ИВАН ИВАНОВИЋ: ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ НА СУДУ ИСТОРИЈЕ - есеј-расправа

1.

    Ова... прича, новела, роман, драма, расправа, есеј, оглед, рад...или како коме драго (зваћемо је причом ради лакше идентификације), настала је на спору око рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, вође Равногорског (или четничког, како га је народ назвао) покрета, чији је генерал био идејни творац и војни старешина. У време кад пишем ову причу, води се велика борба (правна, политичка, научна, историјска) по овом питању: предмет око рехабилитације генерала је на Вишем (Окружном) суду у Београду и Суд треба да донесе правну одлуку по овом питању, која лако може да буде историјска. Српски народ је, као и увек, подељен: један део народа би да се генерал рехабилитује и тако исправи једна од највећих неправди у српској историји; други део народа би да се генерал још једном осуди и тако потврди пресуда комунистичких власти из 1946. године о убиству генерала. Многе јавне личности, не чекајући одлуку Суда, изјасниле су се о овом проблему. Више од тога, проблем рехабилитације генерала је интернационализован, па се јављају државници и институције других држава да изнесу свој став о Дражиној рехабилитацији. Тако се генералу Дражи Михаиловићу тренутно суди и то на два плана: у Суду и у јавности. Како сам, као писац, потрошио доста страница о овом спору, просто нисам могао а да се још једном, незван, не умешам у њега. Тако је настао рад који презентујем Читаоцу и који представља гемишт мојих сазнања о спору, упакован у форму антрополошке приче.

    Будући да се ради о антрополошкој причи, подразумева се да она мора да има две равни: објективну, која се заснива на постојећем знању  о животу и делу последњег српског краљевског генерала, и субјективну, која се огледа у мом ставу по овом, узимам слободу да то кажем,  изузетно важном питању, како за српску историју, тако и за моралну и правну историју човечанства. Јер, генерал Дража Михаиловић, жртва комунистичког насиља, може се и мора узети као парадигма човековог страдања због политичког и моралног уверења.

    Стога, ова прича није историја о Дражи, него бављење Писца  том историјом. Подсетио бих Читаоца, да сам, као писац, имао разлога да се упустим у ту историју, више него моји савременици, из више разлога: најпре,  потекао сам из србијанске традиције, чије је исходиште био несрећни генерал; онда, мој отац је везао своју судбину за генерала, као и судбину својих потомака, кад је као капетан/мајор Краљевске југословнеске војске ступио у антифашистичку војску пуковника/генерала Драже Михаиловића, номиновану као Југословенска војска у отаџбини, у којој је командовао Другом топличком бригадом; најзад,  као још неки српски писци (Жика Лазић, Жарко Команин, Вук Драшковић, Милован Данојлић, Данко Поповић...) покушао сам да разумем и опишем четничку страну српске историје. (Пандан представљају писци робијаши на Голом отоку, Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић..., који су дали голооточку страну те историје).

    Прву страну приче, Дражину, готово да не морам да представљам Читаоцу, осим кад је узимам као аргумент: о генералу су написане многе књиге, које у иностранству свих година после Другог светског рата,  које у Србији после пада комунизма.

     Да подсетим на неке позитивне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као позитивна историјска личност). Најпре, на оне написане у иностранству: синтетичке: "Књига о Дражи" (уредио Радоје Кнежевић),  "Родољуб или издајник? Случај ђенерала Михаиловића" (уредио Дејвид Мартин); "Слободан Јовановић у емиграцији. Разговори и записи";   монографске: Живко Топлаловић "Србија под Дражом", Иван Авакумовић "Михаиловић према немачким документима", Милош Аћин Коста "Дража Михаиловић - апостол слободе", Сергије Живановић "Ђенерал Михаиловић и његово дело. Трећи српски устанак", Алберт Сајц "Михаиловић - преварант или херој?"... Затим, на оне написане у земљи:  Веселим Ђуретић, "Савезници и југословенска ратна драма", Бојан Димитријевић, Коста Николић "Ђенерал Михаиловић, биографија", Милослав Самарџић  "Генарал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета", Коста Николић "Историја Равногорског покрета"... Овде долазе и мемоарске књиге: Неђељко Плећаш "Ратне године 1941-1945", Звонимирр Вучковић "Сећања из рата", "Од отпора до грађанског рата"... За мене посебну важност имају две књиге мемоара, везане за Јужну Србију, у којој је мој отац ратовао, а ја одрастао: Мајкл Лиз "Силовање Србије" и Милош Младеновић "Лажни идоли и варљиви идеали".

    Такође бих да подсетим на негативне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као негативна историјска личност): Владимир Велебит "Сјећања", Фицрој Маклин "Рат на Балкану", Јован Марјановић "Дража Михаиловић између Британаца и Немаца", Никола Миловановић "Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића", Велимир Терзић "Слом Краљевине Југославије 1941. године"...

    Подразумева се да сам, припремајући се за причу о Дражи и четницима, изучио све те и многе друге књиге. Тако сам формирао о Дражи знање, из којег је настала ова белетристика. Осим тога, водио сам низ разговора са учесницима Равногорског покрета из Краја (историја одоздо). Све то чини прву раван приче, објективну.

    Другу страну приче, субјективну, извући ћу из свог опуса, како бих олакшао посао Читаоцу, али и како бих имао аргументацију за одбрану Драже сконцентрисану на једном месту. (О свом досадашњем раду на Дражи упознаћу Читаоца у једном од наредних поглавља.)

    Дакле, ставови о генералу Дражи Михаиловићу, које заступам у овој причи су, с једне стране, резултат лектире и истраживања и, с друге стране, мог личног уверења, односно мог људског бића. (Будући да је ово прича а не научни рад, износићу тврдње без одговарајуће научне апаратуре.)

    Одмах да кажем да ћу у овом тексту да се супротставим многобројним Дражиним тужиоцима, како индивидуалним тако и колективним, аргументацијом историјског истраживача и талентом књижевног ствараоца. А да ли сам био аутентични или дрвени Дражин адвокат, може да пресуди само Читалац, који је превладао историју и настоји  да досегне универзалну људску правду. А тај Читалац  припада више будућности него садашњости.

2.

    Теоријску основу за ову расправу чине три закона Републике Србије, као највиши акти уређења односа те државе. То су Закон о изједначавању права антифашистичких бораца Народно ослободилачког рата (партизана и четника), донет у Народној скупштини Републике Србије 21. децембра 2004. године; Закон о рехабилитацији, донет у Народној скупштини Републике Србије 17. априла 2006. године; и Закон о рехабилитацији, донет у Народној скупштини 7. децембра 2011. године. Сва три закона је потписао Председник Републике, објављени су у Службеном гласнику, што значи да су актуелни и важећи. Они који би да их не уважавају, морали би најпре да их пониште, односно покрену поступак у Народној скупштини за њихово укидање. Како се ради о јавним личностима борцима против правног поретка Републике Србије, како грађанима Републике тако и грађанима односно званичницима других држава, морам да их подсетим какав је поступак за укидање постојећих закона: тај поступак може да покрене Влада Републике Србије, или 30 посланика Народне скупштине, или 30.000 грађана. Док се то не деси, ови закони су у Републици Србији неприкосновени, узимам их као историјску чињеницу.
    Неспоразум овде може да чини сам појам рехабилитације. Према Вујаклијином речнику реч рехабилитација значи: успостављање, повраћај изгубљених права; враћање у раније стање; враћање доброг гласа (части). Одмах да кажем да је у нашем случају појам рехабилитације узет уско правнички: није реч о политичкој, моралној, историјској ... рехабилитацији, него чисто правној, односно судској. Свакако да из правне рехабилитације могу да простекну и други видови рехабилитације, али то није нужно. На Суду је да каже да ли се радило о политичким или правним процесима, а све остало се препушта суду времена.
     Најпре да размотрим поменуте законе, а онда ћу на сопственом примеру да предочим Читаоцу како изгледа судска рехабилитација.
    Први закон је донет као Закон о изменама закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, којом се изједначавају права припадника четничког и партизанског покрета, те установљава Равногорска споменица 1941., попут Партизанске споменице. Овај закон је колоквијално прозван Закон о изједначавању права партизанских и равногорских бораца. Интересантна су два члана: члан 2, којим се установљава Равногорска споменица 1941. "Њени носиоци се у погледу права изједначавају са носиоцима Партизанске споменице 1941. И члан 15: "Сва права предвиђена Законом о правима бораца односе се  на све припаднике НОР-а, укључујући ту и припаднике Равногорског четничког покрета, без обзира да ли су осуђени правоснажним судским пресудама да су учествовали у борбама против партизанских одреда, Народно-ослободилачке војске Југославије и Југословенске армије."
    Овај закон је донет на предлог посланика Српског покрета обнове и за њега је гласало 176. посланика. Против су била 24 посланика, уздржана 4, а није гласало 9 посланика. Закон је усвојен по хитном поступку уз образложење да је утемељен на историјској истини и да је неопходно изједначити  права свих који су се борили против окупатора, фашиста и нациста. За закон су гласале и опозициони посланици Демократске странке и Српске радикалне странке.
    Против изједначавања права партизана и четника гласали су само посланици Социјалистичке партије Србије и Социјалдемократске партије. Шеф посланичке групе СПС-а у Скупштини Србије, Ивица Дачић, изјавио је: "Незадовољни смо због усвајања овог закона, јер се њиме практично бришу разлике између оних који су се борили за слободу свог народа и оних који су сарађивали са окупатором".
    Усвајању овог закона претходила је бурна расправа у јавности, са потпуно опречним ставовима, који су се пренела  у Скупштину, па је поменити Ивица Дачић био у ствари портпарол левице у Србији (као што је био портпарол Слободана Милошевића!), која није хтела да прихвати нову реалност. Ипак, доношењем закона чинило се да је исправљена једна историјска неправда, па су то регистровали и уџбеници историје. Усвајањем амандмана Демократске партије Србије (председник Војислав Коштуница, уједно и председник Владе Републике Србије), којим се Влада обавезује да донесе пропис о примени Закона, односно да уреди начин на који ће равногорци моћи да стекну статус борца и носиоца Равногорске споменице.
    На први поглед је изгледало да је стављена тачка на дугогодишњи српски спор и да је правда задовољена. Закон је признао оба покрета отпора као антифашистичка, а отворио је могућност за политичко рехабилитовање Равногорског четничког покрета. Остало је још само да Влада Војислава Коштунице испуни обавезу преузету из амандмана сопствене странке, па да историја буде исправљена.
    Убрзо потом у Народној скупштини донет је Закон о рехабилитацији, без којег би први закон био нејасан и непотпун. Скупштина је овај закон усвојила 17. априла 2006. године. Првим чланом овог Закона утврђено је да се њиме уређује "рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе, или неких других права, од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије".
    Овај Закон је донет у духу Резолуције 1481 Савета Европе (Резолуција о међународној осуди злочина тоталитарних комунистичких режима коју је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 25. јануара 2006. године.) Овом Резолуцијом изједначена су оба тоталитарна режима (десни, фашистички и нацистички, и леви, комунистички) као антиљудска и нецивилизацијска. Оба режима су произвела масовна људска погубљења. Србијански Закон о рехабилитацији имао је да осуди комунистички злочин и његове жртве рехабилитује.
    Међутим, одмах је било јасно да овај Закон има озбиљне мањкавости. Пошто је процес рехабилитације препуштен судовима, који би одлучивали на основу захтева жртве, поставило се питање шта са оним лицима која нису у могућности да поднесу такав захтев а немају наследнике да то учине? Стога је историчар Срђан Цветковић предложио да држава по службеној дужности преузме рехабилитацију, на тај начин што би донела декларацију, у складу са препорукама Савета Европе, о осуди комунистичког режима као недемократског и одговорног за за масовно кршење људских права после 1945, која би имала веће дејство него све појединачне рехабилитације заједно. Иако су овакав акт донеле готово све источноевропске државе, предлог нашег историчара није прошао. Остало је да одговарајући судови појединачно доносе решења, што је процес рехабилитације отегло у недоглед и у знатној мери га омаловажило.
    Такође, овај Закон није предвидео рехабилитационо обештећење, него је рекао да ће се то уредити посебним законом. Проблем је био тај што Народна скупштина Ребублике Србије тај закон није донела у наредних пет година, јер нико то од ње није тражио (Влада није подносила предлог.) Истина, окружни судови су по Закону доносили решења, али она нису имала никакво дејство, јер нису предвиђала материјалну одштету жртвама, па је претило да Закон буде мртво слово на папиру, чим се не примењује.
    Како је Република Србија изразила жељу да постане чланица Европске Уније, била је принуђена да донесе сет европских закона, без којих њена молба за пријем не би била ни разматрана. Тако су у последњи час донета два закона, веома важна у оквиру европског законодавства, Закон о реституцији и Закон о рехабилитацији. (Трећи закон о отварању тајних полицијских досијеа, какав су донеле источноевропске државе, док ово пишем није ни на видику.)  Први Закон предвиђа повратак одузете имовине након 1945. године власницима, а други прецизира рехабилитационо обештећење жртвама комунистичког режима, што није чинио Закон из 2006. године. Овим Законом је поништен претходни закон, што значи да је донет нов Закон о рехабилитацији у Народној скупштини 7. децембра 2011. године. Напомињем да је овога пута за европске законе гласала Социјалистичка партија Србије, која је у међувремену ушла у проевропску коалицију, али је зато била против Демократска странка Србије, која је из те коалиције испала.
    Држим да је нови Закон о рехабилитацији веома дискутабилан и рестриктиван у односу на претходни, јер предвиђа низ ограничења и онемогућења рехабилитације жртава комунизма. Закон набраја која лица имају право на рехабилитацију, што би требало да буде новина. Међутим, само се понавља се из претходног закона флоскула о политичким, верским, националним или идеолошким разлозима и каже се да право на рехабилитацију има "лице ако је против њега донета судска или административна одлука противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода". Ово је нејасно. Комунистичка држава, поготово она из послератног периода, није уважавала људска права важећа за грађанско друштво, па није могла ни да суди по начелима правне државе. Ако се под општеприхваћеним стандардима људских права подразумевају данашња мерила, онда су сви политички процеси комунистичког режима били неправни и треба их једноставно поништити. И по старом закону судови су доносили исправна решења о рехабилитацији.
    Али зато нови Закон предвиђа низ ограничења. Каже да право на рехабилитацију имају лица, "која се у складу са законом и другим прописима, сматрају борцима народноослободилачког рата". Потпуно нејасно, пошто законодавац није назначио о којем закону и којим прописима је реч. Ако се под "борцима народноослободилачког рата" подразумевају партизански борци (како је колоквијално досад било уобичајено), њима није потребна никаква рехабилитација, јер су је већ добили и током времена дебело наплатили (борачке пензије). Остаје да под борцима народноослободилачког рата подразумевамо припаднике Југословенске војске у отаџбини, односно четничке борце, који су после рата кажњавани. Да бисмо тако мислили, законодавац је морао да се позове на Закон о изједначавању права партизана и четника од 21. децембра 2004. године, што он не чини. Остаје нам да нагађамо да ли Закон признаје четницима да су били борци народноослободилачког рата?
    Већ у члану 2. Закон дисквалификује огромну већину припадника Југословенске војске у отаџбини, кад набраја која лица се изузимају од рехабилитације и не може им бити враћена конфискована имовина. То су "сва лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења у Југославији од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима". Законодавац се даље позива на Државну комисију за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата, која је била овлашћена да проглашава ратне злочинце. Проблем је у томе што су се на списку те трочлане комисије, којом је председавао "филозоф" Душан Недељковић, са 250 поткомисија, нашли сви Дражини команданти, живи или мртви. У ствари, Комисија је ратним злочинцима прогласила сва лица која су јој локалне комисије доставиле. Ако су Законом из 2004. године четници проглашени антифашистичким борцима, онда је јасно да се они не могу наћи на списку ратних злочинаца. Уколико су неки од њих извршили ратни злочин, било лично или командно, а под таквим злочином се подразумева убијање заробљеника и цивила, онда се исти критеријум мора применити и на партизанску страну. У грађанском рату ратних злочинаца је било на обе а не само на једној страни. Тако су злочинци из редова четника проглашавани ратним злочинцима а из редова партизана народним херојима. Нови Закон о рехабилитацији не само да није разрешио све ове дилеме него их је озаконио.
    Још је нејаснија формулација о припадницима квислиншких формација који се изузимају од рехабилитације. Као што је познато, термин је настао по норвешком председнику марионетске владе под окупацијом, Видкуну Квислингу, али у Норвешкој се данас сматра да је Квислинг допринео опстанку Норвешке државе. Законодавац је морао тачно да дефинише које људе подразумева под квислинзима. Да ли су то сви припадници Недићеве Државне страже односно државног апарата? Исто тако је познато да су многи људи после рата проглашени народним непријатељима да би им била одузета имовина коју су стекли још пре рата. Само могу да констатујем да Закон о рехабилитацији ни приближно не исправља неправду комунистичке диктатуре.
    У члану 5. се каже да се по сили закона рехабилитују лица која су на основу судске или административне одлуке лишена слободе под "оптужбом да су се изјаснила за Резолуцију Информбироа од 28. јуна 1948. године и држана у логорима  на територији Федеративне Народне Републике Југославије у периоду од 1949. до 1955. године". Поставља се питање шта је са припадницима Равногорског (четничког) покрета који су под истим околностима били осуђени на дугогодишњу робију? Да ли и њих обухвата рехабилитација по сили закона? (Много се говорило и писало о голооточким мученицима, а четнички кажњеници, чији број тешко да је био мањи, нису ни помињани. Тек неке књиге (рецимо свештеника Саве Банковића) су показале кроз какво страдање су прошли припадници покрета Драже Михаиловића у Титовим казаматима.)
    Све у свему, Закон о рехабилитацији од 7. децембра 2011. године, донет очито у журби да би Србији био признат статус кандидата за улазак у Европску унију, као резултат низ компромиса, не само да није појаснио претходни закон, него га је још више замутио. А то ће се најбоље видети кад дође на ред рехабилитација генерала Драже Михаиловића.

3.

    До које мере су ови закони промашени, најбоље се види по немогућности њихове примене. Закон који се не примењује као да није ни донет. (То се најбоље види на примеру Закона о лустрацији, којим се онемогућава лицима која су се огрешила о људска права да врше државне функције. Иако је Народна скупштина формирала Комисију за лустрацију, овај закон досад је примењен само у једном случају. Наиме, кад је Демократска странка као водећа странка ДОС-а хрела да има свог гувернера Народне банке (реч је о Кори Удовички) није се либила да фалсификује гласање у Народној скупштини. Тако је за избор Кори Удовички гласала посланица Демократске странке, Неда Арнерић, која је била на летовању у Турској и није присуствовала седници Народне скупштине. Глумица је, једноставно, оставила своју идентификациону картицу страначком колеги, а овај је уместо ње гласао, па је кандидаткиња Демократске странке постала гувернер. Иако је ухваћена у крађи, Демократска странка то дуго није хтела да призна. На крају се све свршило тиме што су демократе ипак признале крађу, а посланик који је употребио картицу одсутне глумице, добио лустрацију. Да се овај закон примењивао, половина садашњих функционера не би могла да буде на положајима на којима се налази!
    Закон о изједначавању права антифашистичких бораца НОР-а изазвао је многе контроверзе: од потпуног одобравања до тоталног негирања. Навешћу овде два става који се могу узети као парадигма овог спрског проблема старог седамдесет година. Историчар Коста Николић, коментаришући Закон, "истакао је да је нужно ослободити се стереотипа по којима су партизани били ослободиоци и хероји а четници издајници". Српска држава мора формално да заузме став (то је закон) и да се одреди према тим болним догађајима из Другог светског рата. Историчар се залаже за дисконтинуитет у односу на наслеђена схватања историјских догађаја везаних за грађански рат у Југославији. Он наслеђену историографију означава као насиље над историјом. "Мислим да је крајње време да се изврши радикални раскид са тим наслеђем, јер у свету више нема никаквог спора шта је био комунизам: тоталитарна идеологија по циљевима и методама веома блиска нацизму у Немачкој и фашизму у Италији." Социолог Тодор Куљић има супротан став. Одговарајући на Николићев став да доношење Закона представља "покушај исправљања једне велике историјске неправде", Куљић истиче да Закон настоји да ревидира "неизбежан пораз српског квислинштва" (Дража је био квислинг!). Према међународно валоризованом исходу Другог светског рата на тлу Југославије, четнички покрет може бити само ретрогардан. Куљић напада став да "победа победа револуционарног и ослободилачког покрета са широком подршком у народу може бити представљен као победа "тоталитарне идеологије" и успостављање "неприродног поретка", па закључује да "антитоталитарна култура сећања још увек представља најраширенији вид борбене либералне моралноисторијске теологије".
    Морам да кажем да овако дијаметрално супротан став двојице млађих научника (нису могли да биду учесници грађанског рата), историчара и социолога, о Закону који би да исправи неправду прошлости, представља не само идеолошки сукоб две школе мишљења, него и могући увод у наставак грађанског рата на пољу научне мисли. Николић и Куљић само су репрезентатнти недовршеног братобилачког српског сукоба у сфери идеологије.
    Ипак, Закон је донет, што би се могло узети као победа правне државе. Проблем је настао у његовој примени. Већ сам рекао да је ДСС, странка, која је у моменту доношења Закона имала свог председника Владе (Војислав Коштуница), уложила амандман којим се регулише примена закона. На први поглед, исправно и логично. Остало је само да још око 3000 преживелих припадника четничког покрета нађу своје место у Закону, па да изиђемо из историје.
    Међутим, овај Закон уопште није примењиван! Истина, Коштуничина Влада је донела Уредбу о признавању четничког стажа и одредила Комисију која има то да спроведе. Та Комисија је била састављена тако да уопште није могла да буде формирана. Наиме, по Уредби у Комисију је требало да уђу и три члана постојећег партизанског Удружења бораца (СУБНОР). Ова борачка организација је бројила у СФРЈ и до милион чланова, а многи су постајали борци тако што су два регистрована борца јемчила својим потписом њихово учешће у Народно-ослободилачкој војсци. Неки од њих уопште нису били борци, својевремено је била позната књига новинара Лазовића "Лажноборци трче почасни круг", у којој је аутор показао да је таквих лажних бораца било до 300.000. Вођена су и два-три процеса против бораца који су продавали свој потпис. Тито је са великим уважавањем неговао СУБНОР и имао његову чланску карту број 1. СУБНОР је имао своје покрајинске и општинске организације у свим већим местима широм земље. Борци су уживали посебне привилегије, високе пензије са борачким додатком, лечење на ВМА, одмор у бањама, повластице у путовањима итд. Нарочито после слома тзв. либерализма у Савезу комуниста у Србији, борачка организација је постала важан ослонац Титове власти. Борци су преузели улогу чувара тековина комунистичке револуције (пси чувари револуције) и играли улогу идеолошких полицајаца, допуњавали Партију и Удбу у настојању да органима власти случајно не промакне каква идеолошка диверзија (рецимо роман "Црвени краљ"). Неки од њих су се прописали, написали сећања, мемоаре, чак романе. Ниједан критичар се није усуђивао да негативно прикаже ова сачињенија. Ја сам имао ту невољну привилегију да будем под сталном присмотром ове организације, један мој роман, "Црни дани Раке Драинца", био је од ње жестоко нападнут што искривљава њихову слику о ослободилачкој борби. Победом демократије у Србији, улога СУБНОР-а је умањена, али није укинута. Борци НОБ-а и данас уживају приивилегије (пензије су породичне), на државном су буџету, имају свој лист за чување истине о НОБ-у. Треба ли да кажем да је СУБНОР одбио да делегира своја три члана у Коштуничину Комисију, са образложењем да не признаје Закон о изједначавању права антифашистичких бораца и да су за њих четници издајници и фашисти. Један функционер Министарства рада и социјалне политике (које је задужено за спровођење Закона) је објаснио да је СУБНОР неколико пута опомињан да делегира своје чланове у Комисију, али да опомене нису уродиле плодом. Тако је Коштуничина Комисија минирана на самом почетку свог рада, односно ниједном се није састала. Овде се поставља питање зашто су уопште била потребна та три борачка члана, осим да се Комисија опструира. (Ово питање је јавно поставила Даница Драшковић, из Српског покрета обнове, предлагача Закона.) Пре него одговорим на питање, нека ми Читалац дозволи малу приповедну дигресију, јер и мене замара нужна сувопарност овог текста, а како ће тек Читаоца.
    Каква је била улога бораца у јавном животу показаћу на овом примеру. У комунистичка времена путовао сам из Лесковца за Житни Поток аутобусом јавног превоза. Аутобус је био полупун(празан), могао је да седне ко где хоће. На првом месту иза шофера села је једна сељанка из Житног Потока (познавао сам је), са двоје мале унучади. Путницима су ова деца биласимпатична, родитељи су им живели у Хрватској, а баба их је водила на одмор у село, људи су их задиркивали. Непосредно пре поласка, у аутобус улази један борац у кожном капуту и тражи да седне на прво седиште, на којем седи сељанка са унуцима. Има места да седне где хоће, али он тражи да седне баш на то седиште, јер му по борачком праву припада. Сељанка неће да устане, прва је заузела то седиште. Борац вади некакву легитимацију (биће да је био ратни војни инвалид), тражи од шофера да премести сељанку и децу на друго седиште. Шофер се нашао у чуду, обе стране су се заинатиле, време поласка аутобуса је прошло, ми путници негодујемо. Шофер позива милицију, милицајци померају сељанку и децу. Борац у кожном капуту победоносно седа на прво седиште, окреће се нама путницима: "Ја сам се борио за данашњицу!" Случајно сам тог човека познавао, био је један од оних бораца који су продавали индулгенције, односно за мито потписивали борачки стаж лажноборцима. Био је осуђен на годину дана затвора, отуд сам знао за њега. Сад ваљда лечи своје комплексе показујући како је изнад других путника. Е сад, милион таквих привилегованих људи (рачунам носиоце њихових пензија) онемогућава малобројним четничким робијашима да остваре право које им је донео Закон. Закон борцима ништа не одузима, али даје другима, а они своје привилегије не желе да деле ни са ким. Одговор на овакво понашање могу да видим само у сфери социјалне патологије.
    Да се вратим на тему. После ове борачке деструкције Закона, Влада Војислава Коштунице је одустала од његове примене. Како да то тумачимо? Треба знати да је та Влада била мањинска, да су је подржавали социјалисти који су напустили скупштинско заседање кад се Закон доносио. Председник Владе се радије одрекао Закона, него што би дозволио да његовом имплементацијом угрози своју мањинску Владу. Тако су у првој Коштуничиној Влади (2003-2007) наследници комуниста, социјалисти, владали из сенке. Разуме се да су они који су напустили гласање у Народној скупштини опструирали Закон, а борци су им ту били само испомоћ. Лидер Социјалистичке партије Србије (ранији Милошевићев портпарол) могао је да тријумфује: партизани су још једном победили четнике. И председник мањинске Владе је једноставно потхранио Закон у своју фијоку!
    Поставља се питање зашто је председник Владе уопште тражио да борци СУБНОР-а буду у Комисији за признавање четника? Кад је Тито давао привилегије партизанским борцима, није га интересовало шта о томе мисле побеђени читнички војници. Зашто би се сад питали они који су пола века уживали привилегије? О овоме је писала Даница Драшковић, па ћу ја то само да елаборирам. Председник Владе Војислав Коштуница у ствари није ни хтео да се Закон примењује! Други чинилац власти, председник државе, Борис Тадић (наследник убијеног Зорана Ђинђића) у томе га је подржавао. Зашто? Према Даници Драшковић ствар је у томе што су оба ова минера четничког закона комунистичка деца. Префикс демократски у називу њихових странака има само декоративни карактер. У односу према покрету генерала Драже Михаиловића, против кога су се њихови очеви борили, десничар Коштуница и левичар Тадић уопште се не разилазе. Четнички покрет је био онакав каквим су га прогласили комунисти! Челници скупштинске већине су анулирали вољу Скупштине. Народни посланици су изгласали 21. децембра 2004. године мртви закон. 
    Међутим, није проблем био само у томе што борци нису именовали своја три члана у Комисију. Испоставило се да је практично било немогуће учесницима покрета отпора Драже Михаиловића да докажу да су то били! Документа, војну књижицу и слично нико од њих није поседовао, јер су их уништавали кад су их партизани заробљавали или кад су се предавали. Узећу за пример случај три преживела учесника покрета ДМ из мог краја. Они су имали срећу да не буду откривени до опште амнестије средином 1945. године. Они који су се предали одмах по слому покрета ДМ (већина се није повукла у Босну) били су одмах побијени од стране органа Озне и Кноја. Од ове тројице четника, двојица су се предала органима власти и после једномесечног истражног затвора у Озни у Прокупљу пуштени су кући, јер их нико није оптужио. (Они које би неко оптужио, макар за неку ситницу, шамар или нешто слично, осуђивани су на дугогодишњу робију.) Трећи, Тома Четник (не знам му име), по повратку из Босне, одбио је да се преда органима власти, прикључио се четничком устанку у горњој Топлици (на Копаонику), који је постојао готово годину дана. Кад је јака јединица Кноја, стационирана у Куршумлији, угушила овај устанак, Тома Четник се још две три године скривао док није издајом ухваћен. Осуђен је на 13 година затвора, које је одробијао. Од тројице преживелих четника само је он могао да докаже да је био четник!
    Српски покрет обнове, остављен на цедилу од обе демократске странке, узалуд се трудио да приволи државу на примену Четничког закона (тако је колоквијално назван Закон). Пошто Влада то није хтела да ради, СПО је узео да сам попише преживеле четнике. Тај посао је поверен општинским одборима. Одбор у Прокупљу је позвао људе да дођу у његову канцеларију да би били евидентирани. И сад гледам ону двојицу четника из Житног Потока, који не могу да докажу да су били у Дражиној војсци,  како иду на аутобус за Прокупље. Стари, погрбљени, са тојагама за подупирање, ханџицима са заструзима са сиром, пропале наде и изневереног очекивања, иду на пут лажи и преваре. Функционер СПО-а у Прокупљу их је љубазно примио, понудио их кафом, поразговарао са њима, изнео им опструкцију социјалиста и демократа, дао им да потпишу исказ да су били борци Драже Михаиловића и - отправио их на аутобус за Житни Поток. Вратили су се кући да чекају Годоа (борачку пензију коју су у мислима распоредили деци), који никада неће доћи. Годо, као и код Бекета, није дошао, чекајући га двојица од тројице преживелих четника су умрли. Левичарска Србија може тријумфално да сопшти: четнички покрет генерала Драже Михаиловића у горњој Пустој Реци је коначно ликвидиран!
    Два челника демократске опције у Србији, Војислав Коштуница и Борис Тадић, имали су прилику да оживе мртви Четнички закон у 2007. години, кад су у власти колаборирали. После много перипетија и превртања, Запад је успео да натера две демократске странке да образују заједничку власт, овога пута без социјалиста. Председник државе Борис Тадић и стари/нови председник Владе Војислав Коштуница добили су могућност да примене Четнички закон без социјалистичке (комунистичке) кочнице. Али, уместо да исправе неправду прошлости, раде на успостављању правне државе у којој се донети закони примењују, двојица лидера су продубили старе свађе и радили на раскиду брака који није ни заживео. Друга Коштуничина Влада је трајала само годину дана, Запад није успео да помири пса и мачку. Избори 2008. године су вратили Милошевићеве социјалисте у власт, па њихов челник Ивица Дачић, овога пута у улози заменика премијера и министра полиције, није морао да опструира Четнички закон споља кад је то могао изнутра. Збогом, правна државо!
    Нова држава, формирана на измирењу демократа и социјалиста, са главним играчима Борисом Тадићем и Ивицом Дачићем, није морала да брине за ставку у буџету четничких пензија (чуо сам да је и трећи борац у мом Крају преминуо); довољно јој је било да подмирује партизанске борце и њихове наследнике, а што је готово пола милиона радника остало без посла, шта то кога брига. Шта траже четници, какве пензије, какви бакрачи, зар их нисмо историјски ликвидирали још у мају 1945. године на Зеленгори!

4.

    Већ сам рекао Читаоцу да ћу га упознати са мојим досадашњим настојањима да четничку ствар оживим и вратим у историју. У време комунизма то се могло само кроз литературу. Кад су њихови идеолози тврдили да им ми подмећемо кукавичје јаје, били су праву. (Чувени наслов: Кукавичје јаје Гојка Ђога!) Хтео бих да ме Читалац не схвати погрешно. Далеко од тога да сам ја писао литературу да бих кроз њу поставио четничко питање, али пишући ту литературу нисам могао да га заобиђем. Комунисти су ме тачно детектовали: Иван Ивановић је четнички писац!
    Читалац зна да је мој роман "Црвени краљ" једна од најнападанијих књига у српској књижевности. Комунисти су употребили сва принудна средства да је униште: Партију, Удбу, Тужилаштво, Суд. Ови органи су ме оптужили да рушим социјалистички (комунистички) поредак, јер нападам његове главне ослонце: Армију, Партију, СУП, Тита (наслов романа). За дивно чудо нису открили кукавичје јаје у роману: два поглавља која се односе на четничку ствар. Наиме, ја сам у "Црвеном краљу", још 1972. године, у два поглавља романа, једанаестом и петнаестом, инкорпорирао четничко питање. Читалац романа може да види да комунисти ометају мог јунака  Зоку Кинга да игра фудбал, јер му је отац за време рата био четник. Био сам оптужен за све, али, за дивно чудо, тужиоци нису покренули ово питање. (Не верујем да га нису уочили, јер су они веома добро прочитали мој роман.)
    У поглављу 11. јунак романа Зока Кинг прича како му нису дали да игра фудбал у локалном тиму, зато што му је отац био четник и био на робији. Иако је био највећи таленат у граду, тренер клуба мајор Ристовић није хтео да га позове у тим. "Твој отац је био четник. Таквима као што си ти нема места у Крилима Мораве! Није важно како ти играш!" Било је то у време партизанског комунизма кад су четнички потомци третирани као деца другог реда. Војник, партизански мајор, тренер локалног тима, није дозвољавао да четничка деца бране боје града. Кингов ујак је локални функционер, буџован, али одбија да помогне сестрићу, јер се боји да му то не шкоди у каријери. Кад је умрла Зокина мајка, његов ујак није дошао на сахрану своје сестре! Разуме се да је све то оставило велике трауме у животу Зоке Кинга.
    У поглављу 15., за које могу да кажем да је потпуно  четничко, јунак говори из средине педесетих, кад је партизански комунизам почео да пуца по свим шавовима. Зока Кинг је локална фудбалска звезда, мајор је враћен у касарну, фудбалске клубове воде стручњаци. Кингова слава је допринела да власти његовог оца помилују и пусте га из затвора. Кад се четник робијаш појавио на вратима Зокиног стана, фудбалер није могао да се начуди. "Зар је могуће да је тај човечуљак био страшни четник због кога ја и данас имам неприлика?" Кингов отац је пре рата био жандар, у рату припадник покрета ДМ, после рата робијаш. Фудбалска слава сина вратила га је у живот. Некако се снашао, Зока му је купио коња, постао је рабаџија. "Сима у почетку никако није могао да се навикне на слободу. Све бежи од људи, не сме да изађе у град, бежи од главне улице као сеоско куче кад залута у варош." Једва га је Зока убедио да дође на игралиште да види свог сина како игра фудбал. Сима се плаши да ће људи да га гледају! "Оће", каже му Сибин (Зокин теча који га је очувао), "али не што си носио браду и кокарду, него што си направио најбољег фудбалера у Јужној Србији! А мене има да гледају што сам га очувао и предао држави".
    Кад је Кинг заиграо за велики београдски клуб Крила Југославије и постао државни репрезентативац, довео је оца и течу на утакмицу финала Купа сајамских градова. "У Курвинград је ишла лимузина по њих! Како су се само фрајери дотерали и удипчили! Сима се ослободио, набацио на себе бело одело и везао машну! Ставио на главу неку бели шешир, па као Енглез! У међувремену се подгојио, па дошао као Черчил! А Сибин обмотао око себе заставу Крила Југославије. Ко би рекао за њих да су то пружни радник и кочијаш!" Више од тога, Кинг је удесио са камерманима да му оца стално зумирају за време телевизијског преноса.  "Што је то био штос! Кад год је камера шетала по публики, увек се заустављала на Сими! Гледаоци телевизије су сигурно мислили да је то председник Европске фудбалске федерације, или тако нешто! Мало ко је знао да је то кочијаш из Курвинграда! Али они који су то требали да знају, знали су! Због њих сам Симу довео у почасну ложу! Жао ми је што нисам могао да видим какво лице су направили мој ујка Мика Коњовић, или мајор Ристовић, или шта ја знам ко још, сви они који су покушали да ме зауставе што ми је отац био четник, кад се тај четник, наравно, пошто је своје четништво платио, појавио у гро плану на телевизији! Нисам имао времена сутрадан и наредних дана  да гледам читуље, али мора да је неко заковрнуо! У Јужној Србији то сви нису могли да преживе!"
    Органи гоњења су претресли роман од речи до речи, видели све, али ово нису, чим нису ставили у оптужницу. Тек су их на то подсетили борци из Јужне Србије својим писмима.
    На процесу у Панчеву бранио ме је и одбранио професор етике на Филозофском факултету у Беогрду, Вуко Павићевић. У ствари, професор је бранио слободу мишљења и стварајлаштва, али и принцип да и четнички потомци могу да стварају уметничка дела. Био је члан ЦК Савеза комуниста Југославије, то је писало у његовом Програму.
    Кад је професор то написао у Борби, одлучио сам да га посетим на Филозофском факултету. Сећам се да ме је примио у свом књигама претрпаном кабинету и прво питање које ми је поставио било је: Да ли имам неке везе са четничком емиграцијом?! Рекао сам му да немам, јер нити раније, нити тад, нити после, баш никад никсам имао контакта са четницима емигрантима. Једина веза је била што сам прфочитао неке њихове књиге, до којих сам илегално успео да доспем. То се поготово односи на помињану књигу Милоша Младеновића, "Лажни идоли и варљиви идеали", коју ми је из Лондона прошверцовао један инжењер, кји је у Енглеској био на специјализацији. Вероватно је Удба убеђивала члан ЦК да сам ја опасан четнилки терориста  и могући атентатор на црвеног краља! На срећу, професор ми је поверовао и док год је био жив здушно ме бранио.
    Забраном "Црвеног краља" морало је у потпуности да престане моје јавно интересовање за четничку тему. Како је било у Београду не знам, али у завичају је Удба пратила сваки мој корак. Кад сам почео да разговарам са преживелим четницима, Удба је саслушавала моје саговорнике, тако да сам све теже изучавао историју одоздо. Ипак, правио сам тајни досије, бункерисао сам разговоре које сам водио са људима. Онда је дошла књига Милоша Младеновића, једини запис о грађанском рату у Крају и о улози мог оца у њему. Тек кад је комунизам почео да пуца, усудио сам се да обрадим четничку тему у роману "Браћа Југовићи или Како изићи из историје". Роман сам објавио 1990. године. Пошто сам готово 30 година сакупљао грађу, није ми било тешко да у кратком времену напишем тих 700 страница густог прореда. Роман говори о три брата Југовића којима је заједничко четничко порекло, наиме, њихов отац капетан Буда Југовић био је четнички командант у Крају. (Алузија на Божу Ивановића била је очигледна.) Живот браћу баца на различите стране, један Југовић постаје комуниста, други националиста, трећи демократа. Браћа се састају на сахрани мајке, да се и физички и идејно потпуно разиђу и више се никад не сретну.
    Бављење новијом српском историјом, средњег брата Југовића, историчара Стефана, искористио сам да начиним повест њиховог оца Буде Југовића (Боже Ивановића). Ево шта сам о капетану пером Стефана Југовића записао:   Божа Ивановић је био у много чему типичан изданак свога народа, типичан представник своје генерације. Као Шоп, био је вредан, радан, марљив. Војнички занат му није претерано лежао, као Динарцима, иако је живео од њега. У сваком случају, био је патриота, као читава генерација којој је припадао, изникла на бојиштима за уједињење јужнословенских народа. Као војник, није био присталица комунизма, мада није био ни његов изричити противник. Као официр, био је присталица друштвених промена и реформи. Положио је заклетву монархији и Краљу и верно им служио. Као Србин, био је одан свом народу и гајио велики пијетет према његовој несрећи у новијој историји. Коначно, као човек, спадао је у оне људе код кјих су врлине бројније него мане.
    Иначе, роман је, као и све друго што сам после прогона писао, прошао незапажено. 1990. године сам и закаснио и поранио. Падом Берлинског зида, освајањем демократије, растурањем Совјетског Савеза, наговештавањем распада Југославије - партизани су били дезоријентисани па им један прочетнички роман није био црвена марама као ранијих година. Растућом плимом национализма, антибирократском револуцијом, поновним освајањем Равне горе - четници су имали преча посла него да читају један антикомунистички роман од истог писца, објективистичке садржине. Тако сам остао не само нечитан, него и непрочитан, што је постало моја нова судбина.
    Ако сам у роману "Браћа Југовићи..." 1990. године био у приличној мери имплицитан, у драмској хроници "Црни дани Раке Драинца" 1997. године био сам више него експлицитан. Ако су "Браћа Југовићи..." прошли незапажено, "Црни дани Раке Драинца" отворили су читав фронт против мене. Комунисти, националисти, борци, удбаши, тужиоци, судије... све је то устало против аутора "Црних дана..." Интересантно, али левичари и десничари ујединили су се у нападу на мој роман. Први су тврдили да сам умањио партизански, а други да нисам увећао четнички устанак. А ја сам се само трудио да будем објективан и да верујем песнику.
    Шта сам урадио у роману? На политичку и ратну сцену Топлице извео сам, уз помоћ песника Радета Драинца, све актере крваве српске драме и омогућио им да говоре своје виђење ратних догађаја. Један од актера те драме је и сâм генерал Дража Михаиловић. Читалац књиге може да сретне генерала Дражу у  сцени суђења капетану Буди Југовићу, зато што је потписао проглас против братоубилачког рата и затражио сарадњу са комунистима у борби против окупатора. (Сцена је фиктивна (измишљена), али има историјску подлогу.)           
     Напомињем да се крај рата назирао, као и победа партизана у грађанском рату. Сличан Меморандум је упутио врховном команданту командант Мачве пуковник Драгослав Рачић, у којем тражи промену политике четничког покрета. Некакав акт је донео и мајор Душан Радовић Кондор, командант Златиборског корпуса. (Кондора је убио наредник Филип Ајдачић, командант Црногорске бригаде, одсекао му главу и показивао је по селима Западне Србије, да народ види како пролазе издајници (песме Љубомира Симовића "Источнице"). Неки аутори тврде да је у питању била лична освета.

