Miroljub Milanović: POSLERATNA SRPSKA PROZA I NJENI GLAVNI PREDSTAVNICI

1.

Српска књижевност друге половине двадестог века настајала је у оквирима тоталитарне свести коју је диктирао социјалистички систем.. У редакцијама медија седели су режиму одани људи који су будно пазили да се не провуче неки текст „стран нашем, социјалистичком друштву" и нанесе му штету. Сем уредника ту су били још „поверљиви" задужени за безбедност, тзв. културњаци. Постојао је и закон за санкционисање деликта мишљења. Па цензура. И надасве: аутоцензура, као најстрашнији облик насиља писца над самим собом.
Све је строго контролисано, пропуштано кроз идеолошку призму, цеђено, па оно што би остало стављано у службу система. Укалкулисана је чак и појава „модерних", као доказ неповерљивом Западу да се и код нас, ето, поштују песничке слободе. Али им је маргинализован значај: на састанцима редакција оштро су критиковани као примери застрањивања са „правог пута", т.ј. генералне линије партије и владајућег соцреализма. Уосталом, неколико песничких збирки систему нису могле озбиљније да нашкоде.

Radivoje Bojičić: OŠIŠANI JEŽ – NEZVANIČNA VERZIJA (3)

SVRATIŠTE, PRIHVATILIŠTE, SIGURNA ŽENSKA KUĆA

Pošto je zbog političkih i drugih progona devedesetih bilo sve više satiričara i humorista, “Ježevih” spoljnih saradnika ostajalo bez posla, u redakciji je uspostavljeno zakonopravilo da svi oni na koje je organizovana bilo kakva hajka, mogu da se sklone na četvrti sprat u Resavskoj 28.
Tako je u “Jež” došao i Ljuba Stojadinović, pukovnik koga su iz političkih razloga isterali iz Vojske.
-To je, u stvari, presuda oficirske ekspoziture Socijalističke partije Srbije i JUL-a u vojsci Jugoslavije! – prokomentarisao je svoj slučaj Ljuba Stojadinović za “Blic” i doneo radnu knjižicu u “Jež”.
Iako je Ljuba najpoznatiji, Jež je bio svratište za mnoge, od generala, preko pesnika, do jurodivih.
I svi bi došli s namerom da popiju po jednu, progovore po dve-tri i napišu pet-šest, a odlazili bi ubedjeni da će njihovi aforizmi, koje od tog trenutka počinju da pišu ima da budu bolji i od onih koje je su pisali i Vib, i Brana, i Duško.
Ali, za Dragutina Minića Karla iz Strujine “Politike”, Slobodana Milića GSP-a, Miće Miloradovića iz Kragujevca, Vaska Ivanovića iz prevremene penzije i druge, “Ošišani jež” je bio kuća spremna da sa njima podeli svoju nekad sirotinjsku, a nekad, Boga mi, i prilično raskošnu sofru.
A zašto sigurna ženska kuća? – pitaće se neko.
Zato što su se mnogi kojima je Jež bio sigurna ženska kuća prema njemu poneli kao pizde.