DISKUSIJA IVANA IVANOVIĆA NA SIMPOZIJUMU U LESKOVCU 2009. GODINE

КОМЕНТАРИ

ДИЈАЛЕКАТСКА КЊИЖЕВНОСТ

1. ДИСКУСИЈА ИВАНА ИВАНОВИЋА НА СИМПОЗИЈУМУ У ЛЕСКОВЦУ 2009. ГОДИНЕ

Прво што морам да кажем, то је да сам, колико видим, овде ја једини писац, дакле стваралац примарне литературе. Рачунао сам да ће овде бити академик Драгослав Михаиловић, о чијем «Петријином венцу» су поднета чак три реферата, док о мојим «Аризанима» није ниједан. Или бар да ће се говорити о «Војводи од Лесковца», који би могао да буде лесковачки роман. Како се историја ових романа дешава на овим просторима, како се у њима говори језиком овог подручја, како је у њима одсликан менталитет овог народа – ова чињеница ме изненађује.
Друго, добио сам реч на крају уместо на почетку, па сам сад у дилеми шта да кажем. Ја сам овде слушао цео дан професоре, који су у ствари држали своја универзитетска предавања и ту није било дијалога. Да је било обратно, дакле да су они прво чули писца, мислим да би било полемике. Претпостављам да се већина професора не би сложила са мном, јер између писца и његових тумача су вечита неслагања. Професори би да прописују литературу, уместо само да је прате. Ја сам у Лесковац дошао да изазовем полемику, а не да слушам лингвистичке стереотипе. Како нисам научник, дакле лингвиста, није примерено да реплицирам језичким стручњацима.
Стога ћу да кажем шта ја мислим о књижевности на дијалекту, како су професори назвали ову литературу. Ако је дијалекат наречје, како су рекли професори, дакле говор који одступа од књижевног, односно од нормираног језика, онда то подразумева да тај говор има извесна правила. Језик «Петријиног венца» и «Аризана» нема никаква правила. То је колоквијални народни говор српског сељака, али индивидуализиран, што значи да јунаци говоре својим а не колективним језиком. То је најчешће граматички неправилан говор, али то долази отуд што је моравском сељаку наметнут динарски говор. За то је заслужна Вукова језичка реформа, чији је циљ био да уведе народни говор у књижевност, а да одбаци црквенословенски који су разумели само попови.
Шта хоћу да кажем? Говор којим Михаиловић говори кроз Петрију, односно ја кроз Санду Аризана, није никакав дијалекат, него колоквијални говор руралних Срба Двадесетог века. Михаиловић тај говор назива староштокавским, док говор који је увео Вук Караџић назива новоштокавским. Гледано тако, нема сумње да је Вукова језичка реформа прилично осиромашила српски језик. Вук је српским књижевним језиком у ствари прогласио језик свог досељеничког племена из Црне Горе. Тиме је знатно оштетио моравског човека чији се говор разликовао од говора динарског човека. То што Вук није књижевно верификовао моравски говор донекле је разумљиво, јер српске земље јужно од Алексинца су биле у другој држави, па Вук није могао да путује по Турској. Али је несхватљиво да се Вук није заинтересаовао за тимочки говор Неготинске крајине, који се битно не разликује од моравског, иако је био цариник у Кладову. Ово исто важи и за Јована Цвијића, другог великог научника етнолошке оријентације, који се уопште није бавио карактерологијом Мораваца. Стога сам склон да закључим да се у случају Вука Караџића у другој половини Деветнаестог, односно Јована Цвијића на почетку Двадесетог века, није толико радило о етнолошкој колико о политичкој реформи. Оба ова велика човека су настојала да Србију уведу у реформску Европу а на путу им је стајала догматска црквена организација. Да политичка елита обреновићевске Србије није подржала Вукову језичку реформу одбацивања старословенског црквеног језика и увођења језика „овчара и говедара”, та реформа би бар у том периоду пропала. Да политички циљеви друштвене елите карађорђевићевске Србије, која је тежила стварању Југославије, нису били комплементарни са Цвијићевим научним радом, не би било homo dinaricusa. У оба случаја радило се о политичкој вољи владајућих србијанских кругова.