     Копаоник, шатор пуковника Драгутина Кесеровића, команданта Расинске групе корпуса.. 1. април 1944. године.
У шатору седе пуковник Драгутин Кесеровић и генерал Дража Михаиловић, врховни командант Југословенске војске у отаџбини. Генерал Дража Михаиловић (51 година) је онизак, носи кратку проседу браду и наочаре. Обучен је у сукнене чакшире, вунени бели џемпер, кратки кожни капут; на глави носи шубару са четничким ознакама, на ногама цокуле са белим вуненим чарапама. Од последица рањавања у ногу, подупире се дрвеним штапом.
Стражари доводе капетана Буду Југовића.
ПУКОВНИК КЕСЕРОВИЋ: Господине ђенерале, то је тај непослушни капетан из Коњске. Онај што тражи сарадњу са комунистима!
ДРАЖА: Приђи, синко. Нешто си ми познат, као да сам те негде већ видео. Јесмо ли се раније негде срели?
БУДА ЈУГОВИЋ: Били сте ми професор на вишој генералштабној академији, господине.
ДРАЖА: Дођи да те боље загледам. Па да, сетио сам се, био си међу најбољима. Први у класи, ако се не варам! Кесере, капетан ми је био најбољи студент...
БУДА ЈУГОВИЋ: Трудио сам се, господине професоре.
ДРАЖА: Дођи, синко, да те загрлим. Како те одмах нисам препознао? Овај проклети рат је учинио да почнем нагло да заборављам. Кесере, нема већег задовољства за професора него кад сретне свог ученика! Па још ако је био најбољи!
ПУКОВНИК КЕСЕРОВИЋ: Ваш најбољи ученик је, господине генерале, тешко оптужен да сарађује са комунистима!
ДРАЖА:: Да ли си сарађивао са партизанима, капетане?
БУДА ЈУГОВИЋ: Не, господине професоре. Чак сам се, стицајем околности, више тукао са њима од других. Водио сам тешку борбу на Радан планини...
ДРАЖА: А зашто те мајор Радослав Ђурић, твој командант, оптужује да си црвени капетан?
БУДА ЈУГОВИЋ: Зато што сам против братоубилачког рата! Као и други подручни команданти, преговарао сам о примирју са партизанима... Залагао сам се за ограничену сарадњу са њима у борби против окупатора...
ДРАЖА: А верујеш ли ти, синко, да Србија може да постане комунистичка?
БУДА ЈУГОВИЋ: Не, господине професоре! Мислим да српски сељак никад неће прихватити комунизам! Али, из тактичких разлога, ми морамо да сарађујемо са њима. Кад се рат заврши, на првим слободним изборима, комунисти ће бити до ногу потучени...
ДРАЖА: Само, што они, ако победе, неће дозволити никакве слободне изборе! Неће дозволити рад других партија! У њиховом је програму диктатура пролетаријата!
БУДА ЈУГОВИЋ: Ја сам демократа, господине професоре. Против сам сваког тоталитаризма, и десног и левог, и фашизма и комунизма...
ДРАЖА: А мени су син и ћерка комунисти! Већа несрећа није могла да ме задеси! Да ли си то знао, синко?
БУДА ЈУГОВИЋ: Чуо сам, господине професоре, комунистичка пропаганда од тога прави прворазредни догађај.
ДРАЖА: Нико не може да порази родитеља колико његова деца! Зашто си потписао тај меморандум, синко?
БУДА ЈУГОВИЋ: Уверен сам да ћемо изгубити рат ако не променимо политику, господине генерале.
ДРАЖА: Ословљавај ме и даље са "професоре", то више волим. Да се бар за тренутак удаљим из овог проклетог рата! А јеси ли учествовао у побуни?
БУДА ЈУГОВИЋ: Није било никакве побуне, господине професоре. Ја сам ставио само неке примедбе на рад мајора Ђурића. Сматрао сам да треба и Ви да будете обавештени о томе, зато меморандум...
ДРАЖА: Бога му, Кесере, са свих страна стижу примедбе на рад мајора Радослава Ђурића... Хоћу да се та ствар одмах испита... Задужујем те, Кесере, да ми у најскорије време поднесеш рапорт о Ђурићу... А ти, синко, да ли си лојалан нашем покрету?
БУДА ЈУГОВИЋ: Свакако, господине професоре. Да није тако, зар бих дошао на Копаоник? Ја сам своју судбину везао за Вашу...
ДРАЖА: Кажеш судбину? Ко зна каква је моја судбина! Издани смо од Енглеза, Черчил се окренуо Титу да би се додворио Стаљину! И да што више одуговлачи са отварањем другог фронта! Сад наоружава комунисте као да су они његови природни савезници! Погазио је српско-енглеско пријатељство из Првог светског рата! Комунисти то оружје окрећу против нас и тако постижу предност...
ПУКОВНИК КЕСЕРОВИЋ: Срби су непобедиви, ђенерале! Нема те силе коју ми не можемо да потучемо...!
ДРАЖА: Кесере, то говори на народним зборовима! А ти, капетане Југовићу, дајеш ли часну официрску реч да ћеш ми остати лојалан до краја?
БУДА ЈУГОВИЋ: Дајем, господине генерале! Имате моју  часну официрску реч...
ДРАЖА: Верујем ти, капетане. У српској традицији часна реч више обавезује од сваке принуде! Можеш да се вратиш у бригаду... То је живот, синко! Да се није погодило да си ми био студент, изрекао бих ти смртну казну! Не што си је заслужио, него да застрашим друге команданте! А ти локални команданти су распасана банда, сваки ради за свој рачун! Моју команду признају само формално... Нека нам је Бог на помоћи!

5.

    Закон о рехабилитацији донет у Народној скупштини 17. априла 2006. године такође је изазвао контроверзе и оспоравања. Али, за разлику од првог Закона, био је применљив, па су надлежни окружни судови донели низ решења о рехабилитацији жртава комунизма (имеђу осталих, рехабилитован сам и ја, о чему ћу касније).
    Они који су оспоравали овај Закон прогласили су га антикомунистичким. "Доносиоцима Закона било је важно да омогуће рехабилитацију лица која су лишена живота, слободе, или неких других права, након 6. априла 1941. године." Зашто Закон није обухватио лица која су у Краљевини била жртве државне репресије, а то су били комунисти? Одговор је доста једноставан. Та лица су већ рехабилитована доласком комуниста на власт, па је апсурдно да једно лице буде двапут рехабилитовано. "Закон обухвата период након 6. априла 1941. године да би се на тај начин криминализовао партизански Народно-ослободилачки покрет." Критичари Закона овим признају да су комунисти починили низ убистава, али та убиства су по њима била оправдана. Што се тиче четничких убистава, њихови починиоци су после рата били санкционисани, па нису могли двапут да буду осуђени. Дакле, ради се о комунистичким злочинима.
    Занимљиво је да је Добрица Ћосић, кад је био председник СР Југославије, предлагао да се донесе закон о рехабилитацији, али његов предлог се односио само на голоточане! (Ваљда га је гризла савест што је овај казамат у Јадранском мору посетио као млади писац!)
    Да је ово питање компликовано показало се на примеру рехабилитације двојице жандарма, чије убиство су после рата комунисти прогласили првом устаничком пушком, односно почетком партизанскјог устанка у Србији. Тога дана, 7. јула 1941. године, у селу Белој Цркви, недалеко од варошице Крупња, одржавао се у окупираној Србији народни сабор, као и сваке године. На сабору се појавила група ваљевских партизана и обратила се окупљеним грађанима са позивом на устанак. Два жандарма, у квислиншкој служби, пришла су да виде каква је то гужва и покушала да интервенишу. Партизан, студент из Ваљева, Жикица Јовановић Шпанац (борио се у Шпанији), потегао је пиштољ и обојицу их усмртио. После рата убица жандарма је проглашен народним херојем и подигнут му је споменик у Ваљеву. Законом о рехабилитацији ови жандарми су рехабилитовани.
    Реч је о нареднику Богдану Лончару (избеглици из Хрватске) и каплару Миленку Браковићу, чију су смрт послератне комунистичке власти прогласиле државним празником. Одлуком Народне скупштине Републике Србије од 9. јула 2001. године овај празник је укинут. Двојицу жандарма је рехабилитовао Окружни суд у Шапцу.У решењу Суда стоји да је "утврђено да су жандарми лишени живота без одлуке суда из идеолошко политилчких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот". Председавајући Судског већа  овако је образложио у медијима ову одлуку: "Нажалост, 7. јула 1941. године Србин је убио Србина, што је означило почетак грађанског рата у Србији. Био је то устанак против државе, са јасним циљем промене целокупног система. Наредника и каплара ликвидирали су, из идеолошко-политичких разлога, припадници партизанског покрета".
    Рехабилитацију двојице жандарма јавно су одобрили сарадници Института за савремену историју, Коста Николић и Срђан Цветковић. Николић истиче: "Треба се суочити са болном прошлошћу. То није био никакав дан устанка, већ убиство из идеолошких и политичких разлога. Мислим да то убиство није било детаљно планирано, већ обичан инцидент, који је накнадно добио толики значај. А почињено је у складу са стратегијом Комунистичке партије Југославије - револуција на првом месту. Није пуцано у окупаторе, већ у представнике старе власти. То је била порука која се слала народу". Цветковић подржава одлуку Суда: "Ово је нови поглед на историјске догађаје који није идеолошки обојен. Расветљене су сложене околности, а убиство двојице жандарма демистификовано, да се више не представља као херојски чин". Историчари се слажу да рехабилитација двојице жандарма "није никакво превредновање историје. Нема говора о ревизионизму. Догађаји се сада напросто објашњавају онако како су се стварно догодили".
    Критичари Закона о рехабилитацији истичу да рехабилитација двојице жандарма представља одбрану квислиншког репресивног апарата, односно сатанизацију ослободилачке борбе. Партизани нису убили два Србина него два припадника државног апарата који се ставио у службу окупатора. Стога је, истичу критичари Закона, ово убиство било легитимно и не може се приказати као терористички чин убиства дојице невиних људи. Одавде произлази да је дозвољено и оправдано убијати представнике старих власти.
    Историчар Милан Радановић у чину рехабилитације двојице жандарма видео је "облик историјског правдања новог капиталистичког поретка". "Исправљање тзв. историјских неправди и спровођење тзв. националног помирења, тј. инсистирање на тзв. превладавању прошлости, представљају покушај ревизионистичких субјеката носилаца државне историјске политике демонизације Комунистичке партије Југославије као револуционарног субјекта Народно-ослободилачког покрета." Овај партизански историчар не пропушта прилику да се окоми на тзв. нови талас српских историчара. "Окосницу ревизије прошлости у Србији, поред апсолутизовања "комунистичких злочина", тј. партизанске ратне реторзије и послератне државне репресије над антикомунистима, антикомунистичког агзорцизма, тј. чишћења уљеза (комуниста) из националне историје, представља напор ка нормализовању равногорског четничког покрета као доминантног и најмасовнијег покрета отпора, уз захтев за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића као најистакнутијег представника овог покрета." Историчара посебно љути чињеница да држава подржава ову тежњу доносећи Закон о рехабилитацији. "Све то представља неприхватљиво занемаривање и прикривање злочиначке праксе равногорског четничког покрета и Михаиловићеве командне и политичке одговорности."
    Тако, и овај Закон, као и претходни, не само да није помирио српску историју, него је још више завадио. Грађански рат се из шуме пренео у институције државе. Стари историчари су остали у својим идеолошким бусијама, а нови немају довољно снаге да их из њих помере. Ипак, десио се један важан помак. Да је Коста Николић и ини писао пре двадесетак година то што данас пише, добио би дебелу робију. Милан Радановић и ини могу данас слободно да заступају комунистичку догматику а да не буду оптужени због тога. Ипак смо ушли у време демократије.
    Рекао сам да сам по истом Закону и сâм рехабилитован. Наиме, Окружни суд у Београду, у Судском већу састављеном од судија Наталије Бобот, председнице већа, и Марине Говедарице и Јелене Богдановић-Ружић, чланица већа, донео је 8. јуна 2009. године, решење о ништавости свих пресуда комунистичких судова на којима сам осуђиван. "Акти осуде су ништави од тренутка њиховог доношења и ништаве су све њихове правне последице, а рехабилитовано лице Иван Ивановић сматра се неосуђиваним." Пошто је Суд набројао поништене пресуде, закључио је: "Са свега напред наведеног очигледно је да  су напред наведена решења и одлуке донете из идеолошких и политичких разлога".
    Интересантно је да судије за рехабилитацију нису поново изабране приликом реформа судства. Ваљда им је била отежавајућа околност што су рехабилитовале невине људе!
    Иначе, ни овај Закон, као ни претходни, није могао да буде до краја примењен. Већ у самом Закону је стајала одредба да ће о материјалном обештећењу рехабилитованих бити донет посебан закон. Тај закон није донет пуних пет година, па се поставило питање сврсисходности главно закона. Ево како је то изгледало на мом примеру. Кад сам добио судску рехабилитацију, обратио сам се Министарству правде (министарка Снежана Маловић) за надокнаду штете коју ми је из политичких разлога нанела држава. Добио сам одговор да се то не може реализовати, јер не постоји законска основа, односно није донет пропратни закон Закону о рехабилитацији. Тако сам се нашао у зачараном кругу. Законодавна власт је донела закон, али се не стара о његовој примени. Извршна власт је примила закон, али га је опструирала, учинила га мртвим законом. Влада и председник Републике нису покренули иницијативу за његову примену. Независно судство се прогласило ненадлежним, јер закон није потпун. Од мог захтева сви су практично опрали руке.

6.

    Пошто су ме као писца ухватили, више нисам имао никаквог разлога да се и даље кријем. На срећу, времена су се променила, па су комунистички пуцњи постали ћорци. Демократија је одузела право комунистима да прогањају, суде, затварају, екскомуницирају. Ми дисиденти смо добили право да им кажемо шта су радили, а да за то не идемо у затвор. Они нису изгубили право да пљују по нама. Настала су смутна времена општег пропадања и уништавања свих вредности. Демократија није донела преображај, ренесансу. Комунизам се притајио и из бусије наставио да убија демократију. Од рехабилитације жртава комунизма није било ништа. Ја сам то морао да кажем отворено, да се не кријем више у литератури. Тако су настали моји полемички текстови, расправе. На срећу, имао сам где да их објављујем. Тада је излазио часопис Српска реч, који је пружао гостопримство писцима некомунистичке оријентације. Угостила ме је Даница Драшковић!
    У Српској речи сам водио две полемике везане за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића: једну поводом тетовирања кошаркаша Милана Гуровића и другу поводом скидања с репертоара Народног позоришта у Београду представе "Ноћ генерала" по роману Вука Драшковића.
    У историји догађаји знају да претекну идеје. Док сам ја премишљао шта после литературе, наместила ми се лопта у виду тетовиране мишице кошаркаша Милана Гуровића. Наиме, овај спортиста се појавио на терену са Чичом (Дражом) на мишици десне руке. Извео ме је на црту! За Даницу Драшковић написао сам следећи текст.
    1. "Ишарани кошаркаш Милан Гуровић овде је само повод. Момак је на свом телу насликао оно што је хтео и држим да је то његово право. Нема сумње да је он на тај начин изразио свој политички став, вероватно је  сматрао да је то најбоље. Могуће је да је то његов језик, као што је мој језик роман. Ствар је у томе што је он био ефектнији и произвео оно што ја романом нисам могао. Ово је време спорта а не уметности. Живот се учи на стадионима а не у читаоницама. Не треба бити нарочито видовит да би се схватило зашто је Милан Гуровић урезао на своју мишицу лик Драже Михаиловића. Момак, очигледно симпатише генерала, то је његов политички став. За мене је то легитимно људско право. Зар није исто тако Аргентинац Марадона, један од најбољих фудбалера свих времена, истетовирао на себи најпре Че Гевару а потом Фидела Кастра? Тиме је Аргентинац изразио своје комунистичко опредељење. Е сад, Аргентинац то може а Србин не може! Мој колега Вук Драшковић написао је роман о генералу, „Ноћ генерала“, и нема сумње да је тиме изразио симпатије за четничког вођу. Легитимно је право човека да јавно изражава своја уверења. Но, очигледно, ствар није била у томе. На кошаркаша се дигла комунистичка лавина да му се онемогући да игра док не скине Чичу са мишице. (Тетоважа се не скида!) Проблем се до максимума заоштрио кад су се у ову српску ствар умешали Хрвати и Бошњаци. Њихове власти су забраниле кошаркашу (мислим да је играо за Партизан) улазак у њихове државе. Дигла се велика прашина, створена је међународна афера, и држава Србија је још једном морала да покрије уши, односно да се одрекне своје историје. Кошаркашки клуб Партизан се одрекао услуге свог најбољег играча.
     Суштина проблема је у томе што је генерал Дража Михаиловић проглашен фашистом! То су урадиле комунистичке власти уз помоћ Британаца. Хрватске и бошњачке власти су само играле на ту карту. Генерал Дража је био фашиста, квислинг, издајник. Комунисти су га као таквог осудили на смрт и убили. Кошаркаш је истетовирао на својој мишици квислинга! Пошто је модерна Европа одбацила фашизам, онда је јасно да није дозвољена употреба фашистичких симбола. Незамисливо је да, рецимо, немачки спортисти носе на дресовима кукасти крст, као симбол фашистичке државе. Ерго, кошаркаш Гуровић је неофашиста! Тиме су некадашњи наши судржављани дотерали ствар до апсурда. Генерала Дражу Михаиловића, првог антифашистичког герилца поробљене Европе, проглашавају фашистом! А пошто је тог герилца, кога су комунисти судски убили, постхумно одликовао амерички председник, природни вођа антифашистичке коалиције, испада да је и он фашиста! Није тешко закључити да Хрвати и Бошњаци то раде смишљено, превладавају своју фашистичку прошлост. На њиховој територији је била монструозна Независна Држава Хрватска, која је произвела фабрику смрти Јасеновац, углавном за Србе. Политичка порука је јасна: ми смо са фашистичком прошлошћу рашчистили, али Срби нису! Они носе фашистичке симболе!
    Прихватити ову аргументацију јесте политички мамац, како на њега одговорити? Уместо да се супротстави аргументом државе и да рехабилитује вођу некомунистичког покрета отпора, Србија пристаје на уцену. Милан Гуровић не може у Загреб и Сарајево, јер на својој мишици носи симбол српског фашизма. Стога, кад лидер Социјалистичке партије Ивица Дачић, који је одбио да гласа за поменуте законе,  захтева од српске државе да узврати истом мером и забрани хрватским спортистима да улазе у нашу земљу, јер су они у највећем броју фашисти, није да није у праву. Ја бих више волео да Српска државе не прихвати хрватску аргументацију, него уради свој посао исправљања неправде историје. Овај унук комунизма не би ме интересовао да његова партија не подржава мањинску антикомунистичку Владу и практично може да је обори кад јој се прохте. Кад се све ово има у виду, очито је да је случај Гуровића више од игре и да се ради о прворазредном политичком питању. Стога ћу у овом тексту да занемарим спортску страну проблема, мада она свакако постоји. Проблем је у томе што хрватско-бошњачка теза о генералу Дражи Михаиловићу као фашисти има упориште у српској  јурисдикцији."
    2. "До мене је допрло реаговање на овај текст двојице адвоката,  Срђе Поповића и Рајка Даниловића, које ја, иначе, веома уважавам. Поповић је бранио "Црвеног краља" на суђењима 1972. године, а Даниловић је овај случај унео у своју књигу "Употреба непријатеља" (Политичка суђења у Југославији 1945 - 1991.) Први ми је поручио да је тема српско-српске поделе већ бајата и да чак ни литерарно није интересантна. Други ме је питао зашто су хрватски и босански Срби носили у ратовима 1991-95. године четничка а не партизанска знамења. Држим да су обе интервенције интересантне и провокативне и да заслужују нови дијалог.  То показује да генерал Дража Михаиловић није политички мртав и адвокати, неверне Томе, морају то да уваже. Очито је да српска политика нема снагу да заврши историју. Политичке одлуке комунистичког заседања у Јајцу, без обзира какво дејство производиле пола века, нажалост још увек важе. Стога морам да одговорим адвокатима, макар њихове поруке биле само усмене.
     Господине Срђо Поповићу, тема партизанско-четничког сукоба није превазиђена, јер ми још увек нисмо изишли из историје. Да би се из историје изишло, учитељица живота мора де се превлада. У нашем случају превладавање прошлости своди се на одрицање од комунизма. То, дабоме, није лако деци комунизма, ма колико заговарала социјализам с људским ликом.
    Господине Рајко Даниловићу, овај страшни рат, против којег сте ви били од почетка, није био четнички него партизански рат. Комунисти су, на челу са својим богом, Јосипом Брозом Титом, за пола века своје тоталитарне диктатуре, створили све претпоставке за његово вођење. Био је то обрачун републичких компартија, а што су се оне позивале на верска и историјска знамења, била је то још једна комунистичка подвала. Они који су успели да преваре две трећине света, што не би залудели и нееманциповане Југословене, који за седамдесет четири године нису схватили да им је заједничка држава историјски интерес. Четничка знамења на партизанским капама била су у смислу обмане света."
    3. "Пре него што дам свој суд о целом овом проблему, желим да се осврнем на реаговање Српске државе поводом забране уласка кошаркаша Милана Гутовића на територију Хрватске односно БИХ. Навешћу реакције двојице у овом случају најрелевантнијих људи, премијера и министра спорта у српској Влади.
    Према новинама, српски премијер (Војислав Коштуница) изјавио је: „Та одлука је изненађење. То је отварње проблема на пољу спорта, које не би требало да буде спорно и где не би требало да буде проблема.“ Доста нејасно и неодређено. Као да је спорт изван друштва! Уместо да стане на страну кошаркаша и заштити његово право да изражава своју политичко опредељење, премијер релативизира проблем. Премијер је морао да каже да је генерал Дража био антифашиста и да демократска Србија, за разлику од комунистичке, то мора јасно да формулише, јер је њена Народна скупштина усвојила Закон о изједначавању партизана и четника и Закон о рехабилитацији жртава фашизма. Али он то није могао да каже из бар два разлога. Први, што је да би задржао подршку социјалиста, а самим тим и опстанак своје мањинске Владе, премијер опструирао примену поменутих закона, па сад није имао правно на шта да се позове. Други, што му је минстар правде, који му у Влади седи уз колено, бивши комунистички судија Окружног суда у Београду, који је забрањивао књиге и судио антикомунистима, по имену Зоран Стојковић. Не може се очекивати од комунисте да рехабилитује Дражу!
     А српски министар спорта (и просвете) је рекао: „Таква одлука је бесмислена у демократским друштвима и демократској Европи у коју и Хрватска и Србија желе да уђу. У таквој Европи је дозвољено свакоме да носи на руци своју иконографију.“ А о сâмом генералу Михаиловићу просветно-спортски министар је изјавио: „Михаиловић као историјска личност нема везе с Хрватима и Хрватском, а идеолошке контроверзе може да изазове само међу Србима.“ Не знам како то да прочитам?  Ако бисмо следили министрову логику, испада да Дража није проблем за Хрватску али јесте за Србију! Другим речима, генералу не треба забрањивати одлазак у Хрватску, али га треба изгнати из Србије. Без обзира што се ради о логичкој грешки, министар је погодио у центар ствари: генерал Дража Михаиловић, вођа Четничког покрета отпора фашизму, јесте забрањен у земљи Србији, јер је на политичком суђењу у Београду 1946. године осуђен као фашиста и стрељан. Истина, ту пресуду су донеле комунистичке власти, али је демократске нису оспориле. Та пресуда из 1946. године још увек је на снази и не видим зашто се хрватске власти не би позивале на њу. Стога, предлажем господи министрима да окрену ствари на главу, па, уместо да се споре с Хрватима, иницирају обнову процеса генералу Михаиловићу и друговима из 1946. године у Србији. Нека се прикључе писцу Вуку Драшковићу који се годинама ломата по планини Равној гори и настоји да устроји српски Пантеон. А колико то кошта, најбоље је на својој кожи искусио овај српски књижевник."
    4. "Да експлицитно кажем оно због чега пишем овај текст. Тражим од српских власти да укину пресуду генералу из 1946. године и обнове овај политички процес. Пошто нисам правник, не умем ствар правно да формулишем, једино могу да наведем аналогију са Аписом. Као што је познато, комунистичке власти, на челу са Александром Ранковићем и Мошом Пијадом, организовале су нови процес солунским осуђеницима 1953. године и суд је донео ослобађајућу пресуду. То је, ваљда, био раскид са монархистичком прошлошћу. Нови процес генералу Михаиловићу и друговима значио би раскид с комунистичком прошлошћу. Уједно да кажем да се оштро супротстављам иницијативи Правног факултета да из овог процеса изузме Слободана Јовановића, који је тада осуђен на 20 година робије и проглашен ратним злочинцем. Највећи српски правни писац осуђен је зато што је његова Влада у емиграцији подржавала генерала Михаиловића. Знам да је овај мој апел глас вапијућег у пустињи, али морао сам да га упутим јавности, ма колико ризикујем да због овога испаднем препотентан писац. Кошаркаш Милан Гуровић пружио ми је шлагворт и ја сам му захвалан због тога.
    У ствари, ја се све време налазим у улози берберина цара Тројана, који је видео оно што су сви видели, али нису смели да кажу: У цара Тројана козје уши! Цар је скраћивао за главу оне који су то говорили. Комунисти су слали на робију оне који су рекли: Генерал Дража није био фашиста! попут берберина, ископао сам у својој литератури рупу и њој то саопштио. Из те рупе је изникла зова од које је неки пастир направио свиралу. На тој свирали одсвирао је да Дража није био фашиста.
    На крају, да понудим лакмусов папир како да данас препознамо комунисту. Нови комунисти су се одрекли свих постулата на којима су заснивали своју диктатуру: друштвене својине, интернационализма, диктатуре пролетаријата, једнопартијског система, комунистичког раја. Ови комунисти су тако камуфлирани демократијом да их је могуће препознати само по једном питању: по односу према генералу Михаиловићу. Све ће вам они данас признати, али неће дозволити да се поред њих још неко борио против фашизма. Сви су издали земљу само не они који су је 1945. године поробили и народу наметнули диктатуру која се по мало чему разликовала од фашистичке. Ако српски народ нема снаге да промени став према српском Чичи, онда и не заслужује другу етикету до да је фашистички.

7.

    Друга полемика везана је за ДОС-овског управника Народног позоришта у Београду, глумца Љубивоја Тадића. Наслов тексту сам дао ЕУРОПЕЈСКИ ИНТЕНДАНТ, јер је он тако назван у једном загребачком листу.
"Моје највеће разочарање зове се Љубивоје Тадић! (Да не буде забуне, реч је о актуелном директору Народног позоришта у Београду.) Какве су моје везе с овим глумцем?
Љубивоја  Тадића сам упознао у Сремчици, у кафани Стефан, 1998. године. Разуме се да смо један за другог знали, али дотле нисмо имали прилику да се сретнемо. Љуба је читао неке моје књиге, а ја сам га слушао свих деведесет дана грађанске побуне 1996/97. године, кад је са импровизоне трибине код споменика кнезу Михаилу најављивао говорнике, у ствари три стална говорника. У Сремчицу је дошао на пословни разговор (организатор месни одбор Демократске странке) да са једним новопеченим богаташем преговара о подршци позоришту које намерава да оснује. (Разуме се да од тога није било ништа, ти новокапиталисти много обећавају, али ништа не дају!) Пошто су му рекли за мене, састали смо се у поменутој кафани.
Љубин пројекат приватног позоришта за мене је био више него привлачан. Готово све моје књиге су прилагођаване позоришном извођењу, али увек на алтернативан начин. (Изузетак је монодрама “Шопска амбасада”, коју је у салону Југословенског драмског позоришта играо Никола Симић.) Љуба ми је понудио да заједнички радимо на пројекту позоришта Огледало, што сам ја прихватио. Он је већ имао спремљену представу “Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа”, то је била једна изванредна представа. (Реч је о адаптацији политичке расправе Мориса Жолија, коју је сачинио и режирао Предраг Бајчетић. На сцени су дијалог водили Љуба Тадић као Макијавели и Бранко Видаковић као Монтескије. Жолијева расправа се односи на диктатуру Наполеона III, али је публика ту видела диктатуру Слободана Милошевића. Представа је играна уз помоћ Фонда за отворено друштво (Сорош) углавном бесплатно. Имала је много гледаоца, али није донела нашем позоришту никакав приход.) Испоставило се да није било једноставно регистровати позориште: морали смо да оснујемо предузеће. На том послу сам углавном радио ја, што ме је веома оптерећивало, јер за администрацију немам никаквог смисла. Требало је имати посла са адвокатима, чашћавати судије, водити књиговодство. Све је то коштало. Кад смо регистровали предузеће Ивановић и Тадић, испоставило се да не можемо да га издржавамао, нарочито су били велики трошкови књиговодства, а требало је плаћати и порезу. Стога смо одлучили да предузеће пререгиструјемо у агенцију, где није потребно књиговодство, него се порез плаћа паушално сваког месеца. Тако је настала агенција Огледало, којој сам ја био номинални директор. Прво што сам открио је да држава тражи да плаћам социјално и пензијско осигурање, иако сам већ у пензији! (Био је то један од многих нонсенса који убијају сваку приватну иницијативу. Колико знам, демократска власт га није укинула.)
Љуба је поново добио средства од Фонда за отворено друштво за представу “Свечана академија”. Представа је припремљена по књизи “Читанка српске политичке поезије”, коју смо уредили Маринко Арсић Ивков и ја. Маринко је већ имао запажену књигу “Антологија српске удворичке поезије”, додали смо антиподну сатиричку поезију. Представа је имала претпремијеру, али званично није ушла у позоришни живот. Десили су се неки догађаји који су то спречили, најпре бомбардовање, а онда Љубино политичко ангажовање. У исто време кренули смо и са издавачком делатношћу, финансијски смо добро прошли са једним приручником од којег смо плаћали дажбине. Штампали смо Бајчетићеву адаптацију Жолија, али то није донело приход. Иницирали смо и објавили књигу политичких расправа судије Зорана Ивошевића, “Не пристајем”, која је имала доста јавног успеха, али је представљала финансијски неуспех. Финансијски смо лоше прошли и са “Читанком српске политичке поезије”; скупо издање које се мало продавало. Све у свему, направили смо приличне новчане губитке и били смо пред банкротом. Једино што ми је преостало у тој ситуацији било је да агенцију угасим, јер се водила на моје име и порески органи су мене гањали. (Ова позоришна авантура без покрића коштала ме је прилично новчано, а узела ми је годину дана радног времена.)
За све време рада на позоришту односи између Љубе и мене били су коректни. Ја сам једино гунђао што “Дијалог...” не комерцијализујемо, али Љуба је мислио да је важнија политичка улога представе. Шта је мене привукло том пројекту? Пре свега могућност да се у Огледалу играју моји текстови. У ту сврху сам чак и написао три текста, у ствари реплике на постојећа књижевна дела. (То су: “Удбаш”, реплика на драму “Професионалац” Душана Ковачевића, “Црвени певац”, реплика на роман “Црвенило” Саше Хаџи Танчића и “Нишки трибунал”, реплика на спис Мориса Жолија “Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескијеа”.) Није дошло до позоришне реализације ниједног од ова три текста. Љуба је нешто мало као радио, али то није било озбиљно. (Ради се о драми “Црвени певац, Црни рак”, у којој су дате судбине два значајна актера Јужне Србије, соцреалистичког сликара Боже Илића и комунистичког либералног  политичара Веселина Илића.) Једино што сам успео то је да ову драму штампам, али то нема везе с Љубом.
За разлику од мене, Љуба је пуч од 5. октобра 2000. године дочекао спреман. Пре тога је формирао политичку странку, Покрет за демократску Србију, са генералом Момчилом Перишићем, дугогодишњим Милошевићевим начелником Генералштаба Војске Југославије, на челу. Странка је, дабоме, била минорна, али је у саставу Демокртаске опозиције Србије (ДОС-а) ушла у парламент. Љуба Тадић и Предраг Бајчетић постали су посланици, Љуба савезни. Већ 6. октобра, заједно са Самуром Радуловићем, мојим потпредседником  Савета за културу Градског одбора ДС, Љуба је упао у управу Народног позоришта и прогласио се директором националног театра. Пре тога је играо у алтернативним представама, сад је постао протагониста националног позоришта. Не кажем да је то био лош потез, ако је могао Александар Берчек што не би могао Љубивоје Тадић? Уосталом, глумац Бранислав Лечић је постао министар културе. Тако је  ДОС-ова власт била пре свега глумиште у којем се  симулирају промене, глуми реформа. А нова власт је била само наставак старе, па се у Београду појавио графит: Све је исто само њега нема.
То да је мој Љуба постао директор Народног позоришта сазнао сам од заједничког нам пријатеља Милана Арнаута. (Милан И. Аранаут је дизајнер и издавач, готово све алтернативне књиге сам урадио са њим, а радио је и Љуба. Чак су имали неке заједничке планове, од којих није било ништа.) Зове ме Арнаут. - Честитам ти, виче из Београда у Сремчицу, извођење драме у Народном позоришту! Разуме се да ништа нисам разумео. - Како, зар не знаш? Па твој Љуба је постао директор Народног позоришта. Бирај шта ћемо да играмо! Ја ти саветујем да тражиш да се игра "Драинац..". Али да сценографију правим ја... (Док смишљам шта да одговорим Арнауту, да се присетим мојих позоришних пројеката. И “Црвени краљ” и “Аризани” су драматизовани и постављени на сцену. “Краља” је режирао Златан Дорић у студентском позоришту и био сам врло задовољан, али то је била мала надокнада за велике планове које је комунистичка држава стопирала. Направљено је неколико драматизација “Аризана”, једну је начинио глумац Жика Миленковић, али ниједно позориште није хтело да је прихвати. Рекли су ми да је Златан Дорић направио одличну драматизацију за Народно позориште у Нишу, али ја сам у граду свог рођења увек био непожељан, Ниш је прича за себе. Игране су монодраме “Шопска амбасада” и “Џика из Џигољ”. Али Арнаут није мислио на драматизације, него на моје романе који су написани у драмској форми. Тако су “Браћа Југовићи” у ствари комбинација драме и романа, са много документарне историјске и политичке грађе. “Црни дани Раке Драинца” су историјска драма о грађанском рату на југу Србије.)  - Слушај, Милане, сад ја вичем из Сремчице у Београд, хајде да се кладимо да Љуба не само да неће играти моју драму, него ме више неће ни познавати! Милан прихвата опкладу, вечера за друштво код Микана, уз напомену да ћу морати да зајмим паре, јер од пензије то нећу моћи да платим! (То је тачно!) Али тражи да му објасним откуд ми таква идеја, па Љуба је добар човек. - Зашто си увек циник? Кажем му: - Ти си, Милане, сликар, па је могуће да ниси читао Шекспира, бар не драму “Хенри IV”. У тој драми – а из два дела је – принц од Велса, Хари, другује са старим витезом Џоном Фалстафом, који га учи пићу, женама, животу. Кад принц Хари постане краљ Хенри V, први кога ухапси био је његов учитељ, да га не би подсећао на оно што је доскора био! Опкладу сам, наравно, добио: кад се Љубивоје Тадић устоличио, прво што је урадио било је да разбије Огледало. Неће да га одсликава из времена кад је био алтернативац. Сад је он посато еуропејски интендант! (Термин сам узео из једног његовог текста у НИН-у. Ту Љуба пише како је освојио Загреб са представом хрватског писца Шнајдера. Седео је у почасној ложи са супругом хрватског председника Стјепана Месића и чуо шапат госпођа из партера, које су се окретале да га виде: - Как еуропејски делује овај београдски интендант! Не знам да ли умем да читам, али испада да у Загребу нас Србе виде као некакве брадате ћетнике, оне из филмова њиховог Црногорца Вељка Булајића, па кад неко обуче скупо одело и веже кравату, уз то је још леп, делује еуропејски!) Ето зашто Љуба није хтео на сцени "Драинца": не би деловао као еуропејски интендант, него као балкански управник! (Само, у погледу "Драинца" Љуба се мало забунио: песник из Топлице је био већи еуропејац него што казалишни интендант може себе и да замисли, макар из ложе председника Хрватске државе.) Ипак, еуропејца је у погледу писца Српског југа мало гризла савест, па је организовао у Народном позоришту јавно читање “Црвеног певца”. Иновација, драма за позоришно читање!
Но не бих се бавио овим проблемом себе ради. Ја сам бар навикао на одбацивање, маргинализацију, ниподаштавање. Љубивоје Тадић није први који је то учинио, а није ми нанео никакво зло, сем што је разбио заједничко нам Огледало. Ово пишем због “Ноћи ђенерала”, драме Вука Драшковића о судбини највећег српског страдалника, генерала Драже Михаиловића. Кад је објављена вест да Народно позориште из Београда и Народно позориште из Ужица заједнички постављају драму по Драшковићевом роману, искрено сам се обрадовао. Нема трагичније личности у новијој српској историји од генерала Драже: учесник свих српских ратова за ослобођење и уједињење; официр који није признао капитулацију него је на Равној гори побио устанички барјак; командант изигран од савезника и оних у чије је име крварио; савезник испоручен на милост и немилост комунистима који су га на монтираном процесу зверски убили; српски Чича анатемисан као издајник иако је био највећи српски родољуб. Коначно, генерал Дража Михаиловић је био човек издан од свих: од  западних савезника, од југословенске Владе, од српског краља, од рођене деце (један син му је погинуо борећи се под његовом командом, а други син и ћерка постали су комунисти и здушно пропагирали против оца, да би на крају завршили као информбировци); од Србије које је пришла победничким комунистима. Куд ћеш веће трагедије! Мислим да се у литератури генерал Дража може поредити са краљем Лиром. Вуку Драшковићу припада историјска част што се, иако је потекао из комунистичке породице, посветио исправљању највеће неправде у српској историји, скидању љаге са трагичног вође српског покрета отпора. Изградња комплекса на Равној гори је зидање српског Пантеона. Зар је могуће да еуропејски интендат Љуба Тадић то није схватио, кад је одустао од припремљеног пројекта и практично забранио да се српска трагедија нађе на сцени националног театра?
Љубино објашњење одустајања од пројекта, у којем играју његови глумци,  у најмању руку је несувисло: - Не улази се тек тако у национални театар! А како је он ушао?! И сад: “Ноћ генерала” може да игра у Ужицу,  Бечу, Америци... али не може у Београду! “Генерал Недић” Синише Ковачевића може да игра у Звездара театру, али “Ноћ генерала” Вука Драшковића не може да се изводи у Народном позоришту! Морам да подсетим мог Љубу да је Вук Драшковић у то позориште ушао 9. марта 1991. године, кад је за тако нешто претила дебела робија! Ако директор сматра да Драшковићев роман нема уметничке квалитете за сцену НП, онда би то морао отворено да каже. (Један ној пријатељ, који је  гледао представу у Народном позоришту у Ужицу, уверава ме да је то сасвим солидна представа, очишћена од неких мана које има роман.) Ако Љуба хоће да каже да то није “Краљ Лир”, поређење је опет несувисло, јер је Шекспир био писац који се највише приближио Богу! (Виктор Иго).
Или Љуба жели да оправда титулу еуропејског интенданта? Морам да му кажем да се не постаје еуропејац негирањем српства. Нека узме за пример Вука Караџића, истинског Европљанина, који није из Европе уносио у Србију европске рестлове, него је из Србије износио српске народне песме.
Ипак, ова ружна епизода ми је помогла да схватим зашто је Љуба разбио наше Огледало: да се не бисмо у њему огледали."


8.

