као госпођа Драинац. Дара је била сестра Спире Хаџи Ристића, председника Трговинско-индустријске коморе у Скопљу и доцнијег сенатора. Пошто је породица била против овог венчања, Дара је раскинула са својом породицом да би се удала за Драинца, кога је упознала кад је овај био на војној вежби у Скопљу, и са њим одбегла у Блаце. Аноним, дакле, користи Драинчев роман и интимну преписку да би Драинца оцрнио, односно да би написао памфлет против њега.
Ко год се мало разуме у естетику, зна да је то што ради Аноним једноставно недопустиво. Он у потпуности занемарује самосвојност књижевног дела, његову унутрашњу страну, своди га на голу фабулу. Фиктивне јунаке изједначује са стварним људима. Из чињенице да у Драинчевом роману има аутобиографских елемената, Аноним изводи закључак да су личности романа буквално пресликане из стварног живота. Пошто је Драинчев јунак Марко Марковић распусан, Аноним закључује да је и писац распусник. Да би доказао ову тезу, Аноним извлачи Драинчеву интимну преписку, до које је наводно накнадно дошао, као и сећања Драинчевог пријатеља из Скопља, новинара Милана Јовановића Стојимировића, која је немогуће проверити.
У тим сећањима Драинац је јако лоше прошао, бар у контексту који је презентован у Топличком венцу. "Не знам када су се он и она узели, али сам слушао да их је на то навела романтична љубав. Брак се међутим показао као неодржив. Дара је била из тетовске хаџијске породице, рођена за кућу, децу, за огњиште, а Драинац за кафану и јавни живот." Да се на овоме зауставио, мемоарист би испричао једну честу љубавну причу о неусклађености карактера и навика. Међутим, мемоарист тражи кривца и налази га у Драинцу. Проблем је био у томе што је Драинац био лош човек, који се оженио Даром из користољубља. "Чим је мираз био поједен, они су се разишли, управо муж је оставио жену. Раде је њој навраћао с времена на време, да се одмори и понегује, а затим да опет ишчезне. Често, Дара би му том приликом дала и своју уштеђевину, а он би је понекад и вређао и тукао." По мемоаристи, Драинац је стварно био распусник и развратник, а уредници Топличког венца, увршћујући лист ове непроверене и тенденциозне тврдње, као да су рекли: таквом песнику нема места у нашој цркви. Он не само да је био антихрист, него је био и неморалан човек. Но то није крај: писац текста у Топличком венцу настоји да унизи Драинца не само морално него и интелектуално: Сем писања, пића и љубакања, он није имао никакве друге страсти: није се коцкао, није се бавио политиком, није ништа скупљао, није никада ништа имао. Тако испада да Драинац, један од најангажованијих песника у целој српској поезији, који је имао толико разумевања за понижене и увређене, који се гадио буржуја и експлоататора, није ништа друго знао до да вара и експлоатише Дару! Да су представљачи Драинца у Топличком венцу имали бар мало разумевања за овог бунтовника, могли би да имају у виду и овај Драинчев став. "Зашто има толико несрећних људи? Да би једна десетина човечанства живела у перју и свили на Топчидерском брду, Јелисејским пољима, Пикадилију и Бродвеју!"
Све у свему, Драинац је лоше прошао и код комесара и код монаха (Чудићев дистих "Епитаф за српску авангарду".) Овде је интересантно да су Конџељци на посредан начин остварили блачку иницијативу одузимања Драинца Прокупљу. Истина, нису га пренели у Блаце, али су направили паралелне Драинчеве сусрете. Ту је главну улогу одиграо човек по имену Ратомир Тимотијевић Тим. За овог човека се највише чуло по једном судском процесу у Прокупљу, кад је осуђен да плати глобу прокупачком писцу Томиславу Ристићу што је плагирао његову књигу о једном старом прокупачком боему и инкорпорирао је у своју. Независно од тога, Тим је на неки начин организовао приватне Драинчеве сусрете. Да иронија буде већа, Тим у те сусрете и није уложио нарочита средства, платио је једно боемско вече и финансирао награду за најбољу топличку књигу, мимо државне манифестације. На боемској вечери су искључиво топлички писци читали један другом своје радове и јели и пили о трошку Тима. Тим је о томе направио видео запис емитован на локалним телевизијама. Ти исти писци су сутрадан бојкотовали Драинчеве сусрете! (Иначе, цела Топлица данас пише! Један хроничар је забележио да је у само једној години (2007) објављено у Топлици и о Топлици 30 књига! За то време држава није могла 3!)