Но да се вратим језичком питању. Готово од свих професора сам данас чуо да дијалекатска књижевност обогаћује књижевност и с тим се слажем, али то је опште начело. Не прихватам да су «Аризани» написани на дијалекту, јер може да их разуме сваки Србин, а сведочим и Хрват, наравно који их је прочитао. Телевизијске серије колоквијалног карактера, какве су биле «Наше мало мисто» Миљенка Смојеа, «Грунтовчани» Младена Кестнера, «Музиканти» и «Грађани села Луга» Жике Лазића... биле су пријемчиве диљем Југославије. О чему се ради? Сваки језик од којег може да се направи књижевно дело је у ствари књижевни језик. Кад су писци Двадесетог века одбацили свезнајућег приповедача и увели књижевног јунака приповедача, у ствари су легализовали дијалекатску књижевност. Примарни ствараоци су одбацили књижевне норме Деветнаестог века и лингвистика то мора да уважи. Није моје, дакле, да ја изучавам нормирани књижевни језик, него је на језичким научницима да виде да ли сам као писац допринео његовом обогаћивању.
Треба имати у виду да је језик динамичка а не статичка појава. Људи, односно народ, стварају језик, писац се њиме само служи. Разуме се да разне категорије људи на различит начин доприносе развоју језика. Чињеница је да је рурални српски језик био оптерећен турцизмима, што је била последица живота српског народа под турском управом. Модерни урбани српски језик је подложан утицају европских језика, пре свега енглеског, дакле бива оптерећен англизмима, што је последица нове комуникације међу људима, пре свега преко телевизије и интернета. Тај динамички процес мењања језика се не може зауставити, као што не може да стане ни друшвени живот који се све више глобализује. Стога делује анахроно настојање језичких чистунаца, какав је био даровити етнолог Драгиша Витошевић, да очисте српски језик од туђица. Процес развоја језика је незауставив и не може се контролисати. Поготово то не може да чини држава, односно њене институције, у које треба убројити и универзитет.
Шта ради писац, дакле, примарни стваралац? Он не измишља језик, он се само служи говором свога народа. Данашњи српски језик, иако у основи јединствен, доста је индивидуализиран и разликује се од регије до регије, између села и града, али и између различитих друштвених слојева. Другачије говоре западна и јужна Србија; разликује се говор центра града и предграђа; није идентичан језик старе и младе генерације. Али све је то српски језик, међусобно се лако споразумевамо. Моје је право као писца да одаберем за своју причу онај језик којим ћу најадекватније да је испричам. Језик је средство, а не циљ књижевног стваралаштва. То је licencia poetika. Отуд се свака моја прича језички разликује од друге. Другачије су написани «Аризани», другачије «Црвени краљ», другачије «Југовац...» То исто важи и за Драгослава Михаиловића.
Да закључим овај дискурс о дијалекатској књижевности. Таква књижевност у српској литератури једноставно не постоји. «Аризани» и «Петријин венац» нису написани на дијалекту. Као писац не пристајем да ми неко (политика, власт, институције система) пропише шта ћу да пишем, нити да одреди којим ћу језиком да се служим. Институције (универзитет, академија) изучавају језик, али га ствара народ а уводе у употребу писци. Подсећам да је време кад је уметност третирана као слушкиња политике завршено одбацивањем социјалистичког реализма као јединог исправног уметничког правца. Писац је давно престао да буде инжењер људске душе. Non sereviam, Domini! Нећу да служим! Не признајем правила, не признајем прописе. Покушавам да створим своју књижевност, која ће се разликовати од стандаредне литературе. Волео бих да господа професори узму у обзир ову моју истину.
