Radivoje Bojičić: Palicajac

- Оно драма -

Болеснички кревет.
На њему лежи пацијент, сав у завојима.
Пацијент долази себи.
Мало се мешкољи.
Подбочи се лактовима.
Седне.
Узме да обмотава завоје.
Како се одмотава, тако се назире полицијски пендрек.
Одлаже га.
Затим однекуд извуче лисице.
Прелази на газу којом му је обмотана глава.
Кад скине све са главе, види се човек који на себи има полицијску шапку.
Палицајац.
Палицајац, очигледно повређен, полако долази себи.
Погледа у правцу где би могао да се нaлази други кревет.
И на њему пацијент који не даје знакове живота.

0000000

Како се прича одвија, Палицајац са себе скида све више завоја.
На крају, остаје у униформи.
Устане из кревета као нов.
Стане пред огледало, поздрави војнички окрене се ка публици, поклони се и изађе.

000000000000

Палицајац:
Е, баш си ти радознао. Нисмо се ни упознали, а већ хоћеш да знаш како сам дошао у болницу. Што ти мени прво не би испричао свој случај. Па, ја сам ту да постављам питања. Шта је? Браниш се ћутањем! Мислиш да ће то да ти помогне. Али, да знаш: све што изјавиш може се против тебе искористити на суду. Срећа твоја што су ми везане руке. Знао бих ја како треба са тобом.

Палицајац се окрене.
Поново се придигне.

Зашто сам у болници?
Ја сам полицајац, ја бих то тебе требало да питам.
И питао бих те да знаш, само да ме то занима.
Али, пошто ме баш брига зашто си ти овде, не могу а да не кажем како сам се ја нашао на трауматологији.
Овде сам због једног ватреног говора.
Сад ти сигурно мислиш, јер не смеш да кажеш, какве везе има полиција са ватреним говорима.
Има. Али, кад дође време, биће више речи и о томе.
За сада могу само да ти кажем да никада, кад се нађеш на митингу, у маси, не вичеш, доле народ!
Ако викнеш тако нешто, тешко да ћеш проћи само са лакшим озледама.
Када се нађеш на Егзиту ни урађен немој да певаш „Видовдан“.
Понављам, ни дрогиран.
Ако, ипак дигнеш свој глас, отпевао си своје.
Али, најгоре ћеш проћи ако делијама на северу, за време дербија, док губе од „гробара“ почнеш да добацујеш:
-Циганске пичке!
Молим те, не прекидај ме. Буди стрпљив,Касније ће и теби да буде јасно зашто ти све ово говорим.
Нисам ја одувек био с ове стране закона.
Почео сам као оностран.
Кад кажем оностран, неко може, не дај Боже, да помисли како сам у ову униформу стигао као вампир, вукодлак или авет прошлости.
Не.
Кад кажем оностран, хоћу да изјавим да сам каријеру започео тамо где би требало да је започне сваки полицајац који хоће часно да носи ову униформу.
Ја сам у овај посао ушао са улице.
Где, ако Бог да, треба и да завршим.
Значи, у редове полиције ступио сам с оне стране закона и осталих позитивних прописа.
Као корисник пендрека први пут сам се срео преко својих леђа.
Лисице су постале мојих руку дело.
Још док сам припадао малолетничкој деликвенцији.
Онда када сам био ситан лопов и битанга општега типа.
Мој прича почиње у трамвају.
Популарној београдској двојци.
Сви знају да трамвај број два вози у круг.
И тако игра валцер поред лепог плавог дунава, а кружи и око Београда..
Ја сам увек био корак напред, два корака назад, па је и разумљиво што сам више волео танго.
Због Марадоне, јер је и Дијего Аргентинац.
У једној од двојака нашла се тога инкриминисаног дана и нека бакица.
Бакица ми је била однекуд позната.
Сетио сам се.
Имала је неколико особених знакова: дугачке уши, велике очи, огромна уста...
Не знам зашто сам се у том тренутку сетио Црвенкапе, али сам брзо одагнао и саму помисао на то дете, да ме не би неко оптужио за педофилију.
На први, и то летимични поглед, ја оној бакици не бих дао ни последњих неколико година живота.
Пришао сам јој, као што би то учинио сваки савремени унук и отео јој торбу из руку.
Почео сам да бежим и ко зна где бих се ја данас налазио на међународним потерницама, да иза себе нисам чуо завијање сирене.
Она бакица, имитирајући полицију, била ми је за петама.
И после још једно корак два, шчепала ме за врат.
Пошто је онако, све по мени повратила отету торбу, почела је да примењује репресију.
Силу и неправду.
Уплашио сам се да ће ми ово бити последњи лоповлук у животу.
Мислио сам, е сад да ми неко понуди да несметано као ови наши тајкуни, до краја живота крадем све што стигнем, не бих пристао.
Толики ми је страх у кости утерала она добра бакица.
Дуго година после, кад год бих је се сетио, ја бих се најежио.
Као да сам проклета лопужа или још горе, тајкун, а не полицајац, у служби власти, опозиције и наших унутрашњих послова уопште.
Чим сам се отео из загрљаја те прве фаталне жене у мом животу, наставио сам по старом.
Понеки аутомобил омање кубикаже, али искључиво најновији модели.
Ја сам одувек волео да идем укорак с временом.
И бензинци.
Јер од ових на батерије сам се увек клонио у страху да ме не удари струја.
Обијање станова припадника средње класе.
Да знаш, још само у тим домаћинствима могу се наћи понеки прстен, наруквица или дукат, који подсећа на стара добра времена.
И диловања најлакших могућих дрога.
А то значи никад више од пет-шест грама чисто белог.
Јер, треба и да се зна да ја никад нисам одвајао посао од задовољства.
Ето, то је био делокруг мог организованог криминала.
А онда, једнога дана, када ме је ухватила полицијска патрола и привела у станицу, нешто ми је говорило да је мојим кривичним делима дошао крај.
На инстистирање дежурног лошег полицајца, пристао сам да признам све што ми се ставља на терет.
Заузврат, један добри полицајац који ми је понудио и цигарету, обећао је да на мени неће да се примењују познати начини убеђивања.
Пошто смо, лош и добри полицајац с једне, и ја с друге стране постигли историјски компромис, с кривичном пријавом предат сам дежурном судији за овакве ствари.
А онда се у овај случај умешао мој отац.
-Е, нећеш ми се бавити ситним криминалом, макар никад не скупио ни десет милиона евра! – урлао је он.
Потегао је све везе.
Како међу политичарима, тако и у подземљу.
И успео је некако да се она пријава против мене нађе на дну једне од фиока заменика јавног тужиоца.
Кад сам се нашао на дну фиоке заменика јавног, али не баш и транспарентног тужиоца, тамо сам затекао још остатке бурека, коришћени презерватив и две металне новчанице од по десет пара.
Али, оно што у мени није имало везе с криминалом, докопало се слободе.
На моју жалост, слобода није подразумевала повратак на београдске улице.
-Пожури, стриц је повукао неке везе, па и и сад, усред сезоне може да те упише у средњу! – сав узбуђен повео ме је отац у нове авантуре.
И тако сам ја захваљујући везама и стрикановој професионалној оријентацији стигао у школу коју ћу после неколико година и да завршим.
Школа ми је у свему одговарала.
Једино ми је сметало што се математици, Хегелу, квантној механици и осталој шекспирологији није придавала нека већа важност, а да се о значају и не говори.
Али, то више није био мој проблем, јер ми је тата те бубице избио из главе.
Уместо са Шекспиром и компанијом, највећи део времена проводио сам потпуно усамљен, у једној овећој дворани с огледалима.
Пошто бих се ухватио за неку шипку, професорка би села за клавир и терала нас да дижемо ноге што је могуће више.
Посебност ове школе је била и у томе што међу полазницима, осим мене, није било припадника мојега пола.
Бити у женској школи није ми задавало проблеме.
Ја ни тада, кад то није било у моди, међу половима нисам правио никакву разлику.
Ја сам се држао за ону шипку и гледајући се у огледалу, дизао ноге.
И једнога дана, јер је тај дан морао пре или касније да дође, девојку испред себе, која се такође држала за шипку, и огледајући се, дизала ноге, питао сам:
- Је ли, каква је, бре, ово школа.
