Ivan Ivanović: Fudbal u delima Ivana Ivanovića

У време одржавања Светског првенства у фудбалу у Јужноафричкој републици био сам позван од неколико медија да учествујем у анкети о Мундијалу. Разлог је свакако био тај што сам ја једини српски писац који је узео фудбал као тему за литературу. Ово учешће је било углавном површно, за дневну употребу, промашено. Анкете су биле саме себи циљ. Одговорио сам на општа питања која се могу поставити сваком познаваоцу фудбала. Ниједан новинар ми се није посебно обратио да детаљније образложим употребу фудбала у књижевне сврхе. Стога имам потребу да то учиним за читаоце Нове Алтере. При том ћу да занемарим психолошки и социјални аспект моје фудбалске литературе, а задржаћу се само на фактичким догађајима, који су ушли у моју књижевност.
Ја сам фудбалску тематику третирао у два романа и једној новели; романи су "Црвени краљ" и "Фудбалска генерација", а новела је "Лопта је округла". (Драма "Фудбалска грозница шездесетих" је синтеза ових дела.) Дела су међусобно повезана и претачу се једно у друго. "Црвени краљ" је испричан кроз призму фудбалера, Зорава Југовића алијас Зоке Кинга, момка који је дошао из јужних крајева Србије, запалио Београд и Југославију, угасио се у Америци. "Фудбалска генерација" је представљена кроз причу ветеринара из Дољевца Љубомира Стошовића односно Љубе Геџе, који репрезентује генерацију јужног круга, која је из своје провинције отишла на студије у Београд, учила живот на стадионима, да би се по завршетку студија вратила у провинцију да организује фудбалски живот. Ветеринар своју причу казује социологу спорта, новинару Слободану Коњовићу, који ту причу допуњава својим чланцима. "Лопта је округла" је казивање провинцијског фудбалског функционера, јавног тужиоца, Мике Коњовића, који пред Партијом објашњава како је дошло до ерозије његовог партизанског морала. Он за то окривљује фудбал.
Да видимо њихове приче.
"Црвени краљ" је написан у виду исповести фудбалера емигранта о томе шта му се дешавало у фудбалу. Фудбалер Зоран Југовић, познатији као Зока Кинг, прича своју животну причу из Калифорније, где игра за тим из Окленда, Крила Калифорније, крајем шездесетих година.
Кинг је измишљена, дакле фиктивна личност. Тај фудбалер није постојао. Ипак, конструисао сам га на основу стварних играча, слободно могу да кажем да сам у њега уградио фудбалере бунтовнике, какви су били Велибор Васовић, Зоран Миладиновић, Драгослав Шекуларац, Милош Милутиновић... Кинг се побунио против стања у југословенском фудбалу, зато је страдао. Такав какав је био није био потребан комунистичким властима, па је његова емиграција у Америку била последица његове непослушности, како на фудбалском терену, тако и ван њега. С правом је речено да је Зока Кинг био фудбалер бунтовник.
Поникао у градићу Курвинграду у Јужној Србији, прве фудбалске кораке је начинио на школском игралишту и на вашаришту. Рођени фудбалски таленат, врло брзо је стекао афирмацију међу љубитељима фудбала, али у локални тим Крила Мораве никако није могао да уђе, јер су ондашњи властодршци спречавали четничке потомке да се пробијају у врхове јавног живота.