Хоћу да кажем само још једну ствар. Пре две године је академик Драгослав Михаиловић одржао у овом граду једну веома важну беседу, која је, нажалост, у Лесковцу остала без одјека. Познато је да академик већ дуже времена води у Српској академији наука и уметности, чији је редован члан, једну, рекао бих, унапред изгубљену битку за равноправност моравског говора. Из чињенице да је моравски језик, дакле староштокавски, потиснут од стране динарског језика, новоштокавског, Драгослав Михаиловић извлачи закључак о потиснутости Србијанаца из јавног живота Србије од стране Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Личана ... Ја бих ту додао пораз Србијанаца у грађанском рату 1941-45. године. Победнички комунисти, пристигли са западних страна, са, симболички речено, шестом личком, заузели су све важне функције у новој држави и потиснули четнички оријентисане Србијанце. Нека ми буде дозвољено да у Лесковцу подржим академика Драгослава Михаиловића.

2. ЛИНГВИСТИЧКИ ДИСКУРС АКАДЕМИКА ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА

У књизи "Мајсторско писмо" (Београд 2007) Драгослав Михаиловић је експлицитно изложио своје ставове о српском језику, па ћу ја овде узети слободу да их искористим.
Швајцарски професор славистике др Роберт Ходел, професор Универзитета у Минхену, тражио је од Драгослава Михаиловића још 1992. године да елаборира свој књижевни поступак у односу на језик и писац се том приликом осврнуо на лингвистичко питање у својој литератури.
У том осврту Михаиловић је истакао да је као писац стално експериментисао са језиком и прилагођавао га психологији својих јунакај јер је техника сказа то захтевала од писца. (Под сказом се може подразумевати говор у првом лицу јунака романа.) Тако је "Петријин венац" написан дијалектом средње Србије, који аутор назива косовско-ресавским. "То је народни говор који не представља стандардан књижевни језик, што значи да је са становишта језичке науке дисквалификован као на неки начин неспособан и за комуникацију и за уметничко изражавање." Ствар је у томе што тај језик није измишљен у књижевној лабораторији писца (то је било практично немогуће), него је постојао у језичком животу средине у којој је живела јунакиња романа сељанка Петрија. Писац је тај језик добро знао, јер су "њиме говорили сви мени блиски људи у мом детињству и првој младости". То је, дакле, био језик пишчеве бабе и њеног окружења.
Роман "Чизмаши" су такође написани истим идиомом, с тим што је видна разлика у интелектуалном нивоу два наратора: Петрија је неписмена, а Жика Курјак је подофицир у војсци, па је његова језичка деформисаност нешто мања. Михаиловић поставља питање да ли је тиме он постао "некакв радикал језичког провинцијализма" и да ли је тај језик затрпан "дијалекатским отпадом"?
Роман "Кад су цветале тикве" написан је говором београдске улице, дакле сленгом. Писац се са тим језиком ближе упознао по повратку са робије на Голом отоку, кад се 1959. године лечио од туберкулозе плућа у Београдској болници, где су лежали и неки младићи са београдске периферије који су говорили тим сленгом. Касније га је "усавршио" од сличних јунака у антитуберкулозном санатаројиму у Сурдулици, граду у јужној Србији, где је овај сленг добио јужњачки колорит.
Пре тога је Михаиловић, робијајући на Голом отоку, прошао кроз "велику језичку животну школу", па му је различитост у језику постала преокупација. Та школа је резултирала раним Михаиловићем као великим изненађењем у српској литераутури и у односу на претходнике новим писцем. Његови рани радови су написани језиком који у многоме одступа од књижевне норме што им је дало изузетну пластичност и колорит. Морам да кажем да би ти радови да су писани стандардним, "нормалним", књижевним језиком (којим, разуме се, Михаиловић у потпуности влада) били мање интересантни, па самим тим и уметнички убедљиви. По мом суду, Драгослав Михаиловић је достигао свој врхунски уметнички домет управо тим раним радовима написаним нестандардним српским књижевним језиком.