- Прво, никада више да ми се ниси обратио са "је ли", запретило ми је оно кривоного створење као да је примабалерина апсолута, а не једна бубуљичарка, за коју бих се заклео да је дечко.
-Друго, наставила је она, -дубоко свесна да пред собом нема првака балета, али потпуно несвесна да пред собом има неког ко је прве кораке научио на улици, па би могла да буде звекнута, -да те нисам чула да предамном изговараш то одвратно "бре".
-И треће, али не и на последњем месту, -докрајчила се рошава, – ово је балетска школа "Лујо Давичо".
-Давичо. Је л то онај што је лоцирао Србију међу шљивама? Па, је онда НАТО, где год би видео шљиву, мислио да то ваља гађати. Јер, је Србија, као, међу шљивама.
Презрив поглед садржао је негативан одговор, а ја се тој особи више никад нисам обратио.
Можда сам и могао да је не ословљавам са "је ли", али нашега "бре" нисам хтео да се лишавам.
Углавном, кад је било полагање мале матуре, дошли су тата и стриц!
Пошто је школа, као што сам нагласио, оскудевала у кадру којем би испод трикоа вирила набреклост, на матурском сам ја морао да играм црног лабуда.
Кад ме је видео, тата само што није доживео трећи инфаркт.
Избегао га је само зато што му је ово био тек други.
Пошто је стрицу покварио задовољство да схвати шта су то пируете, матуру сам завршио у колима хитне помоћи, држећи тату за руку, а све молећи Бога да ме не остави самог на овоме свету, јер шта би ја са дипломом балетске школе у рукама, кад су за балет много важније ноге.
Тата је после хитне интервенције лекарског конзилијума некако из сна враћен међу јаву и прво што је рекао било је:
-Немој случајно више да те видим на даскама које живот значе, јер ће ти се сва та дрвенарија, заједно са пиланом обити о главу.
У страху од дасака које живот значе, још једном са пропустио прилику да кренем својим путем.
Једини пут којим сам у следећем раздобљу негде могао да кренем био је корзо, у Сремској Каменици.
Јер, тамо се налази Средња полицијска школа.
На коју ме је средњу полицијску отац уписао, уз родитељске речи:
-Клин се клином избија!
А на корзоу у Каменици могао сам да се нађем само суботом.
Кад питомци имају излаз у оно што се зове град, а назива Сремска Каменица.
Кад ме је разредни старешина питао откуд ја овде, нисам знао шта да му кажем, па сам остао нем.
-Браниш се ћутањем! Бићеш ти добар полицајац! – рече капетан Марић, звани разредни старешина.
Од тог тренутка капетан Марић ми је био други отац, јер сам у њему уочио све недостатке који су красили и мога природног маторог.
С тим што сам међу њима одмах уочио и извесне разлике.
За разлику од мог маторог, капетан Марић је спадао у ону врсту људи која је мимо света.
То је један од оних Срба који кад им понудиш милион евра за нешто што не вреди ни пет пара, прво ће да те пита:
-Чекај, знаш ли ти да тако нешто није по закону?
Том соју не вреди говорити:
-Па да је по закону, зашто бих ти ја нудио толике паре!?
И онда, ако хоћеш да ствар решиш онако како си навикао, принуђен си да се обратиш оној тихој, али огромној већини, која без мита и корпуције ни код баба сере не завршава ствар.
То су они који ће ти за нешто пара увек изаћи у сусрет.
И то не онако, строго службено, него широм раширених руку, а и пољупци су редовна пропратна појава.
Пре сусрета са тим сојем људи, најбоље да се вакцинишеш.
Толики пољупци!
То, бре, може да буде заразно!
За разлику од безизлазних ситуација у којима се налазио мој отац, код капетана Марића није могло ништа заобилазним путем, пречицом или с флашом вискија у једној и ковертом у другој руци.
Него све по пропису, правилима и како налаже дневна заповест.
Код капетана Марића си имао да научиш доста градива.
Прво си морао да знаш како се примењује сила и неправда.
Морао си да научиш да користиш и нож, и виљушку и васпитну палицу.
Оно што су најбољи светски фудбалери у баратању лоптом, ти си морао да будеш у руковању лисицама.
Ако ти пиштољ није био десна рука, онда ти је било боље да немаш ни леву.
Имао си да научиш да возиш, ако треба и у супртоном смеру.
Ма, и под дејством алкохола ако то од тебе захтева Служба.
О послушности командиру Станице полиције у коју ћеш по завршетку школовања бити распоређен, боље да се и не говори.
Капетан Марић је тврдио да можеш понекад, али врло, врло ретко, и да помислиш како би било дивно кад не би морао да извршаваш сваку његову заповест.
-Али, да не извршиш заповест командира Станице полиције, не смеш ни да помислиш, је л јасно!
-Јасно! – лагали смо ми углас.
-Не лажи! – узвикнуо би на то капетна Марић, претећи да ће нас све ставити на полиграф.
А нама и даље никако није било јасно - чиме су командири Станица полиције заслужили такву послушност.
О послушности командиру Станице полиције учило се у првом разреду.
Онда може само да се замисли како смо научили да будемо лојални Министру унутрашњих послова, кад је та методска јединица дошла на ред при крају школовања.
-Ви сте сигурно чули колико је полиција била слепо послушна у ранијим режимима. Сад кад је дошла демократија, полиција се више не меша у режиме. Али, министар! Министар је наш Бог, без обзира на верописповест коју исповедамо.
Сама реч „полиција“ израсла је и развила се на српском језику из корена „полица“. То значи да нас министар држи на полици и одатле нас скида увек кад смо му потребни.
Осим овога, у Школи унутрашњих послова у Каменици научили смо још много корисних ствари.
Данас, кад сам овде где сам, често размишљам, шта би се догодило да сам се тако школован и обучен вратио на ону страну закона, с које сам и дошао у Каменицу.
-Па, имао би најбољу цупи у граду, најбољу кућу у држави, најлуђи аутомобил у овом делу Европе, највише лове у окружењу, а био би и финансијер владајуће партије и осталог вишестраначја!
И то није све!
За моју безбедност бринула би паравојна формација из састава разних родова наше полиције, као што су позорници, жандармерија, ватрогасци, специјалци и остали припадници снага рада, реда и дисциплине.
Док сам на то мислио, увек бих на крају тог мисаоног процеса закључио како ми нико није крив што се нисам угледао на рођеног, него сам поступио онако како је то од мене очекивао мој други отац.
Капетан Марић.
Кад сам са оценом добар завршио каменичку школу, распоређен сам да стражарим испред амбасаде једне од нама пријатељских земаља.
Да је пријатељска знао сам по томе што је та земља са највећим задовољством учествовала у бомбардовању Србије.
Тиме је показала да не ради само наша власт у интересу грађана.
Него је интерес грађана на првом месту и државама које су нас бомбама терале да будемо браћа и пријатељи.
Већ првог дана на служби у Органима, имао сам интервенцију коју ћу памтити док је год не заборавим.
Сео сам у стражарску кућицу и таман кад сам почео да мотам по старим порукама на мом мобилном телефону једно сумњиво лице дошло је у опасну близину објекта који сам штитио.
Прво сам помислио да позовем интервентну јединицу у помоћ, јер лице је у лицу било прилично црно.
-Да је Србин, овај би Марсовац био зелен у лицу!- вриснуо сам у себи.
За чекање није било времена.
У граду су у току била још два три протеста очајних, а самим тим и сумњивих грађана.
Значи, интервентна је већ била на терену, а нисам сигуран да би са платама које су примили са закашњењем, потрчала мени у помоћ.
Зато сам ја извукао револвер, и без упозорења опалио једно два три хица у ваздух.
Да црномањасти то није схватио као упозорење, следио би му пуцањ у главу.
Био сам пријатно изненађен кад је онај који ми је био однекуд познат, све док се нисам сетио Обаме, пао на колена и почео да запомаже!
Притрчао сам му, згазио му ногом под грроце, као оно Обилић уз гусле, а онда извадио лисице и за тили час га лишио слободе.
Од тог тренутка, све је било под мојом контролом.