Педестих година, кад се на дивљим игралиштима Курвинграда (Прокупља) појавио овај дечарац, у граду, као и у целом југословенском друштву, владају оштри идеолошки сукоби. У граду фудбал воде догматске снаге, а председник клуба је судија Мика Коњовић, човек партизанског кова и догматских схватања. Тренер фудбалског клуба Крила Мораве (Топличанина) је војно лице, мајор Ристовић, организатор спортског живота у тамошњем Гарнизону. Проблем младог талента је у томе што му је отац, као припадник четничког покрета Драже Михаиловића, у затвору. За војника мајора Ристовића то је довољан разлог да младића не позове у тим. Мајор, тренер аматер партизанске школе, типичан је представник догматског комунизма: у његовом тиму могу да играју само исправни омладинци, скојевци, партизански потомци, добри ђаци. За остале (слабе ђаке, мангупе, четничку децу...) у Ристовићевом тиму није било места. Проблем је био у томе што су ти остали били већи фудбалски таленти, а бар двојица од њих, Зока Кинг и Миле Мирис, вансеријски. /Надимак Кинг (Краљ) је Зоран добио на школском игралишту од професора енглеског језика. У српској провинцији постојало је неколико играча са тим надимком. Мирис је био надимак једног лесковачког фудбалера, левог крила Дубочице. У граду мириса (фабрике Невена, Здравље) овакав надимак је био логичан./
Проблем Ристовићевог идеолошког тима био је у томе што је стално губио утакмице. Конкурентски градови (Ниш, Лесковац, Пирот, Врање...) су били мање догматски, у њиховим тимовима су играли добри играчи а не омладинци. У Нишком подсавезу Крила Мораве су била на дну табеле и то су грађани у Курвинграда тешко примали. Кад су Крила потучена у Лесковцу од Дубочице чак са 6:0, у граду је дошло до побуне: навијачи су запалили стативе и од власти тражиле да смени управу. Комунисти Курвинграда нису имали куд, из клуба су отерали мајора Ристовића. С њим је отишао партизански морал у фудбалу.
Нови тренер Крила Мораве, Београђанин Диша Драгојловић, био је човек сасвим другог кова од мајора Ристовића: аполитичан, прагматичан, хедониста. Чим је дошао у град, разјурио је Рилетов војнички тим и довео са дивљих игралишта даровите клинце, на првом месту Зоку Кинга и Милета Мириса. За разлику од Ристовића, Драгојловић је знао како се игра фудбал и како се побеђује. За релативно кратко време успео је да створи одличан тим који је жарио и палио у Јужној Србији. У том тиму Зока Кинг се наметнуо као расни голгетер и постао најбољи стрелац Нишког подсавеза. За годину дана Крила Мораве су ушла у Српску лигу и доспела у врх табеле. Потучена је лесковачка Дубочица са 8:1 (Кинг је да шест голова а Мирис два!), што је у Курвинграду изазвало делиријум одушевљења. Навијачи су носили на рукама кроз град тренера Дишу и играче Кинга и Мириса.
Преломна утакмица била је између Крила Мораве и Крила Србије из Ниша за улазак у Другу лигу. Ту утакмицу су Крила Мораве добила са 3.0 (сва три гола Зока Кинг), али су је фудбалки форуми поништили и регистровали са 3:0 за Крила Србије. Утакмица је учинила да у Ниш пређу тренер Диша Драгојловић и играчи Зока Кинг и Миле Мирис. Крила Мораве ће убрзо постати прволигаш. (У стварности, то је била утакмица између прокупачког Топличанина и нишког Радничког. Раднички је у то време био моћан тим, а главни играчи су му били крила близанци Петар и Павле Мићић, са надимком копиљаци, и центархалф Чичевић, студентски репрезентативац Југославије. Утакмицу је добио Топличанин са 3:0 (сва три гола постигао је центарфор Буља Милићевић), али је утакмица поништена, јер је за Топличанина играо без регистрације извесни Ћивац из Куршумлије (код мене је то прволигашки фудбалер на одслужењу војног рока у Курвинграду, у неком другом граду се то десило), па је утакмица поништена, нову је добио Раднички и ушао у Другу а потом у Прву лигу, да би постао један од најбољих српских тимова.)