    Пошто две Коштуничине Владе нису реализовале законе у чијем су усвајању учествовале, остало је новоформираној Влади после избора 2008. године да то учини. Проблем је био у томе што је ова Влада формирана од Демократске и Социјалистичке странке, па се постављало питање да ли ће бити вољна да прими Коштуничину хипотеку. Поставило се питање да ли ће се социјалисти прилагодити тежњи демократа да земљу уведу у Европску Унију (Нема алтернативе за улазак у Европску Унију!) или ће остати у својим комунистичким рововима? Споља гледано десило се прво, социјалисти су смањили количину своје мржње према Дражи. Пристали су да Влада поради на имплементацији поменутих закона, јер би без њих Европа остала само пусти сан.
    Тако је Влада Републике Србије (председник Мирко Цветковић, али главни промотер председик Републике Борис Тадић) током 2009. године формирала две комисије за преиспитивање историјских догађаја одиграних на тлу Србије у току и по завршетку Другого светског рата. Тако је коначно Влада стала иза донетих закона, а Министарство правде је одређено за координатора рада двеју комисија.
    Прва комисија формирана је 27. априла 2009. године и добила је назив Државна комисија за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба - Драже Михаиловића. Друга комисија је формирана 9. јула а конституисана 12. новембра 2009. године и добила је назив Државна комисија  за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци  стрељаних после ослобођења 1944. године. Ова комисија је колоквијално названа Државна комисија  за тајне гробнице.
    Већ сама чињеница да је држава стала иза донетих закона уз могућност да их оживи, донела је узбуну на комунистичкој левици (лево од Социјалистичке партије Србије), састављеној од тзв. невладиних организација, али подупртој од одметничке Либерално - демократске странке. "Примена ових закона и потоњи напори ка дефинисању државне историјске политике актуелне Владе, у којој већину има Демократска странка, представљају јасан ревизионистички континуитет." Радикална левица је напала Демократску странку (која не само да није десничарска, него се декларише као Леви центар) да форсира неформалну ревизионистичку школу у оквиру савремене српске историографије. Историчари новог таласа, Коста Николић, Бојан Димитријевић, Срђан Цветковић... још једном су дошли на удар. "Оснивање комисије за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба-Драже Михаиловића, упоредо са покретањем судског поступка за рехабилитацију овог ратног злочинца, представља завршни чин државне рехабилитације најзначајнијег протагонисте српског колаборационизма, одговорног за бројне злочине равногорских четничких формација", написао је у име нове левице помињани историчар Милан Радановић у чланку "Академски историјски ревизионизам у служби државне историјске политике у Србији након 2000."
    Комунистички историчар се посебно окомио на чланове комисија из органа власти. Тако помиње председника Комисије за утврђивање околности погубљења генерала Михаиловића, Слободана Радовановића, бившег заменика јавног тужиоца Републике Србије, Слободана Хомена, државног секретара у Министарству правде и Бојана Димитријевића, помоћника министра одбране за војна питања. Овима додаје Косту Николића и Слободана Г. Марковића. Настоји да чланове Комиије дифамира.
    Овом историчару је још једном црвена марама ревизионистички историчар Коста Николић. Напада га као коаутора уџбеника за завршне разреде гимназије из 2002. године, у којем је одбачена комунистичка црно-бела оцена догађаја из грађанског рата у Србији. Извлачи му изјаву из 2004. године да су према његовом "критичком суду били у праву они који су изгубили рат 1945. године".
    За Бојана Димитријевића се каже да је покушао да релативизира квислиншке улоге Милана Недића и Димитрија Љотића. "Извесно је следеће: ни Љотић ни Молан Недић нису били петоколонаши, а за дискусију је може ли се њихова улога - нарочито Недићева - квалификовати као квислиншка. Генерално узев, међу Србима и Словенцима није било организоване пете колоне. Ако уопште због тога  на неку политичку групу треба указати прстом, то најпре могу бити комунисти због познатог благонаклоног става који је имао Совјетски Савез према инвазији сила Осовине на Југославију."
    За другу Државну комисију за тајне гробнице побијених од септембра 1944. комунистички историчар каже да је проистекла из Института за савремену историју, чији је директор Момчило Павловић. "Знајући потенцијале сарадника Института за савремену историју и уопште историчара млађе генерације, за које верујем да немају оптерећења старијих колега, одлучио сам да ово питање (злочини ослободилаца) подигнем на највиши могући ниво. Искуства у раду с Државном комисијом за испитивање чињеница извршења смртне казне и проналажење гробног места генерала Драгољуба Михаиловића, уверила су ме да је настала повољна клима и да постоји политичка воља да се ова питања расветле."
    На крају, Милан Радановић је извео закључак да се ради о ревизији историје. Ипак, не може да негира партизанску ратну реторзију и извесну послератну државну репресију, која је однела животе одређеног броја лица која на праведном суђењу не би била осуђена на најстрожу казну, али све то ставља у функцију нужности. Невоља је што "данас антикомунисти од тога покушавају да изграде политички капитал". Дакле, рад ових државних комисија нема за циљ да утврди истину из блиске прошлости, него да је стави у функцију растућег антикомунизма.
    Комунистички историчар старе школе окривљује државу Србију што је дозволила рад ових комисија. "Настојања да се након "демократских промена" дефинише државна историјска политика, грозничаво упињање да се њене контуре испуне прочишћеним историјским садржајем, односно резултатима ревизионистичке историографије, омогућила су постсоцијалистичким властима  да политички инструментализују чињеницу постојања извесних историјских контроверзи."
    Да ја закључим. Нова историјска сазнања о грађанском рату у Србији, писање великог броја учесника и сведока тог рата, чак и комунистих (Милован Ђилас, Владимир Дедијер), нису могла да пренебрегну чињеницу о комунистичком насиљу. Кад су нови историчари то прочитали, репери комунистичке историографије, у какве спада Милан Радановић, пожурили су да их оптуже за прекрајање "недавне прошлости југословенске заједнице", као и рестаурацију новог капитализма. "Ова тенденција  коинцидира са потирањем стечених права најширих слојева становништва, као значјне тековине претходног социјалистичког раздобља."
    Иначе, поменуте комисије се нису баш претргле радом. Прва Комисија је након двогодишњег рада, 14. априла 2011. године установила да је генерал Дража Михаиловић погубљен на Ади Циганлији након пресуде војног суда, на начин како су то описали у својим романима о Дражи Вук Драшковић и Мирослав Тодоровић. Комисија је пронашла бар једног сведока који је у том чину учествовао као припадник Озне. Са Дражом су убијени и остали осуђени на смрт у Топчидерском процесу. Више од тога Комисија није могла. Пронађене кости на месту погубљења не припадају убијенима, него су животињаког порекла, па нека мања ископавања нису дала резултат. Ипак, Српска православна црква је то место освештала, а Српски покрет обнове поставио крст.
    Друга комнисија је досад, како је саопштила, пописла око 37.000 жртава комунистичког терора у Србији, по имену и презимену. Тај списак није коначан.
    У међувремену су унук генерала Драже Михаиловића, Војислав Михаиловић, Српска либерална странка и још неке организације поднели захтев за рехабилитацију Драже. Надлежни Виши суд у Београду још није донео решење по том захтеву.
 
  
9.

    Док чекамо одлуку српског судства о рехабилитацији генерала Драже Михаиловића, да се позабавимо једном другом рехабилитацијом која је повезана са првом, рехабилитацијом професора Слободана Јовановића. Овде уводим у причу професора Правног факултета у Београду, Јовицу Тркуљу, који је понајвише радио на рехабилитацији жртава комунизма. Веома је заслужан што је Слободан Јовановић рехабилитован, као и што су његови земни остаци пренети из Лондона у Београд. Уза све признање професору Тркуљи за овај рад, узео са слободу да се са неким његовим ставовима не сложим. Кад је стигла вест о рехабилитацији Слободана Јовановића, објавио сам у Херетикусу, чији је Тркуља главни уредник, чланак с којим упознајем Читаоца.
    "Вест да је најзначајнији српски правни писац, професор и декан београдског Правног факултета, члан Српске краљевске академије наука и уметности, али и председник Српског културног клуба и Српске краљевске владе у егзилу, Слободан Јовановић, политички и правно рехабилитован, може само да охрабрује. Београдски Окружни суд, правно надлежан за спровођење Закона о рехабилитацији, позитивно је одговорио на захтев више субјеката, међу којима су Правни факултет у Београду, Удружење књижевника Србије, Српска либерална странка, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини 1941-45. године... и донео решење о стављању ван снаге пресуде комунистичког Војног суда од 15. јула 1946. године, изречене на процесу у Топчидеру. Наиме, на овом процесу, који један аутор назива Велеиздајничким београдским процесом, Слободан Јовановић је осуђен у одсуству на 20 година робије и лишења свих грађанских права. С обзиром на његову поодмаклу доб, то је практично значило изгон до краја живота. (Као и у случају Стевана Мољевића, који није изашао са робије.) Рекло би се да је пресудом београдског Окружног суда исправљена једна велика неправда и усвојено становиште Удружења књижевника Србије да је «дело Слободана Јовановића незаобилазно у корпусу наше културне баштине и да је идеолошком пресудом (1946) нанета немерљива штета генерацијама које су биле онемогућене да га упознају». Још нам је у сећању квалификација Слободана Јовановића као «крвавог кољаша», од стране Градског комитета СК Београда (председник Слободан Милошевић), кад је Партија спречила издавање сабраних дела овог писца.
Међутим, ова пресуда поставља низ недоумица. Стога, нека ми буде дозвољено да ставим озбиљне резерве у погледу овог чина, без обзира што у потпуности подржавам пресуду београдског Окружног суда. Да бих овај став образложио, морам најпре да се осврнем на осуду Слободана Јовановића на комунистичком Војном суду у Београду 1946. године. На том процесу се судило групи од 24 окривљена за издају народа и сарадњу са окупатором и сви су оптужени проглашени кривим. Укупно је изречено једанаест смртних казни и оне су извршене, сем у случају члана најужег руководства четничког Централног комитета, Младена Жујовића, и генерала Петра Живковића, који нису били доступни комунистичким властима. Поставља се питање зашто је осуђен Слободан Јовановић?
    Велеиздајнички процес у Топчидеру био је у ствари суђење четничком покрету на  челу са генералом Дражом Михаиловићем, вођом овог покрета отпора, командантом Југословенске војске у отаџбини (ЈВО) и војним министром у Југословенској влади у емиграцији. Пада у очи да се оптужени могу поделити у три групе од по осам чланова: у првој су били припадници ЈВО и чланови Централног националног комитета Равногорског четничког покрета; у другој, на челу са Слободаном Јовановићем, били су чланови емигрантске Владе, али само из редова српских министара, и они су осуђени што су јавно дали подршку Покрету генерала Михаиловића; у трећој су налазили се министри и други функционери Недићеве Владе као и Љотићевог профашистичког покрета, дакле сарадника окупатора. (Јовица Тркуља каже да су биле четири групе.) Већ сама ова чињеница показује до које мере је Топчидерски процес био монтиран и неправни, кад су се на истој оптуженичкој клупи нашли припадници два супротстављена покрета, какви су били Дражин и Љотићев, који су међусобно ратовали. Али циљ комунистичког процеса је био да све противнике комуниста сврста у исти кош и етикетира их као народне издајнике и ратне злочинце.
    Срамни посао судске егзекуције над противницима комунизма био је поверен опробаном тандему пуковника правника, Милошу Минићу као тужиоцу и Михаилу Ђорђевићу као председнику Судског већа (један писац га је назвао судијом смрти!), који се успешно опробао на суђењу заробљеним припадницима ЈВО у јулу-августу 1945. године, на тај начин што их је послао у смрт. (Команданти ЈВО пуковници Драгутин Кесеровић и Војислав Лукачевић).
    Мене овде интересује група Слободана Јовановића. Њу су сачињавали председници емигрантске Владе, Слободан Јовановић (осуђен на 20 година), Божидар Пурић (16 година), Милан Гавриловић (15 година), министар спољних послова Момчило Нинчић (8 година) и војници, генерал Петар Живковић (на смрт, вероватно што је био на челу Шестојануарске диктатуре 1929. године, којом су комунисти стављени ван закона), мајори Радоје Кнежевић (10 година) и Живан Кнежевић (20 година). Куриозитет је да су осуђени браћа Кнежевићи, који су били најзаслужнији за двадесетседмомартовски пуч, који је учинио да се немачки план Барбароса (напад на Совјетски Савез) одложи за три месеца и тако вероватно спаси центар светског комунизма. Осим тога, овај пуч је извео комунисте из илегале. (На Славији у Београду је говорио Милован Ђилас.)
    Кад се узму у обзир ове пресуде, онда  инсистирање на научном и књижевном делу Слободана Јовановића није релевантно за ову ствар. Слободан Јовановић није осуђен због свог правног или књижевног дела; нити што је био декан Правног факултета или члан Краљевске академије наука и уметности; не ни што је био оснивач и председник националног Српског културног клуба; него што је као председник краљевске емигрантске Владе подржао борбу генерала Драже Михаиловића како против окупатора,  тако и против комуниста. Отуда, проста логика каже да се процес Слободану Јовановићу не може издвојити од процеса генералу Михаиловићу и друговима. Ако је генерал Дража Михаиловић  крив што је учествовао у рату и што је био  ратни злочинац, онда је крив и Слободан Јовановић што га је у томе подржавао. Ове две пресуде су нераздвојиве. Посебно збуњује чињеница да је Правни факултет одвојио случај Слободана Јовановића од случаја друга два професора овог факултета, Косте Куманудија и Лазара Марковића. (Први је осуђен на 18 месеци што је потписао антикомунистички «Апел српском народу», а други на 6 година такође због тог апела, али и због памфлета против Павелићеве Независне Државе Хрватске  у којој је српски народ био изложен геноциду.)
    Зато, нека ми буде дозвољено да кажем да је издвајање процеса Слободану Јовановићу из процеса Дражи Михаиловићу и друговима контрапродуктивно и значи у ствари нову осуду генерала. По мом суду, једина исправна одлука би била поништавање пресуде Војног суда у Топчидеру из 1946. године у целини и ново суђење по истом предмету. Подсећам да су комунистичке власти  (главни промотер Александар Ранковић) поништиле Солунски процес и обновиле га 1953. године у Београду, којом приликом су Апис и другови ослобођени оптужбе и рехабилитовани. Не могу да предвиђам како би на новом суђењу генерал Дража Михаиловић и другови прошли,  претпостављам да би недићевско-љотићевска група била осуђена. Могуће је да би био осуђен и генерал по командној одговорности, али шта онда да кажемо за Јосипа Броза, чији злочини надмашују Михаиловићеве. Извесно је да ће  држава Србија, и српски народ у целини са њом, ићи у будућност својим путем, одвојеним од пута других јужнословенских народа. Нека ми буде дозвољено да кажем јасно да Србија не може у будућност са Јосипом Брозом Титом као народним херојем и Дражом Михаиловићем као ратним злочинцом. Ако Србија није у стању да превлада своју прошлост, тешко да је чека повољна будућност.
Да закључим: Топчидерски процес је био монтиран и без правног утемељења. Обнављањем овог процеса Република Србија би скунула љагу са једног дела своје историје и начинила дисконтинуитет од своје комунистичке прошлости. Што је најважније, постала би правна држава која има храбрости да се суочи са сопственом истином."

                        10.

    Пошто Јовица Тркуља није одговорио на овај текст, узећу као одговор његов фељтон у Вечерњим новостима,  написан поводом београдске сахране Слободана Јовановића, у 11 наставака.
     У прва два наставка Тркуља даје биографију Слободана Јовановића, ја ћу да је сажмем у скицу, како захтева моја прича. Дакле, Слободан је рођен 1869. године у Новом Саду, тада у Аустро-Угарској, где му је отац Владимир Јовановић био политички емиграт, пошто су га власти протерале из Србије као либерала. (Наводно је име Слободан било прво такво име у Србији. Његова сестра је добила име Правда.) Прве године детињства Слободан је провео с родитељима у Италији и Швајцарској. Пошто је кнез Милан Обреновић помиловао Владимира и дао му државну службу, овај се 1872. године вратио са породицом у Београд.
    У Београду је Слободан завршио 1886. године Прву београдску гимназију, потом је завршио Правни факултет у Женеви. Затим је изучио јавно право на Париском универзитету. Године 1892. враћа се у Београд где се запослио у Министарству иностраних дела., где се највећим делом бавио "маћедонским пословима". Убрзо га је краљ Александар Обреновић поставио за аташеа у посланству у Цариграду.
    Његов списатељски рад почиње 1893. године писањем књижевних и позоришних критика (о Стендалу, Золи, Ибзену, Прусту... али и о филозофу Волтеру и политичару Гленстону). За професора Државног права на Правном факултету Велике школе у Београду изабран је 1897, кад му је било 28 година. Отад па до пензионисања радио је као професор Правног факултета, предавао је Јавно међународно право и Државно право.
    Године 1901. био је међу оснивачима Српског књижевног гласника, бесумње најугледнијег српског књижевног часописа до Другог светског рата.
    Као професор био је "наставник огромне и неспутане енергије монашки посвећен својој струци и позиву". По сведочењу његових студената Слободан није био добар беседник. Физички је изгледао релативно слаб, омањег раста, пискавог гласа, без харизме. Али је све то надокнађивао енциклопедијским знањем, одличним језиком, изванредном виспреношћу. Његов колега са Правног факултета, Драгољуб Јовановић, такође Титов осуђеник, записао је о њему у Медаљону: "Он је коректно и објективно приказивао ставове других, али је давао и своје мишљење, скромно, увијено, узгредно, али је давао. Његови судови су скривени у складном мозаику описа, портрета и анализа. С. Јовановић се устезао да отворено проповеда, али је имао врло значајних запажања и занимљивих мисли, дао много корисних путоказа новим покољењима".
    Већину својих предавања на Правном факултету Слободан Јовановић је преточио у књиге и тако је настало једно од најграндиознијих дела српке науке, које је издавач Геца Кон објавио од 1932. до 1936. године у 17 књига.
    Напоредо са професорским радом, Слободан Јовановић је обављао и низ научних и државничких послова. Тако је 1911. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. У периоду ратова, био је ангажован у пресбироу Врховне команде, Године 1918 - 19. учествовао је као експерт на Мировној конференцији у Версају. Био је декан Правног факултета, ректор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије. Радећи ове послове стекао је велики углед, па је прозван српским Волтером. У пензију је отишао 1940. године.
    Други светски рат је провео у Лондону, а по завршетку рата одбио је да се врати у комунистичку државу, па је остатак живота провео у емиграцији. Умро је 1958. године.

11.

    Професор Јовица Тркуља је окарактерисао Слободана Јовановића као "човека ренесансног духа, огромне енергије, са наглашеним осећањем  родољубља и одговорности". У политичким временима у којима је живео углавном се клонио политике. Није био члан ниједне политичке странке, нити се ангажовао за неку идеологију. Његова основна вокација била је правна наука, а успешно се бавио и другим областима људског знања, поготово су га интересовале историја и литература. Све довде Тркуља пише професору факултета на којем и сâм предаје панегирик.
    Проблем за Јовицу Тркуљу је настао кад је требало да оцени Слободанову политичку делатност. Наиме, за актуелног професора Правног факултета Слободан Јовановић је био неуспешан политичар, "његов излет у политику био је неславан". Нека ми професор дозволи да се с њим у овој оцени не сложим.
    Тачно је да је Слободан Јовановић невољно ушао у политику. Са разних страна су му упућиване замерке што "нема куражи да уђе у политику", него се држи по страни и "критикује људе а не каже како би требало да поступају" (Драгољуб Јовановић, који се политички веома ангажовао као вођ Земљорадничке странке). Наводно је Слободан одговорио: "Али ја то не знам! Ја сам публика, а нисам глумац. Осећам кад није добро одиграно, али не бих умео рећи како је требало".
    Може се рећи да се Слободан Јовановић политички ангажовао радом у Српском културном клубу, који је основан 5. фебруара 1937. године. Клуб је основан као ванстраначка организација за окупљање Срба целе Краљевине Југославије а у "циљу неговања српске културе у оквиру Југословенства". Слободан Јовановић је изабран за председника Клуба, али су његови стварни иницијатори и главни организатори били други људи: Драгиша Васић, Слободан Драшковић, Владимир Ћоровић, Васа Чубриловић... Нема сумње да је Клуб вршио културну мисију и залагао се за "обнову демократије и отпора наступајућем фашизму", али се није бавио дневном политиком. Тек стварањем Бановине Хрватске и приступањем Краљевине Југославије Тројном пакту, Клуб се политички ангажовао и стао на страну снага које су извршиле пуч од 27. марта 1941. године. Не видим у чему би ту могла да буде негативна улога Слободана Јовановића и зашто Тркуља то означава као "неславни излет у политику"? Слободан Јовановић се ангажовао на страни снага које су се залагале за националне вредности и одупирале фашизму.
    Кад је већ ушао у политику, Слободан Јовановић није могао да се извуче из ње. Тако је после обарања Владе кнеза Павла, која је истина невољно али фактички приступила Тројном пакту, Слободан Јовановић се нашао у сâмом центру политике, као потпредседник пучистичке Владе генерала Душана Симовића. Већ је имао 72 године, а рад на једном од највећих опуса у српској науци, свакако га је доста исцрпио. А прилике су биле такве да нико није могао да их каналише, Хитлер је једноставно прегазио Југославију. Слободан је морао по други пут у бекство, истина овога пута авионом за разлику од Албаније кад је одступао пешице. Не видим никакву мрљу у политичком понашању Слободана Јовановића.
    После Палестине, Симовићева Влада се стационирала у Лондону. Ова коалициона Влада била је у великом сукобу, нарочито у погледу кривице за слом. Још пре него што је авион са аеродрома у Никшићу полетео пут Палестине, Бановина Хрватска је прогласила независност и назвала се Независном Државом Хрватском, на челу са усташама емигрантима, који су 1934. године организовали убиство законитог краља Југославије, Александра Карађорђевића. Још се Влада у Лондону није честито сместила, а из домовине су почели да стижу извештаји о погрому Срба у Хрватској и Босни. Између генерала Симовића и мајора пучиста дошло је до оштрог сукоба, па је Симовић морао да одступи. Тако је Слободан Јовановић постао 11. јануара 1942. године председник краљевске Владе, што је било равно стављању руку у ватру. (Касније је професор рекао у иронији да је био најгори председник најгоре Владе, што Тркуља узима као аргумент његове неуспешности.)
    Да би доказао Слободанову неуспешност у политици, Јовица Тркуља се ослања на мишљење двојице судионика југословенске драме: новинара-емигранта  Десимира Тошића и политичара Милана Грола. Тошић је оценио да је "Слободан Јовановић заступао стереотипна гледишта, која су уобичајенио долазила од наших малограђанских, политиком осиромашених средина". Ово је нејасно, разумемо тек уз додадатак: "Једно тако упрошћено гледиште заступао је и у случају отпора окупатору у Југославији за време Другог светског рата". Другим речима, Слободан Јовановић је крив што је подржао Равногорски покрет Драже Михаиловића, односно Југословенску војску у отаџбини. Овим се Десимир Тошић придружио комунистичкој оптужби против професора, изреченој на Топчидерском процесу. Милан Грол, председник Демократске странке, такође емигрант, написао је да је "Слободан пример једне интелигентне и дубоко ерудицијом испуњене главе која не мери право". Грол није рекао у чему је то Слободан мерио криво? Треба знати да је Десимир Тошић преживео емиграцију, да је готово несметано издавао Нашу реч у Лондону, заступајући понекад прокомунистичке ставове, и да је Тито имао разлог што му није послао Аркана. По ослобођењу Југославије Милан Грол се вратио у земљу и ушао у прву Брозову Владу! Провео се тако да је из ње морао у затвор! Све у свему, Тркуљина оцена да је "Слободан у науци попут албатроса својим моћним крилима летео до неслућених висина, а у политици, опет попут албатроса на земљи, био је шепртља коју моћна крила саплићу". Ова парафраза чувене Бодлерове песме о песнику овде је само реторика, јер није поткрепљена аргументима.
    Да видимо које је то погрешне одлуке донео Слободан Јовановић као председник Југословенске владе у емиграцији. Прво, кад су стигле вести о катастрофи партизанско-четничког устанка у Србији и страховитој одмазди немачког окупатора (Крагијевац, Краљево...), као и о масовном погрому српског живља у Независној Држави Хрватској (Тече крвава Дрина!), Слободан је тражио да Влада легализује Михаиловићеву војску и призна је за Југословенску армију, али да Дражи саветује да се уздржи од акција против окупатора док не дође време. Вођу четничког покрета отпора је призвео у највиши чин армијског генерала и кооптирао га за војног министра у готово непостојећој Влади. Од хрватских министара у Влади је тражио да осуде злочин усташке државе, што ови нису учинили. Друго, кад је краљ Петар II Карађорђевић одлучио да се усред рата ожени, Слободан се оштро супротставио краљевој женидби. Наравно да је краљева женидба политички била контрапродуктивна и дала материјал за комунистичку пропаганду, Док народ гине, краљ се жени! Краљеву женидбу су подржали хрватски министри у Влади, они исти који су одбили да осуде усташке злочине. После тога професору није ништа друго преостало него да поднесе оставку, што је он и учинио, па је његов мандат председника трајао само годину и по дана.
    Гледано краткорочно и утилитарно, Слободан Јовановић био је поражен у политици, што је оставком признао. Гледајући дугорочно и историјски, професор је однео моралну победу, јер је предвидео след догађаја и одлучио да изађе из њих, кад већ не може на њих да утиче. Држим да Слободан Јовановић за годину и по свог излета у политику није учинио ништа ружно, нити срамно, нити штетно за српску историју. Јовица Тркуља не може ту да наведе ниједан ваљани аргумент, а контрапункт је у Јовановићевој подршци Михаиловићу. Што се мене тиче, тај чин Слободана Јовановића је дубоко моралан, што комунистичка пресуда професору јасно показује.
    Не разумем шта Тркуља хоће да каже кад тврди да "је велика срећа за српску културу што је С. Јовановић касно ушао у политику, пошто је написао двадесетак сјајних књига". Уосталом, Тркуља сам себе демантује кад каже да је Слободанов повратак у науку, по напуштању политике, био такође успешан и професор је написао још десетак великих књига.
    Исто тако мислим да случај Слободана Јовановића не може бити ваљан аргумент за Тркуљину тврдњу да је у "српској традицији дубоко укорењен остракизам интелектуалаца". (Тркуља наводи пример Вука Караџића, Стерије, Светозара Марковића, Владимира Јовановић, Драгољуба Јовановића, Михаила Ђурића...) Вероватно је Тркуља хтео да каже да су ови интелектуалци за живота били несхваћени, али то није српски спецификум. Сви они који иду испред свог времена - а у бити стваралаштва је антиципација - најчешће буду осуђени у том времену. То је судбина свих јеретика! Могли бисмо да наведемо низ обрнутих примера о значајним Србима који су били признати и у свом времену и у својој држави, од Светог Саве до Иве Андрића. Слободан Јовановић је био осуђен само од комуниста. Релативизација да је судбина великих људи да буду остраковани, на неки начин аболира комунистичку пресуду Слободану Јовановићу. Уосталом, професора су осудили комунисти и само они. На срећу, сви интелектуалци које је Тркуља поменуо данас су дубоко у српској мисли или су бар рехабилитовани, а сâм Тркуља је томе дао велики допринос, што му служи на част (видети Наше стварање, 3-4, Лесковац 2010).
    Не могу да се сложим ни са тврдњом Јовице Тркуље да "излети српских интелектуалаца у политику нису доносили ништа добро ни њима, ни њиховом народу и држави". Самоиронија Слободана Јовановића и Михиза ("Не мали допринос слуђивању српског народа дали су српски интелектуалци, а међу њима и Борислав Михајловић Михиз!") може бити плод тренутног разочарања ових делатника, али не општи став, какав намеће Тркуља. Дугачак је списак филозофа, од антике до Хавела, који су дали значајан допринос развоју човечанства, не само као ствараоци него и као државници. Два најзначајнија јужнословенска представника романтизма, Његош и Иван Мажуранић, били су државници, први још и владика. (Тркуља није навео који су интелектуалци - филозофи, писци - одиграли негативну улогу у светској историји.)
    Да закључим. Констатација Јовице Тркуље да се Слободан Јовановић није снашао у политици своди се на тврдњу  да је овај председник емигрантске Владе подржао покрет Драже Михаиловића у земљи.

12.

    Јовица Тркуља је правнички детаљно и коректно описао суђење Слободану Јовановићу, па ћу узети слободу да његов текст пренесем Читаоцу. Тркуља, као далеко већи зналац материје од мене, у понечем ме исправља.
    Слободану Јовановићу је суђено у одсуству пред Војним већем Врховног суда ФНРЈ од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Оптужено је укупно 24 лица, а првооптужени је био заробљени генерал Дража Михаиловић. Тркуља каже да су пред суд изведени људи веома различитог идејног и политичког опредељења, као и деловања за време окупације. Он види четири групе оптужених: прву групу чинили су генерал Дража Михаиловић са неколико својих команданата, другу групу министри у Влади генерала Милана Недића, трећу групу шефови и агенти Специјалне полиције, и четврту - политичари из редова емиграције на челу са Слободаном Јовановићем.
    Групу Слободана Јовановића чинили су још председници и министри емигрантских влада: Божидар Пурић, Момчило Нинчић, Милан Гавриловић, Петар Живковић и Радоје Кнежевић.
    Судско веће су сачињавали: председник пуковник Михаило - Мика Ђорђевић, и судије Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић. Тужилац је био пуковник Милош Минић, а помагао му је Милош Јовановић.
    Судски поступак је имао све одлике политичког процеса. У њему се судило "групи од 24 издајника и ратних злочинаца" (како је писала штампа). Суђење је трајало кратко, од 10. јуна 1946. године до 15. јула исте године. Суђење се одржавало у дворани Пешадијског училишта у Топчидеру, било је јавно, преношено преко радија (телевизије тад није било). Кроз дворану је продефиловало око 30.000 одабраних људи, један од њих је био будући писац Добрица Ћосић.
    За шта је оптужен Слободан Јовановић.
    - Што је у јануару 1942. године именовао оптуженог Драгољуба-Дражу Михаиловића за министра војног а у јулу исте године и за начелника штаба Врховне команде и слао му директиве да не почиње борбу против окупатора док Немачка не капитулира, односно док се јаче савезничке снаге не искрцају у Југославији, док је с друге стране одобравао, подстрекавао и политички помагао оптуженог Михаиловића у борби против ослободилачких снага у Југославији;
    - Што је унапређивао, одликовао и похваљивао четничке команданте који су се под командом оптуженог Михаиловића особито истицали у сарадњи са окупатором у борби против партизана, док је с друге стране лишио чина официре који су остали верни своме народу и сврстали се у редове ослободилачке војске и водили борбу  против окупатора, хапсио и прогонио у иностранству официре који су одобравали ослободилачку борбу и изразили жељу да се врате у отаџбину и да се боре против окупатора;
    - Што је упућивао оптуженом Михаиловићу оружје, муницију, одећу и осталу ратну спрему и веће количине новца из државне касе да их употреби за гушење народног устанка;
    - Што је расипао државни новац, организовао радио-емисије преко инистраних станица, издавао за иностранство и у земљу убацивао разне публикације, подмићивао реакционарне новине и штампу са циљем да у инистранству оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривао братоубилачку борбу и слабио снагу наших народа у борби против окупатора; иако је тачно знао да четници оптуженог Михаиловића врше покоље над народом, он се саглашавао са четничким злочинцима и сам оглашавао преко радио-емисија стављање под слово "З" држављане Југославије.
    Пресудом Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије Слободан Јовановић је оглашен кривим и осуђен на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.
    Јовица Тркуља с правом истиче да је пресуда којом је Слободан Јовановић осуђен неспојива с начелима правне државе и резултат је поступања политичког правосуђа које је постојало у време њеног доношења. У спроведеном поступку била су погажена нека од основних људских права и темељни правни принципи (право на одбрану, двостепеност поступка и др.)
    Дакле, Слободану Јовановићу је суђено искључиво из идеолошких и политичких разлога. Из тих разлога проглашен је кривим, јер је давао подршку Југословенској војсци у отаџбини и Равногорском покрету.
    Тркуља још показује како су реаговале институције система на пресуду. "Бројне културне и академске институције, укњучујући и Правни факултет и САНУ, остале су по страни. Не мали број наставника, академика и књижевника отворено или прећутно је учествовао у нападима, омаловажавању  и осуди Слободана Јовановића." А ова пресуда је означила крај слобода и демократије у комунистичкој држави. Политички, културни, јавни живот постао је отад пун судских процеса, изгона, дисквалификација, црних листа, забрана, спискова подобних и неподобних. Комунисти су укинули сваку демократију и завели диктатуру.
    Један од ретких људи који је смогао снаге да дигне свој глас против суђења српском Волтеру био је професор Правног факултета Драгољуб Јовановић, у то време потпредседник Скупштине. Следила је његова политичка осуда, избацивање с Правног факултета, монтирани судски процес и осуда на девет година строгог затвора.
    Слободан Јовановић је остао да живи у емиграцији, у Лондону. Уселио се у скромни хотел Тјудор Корт, где је остао до краја живота. Није се предао, наставио је политичку борбу. Као најугледнија личност српске и југословенске емиграције, заједно са неколико предратних политичара, основао је 1945. године Југословенски народни одбор, чија је улога била да представља слободно југословенско политичко мишљење и да се бори за успостављање модерне демократске државе у Југославији западноевропског типа. Интензивно је писао, чак и у тим позним годинама успео је да напише три значајне студије које не заостају за његовим предратним радовима ("О тоталитаризму", "Један прилог за изучавање српског националног карактера", "Записи о проблемима и људима"). Покренуо је лист Поруке у којем је критикован Титов режим. За разлику од многих интелектуалаца, Слободан је тачно оценио Титов режим, није насео пропаганди да се Тито одвојио од Стаљина. "Титоизам као нека нова идеологија не постоји. Нетачна је тврдња да је титоизам златна средина између западно-европског социјализма и руског комунизма. То је под новим именом опет комунизам. (...) Југословенски комунисти не примају од Запада ни идеје ни установе; не примају чак ни књижевне моде; једино што примају то је новац."
    Слободан Јовановић је умро 1958. године у једном лондонском санаторијуму, са 89 година живота. Опело над његовим земним остацима извршено је у српској православној цркви Свети Сава у Лондону. Сахрањен је лондонском гробљу. Поводом његове смрти одржано је низ комеморативних скупова, поготово у Српству. Само у комунистичкој Србији није било спомена на њега. Београдска Политика, у којој је он толико објављивао, донела је службену белешку од десетак редова. Наредних четрдесет година име Слободана Јовановића било је у Југославији забрањено, а његово дело гурнуто у страну.
    Над Слободановим гробом Првислав Грисигоно рекао је нешто што је било тајна. "Изгнаничког хлеба тврда кора. Много који је клонуо и вратио се под диктатуру. Нико никад није помислио да би се Слободан Јовановић склонио да оде тим путем; нико осим југословенског диктатора. Пре годину дана послат је нарочити гласник у ту сврху Слободану Јовановићу. Биће у земљи примљен часно и достојно; поништиће се двадесетогодишња робија; вратиће му се конфискована имовина. Одговор Слободана Јовановића "другу" био је: "Вратићу се са слободом!" Говорник је покојника назвао витезом слободе.

13.

    Пошто је Јовица Тркуља утврдио да је суђење Слободану Јовановићу било политичко, показао је политичку филозофију овог значајног писца. Јовановић је ту филозофију формулисао у спису "О тоталитаризму". У њој је резимирао стравична искуства фашизма, нацизма и комунизма.
    Слободан Јовановић је био присталица демократије, насупрот аутократији и тоталитаризму. Тоталитаризам Двадесетог века он означава као нови макијавелизам (написао је студију о Макијавелију), који је намењен за "употребу масама" и који се разликује од класичног макијавелизма који је намењен за "употребу уског круга одабраних политичара".
    Према Јовановићу три су битне одреднице тоталитаризма: 1. "У употреби силе и лукавства не зна за границе", 2. "На примеру тоталитаристичке диктатуре показало се колико је и у данашње време опасно спајити политичку власт са економском влашћу", и 3. "Кад је тоталитаризам објавио да су у служби његове идеологије сва средства па и сами злочини допуштени, многи криминални типови похитали су да се под њену заставу сврстају". Тако, "у редовима тоталитараца  стоје раме уз раме и заведени идеалисти, који су жудни нове вере, и окорели злочинци, који су од свег тоталитаризма разумели само његов поклич: Истребљујмо непријатеље" .
    Реч је, дакле, о поретку који тежи да одузме појединцу не само слободу већ да овлада његовим животом и интимом. То се постиже онеспособљавањем људи да мисле својом главом, а помоћу суптилних манипулација и пропаганде ("коришћењем онога што је у човеку ирационално"). Пропаганда - а са њом култура, стил, политичка естетика - јесте средство политичке владавине на које су прешле нове стратегије политичких борби. Надограђујући се на спис Слободана Јовановића, Јовица Тркуља формулише медијску индустрију која  формира јавно мњење. Резултат те актуелне индустрије је следећи: 1. "Социјализација појединца", "хипнотисање народа", фанатизам "из кога потичу како јуначки подвизи тако и зверски поступци", 2. Тријумф колективитета (групе, класе, нације, државе) над појединцем, 3. Отклањање сумње да можда интереси властодржаца нису истовремено  интереси грађана и државе, 4. Закон јачег постаје основ унутрашњег и међународног права, 5. Да грађани-појединци успоставе равнотежу између сопствене моралне савести и непринципијелне политике својих влада и вођа.
    Структуру пирадималног тоталитаризма Слободан Јовановић види овако: На челу тоталитаризма стоји властодржац који не подлеже никаквој и ничијој контроли. Он се сматра генијалним и располаже неограниченом влашћу, а његова јака влада претвара се у владу без компаса. Група која га следи  је затворена и почива на безусловној послушности према вођи и верности према осталим припадницима групе. Основна одредница тоталитаризма је борбеност, а главни кредо или си са нама или си против нас. Ко се не прикључи тоталитарцима  подвргава се прогону или истребљењу. Тај модел уклањања политичких противника постаје свепрожимајући, ломећи сваки отпор пред собом.
    Под тоталитаризмом Слободан Јовановић је подразумевао фашизам (нацизам) и комунизам. Оба ова екстремизма (десни и леви) су ретроградна и у супротности са европском мисли. "Тоталитарци и њихове неприкосновене вође потпуно су се разишли с рационалном мисли, али и с демократијом, и тако зауставили ход човечанства унапред у сваком погледу: и духовном, и моралном, и привредном." Тркуља закључује: ту леже разлози због којих је Слободан Јовановић био одлучни антифашиста и жестоки антикомуниста. Ја бих могао да додам да ту леже и разлози Јовановићеве осуде.
    Након драконске пресуде Војног суда 1946. године, Слободан Јовановић је - Тркуља каже на српску вечну срамоту - био остракизован и прокажен, а његове књиге углавном су уклоњене из јавних библиотека. Године 1947. је име Слободана Јовановића брисано са листе чланова Српске академије наука и уметности. Ниједан издавач није смео да објави ниједан редак овог "ратног злочинца" и "народног непријатеља". На катедрама Универзитета у Београду, на предметима које је он предавао, његово име се није смело ни поменути. У уџбеницима и студијама није га било ни у фус нотама. На јавним предавањима, у листовима и часописима, о њему се говорило само са омаловажавањем и оспоравањем. Комунисти су га критиковали као буржоаског писца, но то је било добро јер су га тако бар спомињали.
    Слободан Јовановић је у емиграцији стоички и гордо подносио своју судбину. У једном писму Милошу Црњанском, који је такође био у емиграцији у Лондону, исповедио се: "Езоп прича о једном магарцу на кога су наваљивали товаре, све докле се најзад није скљокао и липсао. Онда су му кожу употребили за бубањ - и он је после смрти добијао маљем још више удараца него за живота. То ће, чини ми се, бити и моја судбина".
    Сви покушаји да се Слободан Јовановић врати у српску културу завршавани су забраном. Тако је 1971. године целокупно друго издање "Портрета из историје и књижевности" Слободана Јовановића било уништено. Београдска Просвета је намеравала 1981. године да обнови Слободанова Изабрана дела, али је у томе спречио Градски комитет СК Београда: "Ради се о књигама председника бивше емигрантске Владе и ратног злочинца." Године 1989. растурен је у Књижевним новинама, по налогу комунистичке власти, већ припремљен слог за штампу.
    Овде ћемо привремено да зауставимо причу о Слободану Јовановићу. У времену комунистичке диктатуре видимо Слободана Јовановића као осуђеника, ратног злочинца, забрањеног писца. Са Јовицом Тркуљом сам се сложио да је пресуда Слободану Јовановићу била неправна и политичка, али се нисам сложио да је он био погрешан политичар. Све три кључне одлуке због којих је његов кабинет пао историјски су исправне: Хрватска држава је вршила геноцид над Србима и Југословенска краљевска влада морала је то да осуди; Дража Михаиловић је био вођа српског покрета отпора и сасвим је било исправно да од Владе буде подржан; краљева женидба је нанела велику политичку штету српској ствари.

14.