Пошто сам га неколико пута ошамарио, питао сам га:
- Ал каида, а! Е, поред мене ни јачи терористи нису пролазили, а проћи ћеш ми ти. Није ти ово Њујорк, па да ми летиш ту око виших зграда како ти хоћеш. Ово ти је Београд, брале. Овде може да ти лети само глава!
Покушао је онај да ми ту ужива у људским правима. Али, ево што сам му ја то дозволио.
Одмах сам позвао Станицу и рекао о чему се ради.
Дежурни је био мало неповерљив.
Још ми је рекао:
-Ма каква, бре, Ал каида. Ниси ни пола сата у служби, а већ си ухапсио Бин Ладена. Још мало па ћеш се хвалити како си ухватио ону двојицу преосталих хашких оптуженика. Него, провери ти то још једном, да не шаљем патролу за џабе. Знаш какав је командир. Ако нас ухвати да правимо пиздарије, има одмах да нас пошаље као испомоћ у Прешево.
Ја још једном упитах онога:
-Јеси ли Ал каида...- и звекнух га ногом.
Онај понови за мном
„Ал каида“ и мени бољи доказ није требао.
-Ал каида сто посто! – јавих моторолом.
После неколико минута стиже патрола.
Стрпаше Ал каиду у „марицу“ и правац Станица.
Заборавио сам на овај случај тероризма, па кад сам се, по завршетку смене, вратио у Станицу, био сам опуштен као никад у животу.
А зашто да не.
Први дан у Служби, ово оно, а већ имам једно хапшење.
„Колико ћу тек хапшења имати последњег радног дана у служби?“, помислио сам срећан што ће тога бити на десетине хиљада.
Кад сам звиждућући нешто од Кебе ушао у Станицу, зачудило ме је што су ме већ на улазу гледали некако чудно.
Могло би се рећи и мрко и попријеко.
А онда ми је речено да се из ових стопа јавим командиру.
Кад су ми поменули стопе, ја сам одмах предузео одговарајуће кораке.
Улазећи у канцеларију командира прво што сам видео био је један човек склон самоубиству.
У том човеку препознао сам командира.
-Јеси ли ти нормалан, говече! – узвикнуо је он и пре него што ме је видео.
„Добро је“, помислих. „Назвао ме је човече!“
-Не човече, воле један. Назвао сам те говече!- исправљао ме је командир.
Стао сам као укопан, али, морам да признам да бих више волео да сам лежао два метра под земљом.
-Изазвао си међународни скандал. Ухапсио си, тукао и малтретирао првог секретара нама пријатељске земље.
Израз мог лица ни мени ништа није говорио.
-Пријатељска земља тражи објашњење, а прети и прекидом дипломатских односа, биволе један. Још ће за казну да нам призна и Косово!
Тек тада и мени поче да бива јасно какав сам дипломатски потез направио.
И данас сам сигуран да је неки звук изашао из мене, али командир уопште није дозволио да се распричам.
-Ма, да их не мрзим више него своје личне непријатеље, ја бих тебе избацио из полиције за сва времена. Овако имаш среће што ни ја говна из те земље очима не могу да видим, па ћу некако да заташкам случај. Ајде, бежи ми с очију.
Притом, командир је сакрио да је Полицијска станица била у великом мањку запослених, јер овог посла су се прихватали само они који сами нису знали шта ће са собом, а Бога ми шта ће са таквима нису знали ни њихови најближи.
-Такве је најбоље држати у полицији, па нека држава гледа шта ће с њима. Затвори су пребукирани, а у Станицама се увек може наћи понеко слободно место! – врло често се понављало у нашој јавности, медијима, а богами и у приватним разговорима.
Кад је командир завршио са мном, ја пробах да се мирно и достојанствено удаљим.
На запрепашћење командира Станице полиције, уместо к вратима, излаз потражих на прозору.
Касније сам причао да кад већ нисам могао из сопствене коже, хтедох да са петог спрата скочим на бетонски паркинг и да тако окончам своју каријеру.
Нажалост, решетке нису биле само у иследничким собама.
На згради Полицијске станице, сви прозори су били изрешетани.
Данас могу да кажем да ме уопште није зачудило што сам се са послова обезбеђења лица и имовине дипломатских представништва, премештен на послове регулисања саобраћаја на прилазним путевима.
Све је текло по најновијем Закону о саобраћају, кад једног дана зауставих возило застареле марке „ Стојадин“.
Возило је кочило једно педесет метара, пошто му је систем за заустављање представљао опасност по безбедност саобраћаја.
У први мах ме је мрзело да идем толико дуго да бих легитимисао оног несавесног возача.
Он је прекорачио дозвољену брзину, јер је возио четрдесет и један км на сат, на деоници на којој је било дозвољено само четрдесет.
Ја се из неког разлога упутих ка паркирном возилу.
Кад сам стигао, био сам прилично уморан од пешачења.
Онако задихан, некако сам успео да кажем:
„Добар дан! Ваша документа!“
Кад онај појединац поче да запомаже, мислио сам да су му јавили да му је умро отац.
Ма, какав отац!
Мислио сам да му је неко јавио како му је затворена оближња кладионица.
-Шта вам је? – питао сам да бих добио на времену и да бих онога некако умирио.
- Немојте ме кажњавати, господине, молим вас!
И уместо докумената маши се документарца.
За оне који не знају, документарац је новачник у коме нема лове.
Само документа.
-Немојте господине, имам децу. Четворо. Све једно другом до увета.
И из документарца извади слику, па поче да ми показује:
- Овај има једанаест. Девојчица ће за неколико дана да напуни шеснаест. Овај има девет. А ово мало још није напунило ни годину. Немојте господине, ако Бога знате...
-Чекајте...
-Ево, спреман сам да учиним све што тражите од мене само да ме не кажњавате. Мајка ми је у болници, а отац лежи одузет код куће. Како мислите да саставим крај с крајем, ако ме казните. Немојте господине, молим вас...
-Па...
-Ево. Пристајем да гласам за владајућу партију. За опозицију више нећу ни да чујем, само ако ме пустите.
Ово су били само неки цитати из нашег прегањања које је трајало више од три сата на друму који је водио ка нашем вољеном граду.
Притом, нећу ни да помињем покушај подмићивања.
И то само зато што је сума коју ми је понудио била толико мала да није припадала ни прекршају, а камо ли неком кривичном делу, па је као таква, ова корупција могла да наиђе само на моралну осуду и згражавање.
Но, како овај начин осуде у нашем друштву припада историји, ја ћу да избегнем да овом инциденту придам неки већи публицитет и медијску пажњу.
Најзад, погледах на сат и видех да ми смена полако пролази, а био сам некако и хуманитаран.
Узех онај документарац и враћајући га преступнику у саобраћају, рекох:
- Овога пута проћи ћеш са опоменом. Ухватим ли те следећи пут, зажалићеш што си ме и сада срео.
Онај стаде да захваљује, па паде ничице пред моје ноге, обгрли их и поче да ме љуби у шпиц ципела.
Видео сам да ће ме то облизивање ослободити прашине. Зато га пустих да ми једно време балави по рисевима, а онда се измакох и рекох:
-Устај пријатељу. Време је да се удаљиш.
Он уђе у аутомобил, упали га, отвори прозор и рече:
-А извињење!
-Како извињење! – лецнух се ја, ненавикнут да се извињавам ни после лошег секса.
-Како, како извињења! – упоран је био онај, све више дајући гас.
-Није ми јасно пријатељу. Имам утисак да ти изазиваш ђавола. Хоћеш ли сад да почнем да пишем пријаву.
- Па, пуштајући ме, и сами сте признали да нисам направио никакав прекршај. А треба да се извинете за оволико непотребно задржавање.
О претрпљеном страху без мог адвоката нећу ни да говорим.
Ја се скамених.
Просто нисам могао да верујем да чујем речи које је онај изговарао.
И баш кад хтедох да се машим пиштоља и да убијем оног разбојника који мисли да се тако може зајебавати са нашој полицијом, онај убаци у прву и зажди.
Хтедох да појурим за њим, али како сам могао онако скамењен!?
Од тог тренутка стојим скамењен на оном прилазном путу, а они који туда пролазе мисле да сам крајпуташ.