Доласком у Ниш у Крила Србије, Кинг постаје фудбалска марка и на теренима широм Југославије прави чуда и својим играма намеће се као најдаровитији млади фудбалер у земљи. Разуме се да на њега бацају око два водећа српска клуба, Партизан и Црвена звезда (први контролише Армија, други Удба) и њихови босови се отимају ко ће да га доведе у своје редове. Њихова трка мерцедесима од Београда до Ниша завршава се тиме што Кинг прима паре и од једних и од других (позната афера Остојић). Велики скандал, комунистички врх осуђује аферу, следе драстичне казне. Зока Кинг је добио годину и по суспензије. Најгоре је прошао менаџер Црвене звезде, некомуниста доктор Лека Петровић (доктор Аца Обрадовић, легендарни доктор О), који је доживотно удаљен из југословенског фудбала. Његов грех је био што је тежио да професионализује фудбал и да послове клубова учини јавним. /Афера Остојић је била једна од највећих афера у послератном југословенском фудбалу. Фудбалер нишког Радничког Стеван Остојић је најпре потписао приступницу за Партизан и за то добио на црно приличну суму новца. Председник Партизана је у то време био генерал Илија Радаковић а тренер Хуго Рушевљанин. Потом у Ниш долазе челници Црвене звезде, председник клуба политичар Радован Пантовић, тренер доктор Аца Обрадовић, члан управе глумац Љуба Тадић... Они наговоре фудбалера да повуче приступницу Партизану и потпише за Црвену звезду, што овај чини. За то од Звезде добија на црно дупло већу суму новца него од Партизана! Кад је афера избила у јавност, затресао се не само фудбалски него и политички врх Србије! Ствар се завршила тако што је Остојић кажњен са две године неиграња, а менаџер Црвене звезде доктор Аца Обрадовић доживотно удаљен из југословенског фудбала. Кажњен је и председник Звезде политичар Радован Пантовић са годину дана суспензије, али је ту казну поништило Извршно веће (Влада) Србије. У време кад сам ја објавио роман, Радован Пантовић је поново на челу Црвене звезде, али као потпредседник Скупштине Србије и ресора унутрашњих послова, па сва моја страдања треба тражити у том контексту политичких збивања./
По издржавању казне Зока Кинг приступа трећем београдском клубу, Крилима Југославије, где постаје државни репрезентативац. Доктор О је протеран из југословенског фудбала, али су победиле његове идеје. Наступа време увођења пара у фудбал, голог прагматизма. Важно је победити, народ тражи игре. Фудбал се користи у политичке сврхе, идејна борба се преноси на фудбалски терен. Све што се скривено дешава у кулоарима комунистичког врха, на терену се види јасно као на длану. Преко фудбала ратују републике, комунистичка творевина Социјалистичка Федеративна Република Југославија се дрма и то се рефлектује на све стадионе.
Пошто је фудбалско тржиште постало слободно, богати клуб из Љубљане Словенија купује српског фудбалера Зорана Југовића (позната афера Бечејац). Србија одговара осудом и новом суспензијом Зоке Кинга. Избија међурепублички спор. (У стварности Олимпија из Љубљане је купила – тад се тај израз није употребљавао! – фудбалера Партизана и државног репрезентативца Радослава Бечејца за тада енормну суму новца, што је довело до нове велике афере у југо-фудбалу. Фудбалер је суспендован и кажњен. Са афером Бечејац завршава се ерозија социјалистичког морала. У фудбалу, и целом друштву, завладали су капиталистички односи. Тито пушта раднике у печалбу на Запад, разбијене су све илузије о комунистичком рају.
У таквим околностима, Зока Кинг емигрира у Америку, где може да игра без дозволе Фудбалског савеза Југославије. Сједињене државе не поштују правила Европске фудбалске организације, тамо се може играти без дозволе националних савеза.
У међувремену се Доктор О преселио у Америку и тамо организовао фудбалску игру која се у Америци назива сокером. Његов покушај шездесетих година није у потпуности успео, али је био пионирски и заживеће деценију касније. Играјући у Калифорнији, Зока Кинг постаје најбољи центарфор Северне Америке.
У својој исповедној причи, овај фудбалер открива тамну страну yu-ногомета, његово наличје. У роману срећемо надобудне политичаре који користе глад сиромашног народа за фудбалом да би учврстили своју власт, неморалне председнике клубова који користе играче да би водили слатки живот, корумпиране тренере који упропашћавају игру, потплаћене судије који намештају резултате, дежурне удбаше који шпијунирају фудбалере, речју друштво у распадању. Све што се дешава у југословенском друштву одсликава се у фудбалу, па игра постаје метафора друштва.
У условима дегенерисаног социјализма Кинг се формира као негативни јунак. Брз у ногама и бистар у памети, фудбалер упија у себе све што се дешава око њега и постаје краљ тог аморалног света. Он схвата да су комунистичке приче о најбољем од свих светова шарена лаж и да их живот демантује на сваком кораку. Усваја филозофију фудбалске игре да је живот гола борба у којој свако сваком задаје ударце и да је главни смисао живота да задаш више ударца него што их примиш. Тако је Кингов живот постао туча. Фудбалер се туче на терену и ван њега, гази све пред собом да не би био згажен, одбацује морал и усваја силу као основни резултат живота. Важно је победити, није важно којим средствима.
