UVODNI TEKST ZA 2012.

NOVA ALTERA i u 2012. nastavlja da se bavi aktuelnim problemima srpske književnosti, jezika, umetnosti i kulture uopšte, kao i društvenim i političkim stanjem u Srbiji, koje je, u velikoj meri, stvorilo te probleme ili sprečava i odlaže njihovo rešavanje. Na deo tih problema ukazano je i u uvodnom tekstu u prvom broju Nove Altere za 2010. godinu – „Plišana represija“.
Nova Altera je u protekloj godini posebnu pažnju posvetila pitanju preispitivanja književnih vrednosti koje je, na ideološkoj osnovi, uspostavio komunističk irežim i potrebi ponovnog čitanja srpske književnosti.
Ovim pitanjima bave se tekstovi objavljeni u 2010. godini:
Miroljub Milanović, „Posleratna srpska proza i njeni glavni predstavnici“,
Miroljub Milanović, „Pola veka ćutanja“,
Marinko Arsić Ivkov, „Ideologija i savremeni srpski roman o selu“,

Represija nad nepodobnim književnicima i njihovim delima, koju su vršili ne samo režimska kritika, nego, u mnogo drastičnijem vidu, i politika i sudstvo, tema je sledećih tekstova objavljenih 2010. godine:
Marina Mirković, „Crveni kralj i druge zabrane“
Ivan Ivanović, „Razočarani disident“,
Dokumenti o kršenju ljudskih prava književnika Ivana Ivanovića (tekst objavljen u rubrici Dokumenti).

Teme koje Nova Altera pokreće u 2012. godini:
- srpska književnost u eri partokratije,
- književnost među klanovima, uticajnim interesnim grupama, političkim partijama, „tržišnim zakonima“, favorizovanom subkulturom i kičom, poplavom strane knjige...,
- zašto se ne menja lestvica vrednosti koju su uspostavili komunisti, zašto se ne pristupa novom čitanju srpske književnosti, koje neće zavisiti od politike i ideologije,
- može li (državna) administracija da određuje književne vrednosti i književni doprinos pisaca nacionalnoj kulturi,
- položaj književnih stvaralaca u provinciji,
- šta rade udruženja književnika,
- zašto je zamro književni život – književne tribine, književni časopisi,
- treba li nam nova i odgovorna književna kritika,
- rehabilitacija pisaca žrtava komunističke represije i njihovih dela,
- škola (osnovna, gimnazije, fakulteti) i savremena domaća književnost,
- tretman domaće književnosti u medijima.

POZIV NA RASPRAVU

SRPSKI KNJIŽEVNI JEZIK DANAS

Da li je srpski književni jezik zaista jezik kojim govori i piše većina Srba u Srbiji i da li on može da bude standardan, normativan, jezik Srba u Republici Srbiji?
Da li srpski jezik, kao i književnost, žrtva politike?
Činjenice koje je u nekoliko svojih tekstova naveo pisac Dragoslav Mihajlović, kao i njegove analize Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, govore suprotno.
Predlog za raspravu je tekst Ivana Ivanovića Dijalekatska književnost, objavljen u Novoj Alteri, a izgovoren na okruglom stolu u Leskovcu, kao i stavovi književnika Dragoslava Mihailovića, o zapostavljenosti staroštokavskog u odnosu na novoštokavski književni jezik.
Nova Altera poziva jezičke stručnjake, pisce i sve zainteresovane da svoje priloge i komentare dostave redakciji na sledeće mejl adrese: prozaonline@gmail.com, srpy@open.telekom.rs, ivan1912@open.telekom.rs

Nova Altera je otvorena za sva mišljenja i sve predloge.
U demokratskom društvu, argumentovana rasprava pokreće praktično delovanje i promene.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 6 I 7

Пошто сам заокружио садашњост Јужне Србије, направио Јужносрбијански круг кредом, остало ми је да се вратим у историју ове регије, не бих ли њоме објаснио њену савременост. Историја је учитељица живота.
Све књиге првог циклуса имају тачку гледишта у садашњости. Испричане су из угла њиховог настајања, па иако свака има своју повест, не могу се назвати историјским. Историјска литература подразумева померање тачке гледишта у време збивања описаних догађаја. То је значило да сам историју Јужне Србије морао да испричам из угла њеног дешавања, а то је налагало враћање сказаљки времеплова у прошлост. При том сам морао да одредим време које те сказаљке показују.
Приликом конципирања и стварања циклуса СРБИЈА НА ЈУГУ имао сам бар две дилеме: прву, историјску, да се определим које време да узмем као полазиште историје Јужне Србије, и другу, књижевну, како да ту историју испричам.
Чињеница је да је Српска држава настала на југу. Први прави творац те државе Стеван Немања имао је своју жупанију у Топлици, са седиштем у месту које се називало Топлице, затим Беле Цркве, на крају Куршумлија (турски назив, Турци су од лима са Немањине задужбине лили куршуме). Велики жупан Немања је свакако идеју о држави зачео у Топлици, а државу је формирао нешто западније на обали Ибра. Та немањићка Србија трајаће три века и биће једна од најпросперитетнијих европских држава. Јужна Србија (са Косовом) била је средиште те државе. Падом немањићке Србије настао је велики мрак у српској историји, а прво светло је запаљено великим народним устанком на Северу Србије, Првим српским устанком, под Карађорђем. Нема сумње да модерна српска историја почиње овим устанком. Ја сам се определио за ову солуцију, описао сам историју Србије на Југу која је почела дешавањима на Северу, што значи да сам описао два века српске историје и државе на Југу Србије, започетих дешавањима 1804. године и трајућих до данашњих дана.
Главни проблем који има писац историјске литературе тиче се јунака те литературе. Као парадигму могу да узмем Лава Толстоја и Добрицу Ћосића. Оба ова писца су комбиновала своје фиктивне јунаке и историјске личности. Толстој је у "Рату и миру" описао Руско-француски рат 1812. године, Наполеонов поход на Русију, кроз измишљене племићске породице Ростових и Болконских, али и кроз стварну личност генерала Кутузова. Носилац Толстојеве филозофије историје Пјер Безухов такође је фиктивна личност. Ћосић је у "Времену смрти" применио исти поступак као Толстој: описао Српско-аустријски рат 1914/15 године кроз фиктивне Катиће и Дачиће, али и постојећег војводу Живојина Мишића. И носилац Ћосићеве филозофије историје Вукашин Катић измишљена је личност.
Поставио сам себи питање: могу ли да идем тим путем, ма колико он био књижевно легитиман и дао високи домет? Одговор је био да за мене у том проседеу нема места, да морам да измислим нешто ново што претходни писци историјских романа нису претерано експлоатисали. Тако је настала моја документарна историјска проза, базирана на историјским докуметима и личним коментарима; пустио сам историјске личности да говоре њима самима, ја сам као историчар сместио њихова казивања у историјске оквире. Држим да је то мој допринос историјској литератури: комбинација писца и историчара.
Тек кад сам решио ове дилеме могао сам да обликујем циклус СРБИЈА НА ЈУГУ.