Касније је Михаиловић напустио дијалекатски метод и кренуо ка стандардном зезику, али то је, бар по мом мишљењу, дало салбији књижевни резултат. "Како потичем из једног краја где се у односу на књижевнојезички стандард говори лоше, у читавом животу сам настојао да стандардни језик што боље научим."
Десетак година касније (2004), исти професор Роберт Ходел је објавио интарвју са Михаиловићем, пошто је докторирао на његовом делу. У одговорима на професорова питања, писац је продубио своје раније изнете ставове и кренуо од лингвистике према социологији. "Познато је у српској антропологији да су такозвани динарци, припадници, по водећем антропологу Јовану Цвијићу, динарске расе, која захвата отприлике средишњи појас бивше Југославије, нарочито Херцеговину и Црну Гору, с једне стране речити, интелигентни и друштвено агилни али, с друге, и изразити нарциси, сујетни, наметљиви властољупци, спремни да све око себе затру, само да би себи створили већи простор. Један човек таквог кова, Вук Караџић, направио је у XIX веку науку о српском језику, која је уз извесна нећкања и интелектуалне борбе на крају била усвојена. Тиме је, без икакве сумње, задужио српску културу изузетно крупним доприносом. Али, колико је та наука, та језичка доктрина, много допринела онима чији је локални језик ушао у њу, чији је локални језик узет за основицу књижевног језика, а то је управо онај динарски појас, толико је много однела онима који су њоме погођени, чији локални језик није њоме обухваћен. А становништво чији локални језик Вуковом доктрином није обухваћен износи у Србији 56 одсто."
Академик Михаиловић иде даље кад тврди да је Вукова језичка дотрина учинила читава подручја Србије депресивним и обесхрабрила их да књижевно стварају. Израчунао је да на подручјима чији је језик признат вуковском језичком реформом има 2,08 пута више писаца него на другим. Последица је та да невуковска подручја књижевност и другу уметност слабије примају и културно се слабије развијају.
У тексту "Колонијална Србија", прочитаном у Лесковцу децембра 2004. године, Драгослав Михаиловић је ову ствар довео до краја. У Титовој комунистичкој Југославији Србија је добила колонијални статус у односу на друге републике и стављена под неку врсту протектората Црне Горе, тачније Црногораца који су завладали Србијом. Од свих подручја Србије највише је депресиран југ Србије, како политички, економски, тако и уметнички и лингвистички. Непризнавање јужносрбијанског говора за књижевни језик изазвало је књижевну депресију тог подручја, па је оно нехотице дошло до закључка да му књижевно стварање не припада, нити му је потребно. Велики писац Бора Станковић је ту био само изузетак који потврђује правило, а из његове "издајничке" биографије видимо кроз какву је политичку тортуру прошао по завршетку Првог светског рата.
Нова комунистичка времена, чији је крајњи исход постмодернизам у књижевности, донела су још веће потцењивање стваралаштва са староштокавског подручја Србије. У политичком смислу, под удар комунистичке репресије су дошли најчешће писци са овог подручја (Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић...) и нашли се на списковима тзв. црног таласа. У уметничком смислу, победнички постмодернисти прогласили су реалистичку књижевност за сељачку литературу, популизам, национализам. "Део предрасуда савременог постмодернизма, који воли да ствараоце пореклом са дијалекатског подручја приказује као знојаве примитивце који ђускају и певај с обнаженим певачицама турбофолк-музике у некој кафани на јужној прузи, такође би могао да проистиче из језика. Постмодернисти и деле књижевност на градску и сеоску, па су писци пореклом са староштокавског терена, дабоме, сељаци, а они господа, додуше, на мајку помало бркати и у очевим пртеним опанцима. Ови заборавни некадашњи ученици комитета Савеза комуниста и данашњи ведри настављачи идеја друга Тита, у литератури и другде, овим писцима често деле пацке као националистима, а и свакојаке друге."