Али у часовима искрености и луцидности, поготово у Америци, Кинг открива да је његов живот у фудбалу био у ствари промашај и да је изгубио смисао. Играјући фудбал доживљавао је себе као краља, а у ствари је био сам кловн.
Зока Кинг је своју причу испричао говорним језиком улице, сленгом, са много сочних израза и псовки. Његов осврт на догађања у југофудбалу пун је горчине, сарказма и ироније. Прича је крајње истинита и уверљива, стога се у првом тренутку мислило да се под именом Иван Ивановић крије неки фудбалер.
У новели "Лопта је округла" сличну причу прича судија Мика Коњовић, споредни јунак "Црвеног краља", ујак фудбалера Зоке Кинга. Овај провинцијски функционер сведочи како је од партизанског чистунца постао обичан мућкарош и преварант. Његов дијалог са секретарима комитета показује да је Комунистичка партија била та која је убила своје револуционарне идеје и прихватила све постулате капиталистичког друштва. Он је то схватио онда кад га је Партија окривила за све оно што је по њеном налогу радио у фудбалу и једноставно га шутнула из спортског живота.
У роману "Фудбалска генерација" приповедач Љуба Геџа, дољевачки ветеринар, прича животну причу своје послератне генерације која је једини смисао живота видела у фудбалској игри. За разлику од Зоке Кинга, који је учесник стадионског фудбала, Љуба Геџа је припадник дивљег фудбала, или парафудбала. То је био онај фудбал који се играо на пољанама, у школским двориштима, на сеоским игралиштима, на провинцијским стадионима. Док је стадионски фудбал био колико толико регуларан, дивљи фудбал је био произвољан; први је контролисала држава и употребљавала га у своје сврхе, други је био ван контроле и служио за разоноду народа. Стога се може рећи да је Зока Кинг испричао причу о државном фудбалу, а Љуба Геџа о народном. Док је Кинг био актер фудбалске драме, Геџа је био учесник фудбалске фарсе.
Шта је све читалац могао да чује од Љубе Геџе? Дољевачки ветеринар је испричао како се играла прва послератна генерација која је по ослобођењу земље 1945. године пошла у школу. Од њега сазнајемо како се у Дољевцу најпре играло крпењачом а потом лоптом кад ју је донео један наставник; како су се такмичила села служећи се свим могућим подвалама, од којих је највећа била кад је Косанчић угостио дољевачке фудбалере пасуљем а после их сите и пијане потукао до ногу.
Затим видимо Геџу у курвинградској Гимназији где се такмиче одељења за првенство Гимназије у фудбалу. Иста сеоска фарса која се пренела у град; градско одељење преваром отима првенство сељачком. Фарса кулминира кад дољевачки гимназијалци закажу Гарићу утакмицу код силоса; како се променио распоред часова, то Дољевчани не могу да стигну код силоса на време; у одељење упада један мангуп из Гарића и отера професорку са часа, јер је фудбал важнији од школе.
Још у гимназији се Љуба уписао у огромну масу фудбаслких навијача која не може да замисли живот без фудбала и без које нема фудбала. Бити фудбалски навијач значило је освајање слободе у комунизму! Фудбалској генерацији су биле ускраћене политичке а дозвољене навијачке слободе: могао си да навијаш за који хоћеш тим, да на стадионима урлаш и псујеш а да те нико због тога не гони.
Генерација је отишла у Београд да изучава живот на факултету а учила га је на стадиону ЈНА (тад није било Звездиног стадиона). Видимо како су играли фудбал студенти у Студентском граду, на дивљем игралишту које су, по угледу на Будимпешту, звали НЕП-стадионом. Посебна је прича кад су у Београд 1956. године Руси дошли на миридбу са Титом и кад је на свакој тераси Студграда стајао милиционар да студенти не би нешто добацивали док совјетски руководиоци (Хрушчов) пролазе у блиндираним лимузинама (тад још није било аеродрома у Сурчину).