У погледу најбоље топличке књиге у Топличком венцу стоји саопштење да је трочлани жири у саставу Данијел Јовановић, Љубиша Красић и Драган Огњановић наградио три књиге Топличана који живе на територији Топлице. "Предлог да се награде мајбољи писци који живе у топличком крају дао је господин Ратомир Тимотијевић Тим. Он је обезбедио и новац за награде и са великим задовољством је те награде доделио награђеним писцима", у сали биоскопа Топлица уз богат музички програм. На седници одржаној 8. маја 2009. године жири је одлучио да се награде следеће књиге: прва награда (300 евра) "Две приче Милана Рибе", аутор Зорица Милошевић Цинцарка; друга награда (200 евра) "Ноје и побожни зец", аутор Драгољуб Мирковић и трећа награда (100 евра) "Нежни цвет и једна суза", аутор Сибин Шовић. (Све три књиге прозе.) Према извештају, музичари су напунили салу биоскопа, док је промоција званичног добитника Драинца, Зорана Вучића, одржана пред мање од двадесет слушалаца.
Поставља се питање да ли је тиме Драинац коначно упокојен? Видели смо да га је држава одбацила а црква није примила, но да ли је мртав? Држим да су овога пута част Топлице спасили филозофи, чланови Српског филозофског друштва, које је у Топлицу довео Слободан Кањевац, председник, иначе Топличанин. Иако је њихова дводневна расправа о Драинцу била више дедуктивна, заснована на општим филозофским ставовима а не на Драинцу, навешћу из ње неке ставове, које је такође пренео безконцепцијски Топлички венац. По речима Ратка Нешковића, Драинац није био само песник, већ и врло ангажован интелектуалац, који је био принуђен да формулише сопствене песничке програме и њима брани и своју поезију и свој живот. Драинац је дошао до става о неопходности аутономије уметности: песник је одговоран само себи, а поезија му је без лажи ако је искрена пред собом. Симо Елаковић је указао да је Драинчева поезија синтеза мишљења и певања, што је одлика великана попут Хелдерина, Шелија, Хегела... У поезији се истина и доброта сусрећу у лепоти. Радомир Виденовић је рекао да је Драинац уједао своје време. Миленко Бодин је истакао да прави песници осећају бол света, што је код Драинца сасвим видљиво. Раде Ђорђевић је у Драинцу видео песника који спаја разне видове стварања. Свака епоха је имала умове који су у себи спајали науку, филозофију и уметност. А уметници у трајању налазе свој аутономни поглед на свет.
Све у свему, филозофи су у Прокупљу бранили и одбранили Драинца од локалних квазиинтелектуалаца, који су покушали да му приреде сахрану.
Таман сам помислио да је прича о Драинцу и Топлици готова и да ја могу да затворим виндоуз, стиже нов напад на Драинца, овога пута из пера градоначелника Блаца, Небојше Милосављевића. Градоначелник у књизи "Блачки крај у канџама (не)могућег", (Ниш, 2010), има једно поглавље које се односи на Драинца, под насловом "Драинац, као бандит!". Истржући из наслова можда најбоље Драинчеве збирке песама "Бандит или песник", што је бесумње метафора, реч бандит и дајући јој буквално значење, градоначелник приказује песника као бандита. Према Вујаклијином речнику, реч бандит има значење: разбојник, друмски разбојник, плаћени убица; пустахија, неваљалац, пропалица, скитница. Ако му не приписује баш све ове одреднице, блачки градоначелник Драинца свакако приказује као неваљалца. "Писати о Радојку Јовановићу широм света познатом као Раду Драинцу, само као књижевнику - песнику било би више него некоректно", вели градоначелник и жури да ту некоректност исправи.