У двема дискусијама у Српској академији наука и уметности за такво стање академик Михаиловић највише криви управо установу чији је члан, која је установила више од једног века владавину динараца у српској лингвистици и књижевности. Србијанци су и досад били потцењени и "гурани динарцима, који су, гледајући само себе, своје положаје налик на бусије заузели још за време Александра I Карађорђевића, а затим их одржали и унапредили за владавине Јосипа Броза и Слободана Милошевића". "Припадници нашег народа рођени преко Дрине и Саве који данас живе у Србији надгорњавају се са Србијанцима као с најгорим непријатељима. Водећи рачуна једино о фотељама у које су ускочили - што су, признајмо, као презаштићени, често и постигли на недоличан начин - а никако и о пословима које на том месту морају да обављају, они просто вуку Србију у назадак и пропадање. Никако не смемо заборавити да су у XX веку у највеће несреће Србију натеривали, уз Хрвата Јосипа Броза, криптоцрногорци Александар Карађорђевић и Слободан Милошевић."
Драгослав Михаиловић сматра да је таква ситуација створила динарски систем вредности у српској књижевности, што је поткрепио констатацијом да у Речнику српског језика, који је још увек у раду, доминирају писци са динарског подручја, а да су Србијанци тек спорадично заступљени. Све то ствара систем вредности у којем доминирају динарци. Он чак наводи да су и његове књиге писане нестандардним језиком слабије вредноване само зато што одударају од динарског стандарда и не увршћују се у репртезентативне узорке српске књижевности.
Мени остаје само да поставим питање: Кад тако доживљава српску књижевност писац који је признат за њен врх и који је ушао у Академијин замак, шта да кажемо ми који смо на сваком кораку репресовани и којима није ни дозвољено да се приближимо заштитном јарку тог замка?


3. СОЦИОЛОШКИ ДИСКУРС КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА


Одмах да кажем да сматрам да је Михаиловићева социо-лингвистичка анализа стања у српској књижевности тачна и да мени ништа друго не преостаје него да је подржим. У ствари, после много времена, ово је прва оригинална мисао у српској филозофији. Засад је то јерес једног човека, али верујем да ће генерације које долазе морати да се њоме озбиљно забаве и дају одговор на питање Да ли је динарска идеја у српском народу потрошена? и Да ли ће српски народ морати да тражи другу филозофију?
Са своје стране, покушаћу, овде у Лесковцу (ако будем учесник скупа) да илуструјем на личном примеру две Михаиловићеве тезе: једна се односи на лингвистику а друга на социологију.
Нема сумње да је Драгослав Михаиловић главни промотер сказа у српској књижевности, односно приповедања не кроз личност писца него литерарног јунака. Држим да је овај метод пре пронашао у српској него у руској књижевности (Љесков). Наиме, два бесумње најзначајнија писца српског југа, Борисав Станковић и Стеван Сремац, увели су овај метод у српску књижевност. Први је био староседелац југа (Врање) а други дошљак (Ниш), али обојица су сјајно осетили колорит моравског говора и створили моћну књижевност мимо Вукових језичких норми.
Бора Станковић је у "Нечистој крви" (један од најзначајнијих српских романа) применио комбиновану методу: кад писац прича причу служи се "књижевним" језиком, оним који је усвојио у Београду, али кад причу препусти јунацима (Софка, ефенди Мита) онда им дозвољава да говоре локалним језиком Врања, односно "некњижевним" језиком српског југа. Али у "Коштани", свакако најбољој српској драми, нема приповедача, што значи да личности говоре локалним језиком, односно, како кажу лингвисти, дијалектом. Дакле, "Коштана" није написана на вуковској варијанти српског језика. Чињеница је да је за нешто више од века Борина драма постала носећа српска драма, што не би могла да буде ни случајно да није била разумљива београдској и другој публици српског подручја. То опет каже да "Коштана" не може бити дијалекатска драма.