Круг се затвара кад Љуба Геџа дипломира ветерину и врати се у Дољевац да лечи стоку. Врхунац његове каријере биће кад постане председник дољевачког фудбалског клуба Моравац. Разуме се да ради све оно што су радили његови претходници, подмићује судије, намешта утакмице, продаје играче. Највећи успех му је био кад је вратио реванш Косанчићу за онај пасуљ: на првенству Општинске лиге, у борби за прво место и пролаз у Подсавез, Косанчић је победио свог ривала са 17:0 а Дољевац са 19:0 и имао бољу гол разлику!
Дољевачки ветеринар завршава своју причу: Испричао сам вам о генерацији која је најлепше године свог живота провела на фудбалским игралиштима. Која је умела да ужива у игри, да се лепо забавља, да се проводи. То су нам дали и ми смо то искористили.
Онај који причу слуша, социолог спорта Слободан Коњовић, прилаже ветеринаровој причи своје текстове објављене у новинама (ради се о мојим текстовима које сам писао крајем седамдесетих година двадесетог века). Упознаћу Читаоца са филозофијом фудбалске игре како сам је ја кроз Слободана Коњовића дефинисао.
Фудбал је игра нашег времена.
Социолог спорта (фудбала) Слободан Коњовић истиче 1978. године да је Фудбал игра двадесетог века јер адекватно одражава психологију модерног човека. То је колективни спорт, судар екипа састављених од појединаца који морају да се уклопе у колектив. У том погледу фудбал подсећа на савремену технологију у којој се индивидуални рад све више уклапа у колективни. У фудбалу, као и у технологији, могу да опстану само они појединци који своје индивидуалне способности подреде колективном интересу екипе. Ту нема места за бунтовнике (моји јунаци су бунтовници, у томе је њихов проблем).
Фудбал је рат.
Фудбалска игра има у својој бити многе елементе рата. Утакмица је нека врста рата између две екипе, у којој је једини циљ победа. Ту није важна игра. Да би тај циљ оствариле, екипе се специјално припремају, њихови генерали – стручњаци разрађују посебну тактику како да онемогуће противничке играче, укључујући у тај план и погибељну игру. Двадесети век је видео два велика светска рата (и много мањих), па је фудбал њихова репродукција на стадиону. Модерни свет је исувише навикнут на рат да би могао да га не репродукује у својим играма.
Фудбал је најпопуларнија човекова игра.
Узрок популарности фудбала треба тражити и у урбанизованом начину живота модерног човека. Тај човек на стадиону налази минимум потребне слободе које му град ускраћује. Притешњен огромним стамбеним блоковима, затрован смогом и отровним гасовима, обесправљен разним притисцима, човек на стадиону отвара свој вентил издушка и ослобађа из себе вишак енергије, либидо, и чини све оно што му цивилизација ограничава.
Све у свему, закључује социолог спорта Слободан Коњовић, фудбал је најпопуларнија игра човека нашег времена јер најверније одражава његов живот.
Фудбал се отуђио од човека.
Социолог спорта сматра да се фудбал отуђио од народних маса оног тренутка кад је ушао на велике стадионе. Огромне грађевине, колосеуми наших дана, служе малој елитној групи одабраних фудбалера не да се на њима играју, него да зарађују хлеб. У исто време хиљаде градских дечака немају никакве могућности на асфалту и бетону да сậми играју, да буду актери, јер су стадиони намењени најмањем кругу одабраних. Масама, дакле, преостаје само да буду навијачи, да са трибина посматрају како играју изабраници.
Стадионски фудбал, наравно, као ни гладијаторске борбе, није забава, разонода, него борба, ако не за живот а оно за успех, за славу, за просперитет, за новац. Новац је у крајњој линији разорио све људске вредности фудбала као игре и свео га на "индустрију забаве" и на трговину људским вредностима. Велики фудбалски тимови организовани су као предузећа, власништво су најбогатијих људи света, њима руководе искусни и пословни менаџери који стварају профит, тренери организују игру као борбу за победу. Све је, дакле, подређено бизнису и новцу.
Фудбал је у служби политике.