    Да се вратимо Дражи Михаиловићу зарад кога пишемо овај текст. Ако је Слободан Јовановић од комуниста био  забрањен човек и писац, Дража Михаиловић је од њих третиран као Ђаво, Сатана, Луцифер, Јуда. Највеће увреде и псовке које је поседовао овај револуционарни покрет уперио је против генерала Михаиловића. Навешћу овде једну карикатуру коју је нацртао Милорад Добрић у Јежу. Кад је у Југославију увезена са Запада голотиња, па су киосци били преплављени колим женскама, два партизанска старца, мапетшоувца, посматрају то пред једним киоском. У вид им улази женска вуна међу ногама, они то виде као четничку браду. "Докле ће, бре, ови", каже један од њих, "да цртају Дражу Михаиловића!" (Ова карикатура може да има двојако значење, а ја не знам шта је карикатуриста хтео да каже. Иначе, то је једна од три најбоље карикатуре које сам запамтио, а карикатуру волим. Друга је кад маршал Тито у Пизи стоји пред кривом кулом и каже: "Ово треба чим прије исправити". И трећа, Карл Маркс пише "Капитал" а изнад главе држи Стаљинову слику.)
    Ред је да Читаоца најпре упознам са биографијом најозлоглашенијег Србина, да би сам просудио какво је зло изнедрио његов народ. (Користио сам књигу Милана Весовића, Косте Николића и Бојана Димитријевића, "Рат и мир ђенерала".)
    Кратка биографија Драже Михаиловића каже да се он родио априла 1893. у Ивањици, где му је отац Мијаило Мијаиловић био срески писар. Мијаило је дошао у Ивањицу из Пожаревца, где је био управник поште. Мијаиловићи су по старини били из околине Пожаревца. Драгољуб је био једино мушко дете у породици. Имао је само две године кад му је умро отац, а седам кад му је умрла мајка. Дража је са сестрама Милицом и Јелицом остао сироче. На срећу, имао је ко да их збрине, децу су преузели стричеви који су се настанили у Београду. Дражини стричеви су били официри. Децу је однеговала баба Станица. Милица је умрла млада, а Јелица је завршила архитектуру и била једна од првих српских жена архитеката.
    Дража (у породици су га искључиво тако звали) завршио је основну школу у Београду, и у јесен 1904. године уписао гимназију. Вероватно импресиониран војничком службом својих стричева старатеља, по завршетку шестог разреда гимназије пријавио се за Војну академију. То је било време великог српског националног и државног успона, па је војнички позив код младих био изузетно популаран. Војна академија је имала два ранга, Нижу и Вишу школу. Дража Михаиловић је примљен 1910. године у Нижу школу Војне академије. Али већ 1912. године 43. класа Академије је ступила у рат, "највеличанственију школу живота". Дража је у чину питомца-поднаредника учествовао у оба Балканска рата, да би по склапању мира у Букурешту био послан у Македонију у чину потпоручника да гуше Арнаутску буну. По угушењу буне вратио се у Београд да настави школовање, али је поново био принуђен да га прекине у јулу 1914. године кад је Аустро-Угарска напала Србију.
    У свом четвртом рату потпоручник Михаиловић борио се у биткама на Церу, на Дрини, на Колубари. Иако је показао личну храброст у тим борбама (поготово приликом ослобађања Ваљева), вероватно због каквог дисциплинског прекршаја, потпоручник Михаиловић је био кажњен од старне команданта пука, потоњег генерала Јосифа Костића (познатог белорукца) и није са класом произведен у чин поручника. Била је то прва од три Дражине казне у војсци Краљевине. (Историја каже да се Дража Михаиловић на овим теренима борио против такође каплара у Поћорековој армији, Хрвата Јосипа Броза, будућег свог убице.)
    Дража је са Српском војском прошао албанску голготу и организовао се фебруара 1916. године за борбу против Бугара у оквиру Вардарске дивизије. Михаиловић је учествовао у боју на Горничеву испод Кајмакчалана, где је био тешко рањен. После неколико месеци опоравка, иако оцењен као неспособан за прву борбену линију, потпоручник Михаиловић се прикључио својој дивизији, где је командовао једним митраљеским одељењем. Године 1917. био је у првим борбеним редовима на Солунском фронту. Те године је добио енглески Војни крст, као једини у целој дивизији, а нешто касније Орден белог орла. Када су на Солунски фронт пристигли српски добровољци из целог света, Михаиловићев пук је преформиран и Први југословенски пешадијски пук а Вардарска дивизија је постала Југословенска дивизија. "Ово је учињено као израз праве потребе и пажње према нашој браћи ван Краљевине и према идеји Југословенства која нам је свима на срцу."
    На дан пробоја Солунског фронта 1. септембра 1918. године Дража Михаиловић је унапређен у чин поручника и са својим митраљеским одељењем учествовао је у гоњењу Бугара све до њихове границе. Али капитулацијом Бугарске рат за Михаиловића није био завршен, следећу годину је провео у немирној Метохији, смирујући арнаутске банде које нису признавале нову државу. Тек крајем зиме 1919. године Михаиловићев пук се повукао из Метохије и стационирао у Скопљу, у касарни Краљ Петар Први. Командант пука је предложио Дражу Михаиловића, као најбољег официра у пуку, за службу у Краљевој гарди, па се поручник тек у јесен 1919. године поново нашао у свом Београду.
    Но није се Дража дуго задржао у Гарди. Већ на дочеку нове 1920. године учествовао је са својим најбољим другом  Стеваном Бохуницким у пијанки у једној београдској кафани. Том приликом је Дража говорио у корист Октобарске револуције, што се онда сматрало јереси. Већ сутрадан је кренула хајка за смењивање поручника Михаиловића из Гарде, јер је млада нестабилна држава зазирала од руског бољшевизма, плашећи се да би могао и њој да се деси. Већ тад је Дражу био глас за извесно "опозиционарство", неки кругови су га доводили у везу са Солунским процесом Црној руки. Ове сумње нису биле без основа, мада Михаиловић ништа није чинио да би се приближио тој тајној организацији. Али његове симпатије су биле на страни Аписа, што ће он рећи на суђењу 1946. године: "Сматрао сам да је Солунски процес заснован на потпуно лажним оценама."
    Ипак, поручник Дража Михаиловић се некако извукао, после разрешења службе у Краљевој гарди враћен је у Скопље, одакле је и дошао. Пошто се примирио, ушао је у редован процес унапређења. Из Скопља је конкурисао за Вишу школу Војне академије, у којој је примљен у чину капетана. У двогодишњој школи се одликовао, завршио је као шести у класи, а 1925. године пришио је мајорску звездицу.
    Мајор Михаиловић имао је срећу да западне за око тада најмоћнијем војнику у Србији, генералу Петру Живковићу, главном човеку на процесу против Аписа. Овај завереник из 1903. године постављен је за команданта Краљеве гарде (касније ће бити председник Владе у време Шестојануарске диктатуре) и одабрао је мајора Михаиловића за поновну службу у овој елитној јединици. Дража Михаиловић је од 1927. до 1935. године био на дужности у Краљевој гарди, што сведочи о његовој савесној служби.
    Ипак, мајор Михаиловић није могао да буде стандардни војник који само извршава наређења. Кад год је могао испољавао је извесно "опозиционарство" и показивао склоност ка самосталности и иницијативи у раду. Ваљда је то био разлог што је 1930. године упућен у Француску на шестомесечно изучавање језика и упознавање са француском војском. Изгледа да се тад срео са француским официром Шарлом Де Голом, који ће коју годину касније ступити на светску сцену као вођа отпора фашизму. Свакако да је личност Де Гола и његово покретање отпора утицало да Дража Михаиловић донесе сличну одлуку. По повратку из Француске, где се упознао са квалитетом француске војске, потпуковник Дража Михаиловић је на једном скупу свих начелника генералштабова 1931. године изјавио да је "југословенско наоружање старомодно, да је мобилизација немогућа, да су војне школе заостале, да хрчемо на ловорикама из прошлих ратова, и да у обуку трупа морају да се уведу нове методе".
    Године 1935, по престанку службе у Гарди, Дража Михаиловић је послат у Бугарску за војног аташеа при југословенском посланству. Отад почиње његова, условно речено, дипломатска каријера.  Поред редовних послова, пуковник Михаиловић је пратио рад ВМРО, непријатељске организације према Краљевини Југославији (припадник ВМРО Владимир Георгијевски био је непосредни атентатор на краља Александра Карађорђевића 10. октобра 1934. године). Успоставио је низ контаката са политичким и војним круговима Бугарске који су били наклоњени према Југославији. Успоставио је везу са Звенерима и другим противницима краља Бориса. Радио је у корист Француске а против Немачке, ишао у совјетско посланство. Оваква делатност војног аташеа  није се свидела председнику Владе Милану Стојадиновићу, који је био пронемачки оријентисан, вероваатно више из економских разлога. Пуквоник Михаиловић је из Софије био премештен у Праг маја 1936. године, где је наставио да води антигерманску политику, што је била политика Чехословачке. Изгледа да је доста наивно веровао, као славенофил, у Совјетски Савез, не слутећи да ће пред избијање Другог светског рата Хитлер и Стаљин да пактирају.
    По повратку у Краљевину, у мају 1937. године, пуковник Дража Михаиловић је постављен за начелника штаба Дравске дивизијске области у Словенији. Док је боравио у Цељу, на југословенску границу стигао је нови сусед, немачки Трећи рајх, пошто је Хитлер извршио припајање Аустрије Немачкој (аншлус).
    Два дана пред избијање Другог светског рата, пуковник Дража Михаиловић је враћен из Словеније и постављен за наставника у Војној академији. Чим је дошао у Београд, написао је свој чувени реферат Министарству војске и морнарице. У реферату је указао на све јачи утицај Берлина и Рима на Хрвате и Словенце, што је угрожавало одбрану земље. Тражио је хитну реорганизацију војске, у првом реду територијалну обавезу службе, тако да Срби бране своје земље, а Хрвати и Словенци своје. Предлагао је да се војска обучи за четничко герилско ратовање у случају инвазије на земљу. Војни министар генерал Милан Недић казнио га је због овог реферата са 30 дана затвора, јер је навоно хтео "да наведе Врховну војну управу  на погрешна решења".
    Пад Француске, маја 1940. године, дубоко је потресао пуковника Дражу Михаиловића. Као и многи у Југославији, Дража није могао да се помири с чињеницом да је Француска тако брзо поражена. Током лета 1940. године Михаиловић се повезао са официрским круговима који су око генерала Боре Мирковића припремали пуч. Повезивао се и са Западним амбасадама, па је октобра у Британском посланству одржао говор против Немачке. То, наравно, није промакло Немачком посланству, па је немачки посланик Фон Херен упутио протест министру спољних послова Цинцар-Марковићу "због говора једног југословенског званичника у униформи". Да би умирио Немце, министар војни генерал Милан Недић је још једном казнио пуковника Драгољуба Михаиловића са 30 дана затвора и преместио га на дужност у Мостар. Тамо га је затекла вест о удару од 27. марта 1941. године, у којем он није непосредно учествовао али га је припремао и подржавао.

15.

    Пуковник Дража Михаиловић је у Априлски рат ушао као начелник оперативног одељења Друге армије. Ова армија је покушала да пружи отпор окупатору на теренима Босне, али се као и читава југословенска војска распала по националним шавовима. Усташе су отказале послушност, а ни комунисти нису били борбени. Капитулација Југословенске војске била је неминовна и потписана је 17. априла 1941. у Београду.
    Пукоивник Михаиловић је сазнао да ће војска да капитулира 15. априла и донео је одлуку да не призна капитулацију. Као и његов француски пандан Шарл Де Гол, Дража Михаиловић је отказао послушност врховној команди и одлучио да се не преда немачком окупатору. Са двадесетак официра и војника и заставом 41. пешадијског пука, одлучио је да се пребаци у Србију и пободе устанички барјак. Уз људство код Савезника на Блиском истоку (генерал Бора Мирковић), ово је била једина слободна Југословенска војска.
    Група којом је командовао пуковник Дража Михаиловић стигла је 11. маја на Равну гору, висораван на 610 метара надморске висине, у подножју планине Сувобор, где је војвода Живојин Мишић, у чијој се војсци борио поручник Михаиловић, извојевала славну победу над аутро-угарским завојевачем. Пуковник је овај терен добро познавао и сматрао га је идеалним за покретање отпора. Већ сутрадан (12. маја) почео је припреме за подизање устанка, основао први штаб, упутио курире да позову официре који су избегли заробљавање да им се придруже. Пуковник се одлучио за четничко ратовање, што је у српском језику био синоним за герилу. Име четник било је у српској традицији и означавало је националног борца у српским крајевима под турском управом.
    У Јужној Србији, нешто пре Драже, устанак је покушао да организује и војвода Коста Пећанац, шеф Четничке организације и прослављени устаник Топличког устанка. Око два месеца после Драже, у Западној Србији појавили су се партизани, које су предводили комунисти, припадници илегалне Комунистичке партије, на чијем је челу стајао човек са псеудонимом Тито. Тако је у лето 1941. године Србија имала три покрета отпора, којима је била заједничка тежња да се пружи отпор окупатору, али који су се у свему разликовали. Партизански покрет је био екстремистички, револуционаран, и циљ му је био обарање монархије и успостављање совјетске републике. Пећанчев покрет, који је једини имао легитимитет, био је традиционалистички, монархистички, и циљ му је био спречавање комунистичке револуције. Као и 1917. године, стари војвода  Коста Пећанац се колебао у погледу устанка и пристао је на нагодбу са Немцима о легализацији својих јединица. Пећанцу су пришли углавном солунци, прослављени ратници борби за ослобођење и уједињење, док су комунисти имали своје чланство највише међу омладином и радницима. Равногорски покрет је покушао да се позиционира негде на средини, да окупи пре свега српске сељаке чија су деца били краљеви официри. Не мали број официра Југословенске краљевске војске успео ја да избегне заробљавање. Ови људи су се крили углавном по селима или њиховој близини. Пуковник Михаиловић је углавном могао да рачуна на њих.
    Тако је изгледало устаничко лето 1941. године. Немци су протутњали кроз Југославију, образовали независну Хрватску државу, а у Србији оставили стару жандармеријску управу. Њихове снаге су биле слабе, војску су чинили углавном трећепозивци. Комунисти су 4. јула донели одлуку о подизању народног устанка којим ће они да руководе и да на тај начин из предратне илегале освоје по завршетку рата власт, у складу са Марксовом теоријом и Лењиновом праксом о насилном освајању власти уз помоћ оружја. Али они нису изводили неке веће акције против окупатора, лето им је прошло у нападима на жандармеријске станице и уништавању општинске архиве. На тај начин су хтели да покажу народу да кад они дођу на власт све ће бити друкчије, неће да се плаћа порез итд. Углавном су се старционирали у Западној Србији где се већ налазио пуковник Дража Михаиловић са својим још увек неформираним Равногорским покретом.
    У Јужној Србији је ситуација била нешто другачија. Војвода Коста Пећанац је успео да формира четничке јединице, које од солунских бораца које од избеглица из Хрватске, односно Босне. Дубоко одан монархији и старом режиму, Пећанац је покушао да спречи деловање комуниста и да не понови своју грешку из 1917. године кад је одобрио преурањени и неприпремљени устанак црнорукца Косте Војиновића.  До сукоба ове две формације дошло је у Топлици 16. септембра 1941. године и то је био почетак грађанског рата. Пошто је претрпео пораз,  војвода Пећанац је, попут генерала Милана Недића, пактирао са Немцима и то је био крај његовог покрета отпора.
    Остали су на сцени у Западној Србији партизани и Михаиловићеви четници. Положај Михаиловића није био нимало лак. Док су партизани имали прекаљену у илегали и затворима Комунистичку партију, са легитимитетом Комунистичке интернационале (Коминтерне), са чврстим вођством, дотле је пуковник Михаиловић стварао организацију из пепела. Војска је била капитулирала, а краљ и Влада избегли из земље. Народ се у погледу ових организација колебао, ближи су му били комунисти који су обећавали револуцију. Осим тога, народ је сву кривицу за распад Југославије пребацао на војску која се, за разлику од оне из 1914, није супротставила окупатору.
    Пуковник Дража Михаиловић је морао да ради на два фронта: на војном и политичком. Од одметничких официра, који су као сељачки синови уживали углед бар међу сељацима, некако је створио четничке војне формације. Војници су кривили за распад Југославије политичаре, па Дража није хтео да их позове представник предратних партија у своје редове. Покушао је да оформи политичко крило Покрета од оних људи који су му се придружили на Равној гори. Двојица београдских адвоката, који су радили у истој канцеларији, потпредседници Српског културног клуба, Драгиша Васић и Младен Жујовић, направили су план за формирање Централног националног комитета, састављеног углавном од присталица пуча од 27. марта, политичко тело које би имало саветодавни карактер, са оперативним Извршним одбором од три члана, у који су ушли Драгиша Васић, Младен Жујовић и Стеван Мољевић, пребег из Бања Луке. Четнички Централни комитет се није ни састао, а Извршни одбор није могао да парира комунистичком Политбироу.
    Пошто су комунисти донели одлуку о устанку и формирали партизанске јединице на терену, највише у Ваљевском крају, настојали су да у свој план увуку устаничког пуковника. До контакта два покрета отпора дошло је већ у јулу 1941. године, али је Дража одбио план комуниста о устанку, указујући да још нису створени услови за његов успешан исход. Али комунисти нису одустали од свог плана, убеђени да ће рат кратко да траји и да ће свемоћна Црвена армија брзо да потуче Немце на источном фронту.
    Без обзира на послератну комунистичку пропаганду, прави устанак српског народа почео је 31. августа 1941. године, кад је Јадарски четнички одред, у саставу Михаиловићеве војске, под командом потпуковника Веселина Мисите, напао и  ослободио Лозницу, не чекајући договор са комунистима. У нападу је погинуо и  сâм његов командант потпуковник Мисита. Тако је Лозница била први ослобођени град у окупираној Европи, а немачки гарнизон први који се предао. Српска држава би морала тај датум да слави као почетак народног устанка 1941, а не братоубилачки терористички акт у Белој Цркви 7. јула.
    Четничком препаду на Лозницу претходио је споразума између немачког команданта Србије Харолда Турнера и генерала Милана Недића о формирању Владе националног спаса. Генерал Недић се дуго колебао да се прими тог посла, али кад му је Турнер предочио план за уништење Србије, као 1915. године, пристао је да спасава што се још могло спасти. Одмах по образовању Владе 29. августа 1941. године (Миситин напад на Лозницу био је одговор на ово), Недић је позвао Михаиловића, за кога се већ прочуло да је дигао Трећи српски устанак, у Београд на договор. Пуковник Дража није отишао генералу Недићу, који га је умало рашчинио пред рат (Дражу је спасило то што је министар одбране био смењен, јер је реалистички иступио да Југославија нема шансе да се одупре силама Осовине), него је посао мајора Александра Мишића и потпуковника Драгослава Павловића на разговор са новим председником Српске владе. Недић је упознао Дражине изасланике да су Немци намеравали да поделе Србију између суседа и да је то пресудно утицало да се он прихвати власти. Предложио је да пуковник Дража Михаиловић одустане од устанка у Србији и да се са својим људима пребаци преко Дрине у Босну и организује борбу против усташког терора и тако пружи заштиту српском живљу. За то време би Недић са својим трупама (Српска државна стража, Љотићеви Добровољци) очистио Србију од комунизма, од кога Србима прети највећа опасност, како у садашњости тако и у будућности, јер се они не боре за слободу Југославије него за "њено потпадање под Совјете". Пуковник Дража Михаиловић, вођа четничке гериле, није одговорио на Недићеве предлоге, па се сматрало да их је одбио.
    Подвиг Веселина Мисите у Лозници и Крупњу учинио је да се устанак разбукти као пожар. Четничко-партизански јуриш ширио се великом брзином: Немци су убрзо били протерани из Лајковца, Боговађе, Мионице, Ариља. Релативно слабе немачке снаге нису успеле да се одупру устаницима па су из тактичких разлога напустиле низ места у Западној Србији, између осталих и Ужице, које ће ускоро постати српска Москва. У небрањено Ужице најпре су ушли Пећанчеви четници (Божа Ћосовић - војвода Јаворац), али су их партизани истиснули.
    Пошто се створила слободна територија у Западној Србији, генерални секретар КПЈ, човек који се представљао под псеудонимом Тито, одлучио је 16. септембра 1941. године да легално, са дозволом окупаторских власти, возом, са легитимацијом коју му је издао Пећанчев војвода Милутиновић на име инжењер Валтер, са секретарицом и два телохранитеља, напусти Београд и прикључи се партизанској војсци чији је командант, којом је заповедао Сретен Жујовић Црни, у селу Робају код Ваљева. (Шта је генерални секретар КПЈ радио у Београду од 27. марта до 16. септембра крије се у тајним архивима који су недоступни истраживачима. Од неких историчара се чује да је имао улогу двоструког агента, Коминтерне и Гестапоа, и да ју је искористио да се обрачуна са неким ривалима у комунистичком покрету, какав је био Стаљинов агент Мустафа Голубић Мујка, иначе Стаљинов агент.) Чим је преузео врховну команду над партизанима, тај Тито, чије порекло нису знали чак ни његови најближи сарадници, сусрео се већ 19. септембра са пуковником Дражом Михаиловићем. Овај састанак је одржан у селу Струганику, у породичној кући војводе Живојина Мишића, под чијом командом је Дража 27 година раније тукао аустроугарског освајача на Сувобору. Са Дражине стране састанку су присуствовали мајор Александар Мишић, војводин син и Дражин заменик, писац Драгиша Васић који је дошао на Равну гору, потпуковник Драгослав Павловић; са Титове стране ту су били Милош Минић, и још два партизана, сви под псеудонимима. (Милош Минић ће постати Дражин тужилац на Топчидерском процесу, генерал га је на суђењу препознао). Писци биографије "Ђенерал Михаиловић", историчари Коста Николић и Бојан Димитријевић кажу да су упарво тога дана Немци направили план за сламање устанка и донели чувену наредбу о одмазди, сто Срба за једног убијеног Немца, односно педесет за рањеног. Поставља се питање зашто генерални секретар КПЈ није био у устанку од првог дана (7. јула)? "Да ли су у праву они који тврде да излазак вође југословенских комуниста на терен има аналогију са пребацивањем Лењина немачким оклопним возом, са парама, 1917. године у Русију?"
    Сâм састанак није дао неки резултат, обе стране су остале при својим захтевима. Вођа комуниста Тито, о коме Дража није имао појма ко би могао да буде (Драгиша Васић је знао однегде да му је једно од конспиративних имена било Валтер), тражио је да Дража као војник постане начелник партизанског штаба, али да покретом руководи он, Тито. Дража је имао обрнут захтев, да се партизански одреди ставе под његову команду будући да он има легимитет пуковника Југословенске војске. Тито је тражио да се борба против Немаца настави фронтално и да се ствара слободна територија, док је Дража захтевао само герилске акције. "Подвојеност преговарача постојала је и у домену челних личности. Пуковник Дража Михаиловић је обичном појавом био уткан у структуру своје сељачке и официрске војске, без превисоког педигреа. На комунистичкој страни, личност "Тита" је у својој појави спајала неколико снажних митова: гласине о његовом руском пореклу, конспиративно име, неуобичајени изглед и понашање, дистанца од сарадника" (Коста Николић, Бојан Димитријевић). Састанак је донекле спасио Драгиша Васић, за кога неки мисле да је имао специјалне везе са Совјетима. Тако је договорено да се заједничка борба настави тамо где је могућа, народ нека се слободно опредељује у коју ће формацију ступати, ратни плен (оружје) ће се равноправно делити. Писци Дражине биографије кажу да је пуковник у Струганику направио једсну грешку: пред непознатим човеком, национално неидентификованим саговорник, мислећи да је он Рус, не знајући да је Хрват, изразио је своју огорченост хрватским покољем Срба у Хрватској.
    Договор два покрета отпора у Струганику је ипак дао неки резултат: партизани су ушли у Ужице, четници и партизани су приморали Немце да се извуку из Чачка, заједнички су напали Краљево и Ваљево. Таковски четнички одред, под командом Хрвата, капетана Звонимира Вучковића, у садејству са партизанима, напао је и заробио немачки гарнизон у Горњем Милановцу, и то у време кад Хитлерова војска напредује у Русији, а генерал Ромел, пустињска лисица, протерује Британце из Либије. Почетком октобра створена је велика слободна територија у Западној Србији, са партизанском престоницом у Ужицу, а четничком у Пожеги. Партизани су своју престоницу, у коју је допутовао цео Политбиро, на челу са Титом, назвали  Ужичком републиком и прогласили је совјетском републиком. Тако су 6. новембра 1941. године прославили Октобарску револуцију, а Тито је на Житној пијаци примио рапорт од команданта места, глумећи Стаљина на Црвеном тргу. И одмах су почели да суде и стрељају, најпознатија су два таква убиства, сликара Михаила Миловановића из Рибашевине и комунисте, Горкићевог секретара из Париза, Живојина Павловића из Мушвета. За то време су четници у Пожеги славили Бога и Краља. Емигрант Сергије Живановић је написао да су се "обе групе бациле на трчање од села до села, држање говора, уписивање људства у спискове и издавање легитимација".
    Док су се ослободиоци Западне Србије уљуљкивали и уживали у свом делу, Немци су направили план за сламање устанка. Командант Југоистока фелдмаршал Лист затражио је и добио појачање из окупиране Европе и поставио генерала Франца Бемеа за команданта угушења устанка. Поред тога, Немци су од руских емиграната формирали Руски заштитни корпус (белогардејци), који је преузео чување рудника и на тај начин ослободио немачке снаге за напад. Казненој експедицији Беме је придружио и Српску добровољачку стражу, војску коју је формирао генерал Недић у одбрану своје власти. Све у свему, Дража је био у праву кад је рекао Титу у Струганику да не треба стварати никакве слободне територије, јер их после треба бранити.
    Док су Немци надирали кроз Шумадију, партизани и четници су се свађали. Тито је одбио да испоручи Дражи оружје које је запленио у фабрици у Ужицу. Опсада Ваљева и Краљева је пукла. Почињу међусобна убијања: партизани из заседе убијају капетана Јована Дерока на Краљеву, а четници из воза скидају Милана Благојевића и такође га ликвидирају. Почиње страшан српско-српски грађански рат, проузрокован идеологијом.
    У надирању, Немци врше бруталне одмазде над цивилним становништвом, по тзв. Кајтеловој доктрини 100 Срба за једног убијеног Немца, односно 50 за рањеног. Нарочито су страдали Крагујевац и Краљево. У Крагујевцу је стрељано 2300 талаца (по немачким изворима, после рата је рабљена цифра од 7000), у Краљеву најмање 1750.
    Због свих ових догађаја, Михаиловић је схватио да је начинио фаталну грешку што је прихватио Титов радикални курс. Стога је после саветовања четничких команданата у Брајићима 20. и 21. октобра послао капетана Милорада Митића Титу у Ужице и затражио нови састанак. До тог састанка је дошло у Брајићима 26. октобра у кући сеоског учитеља (по некима у кафани Сувобор), али на њему ништа није решено: обе стране су остале ушанчене при својим ранијим условима. Тито је тражио да се борба настави без обзира на жртве, а Дража да се пређе на герилско ратовање. Разуме се да је коначни разлаз био неминован, тим пре што је устанак био пред колапсом.
    Интересантно је да су на састанку у Брајићима постављена нека политичка питања, као што су однос према Недићевој држави и послератно уређење Југославије. Дража и Драгиша Васић су тражили да се поштује предратна администрација и оживе закони Краљевине и да се пређе на герилске акције. Тито и Милош Минић су били за то да се води беспоштедна борба против Недића (пошто су је у Белој Цркви озаконили), а да се Краљевина прогласи неважећом. Док се четничка страна изјаснила за монархију, пертизанска је била за републику. Пошто је грађански рат већ био почео, Тито је тражио од Драже да се одрекне неких својих радикалних команданата, као што су били капетан Вучко Игњатовић и наредник Филип Ајдачић, што је одбијено. Договорено је примирје, али обе стране су знале да се неће поштовати.
    Парадигматично је понашање Тита у Брајићима. Партизански командант је са пратњом преноћио у кући сеоског учитеља и 27. октобра кренуо преко Пожеге за Ужице. О томе се касније сећао: "Ујутро кад смо устали дали су нам доста добар доручак. Дража нас је представио оним својим цивилима који су ту били као власт. Ту је био Драгиша Васић. На растанку се ја с Дражом изљубим. "Ми смо добри пријатељи", каже ми он. "Ја сам одмах видео да ми можемо с вама". Како да нисмо. Не бих ја дошао к вама да немам пуно повјерење у вас. Тако ми сипамо комплименте један другоме". Тито је још написао да га је отпратио Драгиша Васић и да му је рекао да он контролише Дражу, ако нешто забрља прећи  ће код Тита. (Ово није проверено.)
    Док је Драгиша Васић пратио Тита из Брајића, Дражи је телефонирао капетан Вучко Игњатовић, онај исти што су му комунисти радили о глави. Рекао је да је на десној обали Скрапежа поставио митраљеску и бомбашку заседу да се партизански вођа убије. Тражио је одобрење од свог врховног команданта да изврши атентат. Дража је Вучкову намеру спречио и наредио да се Тито пусти да мирно прође кроз Пожегу, позивајући се при том на своју официрску част. (Тито му се пет година касније реванширао наредивши да се заробљени командант четничког покрета убије!)
    Још се није био осушио додир Дражине браде на глатко избријаном и напарфемисаном  Титовом лицу, а Главни штаб партизанских одреда Србије издао је проглас 6. новембра, летак који је излепљен на свим бандерама, трафостаницама, зидовима кућа, против Михаиловића, у којем се каже да је "официрска група са Равне горе коначнло постала оружје заклетог непријатеља свих Срба: Хитлера". Оптужбе на рачун Михаиловића су тешке: он је отпочео братоубилачки рат по налогу Немаца, склопио споразума са највећим издајницима српства - Недићем и Љотићем. "Огавни официрски олош са Равне горе покушава да лажима и клеветама против партизана заслепи један део поштених српских сељака и четника, да би ови крварили за рачун тих злочинаца." У летку се даље истиче да "велика већина народа јасно увиђа ко су издајничка господа са Равне горе и окреће им леђа", изјављујући да ће се и даље, раме уз раме са партизанима, борити против окупатора. Овај партизански летак постаће комунистичка догма која важи до данашњих дана, о чему ћу касније.
    Наоружани из фабрике у Ужицу, радикалнији у сваком погледу, партизани постижу предност над четницима: из комунистичке престонице Ужица угрожавају четничку престоницу у Пожеги. Пуковник Дража Михаиловић покушава да заустави пламен грађанског рата, овлашћује потпуковника Драгослава Павловића да упути Титу писмо у којем се тражи поштовање договора у Струганику и партизанско повлачење из Пожеге. Тито одбија да одговори на писмо и да врати Пожегу.
    Више од тога, партизани 10. новембра крећу директно на Равну гору, да се засвагда обрачунају са ривалским ослободилачким покретом. Дража Михаиловић је у тешком положају, без оружја и муниције, готово опкољен; делом уништава а делом закопава најповерљивију архиву, спреман да напусти терен. У таквој ситуацији, поручник Никола Калабић, геометар из Ваљева, предлаже да се од његовог оца Милана, пензионисаног жандармеријског мајора, реактивираног за Недићевог команданта Љига, затражи помоћ. Старији Калабић је омогућио да се четницима дотури осам камиона оружја и муниције, па су поручник Никола Калабић и капетан Вучко Игњатовић успели да пробију партизански обруч код Белановице. (Кад су Немци открили овај акт мајора Милана Калабића, стрељали су га.)
    Напад партизана на Равну гору отворио је пуковнику Дражи Михаиловићу очи. Схватио је да од заједничке борбе нема ништа, да два покрета отпора не могу ни физички ни идеолошки да сарађују, да је грађански рат неминован. У таквим околностима се он састао са једним нижим немачким командантом у Дивцима 11. новембра да преговра о примирју. (Овај састанак је у потпуности пропао, али као представља важну тачку Минићеве оптужнице против Драже, о њему ћу у посебном поглављу.)
    Москва је одмах знала за Титову комунистичку револуцију у Србији, а Лондону је требало времена да чује да се извесни пуковник Дража Михаиловић одметнуо у српске слободне планине и ради на организацији отпора окупатору. У другој половини и Москва и Лондон стоје очајно: Хитлер опседа Лењинград и Москву, непрекидно засипа тепихом бомби Лондон, чини се да је победа Сила осовине извесна. У таквим околностима сваки покрет отпора у окупираној Европи је драгоцен и Савезници га подржавају. Без обзира на предратно ривалство, између Москве и Лондона постоји сагласност да се између партизана и четника обустави непријатељство. Председник југословенске емигрантске Владе генерал Душан Симовић је 15. новембра преко Радио Лондона затражио да се покрети уједине под командом пуковника Драже Михаиловића. То је било прво неформално признање пуковника Михаиловића за вођу народног покрета отпора. По наредби Стаљина Тито је 17. новембра послао Дражи писмо у којем је предложио примирје. Иначе, у почетку устанка Стаљин је озбиљно сумњао у Тита, јер је добијао извештаје да је "Тито окружен јаким троцкистичким тенденцијама", па је био склон да подржи Михаиловића. Наводно је до састанка у Струганику дошло на иницијативу Москве?
    Колико сутрадан је у ослобођеном Чачку дошло до дијалога, четничку страну су засатупали мајори Мирко Лалатовић и Радослав Ђурић, а партизанску Александар Ранковић, Петар Стамболић и Иво Лола Рибар. До споразума није дошло. Исте делегације су се састале поново у Чачку 20. новембра (присуствовао је и шеф британске војне мисије Двејн Хадсон) и тад је поново закључено примирје како би се зауставила "братоубилачка борба и прекинуло проливање братске крви". Делегације су постигле споразум, али се споразум на терену није поштовао.
    За то време је генерал Беме, на челу немачке казнене експедиције, наоружане тенковима, топовима, уз авионску подршку, сламао устанак и пустошио Западну Србију. Кад је Тито схватио да од совјетске Ужичке републике неће бити ништа, панично је телефонирао Дражи 28. новембра, два дана пред напуштање Ужица, да му прискочи у помоћ, али му је овај одговорио да не располаже снагама за фронталну борбу. Био је то последњи контакт између Тита и Драже и крај сваке сарадње два покрета отпора. У наредне четири године партизани и четници ће бити смртни непријатељи и радиће на међусобном уништењу.

16.

    Да се вратимо Слободану Јовановићу и Тркуљиној борби за његову рехабилитацију. Јовица Тркуља је с правом констатовао да је након драконске пресуде Војног суда у Београду 1946. године Слободан Јовановић био строго забрањен, "остракован и прокажен", практично удаљен из српске историје. Тркуља каже да је тај чин био национална српска срамота.
    Како велики људи живе у другима и како се велико дело не може избрисати, Слободан Јовановић је наставио да траје у српској мисли, упркос забрани комунистичке власти. После више покушаја и на притисак стручне јавности, године 1990. штампана су Слободанова Сабрана дела (репринт издања Геце Кона из 1920.), у издању Српске књижевне задруге, Југославија публикома и БИГЗ-а. Пре тога су се у комунистичком свету десиле тектонске промене, срушен је Берлински зид, пукла је гвоздена завеса, у Европи је комунистичка тоталитана идеологија доживела крах. Српски комунисти то нису могли да спрече, а није им ни ишло у прилог. Њихов челник Слободан Милошевић, који је као председник Градског комитета коју годину раније зауставио штампање Слободана, сада на челу ЦК Српске партије, схватио је да му имењак може више да користи него штети у освајању тоталне власти у Србији. Тркуља овако описује то стање: "После пада Берлинског зида, у еуфорији великих нада и очекивања, најављени су нови ветрови. У Србији то је доба наде и невиности опозиције, илузија о "експресном возу демократије" који ће нас одвести у окриље либералних демократских друштава. Јављају се такозвани "превртачи", некадашњи партијски функционери, ревносни чувари идеолошког чистунства, сада државни функционери и лидери националних партија. Сви они у Слободану Јовановићу, "некадашњем ратном зликовцу" сада виде "највећег међу највећима", "апостола либерализма и демократије", "ненадмашног правног писца, историчара, књижевника", "копчу са Западом", са "правном државом и владавином права", са "либерално-демократским идејама". Тркуља сматра да ти конвертити наносе "облаке који ће још дуго бацати сенку на повратак Слободана Јовановића и његовог дела свом завичајном окриљу".
    Тркуља наводи активности које су претходиле правној рехабилитацији Слободана Јовановића. Правни факултет у Беогрду (чији је он редовни професор) се 1989. године јавно  супротставио нападима Градког комитета СКС на БИГЗ. Пошто су Слободанова Сабрана дела публикована, Правни факултет је почетком јуна 1991. године организовао научни скуп на тему "Дело Слободана Јовановића у свом времену и данас". Године 1994. опет на Правном факултету одржана је расправа поводом књиге Александра Павковића "Политичка теорија Слободана Јовановића". У фебруару 1997. одржан је научни скуп "Слободан Јовановић - личност и дело" у организацији Српске академије наука и уметности и Правног факултета. У периоду од 2003. до 2009. године објављено је неколико значајних књига о Слободану Јовановићу, на највећој динарској новчаници појавио се његов лик, на Правном факултету откривена је биста Слободана Јовановића, један амфитеатар на факултету је добио његово име, итд. Речју, Слободан Јовановић је политички рехабилитован, али то није дело Српске државе него него српске јавности.
    Нас овде занима правна рехабилитација Слободана Јовановића, омогућена Законом о рехабилитацији из 2006. године. Такав закон су донеле пре Србије готово све земље бившег комунистичког лагера: Мађарска 1989, Источна Немачка 1990, Чешка и Руска федерација 1991, нешто касније Пољска, Словачка, Румунија, Бугарска, Хрватска, Македонија и Словенија. Ове државе су покренуле процесе моралне, политичке, правне и економске рехабилитације. Србија је покренула само правну рехабилитацију. На основу српског Закона о рехабилитацији неколико институција и организација (Српска либерална странка из Београда, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, Удружење књижевника Србије, Адвокатска комора Србије, Омладина Демократске странке Србије) поднело је Окружном суду у Београду захтев за рехабилитацију Слободана Јовановића. Овај суд је у Већу састављеном од судија: Марине Говедарице, председника, и Душка Миленковића и Душице Маринковић, чланова, донео решење којим се усваја захтев подносилаца, 29. октобра 2007. године.
    У Решењу београдског Окружног суда стоји: УТВРЂУЈЕ СЕ да је ПРЕСУДА ВРХОВНОГ СУДА ФЕДЕРАТИВНЕ НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ВОЈНО ВЕЋЕ... НИШТАВА ОД ТРЕНУТКА ОД ТРЕНУТКА ЊЕНОГ ДОНОШЕЊА од 15. јула 1946... ПА СЕ РЕХАБИЛИТОВАНО ЛИЦЕ - САДА ПОК. СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ СМАТРА НЕОСУЂИВАНИМ.
    У Образложењу ове нове пресуде се каже: 1. Да је Слободан Јовановић био против прилажења Југославије Тројном пакту, што значи да је био антифашиста, па је ушао као потпредседник у Владу коју је после пуча формирао генерал Душан Симовић; 2. Ова Влада је деловала у Лондону на страни Савезника и потписала је низ докумената и декларација о борби против фашизма односно нацизма; 3. Влада није сарађивала са силама Осовине у борби против партизанских одреда Народно-ослободилачке војске у Земљи а давала је подршку Југословенској војсци у отаџбини и Равногорском покрету.
    Пошто је Народна скупштина Републике Србије признала Равногорском покрету антифашистички карактер, онда је јасно да припадници тог Покрета, као и Влада која их је подржавала, не могу бити третирани као помагачи фашизма, издајници народа... како су их окарактерисали комунисти пошто су победили у грађанском рату. "Слободану Јовановићу је суђено као потпредседнику односно председнику Краљевске владе у емиграцији и као присталици другачијих политичких идеја, које су се косиле са идеологијом чије су присталице однеле војно-политичку победу у грађанском рату, који се на овим просторима водио истовремено са ратом против окупаторских снага."
    У вези са рехабилитацијом Слободан Јовановића јављају се извесне недоумице, које ми дају могућност да ступим у полемику са промотером ове рехабилитације, професором Правног факултета, Јовицом Тркуљом.

17.

    Јовица Тркуља набраја низ манифестација на Правном факултету поводом рехабилитације Слободана Јовановића, у којима он активно учествује, а неке промовише диљем Србије (изложба). Врхунац тих радњи представља преношење посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд. "Најзад, 8. децембра 2011. године посмртни остаци Слободана Јовановића су пренети из Лондона у Београд да би у суботу 10. децембра уз највише државне почасти били сахрањени у Алеји великана на Новом гробљу. Тиме је окончана двадесетогодишња борба малобројних поштовалаца Слободана Јовановића да се он и његово дело врате у завичајно окриље. Они су пре две деценије почели издавањем његових сабраних дела, затим су формално-правно скинули љагу с његовог имена и коначно га сахранили у његовој Србији."
    У завршном поглављу фељтона Тркуља с правом каже да је чињена неправда "према читавом низу генерација младих српских интелектуалаца који су у доба свог духовног профилисања били лишени тако драгоценог и важног учитеља какав је био Слободан Јовановић". Ко је за то одговоран? "Кривац за то је, с једне стране, репресивни политички режим ослоњен на традицију остракизма интелектуалаца у Србији" (мој курзив). Одговорне су и "стожерне институције српске културе" (посебно САНУ и Правни факултет), као и "сви ми који смо непосредно или посредно, нечињењем или недовољним чињењем, допринели томе да Слободан Јовановић - који би чинио част свачијој науци и свакој националној култури - буде окрутно одбачен".
    Јовица Тркуља сматра да се Правни факултет поправио кад је прихватио иницијативу низа слободних интелектуалаца, као и сопствених професора, да се неправда према "корифеју овог факултета" историјски исправи. Међузим, написао сам, ту се крије замка. Поставља се питање шта је са осталим осуђеницима на Велеиздајничком процесу у Топчидеру? Ако је Слободан Јовановић осуђен невин, шта је са остала 23 осуђеника овог колективног судског процеса, од којих је 11 стрељано? Да ли значи да је само Слободан Јовановић неправедно осуђен, а остали праведно, јер нису још увек рехабилитовани?
    Мислим да је Тркуља погрешно поставио проблем. Бранити Слободана Јовановића као правног мислиоца и великог српског писца је куцање на отворена врата. То дело се пред историјоим само одбранило (што је карактеристично за сва велика дела) и комунисти нису могли да то спрече. Свака част залагању Тркуље и иних, али Слободан Јовановић се сам одбранио. Али, кад прочитамо оптужницу против њега из 1946. године (а Тркуља је то учинио), видимо да комунисти нису судили Слободану Јовановићу због његовог опуса, него због политичког деловања, односно због подршке коју је пружио антикомунистичком покрету Драже Михаиловића. Зар се не намеће питање само по себи: ако је Дража крив што је покушавао да спречи комунистичку револуцију, може ли Слободан да буде невин кадга је у томе подржавао? (Узгредна напомена. Комунисти су у својој држави у свему подржали Иву Андрића, иако је овај писац био посланик Краљевине Југославије у Берлину у време кад је Краљевина милом силом потписала Тројни пакт. Данас су историографи објавили једно писмо Андрића, који је окупацију провео мирно, генералу Дражи, у којем предратни политичар захтева да овај војник спаси земљу од комунистичке пошасти. Не видим у чему је разлика између Става Слободана Јовановића и Иве Андрића, сем што је први умро као ратни злочинац а други као нобеловац?)
    Бранилац Слободана Јовановића пред судом садашњости, Јовица Тркуља је имао једну потешкоћу у одбрани, односно насео је лукавству комунистичког суда да у исти кош стрпа све противнике комунизма. Кад Тркуља није подржао мој захтев за поништење неправне пресуде Војног суда из 1946. године, имао је у виду  чињеници да су на том процесу осуђени и неки Недићеви делатници, које би осудио и Нирнбершки суд. Ту се ја са Тркуљом слажем, они који су организовали концентрациони логор на Бањици и у њему убијали цивиле, углавном омладинце, не могу другачије да буду третирани него као злочинци. Али Дража Михаиловић не може бити одговоран за тај и сличне логоре, јер је на Бањици била заточена и његова породица. Проблем је Тркуље што као бивши комуниста, ђак Кумровечке школе, не може да пређе Рубикон да генерал Дража није био фашистички плаћеник него борац против фашизма. Бојим се да његов Лакмусов папир, као и свих заточеника комунистичке идеје, поцрвени кад се помене Дража. И ту се ништа не може. Знам да не могу да их разуверим односно уверим да се Слободан Јовановић и Дража Михаиловић не могу одвајати, јер су страдали за исту идеју. Стога потржем аргумент четврте групе осуђених на Велеиздајничком процесу, коју по Тркуљиној класификацији предводи Слободан Јовановић. Ту су они који нису носили оружје, поред Слободана, Живко Топаловић, Момчило Нинчић, Божидар Пурић, Радоје Кнежевић, Константин Фотић...  Зашто се Правни факултет није заложио за  рехабилитацију ових дипломата, који не би могли да буду осуђени ни пред једним судом? Стога поново истичем: Они који оддвајају Слободана Јовановића од Драже Михаиловића  у ствари убијају Дражу.
    Свакако да Јовица Тркуља увиђа тај проблем кад каже "да се и даље воде тзв. идеолошки спорови о улози Слободана Јовановића у избегличкој Влади и он се и даље оптужује као српски националиста и поборник четничког покрета". Тркуља је против таквог третмана Слободана и тражи да се "његово научно и литерарно дело проучава, студира, популаризује и постане саставни део наше демократске политичке културе и узвишенијег и темељнијег схватања и приступа поилитичком животу у Србији". Опет засмена теза. Тркуљин пледоаје за креативно читање Слободана Јовановића у ствари је опште место. Сваки писац тражи такав третман. У реду, "према Слободану Јовановићу морамо се односити јовановићевски - трезвено, одмерено, критички и конструктивно", али то важи за све писце, дело сваког писца "подлеже искључиво мерилима људског сагледавања и критичког просуђивања".
    Држим да је суштина Тркуљиног пледоајеа у одговору на два питања која је он сâм поставио: Да ли је Слободан Јовановић био поборник четничког покрета и Да ли је био српски националиста? Иако је Слободан на та питања сам одговорио, па му нису потребни тумачи и посредници, морам да његов одговор апострофирам. Слободан Јовановић је био апсолутно и без остатка поборник четничког, Равногорског покрета, генерала Драже Михаиловића и његов заштитиник пред слободним светом. Од свих покрета на тлу окупиране Југославије, Слободан Јовановић је само у Михаиловићевом видео вредности за које се он као правни мислилац и писац у свом опусу залагао. На друго питање је много теже одговорити, мада је повезано са првим. Нема сумње да се Слободан Јовановић здушно залагао за српску ствар, јер је у потпуности припадао српској историји и култури. Али, као научник, он је о српској ствари критички промишљао, па га је тешко децидирано сврстати у српске националисте. Иначе, слажем се са Јовицом Тркуљом да је Слободан Јовановић предмет и комунистичке и националистичке манипулације. Као што је он критички премишљао о српској историји, тако и ми имамо право да критички размишљамо о њему. Али то је већ опште место, то се може односити на сваког јавног делатника.
  