Да видимо како је градоначелник Блаца приказао некадашњег грађанина општине на чијем је челу? Пошто је констатовао да је Драинац у детињству "чувао стадо и надничио по блачким пољима, радио по кафанама", градоначелник је истакао да је Драинац већ после 14. године побегао од куће и отад живео као "боем, пијанац, вагабунда или распикућа, али богами и незајажљив љубавник богатих и лепих дама (!) у Паризу, Београду, Скопљу, на Јадранском приморју, Бугарској..." (Све је ово тенденциозно и углавном нетачно, али ја немам нерава да то побијам тачку по тачку. Читаоца који баш хоће да одвоји Драинца човека од песника, упућујем на књигу Недељка Јешића "Непознати Драинац", објављену 1993. године, у којој је аутор изучио све што се зна о Драинцу, али не да би песника наружио него да би показао да се Драинац човек и песник не могу одвајати.) Блачки градоначелник каже да би се "цео Драинчев живот могао извесно свести на жене и вино", називајући Драинца "харачлијом љубавних поља". Као аргумент својој тврдњи градоначелник наводи Драинчев боравак у Паризу "европској престоници греха до 1919. године". Драинац је отишао у Париз не да би упознао европску метрополу уметности, него да би "задовољио свој изузетни сексуални апетит", "не марећи много да ле се ради о женама лепим или ружним, туђим или слободним, старим или младим, похотним или стидљивим". Он је и на Јадранско море ишао из истих разлога, да "јури жене".
Као и Аноним, и градоначелник потеже Даринку Хаџи Ристић, "с којом се Драинац први пут оженио 1925. године" (ваљда се једанпут женио!), али која га је "због његове љубавне раскалашности најурила". (Ту се Аноним и градоначелник не слажу, према првом Драинац је напустио Дару.)
Блачки градоначелник с правом тврди да је Драинац игнорисао буржоаске вредности и изазивао скандале, али зашто је то чинио? Због жена, да би га жене заволеле! (Испада да градоначелник мисли да су жене наивне и глупе и да преферирају пијанце, силеџије, кавгаџије, каквим представља Драинца.)
Горе од свега овога, Драинац је имао циничан и поган језик, па је по кафанама "препричавао детаље својих сексуалних догодовштина", али их и "практично приказивао". (Како?)
Да је блачки градоначелник малициозан може се видети и по томе што је Драинчеву сахрану у Београду на Новом гробљу 1943. године прогласио квислиншком, а пријатеље који су дошли да га испрате назвао полусветом. "Много је било жена из полусвета, које ће деценијама после сахране доносити свеже цвеће на његов гроб!" Изузетак је била Десанка Максимовић, која је из боље куће, али је ваљда била заведена.
Тако смо дошли до критичне тачке циркуса Драинац: лауреат академик га проглашава глумцем; прокупачки градоначелник му претпоставља своју братаницу у хали која носи име Зорана Ђинђића; црквени аноним из Конџеља у њему види распусника; блачки градоначелник препознаје бандита. Све у свему, у данашњем систему вредности Драинац је Топлици непотребан!
На крају, да затворимо Драинчев виндоуз у овом раду. Нека ми Читалац дозволи не само да се не сложим са ружитељима и рушитељима Драинца, него и да се побуним против оваквог стања дегенерисаности, кад Топлица одбацује свог највећег песника. Морам да кажем да комунисти после покајања 1963. године то више нису радили. Целокупно моје изучавање Драинца и настојање да уђем у његов феномен, своде се на закључак о неупокојивости песника из Топлице. Докле год се људи буне, докле год нове генерације не прихватају затечено стање ствари, докле год устају против властодржаца као отуђених сила моћи, докле год теже правди и истини – Драинац ће за њих бити симбол бунта и отпора, песник крваве истине и човековог права.
Нема коментара:
Постави коментар