Кад је реч о фудбалу, нема разлике у схватању филозофије ове игре у разним политичким системима: свуда је фудбал дигнут на ново култа: разлика је у томе што у капитализму иза тог култа стоји углавном приватни капитал, а у реалкомунизму државни. (Данас, падом реалкомунизма у Европи, то се донекле изменило: капитал је надвладао идеологију, па је власник једног од најбољих клубова у свету, лондонског Челзија, руски мултимилијардер Роман Абрамович.) У времену хладног рата спорт (и фудбал) се користио у циљу доказивања супремације датог политичког система. (Данас, после пада Берлинског зида, тежиште такмичења померено је са система и држава на клубове. Најбољи су они клубови који имају највише новца. Пошто су играчи постали роба, најбогатији клубови су у прилици да купе најбоље играче. То је довело до концентрације најбољих играча у мали број најбогатијих клубова. Новац је у потпуности изопачио игру, свео је на бизнис и индустрију. Тако се међусобно такмиче само велии и јаки, док мали не излазе из оквира својих региона.)
Фудбалски пророци.
У време кад је социолог спорта писао своја запажања чинило се да је фудбал у озбиљној кризи. Слободан Коњовић се посебно задржао на казивању двојице организатора и руководиоца фудбалске игре, Јулијуса Украјинчика и др Александра Обрадовића.
Ако је веровати једном од највећих менаџера ондашњице, Јулијусу Украјинчику, човеку без чијег посредовања није могао бити одржан ниједан значајнији међународни клупски сусрет, чији су клијенти били највећи фудбалски клубови као што су Реал, Бенфика, Интер, Милан, Манчестер итд., под тадашњим околностима век овог спорта, бар у Европи, веома је кратак. Менаџер није давао фудбалу више од две деценије живота. Сем традиционално фудбалске Енглеске, остале земље великог стандарда нису захвалан конзумент фудбалског спектакла. На локалним утакмицама све је мање публике, јер су потребе за забавом европских грађана све разноврсније и шире, тако да су фудбалу преостали само "рестлови" публике кабареа, бископа, балова и варијетеа, који из дана у дан нуде потрошачу све атрактивнији програм. Менаџер каже, крајем седамдесетих година, да су прошла златна времена кад је ратом осиромашена Европа гутала сваки иоле значајнији меч. Данас људи иду да гледају само фудбалске звезде као што су Пеле, Еузебио, Чарлтон... док за "ситне рибе" не показују готово никакво интересовање. Дакле, предвиђа Украјинчик, сама публика ће затворити фудбалске стадионе.
Други фудбалски пророк, у то време највећи бизнисмен југословенског фудбала и водећи менаџер америчког сокера, др Аца Обрадовић, мисли да је за кризу европског фудбала криво осиромашење садржаја фудбалске игре. За то није крив само, од свих анатемисани, Хеленио Херера, него гро фудбалских тренера који су прихватили његово гесло: лакше је не примити него дати гол! Из ове негације фудбала произишле су и остале: дефанзивна игра (све врсте бункера), премештање тежишта акције искључиво пред голове (то задовољство пружају гледаоцу у већој мери кошарка и рукомет), доминација атлетизма и безобзирности (што брише границу између фудбала и рагбија), као логична последица свега овога нестанак изразитих фудбалских личности. Све више се "утовљени силеџија" претпоставља тананом уметнику лопте. Такав фудбал, из кога нестају голови и асови који их режирају и постижу, губи гледаоце, који се окрећу на другу, атрактивнију страну.
Криза европског фудбала.
Да ли ће фудбал успети да се извуче из ове кризе? Јулијус Украјинчик предвиђа да ће фудбал да се пресели на неки други континент. Већ сада метрополе Латинске Америке граде нове, веће стадионе, пошто досадашњи, капацитета осамдесет до сто хиљада гледалаца, постају мали чак и за мечеве националног шампионата. По Украјинчику фудбал будућности је фудбал земаља у развоју, пре свих оних са црног континента. У тренутно ниском стандарду живота Африканци немају нарочити извор забаве. Фудбал им је најјевтинији, менталитетски најближи. Зато су готово у свим афричким земљама фудбалске инвестиције високе, стадиони ничу као печурке, а клима пружа могућност дванаестомесечног нон-стоп играња и масовне посете публике у чаробним тропским ноћима. Дода ли се томе да је одавно констатована изразита диспозиција људи овог поднебља за фудбал (брзина, одраз, окретност, снага и чудесни рефлекси), онда је задовољена и трећа претпоставка: могућност лиферовања играчког кадра на бесконачној траци. Менаџер сматра да ће овај трећи фактор убрзо избацити Африку и Африканце у врх. Неће се зачудити ако се за петнест-двадесет година као фаворити за освајање титуле светског шампиона појаве нове фудбалске силе Сенегал, Кенија, Уганда или нека друга до јуче фудбалски непозната земља у којој је ова игра у повоју, тачније у стогодишњем закашњењу за Европом. Украјинчик каже да се међу милионима становника Африке крије на стотине Пелеа и Дидија! Треба их само открити, а то ће учинити онај тренер који буде синхронизовао изузетан дар ових фудбалера у колективан напор екипе - машине. Увозни тренери, вероватно европски, превешће их са ура система каквим сад играју – сви су тамо где је лопта – на осмишљену и организовану игру.