С времена на време неки ми патриота и дијаспора под ноге спусти понеки цвет.
Али, пашчад ме редовно обилазе и како ме виде, приђу, подигну ногу и запишају ме.
Ето, како се наше друштво односи према споменицима културе!
А питам се и докле ће да се толерише овако вандалски однос пашчади према нама, историјским споменицима и културној баштини уопште.
Али, кад сам се после извесног времена саставио са собом, већ сам био на другом послу у оквиру многобројних задатака којима се наша полиција бави.
Да би ме некако откравили, послали су ме да због чланства у организованој кривичној групи приведем једну веома популарну личност с естраде на информативни разговор.
Чим сам чуо о коме се ради, ја не само да нисам више био скамењен.
Ја сам се просто топио од среће.
Брзо сам сео у полицијска кола и највећом могућом брзином отишао да искористим животну шансу.
Ја сам још од малена маштао да лично упознам једну такву звезду.
То што су ову невероватно познату личност у полицији теретили да је заједно са осталим припадницима злочиначког клана државу оштетила за више десетина милиона евра за мене није био никакав податак.
Сви ти милиони падали су пред мојом неутаживом жељом да је дотакнем.
Приближавајући се њеној кући размишљао сам шта ако је не затекнем у њеном топлом дому.
-Убићу се! – помислио сам и зазвонио на врата.
Отворио ми је њен батлер.
Кад сам рекао о чему се ради, батлер ме је пустио у салон и рекао:
-Сачекајте!
Док сам чекао, разгледао сам мало около и приметио да у салону има више слика, скулптура, намештаја и осталоих вредности него што таквог нечег има у Белој кући у Вашингтону.
-Није се џабе ратовало у братоубилачким сукобима! – рекох полугласно да ме нико не би чуо.
Најзад, она се појави.
Мени се заврте у глави.
Пошто су ме повратили с неколико шамара, њени телохранитељи ме сместише у фотељу, а она рече:
-Господине, чему могу да захвалим за ову посету.
Ја процедих којим сам поводом у њеној кући, па пошто сам се још једном извинио, упитах:
-Да ли бисте могли да ми дате један аутограм за моју жену. Она вас просто обожава!
Она ми се потписа, а онда рече да ли би могла да се појави у полицији за неколико дана, јер је управо кренула на турнеју по Србији и окружењу.
Морао сам, нажалост, да јој кажем да до никаквог одлагања не може да дође.
-Једино што могу да вам понудим је да вас угостим у својој кући, а онда приведем у станицу. Толико да одложим могу! – рекао сам.
Ултразвезда српске естраде рече како је и то боље, него да је одмах воде у полицију, којој је још од раније била позната.
-Мени је сваки минут на слободи драгоцен! – рече па се препусти онима који воде бригу о њеном стајлингу.
Ја узех мобилни и јавих жени да долазим са уваженом гошћом, и наложих да се спреми дочек као за славу.
-Зови и комшилук, кумове, моје и твоје родитеље као и све рођаке који су у Београду. Трубачи обавезно да нас чекају.
Пошто се мегазвезда спремилa, кренусмо.
Док сам возио споредним улицама да нас неко не би препознао, држао сам је за руку, тек да бих је охрабрио, и после извесног времена ми се нађосмо на прагу мог домаћинства.
Чим су нас угледали, трубачи засвираше оно о изгубљеној јагњетини, а из куће изађе мој отац са здравицом.
-Добро дошли... – поче он и извади једно четрдесетак страна густо куцаног текста, што је требало да буде његова добродошлица.
Држећи мегазвезду и даље за руку, ја је проведох мимо маторог и нађох се очи у очи са својом женом која нас је чекала с хлебом и сољу.
Пошто се са суперзвездом пољубила у сва три образа, моје се високе гошће дохватише и остали.
Најзад се нађосмо за софром.
Ту сам ти ја одржао један подужи поздравни говор.
Потом сам дао и гошћи реч, у смислу да нам се обрати са неким својим најновијим хитом..
Она отпева нешто у стилу туц-муц, јер није имала ЦД са собом, што су присутни поздравили френетичним аплаузом, узвицима „живела“, а онда навалише да скандирају њено име, док се из дворишта чуло и испаљивање неколико хитаца увис.
Неко је позвао милицију, па кад је патрола стигла да види зашто се пуца у по бела дана у овом, иначе мирном насељу, у коме нема више од три-четири убиства недељно, ја колеге позвах да нам се придруже.
Кад су видели кога сам угостио, патрола се укопа и пооздрави по војнички, као да нису полицајци.
Кад се моја гошћа руковала са њима, пређосмо на весеље које је трајало до дубоко у ноћ.
Негде пред зору супергошћа рече:
-Е, овако се нисам провела још од кад сам се последњи пут удавала!
Ја одмахнух руком и изненада на левици угледах сат.
И данас се кајем што сам одмахнуо левом.
Да сам одмахнуо јуначком десницом, сат не бих угледао, па се не бих ни штрецнуо кад сам схватио да је још пре десетак сати требало да приведем своју мегазвезду на информативни разговор.
-Ма, баш ме боли за информативни. Требало је они да дођу овде да виде како ја диваним са својом гошћом.
У дружењу и весељу провели смо још једно два дана, а онда је дошао тренутак да се растајемо.
Кад сам ту чињеницу предочио својој гошћи, она заплака:
-Зар морам у затвор? – ридала је та жена као што би и сваки човек од крви и меса.
-Ма, какав затвор. Шаљем ја тебе на црвену Интерполову.
-Шта ти то сад значи? – упита ме ме суперзвезда наше естрадне сцене бришући сузе.
-Имаш ли ти нови, биометријски ? – поставих ја круцијално питање.
-Без биометријског не идем ни у секс! – узвикну мега.
-Е, па, посестримо, возим ја тебе право на аеродром. А одатле летиш у непознатом правцу.
-Зар тамо? – правила се моја посестрима као да појма нема.
-Тамо, далеко, где људска нога још није крочила. Е, па кад се нађеш на црвеној Интерполовој, можеш да будеш сигурна да те овдашња власт више никада неће наћи.
-А шта тражиш заузврат? – упита она.
-Ништа, да ми на пост рестант пошаљеш само једну разгледницу!
-Само то! – узвикну мега разочарано, али ја остадох чврст у својим хтењима.
Пошто смо сели у такси, све остало је било ствар саобраћајних прописа.
Пошто сам је сместио у авион, изљубих се са својом посестримом и припретих једном младом стјуарду:
-Да ми је пазиш, знаш!
-Ма, само о њој ћу да водим рачуна! – узвикну стјуард и баци јој се у наручје, што одагна моју сумњу да је није препознао.
Неколико минута касније, авион са мојом посестримом одлепио се од писте.
Ја бејах одлепио од среће што се све тако добро свршило.
Седох на аутобус и упутих се у град.
Убрзо сам био у Станици полиције.
-Где ти је мегазвезда? – питали су.
-А где су вама ови што их тражи Хаг? – упитах ја њих.
У станици завлада мук, као да су видели Карлу дел Понте а не мене.
Ујутру, подбули командир Станице ме је позвао и рекао:
-Са оном суперзвездом прешао си све границе. Од сада има да радиш само оно за шта си способан.
Три дана касније на пост рестанту чекала ме је разгледница.
На полеђини је писало:
„Поздрав из...“!
Три тачке на крају реченице значиле су да ми мега звезда шаље разгледницу с три палме на отоку среће.
-Види како се држи обећања. Можда је требало да захтевам да ми обећа један добар секс! .- рекох себи у себи и уздахнух као и увек када бих погрешио у избору.
Ускоро сам добио нову улогу у нашој полицијској држави.
Овога пута имао сам задатак да обезбеђујем једну школу, чија се историја дели на два периода.
Први период трајао је од оснивања школе, па до мог ступања на дужност.
Други период протезао се од мог ступања на дужност, па до у вечност.
У дворишту овог храма знања пре појаве мене у животу и раду овог просветног објекта ујутро се затицало више шприцева и осталог санитетског материјала него у осредњој фармацеутској индустрији.
Својим положајем школско двориште није толико одговарало деци која су слободно време проводила бавећи се спортом.