18.

    Док чекамо одлуку српског правосуђа о рехабилитацији или нерехабилитацији генерала Драже Михаиловића, да завршимо његову биографију.
    Видели смо да је Беме угушио трећи српки устанак. Отпор партизана на Ужицу је неславно прошао, а Раднички батаљон је жртвован на Кадињачи да би Тито могао да се извуче из престонице своје републике. Тито је са малом групом партизана побегао у Санџак (сељак Драгојло Дудић, први председник Народно-ослободилачког одбора: "Генерале, где ти је војска!"), затим у Босну, у тзв. Независну државу Хрватску, као да је послушао Недићев савет Михаиловићу, што ће се показати као веома плодоносно, јер прекодрински Срби су, бежећи од усташког ножа, постали главна база његовог покрета. Дража је покушао да се притаји и пасивизира, склонио се на Равну гору, одакле је пошао, очекујући даљи развој догађаја. А догађаји ће бити по њега крајње неповољни.
    Кад су сломили партизане, Немци су кренули на Дражине четнике. Ова акција је названа Операција Михаиловић и започета је 6. децембра 1941. године. Издајом Јована Шкаве (самозвани Ваљевски војвода), Немци су знали да се Дража са својим штабом  склонио у кући војводе Живојина Мишића у Струганику. Извршили су опкољавање и препад на кућу 7. децембра, Дража је успео у последњем тренутку да побегне кроз прозор, али су Немци заробили његовог заменика мајора Александра Мишића и мајора Ивана Фрегла. (Словенац није хтео да остави свог српског колегу.) Мајорима су судили у Ваљеву 15. децембра и осудили их на заробљеништво. Али на интервенцију Гестапоа из Словеније, као и сина марашала Поћорека кога је Живојин Мишић потукао на Колубари, већ сутрадан су поновили суђење, осудили их на смрт и стрељали 17. децембра.
    После немачког препада од 7. децембра, Дража Михаиловић је већ 8. децембра уцењен на 200.000 динара. Како је ово важан аргумент у одбрани Михаиловића, навешћу уцену објављену у Новом времену: "Срби! Вођа одметника и бунтовник Драгољуб Михаиловић, који на својој савести носи крв више хиљада Срба и који је властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу, после уништења његове банде налази се у бекству, по свој прилици у правцу Босне. Због непредавања оружја и мобилизације илегалне војске, због његовог злочиначког удруживања са комунистима и због подизања оружаног устанка против немачких окупаторских снага, он је свој живот проиграо. Због тога је уцењен на 200.000 динара". Колико се зна, у историји покрета отпора у Европи, Михаиловић је био први вођа који је уцењен.
    (Комунистичка историографија је после рата слом устанка назвала непријатељском Првом офанзивом. Измислили су седам таквих офанзива. Најдуховитији партизански писац Бранко Ћопић додао је још једну, роман "Осма офанзива", о комунистичкој колонизацији Војводине. То је сатирични роман. Некако је успео да преживи идеолошки мориторинг. Један други Ћопићев рад, прича "Јеретичка прича", није. Лично је Тито покренуо на писца девету офанзиву, а Бранко Ћопић је преживео захваљујући чињеници да је он био ипак партизански писац. Да је којим случајем припадао четничком покрету, не би га опрале све југословенске реке! Комунисти су дозвољавали критику, више фингирану, само кад је долазила из њихових редова. Историографи су из Прве офанзиве у потпуности избацили Дражу Михаиловића. Неки данашњи повампирени ружитељи Драже - о којима ћу касније - чак тврде да је пуковник Михаиловић  предводио немачке јединице на Ужице!)
    Слом народног устанка из 1941. године значио је уједно и почетак крвавог грађанског рата углавном српског народа. Партизани и четници се до данашњег дана оптужују ко је кога први напао, историографија готово да не може то да утврди. Можда је најближи истини био Милован Ђилас кад је рекао да су "они нас први напали на Ужицу, али ми смо то једва чекали!"  У сваком случају, била су то два покрета идеолошки потпуно супротна и сукоб међу њима је био неминован. Пораз устанка је само убрзао тај сукоб, Дража је погрешно мислио, кад се с партизанима уортачио, да ће народ на слободним изборима по завршетку рата да одлучи о уређењу Југославије. Вероватно војник није довољно познавао природу комунизма, а русофил Драгиша Васић му то није рекао. (Много година касније, пресуђујући тај спор, председник Савеза комуниста Србије, Иван Стамболић,  је на телевизији рекао да "између Ужичке републике и Равне горе никад не може бити сарадње", што се данас још једном потврђује.)      По немачком препаду на Струганик и уцени његове главе, пуковник Дража Михаиловић је био готово изгубљен. Али како историја не стоји у месту, неки спољни потези су га вратили у живот. Недићев сестрић Станислав Краков, уредник Новог времена, написао је у својој монографији "Милан Недић" да је пуковнику Михаиловићу притекаао у помоћ лично председник Владе генерал Милан Недић на тај начин што му је предложио (преко Милана Калабића) да своје одреде, стварно или фиктивно, легализује стављајући их под команду Владиних јединица. Тако се спасло уништења пет кључних одреда из Западне Србије, који су се одвојили од Недића чим је прошла непосредна опасност. Немци су чак тврдили да су неки чланови Владе (министар унутрашњих послова Милан Аћимовић и командант Државне страже пуковник Коста Мушицки) обавестили Дражу о немачкој офанзиви, па се он склонио у Струганик, где су га ипак захваљујући издаји пронашли. Недић је једва успео да се оправда, а Немци су ухапсили пуковника Мушицког (стрељан на Топчидерском процесу), али га је током 1942. године Недић извадио из затвора и вратио на командни положај Добровољаца.
    Цела 1942. година била је фатална по српски народ. Комунисти су распустили своје одреде у Србији, па су за демобилисане партизане настали црни дани. (Види роман Миливоја Перовића "Време без бога"). Четнци су се крили по слободним планинама на домак својих села. При том су се међусобно уништавали, што је одлика сваког грађанског рата. Срби у Србији (Србијанци) су за своје страдање кривили подједнако оба покрета отпора. "Знатан део становништва кривио је Михаиловића, једнако као и комунисте, за тегобе настале после слома устанка. Дух резигнираности, очаја због људских и материјалних губитака и страха обузео је становништво, што је потпуно умртвило све идеје о покрету отпора."
    Пошто им је Дража измакао у последњем тренутку, Немци су у Београду ухапсили његову супругу и децу, као и породице Драгише Васића, Николе Калабића и већег броја Дражиних команданата. Држали су их у логору на Бањици као таоце, па је и то био разлог што су четници морали да се примире. Уцењени вођа Равногорског ппокрета крио се по планинама на граници Србије и Црне Горе и стално мењао боравиште. Најдуже је боравио у селу Липову изнад Колашина, на територији која је била под контролом Италијана и где је одмазда била блажа. О партизанима се у Србији готово ништа није чуло, чекао се исход светског рата.
    Савезници су средином новембра 1941. године званично признали пуковника Дражу Михаиловића преко Југословенске владе генера Душана Симовића, признату и од Британаца и Американаца и Совјета, за команданта оружаних снага отпора у Југославији. Председник те Владе ђенерал Симовић је у говору преко лондонског радија 15. новембра 1941. године тражио од свих патриотских снага да се ставе под Дражину команду. Мешовита савезничка мисија, коју је предводио британски катена Вејн Хадсон, послата у Србију, тражила је обједињавање оба покрета отпора, од чега није било ништа. Током немачке офанзиве на четнике, Симовићева Влада у Лондону произвела је 7. децембра 1941. године пуковника Дражу Михаиловића у чин бригадног генерала. Месеца дана касније, 11. јанура 1942. године, професор Слободан Јовановић образовао је Владу у којој је генерал Дража Михаиловић постављен за министра војног. Недељу дана после министарског наименовања, 19. јануара 1942. године, бригадни генерал Дража Михаиловић произведен је у чин дивизијског генерала. За сва ова именовања Дража је могао да чује само преко радија, па је у Липову на бараци где је био смештен његов штаб, неки шаљивџија написао кредом Министарство војске, мрорнарице и ваздухопловства. Дана 10. јуна 1942. објављен је указ о формирању Врховне команде Југословенске војске у окупираној отаџбини, с генералом Михаиловићем као начелником Генералштаба. Већ 17. јуна дивизијски генерал Дража Михаиловић произведен је у чин армијског генерала, што је био највиши чин у Југословенској краљевској војсци. (Чин војводе је био укинут, па је ово наименовање имало само четнички карактер. Најстарији четнички војвода могао је да додели ову титулу, што је Коста Пећанац обилато чинио. У војсци је Илија Трифуновић Бирчанин поделио, колико знам, такве 24 титуле, а генералу Дражи је понудио титулу надвојводе, што је овај одбио. Ово титулирање није заживело, официри су задржали своје чинове.)
    Све ово показује да се не може доводити у питање легитимитет генерала Драже Михаиловића као антифашистичког борца, па се слободно може рећи да да је он пандан генералу Де Голу. Уосталом, исти генерал га је одликовао Француским ратним крстом 1943. године.
    Срби ван Србије нису били у бољем положају него Србијанци. Већ у првим недељама постојања Независне Државње Хрватске, извршен је покољ Срба који се мерио десетинама хиљада побијених. Као главни свој циљ усташки режим Анте Павелића поставио је уништење Срба. (Види роман Јована Радуловића "Голубњача".) У Херцеговини  дошло је до погрома над Србима од стране муслимана, који су постали цвет усташтва. Херцеговачке вртаче постале су српске јаме. Српски народ се спонатно организовао у одбранбене чете, па је дошло до јунског устанка. (Види романе Вука Драшковића "Нож" и "Молитва".) У Црној Гори сепаратисти, под вођством Секуле Дрљевића, прогласили су 12. јула 1941. године, на Петровданској скупштини,  независну Црну Гору. Срби у Црној Гори су на то одговорили народним устанком, Тринаестојулским, који је за разлику од оног у Белој Цркви био стварни. У устанку су подједнако учествовали и четници и партизани, али сарадња међу њима није била дугог века, па је њихов сукоб убрзо потиснуо у позадину борбу против Италијана. Комунисти су одговорили масовним терором, такозваним пасјим гробљима. (Види роман Жарка Команина "Господ над војскама".)       
    Генерал Дража Михаиловић, као легитимни командант српског покрета отпора, примио је под своју команду поједине четничке команданте Црне Горе, Босне и Херцеговине и Далмације  тек почетком 1942. године. Овим аутохтоним устаничким вођима било је више до легализације него до Дражине команде, па су врховном комаданту све време грађанског рата задавали многе проблеме. Спорна антикомунистичка колаборација са Италијанима у Далмацији имала је карактер одбране од усташког ножа. Чак су се Италијани згражавали над усташким терором, па су протерали усташе из своје окупационе зоне. У овом светлу треба гледати и преговоре жандармеријског мајора Јездимира Дангића, четничког команданта Источне Босне, са Немцима, да се ова област изузме из Независне Државе Хрватске и припоји Немачкој окупационој зони у Србији, јер Немци су спроводили страшну одмазду над Србима, али нису као усташе примењивали геноцид. (Од преговора није било ништа, Немци су ухапсили Дангића.)

19.

    Преломна година за судбину генерала Михаиловића и његовог покрета била је 1943. Крајем 1942. године било је јасно да Немци почињу да губе рат: експедициони корпус маршала Ромела у Африци био је потучен од стране генерала Монтгомерија, а ситуација на Источном фронту се у потпуности преокренула у корист Руса. У таквој ситуацији генерал Михаиловић је целокупну своју стратегију базирао на, чинило се, реалној претпоставци да ће се западни Савезници искрцати на Јадранску обалу, у меко ткиво Европе и тако отворити други фронт. Очекивало се искрцавање Британаца и Американаца на сектору Сплита. У ту сврху је Дража је одржао састанак са потчињеним командантима ван Србије у Зимоњића Кули 13. јула 1942. године и дао им задатак да се спреме за прихватање Савезника.
    Међутим, крајем 1942. године дошло је до промене односа снага на терену. Партизани, којима је дотле главно упориште била Босанска Крајина, почели су напад на Динарску четничку област, што је угрожавало Михаиловићев план. Стога је генерал Дража формирао специјални штаб Врховне команде, на челу са потпуковником Захаријем Остојићем, да организује четнике из Црне Горе, Херцеговине и Далмације са циљем да одбране Далматинску загору од напада партизана. Партизани су успели да се извуку из обруча и сконцентришу се на Неретви.
    Оно што генерал није знао били су Мартовски преговори између партизана и Немаца у Загребу. (То није знала ни Југославија све до урушавања комунизма.) Евентуално искрцавање Западних савезника највише би погодило Немце и партизане: први би добили нови фронт, а други би изгубили републику, пошто су Енглези по природи ствари били монархисти. Осим тога, долазак Западних савезника на Балкан значио би сигурну победу генерала Михаиловића у грађанском рату и пропаст комунистичке идеје у Југославији. Нема сумње да је била у питању велика игра.
    Битка на Неретви (Четврта офанзива, Операција Вајс) донела је велики пораз Михаиловићевим снагама, од којег се оне нису опоравиле до краја рата. Немци су покушали да једним ударцем убију обе муве: и четнике, и партизане. У вези са операцијама везаним за спречавање искрцавања Савезника, Мусолини је 9. марта 1943. године написао: "Иако њега (Дражу) партизански радио третира као издајника, он је наш непријатељ, пошто је министар војни у Југословенској влади у Лондону". Остаје неразјашњено питање садејства партизанских и окупационих снага у пробијању обруча на Неретви, тек партизани су ударили на најслабије наоружаног противника, четнике, и добрим делом их уништили. Обе преговорне стране у Загребу, Немци и партизани, постигле су свој циљ: Немци су лишили Савезнике четничког залеђа ако би се ови искрцали, а партизани стекли одлучујућу предност над јединим политичким ривалом за власт у будућој Југославији. Средином маја 1943. године Немци су разоружали Ђуришићеве црногорске четнике и заробили мајора Павла Ђуришића и око 2000 његових бораца. Ђенерал Михаиловић је успео да се извуче и првих дана јуна пребаци у Србију, где му је била база, после једногодишњег одсуствовања. Пораз на Неретви је донео раздор у четничким редовима, па су црногорски четници под командом пуковника Баја Станишића одрекли послушност Михаиловићу. Тако ослабљеног црногорског четничког команданта партизани су опколили у манастиру Острог и ликвидирали.
    Кад су средили Михаиловића, Немци су кренули да униште и Тита (Пета офанзива, Операција Шварц). Међутим, партизани су успели да се извуку из обруча на Сутјесци и то у присуству британске војне мисије, коју је предводио бригадир Меклин, посланик у британском Парламенту и Черчилов лични пријатељ. Све у свему, мартовски догађаји 1943. године су ојачали Тита а ослабили Дражу.
    Немцима је остало само да још једном, 21. јула 1943. године, уцене Дражу, овога пута заједно са Титом. Нова уцена је била већа од оне у децембру 1941. године, износила је 100.000 немачких марака у злату, по глави уцењеног. (После рата, комунисти су једноставно поцепали немачки плакат на пола, па је испало да су Немци уценили само Тита!)
    Даљи развој догађаја одвијао се на штету генерала Михаиловића. На међусавезничкој конференцији у Казабланки Американци су дефинитивно одбацили британски план о искрцавању на Балкан, што је пре тога учинио Стаљин. Нови план је био искрцавање на Сицилију као припрема за отварање Западног фронта у Француској. Самим тим је Дража постао неважан савезник, па је његово ангажовање на Неретви било потпуни промашај. У Лондону, на притисак хрватских чланова Владе и Британаца, Слободан Јовановић, најгори председник најгоре Владе, 17. јуна 1943. године био је принуђен да поднесе оставку. То је био почетак краја генерала Драже Михаиловића. У новој Влади радикала Милоша Трифуновића Михаиловић је остао министар војни, иако се томе противио Черчил. Ова Влада је услед неслоге са Хрватима пала већ 10. августа 1943, нови кабинет је образовао Божидар Пурић, бивши амбасадор Краљевине у Паризу, уз још већи притисак Черчила да се смени Михаиловић, не само као војни министар, него и као начелник Генералштаба Југословенске војске у отаџбини. Био је то почетак упокојења Драже Михаиловића. Ривалски комунисти су могли да спремају преки суд и кречану на Ади Циганлији као усташку јаму, као голубњачу, за његово земно тело. (Узгред, Стаљин је победио Черчила! О односу Савезничких вођа ћу у посебном поглављу.)
    Искрцавање Западних савезника на Сицилију, односно јужну Италију, показало се плодотворним: фашистичка Италија је капитулирала, Осовина је напукла. Одмах по објављивању капитулације Италије, 9. септембра 1943. године, Немци су окупирали север, а на Балкану су разоружали главнину италијанске војске  и заузели области које су могле да буду искоришћене за евентуално Савезничко искрцавање. У томе нису мигли да их спрече ни партизани ни четници. Још увек верујући у искрцавање Западних савезника, Дража Михаиловић је преузео низ акција против Немаца и створио велику слободну територију у сливу реке Дрине. Четници су водили тешке борбе са Немцима и заузели Пријепоље, Вишеград, Рогатицу, Горажде, Олово. Била је то нова грешка: уместо да су се усредсредили на разоружање италијанских гарнизона и тако дошли до неопходног оружја (Енглези више нису слали ништа), четници су стварали слободну територију, која никоме није била потребна. Од италијанске капитулације Тито је имао највећу корист, јер је  дошао  до оружја, које ће му обезбедити превагу над Дражом до краја рата.
    Техеранска конференција Велике тројице (Стаљин, Рузвелт, Черчил), последњег дана новембра 1943. године, донела је одлуку да се генерал Дража Михаиловић пусти низ воду, односно да се жртвује, и да сва Савезничка помоћ иде Титу. Не треба сумњати да је тај споразум између Черчила и Стаљина постигнут раније, у Техерану му је само ударен печат. Обавештен од Стаљина, Тито је у исто време организовао партизанску скупштину, АВНОЈ, на којој је себе произвео за маршала (од каплара до маршала!), прогласио републику и забранио повратак свим Карађорђевићима у земљу. (Док ово пишем, донета је одлука да се кости Карађорђевића сакупе по свету и сахране у Топлоли, на Опленцу, у цркви Светог Ђорђа, задужбини Карађорђевића. Тим послом треба да руководи Борис Тадић, председник Републике Србије - који то више није.)
    Политички поражен, Михаиловићу ништа друго није преостало до да се нада у конфронтацију Западних савезника са Совјетима и повратку Краљевине Југославије у интересну сферу Запада. Свакако да му није било јасно зашто је Черчил одбацио руку чертничког савезника а пружио је партизанском противнику. (Однос три најмоћнија човека антифашистичке алијансе, Черчила, Стаљина и Рузвелта, није до краја разјашњен до данашњег дана.) Генерала Дражу не можемо другачије да сагледамо него у том бермудском троуглу. Дража није могао да води другу политику до да чека слом фашизма, да дотле развија у земљи организацију свог покрета и чека искрцавање Савезника, у које је слепо веровао. У тој спољној неизвесности и унутрашњој конфузији, Равногорци организују Светосавски конгрес у селу Ба код Љига у централној Србији, крајем јануара 1944. године, авај, два месеца после Тита. За то време је АВНОЈ био признат од Савезника. (О Башком конгресу говорићу у оквиру поглавља о политичкој филозофији четничког покрета.)
    Иако је номинално био министар у Краљевској влади, Дража Михаиловић се низашта није питао, нити је могао да утиче на рад Краља и Владе. А његов врховни командант, краљ Петер II Карађорђевић, краљ-дете, био је апсолутно недорастао ситуацији у којој се после мартовског пуча нашао. У периоду од јесени 1943. до средине 1944. године бринуо је само о својој свадби са три године старијом грчком принцезом Александром. Ко год је био против те свадбе (Слободан Јовановић) био му је непријатељ, а ко је подржао (хрватски министри) пријатељ. Пошто је Черчил дозволио Петрово венчање у Лондону, а британски Краљ благосиљао у виду кумства, српски Краљ је постао само играчка у енглеским рукама. Тако му је Черчил наложио да распусти Пурићеву Владу, последњу српску владу у Југославији, и повери мандат Хрвату Ивану Шубашићу, бившем бану Хрватске бановине, који је свој кабинет формирао 1. јуна 1944. године, разуме се без генерала Драже Михаиловића као министра војног. "Тако је смењен министар који није присуствовао нити једној седници свог кабинета." Краљ Петар се наивно надао да ће Черчил да му спаси круну, иако му је у Јајцу био забрањен пчовратак не само на престо него у земљу.
    Са своје стране, генерал Дража је радио шта је могао, а није могао ништа. После Башког конгреса, послао је већину чланова свог Централног комитета у Италију да убеђују Савезничке комаснданте у читничку лојалност, али Черчил је већ био пресудио у корист Тита. Трачак наде Михаиловићу је пружио шеф америчке мисије Ренџер пуковник Мек Дауел, који га је уверавао да може да рачуна на америчку подршку и пренео му да је између Западних савезника потписан споразума да Стаљин не може савојевољно да уђе у Југославију и одреди будући друштвени поредак. Ако се то деси, Западни савезници ће се одмах искрцати у Далмацији, тим пре што су Немци на Балкану вољни да се предају Американцима а не Совјетима. Изгледа да је Мек Дауел више говорио у своје него у Рузвелтово име, јер дубоко болестан од прогресивне парализе сва три своја мандата, амерички председник је бринуо како да заврши рат са Јапаном, који је понизио Америку у Перл Харбуру 7. децембра 1941. године, а Европу је препустио Черчилу. Генерал Дража није могао да зна да су Черчил и Стаљин поделили Европу, најпре у Техерану а потом на Јалти. Био је дављеник коме нема ко да пружи појас за спасавање.
    У лето 1944. године четници су предузели спасавање Савезничких авијатичара, који су искакали из погођених авиона и приземљавали се у Србији, коју су углавном контролисали четници. Ти авијатичари су бомбардовали нафтна постројења у Румунији, из којих је Хитлер снабдевао горивом своје тенкове, али и градове у Србији, које су Савезници рушили у корист партизана. Рачуна се да су четници прихватили преко 500 Савезничких авијатичара. Српски сељаци су уз најтеже напоре саградили импровизовани аеродром у Прањанима код Чачка, са којег је организован ваздушни мост за јужну Италију. (У једном  партизанском филму овај потхват је приписан партизанима!) Генерал Дража је лично надгледа ову евакуацију, а кад су му Американци понудли да се укрца у авион, одбио је да то учини, као што својевремено Дантон није хтео да напусти Француску, у којој је био осуђен на гиљотину. Дантон је рекао да не може да понесе отаџбину на ђоновима својих ципела, а Дража на ђоновима својих опанака!
    Како се рат ближио крају, односно пораз Хитлера постао неминовност, контрола над Србијом је постала пресудна за исход грађанског рата. Дража је сматрао својим најважнијим задатком да одбрани Србију од комуниста, а Тито да је потчини комунистима. Генерал је чинио шта је могао, објавио је мобилизацију (неуспелу, јер није имао чиме да наоружа регруте), напустио концепт стајаће војске и формирао јуришне бригаде (пандан партизанским пролетерским бригадама). Са своје стране, маршал је дао наредбу Србима из Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске за инвазију Србије и уништење Србијанаца, који су је бранили. Потпомогнути савезничком авијацијом, одлично наоружани савезничком помоћи из ваздуха,  прекаљени у низу борби на територији НДХ, партизани су кренули у одлучну битку за Србију. Највеће борбе су се водиле у реону Копаоника, где су јуришни коруси привремено одбили пролетерске бригаде. На западном сектору, северно од Ужица, на Јеловој гори, партизани су 8. септембра 1944. године задали тежак пораз Михаиловићевим снагама, па се ова битка може смтрати одлучујућом за Србију.
    Ипак, и поред свих недаћа (недостатак оружја, неуспела мобилизација, тифус, проблем са комором), Михаиловићеве снаге су још увек биле респектабилна сила, способна да се одупре прекодринским инвазионистима на Србију. А онда је генералу Дражи дошао ударац са места одакле се најмање надао. Наиме, 12. септембра 1944. године, југословеснки краљ Петар II Карађорђевић позвао је своје снаге у земљи (по уставу, Краљ је био врховни командант Југословенске краљевске војске) и цео српски народ да напусте генерала Дражу Михаиловића и прикључе се маршалу Титу. "У најодсуднијем тренутку, Краљ се покорио Черчиловим захтевима, несвестан страховитих последица и по државу, и по војску, и по себе!" (Аутори Дражине биографије.) Ваљда јединствен случај у целој људској историји да Краљ позива на издају!
    У исто време, маршал Тито, коме су Срби спасили живот на Дрвару (Сретен Жујовић Црни и Александар Ранковић, обојицу ће Тито касније политички ликвидирати), а Енглези га одвели на острво Вис, извео је један од најуспелијих лупинга у политичкој историји: јавно је одлетео у Казерту да се свом Западном промотеру Черчилу закуне на верност, на поштовање демократије, неутралност, слободне изборе, поштовање споразума Тито - Шубашић итд., а тајно у Крајову да доведе совјетске трупе у Србију. Кад је Црвена армија 22. септембра 1944. године форсирала Дунав код Кладова, грађански рат у Југославији био је окончан у корист партизана. Узалуд су четници крчили пут Русима да ослобађају србијанске градове (Крушевац, пуковник Драгутин Кесеровић), главнокомандујући инвазије у Србију, маршал Толбухин, наредио је свим потчињеним командантима да разоружавају четнике и предају их партизанима. Дражи ништа друго није преостало него да пређе пут који је пре три године прешао Тито, односно да се преко Санџака повуче у Босну, како би био што даље од Руса.

20.

    Како је изгледало освајање Србије од стране партизана, који су се сконцентрисали на Радан планини у Јужној Србији и одатле кренули на Београд, да се споје са Русима и оснују совјетку републику Федеративну Народну Републику Југославију, описао сам у помињаном роману "Црни дани Раке Драинца". Та сцена изгледа овако, дао сам је са партизанске стране српске историје.

Радан планина у Јужној Србији. 6. септембар 1944. године. Спушта се ноћ.  Са планине се лепо види како гори град Лесковац. Небо изнад града је црвено, осветљено пожаром. С времена на време сукне према небу покоји големи пламени језик и осветли читаву Дубочицу. Мирис паљевине и дима допире до Радан планине.
На коси испод Петровог врха стоји наслоњен на велики дрвени храст генерал лајтнант Коча Поповић, командант Главног штаба Народноослободилачке војске за Србију, и посматра пожар у Лесковцу. Коча Поповић (36 година) је један од најспособнијих партизанских команданата; бивши студент филозофије на Сорбони у Паризу, публициста и песник надреалиста, шпански борац. Обучен је у ганц нову сиву униформу, са генералским чиновима и титовком на глави. Носи дебеле густе бркове. Замишљено посматра како Лесковац гори.
Одоздо дојури на бесном риђану Кочин први ађутант. Коњ се пропиње, ађутант га с муком обуздава.
АЂУТАНТ: Мир, Дражо! Опссс...! Смири се, пичка ти материна! Буди миран, Дражо!
КОЧА ПОПОВИЋ: Шта си рекао, пуковниче? Нисам добро чуо!
АЂУТАНТ: Опростите, друже генерале! Излетело ми!
КОЧА ПОПОВИЋ: Не питам те то. Него, како си назвао коња?
АЂУТАНТ: Покушавам да га умирим, друже генерале. Имам га одскора и никако да га смирим.. Диваљ је и плаховит, никако да га дисциплинујем...
КОЧА ПОПОВИЋ: Поменуо си његово име. Како си га назвао?
АЂУТАНТ: А то! Коњ се зове, друже генерале, Дража!
КОЧА ПОПОВИЋ: Дража Михаиловић?
АЂУТАНТ: Који други! Недавно смо га заробили од четника, па сам га назвао по њиховом вођи! Ваљда је зато тако диваљ, никако да призна нашу команду!
КОЧА ПОПОВИЋ: Значи тако... Стигли смо да и коње крстимо именима наших противника... Питам се да ли и они то раде? Да ли Дражин ађутант јаше коња који се зове Тито!? Или Коча!
АЂУТАНТ: Друже генерале, у Штаб је пристигао командант Друге јужноморавске бигаде Миливоје Перовић. Хоће с тобом да разговара, каже да сте стари знаници...
КОЧА ПОПОВИЋ: Доктор? Одведи га у Штаб, одмах долазим. Или, још боље, у мој шатор... Тачно, нас двојица смо пријатељи још од пре рата... Баш добро што је дошао, с неким ноћас морам да разговарам...

Нешто касније, у Кочином шатору, уз чкиљаву петролејску лампу, Коча и Миливоје седе и тихо разговарају. Послужује их Кочин ађутант, онај што је крстио свог коња Дража Михаиловић. На радију откуца десет сати, чује се глас спикера: Овде Радио Београд, тачно је десет сати. Вести. У вестима се говори о успесима немачке армије на свим фронтовима! По Радио Београду испада да Немци сигурно добијају Други светски рат! На крају, спикер чита вест о вандалском бомбардовању српских градова од стране савезничке авијације; помиње се бомбардовање Лесковца, истиче се велики број цивилних жртава! Преко пет хиљада! После вести, са радија се чује познати сладуњави, промукли и меланхолични глас Лили Марлен:
Унтер дер латерне / Вор дем гросен тор...