Сличним методом се послужио и Стеван Сремац у нишким романима, "Зони Замфировој" и "Ивковој слави". (Код Сремца локални говор је употребљенији него код Станковића.) Како су оба Сремчева романа драматизована и имала много извођења, исто се за њихов језик може рећи што и за Борин језик у "Коштани". Филмована "Зона Замфирова" је постала најгледанији српски филм, што не би могло да буде ни случајно да је направљена на дијалекатском језику неразумљивом савременом српском гледаоцу.
Држим да овај дискурс доводи у питање појам дијалекатске књижевности (уметности). Могао бих да додам да је слично и са војвођанском варијантом српског језика. Роман "Друга књига Сеоба" Милоша Црњанског, за који се каже да је најбољи српски роман, није написан вуковском варијантом српског језика. Његов језик је грађански српски језик, до којег би вероватно дошао старословенски језик да га није пресекла Вукова сељачка језичка реформа. У новије време су се јавили романи на уличном градском језику (сленгу), какви су Михаиловићеве "Тикве...", мој "Црвени краљ", "Хобо" Зорана Ћирића... Јасно је да улични говор осетно одступа од академског нормираног књижевног језика. Поставља се питање где би била српска књижевност без ових дела?
Као и Драгослав Михаиловић, ја сам на почетку своје књижевне каријере у приличној мери експериментисао са језиком. (За разлику од академика, ја се нисам студиозно бавио језиком, већ сам га углавном импровизовао.) Као што је познато, неке ствари сам написао јужноморавским говором. Ту дођу три новеле, "Шопска амбасада", "Џика из Џигољ" и "Холанђанин луталица", и роман "Аризани". То је језик села и предграђа; од књижевног језика више одступа граматиком и акцентом, него речником. Водио сам рачуна да тај језик буде комуникативан и разумљив Србима из других крајева. Како сам старио све сам га више напуштао, јер ми је тај оквир постао тесан. Сви су изгледи да сам као писац био успешнији у првом периоду. У сваком случају, језик ми је био средство а не циљ; јужноморавским језиком сам покушао да насликам историју Јужне Србије. Највећи експерименат сам направио у "Војводи од Лесковца". Тај роман је написан са два говора: старац Цека Власотинчанин прича историју српских устанака и учешћа Јужномораваца у њима староштокавским говором свога краја, а историчар Милан Ђ. Милићевић му реплицира новоштокавским говором нове Србије. Први говор сам понео из детињства, то је језик моје бабе, а други сам скинуо из Милићевићевог ремек дела "Поменик..."
Не само да је било могуће стварати добру прозу на нестандардном језику, него је тим језиком испевана и добра поезија. Немам добар увид, али могу да наведем три аутора који су обогатили српску поезију локалним језиком: Мирослав Цера Михаиловић из Врања, Раде Јовић из Лесковца ("На малечку столицу седи, ал у големо небо гледа!") и Власта Ценић из Дољевца.
Све у свему, овако сам писао јер ми је вуковски језички оквир био тесан а и није био баш мој, па сам намерно одступио од њега. Данас мислим да је вуковски језички канон превазиђен и да ће нужно морати да се прошири говором нединарске Србије, што значи да ће генерације које долазе правити нове норме српског књижевног језика. Како ће то изгледати не знам, али се слажем са академиком Драгославом Михаиловићем да дела која су писана нестандардним српским језиком морају имати исти третман као стандардна, а не да буду због тога потцењена, што значи да његове "Тикве..." и "Петријин венац" имају исто место у српској књижевности као, рецимо, Андрићева "Проклета авлија".
У социолошком смислу ствари по мене стоје још компликованије. Наиме, ја сам у Јужној Србији, која је мој социолошки и језички завичај, свих година комунистичке диктатуре био као писац непожељан и од власти забрањен. То значи да није дошло до одговарајуће рецепције мога дела у његовој бази, самим тим и на целом српском језичком корпусу. Да применим Михаиловићеву социолошку методу којом комунистичку репресију поистивећује са динарском узурпацијом власти у колонијалној Србији.