Међутим, двориште се простирало на више него повољној територији за оне који су пред одлазак у спортску кладионицу уносили у себе мало среће.
И то само оне која се може изазвати хемијским супстанцама, тако преко потребним за клађење.
Тако су они у дворишту ишли из фикса у фикс.
А у кладионици – из икса у икс.
Мени је припала часна дужност да сачувам одличне ђаке од погубног утицаја улице.
Морам да признам да ја до тог тренутка нисам ни знао да су то: дрога, кладионице и криминал.
Неколико првих дана у школском дворишту се није ништа догађало, па сам највише времена проводио у кладионици.
Кладионица се налазила на прилично згодном месту.
Дакле, тик уз школу и служила је великом броју ђака и добром броју професора за ваннаставне активности.
Једног професора физичке културе питао шта ће он у спортској кладионици?
-Па, ово је за мене природно окружење. Овде би требало да залазимо само ја и професор математике. Ја, зато што су кладионице чврсто везане за спорт, коме припадам и ја као свршени дифовац, а професор математике зато што је за клађење потребно извесно логично мишљење, а без таквог нечег Природно-математички се не може завршити.
Ја сам га гледао са великим неразумевањем.
Зато га још једном упитах:
-Човече, зар не видиш да својим примером лоше утичеш на ученике.
-А, хоћу ли као добар пример добити мало већу плату? - на моје питање обратио ми се питањем као и свако ко хоће да избегне одговорност.
Осим ученика и професора, у кладионици своју срећу тражили су и остали мештани из околине.
Један од њих ми је одмах запао за око.
У једном тренутку непажње пришао сам му и питао:
-Брате, како пролазиш!?
-Кроз сито и решето, брате!
Видим ја да је реч о Дорћолцу, увек спремном за разговор, па сам наставио са информативним разговором.
И то причамо, зезамо се, ово оно, опуштено брате, не бих ли од њега извукао неко обавештење о стању на терену. Прво што сам га питао било је:
- Шта Дорћолац каже уместо „ало“, брате?
-Уместо „ало“, Дорћолац каже, јави се, бре, да ти не бих јебо матер! Чекај, а зашто ме ти зовеш Дорћолац, кад сам ја Земунац!?
-Земунац! Још боље, брате. Е, онда сам прешао на пропитивање:
- Шта Земунац каже кад улаже новац у банку?
-У, ал ти је питање. Кад улаже новац у банку, Земунац каже, дај лову, иначе ћу све да вас побијем.
-А ви Земунци, знате ли на чему сте са адвокатима?
-Знамо, брате. Ми смо са адвокатима на јеби се матер.
-По чему се препознаје рукопис којим Земунац исписује графит?
-Рукопис се, брате, препознаје по томе што на графиту увек пише: „Још осам година, 324 дана, шест сати и тридесет осам минута“.
-А зашто ви Земунци лети не носите чарапе?
-Зато што лети волимо да идемо боси по глави.
-Где се са Земунцем можеш наћи, а да ти не прети никаква опасност?
-Па, брате, зна се. У читуљи.
- А да ли би ми помогао и рекао како Земунац завршава купање у базену?
-Па... На дну. Где би друго?
-Који цвет Земунац највише воли?
-Црну ружу на врату, брате!
-Како Земунац решава укрштене речи?
-Мушки потомак, три слова, водоравно. Чомбе, знаш ти, јебо те.
-Како Земунац плаћа адвоката?
-Дођеш ми пет сома, матори!
-А зашто Земунац носи поцепане чарапе?
-Па, да види, брате!
-Да ли је истина оно што се прича да си типовао бабу за педесет евра?
-Па, педесет евра баба, педесет евра деда... Накупи се, брате.
-А шта каже Земунац кад му неко приђе с леђа и непосредне близине?
-Брате, почеши ме мало ниже!
-Шта Земунац никад не издржи до краја?
-Доживотну робију, брате!
-Кад се Земунац најбоље скоцка?
-Кад треба да се појави као заштићени сведок.
-А шта каже Земунац кад види своју слику на потерници?
-Јебо те. Сви ме траже.
-Како се Земунац удвара девојци?
-Седне поред ње, после извесног времена је лупи по рамену и каже:
-Е, оћеш да се урадимо?
-Кад Земунац добија надимак?
-Кад више ни сам не зна како се зове.
-Како се прави портрет Земунца?
-Кредом на асфалту.
-Шта се чује кад Земунац наплаћује дуг?
-Ништа, брате. Од пригушиваче се ништа не чује.
-А како Земунац организује састанак с девојком?
-Брате, направи јој сачекушу.
-Рекли су ми да се зовеш Пера?
-Ако мислиш на Перу званог Ђока, онда се он зове Жика звани Лаза, а ако мислиш на Перу званог Тенкре, мене нико и не зове, ја овде у кладионицу увег дофурам сам.
-Мило ми је што смо се упознали.
-Мило. Па ти се зовеш исто као и онај наш пајташ из Црне Горе. Е, да сам јуче укокан, не бих знао да ћу једнога дана да упознам Мила. Браво мајсторе, а од кад си с онаквог положаја прешао у полицију.
Ја само слегох раменима, и удаљих се из коцкарнице.
Кад сам у Станици полиције писао извештај, износећи сазнања до којих сам дошао, и пошто га је прочитао командир, очекивао сам макар похвалу.
Уместо тога, командир ме погледа сажаљиво и рече:
-И ти се налетео на Перу, званог Тенкре. Е, он ти је Земунац исто као што сам и ја Харлемовац. Ајде, бежи ми с очију.
То ја и учиних и упутих се у свим преосталим правцима.
Кад сам се нашао тамо где сам кренуо, помислио сам, а зашто ви, не пређете на цивилно служење полиције?
Неко ће се питати, а од кад сам ја то са самим собом на ви?
На тако нешто ја имам само један одговор.
Кад службено разговарам сам са собом, ја се себи увек обраћам са ви.
-Цивилно служење полиције, чекај, а да ли тако нешто у пракси наших унутрашњих послова постоји.
-Како да не постоји. То ти је кад полицијске послове радиш у цивилу.
-Па, зашто ми то раније нисте рекли? – питао сам се. –Да сам знао да тако нешто постоји, ја бих одавно узео она два три одела од шанера, и сад бих био најобученији припадник Полицијске станице од њеног оснивања до данас.
Кад сам после неколико дана своју намеру да се пребацим на цивилно служење полиције саопштио командиру, он ме је нетремице слушао, а онда затражио чашу воде и кашику шећера.
Кад чују генијалну идеју, припадницима ресора унутрашњих послова редовно падне шећер, па се морају враћати на дужност помоћу чаше воде и кашичице цукера.
Чим се мој командир повратио од почетног искушења за свој напаћени мозак, само је прошапутао:
-Иди, бре, дођавола, само ме остави на миру.
-Ок! – узвикнуо сам, само ми то метните и на папир.
Пошто сам добио препоруку, убрзо сам се нашао у једном од одела, сад више не знам којих, да л је било Долче, или је било Габана, јебем ли их, али, да се то не протумачи како ја имам нешто против права на различитост.
Мој први задатак је био да на терену организујем доушничку службу.
„Ништа лакше“, помислио сам. Па, до сада су ми све цинкарили и кад сам био у униформи. Можеш само да замислиш шта ћу да чујем кад се на улици појавим у оделу. И сетио сам се, да знаш. Није било ни Долче, ни Габана. Било је Версаће, и то не од покојног Ђанета, него од његове сестре Донателе. Јесте. Њено. Како не знаш за Донателу. Она с увек пуним устима. Е, та.
Прва локација коју сам одабрао за свој информативни рад била је кладионица.
Кад сам се појавио тамо у оделу, из више грла чуло се:
-Уууууу!
А само је Тенкре узвикнуо:
-Јеботе!
Сео сам и питао:
-Момци, шта има ново у крају?
И таман кад сам помислио да ћу информације неопходне за решавање макар једног убиства, више пљачака, силовања у лифту и ван њега, као и многих других злочина који су чекали да буду решени, а можда ми падну шака и она двојица преосталих, кладионицом је завладао мук, какав се овде није чуо још док су ове просторије биле седиште Адвентиста седмог дана.
-Шта је момци. Ћутите, а. Фрка... – пробао сам ја без формалности.
