Radivoje Žugić: I DIJALEKAT JE JEZIK

Београђани и Лесковчани живе у истој држави, припадају истом народу и говоре истим језиком, а не треба сумњати да су поједини, становници наведених градова, међусобно пријатељи.
Београђанин за себе каже:
Живим у Београду. Имам пријатеља у Лесковцу. Сутра путујем тамо, а прекосутра се враћам из Лесковца.
Лесковчанин то потврђује, отприлике овако:
Живим у Лесковац. Имам другара у Београд. Сутра ће дође из Београд, пресутра се врћа из Лесковац.
При сусрету поздрав може бити овакав:
Како дође из Београд?
Добра је веза. Лако је доћи из Београда.
Не улазећи дубље у природу и односе дијалекта, као ни у функцију падежа, јасно је да се пријатељи одлично разумеју, премда им средство споразумевања није посве исто.
Говоре истим језиком, али различитим дијалектима.
Лексика је иста: Београд, Лесковац, пријатељ, живети, путовати, добро, лако, сутра....
Граматика је различита, односно различита у једном делу: из Београда, али из Београд, из Лесковца, али из Лесковац. Аблативни генитив у оба дијалекта означава потицање, односно почетак кретања, на шта указује предлог из. Различита је морфологија именице која иде уз овај предлог. Лесковчанин не користити никакав наставак (граматичари ту препознају нулту морфему), док Београђанин ту користи наставак –а.
Исти однос се у стандардном језику обележава са два граматичка средства (предлогом и наставком – падеж двоструке детерминације), док говори југа Србије користе само предлог, без обележавања падежног односа наставком.
У оба дијалекта падежни однос је недвосмислено одређен.
Нужно је разлучити падежне облике, падежне односе и падежна значења. У стандардном језику постоји седам облика (номинатив, генетив.....локатив), пет односа (потицање, део, припадање, затим управљеност, објекат, средство и место), што се означава редом генитивом, дативом, акузативом, инструменталом и локативом. Номинатив и вокатив не означавају однос и нису падежи у ужем смислу. Падежних значења је безбој и она омогућавају бескрајно нијансирање односа.
Лесковачки говори имају само два падежна облика, који у синтагми са предлозима могу да означе све односе и изнијансирају сва значења.
Лесковчани се међусобно разумеју и успешно комуницирају на свом дијалекту, који је у лингвистичком смислу језик који има своју лексику, своју граматику и, наравно, своју норму. Норма је имплицитна, али обавезујућа и говорници је поштују.
Видо једнога човек -а. Узедо један камен.
Постоји разлика у облику акузатива (за именице на сугласник), зависно да ли именица у падежу означава биће или ствар. Ову особину има и стандардни језик.
У способности да обављају комуникацију међу својим говорницима разлике између стандардног језика и говора околине Лесковца нема. Такође нема разлика ни у основним језичким елементима, као што су лексика, граматика, норма, раслојеност...
Стандардни језик је у званичној и јавној употреби. То је језик школства, књижевности, администрације, новинарства. Разлог није лингвистичке, већ историјско-политичке природе. Источнохерцеговачки дијалекат, који је послужио као основа стандардном идиому, је „изабран и октроисан“. Да ли је могло и требало другачије, одговор могу дати историчари, политички аналитичари, језички планери.
Ипак треба нагласити две чињенице.
На стандардном језику се службено комуницира дуже од два века, тако да је он присутан на подручју и осталих дијалеката. Утицај уџбеника, белетристке, службене преписке, масовних медија..., је евидентан.
Говорни медији (радио и телевизија) нужно заступају и остале дијалекте. Тешко је направити репортажу из околине Лесковца, на пример, а да одговори интервјуисаног не буду на дијалекту. Чак се и новинари дописници (носиоци стандардног језика), тешко ослобађају „акценатске норме матерњег дијалекта“
Дијалекти су подједнако језици, колико и стандардни језик (и он је дијалекат), а разлика је само у томе што је конвенцијом (којој се могу стављати приговори), стандардни језик у службеној употреби, а дијалекти нису.

Нема коментара:

Постави коментар