КОЧА ПОПОВИЋ (ађутанту): Гаси то срање! То им је последња песма! Најдаље за месец дана бићемо у Београду! Шта ти кажеш, докторе?
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Мене нешто друго мучи, друже генерал лајтнанте...
КОЧА ПОПОВИЋ: Пусти то "генерал лајтнанте"... Нити си ти овде пуковник, нити сам ја генерал! Позвао сам те у свој шатор да разговарамо као... као писци! Мислиш ли ти да ја уживам у овој униформи и овим чиновима...? Једва чекам да се рат заврши, па да скинем униформу... Моја је једина жеља да се вратим својим студијама филозофије... Војник сам постао из нужде, командант стицајем околности...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Добро, Кочо, како ти кажеш... Дошао сам да разговарамо...
КОЧА ПОПОВИЋ: Знам шта те мучи! Бомбардовање Лесковца! Ни мени није право, али то је нужност... Читаво поподне сам гледао са положаја како град гори... Шта ћеш, рат је...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Нисмо у истој позицији, Кочо... Ти си Београђанин а ја сам Лесковчанин...
КОЧА ПОПОВИЋ: Обојица смо комунисти!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Морам да ти кажем да сам бомбардовање Лесковца доживео као личну трагедију... Човече, па ја сам у том граду ишао у гимназију, после студија сам се ту запослио као адвокат, ту сам играо фудбал за Војводу Момчила... Лесковац је мој град, у њему живе моји пријатељи...
КОЧА ПОПОВИЋ: Да, разумем те... Мене је тако потресло априлско бомбардовање Београда од стране савезника... и то на сам дан Ускрса!
    МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Управо сам био на положају кад су се појавили авиони... Пре тога је све било тихо... једино су у крошњама дрвећа цвркутале птице... Из оближње баре чуло би се повремено крекетање којег жапца, а из кукурузишта, где су моји борци били укопани, зујали су кукци... Тешко би било замислити спокојнији призор... Прелеп сунчан дан, подне... А онда се одједном зачуло зујање мотора, испрва једва чујно, а онда све јаче. Погледавши увис, спазио сам на великој висини неколико редова авиона, како долећу са правца запада, крила су им се блистала на сунцу... Моји борци су их стали бројати: шест, десет, двадесет, тридесет...! Још их никад нисмо видели толико! Помислио сам да само прелећу преко наше територије, премного их је за бомбардовање железничке пруге и мостова на Морави... А онда, одједном, небо изнад Лесковца се отворило... До наших ушију допрла је страшна бука, тако да сам имао утисак да ће ми прснути бубне опне... Борци су полегали, покрили главе рукама... Кад сам отворио очи, видео сам како читав Лесковац гори! Имао сам утисак да је цео град одлетео у ваздух, да више не постоји...
КОЧА ПОПОВИЋ: Слично је било и у Београду приликом ускршњег бомбардовања... Београд је 1944. године горе прошао од савезничког бомбардовања него 6. априла 1941. године од немачког...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Цело поподне су у моју јединицу пристизале избеглице из града... Сви моји борци су плакали док су их прихватали и слушали њихову причу... Бомбардовање је извршено у тренутку кад су грађани Лесковца присуствовали прослави Краљевог рођендана код Споменика ослободиоцима из Првог светског рата у Улици краља Петра Првог... Бомбе су падале по људима, по кафанама, по приватним кућама...
КОЧА ПОПОВИЋ: Управо сам послао извештај Врховном штабу... Главна улица Лесковца тешко оштећена, укључујући и зграду Гестапоа... Зграда немачког Главног штаба потпуно уништена, а железничка станица, болница и радионица за оправку возила тешко оштећени... Убијен је велики број немачких војника... Уништено је сто моторних и борбених возила у главној улици и дворишту... Погинуло је преко петсто Немаца, двеста четника и триста добровољаца... Нажалост, погинуо је и један број цивила...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Очевици тврде да у граду и није било окупационих војника... Бугари су неколико дана раније напустили своју касарну - гимназију и отишли према Бугарској... Немци су се такође на време извукли, у центру града је остао само покоји војник из крајскомандатуре... Испада да су изгинули само Срби! У колу испред Споменика играли су војници: у зеленим униформама недићевци, у сивомаслинастим добровољци тојест љотићевци, све младићи испод двадесет година... тек неколико девојака и мали број цивила... Лесковчани су стајали са стране и посматрали коло, као на било ком сабору у Србији. Свет је ту био на прослави Краљевог рођендана, људи су носили беџеве са Краљевим ликом у соколској униформи без капе... Је ли то био циљ моћне савезничке авијације!?
КОЧА ПОПОВИЋ: И на ускршњем бомбардовању Београда бомбе су падале и на цивилне циљеве. Поред тога што је уништена фабрика авиона Икарус, филијала концерна Месершмит из Винер Нојштата, погођена железничка станица, онеспособљена писта аеродрома у Земуну, савезничке бомбе су погодиле болнице и санаторијуме, чак и општинско породилиште, завод за избеглу децу и многобројне приватне зграде. Славија и Теразије су остали у рушевинама... А погођена је и Карађорђева улица у којој су моје куће...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Народ Лесковца криви нас за ову трагедију, Кочо! Влада уверење да смо ми наручили савезничко бомбардовање на Краљев родендан! У Печењевцу на збору су партизани унапред најавили да ће бомбардовање Лексовца бити баш 6. септембра! О бомбардовању српских градова говорио је и Петар Стамболић на збору у Лебану приликом ослобађања овог места. Ја то не разумем, Кочо? Зар нам је у интересу да рушимо сопствену земљу, коју ћемо колико сутра морати да изграђујемо?
КОЧА ПОПОВИЋ: Сад ме добро слушај, докторе! Тачно је да смо ми тражили то бомбардовање... Ја сам, као врховни командант Главног штаба Народноослободилачке војске за Србију, у више наврата тражио бомбардовање свих већих градова на подручју Србије, а у Јужној Србији бомбардовање Ниша, Лесковца, Прокупља, Лебана, Куршумлије... Већ у јулу месецу сам тражио савезничку подршку из ваздуха, јер су наше дивизије биле у тешком положају, притешњене према арнаутској граници... Наш маневар на Косову није успео, јер су нам шиптарски колаборационисти пружили јак отпор и ми смо морали да се вратимо на узак простор око Оруглице... Тих дана је трајала свеобухватна офанзива непријатељских снага на партизане у циљу нашег уништења на југу Србије.
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И бомбардовања су одиграла своју улогу?
КОЧА ПОПОВИЋ: Апсолутно! Већ од новембра 1943. године, кад је Тито прихваћен као велики савезник и ушао у антихитлеровску коалицију, ми смо добили подршку за садејство савезничке авијације и прецизно смо наводили савезницима које циљеве треба да гађају. Преношењем операција на подручје Јужне Србије, кад су наше дивизије пристигле из Босне и Црне Горе, овај регион је постао за нас изузетно значајан, јер се ту била битка за Србију. Ми смо имали против себе здружене непријатељске снаге од Немаца, Бугара, недићеваца, четника који су најзад схватили свој положај и били одлучну битку за свој опстанак. Ми ту битку једноставно нисмо смели да изгубимо и зато нам је била потребна подршка савезничке авијације.
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: А у августу? У августу се ситуација из основа променила у нашу корист. Чему онда нова бомбардовања?
    КОЧА ПОПОВИЋ: У августу сам тражио савезничку подршку из ваздуха из офанзивних разлога. Сад сам већ имао легитимну основу... Наиме, маршал Тито је боравио у Италији у Казерти од 6. до 14. августа где се сусрео са британским премијером Черчилом. Том приликом је са генералом Вилсоном, савезничким врховним командантом на Средоземљу, уговорио координирање наших операција са савезничким ратним ваздухопловством за Балкан. Ствар је у томе што се савезнички и наши циљеви тренутно поклапају. Њима је важно да се Немци што спорије извуку са Балкана и тако им се онемогући да поставе нову линију одбране. У том циљу бригадни генерал Фицрој Меклејн, шеф савезничке мисије при нашем Врховном штабу, израдио је план за сарадњу под шиформ Операција РЕТВИК и долетео са Виса у Косанчић на наш импровизовани аеродром. Што се тиче победе над Немцима, исти су нам циљеви, само ми имамо још један додатни циљ... Шта мислиш који, докторе?
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Да узмемо власт!
КОЧА ПОПОВИЋ: Управо то! А власт се узима у Београду а не на Радану, и зато се мени изузетно жури да што пре стигнем у Београд! А тај циљ могу да остварим само уз помоћ савезничке авијације.
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Нешто не разумем, Кочо. Зар нећемо платити цену савезничке помоћи? Зар ће нам Британци тек тако испоручити власт и пристати да градимо комунизам...?
КОЧА ПОПОВИЋ: Сигурно да неће! Британци су перфидни, префригани... Они су нас прихватили за савезнике из интереса, да би нашим месом и крвљу остварили своје циљеве на Балкану. Сад покушавају да нам натуре Краља и приморавају нас да преговарамо са тим издајничким кретеном краљем Петром, који ни по чему не представља наше народе и њихову борбу. После Немачке, друго место у нашој мржњи заузима Енглеска. Енглези су учинили све да изазову и подрже грађански рат у Југославији за који су нас кривили. Исто тако су некад својом неактивношћу и неинтервенцијом издали Шпанију и препустили је фашистима... Тек кад су Енглези схватили да је наш народноослободилачки покрет једина сила на Балкану која је спремна да се бори против Немаца, почели су да нас помажу... Сад играју на карту Краља, рачунајући да ће преко њега да наметну свој утицај у Југославији... Тако су приморали Краља да 25. августа донесе указ о укидању Врховне команде у Југославији, што значи да шутне генерала Дражу Михаиловића и придружи се Титу! Тај мали кретен би био спреман да стави титовку на главу и пришије петокраку само да уз помоћ Британаца обезбеди власт у Југославији... Само, ако британски гојазни и свим мастима премазани премијер Винстон Черчил мисли да ће изиграти нашег Тита, грдно се вара! Јер Черчил је школовани политичар, а Тито је рођени!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Ако сам те добро разумео, маршал Тито ће да изигра Черчила!
КОЧА ПОПОВИЋ: Рећи ћу ти нешто, докторе, што овог тренутка зна само наше најуже руководство... После састанка са Черчилом у Казерти, маршал Тито је тајно одлетео са Виса у Румунију да доведе Црвену армију! За десет-петнаест дана Црвеноармејци ће бити у Југославији! Зато се мени толико жури да стигнем до Београда, да их тамо дочекам... А онда, збогом Краљу, збогом горди Албионе! Југославија ће се прогласити комунистичком! Али да бих то остварио, морам најпре да поразим домаће издајнике... поготово четнике Драже Михаиловића.
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Четници су нам главна препрека на путу освајања власти?
КОЧА ПОПОВИЋ: Апсолутно! Ја сам од Тита добио 19. августа директиву према којој је главни задатак партизанских јединица у Србији да разбију окупаторско-недићевску-четничку власт и наметну партизанске органе власти, као и да створе чврсту базу на подручју Јужне Србије из које би се добила битка за Србију. Треба да знаш да од новембра 1941. године, после пада Ужица, Тито није био у Србији! Окупатора ће поразити савезници, са њим пада Недић, а Дражу Михаиловића морамо да поразимо ми! Без обзира што од лета трпе пораз за поразом, четничке снаге никако нису безначајне, оне броје око тридесет корпуса, са око четрдесет хиљада људи... Четници сада сматрају својим најважнијим задатком да одбране Србију од "комунистичке инвазије", а ми да њих истерамо из Србије... Зато је данас битка за Србију битка за Југославију и њену будућност. У том контексту треба да гледаш мој позив савезничкој авијацији да бомбардује Лесковац!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Лесковац је изузетно стратегијски важан?
    КОЧА ПОПОВИЋ: Апсолутно! Нама јеЛесковац важан јер нам отвара пут низ моравску долину према Шумадији и Београду. После ослобођења Лебана и победе над бугарским снагама, заузимањем Лесковца задобили бисмо огромну војничку предност и битка за Србију би била одлучена у нашу корист. Ми смо Лесковац и досад нападали, најжешће 30. августа, но без успеха. Град Лесковац је добро утврђен, опасан рововима, бројним бункерима, а брани га између пет и шест хиљада војника... Чак су и четници схватили важност одбране Лесковца, па су у град убацили читав Косовски корпус од преко хиљаду и по људи... То су Брајевићеви четници, који се не либе да отворено стану уз окупатора... Зато сам поново затражио помоћ савезничке авијације.
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И то нема никакве везе са Краљевим рођенданом?
КОЧА ПОПОВИЋ: Нема! 1. септембра савезници су бомбардовали Ниш, 2. септембра Ниш и Краљево, 3. септембра гађани су циљеви у Босни, бомбардовано је Краљево, тучени су мостови на Сави у Беогрду, аеродром у Панчеву... 4. и 5. септембра због невремена није било савезничких бомбардерских мисија на подручју Србије. 6. септембра дошао је ред на Лесковац... Краљев рођендан у целој тој ствари не игра никакву улогу. Ако баш хоћеш да знаш, ја појма нисам имао кад је Краљев рођендан! Јер да ме је та прослава интересовала, не бих био комуниста него монархиста!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Кочо, бојим се да постоји велика несразмера између планираног и оствареног циља... Уместо немачких војника страдали су грађани Лесковца...!
    КОЧА ПОПОВИЋ: Нису овде у питању само војни циљеви, докторе. Нама су важнији политички циљеви које смо овим бомбардовањем остварили. Народ Србије, који је све време рата више подржавао четнике, сад је на нашој страни! Свакоме је постало јасно на чијој су страни Савезници и ко је коначни победник грађанског рата! А народ иде за победником... То што смо се ми у најтежим условима одржали, резултат је нашег умећа вођења герилског рата, али и преокрета који је наступио код западних Савезника у погледу нашег покрета. Велика је ствар у рату кад схватиш да ниси сам, да иза тебе стоје моћне силе! Кад су Савезници укинули одлуку да шаљу оружје четницима у Србију због могућности разбуктавања грађанског рата, ми смо практично васкрсли из пепела! Испоруке оружја и другог ратног материјала, које смо добили од Савезника, имале су одлучан утицај на ток рата у Југославији. Не само да смо наоружали преко десет хиљада добровољаца, које смо дотад одбијали, него смо силно ојачали на моралном плану... и из основа се променио наш унутрашњи положај... Ова бомбардовања за нас имају исти циљ... Ми сад имамо проблем како да од партизанске гериле прерастемо у регуларну војску и моћну армију... са савезничком авијацијом тај посао ће нам бити знатно олакшан...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И онда удри по небрањеном и немоћном Лесковцу...!
КОЧА ПОПОВИЋ: Имао сам још један додатни разлог што сам захтевао бомбардовање Лесковца. Пошто је Бугарска прогласила неутралност, намеће се проблем разоружања бугарских окупационих јединица... Уверен сам да су се Брајевићеви четници убацили у Лесковац са циљем да разоружају Бугаре и овладају њиховим гарнизоном... То би ојачало четнички покрет и успорило наш продор на север... Продужило би грађански рат. А какве се предности стичу разоружањем окупационих снага, ми то најбоље знамо, јер смо управо ми успели да разоружамо Италијане у Црној Гори а не четници, после капитулације Италије. Зато је ово бомбардовање било нужно, јер нам је омогућило да убрзо уђемо у град и разоружамо Бугаре... Миливоје, човече, схвати да наша армија ниче из крви!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Извини, Кочо, из српске крви!
КОЧА ПОПОВИЋ: Што се тиче српске крви, то је четничка теза!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Четничка? Још ће да испадне да ја заступам четничке ставове!
КОЧА ПОПОВИЋ: Нама су националисти Драже Михаиловића данас највећи непријатељи... Једино нам они могу угрозити власт и ми немамо друге него да их у потпуности поразимо. Политички смо то већ учинили, сада нам остаје и војно... Морамо њихов покрет да уништимо као коров... да га ишчупамо из тела Србије... Ми комунисти морамо да поразимо српски национализам у самом његовом корену!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Рећи ћу ти нешто, Кочо. Ви сте отишли у Босну а ми смо овде остали, и са четницима смо успостављали толерантне односе... Споразумевали смо се око територија, закључивали сепаратне споразуме о ненападању... То нас је одржало четрдесет друге године! Да су они онда ишли да нас униште у корену, могуће је да нас двојица не бисмо овде на Радану ноћас разговарали!
КОЧА ПОПОВИЋ: А шта ти мислиш, докторе, зашто смо ми добили овај рат? Који су битни фактори који су утицали на његов исход?
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Зато што је наша идеја боља! Ми смо се супротставили фашизму, понудили тотални рат против окупатора, прихватили бескомпромисну борбу... Пред народима Југославије обавезали смо се да ћемо сачувати Југославију, понудили смо им братство и јединство уместо националне мржње и искључивости, социјалну правду и једнакост... Уместо национализма - који је главни узрок пропасти Краљевине Југославије - понудили смо интернационализам, космполитизам... Укратко, добили смо идеолошки рат...
КОЧА ПОПОВИЋ: Можда може и тако да се каже! Не сумњам да ће тако писати у уџбеницима историје које ћемо ми као победници написати! Можда и ти, докторе! Познате су ми твоје списатељске амбиције... Ипак, од идеологије до праксе огроман је корак... И досад га ниједна друштвена класа није искорачила! Питање је да ли ћемо и ми ту утопију, коју смо народу обећали, спровести у стварност...? Много више од тога, победила је наша ратна доктрина!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Доктирна?
КОЧА ПОПОВИЋ: Да ли си некад, за ове четири године ратовања, размишљао како то да војнички тако моћна сила, каква је била Француска, изгуби рат против Немачке за цигло месец дана у мају и јуну 1940. године?
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Хитлерова ратна машинерија била је свемоћна...
КОЧА ПОПОВИЋ: Неее! Французи су сами себе победили! Њихови генерали, проистекли из Првог светског рата, веровали су да је такозвана Линија Мажино непрелазна, па су одбрану поставили на Марни. Ни слутили нису да ће немачки генерал Гудеријан пребацити тенкове преко Ардена, као некад Ханибал слонове преко Алпа... Тако су немачки тенкови зашли француској одбрни на Марни иза леђа и моћна француска армија се зачас распала! Био је то пораз француске ратне доктрине!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Какве везе има то са нашом ситуацијом?
КОЧА ПОПОВИЋ: Генерал Дража Михаиловић, иначе француски ђак, победио је сам себе, исто као пре тога француски генерали... Просто је несхватљиво какве је све грешке починио овај школовани официр, усто још обавештајац...! За разлику од Тита, он из јесењег пораза 1941. године, који нам је био заједнички, није извукао никакво искуство! Док смо се ми пребацили у Босну, на територију такозване Независне Државе Хрватске, јер смо схватили да ћемо тамо добити најбоље борце, људе који беже од усташког ножа, дотле је он остао у Србији да се заварава некаквим "слободним планинама" и варљивом подршком србијанских сељака... Док смо ми стварали мобилне пролетерске бригаде, чак по цену катаклизмичких маршева, какав је био онај на Игману под мојом командом, он је држао некакву лежећу војску, која се није удаљавала од својих кућа и једино банчила и пијанчила... Тако су четници све време чували сукње својих жена, испијали шљивовицу и јели гибанице, док смо ми стварали моћну војску... Док су они слепо веровали да ће им Енглези на крају рата испоручити власт, ми смо схватили да сами морамо одлучивати о својој судбини... И, док смо се ми доследно и пожртвовано борили против окупатора, они су се определили за некакву тактику "кад дође време", које им, ево, неће ни доћи, јер им је прошло! Док смо ми развијали пропагандни рат и обавештајну службу, генерал Дража се ослањао на избегличку владу, која је била само играчка у рукама Енглеза... Просто је невероватно како смо успели да тучемо официре на њиховом терену, да их надмашимо у стварима војне стратегије и тактике... Чак смо успели да им у њихову Врховну команду убацимо нашег човека и да знамо све њихове тајне планове! До које мере је тај генерал Дража доктринаран најбоље показује његова слепа вера у отварање јадранског фронта... што је платио великим поразом на Неретви... Просто не могу да схватим да му није било познато да је Черчилов план о искрцавању савезничких трупа на Балкан пропао на састанку са Рузвелтом средином јануара 1943. године у Казабланки, о чему смо ми преко наших обавештајаца били на време информисани... Читава Михаиловићева тактика вођења рата била је доктринарна и није се могла никако другачије завршити до поразом!
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Дража није умео да се прилагоди политичкој ситуацији?
КОЧА ПОПОВИЋ: Не! Од њега се тражило, исто што и од нас, да својом активношћу наноси штету Немцима, чиме би везивао њихове трупе на Балкану, како се не би прикључиле фронту у Италији. Уместо тога, он је зановетао о некаквој српској крви коју само он чува, и коју, ако мора да прода, може то да учини само по највећој цени - и то је све говорио у присуству енглеске мисије коју су предводили такви обавештајци какви су пуковник Бајли и бригадир Армстронг... Тако је тај "добар Србин" испао рђав савезник! Шта све није тај испричао код британских обавештајаца! Чак их је оптужио да раде на његовом свргавању и наговарају његове месне команданте да од њих директно примају наређења уместо од њега, свог команданта и врховног команданта Југословенске војске у Отаџбини... Уверен сам да се ради о опсесивној личности, која је у својој аутохипнотичкој уобразиљи поверовала да је једино она позвана да брани српство, што га чини великомучеником, попут светог кнеза Лазара на Косову...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Тито није упао у ту грешку?
КОЧА ПОПОВИЋ: Маршал Тито је политички и војнички геније! Оно што је Михаиловић избегавао да учини, Тито је оберучке прихватио, јер је тачно проценио да само улазак у антихитлеровску коалицију води победи комунистичке револуције у Југославији... Зато смо ми прихватили толике жртве, јер смо знали да су оне плодотворне и да воде крајњем циљу - комунизацији Југославије. Није ли још Мурат говорио да се ,"не може царство задобити на дивану све дуван пушећи"!? Тито је одлично знао да од извештаја британских мисија у Југославији зависи много тога... Зато је он увек био крајње љубазан и предусретљив према Британцима, без обзира шта о њима интимно мислио... А кад су у наш Врховни штаб приспели капетани Стјуарт и Бил Дикин из Војнообавештајне службе непосредно пре битке на Сутјесци, непристрасни посматрачи и објективни извештачи, наша ствар се у савезничким врховима нагло побољшала... Капетан Стјуарт је на Сутјесци погинуо од бомбе чији су гелери ранили Тита, а Бил Дикин је највише допринео да партизански покрет добије савезничко признање и сву могућу подршку. Када је крајем септембра 1943. године, да би се подигао ранг мисији, за њеног шефа дошао бригадир Фицрој Меклејн, ми смо политички рат против Драже Михаиловића добили. Већ октобра 43. Меклејн је препоручио да се прекине савезничка помоћ Михаиловићу а да се партизанима знатно повећа. Резултат је био тај да је ББС, који је раније од Михаиловића стварао хероја, почео да велича партизанске успехе а минимизира четничке активности. Ја могу да ти наведем извештај да је у америчком Конгресу један конгресмен, очигледно наклоњен четницима, говорио како је партизанска борба до те мере преувеличана да се наше мале чарке представљају као велике битке, да се мале групе партизана уздижу у велике армије и да се наши незнатни напади из заседа представљају као тријумфални војнички походи, што није лишено сваке истине. А један нама наклоњен извештач у Уреду за ратне извештаје САД је у више наврата тврдио како је Тито извршио инвазију Мађарске, Аустрије, Бугарске и Румуније! Све је ово утицало да се четнички покрет у британској политици почне третирати као издајнички покрет, односно покрет који сарађују са Немцима. И да тај покрет треба разбити! На нама је било да из овакве политике извучемо огромну корист за себе, што маршал Тито, дабоме, није пропустио.
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Хоћеш да кажеш да је Михаиловић сам себе победио!
КОЧА ПОПОВИЋ: Највећим делом. Нама је остало само да то ратификујемо! Кад смо ми почели да добијамо од савезника помоћ, сав углед што су га дотад имали четници прешао је на нашу страну. Народ више није пристајао уз четничку политику компромиса и неактивности, већ је поклонио своје симпатије тоталном рату који смо ми заговарали. И тако је за неколико месеци наш покрет у Србији постао неколико пута јачи...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: И тако је Дража Михаиловић од миљеника постао издајник!
КОЧА ПОПОВИЋ: Још кад је Черчил сломио краља Петра да напусти Дражу и прихвати маршала Тита за вођу српског народа, судбина овог герилца била је запечаћена! Велику ствар сте учинили и ви јужносрбијански партизани кад сте четничког команданта Радослава Ђурића превели на нашу страну. Тако се Михаиловић нашао у улози усамљеног вука, одређеног за одстрел! И онда му ништа друго није преостало него да прибегне терору као средству застрашивања, у стилу оног његовог фамозног "З". Са свих страна добијамо извештаје да бесни четнички терор над цивилним становништвом, углавном нашим симпатизерима, и да је главно оруђе њиховог клања срп! Како се не може ратовати без оружја, Михаиловић није имао другог избора него да га потражи од свог дојучерашњег противника, човека кога је својевремено ставио под слово "З", председника марионетске владе, генерала Милана Недића... Тиме је Дража Михаиловић постао сарадник Немаца и сам себе осудио на смрт! Имамо поуздане податке да су се Михаиловић и Недић састали 31. августа и договорили да против нас организују заједничке војне формације, које ће наоружати Немци.
    МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Имам утисак да је генерал Дража Михаиловић направио још једну крупну грешку, што је стратешки и војно потценио наш покрет у Јужној Србији... док је наша команда настојала да тај покрет што више охрабри и ојача...
    КОЧА ПОПОВИЋ: Кад смо после катастрофе 1941. године били принуђени да напустимо Србију, рачунали смо да ћемо се једнога дана вратити и да морамо да оставимо терен за тај повратак. После пораза и компромитације у Западној Србији, јасно нам је било да тај терен мора да буде Јужна Србија... И та стратегија се, ево, показује исправном... А за то време се Михаиловић доктринарно држао Западне Србије, гајећи слатку илузију да господари Србијом, што ми нисмо ни хтели да му оспоравамо... Пустили смо га да ужива у сопственој заблуди! Из тих разлога смо оставили јаке јединице у Јужној Србији и важне кадрове, какав си, између осталих, и ти. Оставили смо и Ратка Павловића Ћићка...
    МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Кад смо код Ћићка, Кочо, хтео бих да ми разјасниш једну важну ствар... Наиме, у Јужној Србији влада мишљење да смо ми сами ликвидирали Ћићка, да смо га послали Шоповима у Црну Траву да га убију...
КОЧА ПОПОВИЋ: И сâм сам чуо за те приче, но мислим да су без основа, мада би о томе више могли да кажу Пера и Темпо, који су у то време испред Врховног штаба и Централног комитета били задужени за Јужну Србију... Тачно је да је Партија имала 1941. године са Ћићком одређене неспоразуме, но ја мислим да је то касније превазиђено... Партија је морала да разбије троцкистичку групу у Топлици и цех је платио Чеда Крушевац. Могуће је да је и на Ћићка покушан атентат, нешто сам и сâм начукнуо, но да смо хтели ми бисмо га још тад убили...
    МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Доста се манипулише са претпоставком да би Ћићко, с обзиром на популарност коју је уживао у српском народу, могао да буде конкурент...
    КОЧА ПОПОВИЋ: ... Хрвату Титу на челу Партије и нашег покрета!? Зато што је Ћићко Србин а Тито Хрват!? Докторе, морам да ти кажем да Титу нико не може да буде конкурент! Из овога рата ће он изаћи као Лењин... као Стаљин... као Бог!
    МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Мислим да си ми много тога разјаснио, Кочо. Ипак, остаје дилема да ли је требало бомбардовати Лесковац...? Премного је цивилних жртава...
    КОЧА ПОПОВИЋ: Слобода има своју цену! За циљеве које смо себи поставили никакве жртве нису превелике...!
    МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Бојим се, Кочо, да ли ћемо ми умети да искористимо на најбољи начин ту слободу? Да ли ћемо умети да владамо на начин како смо обећали, у корист народа? Све више сумњам...
    КОЧА ПОПОВИЋ: Ко много сумња, докторе, и сам је сумњив!
    МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Није ли још Лењин рекао да комунистима највише прете мангупи из сопствених редова! Да нам се не деси исто што и другим досадашњим реформистима света, да поједемо сами себе?
    КОЧА ПОПОВИЋ: Слушај, докторе, преда мном си могао да изразиш своју сумњу... пред другима немој! Неће сви имати за то разумевања. А Партија од тебе много очекује по завршетку рата... Колико знам, онај други доктор... али медицине, Благоје Нешковић, планира те за министра у влади Србије коју ће да образује... Није на министрима да сумњају него да спроводе партијске директиве! Сумњу препустимо писцима! Кад једнога дана напустиш политику и посветиш се писању, можеш да сумњаш у све до миле воље...
МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ: Ја бих да кренем, Кочо. Ускоро ће свануће, морам да будем на положају...
КОЧА ПОПОВИЋ: И ја сам се пред тобом отворио, докторе, више него сам смео... Знам да ћеш о овоме ћутати... како ви кажете у Јужној Србији, бићеш "чеп који не пропушта воду"! Али пред неким сам то морао... Сам си крив што си се наместио...!
Коча Поповић и Миливоје Перовић излазе из шатора. Дочекује их пој трећих петлова из оближњег села Гајтана. Испод њих, у низини Јужне Мораве, још увек гори Лесковац.
21.
 
    Разуме се да се Михаиловићева војска приликом изгона из Србије знатно умањила, а Дража је дозвољавао да сваки командант поступи по свом нахођењу. Познат је случај главнокомандујућег за Јужну Србију, мајора Радослава Ђурића, који је са четом  Јабланичана прешао на партизанску страну на планини Радан, да би на Топчидерском процесу био кључни сведок против генерала Драже Михаиловића. Ипак, у Босну је прешла респектабилна четничка војска од око 50.000 људи. (Толико је бораца нудио Дража савезничком команданту Средоземља, генералу Вилсону, али су Енглези пустили да га Тито уништи, "да иструне и отпадне као трули плод".)
    У северној Босни током зиме 1944-45. Михаиловићеви одреди су се знатно проредили, неки четници су се вратили у Србију (готово сви су побијени од партизана), многи су умрли од тифуса. Из Црне Горе су пристигли четници под командом потпуковника Павла Ђуришића. Са Ђуришићем је кренуо и народ, цивилна управа, сви истакнути партизански противници и њихове фамилије, на челу са митрополитом Јоаникијем. Био је то егзодус сличан оном преко Албаније. Рачуна се да се у Северној Босни сабрало око 30.000 четника.
    За то време су се у словеначком Приморју, које је после италијанске капитулације постало ничија земља, скупиле знатне антикомунистичке снаге, различите идеологије, али присиљене на сарадњу поразом у грађанском рату. У Истри се најпре нашао Добросав Јевђевић са личким четницима (око 2000), који је био, као и сви западни четници, под лабавом Дражином командом и деловао углавном самостално. После повлачења из Србије ту се сместио Српски добровољачки корпус са својим духовним вођом Димитријем Љотићем. У новембру 1944. године стигла је Динарска четничка дивизија попа Момчила Ђујића из Книнске крајине, са око 6.500 људи. Политички вођа ове скупине био је Димитрије Љотић. По његовој замисли све те снаге уједињене на југословенској опцији створиле би приличну слободну територију у зони Западних савезника, где би дошао краљ Петар и где би се отворио нови Солунски фронт, овога пута против комуниста. Љотић је послао делегацију да доведе Дражу у Приморску, али Дража је одбио сваку сарадњу са фашистом Љотићем. Ипак, послао је у Истру свог класног друга са Академије, генерала Миодрага Дамјановића, са задатком да обједини све антикомунистичке трупе под својом командом. Љотић се узалуд трудио да преко радио везе разувери Дражу да је његова идеја о повратку у Србији и дизању новог устанка нереална и самоубилачка, генерал Михаиловић је остао на својој антифашистичкој и антикомунистичкој линији. Сматрао је да му је историјска мисија да спречи комунизацију Србије. Од Љотићеве замисли није било ништа, он сâм је страдао у саобраћајној несрећи у Истри, али се већина динарских четника извукла на Запад и добила азил у слободном свету. Од њих је најпознатији постао војвода Момчило Ђујић (један од 24 војводе), који се скућио у Америци и кога је Тито узалуд тражио од Американаца свих година, да му као Дражи пресуди. За Америку је војвода Ђујић, као и Дража, био савезник у борби против фашизма и комунизма.
    У Дражиној Врховној команди дошло је до раздора по овом питању: већи део команде прихватао је Дражину замисао о повратку у Србију, мањи је био да се иде у Приморску. На Запад је пошао потпуковник Павле Ђуришић са црногорским четницима и народом. Ђуришићу су се придружили Драгиша Васић, Лука Балетић, Захарије Остојић, Мирко Лалатаовић, Петар Баћовић... Ова група је посредством црногорског фашисте у Павелићевом окружењу, Секуле Дрљевића, добила гаранцију да мирно прође кроз Лијевча поље, ако се разоружа. Међутим, усташе су напале избеглице, руководство заробиле, а народ масакрирале. Павле Ђуришић, Драгиша Васић... и ини су одведени у фабрику смрти Јасеновац и тамо уморени. Оне који су избегли усташе, дочекали су партизани. Ипак, око 900 Ђуришићевих четника је успело да се пробије до Аустрије и преда савезницима Енглезима. Ови су их, по споразуму са Титом, депортовали натраг у Југославију, а партизани су их ликвидирали у Кочевским шумама.
    Око 14. марта 1945. године Михаиловићеве трупа су се нашле на положају планине Вучјак, пошто је на конференцији Дражиних команданата у Модричи одлучено да се иде натраг у Србију. Око месец дана је владало релативно затишје, пошто су партизани били ангажовани на Сремском фронту. (Милош Младеновић описује четничку Олимпијаду на тој територији.)
    Покрет са Вучјака отпочео је 13. априла 1945. године, на запад, уз реку Саву. Генерал Дража Михаиловић је хтео овим маневром да завара партизане, сад већ регуларну Југословенску армију (ЈА),  да мисле да је кренуо у Приморско. На домаку Бања Луке, у ноћи 21. априла, Дражина војска је начинила заокрет и кренула на југ, у горњи ток реке Дрине. Био је то велики марш без повратка, у смрт. На том путу спасавао се ко је како знао и умео, најбоље су прошли рањеници и болесници које су Немци у одступању прихватили (Милош Младеновић). Дражина радио станица се последњи пут огласила 5. маја 1945. године а онда је заувек заћутала. Записано је да се сутрадан, 6. маја, на Ускрс, остатак Дражине војске зауставио где се затекао. После краће верске службе, прочитана је генералова последња војна заповест. "Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наше патње су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји саборци, мој поздрав: Христос Воскресе!"
    Нажалост, војска генерала Драже Михаиловића, антифашистичка и антикомунистичка Југословенска војска у отаџбини, истрајала је још само недељу дана, када је 13. маја 1945. године уништена на домаку Дрине, на планини Зеленгори, од комунистичке Југословенске армије. Ван очију светске јавности, три дана после потписивања светског мира, партизанска војска, наоружана до зуба оружјем Западних савезника, са митраљезима, топовима, тенковима, авијацијом... са лакоћом је уништила већ разбијену Дражину војску. Партизани нису имали милости према пораженим равногорцима, побијене су оставили да их разносе звери по Зеленгори, а заробљене везивали жицом и бацали у Дрину. Тече крвава Дрина! Рачуна се да је најмање 9.300 Михаиловићевих бораца ликвидирано, пре или после заробљавања. Држим да је то најбоље изразио народни певач из Црне Горе Радован Бећировић: "Дрино водо, бар једно столеће / Србин с тебе пити воде неће!"
    Ђенерал Дража Михаиловић је тада избегао погибију, уз једно 1000 до 2000 његових бораца, који су се у општем метежу расули по терену. Који су прешли Дрину и предали се или били заробљени, били су убијени. Од познатих Дражиних команданта комунистима су пали у руке пуковници Драгутин Кесеровић и Војислав Лукачевић.(Мислим да су се предали?) Нова власт је обојици приредила 1945. године судски процес, у којем су будући Дражини егзекутори, тужилац Милош Минић и судија Михаило Ђорђевић, тренирали за српски процес столећа, у којем је Тито убио Дражу.
    Генерал Дража Михаиовић није одмах пао комунистима у руке, успео је готово годину дана да се скрива од њиховог лова. "Тако је први човек који се са оружјем у руци и са герилским формацијама појавио у борби против Немаца у пролеће 1941, остао последњи и једини у шуми 1945. године. Као што је био некада први у протесту против немачке окупације у Европи, тако је по завршетку рата био такође први у протесту против насилне успоставе комунистичког режима." (Приређивачи документарне књиге "Рат и мир ђенерала") 

22.

      Четничку голготу у Босни обрадио сам у књизи "Црни дани Раке Драинца", Читаоца ћу да упознам са две сцене из књиге.
     У првој сцени се растају два главна човека Равногорског покрета, Дража Михаиловић и Драгиша Васић, несложни око повратка у Србију (Дража) или повлачења на запад (Драгиша). Презентујем Читаоцу ову сцену.
 Планина Вучјак у Босни. 15. март 1945. године. На једној страни генерал Дража Михаиловић, са пратњом у којој су пуковник Драгутин Кесеровић и мајор Буда Југовић, на другој страни писац Драгиша Васић, са пратњом у којој је потпуковник Милан Цига Стојановић. Групе су међусобно супротстављене, упериле су једна у другу митраљезе. Драгиша Васић (60 година) има потпуно белу браду. Некада је припадао левици, као адвокат био бранилац комуниста на процесима, касније пришао десници и заступао јаке националне ставове. Од првих дана приступио четничком покрету и једно време био друга личност по рангу у њему. Пред крај рата се разишао са Дражом.
ДРАГИША ВАСИЋ: Чичо, молим те да ме саслушаш. Ради се о нашем опстанку, о животу и смрти, о бити или не бити!
ДРАЖАДража: Шта имам да те слушам, брате Драгиша? Моја највећа грешка је што сам те слушао на почетку рата! И уопште што сам слушао политичаре! Да сам радио по својој глави, све би данас било другачије у Србији!
ДРАГИША ВАСИЋ: Брате Дражо, није време за митове, данас нам је потребнија хладна глава него икад! Хоћу да ти кажем да је пут за наше повлачење на запад отворен! Ми морамо да се пробијемо у Истру, где се концентришу све антикомунистичке снаге... Тамо су наши команданти Добросав Јевђевић и поп Момчило Ђујић... Тамо је и Димитрије Љотић. Они ти поручују да одмах кренеш у Истру...
ДРАЖА: Шта ћу ја у Истри? Моје је место у Србији!
ДРАГИША ВАСИЋ: Сукоб између Савезника и Совјета је неминован... за месец-два ће свакако да избије... кренуће нови рат, трећи светски рат. За нас је најважније да сачувамо људство. Кад Американци и Енглези крену на Совјете, наша улога на Балкану ће бити од највећег значаја. Тад ћемо се вратити у Србију!
ДРАЖА: Не тиче ме се њихов рат! Ја имам свој рат и морам да га водим до краја! За мене овај рат још није завршен! Ја морам у Србију!
ДРАГИША ВАСИЋ: Али, Чичо, Србија је под комунистима! Тренутно тамо немамо никакве шансе! Изгинућемо до последњег...
ДРАЖА: Ми четници смо избрисани са списка живих, таман као онај пук што је био скинут са војничког следовања и жртвован за част града Београда у Првом светском рату. Ми се морамо жртвовати за Србију!
ДРАГИША ВАСИЋ: Чичо, морам да ти кажем, није време за националне митове! Данас је важно сачувати главу! Ти немаш право да се жртвујеш, тек ћеш бити потребан Србији! Ако се сви сакупимо у Истри, бићемо респектабилна снага, коју нико неће моћи да уништи... Потпуковник Павле Ђуришић са својим Црногорцима је одлучио да прихвати позив из Истре...
ДРАЖА: Ми нећемо ићи ни пред кога да би молили и тражили милостињу... морамо се и даље борити и изборити слободу своме народу и себи, или изгинути... као цар Лазар на Косову!
ДРАГИША ВАСИЋ: Али, Чичо, ти ниси цар Лазар... Повратак у Србију у овим условима је раван самоубиству! Погледај какво је стање у војсци: општа исцрпљеност, пегавац, рањеници, глад... Немаш право да поведеш људе у колективно самоубиство!
ДРАЖА: Карађорде је начинио грешку што је напустио Србију 1813. године и није могао да је искаје. Ја не смем да поновим његову грешку! Моје место је са српским народом!
ДРАГИША ВАСИЋ: Вратићемо се у Србију кад се за то створе услови. Засад имамо отворен пут на запад. Павле Ђуришић се споразумео са Секулом Дрљевићем да нас Хрвати пропусте долином Саве...
ДРАЖА: Брате Драгиша, Хрватима ја не верујем! Имам информацију да у Србији само што није букнуо општи устанак против комуниста... Шуме су пуне одметника, води их мајор Трифун Ћосић. Само се чека мој повратак па да се Србија запали!
ДРАГИША ВАСИЋ: А шта ако ти комунисти постављају мамац да те увуку у клопку? Ти си обавештајац и не би смео да наседаш непровереним информацијама! Човече, они су основали специјалне јединице - Озну - за борбу против нас. На челу Озне је један од главних Титових сарадника Александар Ранковић.
ДРАЖА: Добио сам телеграм од Константина Фотића из Вашинготна да Америка стаје на нашу страну! Ако су нас Енглези оставили на цедилу, Американци ће да држе нашу страну. Америка неће да дозволи да Србија буде комунистичка!
ДРАГИША ВАСИЋ: Жао ми је, Чичо, али не могу с тобом! Можда ти видиш себе као Карађорђа, као пуковника Аписа, али по мени ти срљаш у сопствену пропаст... Државно уређење у Србији одређују Руси а не Американци!
ДРАЖА: Нека свако крене на своју страну. Некад смо се заједно повлачили кроз Албанију... дизали устанак... сад нас судбина раздваја!
ДРАГИША ВАСИЋ: Постоје силе ван човека које су јаче од њега! Могуће је да сваки човек има своју звезду и да му она одређује пут. Све у мени, брате Дражо, говори да је једини исправан пут за нас на запад... Тебе твоја звезда вуче натраг у Србију... И сам видим да је растанак неминован. Космичке силе, које су нас пре четири године спојиле, данас нас раздвајају!
ДРАЖА: Брате Драгиша, бојим се да смо били само играчка у рукама великих сила... Судбина је била немилосрдна према нама и нашем покрету кад нас је бацила у тај ковитлац... Ја сам много хтео, много започео, али је наишао вихор светски и однео мене и моје дело.
ДРАГИША ВАСИЋ: Ђенерале, прашћавај ако сам ти нанео неко зло...
ДРАЖА: Дођи да те загрлим, брате Драгиша! Више се никад нећемо видети!
        ДРАГИША ВАСИЋ: Нека ти је Бог на помоћи, ђенерале!

    Дража Михаиловић и Драгиша Васић падају један другом у загрљај, затим се нагло удаљују. Са њима одлазе њихове присталице.


    У другој сцени је описан крај мог оца, мајора (по некима пуковника?), капетана (познатог по том чину) Боже Ивановића, на Зеленгори, онако како сам ја ту историју истражио.

    Планина Зеленгора у источној Босни. 13. мај 1945. године. Густа магла, не види се прст пред оком. Остаци разбијене Југословенске војске у отаџбини лутају планином.
    На једном пропланку зауставља се Друга топличка  бригада из састава Топличког корпуса, оно што је остало од ње. У сталним борбама бригада је десеткована, сведена на педесетак бораца. Борци су исцрпљени, изморени, изгладнели, живи лешеви. Како пристигну тако попадају на мокру земљу. Бригади се обраћа њен командант мајор Божа Ивановић:

    БОЖА ИВАНОВИЋ: Земљаци, рођаци, браћо! Ово је последњи пут да вам се обраћам... Оно што се пре годину-две дало наслутити сада је стварност. Наша војска је разбијена, наш покрет је пропао! Откад смо кренули назад у Србију трпимо пораз за поразом, наша војска практично више не постоји... Ја као командант не знам да вам кажем где се налазимо... Рачунам да је тамо Србија, да је ту негде доле Дрина... Сигурно је да смо опкољени са свих страна, само нас још ова магла штити... Зато морамо да се расформирамо... три године после формирања у Топлици... Но, пре него се растанемо, да одамо почаст нашој браћи који су изгинули у борби за слободу и славу српског народа... Нека им је вечита хвала и слава...
    ВОЈНИЦИ: Слава им!

Чује се пушкарање које постаје све јаче. Штекћу митраљези, грме топови. А онда, пуцњаву надјачава звук авиона који надлећу Зеленгору.

    БОЖА ИВАНОВИЋ: То нас траже! Партизани желе да нас докусурају, да нас потпуно униште! Добили су и авионе... Браћо, са нама је готово, наш покрет је пропао, више не постоји никаква организација... Ништа нам друго не преостаје него да свако крене на своју страну. Шта ће бити са нама то више нико не зна, до сам Господ Бог! Заједно ћемо бити брзо откривени и уништени, појединачно може још понеко да преживи. Најбоље је да се организујете у тројке, па да кренете за Србију... Можда ће Србија понеком још да буде мајка? Можда ће некога и да прими! Све што знам да вам кажем, то је да је Србија тамо...

    Одједном се диже магла, Топличка бригада је обасјана сунцем. Са околних брда нагло припуца.

    ГЛАС СА БРДА: Четници, јебем вам сестру србијанску, опкољени сте са свију страна! Предајте се!

    Војници се нагло разбеже на све стране, на њих се пуца са брда. На ливади остају само Божа Ивановић и браћа Пешићи, Драгутин и Милутин.

    БОЖА ИВАНОВИЋ: Зашто не бежите? Зар не видите да смо им мета?
    ПЕШИЋИ: А ти, команданте?
    БОЖА ИВАНОВИЋ: Ја немам куда да бежим! Ову бомбу носим од почетка рата и чувам је за крај... Сад је тај крај дошао... Куцнуо је час да је активирам...
    МИЛУТИН ПЕШИЋ: Немој тако, госин мајоре! Имаш сина, зарад њег мораш да живиш...
    БОЖА ИВАНОВИЋ: Напротив, због њега морам да умрем! Његов спас је у мојој смрти! Само моја смрт за њега значи живот!

Одједном се на ливади појављује во Лиско. Во гласно зариче, тако јако да његова рика надјача пуцњаву и буку авиона који надлећу Зеленгору.

   ДРАГУТИН ПЕШИЋ: Лиско! То је наш Лиско!
    БОЖА ИВАНОВИЋ: Онај во што нам га је поклонио старац Радојко из Житног Потока, још на Гочу приликом нашег повлачења из Србије? Па зар он није завршио у казану?
    МИЛУТИН ПЕШИЋ: Јок, госин мајоре. Де смо могли да га закољемо, кад ни је он све што ни је остало од Србију!?
    ДРАГУТИН ПЕШИЋ: Нас двојица смо га пазили и чували, несмо дали да га закољу... Товарили смо га с коже које смо драли од друга говеда и коњи... Тако смо бригаду снабдевали с опанци!
    МИЛУТИН ПЕШИЋ: Док је он жив, жива је наша Србија!
    Пешићи потрче према волу. Кад их партизани са околних брда примете, запуцају из свих оружја. Пешићи падају у исти час, погођени митраљеским рафалима. На тренутак настаје затишје. Партизани не примећују четничког команданта.
    БОЖА ИВАНОВИЋ: Господе Боже, како је глуп овај крај! Зар је могуће да је Србија завршила свој пут на Зеленгори? И зар је могуће да мене више неће бити? Иако сам знао да ми се неминовно ближи крај, ипак ми се не умире! Са тридесет пет година највећи број људи тек почиње своје дело. Ја га завршавам!
    Пуцњи се постепено удаљују, борба се преноси на други крај.
    БОЖА ИВАНОВИЋ: Остављам жену и сина на милост и немилост победнику... Боже, шта ли ће историја рећи о нама? Како је глупо умрети, а ипак нема другог избора! Збогом свете за вечност!

    Божа Ивановић активира бомбу, одјекне страшна експлозија. Командант Друге топличке  бригаде је разнесен у парампарчад. Настане тишина, борба се удаљила.
Тад поново зариче Лиско који наставља  да живи. Његова  рика одјекује Зеленгором.

23.