Била је мртва тишина, а само се у суседној згради чуло како се по ходницима мува једна зунзара.
Тада се јави Тенкре:
-Брате, да ти кажем. Док ниси био у цивилу, крај те уважавао. Ти знаш како се у нашем народу поштује униформа. Док си био у униформи, ми пред тобом нисмо имали тајни. Али, сад кад си се маскирао у тај цивил, ти си, брате, за нас један обичан дрот. А са дротовима, брате, у крају се не разговара ни код брице, а камоли у кладионицама и сличним храмовима овдашњег културног живота.
Није мене један Тенкре могао да одагна са зацртаног пута.
Али, где год сам се појавио и покушао да успоставим било какав дијалог, па и равноправан, ако је то било неопходно, свуда сам наилазио на зид ћутања.
Најзад, свратих и код брице.
Чим сам сео на столицу, брица рече свом шегрту:
-Мали, питај господина, да ли хоће шишање или бријање.
Пошто сам се определио за шишање, пробах још једном, али се брица није дао упецати.
Покушах да добијем на времену, па кад је завршио са шишањем узвикнух:
-Иди до главе!
Из бријачнице сам отишао са нулерицом, али са мном нико ни једну реч није хтео да прозбори.
После сам слушао легенде о томе како је брица изуједао рођени језик, јер је то био једини начин да га некако задржи за зубима.
У Станици полиције је требало написати било какав извештај.
Пошто нисам прибавио ни једну информацију, могао сам само да напишем да сам неколико пута опсовао државу.
Зато сам у извештају предлажио да се против мене предузму одговарајуће мере, јер ко зна шта се крије иза ових напада на саме темеље домовине нам миле, друштва и наше европске будућности.
Пошто сам предао извештај шефу, он ми је рекао:
-Буразеру, ниси ти за цивилно служење у полицији. Врати се ти тамо одакле си нам дошао.
И тако сам се ја вратио у униформу.
Кад ме је видео, командир Станице полиције је затражио хитан одлазак у инвалидску пензију.
То сам ја схватио као шансу која ми се пружа да попуним огромну празнину коју би он, евентуално, својим одласком оставио иза себе.
Али уместо да напредујем тамо где је, врх брате, ја сам почео да се ширим лево и десно.
Са тако повећаном килажом и нисам могао да очекујем неки пад увис.
Када ми је после извесног времена нови командир, дакле лице које је дошло на то место уместо мене, рекло да сам због побуне у једном нашем затвору, послат тамо као испомоћ, хтео сам да одбијем наређење.
Пре него што сам на тако нешто и помислио, нови командир ми је рекао да то могу да учиним, уколико желим да се прикључим робијашима.
Нашао сам да је ипак у затвору боље бити на страни стражара, па сам од одбијања наређења за извесно време одустао.
Стигао сам у затвор у коме су се робијаши побунили негде пред зору.
А већ после два сата ситуација у овој казнено-поправној установи била је потпуно иста као и кад сам се ја појавио.
Наоружаног до зуба поставили су ме на једну од осматрачница.
Питао сам зашто је потребно да баш ту свијем своје митраљеско гнездо?
Командант јединице која је учествовала у гушењу побуне запретио ми је да ће ми бацити сузавац у очи, ако будем још једном постављао било какава питања.
У наредних неколико дана затвор је посетио министар унутрашњих послова, неколико страних амбасадора, дошла је група бабетина из неке стране невладине организације, стигли су новинари из свих редакција, а мени се чини да сам ту негде видео и ону Кристину Аманпур из СИ ЕН ЕНА.
Зато ми није ни чудило што ме ова побуна подсетила на ратове у којима нисмо учествовали.
Мој задатак је остао непромењен. Требало је да под а, уочим да се нешто креће, и под б, у покретну мету пуцам без размишљања.
Али, да нисам размишљао, ја бих данас имао на души и министра унутрашњих послова, и Кристину Аманпур, и сву светску штампу радио и телевизију, па и оне бабетине из невладине организације.
Јер, ја не само да сам их видео како се крећу, него су ми све време били на нишану.
Данас када се сетим тих историјских догађаја понекад помислим да сам у вези оних бабетина требало да поступим стриктно по наређењу.
Спасило их је то што никад нисам био сигуран да ли су те бабетине уопште у стању да се крећу, а мени је наређено да бијем по свему што мрда, а да оно што је парализовано не дирам.
После једно два месеца, захваљујући нашој политици да се овакве ствари решавају мирним и демократским средствима, сви робијаши су помиловани, па је тако решена и ова побуна.
Заједно са робијашима престала је и потреба за нама који смо се бринули за ред, рад и дисциплину, као и поштовање правилника о понашању у једној овако реномираној кући.
Кажем реномираној, јер је овај затвор постао толико познат у свету, да није било ни једне српске куће која би као наш бренд могла да се мери са затвором у којем је први пут у историји побуна решена тако што су испуњени сви услови које су властима поставили робијаши.
Пошто сам и ја дао све од себе да побуна добије хепиенд, а притом, морам да признам како су ми у томе много помогли медији, јер сам скоро свако вече био у ударним вестима свих земаља, по појави у Станици полиције ми је речено да се одмах јавим командиру.
Ушао сам на командирова врата без куцања, јер су била широм отворена.
Командир је стајао и одмах ми понудио своје место.
Ја сам се мало снебивао, а он ми је рекао:
-Господине, овој Станици ће бити част да јој светска звезда попут вас буде на челу.
-Ако вам требају светске звезде, зашто не пробате са неким из Фарме!
-Не, да ми Зорица Брунцлик седи на вашем месту, никад!
-А онда, покушајте са Ал Паћином. Серпико би баш добро дошао једној оваквој станици!
Пошто није смео да ми се супротставља, сада већ бивши командир је рекао да је неподељено мишљење колектива да је Серпико у односу на мене један обичан сероња.
-Ако је тако, онда ја ту више не могу ништа! – узвикнуо сам.
И тако сам се нашао на месту на којем су некада давно седели и један Вајат Ерп, и Џон Вејн, а и мој омиљени пандур Прљави Хари је умео да заседне у врућој столици која је била намењена мени.
И све би било у најбољем реду и о.к. да ја у историју свеколике српске полиције нисам ушао као пандур који је оборио Гинисов рекорд по краткоћи седења на врућој столици командира Станице.
Још нисам ни преузео дужност, кад ми је са терена јављено да се у оближњим улицама окупљају геј и лезбо суграђани и да се спремају да парадирају као да је први мај, а не један обичан септембарски дан.
А када су ми извори информисања дојавили да они носе и транспаренте из којих се јасно види да имају нешто против свог положаја у друштву, то сам протумачио као акт уперен против постојећег режима и одмах се ставио на чело својих непобедивих легија.
Пошто су ми се у нападу придружили још и локални мангупи, пензионери и грађани који су убеђени да је бити педер нешто назадно, а у сваком случају није српски, кренули смо да разбијемо антивладине демонстрације оних који можда и праве разлику међу расама, нацијама, вероисповестима и класама.
Али, међу половима ти неће да направе разлику по цену да им све кости поломиш.
Пошто смо исукали пендреке, улетели смо међу топлу браћу Србе и сестре Српкиње па стадосмо да их на буљуке растерујемо са територије коју је запишала моја Станица полиције.
Но, не лези враже.
Ускоро се на лицу места појавило све што се бави новинарством, не само у Србији, него и у свету уопште.
Од телевизијских камера, фотоапарата и диктафона уопште није могло да се прође, што је умањивало ефекте наше интервенције.
Пошто смо се осетили као полиција која је ометена у вршењу свога посла, наредио сам да се пендречи све што нам се нађе на путу.
И можда би данас педери били протерани из наше земље, да се у овај сукоб није умештала војска.
Бројно надмоћнија, а потпомогнута тенковима, авијациојом и дипломатском подршком из иностранства, војска нас је потиснула.
На крају, да не бисмо трпели даље губитке наредио сам безусловну капитулацију, верујући да ће наша Станица бити заштићена неком резолуцијом Савета безбедности. .
Кад смо положили оружје, у Полицијску станицу упао је министар полиције видно блед и под високим крвним притиском.