Доктор Аца Обрадовић мисли да је обећана земља у будућности – Америка. Ако је гаранција за то спрега потрошачких маса, великих инвестиција и екстракласног играчког кадра, онда су јенки на добром путу да постану фудбалска велесила и једно од најуноснијих подручја фудбалског бизниса. Америчка лига ће апсорбовати највеће фудбалске феномене света! Неће проћи много времена а у дресовима калифорнијских, чикашких, филаделфијских и других клубова заиграће Пеле, Мур, Бекенбауер, Ривера, Санчез, Торез или Џајић.
Слободан Коњовић се сложио са сведочењем фудбалских експерата да у Европи фудбалска лађа полако тоне. Међутим, показало се да је европски фудбал виталнији него што његови предводници мисле и да ће наћи нове форме да се одртжи на врху.
Како спасити фудбалску игру.
Оба експерта се слажу да је фудбалу као игри потребна коренита реформа. Украјинчик сматра да фудбал мора да повећа атрактивност како би вратио гледаоце на стадионе. А то се може постићи само новим сензационалним такмичењима која ће "уздрмати свет". Менаџер мисли да ће то бити континенталне лиге на два колосека: рецимо ЕВРО лига националних првака и ЕВРО лига државних репрезентација. (Прво се остварило, друго још увек није.)
Нема сумње да је Лига шампиона спасила европски фудбал. Моћни европски клубови су покупили све најбоље фудбалере света, како из Јужне Америке тако и из Африке, па, рецимо, у лондонском Челзију, или миланском Интеру, или мадридском Реалу не играју Енглези, Италијани или Шпанци. Пошто најбоље успева успех, светски капитал је похрлио у ове клубове. (Поред поменутог Абрамовича, ту су још шеици.)
Доктор Аца Обрадовић сматра да фудбал може да спаси само измена постојећих правила игре. Док се дуги залажу да се укине офсајд правило, да се аут изводи ногом, да се уклони "живи зид", да се уведе шеснаестерац, Аца Обрадовић сматра да правила треба пре свега мењати у сфери одбране. А то значи разликовање опструкције од фаула, забрану сваког старта којем је циљ играч а не лопта, санкционисање старта с леђа, искључивање из игре на краће временске размаке, немилосрдно кажњавање сваког прекршаја у казненом простору пеналом. Све би то аутоматски елиминисало могућност саботирања игре од стране инфериорнијих тимова и играча, поготово њихових одбрана, које при данашњим правилима и стандардима суђења у свету одузимају сву драж, лепоту и атрактивност игри.
Данас бисмо могли да додамо овом да је нужно да фудбал прихвати технику као коректив суђења, као што су то учинили атлетика, пливање, кошарка, тенис. Посредством камера могуће је судијске грешке, и ненамерне и намерне, исправљати на лицу места, па се не би могло дешавати да Француска, која је гол постигла руком, оде на светско првенство уместо Ирске, која је судијском одлуком драстично оштећена. И у игри, као и у животу, основни принцип свих збивања мора да буде Правда.
Симбол једне генерације.
Слободан Коњовић је посебно описао случај Милоша Милутиновића, фудбалера који је симболизовао моју и његову (Слободанову) генерацију, па ћу ја овде да цитирам тај текст из 1979. године двадесетг века и тиме да завршим овај рад.
