Ivan Ivanović: KAKO ODBRANITI DRAINCA

Коначно, после вишегодишњег притиска Топличана, Љубомир Симовић је 2008. године добио Драинца. Симовић је дошао у Прокупље, примио награду од председника СО Прокупље у свечаној сали Општине и одржао беседу у част Драинца. За разлику од Чудића, Симовић је добио велики публицитет, а беседу је објавила Политика, „чиме је постигнута сврха награђивања“. Исте вечери је песнику у част приређено књижевно вече у сали Народног музеја Топлице. Како је изгледало то књижевно вече?

Dragan Radović: Humor i fantastika - neistražene oblasti u narodnom stvaralaštvu leskovačkog kraja

Народно стваралаштво лесковачког краја својим особеним мотивима и врстама и, више од свега, особеним и лапидарним лингвистичким материјалом, будило је пажњу етнографа и сакупљача. Међутим, на овоу тему су тек у неколико случајева писани стручни, студијски текстови везани за фолкор и за народну књижевност. Упркос обиљу сакупљеног материјала објављеног у неколико књига (Владимир Р. Ђорћевић, Драгутин М. Ђорђевић, Владимир К. Петровић, Миодраг Васиљевић, Момчило Златановић, Сергије Димитријевић и други) и студијама о карактеру, месту и значају народних умотворина из овог краја, може се закључити да ова област није довољно књижевно-теоријски и естетски верификована.

Marinko Arsić Ivkov: Ideologija i savremeni srpski roman o selu

ДВА САВРЕМЕНА РОМАНА О ПРОПАДАЊУ СЕЛА КАО АНТИПОДИ:
Корени Добрице Ћосића и Аризани Ивана Ивановића

У књижевности 19. века село је носилац моралних вредности. Као патријархална средина, оно је васпитач и чувар појединца, породице и нације. Поквареност долази из спољног света – из градова и из туђине. Писац 19. века је себе још увек видео као просветитеља и као «савест нације», па је у селу, сеоском моралу и култури видео чуваре националног идентитета.

Двадесети век је другачији – грађанско друштво, европска култура, градски живот и проблеми које он доноси улазе и у српску прозу на велика врата. Сељаци долазе у градове, постају грађани, опанке замењују ципелама – то је једна од најтипичнијих тема српске прозе раног двадесетог века.
Епоха фашизма, која је неколико година владала великим делом Европе, па и Србијом, покушала је и у књижевности да селу поврати примат који је изгубило. Али то је трајало сувише кратко, и било је сувише неприродно, да би у литератури оставило дубљег трага.
Комунизам је био против села и његових традиционалних вредности, којима је свуда, па и у књижевности, претпостављао живот у градовима и фабрикама, и пролетерски морал. Кад су се у таквој прози и појављивали, сељак је био пролетер у сељачком оделу, а село пролетерска комуна.