-Јеси ли ти полудео да бијеш геј популацију! – викао је први човек полиције колико га је грло носило. –Шта ће свет да мисли о нама!?
Ја покушах да објасним како и нисам знао да су оно педери. За мене је било довољно што су против власти, па да не гледам где бијем.
-Реци ти то међународној јавности! – викао је министар. – После овога ми не да смо корак даље од Европе, него вероватно на тај Континент никада нећемо доћи.
-Вала, ако су дошли Стари Словени, стићи ћемо некако и ми у Европу! – викао сам за министром, који се удаљавао у правуц седишта владе где ће исте вечери поднети неопозиву оставку.
Да српска јавност искрено није била на мојој страни, ко зна како бих ја завршио.
Али, огромна већина становника Србије делила је моје мишљење гледе светске педерастије и тајно ми је аплаудирала.
Знало се то и у влади, па како су се приближавали избори, нису били спремни да ме отерају, јер би то значило губитак не само већине у скупштини, него и власти на локалном нивоу.
Зато је медијима допуштено да ме блате још извесно време, а онда је министар, коме премијер није усвојио оставку, једнога дана изашао пред камере и најавио аферу каква се до сада није појављивала на овим просторима.
Они медији, невладине организације и појединци који су тражили моју главу, окренуше се у правцу те афере, и тако ме оставише на миру.
Једнога дана срео сам се са Касандром, трансвестиитом из краја и преко њега поручио браћи педерима да је онај напад на њих плод трагичне грешке.
-Да сам ја знао да оно што пише на њиховим транспарентима није ништа озбиљно, никад их не би напао! – додао сам на крају, тек да бих рекао још нешто.
Неколико сати касније из геј-лезбијског врховног штаба ми је поручено да ми је све опроштено.
С олакшањем у срцу и миром у души сачекао сам решење којим ми је одузета Станица полиције.
Тако сам премештен на нову дужност.
А нова дужност је била – повратак у пређашње стање, или што би рекли ови који немају појма шта то значи, реституцио ин адјекто.
Нашао сам се на новом почетку.
Испод мог нивоа у полицији били су само ученици Школе унутрашњих послова у Сремској Каменици.
И то не сви.
Него они који су имали просечну оцену испод два плус.
Као таквог полицајца, где би ме друго бацили него зверима.
Значи на улицу.
Патролирајући, све чешће сам помишљао да се моја каријера приближава крају.
И већ сам почео да размишљам колико ми је остало до пензије.
А Бога ми, мислио сам и на то колико ће ми остајати од пензије.
Уз помоћ стручњака израчунао сам.
До пензије је било далеко.
А од пензије ми неће остатијати ништа.
Значи, за пензију нисам још испуњавао ни најминималније услове.
Шта ми је преостало, него да почнем да се бавим хонорарним радом.
Једнога дана сретнем Тенкреа и пожалим му се на свој положај у друштву.
-Што ми то одмах ниси рекао, него се млатиш по полицији!- извргао ме Тенкре дубокој критици.
После неколико дана били смо у кабинету познатог српског контраверзног бизнисмена Симе Слине.
Кад је видео Тенкреа и мене, Сима звани Слина је рекао:
-Сачекајте ме у ходнику, имам тежак разговор са Паблом из Колумбије.
Пошто смо се вратили у ходник, питао сам:
-Је ли, бре, Тенкре. Колико може да буде тежак тај разговор са Паблом.
-Па, једно две три тоне! – уздахну Тенкре.
-Какве сад две тоне? – питао сам, више онако да Тенкреова не остане последња.
-Кокаина, мороне! – рече Тенкре.
После тога, ћутали смо, јер је држање језика за зубима закон у контраверзном бизнису.
Најзад Сима Слина нас позва и рече:
-Седите, господо. Шта треба.
Тад се Тенкре јави за реч и рече, мало је једна реч за оно што бих ја имао да кажем.
-Па, онда причај, али немој да ми сереш као да си политичар! – рече Сима Слина и наточи нам без питања по један виски.
Тенкре је упознао Симу Слину са мојим случајем.
Мој случај се укратко састојао у томе да ја више нисам могао да живим од плате обичног полицајца.
Како је за конкурс за пријем телохранитеља у компанији нашег домаћина био стално отворен, предложено је као у диспозитиву.
-Значи, умеш да се нађеш између мене и метка? – упита Сима Слина.
-Уме!- рече уместо мене Тенкре.
-Онда, примљен си! – узвикну Сима Слина и показа нам врата.
Пошто смо изашли, Тенкре ми рече да је десет посто од онога што будем добијао његово, али да ћу ја лично од њега имати заштиту не само од домаћег, него и међународног криминала.
Већ сутрадан, додељен сам ћерки Симе Слине.
- Има да је чуваш ко очи у глави! – чуло се из једне од највреднијих српских глава, уцењене са многих страна на више милиона.
Да ли треба рећи - у разним валутама.
И тако сам ја пратио малу у животу, а ни с хонораром, за разлику од многих глумаца, певача и новинара, нисам био незадовољан.
Но, како полиција тражи целог човека, а ја сам јој се могао понудити само у деловима, све чешће се показивало да много озбиљније схватам хонорарни рад, од редовног посла.
То је значило да сам умео понекад и да не одем на посао, јер сам истовремено морао да будем у служби клинке од Симе Слине.
Чист сукоб интереса, помишљао сам у тренуцима напада гриже савести.
Али, убрзо бих одагнао ту врсту преживелог размишљања и враћао се савременим схватањима.
То је значило да ме све више болео ђока за полицијски посао, а да сам се све више ангажовао у професији телохранитеља.
Једнога дана, док сам клинку џипом пребацивао са тениских терена на часове енглеског, приметио сам у ретровизору да ме неко прати.
Покушао сам да проготнитељима заметнем траг.
Осим појаса за везивање, клинку сам припасао и својим каишем.
Убацио сам се у одговарајућу брзину.
Дао сам гас.
И започео вратоломно да возим.
Још и дан данас ме боли вратни пршљен од те вожње.
Гуме су шкрипале.
Мотор је давао све од себе.
Брисачи су радили, иако их нисам укључио.
Са радија се чуо глас неког турбокулозног певача.
Али ускоро сам морао да станем, јер сам иза себе видео ротирајуће светло.
Аутомобил који ме је пратио, нагло се приближавао.
Мислио сам, да ли да пуцам у малу, да не би непријатељу жива пала у руке.
-А затим ћу пуцати и себи у главу!- па нека Сима Слина од мене после ради шта хоће.
Баш кад је требало донети коначну одлуку, оно возило са ротирајућим светлима укључи завијајућу сирену.
- Збогом свете! – рекох.
Мала ме погледа и рече:
-Шта збогом свете. Немој ти мени овде да изиграваш лептирића, шаренића, којем прети игла клета, него, скини са мене овај твој опасач и води ме кући.
-Како да те водим кући, кад се управо догађа киднаповање тебе! – рекох и зарих главу у шаке.
Уто, онај аутомобил са ротирајућим светлима и завијајућом сиреном мимоиђе џип у којем сам био са малом и оде у непознатом правцу.
Још једном се погледах ретровизору, за који морам да кажем да је једини део џипа које је у себи имао нешто ретро.
Био сам потпуно сед.
Више бих волео да сам апсолутно ћелав, него што сам био потпуно бео.
- Човече, шта се догодило с твојом косом? – питала је мала.
- Ништа, зашто? -правио сам се луд, иако баш нисам био ни нешто нарочито паметан.
-Ма, баш ме брига! Твоја ствар! Води ме кући! – нареди мала и ја се упутих у правцу виле у којој је мирним, породичним животом живео Сима звани Слина.
Кад сам стигао, присутна стража замало није пуцала на мене, јер ме онако оседелог нису препознали.
Пошто сам предао малу, одлучио сам да посао телохранитеља и није најбоље решење за мене.
-Пензија! То је оно што ће те учинити срећним!- узвикнух с болом у души.
И пошто сам јавио Тенкреу да напуштам службу код Симе Слине, упутих се у Станицу полиције којој сам припадао да изразим жељу за одлазак у пензију и препуштање свог места неком од ових млађих.