Академик наводи неке случајеве прогона писаца због приказивања стварности. Ту су тужбе против Боре Станковића, Драгослава Михаиловића и Видосава Стевановића. Заједничко овим тужбама је да су политички мотивисане. Ако ми академик дозволи, ја бих ту уврстио и тужбу против "Црвеног краља", која је још тежа јер је иза ње стајала држава. Зар није симптоматично да су мој случај покренули Црногорци из Топлице, на челу са тада моћним потпредседником Србије задуженом за унутрашње односе Радованом Пантовићем; да су ме Црногорци тужили и да су ми судили (и Окружни јавни тужилац Прокупља, односно његов заменик на суду, и председник Окружног суда у Прокупљу, и истражни судија, и председник Судског већа које ме је осудило... били су Црногорци?) Мој адвокат Миливоје Перовић (такође Црногорац!) прогласио је да је мој процес двострука крвна освета досељеника из Црне Горе над староседеоцима Србијанцима: једно што сам као писац потекао из нединарског (он каже шопског) корпуса, а друго што је мој отац био четнички командант у тим крајевима.
Овде у Лесковцу хоћу да кажем да савремена Јужна Србија није ни умела ни хтела да одговри на динарски колонијализам над њеним културним идентитетом. Разлог томе лежи, с једне стране, у јужносрбијанском комплексу инфериорности (Михаиловић сматра да тај комплекс произлази из непризнавања староштокавског за књижевни језик), с друге стране, у комунистичком централизму, својственом ауторитарним и тоталитарним системима. Дакле, вредност је само оно што прихвати центар! Ово схватање је деградирало ствараоце са југа Србије; уместо да развијају сопствену мисао и оформе институције које би је на најбољи начин презентовале широј Србији, кренули су у Београд ради овере свог места у државној хијерархији, јер тек са државним печатом могли су у завичају да представљају величину и приближе се власти. У тој провинцијалној борби за књижевну власт најгоре су прошли писци са југа Србије, јер комунистички партијски и државни кадар није имао вољу да промовише своје земљаке за писце. Уосталом, у комунистичкој расподели моћи Јужној Србији су припале тајне службе (само Топлица је дала 25 начелника Удбе!) чији је задатак био да производе и откривају непријатеље; где би на другом месту ако не у свом атару.
Како је културтрегера ипак морало да буде, културну власт у Јужној Србији су добили партијски кадровици промовисани у писце. Главни њихов посао је био да прогоне либералне ствараоце у својој средини, како би се додворили свом Удбашком центру који их је довео на власт. Тако је свих тих година у Лесковцу био на удару независни стваралац Николај Тимченко, а у Топлици писац ових редова. Разуме се да је динарска конкуренција то дочекала са подршком, јер јој се отворио празан простор југа Србије. Југ није хтео своје писце, пригрлио је туђе.
Као илустрацију ове тврдње, у доброј мери инспирисане Михаиловићем, навешћу два примера: књижевну награду Бора Станковић у Врању и невоље с постављањем "Аризана" на позорницама Јужне Србије.
Књижевну награду Бора Станковић додељује Врање и она је значајна по томе што носи име великог, највећег, писца Јужне Србије. Ову награду је измислио, осмислио и инструментализовао локални песник Мирослав Цера Михаиловић, за кога сам рекао да је на врањанском дијалекту успео да створи праву поезију. Проистекао из комунизма, овај врањански културтрегер поставио је себи циљ да га призна Београд за књижевног лидера Јужне Србије. Пошто је од комунистичко-социјалистичких власти добио синекуру да буде доживотни секретар Књижевне заједнице Бора Станковић, и моћ да контролише награду, здушно је радио да Бору употреби за остварење свог циља. Тако су, уз помоћ београдског жирија (који се готово није ни мењао), као носиоци Боре Станковића продефиловали готово сви етаблирани у комунизму метрополски писци, ниједан из Јужне Србије. (Колико ми је познато, Бору је од писаца јужносрбијанског порекла добио само Пироћанац Слободан Џунић, али кад је био мртав!) Тиме је Цера Михаиловић постигао свој циљ да буде једини етаблирани писац Врања. Труд му се исплатио, за оданост центру награђен је Змајевом наградом и то за песме које нису написане вуковским језиком.