Хтео не хтео то да призна Јовица Тркуља, али на Зеленгори је убијен и Слободан Јовановић. Дража Михаиловић се у Србији борио за исте идеје за које се залагао Слободан Јовановић у Енглеској. То су идеје Западне цивилизације, настале након Француске револуције, које је српски либерал Слободан Јовановић прихватио од оца Владимира, а српски војник Дража Михаиловић наследио од војводе Живојина Мишића. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца - Југославија - настала на згаришту Краљевине Србије, била је брутално уништена и растурена нацистичко-фашистичим освајачем. Окупатор је дао суверенитет Хрватској (Независна Држава Хрватска) а одузео га Србији. Слободан Јовановић је прихватио да, прво као потпредседник а онда председник Југословеснке владе, брани државу коју су створили Срби на Солунском фронту, уз жртве за какве историја једва да зна. Комунисти су дошли да униште Монархију, која је била исходиште нове српске историје, и успоставе Републику, која је била резултат њихове револуције. Оба наша јунака бранила су српску историју од њеног комунистичког уништења. Разлика је била једино у томе што је Слободан Јовановић то чинио политичким средствима, а Дража Михаиловић војним. Стога се ова два актера српске историје не могу раздвојити.
Тркуља с поносом истиче да је демократска Србија смогла снаге да исправи комунистичку неправду. Нема сумње да то ради с правом, јер се од свих професора Слободановог Правног факултета највише за то залагао. Иницијатива за рехабилитацију Слободана Јовановића најпре је донела судску а потом друштвену рехабилитацију. О првој сам говорио у претходним поглављима, а о другој бих повео дијалог са Тркуљом.
Јовица Тркуља је у Вечерњим новостима написао: "Најзад, 8. децембра 2011. године посмртни остаци Слободана Јовановића су пренети из Лондона у Београд да би у суботу 10. децембра  уз највише државне почасти били сахрањени у Алеји великана на Новом гробљу. Тиме је окончана двадесетогодишња борба малобројних поштовалаца Слободана Јовановића да се он и његово дело врате у завичајно окриље. Они су (тај потхват)  почели пре две деценије издавањем његових сабраних дела, затим су формално-правно скинули љагу с његовог имена и коначно га сахранили у његовој Србији". Пошто сам присуствовао тој другој сахрани Слободана Јовановића, узећу право да Читаоцу предочим како сам је видео. Иначе, на сахрану сам отишао са писцем Маринком Арсићем Ивковом, па је ова импресија заједничка.
Најпре, то није била државна него приватна сахрана. Државна је могла да буде само по томе што је држава платила трошкове преноса, закупила гробно место и довела гарду да испали почасне плотуне (то ради за све високе војне чинове). Београд је дошао на сахрану са једва неколико стотина људи, што је непримерено научнику и државнику Слободановог ранга. Ни налик на, рецимо, сахрану Јована Дучића, чији су земни остаци донети из Америке. Истина, Дучић је оставио аманет да му кости буду пренете у земљу (вероватно се у својој песничкој наивности надао да ће та држава бити демократска?), Слободан није оставио никакво написмено. Није ли стога чин нове сахране, који је иницирао Правни факултет, био доста нелегитиман?
Пре сахране одржана је комеморација на Правном факултету. Не највећа сала факултета, која носи Слободаново име, имала је празних места. Колико сам видео, државу је представљао градоначелник Београда Драган Ђилас, али он је дошао да открије плехану таблу испред факулета, окачену на једној бандери за електричну струју, на платоу који је добио Слободаново име. Чим је тај посао обавио брже боље се изгубио. На комеморацији су говорили декан Правног Факултета, председници САНУ и СКЗ, институција у којима је Слободан радио. Њихови говори су били конвенционални, глорификовали су Слободаново дело, што је било сувишно, јер та врата су већ била отворена, понајвише их је отварао Јовица Тркуља. Није дошла демократска држава (њени највиши чиновници) да јавно каже да се Слободан Јовановић борио за њу и да су у њену филозофију уткане идеје овог антикомунисте. Проблем је у томе што држава то није ни могла да каже, јер се она није одрекла од комунистичког наслеђа, па је за њу Слободан Јовановић још увек ратни злочинац. Закон о рехабилитацији, на основу којег је Слободан рехабилитован, није укинуо срамну књигу ратних злочинаца, коју је по списковима Озне саставила (буквално) трочлана државна комисија, са председником (О ироније судбине!) филозофом. Тако догматски стаљинистички филозоф Душан Недељковић још увек одређује ко је ратни злочинац а ко народни херој. Док су друге државе из комунистичког ропства укинуле чак и академије, држава Србија заснива свој правни легитимитет на комунистичкој библији.
Маринко (Арсић Ивков) је гледао ко је од уважених личности узео учешћа на сахрани, запао му је у око тадашњи председник Републике Борис Тадић. Председник је све време опела престајао крај ковчега са свећом, али више је деловао као поштовалац Слободана Јовановића него као државник који се одриче комунистичког наслеђа. Будућег председника државе, Томислава Николића није видео, из простог разлога што га није било. Била су два три министра, министар културе који имитира Николу Пашића, Предраг Марковић. Није било гомиле патриотских писаца, којих у Србији данас има као кусих паса. Вероватно су своје патриотске груди, у које ударају песницима као гориле, чували за сусрет са руским амбасадором Конузином, који је Србима оштро замерио што измештају из центра Београда улице својих ослободилаца (маршал Толбухин, генерал Жданов, маршал Бирјузов), који су им донели комунизам.
Од писаца, налетесмо на Радослава Братића, прилично оронулог, са свећом у рукама. Дошао да се опрости од Слободана Јовановића! Братић је, иначе, комунистичког порекла из Херцеговине, па је мени било помало чудно што га ту видим. "Због њега (Слободана) умало нисам отишао у затвор!" Братић је својевремено био уредник Изабраних дела Слободана Јовановића у БИГЗ-у, свака му част и за једно и за друго.
Јовица Тркуља каже да је Слободан Јовановић сахрањен у Алеји великана, али то није до краја тачно. Наиме, Алеја великана, формирана је на Ташмајдану још у Деветнаестом веку, а на Ново гробље је премештена 1927. године. Садржала је само 22 гробна места и више није допуњавана. У њој почивају Илија Милосављевић Коларац, Петар Кочић, Јован Цвијић, Корнелије Станковић... Део гробља, на којем је сахрањен Слободан Јовановић, носи назив Алеја заслужних грађана. Ту алеју су формирале комунистичке власти 1965. године углавном за партизанске борце и њихове супруге. У време комунизма ту су сахрањивани они које су комунисти прихватали. Нема критеријума по којима се ту сахрањивало, одлуку је доносила Скупштина града. Да ли је Слободан Јовановић  први четник који се ту ушуњао?
Пало ми је у очи да је ту сахрањен и Радован Стојшић Баџа, Милошевићев министар полиције, убијен у једној београдској кафани под неразјашњеним околностима, веома терећен за злочине у Вуковару. Ово причам што сам једном био у прилици да се за ову некрофилију заинтересујем, године 1993, кад је умро сликар Божа Илић. Читалац бесумње зна да је Божа највећи сликар југа Србије, из којег сам и ја дошао. Његов пут је био парадоксалан, од највећег успона до највећег пада. Наиме, у време соцреализма Божа Илић је сматран највећим југословенским сликаром, у време модернизма прогласили су га  најгорим. Године 1990, кад је стари ситем почео да пуца по свим шавовима, пријатељи су рехабилитовали великог намерно заборављеног сликара (кључну улогу је одиграо Мића Поповић). Али, после његове велике ретроспективне изложбе у Народном музеју, једне од највећих у овој земљи, срце сликара није издржало: Божа је пао покошен инфарктом на аутобуској станици у Лесковцу. Кад су га мртвог допремили у Београд, поставило се питање где да га сахране, Божа није имао никакво гробно место. Било је логично да сликар, који је донео Југ Србије у Београд, добије место у Алеји заслужних грађана, која одавно није била ексклузивна као Алеја великана. Божини поштоваоци су поднели захтев, петицију Скупштини града, на којој је био и мој потпис. После пет дана већања наш захтев је у поскомунистичкој Скупштини града одбијен. Нема места, Алеја је пребукирана! (Била је то обична лаж, после тога су ту сахрањени глумци, песници, спортисти... чак и један Баџа!) Тако је највећи сликар Српског југа, који је био на леду готово пола века, остао залеђен још пет дана. На крају су пријатељи купили гробно место на периферији Новог гробља, до којег се не може отићи без водича. Што се мене тиче, ја сам написао причу-сценарио "Сондирање терена у Житном Потоку", и то је био мој прилог, као прилог Лазе Лазаревића на крају приче "Све ће то народ позлатити".
Мене овде интересује једна друга личност, извесни Михаило Мика Ђорђевић. На његовој надгробној плочи у Алеји заслужних грађана пише да је у комунистичком режиму био председник Привредног суда. То не казује ништа, па да Читаоца упознам са овим јунаком. У књизи Боривоја Марјановића "Како је ухваћен генерал Дража" каже се да је овај крагујевачки правник командовао партизанским водом, који је побио неколико Немаца на путу између Крагујевца и Горњег Милановца. (У другим изворима се каже да је командант био Владимир Дедијер.) Партизани су као у каквом данс макабру масакрирали побијене Немце, одсекли им гениталије и набили у уста, па кад их је растерала већа немачка колона затекла је хорор филм. Следила је страшна немачка одмазда над цивилима у Крагујевцу, по тзв. Кајтеловој доктрини 100 Србина за једног убијеног Немца, односно 50 за рањеног. Била је то крвава бајка на брдовитом Балкану (једна од најлепшоих песама Десанке Максимовић, али и целокупне српске поезије носи име "Крвава бајка"). Пошто је страшна немачка претња била раније објављена, партизани су морали да знају за њене последице.
Крагујевчанина Мику Ђорђевића видимо у роману Мирослава Тодоровић "Судија смрти" у Дрвару како спасава маршала Тита. Наиме, према роману, али и стварности, будући доктор војних наука изненађен и препаднут немачким десантом, био је склон да се преда падобранцима, са све секретарицом-љувавницом Даворјанком Пауновић Зденком, али му је Сретен Жујовић Црни уперио револвер у груди и извео га из пећине. Док је Александар Ранковић са војним питомцима јурио да спаси свог врховног команданта, огромни Мика га је својим телом штитио да га не погоде снајперисти, и то се види на једној немачкој фотографији.
За ова два подухвата правник из Крагујевца је добио награду да буде судија смрти и да осуди на смрт најпре Кесеровића а после Михаиловића. Пуковник Михаило Ђорђевић је осудио и Слободана Јовановића на 20 година робије! И сад они комшије! У истој Алеји џелат и жртва! Па где то има? Има, има, кажу клинци, ал код браће Грима!, што ће рећи у басни. Тако је антикомуниста Слободан Јовановић пристигао у Алеју, која је све до пада комунизма 2000. године била комунистичка привилегија, као што је државна телевизија била њихова читуља.
А на платоу изнад Алеје заслужних грађана, у Алеји народних хероја (централна улица комунистичког некрополиса) почивају још два српска извршитеља Титове воље: Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. Први је био архитекта ликвидације генерала Драже Михаиловића, српска страна Титове воље. Други је био најпре хваталац а потом убилац Драже, следбеник Ранковићевог завета Титу. Први је поносно објавио граду Београду, а самим тим и целом свету, да је његова тајна служба  ухватила највећег издајника и злочинца у српском народу, изрода Дражу Михаиловића. Други је ислеђивао генерала у тамници Озне/Удбе и патолошки се иживљавао над болесним и немоћним српским Чичом. Кад су Милош Минић и Мика Ђорђевић, - по рецептури Москве која је режирала Московске процесе и знала како се натерују Лењинови саборци у Октобарској револуцији да признају да су издајници, - судски убили вођу герилског грађанског покрета у Србији, а југословенски генералисимус Јосип Броз Тито одбио да га помилује, јер би га жив Дража сваконоћно подсећао да му је спасио живот у Брајићима, крволочни Крцун (ликвидирао писца "Биланса Совјетског термидора" Живојина Павловића у Ужицу, па је још 1941. године научио како се то ради) довршио је свој наук над Дражом, наредио органима Озне да убију Чичу као пашче и баце у кречану да сагори за вечност, на Ади Циганлији. (Литерарна верзија Вука Драшковића у "Ноћи генерала" и Мирослава Тодоровића у "Судији смрти".)
Главни идеолог ликвидације Равногорског покрета, први југословенски комуниста Јосип Броз Тито, ваљда четвороструки народни херој, одбио је чак да лежи у Алеји народних хероја, ипак је он био господар да би се помешао са својим слугама (види роман Антонија Исаковића "Господар и слуге"), па је одабрао за своју вечност најлепше београдско брдо, Дедиње, да са њега и даље господари Србијом (Југославија му је отишла у историју!), кад већ Срби не умеју да врате свог Чичу. Добро је што су неки Срби вратили Слободана Јовановића (рекао сам да је на Слободановој сахрани било мање од хиљаду људи; кад је сахрањиван уживалац виле у Дубровнику, главни српски послератни полицајац, Александар Ранковић, сјатило се на истом гробљу, према писању медија, можда 100.000 људи), али држим да му нису одабрали право гробно место.
Стога бих Јовици Тркуљи још рекао да је можда било боље да Слободан Јовановић остане тамо где је сахрањен, у гробници свог секретара. Зашто сте га враћали у левичарску Србију, у којој још увек доминирају комунистичке идеје, а следбеници комуниста, преименовани у социјалисте (то је учинио још Слободан Милошевић), миксовани у националисте, доминирају политичким и јавним животом Србије, земље која једина у Европи није учинила отклон од комунизма. Нека ми Тркуља покаже телевизију која не врти до бесвести партизанске филмове "Неретву", "Сутјеску", "Ужичку републику", "Јужну пругу"... Кад неки хулиган, који нема појма за шта су се залагали Слободан Јовановић и Дража Михаиловић, проглашава себе новим четником, онда је то опасно враћање у прошлост (да не буде забуне, уопште не подржавам хулиганство, ни лево, ни десно). А кад унук Јосипа Броза Тита, који оснива нову комунистичку партију, јавно каже Србима на београдској телевизији Мој дедек је побио мало Срба, требало је више, онда су то политичке слободе. Бојим се да званична Србија није заслужила Слободана Јовановића.


24.

        Него да завршим Дражину повест, прича то тражи, фабула захтева. Видели смо да се  вођа четника некако иквукао на Зеленгори, што је пошло за руком само малом броју припадника четничког покрета. Отада, 13. маја 1945. године па до 24. марта 1946. године се о Дражи ништа није знало.
        Вест о хапшењу генерала Драже Михаиловића објавио је Титов министар унутрашњих послова Александар Ранковић, највише рангирани Србин у комунистичкој држави, у Народној скупштини ФНРЈ реченог датума. Највиши југословенски полицајац рекао је комунистичким посланицима: "Ја сам данас у могућности, другови и другарице, да пред вама изјавим да је издајник Дража Михаиловић од 13. овог месеца у рукама органа народне власти. При том морам признати да је овај бандит био невероватно вешт у скакању с брда на брдо, у скривању своје прљаве и злочиначке главе по јазбинама наших брда и долина. Али, органи Управе државне безбедности (Удбе) били су вештији, управо они су показали право мајсторство у откривању и хватању овог изрода нашег народа". (Морам да кажем да овај речник, ма колико био примерен комунистичкој реторици, открива  кројачког шегрта из Обреновца, унапређеног у другог човека Комунистичке партије и државе.) Ранковић је истоивремено говорио о већој групи четника, које је Удба ликвидирала приликом хапшења Драже, међу њима је споменуо и Дражиног команданта Горске гарде, пуковника Николу Калабића. Новине су објавиле да је Ранковић често прекидан одушевљеним поклицима комунистичких посланика.
        Како је генерал Дража Михаиловић допао у руке Удбе ни данас се поуздасно не зна. Ја ћу Читаоцу да предочим две верзије, па нека он сам изабере која му више одговара.
        Да размотримо најпре званичну верзију. Петнаест година после судског убиства Драже Михаиловића, у београдској Политици се појавио, као гром из ведра неба, фељтон о хватању генерала. Фељтон је излазио од 5. августа 1962. године у 44 наставка. Потписала су га два понајбоља Политикина новинара, Гојко Бановић и Никола Степановић. То је имала да буде канонска верзија заробљавања генерала Драже.
        Како је дошло до писања овог фељтона? То је објаснио један од аутора, Гојко Бановић, 20 година касније. Бановић каже да је идеја о писању фељтона потекла од врха Удбе, од југословенског министра унутрашњих послова Александра Ранковића, а да ју је реализовао српски министар Слободан Пенезић Крцун. Крцун је позвао директора Политике Данила Пурића и наредио му да стави Удби на располагање два своја најпоузданија новинара. Избор је пао на новинаре који су извештавали са суђења Дражи. Крцун је новинаре тајно одвео у једну вилу у Срему и наредијо им да се у потпуности законспиришу. Чак ни њихове породице нису смеле да знају где се они налазе и на каквом су задатку. Пошто им је одржао слово да не "фантазирају" него да пишу шта им удбаши диктирају, Крцун је препустио посао својим најближим сарадницима. Удбаши су свакога дана долазили у вилу и новинарима диктирали верзију догађаја. Крцун је то цензурисао, онда је текст ишао у Политику. На пола фељтона Крцун је послао новинаре на терен да следе трагове Озне/Удбе. Тако је настао један од најзанимљивијих фељтона у историји најстаријег београдског листа.
        Удбина прича изгледа овако. У децембру 1944. године комунисти су опколили у селу Миоковци код Чачка мајора Предрага Раковића, команданта Првог јуришног четничког корпуса. Овај није хтео да се преда, него је извршио самоубиство. Али је при том био забораван па није уништио "шифру којом се служио при одашиљању радио-депеша Дражи Михаиловићу". Али то није било довољно, шифра без позивног знака није значила ништа. Срећна околност је била да се Озна докопала и једног четничког радиотелеграфисте, који је знао позивне знаке. Борећи се за живот, телеграфиста је пристао да сарађује. Тако је Озна могла свакодневно да комуницира са генералом Дражом Михаиловићем!
    Требало је, дакле, Дражи послати мамац. "Официри Озне видели су такав мамац у заробљеном Дражином мајору Трифуну Ћосићу, који се налазио у затвору. Ћосић би и даље лежао у затвору, далеко и од саме помисли да  је његово име почело да путује између Србије и Босне, а Озна би полако, шаљући Дражи депешу за депешом, можда успела да све његове мисли и планове веже за земљу и тако спречи његов одлазак у иностранство."
            Фељтон каже да је Ознин план у поптуности успео. Озна је послала Дражи више депеша из Улице цара Лазара у Београду, прву већ 8. јануара 1945, у којој Ћосић јавља Дражи о погибији свог команданта Предрага Раковића. И од јануара до краја априла 1945, Дража је измењао на десетине депеша са "мајором Ћосићем". Ћосић је јављао Дражи да је у Србији све спремно за устанак, да су комунисти пропали, да их народ одбацује, да се чека само његов долазак па да се Србија још једном запали. Лаковерни и наивни Дража је поверовао Ћосићу, односно Озни, и одустао од одласка на Запад. Окренуо је своје јединице према Србији, а комунисти су их дочекали и уништили на Зеленгори. Тако је Озна увукла генерала у клопку.
    Удбина прича у Политикином фељтону даље каже да је за откривање Драже био потребан човек из четничког врха коме ће генерал апсолутно да верује и који ће да одведе Озну до Дражиног склоништа. Добра околност је била та да је у то време заробљен командант краљеве Горске гарде, пуковник Никола Калабић.
    Како је дошло до заробљавања Калабића? И ту је одиграо главну улогу случај! Средином  октобра милицајци су једног раног јутра затекли у Карађорђевој улици "једног добро одевеног средновечног човека и једну од оних жена које ујутру прве хитају у крчму или кафану" како се око нечег расправљају. Милицајци су извршили рутинску контролу, мушкарца пустили а девојку задржали. Разуме се, испоставило се да је мушкарац одбијао да плати услугу. Ипак је то у задњи час учинио. Милицајци су привели у станицу девојку, за коју се испоставило да се зове Милица Илић. У њеној торби су пронашли "шифровано писмо са печатом четничке команде ваљевског округа". Милица је рекла да јој је то случајно дао њен ноћашњи познаник кад јој је на брзину плаћао, заједно са новчаницама. О њему је једино знала да је техничар и да нема прст на једној руци.
            Озна је истрагу поверила мајору Љуби Поповићу. (У фељтону псеудоним, касније ће се испоставити да је то био Милован Пејановић, који ће написати књигу о хватању Драже Михаиловића.) Пошто је мајор Љуба био изузетан полицајац, зачас је у милионском Београду пронашао човека који нема прст на руци! (Ваљда је био једини!) Он је у затвору открио да је писмо упућено из села Ба од четничког поручника Милића Бошковића, команданта Ваљевског округа. Озна је одмах одлучила да мајора Љубу Поповића преруши у четничког илегалца и да му прилепи четничку биографију. Бистри мајор је биографију научио напамет и кренуо на терен да пронађе Милића Бошковића. Наравно, Бошковић уопште није посумњао да брат Љуба може да буде ознаш. Преко њега је мајор Озне дошао до Николе Калабића, који је пристао да сарађује и органе власти одведе до Драже.
    Крајем децембра 1945, на састанак са Калабићем су дошли лично Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. Договор је постигнут: Калабићу се јемчи безбедност, промена идентитета, заштита породице, кад ознаше одведе до Драже. После тога Озна је одабрала 12 својих најспособнијих људи и започела десетодневни курс четничке обуке. Курс је, наравно, држао командант Горске гарде! Ево као је изгледала његова лекција из четништва: "Кад уђемо сељаку у кућу, заповедајте, тражите јело и пиће, вичите, псујте. Поред тога, ни снаше немојте да штедите!" Смерним и племенитим ознашима је овај курс теже пао него иједан који су у животу одслушали и завршили. Калабић је, да би показао како се четници држе пред народом, "устајао и псовао оца, мајку, дете, претио клањем и стрељањем, брецао се и издирао". Све је то написано у Политици! (Нека ми буде дозвољено да кажем да је тешко било написати глупљи сценарио!)
          После доста перипетија, трикова Озне и високе професионалности, официри прерушени у четнике успели су у трећем покушају да саставе генерала Михаиловића и пуковника Калабића, 12. марта 1946. године у селу Репушевићи код Вишеграда. После гозбе, грљења и љубљења, кренули су за Србију да дигну Трећи српски устанак. Озна је опет показала високи степен умешности. Ознаши су успели да Дражину пратњу поделе у два дела и да већина оде у супротном правцу, да би заварала траг евентуалној потери. Са Дражом је кренуло свега десет четника, а дванаест ознаша се тако распоредило да је иза сваког четника ишао поједан ознаш! Иза Драже два! Разуме се да је поред Драже корачао командант његове Гарде, Никола Калабић, у улози Вука Бранковића! Чак су успели да удаље и Дражиног телохранитеља који је био задужен да убије команданта у случају опасности заробљавања! Остало је још само да брат Љуба дâ знак па да ознаши побију четнике, заскоче Дражу и лако га савладају. Према фељтону, Никола Калабић је одглумио погибију. Већ 13. марта, у сутон, генерал Дража Михаиловић је био у Београду у Ознином затвору.
          Тако је савезни министар полиције, Александар Ранковић, у улози шерифа Вајата Ерпа, могао свечано да изјави у Скупштини да је ухватио непријатеља нове Југославије број 1, пошто је претходно о томе обавестио свог маршала, који је био у посети Совјетском Савезу. Последњи чин, како је то рекао индустријски драматург Синиша Павић..
    Интересантно је да су у Удбину верзију поверовали писци Дражине биографије Коста Николић и Бојан Димитријевић. Рекли су да је то литерарна верзија и да засад нема за њу материјалних доказа. Али није поверовао непрофесионални историчар Милослав Самарџић, који је у књизи "Истина о Калабићу" у потпуности довео у сумњу Удбин сценарио.
    Самарџић је навео низ доказа да је Никола Калабић био мртав у време хватања Драже. Готово да је оборио Удбину верзију тог догађаја. Он заступа потпуно супротну верзију, с којом ћу овде да упознам Читаоца. Та верзија изгледа овако.
 Најпре је у свет отишло писмо једног од очевидаца догађаја, мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса. Њега су удбаши заробили тек 1950. године, до ког времена је успео да се крије по земуницама. Организовали су му процес, осудили на смрт и стрељали. Он је успео да протури преко границе једно писмо које је објављено у Швајцарској 16. августа 1946. године под насловом "Како су Титови партизани ухватили генерала Михаиловића". У том чланку се каже да се фебруара месеца 1946. године генерал Дража тешко разболео од тифуса. У то време су над источном Босном кружили енглески авиони и бацали летке у којима нуде помоћ скривеним четницима. Четници нису ни сумњали да то нису британски авиони. Чак су изградили импровизовани аеродром у околини Руда за спуст авиона. И стварно, 13. марта 1946. године на аеродром су се спустила три авиона. Пошто је Дража био у тешкој здравственој ситуацији, четници су "енглеске" пилоте одвели у његов штаб. Договорено је да се генерал са ужом пратњом одмах пребаци у Италију на лечење. И збиља, генерала са још два пратиоца "Енглези" су сместили у један авион, а у друга два се сместило још осам официра из његове пратње. Авиони су се одмах дигли и кренули пут Италије. Но још нису напустили терен, а долетеле су две ескадриле Титових партизана и бациле на четнике бомбе са бојним отровима. На терен су се спустили падобранци и развила се велика борба. Падобранцима су ускоро пристигла појачања, па су четници морали да се повуку. Тек тад су схватили да су и прва три авиона припадала Озни. Ознаши су пребацили генерала најпре у Сарајево, а одатле у Београд.
Слично је посведочио и Радомир Рађо Павловић из околине Чачка, који је такође суделовао у догађају. Павловић је био један од четника из Дражиног обезбеђења, док му је брат био у партизанима. Пошто се предао, кратко време је провео у затвору. Много година касније испричао је како је текао тај догађај. Он је још рекао да је слетање енглеских авиона дуго уговарано.
Сведок Дражиног хапшења био је и поручник Србобран Српко Меденица. Он је успео да побегне и да се од Озниних потера крије све до 1951. године. Комунисти су га специјално јурили, јер је знао праву истину о заробљавању Драже. Он је причао да су комунисти заиста дошли у енглеским авионима, али да им превара није до краја успела. Зато су употребили бојне отрове, такође из авиона, и онда заробили омамљеног Дражу и његове пратиоце. Четник који је био задужен да у случају велике опасности убије Дражу (вероватно поручник Благоје Ковач), према сведочењу Српка Меденице, није имао храбрости да изврши ово последње наређење свог команданта.
Милослав Самарџић наводи још нека сведочења. Тако је пољски историчар Тадек Витлин у својој књизи "Комесар" написао да је "Берија послао тајну полицију да, уз помоћ Титових јединица, постреља патриотски и национално оријентисане југословенске официре, а војнике депортује у Сибир. Најзад, за време једног неочикаваног ваздушног напада уз употребу отровног гаса, ухваћен је генерал Михаиловић са својих 11 пратилаца".
Интересантно је сведочење Властимира А. Стојановића, који је у својству аташеа за штампу француске амбасаде у Београду присуствовао процесу генералу Михаиловићу. Он тврди да су са генералом успоставили везу енглески агенти југословенског порекла, а да су им у томе помогли, свено или несвесно, неки људи из његовог непосредног окружења. Тако је генерал био уверен да ће по њега доћи енглески авиони и извести га из земље. На ово је морао да пристане, после дугих одбијања, јер је био у веома лошем здравственом стању. Енглески авиони су збиља дошли, али из њих су изишли припадници Озне у енглеским униформама. Сведок истиче да је на суђењу Дражин адвокат Драгић Јоксимовић тражио да генерал лично исприча како је заробљен, али да то тужилац и судско веће нису дозволили. Била је то табу тема на суђењу. Како је он дошао до сазнања о учешћу енглеске обавештајне службе у хватању генерала? Он је у емиграцији разговарао са двојицом бивших официра Југословенске војске и обојица су му, независно један од другог, испричалки верзију о хватању генерала уз помоћ енглеских агената. Обојица су у том потхвату учествовали, али су наивно веровали да Британци збиља раде на изласку болесног Драже из земље. Потпуковник Љубиша Митровић је одржавао из Салцбурга, а мајор Марко Мркела из Трста, телефонску везу са Дражом.
Слично је рекао и један комунистички официр, ухапшен по линији ИБ, четничком заточенику Владимиру Вулину, који ће касније постати писац у Бањалуци. Тај официр је учествовао у последњој потери за Дражом. Али он је тврдио да се радило о француским а не енглеским авионима, који су слетели на једно поље код Вишеграда и одвезли болесног Дражу уместо на Запад у Београд.
Електричар Мића Вуковић из Ниша био је станар у Ваљеву у кући Николе Калабића. Он је испричао Николиној удовици Борки и ћерки Мирјани да је марта 1946. године био стражар на једном војном аеродрому у Београду, кад су авиони довезли заробљеног Дражу. Он је видео својим очима да су из авиона изишли "енглески официри или бар људи у енглеским униформама".
Но најинтересантније писање на ову тему је Миодрага Д. Пешића у књизи "Црвена тамница", па ћу ја томе да посветим посебну пажњу, тим пре што је то урадио и Самарџић. Пешић је, као припадник Југословенске војске у отаџбини, непосредно учествовао пред крај рата у спасавању савезничких пилота и њиховој депортацији у Италију са импровизованих четничких аеродрома у западној Србији и источној Босни, о чему је написао документовану књигу "Операција ваздушни мост". (Кад сам код овог аутора, не могу да не наведем једну пикантерију: после рата поништено му је сведочанство шестог разреда гимназије, у Јагодини, зато што је био "присталица организације Д.М." Члан комисије која је учинила овај потпуно незаконити акт, био је Антоније Исаковић, будући писац памфлета против Тита!) "Црвена тамница" је објављена у Крагујевцу 1998. године.
Миодраг Пешић (пре Самарџића) заступао је тезу да Калабић није издао Дражу (рекао бих да ју је Самарџић од њега преузео). Аргументација оба аутора је иста. Дакле: комунистичка верзија о хватању генерала је неуверљива, а датуми о Калабићевом заробљавању су неподударни и контрадикторни; Калабић је убијен из заседе недалеко од Ваљева у јануару 1946. године, није могао да учествује у последњем чину, па је верзија о његовој издаји лансирана када је он био одавно мртав; пројекат о киднаповању Драже замишљен је и изведен од стране Озне у спрези са Британском обавештајном службом. Пешић посебно истиче да је монтирани процес генералу Михаиловићу одржан на годишњицу оснивања организације Уједињених нација и доношења Декларације о људским правима. "Нико се тада није нашао, ни у свету ни код нас, да у име поменуте Декларације узвикне као Емил Зола за капетана Драјфуса: Оптужујем!" (Једино се Комитет спасених америчких пилота залагао код највиших органа САД за поштено и праведно суђење генералу, али без успеха, јер то нико није подржао. Титова власт је одбила њихово сведочење на суду.)
Миодраг Пешић истиче да је бајку о проналажењу Дражине шифре измислио Никола Миловановић Грба, који је у пролеће 1944. био шифрант у генераловом штабу, али је најурен због сумњивог понашања и пришао комунистима. Ознаши су генералу Михаиловићу испричали причу да је Никола Калабић у њиховим рукама и да је одиграо кључну улогу у његовој предаји Британцима. Вероватно је на основу тога генерал рекао Мољевићу у затвору: "Издаде ме Никола!" (Рецензент Самарџићеве књиге, књижевник Слободан Ћировић, сматра да је генерал мислио на Николу Миловановића Грбу а не на Николу Калабиће, кад је у затворском ходнику добацио Мољевићу реченицу о Николиној издаји. Уопште, ова верзија је била омиљена у четничким редовима, али не делује убедљиво. Разуме се да Грба није могао да однесе комунистима промењене генералове шифре.)
Пешић каже да су британске тајне службе поседовале Дражине шифре и да су само оне могле да их предају комунистима. У британској обавештајној служби у одељењу за Југославију МИ-6 сви одреда су били агенти Коминтерне, на челу са мајором Џејмсом  Клугманом. Ради се о познатом комунистичком кружоку на Кембриџу, у којем су били каснији обавештајци Ким Филби, Барџес, Блејк и Блант, који су после рата пребегли у СССР.
Дакле, када је генерал Михаиловић, оболео од тифуса, пристао да прихвати енглеску понуду да буде евакуисан у Италију на лечење, Британци су одлучили да га испоруче Титу. После признавања комунистичког режима, ђенерал Дража би могао да им буде само на терету. Тако су официри Озне, преобучени у енглеске униформе у авионима са назнаком РАФ-а, долетели на једну ледину у околини Вишеграда и киднаповали генерала. При том су отворили ватру на малобројну Дражину пратњу и побили његове пратиоце, сем једног који је успео да побегне. Био је то Српко Меденица, кога ће наредних десет година бесомучно јурити, не зато што је био посебна зверка, него што је био једини слободни сведок енглеске издаје. Пре погибије, Српко је испричао причу о генераловом заробљавању и то је, сматра Пешић, једина истинита верзија Дражиног хватања од стране Озне/Удбе. Пешић и сâм сведочи да је од пилота Дакоте, Рође Миловановића, за време рата пилота РАФ-а и партизанске авијације, слушао причу да је он учествовао у киднаповању Драже.
А да је Озна била спремна на свакојаку подвалу, Пешић показује и у причи о "самоубиству" генерела Милана Недића. Председника српске Владе, кога су им такође испоручили Британци, ознаши су убили и бацили кроз прозор београдске Озне. Недић се до последње ноћи налазио у затвору Озне за Југославију, на Обилићевом венцу (данашњи Танјуг), који је био непогодан за самоубиство. Стога су ознаши преместили председника окупационе Владе у погоднију зграду, како би му омогућили да што лакше скочи са трећег спрата! Разуме се да би генерал Милан Недић био веома неугодан сведок комунистичког деловања у револуцији, па су титовци одлучили да га убију а не да му суде.
Миодраг Пешић поставља питање зашто је титовцима била потребна фантастична прича о Калабићевој издаји? Прво, да њоме покрију причу о сарадњи са Енглезима, друго, да што више компромитују Равногорски покрет у којем Чича број 2 издаје Чичу број 1. Проблем је настао око тога шта даље са Калабићем? Нова прича, коју је испричао лично Александар Ранковић, још је несувислија од оне о хватању Драже. Наиме, Калабића су удбаши пукушали да чувају, променили су му идентитет и послали га на сигурно у Босну. Али велики глумац није могао да буде епизодиста, него се јавно хвалисао по Босни да је он лично издао и ухватио  Дражу и да комунисти због тога треба да га славе. Пошто је више пута од стране Удбе опоменут да то не ради, шеф српске Удбе, Ћећа Стефановић, морао је да га ликвидира!
На крају, Миодраг Пешић упоређује два судска процеса Србима који су обележили своје време: реч је о процесу пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и генералу Дражи Михаиловићу. Оба процеса су била монтирана и резултирала су судским убиствима. "Краљ Александар и Тито су скратили за главу своје противнике. јер је била у питању њихова."
Ипак, у оба случаја у позадини су стајале велике силе. Убиством Аписа и Драже задовољени су не само самодршци који су наредили егзекуцију, него и интереси великих сила. Апис је убијен зато што је био casus belli (повод за Први светски рат), јер је његова организација Уједињење или смрт организовала са Србима из Босне атентат на престолонаследника Аустро-Угарске Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Дража је испоручен Титу и убијен зато што није пристајао да ратује током Другог светског рата за рачун Енглеза до последњег Србина. Велике силе нису ни прстом мрднуле да спрече њихово погубљење и тиме су подстакле егзекуторе на злoчин.  Мртви Апис и Дража били су у интересу великих сила.

25.

Суђење генералу Дражи Михаиловићу, после ислеђења у Управи државне безбедности (Удби), одржано је од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Јовица Тркуља је у потпуности прихватио тезу нових историчара да је суђење било монтирано, неправно, политичко.
Сабирање противника комунистичког режима у једну оптужницу, само показује да је "комунистички режим хтео на тај начин да постави све своје српске противнике на исти ниво, и демократе и недемократе, и оне који су били у саставу окупатроских власти и оне који су се против њих борили".
 Тужилац пуковник Милош Минић оптужио је генерала Михаиловића за наводну издају своје земље коју је планирао и спроводио још од почетка рата. "Од самог почетка, Михаиловић је почео да води борбу против свих оних који су устали у ослободилачку борбу против окупатора, распирујући на тај начин братоубилачки рат за рачун Немаца, Италијана, Бугара и Мађара". (...) "Братоубилачка борба коју је за рачун окупатора повео Дража Михаиловић, довела је баш до уништења Срба, како од стране окупатора и Михаиловићевих четника заједно, тако и од самих Михаиловићевих четника. Михаиловић је вршио истребљење Хрвата и муслимана под изговором да је то одмазда за покоље Срба које су вршиле усташе, а на делу је сарађивао са усташама и против српског и против хрватског народа. У току истраге је установљено да је оптужени Михаиловић извршио у времену рата и окупације издају своје отаџбине и да је сарађивао са немачко-фашистичким окупаторима у борби против народно-ослободилачког покрета народа Југославије."
Процес се одвијао тако да је било тешко разликовати ко је више против Драже, да ли тужилац Милош Минић или судија Мика Ђорђевић. За све време процеса организоване групе су узвукивале "Смрт издајницима", "Смрт кољашима" и слично. Кад је судија питао Михаиловића шта је по занимању, а овај одговорио "Армијски ђенерал", тужилац је то оспорио и тражио да уђе у записник "Пуковник", чиме је показао да нова власт не признаје Владу у Лондону. Судија је забранио адвокатима да Дражу ословаљавају са "Господине", јер је он само "оптужени". Основно настојање тужиоца Милоша Минића било је да докаже да су сви четнички команданти, као Коста Пећанац, Божа Јаворски, Јован Шкава... који су починили злочине, били под Михаиловићевом командом, како би му се приписала одговорност за њихове злочине. Ништа није вредело што су поменуте четничке војводе биле осуђене управо од Михаиловића.
Пошто суду никако није полазило за руком да докаже Дражину сарадњу са окупатором, послужио се фалсификатима. Тако је тужилац предочио наводна Дражина писма, црногорским четничким командантима Ђорђију Лашићу и Павлу Ђуришићу из децембра 1941. године и хрватским званичницима, Степинцу и Павелићу из априла 1945. године. У писмима Црногорцима Михаиловић наводно тражи да они сарађују са Италијанима против партизана. Проблем је био у томе што се та писма нису налазила у Дражиној архиви, коју су партизани заробили препадом на Равну гору, а Озна је пропустила да их накнадно уврсти кад их је саставила, па чак ни комунистички суд није могао да их уврсти у доказе. Њихов циљ је био да окриве српске националисте за грађански рат у Црној Гори. Писма Хрватима имала су за циљ да Дражу Михаиловића дискредитују као антифашисту, приказујући га као сарадника усташа, па да му самим тим припишу геноцидне тежње карактеристичне за усташки режим.
Данас је непобитно утврђено да су и ова писма била фалсификована. Наиме, први јавни тужилац ФНРЈ, Јосип Хрнчевић, који није био на процесу Дражи Михаиловићу само зато што је био Хрват, а процес је морао да буде српска ствар, написао је у свом још необјављеном  Дневнику цело једно поглавље о Топчидерском процесу. "Отворено је, изгледа, остало и питање аутентичности два писма Драже Михаиловића од 15. априла 1945. године. Једно је било упућено Ранку Брашићу и садржавало поруку за екселенцију Анту Павелића о чвршћем повезивању усташа и четника у њиховој заједничкој борби против партизана. Друго је гласило на надбискупа Алојзија Степинца у коме га Дража Михаиловић моли да својим ауторитетом поради на активирању свих националних снага хрватског народа у борби против бољшевизма. Није, дакле, искључиво да је та писма Михаиловићу неко подметнуо", признаје и сâм тужилац послератне Југославије. Више од тога, Јосип Хрнчевић је још написао: "С обзиром на све то, суђење Дражи Михаиловићу требало је да буде, а то је у ствари и било, суђење режиму старе Југославије и избегличкој Влади. Његовим хапшењем у рукама власти се нашао пуковник бивше Југословенске војске који је у току рата био произведен у чин армијског генерала, министра војног Краљевске владе у иностранству и начелника штаба Врховне команде тзв. Југословенске војске у отаџбини. Свакако најзначајнија војна  и политичка личност старог режима и најопаснији непријатељ НОП-а и нове Југославије". Да је Топчидерски процес био монтиран нема бољег сведока од јавног тужиоца!
До које мере је ишла арогантност тужиоца Милоша Минића показује његова несувисла тврдња да су десант на Дрвар извеле четничке јединице у сарадњи са Немцима! Минић је одбацио, а судија Мика Ђорђевић аминовао, све захтеве одбране (адвокати Никола Ђоновић и Драгић Јоксимовић) да се прочита немачка уцена за главу ђенерала Михаиловића, да се прочита писмо Хитлера Мусолинију из 1943. године у којем је генерал Дража означен као главни немачки непријатељ на Балкану, да се узму у обзир доказуи о убијеним Михаиловићевим борцима од стране Немаца, да се прихвати сведочење америчких авијатичара које су четници спасили... Врхунац Минићевог цинизма представља тврдња да је Дража Михаиловић уцењен од Немаца кобајаги да би  се овом немачком савезнику подигао ауторитет код народа. Кад је адвокат Јоксимовић тражио да се објасни како је Дража ухваћен, грубо је прекинут. Кад је адвокат Ђоновић рекао да је у Бањичком логору била заточена Михаиловићева породица, тужилац је одговорио да је то била симулација, јер није побијена.
У завршној речи војни тужилац је нагласио да су "сви народи Југославије, и читав свет, видели пред овим праведним народним судом не некакве спасиоце српског народа, него прљаву банду изрода српског народа потонулу у блату издаје и огрезлу у крв народа Југославије, банду немачко-фашистичких помагача и ратних злочинаца". Минић је још на суду направио паралелу између генерала Драже Михиловића и поглавника Анте Павелића, у потпуности их изједначивши као фашистичке помагаче. На крају је затражио да "суд изрекне најоштрију казну и да тиме задовољи правду и казни најсрамније издајнике наших народа откако памти наша историја".
Бранилац Никола Ђоновић је одбацио наводе оптужнице да је Дража Михаиловић ратни злочинац, тврдећи да је кривична одговорност индивидуална, а на суду није утврђено да је Дража учинио било какав злочин.
Бранилац Драгић Јоксимовић је био још конкретнији. Генерал Дража Михаиловић је био борац против окупатора, командант Југословенске војске у отаџбини која је била призната и од Западних савезника и од Совјета. Ова војска је била легитимна, док је партизанска војска била нелегитимна, све до 16. јуна 1944. године, кад су Савезници променили политику према Југославији. Јоксимовић је посебно инсистирао да Михаиловић не може бити оптужен за злочине које су починиле неке четничке формације које нису биле под његовом командом. "Оптужени Михаиловић, ни по Божјим ни по човечанским законима, не може сносити кривичну одговорност ни за један злочин из оптужнице, јер није утврђено да их је он извршио. Из свега напред наведеног излази непобитно да оптужени Михаиловић није ратни злочинац, нити се он као такав може третирати." Док је адвокат говорио, био је прекидан повицима из публике: "Доле слуге издајника Драже Михаиловића", "Доле плаћеници реакције".
Да ће храбри адвокат Јоксимовић, иначе један од првака Демократске странке, испаштати због речи у судници, видело се већ по нападу на њега у Борби од 14. јула. Као антикомуниста, осуђен 1949. године на годину дана затвора, а одмах по издржаној казни на још три године. У затвору у Сремској Митровици је умро.
У завршној речи 10. јула, која је трајала пуних пет сати,  ђенерал Дража Михаиловић је смирено и уверљиво, иако прекидан звиждуцима и узвицима из публике, изложио филозофију и историју Равногорског покрета. Још једном је нагласио да "никада, ни са једним непријатељем, није закључио никакав споразум". Чувене су његове завршне речи: "Судбина је била немилосрдна према мени, кад ме је бацила у овакав вихор, најтежи могући, који може једнога човека снаћи. Судбина је била немилосрдна до краја. Много сам хтео, много сам започео. Али вихор светски однео је мене и мој рад."
Пресуда генералу Дражи Михаиловићу и друговима изречена је 15. јула 1946. године. Дражи и још десеторици оптужених изречена је смртна казна, остали су добили временске казне. Генералова смрт, као и гроб, до данас су остали тајна. У новинама 18. јула 1946. године стоји белешка да је Президијум Скупштине СФРЈ одбио молбе за помиловање и да је над осуђенима извршена казна. То је била званична верзија и о томе се више није смело говорити.
Видели смо да је 1962. године, кад је Александар Ранковић био на врхунцу моћи, у Политици објављен фељтон о заробљавању генерала Драже Михаиловића. У фељтону се није говорило о његовом погубљењу. Касније су учесници хватања генерала написали своје књиге о том чину, један од њих је био Слободан Крстић Уча, који је 1988. године написао књигу "Како сам хватао Дражу Михаиловића". Овај удбаш наводи податке како је убијен Дража. У ту сврху био је испражњен затвор на Ади Циганлији и ту смештени осуђени на смрт. Егзекуција је извршена у зору 17. јула по свим законским прописима у затворском дворишту. Тако су чину присуствовали судија Михаило Ђорђевић, тужилац Милош Минић, као и савезни тужилац Јосип Хрнчевић. Уча је био шеф обезбеђења. Лешеви стрељаних осуђеника су привремено закопани у затворском дворишту, касније су некуд премештени. Уча није рекао где. Пошто се у Мемоарима Јосипа Хрнчевића, који је наводно по функцији био сведок на погубљењу, то не помиње, тешко је поверовати у Учину верзију.
Једанаест година касније, 1999, појавила се још једна верзија погубљења генерала, овога пута сведок је био извесни Љуба Лазаревски, који је као припадник КНОЈ-а присуствовао том чину. По њему, стрељање је извршено у ноћи између 17. и 18. јула, на специјално уређеном простору у багремовој шуми код Белог двора. Лазаревски детаљно описује тај чин, помиње да је ту било много људи у униформама, међу њима тужилац Милош Минић, лекар Поповић и фотограф Илија. Побијени су сахрањени у три ископане раке. Међутим, не може се поверовати ни у ову причу, јер удбаш тврди да је у затвору на Ади Дража обријан, а на снимку мртвог генерала се види да има браду. Такође, удбаш међу стрељаним помиње и Младена Жујовића, који је био осуђен на смрт, али није био доступан јер је био у емиграцији. Очито да је онај, који је овом сведоку написао исказ, начинио превиде.
Приче оба удбаша имају за циљ да се не открије генералов гроб. Уча не зна где су премештени посмртни остаци убијених, а Лазаревски раке смешта на место где је касније подигнута Ортопедска болница, што значи да не може бити ископавања.
Коначно, Државна комисија је недавно на основу исказа пронађених сведока  установила да су генерал Дража и другови зверски усмрћени у затвору (као Романови у Русији) и бачени у кречану на Ади да сагоре. Ово је извршила српска Удба на челу са Крцуном. Да ли је ова прича истинита тек треба да се види, потребна су обимна ископавања на месту где је после рата била кречана.