Кад ме је чуо, командир само рече:
-Заборави. Да постоје ти млађи, одавно бисмо те отпустили. Него седи ту у Станици. Даћу ти неки административни посао.
И тако сам ја премештен на шалетер за издавање разних докумената, од пасоша, па преко личних карата, све до возачких дозвола.
Када сам негде око осам сати ујутро први пут ступао на нову дужност, испред Станице полиције отегао се километарски ред.
Да су овај километарски ред чинили задовољни грађани, онда би појава која ми се указала пред очима и могла да се назове овим именом.
Да је српски језик истанчан онако како је то ситуација захтевала, ово изражено у километрима, звало би се неред.
Да не употребљавам неку ружну реч, као што је хаос на пример..
Улазећи у Станицу упитао сам дежурног откад се ово протеже испред нашег другог дома.
-Па, има томе неколико месеци! – одговори ми колега.
-Како да ја то нисам раније примећивао? – питао сам више себе, него њега.
-Па, вероватно те је болео ђока за ову појаву, јер феномен није припадао делокругу у коме си се вртео! – правио се пандур паметан, што му је био узалдан посао.
-А зашто протествују? – одлучио сам да ми ово буде задње што питам.
-Не протествују, него чекају да им се издају нови пасоши. Откад је укинута шенгенска, чак и они који немају пара да купе карту за градски превоз, хоће да имају нови пасош да би могли да путују на ваневропске континенте. Ако им, као, искрсне нека прилика да скокну иза линије на којој се додирују земља и небо...
-Шта ће им пасош, кад они немају услова ни лифтом да се возе! – узвикнух ја.
Пошто сам то рекао гласније него што је требало, она маса поче да се комеша.
Чули су се и прилично неповољни изрази, како за владу, тако и за опозицију, а ни сама држава није пролазила боље.
Што се мене тиче, нису ме помињали.
Али, мајку, оца, брата, сестру и све по списку поменули су ми у сексуалном контексту небројено пута, да то није нормално.
Јеби ми и оца и матер, ако лажем.
Пошто ми је претио и линч, из зграде излете вод жандармерије и стаде да у нереду уводи ред.
Дошло је до пендречења, а сузавац се лио у количинама какве нису биле виђене од сахране Јосипа Броза, званог Тито.
Пошто је неколико десетина коловођа ове побуне похапшено, успостављен је ред, па сам и ја могао да ступим на дужност.
Испред шалтера сам угледао брата од стрица, којег нисам видео последњих десет година, био је ту и мој кум, а ујак ми је давао знак како су му сина у малопређашњој интервенцији ухапсили.
У огромној маси непознатих људи, приметио сам и неколико комшија, другова из детињства, а када сам међу присутнима препознао и Тенкреа, схватио сам да овде стварно нема ни по бабу, ни по стричевима.
Него, ко је данас стигао, стигао је, а ко није, имаће прилику да извади нови пасош у наредном периоду.
Кад је дошао крај радног времена ја нисам више видео на очи.
Излаз из тренутне ситуације пронашао сам пипањем.
Одакле ми се у рукама нашао и бели штап, ја ни данас не умем да објасним.
Нешто ми је говорило да је то Тенкреово масло.
Па, и заслужио сам то, помислио сам.
Јер, Тенкреов захтев примио сам преко реда, ризикујући да ме се ујак одрекне преко новина.
Што се обистинило већ у сутрашњем броју.
Из плаћеног огласа схватио сам да се и ујак слаже да не сме ни по бабу, ни по стричевима.
„Али, по мајчиној линији може и мора“, било је истакнуто масним словима, болд и италик.
„Е, вала да се ја свађам са ујком због нових пасоша нећу, макар се више никад не појавио у Станици полиције!“, рекао сам кад сам проверио да ме нико не прислушкује.
И већ сутрадан нашао сам се на заслуженом боловању.
Период који је био предамном искористио сам да прикупим документа која ће ми омогућити дефинитивни разлаз са полицијом.
-Са полицијом да, али не и са овим послом! – узвикнуо сам и већ после неколико дана понуђено ми је да се бавим пословима безбедности на једној утакмици високог ризика.
-Игра се дерби! – рекао нам је старешина јуришног одреда. –А ви знате како то код нас изгледа.
-Ако неко не погине, резултат се сматра нерешеним! – узвикнуо сам да бих показао како познајем материју.
Пред сам почетак утакмице, ја сам био распоређен тако да као полицајац у цивилу мотрим на понашање навијачке групе која је сама себе називала најгорим именима.
Онда можеш да замислиш која је имена користила кад је супарничком табору требало јебати матер.
Говор мржње је за речи које је користила ова навијачка група чиста поезија.
И то не нека мисаона.
Него дечја.
Уз себе сам имао своју моторолу која је ми је омогућавала комуникацију са штабом ове операције.
Једно петнаест минута пред почетак утакмице, стадион је био дупке пун.
А ја сам се налазио тамо где је било најгушћа насељеност.
После звиждука судије, противничка екипа, обучена у црно-беле дресове кренула је са центра.
Већ у првом минуту на жалост мог непосредног окружења било је један нула за њих.
Међу црвено-белима настао је мук.
Видевши да у таквој тишини од мене неће бити безбедносне користи, као стари „гробар“ нисам могао да сакријем емоције.
Поготово што сам на супротној страни стадиона, тамо где су седели „гробари“ видео како маса растрже једну надувану лутку.
Да смем, ја бих и сад и на Бе 92 поновио оно што су они тада певали.
И то не као неки аутсајдер.
Него као инсајдер, што ми је на овој утакмици и био задатак.
Усред оне тишине, на овој страни стадиона, једини који се могао чути био сам ја:
-Циганске пичке! Циганске пичке! – викао сам колико ме грло носило.
Појма немам шта се се касније догађало са мном.
Последње чега се сећам било је како ми једна циганска пичка гура навијачку бакљу у уста.
Ја сам хтео нешто да кажем, али управо је то искористио онај делија, и гурнуо ми бакљу до балчака.
Сад ти је ваљда јасно зашто је то био мој ватрени говор.
Освануо сам у болници.
Убрзо поред мене су протутњали представници власти
Њих су поред мог болесничког кревета непрекидно сликале разне телевизијске екипе.
Као кроз сан сам чуо изјаве званичника да ће се са хулиганима ова власт дефинитивно обрачунати.
О мени нико није изговорио ни једну реч.
После политичара, око мог болесничког кревета окупили су се медији.
Био сам у полусну, али сам јасно чуо представнике јавности да је за овакво понашање одговорна актуелна власт.
О мени нико није проговорио ни слово.
Онда су се око мог болесничког кревета сјатили представници невладиних организација.
Иако ми се вртело у глави, чуо сам их како говоре да су за овакво понашање хулигана криви и власт, и опозиција, и медији који их подржавају.
Мене ни у цивилном сектору нико није поменуо.
Најзад, стигли су и представници клубова који учествују у вечитом дербију.
Док су зујале камере, поздравили су се међусобно говорећи како ово нису направили навијачи, него хулигани који са спортом немају никакве везе.
Мене нико ништа није питао.
Најзад, дошли су и хулигани који навијају за црно-беле.
И док сам се ја враћао у кому, чуо сам их како говоре да ће се за ово кад-тад осветити циганским пичкама.
За мене их је било баш брига.
Очекивао сам да ме обиђе и породица.
Али дежурни лекар ми је рекао да то не долази у обзир.
Било каква посета могла би да угрози твој опоравак! – речено ми је приликом визите.
Остао сам с тобом у овој соби. И сад кад те слушам како ћутиш, паде ми нешто на памет да би после свега што нам се догодило, и за мене и за унутрашње послове најбоље било да свако крене на своју страну.
Одлучио сам да се у полицију више не враћам.
Ти не брини. Доћи ће они већ доћи по тебе.
Па ћеш да видиш како ће они да ти извуку сваку реч.
Уосталом, још на почетку сам ти рекао да ме баш брига зашто си овде. Преостаје да скинем још ово парче газе, и да искорачим у слободу.

0000000000000000000000000

Ђуро скида последње парче газе, устаје и као што смо рекли, стаје пред огледало.
Мало поправи свој општи изглед, а онда поздрави војнички.
Затим се окрене ка публици, поклони се и изађе.