Прича око мојих "Аризана" такође одражава менталитет српског југа (израз је песника Данета Стојиљковића из Прокупља). "Аризани" су освојили читалачку публику, али нису могли да продру у институције Јужне Србије. Кад их је БИГЗ наградио својом наградом, песник из Ниша топличког порекла Благоје Глозић је у нишким Народним новинама написао да се ради о "превазиђеном и бајатом роману".
Колико ми је познато, за нишко Народно позориште прављене су три адаптације: прву је направио редитељ тог Позоришта Рајко Радојковић, другу редитељ из Београда Радослав Златан Дорић (који је пре тога поставио на сцену студентског позоришта ДЕС адаптацију "Црвеног краља"), трећу нишко-београдски глумац Жика Миленковић. Све три су одбијене: прве две су одбиле комунистичке власти (управник Позоришта је био песник Димитрије Миленковић), трећу демократска власт коју је заступао лесковачко-нишки писац Саша Хаџи Танчић. Прича око трећег покушаја "Аризана" да доспу на сцену нишког Народног позоришта је готово невероватна. Кад су Позориште, у партократској вртешци кадрова, добиле демократе, управница позоришта музичарка Марија Митић Благојевић је начинила са мном уговор о извођењу. Али, били су неки избори, па по тој истој вртешки је за управника Позоришта дошао из Лесковца Саша Хаџи Танчић (стари комунистички и социјалистички кадар, директор Градине, можда музичке школе, лесковачке Народне библиотеке извесно), овога пута као кадар Г-17 +. И прво што је урадио било је да скине "Аризане" с припремног репертоара. Чак ми је исплатио уговор своје претходнице, само да се "Аризани" не играју у Нишу! Вероватно је рачунао да би му "Аризани" помрачили славу јединог добитника Андрићеве награде с југа Србије, у време кад је Србијом владао Слободан Милошевић, а Нишом Миле Илић, коме је Саша седео уз колено.
И лесковачко Народно позориште је правило планове за постављање "Аризана". Колико ми је познато драматизацију је начинио редитељ из Београда Душан Михаиловић (или бар синопсис), али је посао покварио тадашњи директор Позоришта без благајне Томислав Цветковић. (Душан Михаиловић је био идејни творац тог лесковачког експеримента.) Исти директор је одбио и Михаиловићеву адаптацију "Војводе од Лесковца". Нову драматизацију је начинио лесковачки књижевник Драган Радовић, то сам видео. Иако је Радовић био директор Позоришта, до извођења "Аризана" у Лесковцу није дошло.
"Аризани" су се исто провели и у Зајечару, за позориште Зоран Радмиловић сам ја правио драматизацију.
Прокупачко Аматерско позориште је тек прошле године поставило на сцену "Аризане" као илустровану монодраму.
Слично се може рећи и за друге институције културе у Јужној Србији. Једна од кључних институција која би могла да афирмише регионално стваралаштво је свакако Нишки универзитет. Не знам да је нишки Филозофски факултет било шта учинио на том плану. Могу да наведем два случаја моје дискриминације на том Факултету. Кад је магистар Миле Пенков пријавио на Факултету докторат на тему Јужна Србија у делу Ивана Ивановића, професрка Даница Андрејевић га је одбила с образложењем да Стварносна проза (с малим изузетком Драгослава Михаиловића)) није дала никакав допринос српској књижевности! Исто сам прошао и код декана нишког Филозофског факултета (не знам му име, знам да је социјалиста), који је забранио да се на Факултету промовише мој роман о Топличком устанку "Народна буна - Четници", јер оно четници може незгодно да звучи. Шта да кажем до Сачувај нас Боже таквих професора!
Све ово показује до које мере у Јужној Србји не постоји рецепција за дела са тог подручја. Како онда ова регија може да рачуна на ширу афирмацију, кад у пракси сама себе потире и негира?