Zoran Ilić: Smej se Pajaco

1.-3.

Kada u Gugl pretraživač Pajaco ukuca svoje ime, pojave se crno-bela fudbalska lopta i glumica M.K. razgolićenih grudi. Kakve veze beogradska glumica i lopta sa njim imaju, on ne zna?!
Ipak, rado bi i sa entuzijazmom nogom udario crno-belu loptu: što dalje, što više… U prošlost, u budućnost… Samo ne u sadašnjost. Jedina njegova veza u aktuelnim danima sa fudbalom jesu televizijski prenosi utakmica tako da je Pajacova sadašnjost veoma nefudbalska.
Pajaco u Gugl ne ukucava samo svoje ime. U pomenuti pretraživač je, na primer, moguće ukucati i ime beogradske glumice M. K.
Šta se dobija kada se u Gugl ukuca njeno ime? Fotografije se dobijaju. Pa, kakva je M. K. na fotografijama, i šta na njima radi? Radi ono što mora, od čega živi: ona glumi. A glume nema, niti je može biti, dok se ne skineš bar do pola, do pupka. Kod pupka sve prestaje ili od pupka počinje nešto drugo: opasna, animalna zona.
Zato ostanimo, zadržimo, se na glumičinim grudima. Dve razgolićene dojke štrče, svaka beži na svoju stranu. Da li su milovane, ili nemilovane, Pajaco to ne zna?!
Pajaco:
- Baš me zanima ko miluje i ljubi ženu sa napaćenim i izmučenim izrazom lica?
Neko:
- Verovatno muškarac sa identičnim izrazom lica. Njemu je savršeno svejedno koga miluje i ljubi.
Beogradska glumica M. K. nije svaki dan tužna i nevesela. Ponekad je i ona dobro raspoložena. Neophodan uslov za to jeste da ne bude razgolićena već obučena od glave do pete. Po propisu. I da u ruci ne drži cigaretu.
- Samo bez pušenja, molim! - poručuje joj Pajaco. - Ne podnosim dim, nikotin, pepeo... Smrdljive pikavce... Pepeljare… Staklene, keramičke, plastične…

Marinko Arsić Ivkov: SEĆANJE NA SPASOJA ŠEJIĆA

Српска проза двадесетог века имала је два значајна, два велика раздобља. Прво цветно доба чине двадесете године. Друго, крај шездесетих и седамдесете године.
У овом другом периоду, после дугогодишње стагнације, долази до експлозије и на плану садржине и на плану форме. Готово сваки млади писац доноси нешто ново, свеже. Дрско. Готово свака књига, разбијајући књижевну учмалост и монотонију, разбија и духовну учмалост уопште. Учмалост у уметности, то је најречитији знак учмалости једног друштва. Књижевност је тих година прва, макар и као петао који прерано кукурикне, почела да буди, да вуче за рукав. И наишла је на одзив. Читаоци, без којих нема ни књижевног живота ни подстицаја за књижевно стварање, одазвали су се. Створена је интеракција, органска веза, између аутора и публике. Писац је осећао да неко чека његово дело, да је оно некоме потребно, да има коме да се обрати. «Књижевне радионице» су радиле «пуном паром». Књижевни живот је бујао. О књигама је говорено и писано, готово као о спорту. Књижевност је била део друштвеног живота. Књиге почетника, песника и прозаиста, читане су више него дела живих класика. Готово да није било романа, књиге песама, приповедака, који су имали тираж мањи од хиљаду примерака, што је за данашњу Србију незамисливо. Књиге су куповане. Не само да ниједан издавач није пропао, него су ницали нови, чак и приватни и полуприватни. Књижевни живот преузели су млади бунтовници.
У књижевности се експериментисало, истраживало, али смислено, не ради експеримента и истраживања. Жаргон, фусноте, игре језиком и реченицом, игре формом, карактеристике су прозе овог периода. Приче су добијале облик научног текста, понекад су својом «визуелном димензијом» заиста постајале форма.
Озбиљан проучавалац српске књижевности тек треба да открије значај и новине које је донело ово раздобље.