Фудбалер Милош Милутиновић је, по много чему, а највише по свом животном путу, представник једне генерације која је много хтела а мало учинила; он је чак њен симбол, најуспешнији примерак. За целу провинцијску Србију Милош је био узор, симбол узлета у небо; дигао се изненада и одједном ни из чека и полетео међу звезде. Хиљаде провинцијских дечака се потајно надало и сањало да ће једнога дана поновити његов случај, дићи се из своје провинције. Сви дечаци који су трчали за лоптом између педесете и шездесете године имали су пред очима, као звезду водиљу, овога младића из Бора кога су преко ноћи 1951. године начинили супестраром. "Плавокосог центарфора промовисали су у звезду када су га после једне запрашене ауто-јурњаве на релацији Београд – Бор 1951. године, тада високи и одговорни другови функционери, довукли да запали фудбалски Београд. До дреса Партизана довезао је најталентованијег омладинског репрезентативца човек који је брже возио аутомобил и вештије организовао ''отмицу' од конкурента из Црвене звезде'." Који малишан не би пожелео да буде јунак овакве фудбалско-животне бајке? "Плавокоси осамнаестогодишњак одмах је исплатио инвестицију авантуризма и сам је бануо за један једини дан из живота крајње скромности у метрополску важност и изобиље. Од 1952. до 1958. године Партизанов и државни нападач, фудбалски шармер, био је једна од оних личности која се наметнула као модел успеха тиме што је спортски, и по животном стилу, био сасвим изнад реда." (Врхунац овог узлета је представљао тренутак кад је Милош Милутиновић био одређен да као једини спортиста у Југославији преда штафету другу Титу на стадиону на којем је стекао славу.) Тако је Милош Милутиновић отелотворио колективни сан о брзом и изненадном успеху. Генерације младића су сањале да понове подвиг Милоша Милутиновића, да се дигну из прашине, да се извуку из провинције, из анонимности, да постану неко! Који провинцијалац није дошао у Београд с циљем да се прослави, да постигне успех, да буде велики, да се о њему прича! У том смислу Милош Милутиновић је симбол једног времена.
Али, у време кад је генерација аутора овог текста на студијама, Милош Милутиновић је већ у агонији. Са трибина се није видело да он игра у грчу, под температуром, да му пре утакмице дају инјекције да би га оспособили за изузетне напоре, да је крпљен. А за то време га неталентовани фудбалери на стадионима ударају ногама, саплићу и ломе, пљују и псују, чак нокаутирају, јер само тако могу да га зауставе. А тренери одређују специјално обучене играче, фластере, да се прилепе уз њега, да га онемогуће и при томе да не бирају средства. Публика није могла да зна да Милоша вуку од лекара до лекара, од специјалисте до специјалисте, а да му нико није рекао да је болестан на плућима, нити колико је болестан. Те јесени - педесет осме године - најталентованији југословенски фудбалер свих времена игра за друголигаша ОФК Београд - пошто се с Партизаном разишао у непријатељству и гневу - да би после једне утакмице остао да лежи у блату Карабурме са процесом на плућима. Али Милошево крварење није било само његово; то је било крварење генерација које су одабрале погрешну љубав! Тад је Милош Милутиновић имао двадесет пет година и био отписан за фудбал с медицинске тачке гледишта. И нико га није гледао јер више ником није био потребан, јер му процес на плућима није дозвољавао да прави велеслалом кроз противничку одбрану и набија голове!
И ко зна шта би било од нашег Милоша да није било једног од његових међународних поклоника, председника минхенског Бајерна, који га је одвео код чувеног плућног хирурга професора Бурнера у Цириху. "Велики мајстор скалпела усекао је на том стаменом спортском тораксу рез дуг педесет сантиметара – и данас врло видљив – и одстранио му болесни део плућа. После два месеца Милутиновић је тренирао, у пролеће 1959. године заиграо је пробно полувреме за минхенску чету." Али још у болесничкој постељи у Цириху пријатељи из Београда су га "обрадовали" вешћу да у Фудбалском савезу Југославије сматрају да је његова операција инсценирана да би зарадио паре! И одиста ФСЈ, који му по "стручној" оцени неупотребљивом – за време београдског лечења једанпут послао четири поморанџе, присилиуо је Фудбалски савез Немачке да забрани играње "бегунцу Милутиновићу" у законском року од једне године.
Случај Милоша Милутиновића прелази оквире судбине овог екстра фудбалера. Он симболизује животни пут генерација у залету које су доживеле свој пад. На неки начин, у свим младићима који су животну мудрост потражили на стадионима, временом се отворио процес на плућима; или негде другде.