26.

Ја сам у роману "Црни дани Раке Драинца" једно поглавље посветио суђењу Дражи Михаиловићу. Реч је о извештају са суђења будућег писца Добрице Ћосића и саслушању пребега из четника у партизане потпуковника Радослава Ђурића.
  
    Београд, јун/јул 1946. године, процес генералу Дражи Михаиловићу у Топчидеру. Чланак Добрице Ћосића у Младом борцу 11. јуна, поводом  почетка суђења 10. јуна.

    ДОБРИЦА ЋОСИЋ:  Овог сунчаног јунског јутра мисао и жеља милиона људи биће стварност. Да. Чему се чудити? Правда није чудо. У тим мислима, механички сам ишао за људима који су журили. Неколико пута прекинула су ме заустављања војника: "Молим улазницу?" И нашао сам се у огромној сали. Пре 15 или више година – није важно – генералштабни мајор Драгољуб Михаиловић на летњим официрским баловима са дамом у балској хаљини у овој сали играо је валцер. У павиљону љубио прсте дамама. Уморан, ишао у бифе да се освежи. И, можда, ту се елегантни господин лако поклонио и слаткоречиво али одлучно понудио му хрпу банкнота за спас Европе од источног бољшевизма. Други, исти такав, још се љубазније смешио и запретио фунтама. Можда. Сала се проломила од пљеска. Тргнуо сам се из размишљања. Суд је заузео своје место. Звучници крче. Земља слуша. За који минут чуће: "Данас почиње суђење по кривици Михаиловића Драгољуба Драже и осталих због више дела из Закона о кривичним делима против народа и државе". Дрхтим. Људи око мене ломе прсте. Шум покрета, нема гласова. Сала – то су два ока, која гледају у њен десни угао одакле треба да се појаве. Наједном маслинаста блуза, црна брада, наочари. "Он!" – проломи се уздах срџбе. "Смрт издајницима!" – пригушен крик. Растем – устајем. "Седи!" – вуче ме неко за капут. Сви вичу "Седи", а сви се придигли. Устали. "Седи!" Растем. "Седи!" ... Бандити дају генералије. Шта ме се тичу! И петогодишње сироче из Вранића, и неписмена старица из Фоче, знају их по гробовима. Шта у овом тренутку осећају људи око мене? На немирним лицима људи благо се смеши правда. Јавни тужилац чита оптужницу. Звучници гласно заглушујуће испуњавају салу. Чита, а ја је не чујем – ја читам своју оптужницу ..."

    Испит пуковника Радослава Ђурића (44 године) у улози сведока оптужбе на процесу, 16. јун 1946. године. Питања поставља специјални тужилац Војног суда, пуковник Милош Минић (32 године), пре рата судски приправник у Чачку.

    МИЛОШ МИНИЋ: Друже пуковниче, ви сте најпре били у редовима четника Драже Михаиловића, а затим сте прешли на страну наше Народно-ослободилачке војске. За суд је овде релевантно зашто сте променили страну и како је до тога дошло? Да ли сте спремни да о томе говорите?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У потпуности, друже тужиоче.
    МИЛОШ МИНИЋ: Да кренемо од почетка рата. Где вас је рат затекао?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У Босни, на положају код Добоја. Ту смо примили вест 17. априла о потписивању капитулације Југословенске војске.
    МИЛОШ МИНИЋ: Са вама је био и оптужени Драгољуб Михаиловић?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Пуковник Михаиловић ми је био претпостављени старешина. Ја сам био у чину мајора.
    МИЛОШ МИНИЋ: Одлучили сте да се не предате окупаторској војсци?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Да. Нас неколико официра и подофицира, са још толико војника, одлучили смо да не признамо капитулацију и да наставимо борбу. Да се најпре пребацимо у Србију и да дигнемо трећи српски устанак?
    МИЛОШ МИНИЋ: Како је дошло до тога да оптужени постане шеф ваше групе?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Пуковник Михаиловић је међу нама био са највишим чином. То је било одлучујуће по војничким правилима.
    МИЛОШ МИНИЋ: Зашто сте дошли баш на Равну гору? Зар није било логичније да останете у планинској Босни, тим пре што је  Босна потпала под такозвану Независну Државу Хрватску, коју су усташе прогласиле већ 10. априла?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Србија је имала традицију народних устанака. А на Равну гору смо дошли зато што је то подручје славне Колубарске битке у којој је војвода Живојин Мишић до ногу потукао аустријског генерала Поћорека.
    МИЛОШ МИНИЋ: Кад сте пристигли на Равну гору?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У пастирске колибе сместили смо се 11. маја. Наредних дана су нам пристигли још неки официри, међу њима и мајор Александар Мишић, син славног војводе Живојина. Почели смо да радимо на организацији покрета, којег смо назвали Равногорски.
    МИЛОШ МИНИЋ: Да ли сте помишљали на устанак?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Не. Пуковник Михаиловић је био први против неприпремљеног устанка, радили смо на организацији покрета. Вест о партизанском устанку почетком јула просто нас је затекла и изненадила. Нисмо знали како да се поставимо. Знали смо да су комунисти добро организовани и прекаљени у илегалној борби.
    МИЛОШ МИНИЋ: Шта сте ви знали о комунизму?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Доста тога. Моја прва жена је била члан илегалне комунистичке партије, због тога смо се и разишли. Пошто су комунисти дигли устанак, ништа нам друго није преостало него да то урадимо и ми.
    МИЛОШ МИНИЋ: Шта можете да кажете Суду о тајном састанку оптуженог Михаиловића са Немцима у селу Дивцима у близини Ваљева 11 новембра 1941. године?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја том састанку нисам присуствовао, али сам углавном упознат. До састанка је дошло на тајну иницијативу пуковника Михаиловића. С наше стране отишли су пуковник Михаиловић и мајор Мишић, а са немачке су дошли потпуковник Рудолф Когард, опуномоћеник немачке команде и још неки официри.
    МИЛОШ МИНИЋ: Да ли сте ви били упознати са тим? Мислим, да ли је ваша делегација упознала руководство покрета са циљем преговора?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Не. Наш вођа је све битне одлуке доносио сам, или бар у најужем кругу сарадника, међу којима нисам био ја.
    МИЛОШ МИНИЋ: Зашто је оптужени Михаиловић ишао у Дивце?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Мислим да је имао бар два разлога: један јавни и један тајни. Јавни је био да покуша да спречи немачку одмазду над цивилима - била је проглашена Кајтелова доктрина о стрељању сто Срба за једног убијеног Немца, односно педесет за рањеног - а тајни да Немцима понуди сарадњу у борби против комуниста.
    МИЛОШ МИНИЋ: Друже потпуковниче, није ли то противречно? Па ваш вођа у то време преговара са нашим вођом, нуди сарадњу.
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ствар је у томе што је тада пуковник а после генерал Михаиловић већ од почетка устанка играо двоструку игру. Већ тад су за њега комунисти били већи непријатељи од окупатора.
    МИЛОШ МИНИЋ: И како су се завршили преговори?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Потпуним неуспехом. Немци су од Михаиловића и Мишића тражили капитулацију, односно предају. Распуштање четничких формација. Разуме се да наше вођство то није могло да прихвати, тако смо били гурнути у сарадњу са партизанима на стварању слободне територије.
    МИЛОШ МИНИЋ: Реците Суду каква је била ваша улога у тим устаничким данима?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Добио сам командну улогу над свим четничким јединицама  у долини Западне Мораве, од Чачка до Краљева. Од свих официра највише сам се залагао за потпуну сарадњу са партизанима, због чега сам од својих другова оптуживан за комунистичког симпатизера, тим пре што је моја жена била комуниста.
    МИЛОШ МИНИЋ: Руководили сте нападом на Краљево. Зашто сте се повукли?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја сам 2. новембра добио наређење од пуковника Михаиловића да повучем снаге са опсаде Краљева и упутим их ка Чачку, ради заузимања овог града. Није ми било јасно зашто напустамо готово освојено Краљево и крећемо на добро брањени Чачак, али као лојални официр извршио сам наређење свог команданта. Тако смо непотрбно испустили Краљево.
    МИЛОШ МИНИЋ: Како су се одвијали догађаји око Чачка?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Пошто је пуковник Михаиловић одбио да повуче своје наређење да се напад на Краљево прекине, ја сам ступио у контакт са партизанским командантом Молом, који је опседао Чачак.
    МИЛОШ МИНИЋ: Реците Суду ко је тај Моло.
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Моло је био Момчило Радосављевић, командант Чачанског партизанског одреда. Показао сам му Михаиловићево наређење да се опсада Краљева прекине, чак смо се састали на вечери да се договоримо око Чачка. Моји многобројни непријатељи ће ту вечеру узети као доказ да ја сарђујем са комунистима, односно да сам црвени командант. Како је већ у то време дошло до сукоба између четника и партизана, иако је на снази био споразум Драже и Тита о сарадњи, ја сам 6. и 7. новембра  упутио два писма Ратку Митровићу, политичком комесару Чачанског партизанског одреда, у којима сам тражио да се на Чачку постигне политички договор између четника и партизана и избегне сукоб. Иако је мој једини мотив био да не дође до  братоубилачког рата, у Дражиној околини био сам оптужен као црвени провокатор и на мене је покушан атентат. Усваком случају, био сам смењен са положаја команданта четничких снага у сливу Западне Мораве.
    МИЛОШ МИНИЋ: У то време је већ дошло до оружаног сукоба између четника и партизана. Ко је, по вашем сазнању, крив за овај сукоб?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ту нема дилеме. Крив је наш командант, пуковник Михаиловић, који је издао наредбу да се партизани нападу на Ужицу. Михаиловић је подлегао притиску неких радикалних команданата да су партизани велико зло које треба уништити већ у корену.
    МИЛОШ МИНИЋ: Ви нисте делили то мишљење?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Не. За мене су партизани били борци за слободу и тражио сам од пуковника Михаиловића да два покрета отпора у свему сарађују.
    МИЛОШ МИНИЋ: Пошто сте смењени, а напад на Чачак је пропао, шта сте у покрету радили?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Да би ме удаљио са терена, Михаиловић ме је послао у Источну Босну да извршим инспекцију четничких јединица.
    МИЛОШ МИНИЋ: Какав сте извештај доставили оптуженом Михаиловићу?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја сам отишао почетком марта 1942. године у Братунац у Штаб мајора Јездимира Дангића. Затекао сам хаос, што ће уопште карактерисати наш покрет. И у Штабу, и на терену, није се знало ко пије а ко плаћа. Мајор Јездимир Дангић није имао никакву контролу над подручним командантима, па је свако радио шта је хтео. Вршени су велики злочини над муслиманима, у томе је предњачио Драгиша Васиљевић, командант Вишеградске бригаде, за кога чујем да је са Дражом остао до последњег часа. Реферисао сам врховном команданту да је такво стање неодрживо.
    МИЛОШ МИНИЋ: Реците нешто више о унутрашњем стању у четничком покрету.
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ:  Генерал Михаиловић је покрет вратио у средњи век! Територију Србије је поделио на нахије и у свакој нахији је имао свог команданта. Свог пашу! Паше међусобно не само да нису сарађивале, него су се крвиле и радиле један другом о глави. Михаиловић је имао формално врховну власт, али то нико није поштовао. Пуну контролу над старешинама ни случајно није могао да успостави. У крајњој линији, мислим да је то наш покрет стајало пораза и дебакла.
    МИЛОШ МИНИЋ: Друже потпуковниче, пре него сте променили страну, и ви сте били паша!
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Крајем марта 1942. године мене је, тад већ војни министар у Влади у Лондону, послао на врућ терен Јужне Србије, за команданта Горског штаба 110. Мислим да је то учинио да би ме удаљио и изоловао од Врховне команде. Јужна Србија је била неорганизована и ми ту готово да нисмо имали никаквог успеха. Нисмо имали организацију. Министар ме је тамо послао да не успем, јер се у Јужну Србију увек ишло по казни. Био је то начин да будем ликвидиран.
    МИЛОШ МИНИЋ: Какво сте стање затекли на новом терену?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У Јужној Србији је био јак четнички покрет Косте Пећанца. Пошто је Пећанац колаборирао са Немцима, мој је задатак био да његове четнике ставим под контролу Штаба 110. Наравно да то није било лако. Морао сам да објашњавам народу да покрети Драже Михаиловића и Косте Пећанца немају ништа заједничко, осим имена четник. Такав начин рада је уродио плодом и убрзо сам формирао Топлички и Јабланички корпус. Расформирани Костини четници прилазили су Југословенској војсци у Отаџбини.
    МИЛОШ МИНИЋ: Да ли вам је оптужени Михаиловић давао специјалне задатке, с обзиром да сте у његовом Штабу били означени као симпатизер комуниста?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У то време је Михаиловић, будући подржаван од емигрантске Владе и Савезника, планирао да створи некакву Балканску конфедерацију. Ја сам имао задатак да се повежем са суседним државама, односно покретима у њима који су имали антифашистички карактер. Тако сам одржавао везу са Бугарима, односно са пуковницима  Дамјаном Велчевим и Георгијем Димитровим Геметом. У Албанији сам контактирао са пуковником Мухаремом Барјактаријем, а у Грчкој са пуковником Наполеоном Зервасом, вођом националне демократске грчке војске - Едес.
    МИЛОШ МИНИЋ: Кад сте дошли у сукоб с партизанима?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У складу са мојим схватањем о заједничкоиј борби партизана и четника, ја сам избегавао сваки сукоб са партизанима. На своју руку сам контактирао са неким њиховим челницима, као што су браћа Перовићи, Миливоје и Мирко, за које сам знао да имају исте идеје. Апсолутно сам био против братоубилачког рата. О овоме сведочи и моје одбијање да помогнем бугарску офанзиву на партизане у првој половини марта 1943. године,  која је изведена на простору Лебане - Куршумлија - Прокупље. Да је било по моме, до партизанско-четничког сукоба у Јужној Србији не би дошло, али је конфликт изазвао потпуковник Милутин Радојевић, командант Топличког корпуса. Као што је познато, Радојевић је био најрадикалнији Дражин командант против комуниста. Ја сам се са њим по том питању сукобио.
    МИЛОШ МИНИЋ: Како је дошло до тог сукоба?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Формално, сукоб је избио око браће Сотировић. Суштински, потпуковник Милутин Радојевић, кога је Врховна команда поставила за команданта Топличког корпуса а да мене није консултовала, и ја имали смо различити став око партизанског покрета: он је био за конфронтацију а ја за кооперацију.
    МИЛОШ МИНИЋ: Реците Суду ко су браћа Сотировићи.
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Старији Сотировић, Ратимир, био је новинар и највећи интелектуалац и идеолог нашег покрета на југу Србије. Млађи, Ратибор, познатији као Војин, био је официр, оснивач и командант Прве топличке бригаде у селу Гргуру у Топлици, где је сахрањен вођа Топличког устанка Коста Војиновић. Кад је дошао Милутин Радојевић, оптужио је браћу да су меки према партизанима и протерао их из свог корпуса. Ратка је оптужио да ради свим силама да се против партизана не употребљава оружје, а Војина да је под утицајем брата и да избегава борбу са партизанима.  Ја сам Сотировиће примио у Штаб 110, због чега ми је потпуковник Радојевић одрекао послушност и известио Врховну команду о мом наводном дефетизму у борби против комуниста.
    МИЛОШ МИНИЋ: Да ли знате шта је писало у том извештају?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Радојевић је тражио да се Топлички корпус измести из Штаба 110 и стави под непосредну команду врховног Штаба. Формално се позвао на то да сам ја и по годинама и по чину млађи од њега, па по војним правилима он може да командује мени а не ја њему. Он у Топлици не признаје никога изнад себе осим Врховне команде! Тражио је моју смену и оптужио ме да нисам довољно одлучан у истребљењу безбожника, издајника и олоша, под којима је он подразумевао комунисте.
    МИЛОШ МИНИЋ:  Како се то завршило?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Врховна команда је у инспекцију послала пуковника Миодрага Палошевића. Мислим да је пуковник био разборит човек и да је схватио да се Јужна и Западна Србија етнички и ментално знатно разликују. Братоубилачки рат у Јужној Србији је био далеко мањег интензитета него у Западној. Између партизанских и четничких команданата долазило је до споразума о ненападању и о подели територија. Ја сам највише сарађивао са доктором права Миливојем Перовићем, првим командантом Друге јужноморавске бригаде. Наша заједничка територија била је Јабланица.
    МИЛОШ МИНИЋ: Значи ли то да Палошевићев извештај о вашем раду није био негативан?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ:  Свакако. После тог извештаја ја сам добио одрешене руке да именујем команданте на мом терену. Као резултат тога било је смењивање пуковника Милутина Радојевића са места команданта Топличког корпуса. На његово место је дошао капетан Милан Стојановић, а Радојевић је постављен за инспектора свих четничких јединица на територији Јужне Србије. Ја сам унапређен у чин потпуковника, али сам морао да се одрекнем браће Сотировић. Тако се та ствар у ствари завршила компромисом. Ипак, морао сам да будем офанзивнији према партизанима, иако сам тражио да нападам Бугаре а не њих. Уосталом, Бугари су, почетком јуна 1943. године, напали мој Штаб, којом приликом су погинули  поручник Петар Ћирић и четири Енглеза.
    МИЛОШ МИНИЋ: Од Врховне команде добили сте наређење да нападнете партизане?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Тако је. Био сам принуђен да изведем велику офанзиву против партизана на Радан планини, која је увек била њихова база. Што је било најгоре, у исто време партизане су напали и Бугари, па је испало да садејствујем са њима.
    МИЛОШ МИНИЋ: Познато је да су у вашем Штабу боравиле британске мисије, чак више него у другим штабовима. Како то тумачите?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Мислим да се у британским круговима схватао значај господарења над територијом  Јужне Србије у склопу опште стратегије рата. Нажалост, наша Врховна команда то није знала, него ме је држала потпуно отцепљеног, са туторима типа пуковника Милутина Радојевића над главом.
    МИЛОШ МИНИЋ: Шта су тражили Британци од вас?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Британци су захтевали да прекинем линију комуникације Београд - Солун. Кад су видели да ја не располажем тим снагама за тако велики подухват, тражили су да се о томе споразумем с партизанима. Ја сам о томе обавестио Врховну команду, али сам био одбијен да ступим у било какав контакт с комунистима. Чак сам у јесен 1943. године добио инструкцију да извршим на мом терену општу мобилизацију и ликвидирам комунисте, чија је главнина отишла Титу у Босну. При том да не бирам савезнике.
    МИЛОШ МИНИЋ: Значи ли то да се од вас тражило да сарађујете с Немцима и Бугарима?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Да. Врховна команда је од мене тражила да се удружим, ако треба и са црним ђаволом, што значи са окупатором, пре свега с Бугарима, у циљу ликвидације партизанских база, које су углавном биле на Радан планини. Ја то нисам могао да прихватим, јер сам отишао у шуму да се борим против окупатора а не да сарађујем са њим.
    МИЛОШ МИНИЋ: Како тумачите чињеницу да вас Врховни командант није сменио због тога?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: У питању је била велика игра са Енглезима. Било је очигледно да су од свих команданата у нашем покрету Енглези највише типовали на мене. То пре свега због мог антифашистичког става и коректног односа према другом покрету отпора. Држим да су Енглези тражили од генерала Михаиловића да прекине борбу против партизана и усмери се против окупатора. Нажалост, мој командант је био тврдокоран антикомуниста и одбио је Черчилов захтев, што нас је стајало пораза у грађанском рату.
    МИЛОШ МИНИЋ: Да ли су Енглези имали неке планове у вези са вама?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Њихова мисија у мом Штабу сугерирала ми је да извршим пуч против Михаиловића, поготово је на томе инсистирао шеф мисије мајор Руперт Ро. Међутим, ја сам то  одбио, јер  није било реално. Ипак, ја сам дуже од осталих, све до јануара 1944. године, добијао авио-пошиљке у ратном материјалу, што значи да су Савезници рачунали на мене.
    МИЛОШ МИНИЋ: Пошто, како кажете, није било реално сменити Михаиловића, да ли сте смерали нешто друго?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Планирао сам да се отцепим од Михаиловића и поведем офанзиву против окупатора. Међутим, моји непријатељи су то открили и тешко ме оптужили код Врховне команде. Известили су да преговарам са партизанским командантима да  четничке снаге на југу Србије ставим у комунистичку службу. Врховни командант је издао наредбу да будем ухапшен и стрељан. То се десило у Сијаринској Бањи, али сам ја успео да побегнем са губилишта. Тако сам прешао у партизанске редове.
    МИЛОШ МИНИЋ: На крају, хоћу, друже потпуковниче, да одговорите директно на моје питање: Да ли оптуженог Дражу Михаиловића сматрате издајником?
    РАДОСЛАВ ЂУРИЋ: Ја сам се са ... са оптуженим Михаиловићем сукобио још 1941. године по питању сарадње са другим покретом отпора. Наиме, Михаиловић је још на Ужицу донео наредбу за борбу против партизана и од тада је то био главни циљ четника. Пошто није имао снаге да победи комунисте, ступио је у сарадњу са окупатором да би то остварио. Онај ко сарађује са поробљивачем, ма у ком циљу, не може бити ништа друго до издајник. Да, друже тужиоче, генерала Драгољуба Михаиловића сматрам издајником.
    МИЛОШ МИНИЋ: Друже председниче Судског већа, завршио сам испитивање сведока. Немам више питања. Сведок, који је заузимао висок положај у четничкој војсци, био један од њихових најважнијих команданата, био је недвосмислено јасан. Оптужени Драгољуб Михаиловић не може бити другачије третиран него као велеиздајник. 

27.

    Јовица Тркуља је показао да је Слободан Јовановић био приврженик демократије а противник тоталитаризма. Двадести век је донео човечанству два најваћа зла, десни тоталитаризам - фашизам и леви тоталитаризам - комунизам. Запад је успео да се одупре тоталитаризму и подупре демократију. Зато је Слободан Јовановић био на линији Западне филозофије и залагао се за победу демократије у Југославији. За демократију се борио на терену Дража Михаиловић. Отуд Слободанова безрезервна подршка Дражи.
    У окупираној Југославији генерал Дража Михаиловић се сусрео са оба тоталитаризма и покушао војним средствима да им се одупре. Како су војна средства само продужетак идеологије, да анализирамо генералову политичку филозофију. При том ћемо се држати његових програмских начела, а не комунистичких оптужби, које су започеле још у време сарадње два покрета отпора и нису се завршиле судским убиством генерала, него трају до данашњег дана.
    Видели смо да се Дража Михаиловић формирао као личност у ратовима за ослобођење и уједињење Српства. Већ по позиву и вокацији био је присталица династије Карађорђевића, али је посумњао у краља Александра на Солунском процесу. О томе је говорио 12. децембра 1943. године Живку Топаловићу: "Од Солунског процеса имао сам рђаво мишљење о краљу Александру, јер сам сматрао да је процес заснован на поптпуно лажним основама. Овакво мишљење о њему задржао сам до његове погибије, а његовом погибијом био сам јако потресен. Био ми је увређен национални понос и жалио сам га. Ценио сам старог краља Петра као великог демократу у доба његове владавине и то доба сматрао сам као најсрећније доба српске прошлости".
    По завршетку Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије), Михаиловић се, као и већина официра, суочио са социјалним раслојавањем становништва, сметало му је нагло богаћење ратних профитера и сиромашење сељака који су изнели рат на својим плећима. Иако као војник није смео да се бави политиком, све више се приближавао опозицији. За време намесништва кнеза Павла испољио је јаку анти-режимску активност и био је против приближавања Краљевине Немачкој, о чему сведоче казне које му је изрекао генерал Милан Недић. Дража је био, као и многи српски официри, франкофил и поклоник француске културе. Српско пријатељство са Француском потиче још са Крфа, па је пад Француске 1940. године био фаталан по Краљевину и учинио да се Југославија хтела не хтела приближи Тројном пакту.
    С друге стране, Дража Михаиловић је доста наивно веровао у Русију као традиционалну пријатедљицу Србије, не узимајући у обзир да је Русија комунистичка и као таква природни непријатељ сваке монархије. Чак и за време грађанског рата, Дража је превиђао чињеницу да је Совјетски Савез могао да буде само природни савезник комуниста, па је његово веровање у славенофилство Русије и братски однос према српском националном покрету било чист промашај.
    Нема сумње да је Дража био у потпуности српски опредељен, дубоко одан народу из кога је потекао. Фанатички је веровао, као и кнез Лазар на Косову, да су Срби небески народ, коме је историја одредила мучеништво. "Знајте да је пут мучеништва пут нашег народа кроз сву прошлост његову и да је из мучеништва никла наша народна слава и величина. Из нашег мучеништва повући ћемо поуке за наше ново, праведније државно и друштвено уређење. Из њега ћемо да црпимо духовну снагу за наше морално подизање."
    Иако се од почетка легитимисао као лојалиста (Мајкл Лиз Дражине четнике назива лојалистима), веран положеној заклетви Краљу и Отаџбини, Дража је сумњао у будућност југословенске монархије. О томе је говорио Живку Топлаовићу децембра 1943, кад је овај дошао у његов штаб. "Ја, дакле, немам ништа против тога да народ својим референдумом одлучи о облику владавине. Али знајте да ја дубоко сумњам у будућност и одрживост монархије у будућој Југославији." Дража је озбиљно сумњао у способности свог врховног заповедника краља Петра II Карађорђевића. "Ми бисмо морали имати као краља не само родољуба, већ и мудрог, искусног и поштеног државника. У свом личном животу, он би морао служити за пример сваком поштеном човеку. Он би морао бити мудар саветник у расправи међу народима, странкама и људима. Он не би смео тежити никаквој личној власти, већ једино томе да сложи људе, да омогући што веће груписање посебних народних воља у целину." Дража је дубоко сумњао у способности младог краља Петра који се усред рата жени. "Нажалост, ми немамо таквог краља државника. Његов отац је био од њега мудрији и зрелији, па је ипак доживео потпуни крах. Да је млади краљ десетак година млађи, па да му се из неколико зрелих народних људи створи намесништво и да оно следи државу, монархија би се лакше одржала. Овако, ја дубоко сумњам у то." Да ли је притом Дража мислио на Слободана Јовановића?
    О мотивима своје борбе овако је једном рекао: "У току слома наше оружане силе у априлу 1941. године, одлучио сам да у име наше националне части и слободе не прекидам започету борбу. Зато сам одмах приступио  окупљању разбијених делова Југословенске војске  и храбрих људи из народа. Моја је тежња била од почетка да се под заставом нашег националног отпора окупе све борбене снаге у земљи, без обзира на политичке разлике и сложе у јединствен фронт отпора против завојевача."
    Дражина стратегија се састојала у томе да се припреми организација, која ће у одсудном моменту задати смртни ударац окупатору и ослободити земљу. Није био за отворену борбу с окупатором, поготово не после страдања цивила у Крагујевцу и Краљеву. Његов прави циљ је био да се у бурном времену сачува што више српских глава. Борио се за демократску и потпуно препорођену Југославију. Био је противник сваке диктатуре.Чак и 13. априла 1945. године, на почетку крајње неизвесног повратка у Србију, поручивао је својим ратним друговима: "Чича полазећи са Равне горе није себи поставио за циљ министарску фотељу, нити је мислио бити оруђе ни играчка нечијих ћефова. Он као син српске средине преживљава судбину свога народа, све узроке његовог успона и пада, пошао је да своме народу помогне, да га ослободи и да му донесе демократију. Од нас који смо апостоли боље среће нашег народа, не сме ништа произићи што подсећа на незахвалне дане велике Југославије. Злоупотреба пушке на рамену чини нас онолико малим и слабим, колико мислимо да смо моћни кад их употребимо против немоћних, ненаоружаних и незаштићених. Скромност мора бити наша најлепша одећа."
    Од почетка па до краја рата, ђенерал Михаиловић је у Немцима видео окупаторе и оне који су отели слободу његовој Отаџбини. Један једини пут се срео са представницима Вермахта, 11. новембра 1941. године, у селу Дивцима, покушавајући безуспешно да заустави немачку казнену експедицију. Недићеву посету Берлину, Дража је 8. октобра 1943. године прокементарисао следећим речима: "Немцима не можемо никад заборавити да су дозволили усташама да покољу 700.000 људи, жена и деце. Немцима не можемо никада заборавити да су стрељали у Србији, Црној Гори, Босни стотине хиљада невиних људи. Ако су то Немци заборавили, ми то никада нећемо заборавити, јер би нас проклело и девето колено. Не треба нам никаква независност из швапских руку. Павелић и Недић су уписани у црну књигу издајника црним словима. То је наш одговор и ми ћемо се борити до краја на страни наших Савезника. Ово је наш завет. Тако нам Бог помогао".
    Говорећи о наводној колаборацији, коју је ширила комунистичка пропаганда, генерал Михаиловић је 12. децембра 1943. године рекао Живку Топаловићу: "Приче о сарадњи са непријатељем су једна клевета. Кад бисмо ми то чинили, народ би нас каменовао. Све што се дешава у нашој земљи, виде хиљаде очију. Виде сви наши грађани, виде многобројни енглески и амерички официри и њихови цивилни повереници који путују по нашој земљи. Ја сам данас само поновио наредбу: да се стреља сваки онај официр који би ступио у ма какву сарадњу са непријатељем. (...) Ми смо ушли у рат заједно са западним Савезницима, поднели смо и подносимо у њему најтеже жртве и остаћемо верни Савезницима до краја ове страшне борбе".
    Све ово је генерал Дража Михаиловић поновио на Светосавском конгресу, одржаном од 25. до 28. јануара  1944. године у школи у селу Ба. Он се обавезао да ће са својом војском остати веран врховном команданту краљу Петру, уставном и законитом поретку, и да ће заједно с војском бити бранилац територијалне неприкосновености Југославије. Одлучно је одбацио клевете да он и војска имају диктаторске намере, као и злонамерне измишљотине о колективној одмазди после рата.
    Иначе, Конгрес је у резолуцији истакао захтев за обновом демократске парламентарне монархије у Југославији. Поред верности краљу и уставном поретку, у првом плану су била начела борбе против фашизма. Конгрес је негирао колективну одговорност народа за злочине почињене у рату, одбацио сумње у диктаторске тежње ђенерала Михаиловића и заложио се за обнову Југославије као тројне федерације Срба, Хрвата и Словенаца. У том погледу Светосавски конгрес је одбацио одлуке АВНОЈ-а о Југославији као федерацији од шест република и стварању нових нација као што су Црногорци, Македонци, муслимани. Југославија треба да буде онаква каква је створена 1. децембра 1918. године.
    Конгрес је предвидео будућу Југославију као савезну државу три федералне јединице - српске, хрватске и словеначке. Коначно разграничење би се извршило после рата, уз могућу мирну размену становништва. Федералне јединице би имале изузетно широко поље самосталног одлучивања, са својим федералним скупштинама. Савезна скупштина би била дводомна, од изабраних посланика на општим изборима и делегираних од стране федералних јединица. Заједничке институције би биле Круна, војска, спољна политика. Овакав концепт нове Југославије у потпуности се удаљио од унутаристичког а приближио конфедералном  државном уређењу.
    Светосавски конгрес је прихватио одлуке Атланске повеље Западних савезника и изразио веру у победу демократских снага у свету. Оштро је осудио Комунистичку партију због стварања партијске војске са тежњом да се заведе комунистичка диктатура у послератној Југославији.
    У социјалном погледу Конгрес је предвиђао корените реформе у свим сегментима друштва. Основна је идеја била изградња народне државе у којој ће бити заштићени најсиромашнији слојеви друштва. Социјална држава битно би ограничила концентрацију власти на узак круг политичке и финансијске олигархије; било је предвиђено и ограничење приватног капитала; програмски акцент стављен је на морал и породицу, као темеље здравог друштва; централно место у обновљеној држави предвиђено је за село, поготово у српској федералној јединици, као традиционалном упоришту народа. Све у свему, Равногорски покрет генерала Драже Михаиловића био је ближи социјал-демократском него чисто капиталистичком уређењу друштва.
    Јасно је да су се равногорски и комунистички концепт нове Југославије у потпуности разликовали и да међу њима није могло да буде сагласности. Стога је један од ова два покрета морао да буде уништен, историја је хтела да то буде равногорски.

28.

    Остаје нам да размотримо још два питања везана за Дражу пре него се вратимо најновијој хајци на генерала. Прво питање се односи на одбацивање четничког покрета од стране Западних савезника, а друго на грешке које је генерал Михаиловић починио у току свог војевања.
    Ако ствари сасвим упростимо, сукоб између Драже и Тита био је сукоб између два политичка система, капиталистичког Запада и комунистичког Истока. Оба главна актера југословенске драме били су заточници та два система: Дража Запада, који се свео на Британско острво, а Тито Истока, који је заступао пространи Совјетски Савез. Још упрошћеније, Дража је био зависан од вође европског Запада, британског премијера Винстона Черчила, а Тито од вође европског Истока, али и светског комунизма, Јосифа Стаљина. Однос између ова два лидера одлучивао је судбину Европе, јер трећи велики играч светског рата, Франклин Рузвелт, највећим делом био је ангажован у рату са Јапаном, трећим стубом Осовинског пакта.
    Да размотримо позиције наша два јунака, Тита и Драже. Тито је дошао из Коминтерне, која заступа светски комунизам. Циљ Коминтерне је комунизација целог света. Пошто је Западни свет одбио да прихвати комунизам и остао привржен демократији, постао је највећи непријатељ светског комунизма. Стаљин, победник комунистичке борбе за власт у Совјетском Савезу, на челу најпространије државе света, настоји да доврши Марксова и Лењинова предвиђања о комунизацији Запада. Америка и Енглеска - биће земља пролетерска! Његова међународна комунистичка интернационала, Коминтерна, прави планове за ново уређење света: баца семе комунизма у разне земље, па где никне. У Краљевину Југославију, насталу на традицији српске борбе за слободу, изаслан је Хрват Јосип Броз, који ће се од 1941. године прозвати Тито. Иначе, Коминтерна има став да је Југославија вештачка творевина, тамница народа, српски хегемон, и да као таква треба да буде уништена. Стаљин касније донекле коригује ту политику, Југославија треба да буде освојена и самим тим припојена комунистичком свету на чијем је он челу. Тито је, дакле, експонент светског комунизма и његов задатак је да сруши краљевину и успостави совјетску републику.
    Дража је дошао из српске традиције, а формирао се у току ратова за ослобођење и уједињење Српског народа. Био је војник војводе Живојина Мишића и његов настављач. У Првом светском рату Србија је спасила своју државност захваљујући чињеници да се нашла на страни Западних савезника, који су победили германску инвазију. Исход тог рата била је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија. Српски војник Дража имао је за циљ да чува ту државу, коју је Краљевина Србија платила највећом могућом ценом, жртвом трећине ратно способног становништва. Дража се борио за Југославију у свим српским  ратовима у првој четвртини Двадесетог века и био је спреман да за њу жртвује свој живот. Као припадник српске војске која се у Првом светском рату повукла преко Албаније и спојила са Савезницима, одбио је капитулацију те војске у Другом светском рату. Са малом групом војника одметнуо се у шуму да се бори за очување Југославије, онакве какву је стварао, дакле краљевине. Очито је да су се Тито и Дража нашли у устанку 1941. године са супротних позиција и да њихово савезништво није могло да буде трајно.
    Да погледамо који су светски догађаји претходили грађанском рату у Југославији. Први светски рат се завршио победом Запада, али и стварањем моћне комунистичке државе СССР, највеће на свету. Краљевина Југославија у потпуности је припадала Западном свету и одбацивала бољшевичку револуцију. Међутим, тридесетих година Запад је добио моћног непријатеља, у виду фашизма у Италији и нацизма у Немачкој. Тако у међуратној Европи имамо три сестема: Западну демократију, и два тоталитаризма, италијанско-немачки десни и совјетски леви. Краљевина Југославија, као и средњовековна Србија, нашла се још једном на ветрометини интереса моћних сила, од којих је фашизам у експанзији, комунизам у офанзиви, а демократија у депресији. Убиством краља Александра Карађорђевића у Марсеју, Краљевина Југославија је доведена у кризно стање са малим изгледима да се из њега извуче.
    Природни непријатељи, фашизам и комунизам крајем тридесетих година склапају савез против демократије. Хитлер и Стаљин се слажу да Западну демократију треба уништити и у августу 1939. године склапају савез за стварање новог европског поретка. То је омогућило Хитлеру да настави са освајањем Европе, 1. септембра 1939. године напада независну Пољску са запада, док Стаљин то чини са истока. Западне савезнице Енглеска и Француска одлучују да уђу у нови рат и тако спрече фашистичко-комунистичко прекрајање Европе. Пошто се обезбедио са истока, Хитлер креће у освајање запада. У току 1940. године Западне државе једна за другом падају, у мају и моћна Француска, победница над Немачком у претходном рату. Западна демократија се свела на британско острво, Енглеска је била последња држава у Европи кја је била спремна да пружи отпор Хитлеру. Енглески ратоборни премијер Винстон Черчил, који је сменио неодлучног Чемберлена, одлучио је да се Енглеска бори до краја и не призна нови европски поредак.
    Али Черчил је почетком 1941. године био изгубљен. Хитлер је уз помоћ Стаљина постао господар Европе и чинило се да је само питање времена када ће и Британија да падне. Хитлер је проценио да Енглеско острво може да победи из ваздуха, да му није потребна копнена инвазија. Черчил се из свих снага упињао да пронађе савезника. Традиционални савезник Америка није била спремна да уђе у још један светски рат, њен континент није био угрожен. У том светлу треба посматрати догађаје у Краљевини Југославији, њено приступање Тројном пакту 25. марта 1941. године, као и војни пуч два дана касније, 27. марта. Хитлер је сместа одлучио да се обрачуна са Србијом, против које се тукао у претходном рату. Тако је дошло до априлског рата од 10 дана, у којем је Краљевина Југославија једноставно прегажена. Пучистичка Влада генерала Симовића одлучила је да војска призна капитулацију 17. априла, а да она напусти земљу како не би признала капитулацију државе. Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска... окупирају Југославију и комадају је по интересним сферама. Најгори резултат пораза Краљевине био је стварање фашистичке Независне Државе Хрватске, са усташком партијом Анте Павелића на управи.
    У таквим околностима одбијање пуковника Драже Михаиловића са групом од само 11 војника да не призна капитулацију деловало је надреално. Побијање устаничког барјака на Равној гори било је у традицији Орашца и Такова, али је било безизгледно, што је пуковник као искусни војник добро знао. Зато је настојао да илегално створи мрежу покрета отпора и да чека исход светског рата, са тенденцијом да ступи у акцију кад Енглеска почне да добија рат.
    Два догађаја из 1941. године су у потпуности преокренула светску ситуацију и спасила Винстона Черчила. Пошто је погрешно проценио да је завршио посао у Европи, Хитлер је кренуо 22. јуна 1941. године на исток да се обрачуна са Стаљином и тако не дели Европу са комунистима. Треба рећи да су фашизам и комунизам природни непријатељи и да их је ујединила само мржња према демократији. Био је то Хитлеров катастрофални превид, као и Наполеонов 129 година  раније; немачка армија се, као и француска, заглавила у руској степи и била дезорганизована од руске зиме. Тако је Черчил у Стаљину добио првог важног савезника.
    Амерички председник Рузвелт је помагао Черчила колико је могао, али Американце није могао да увуче у рат. Али 7. децембра 1941. године Јапан је изненада напао авионима америчку морнаричку базу на Перл Харбуру и тако је приморао САД да уђу у рат. (Чак ни тад САД нису објавиле рат Немачкој, него је било обрнуто.) Черчил је могао не само да одахне, него и да ликује: створена је антифашистичка коалиција, јача него што је фашистичка. Требаће готово четири године да се то докаже.
    Да се вратимо Дражи и Титу. Пуковник је 12. маја 1941. године започео на Равној гори трећи српски устанак, а генсек Комунистичке партије Југославије седео је у Београду. Кад је Стаљин панично позвао комунистичке партије у Европи да дигну устанак и започну партизанску борбу против Немаца, како би се олакшао положај СССР на ратишту, једино је КПЈ прихватила овај позив 4. јула, тако је дошло до партизанског устанка. Четници нису имали други избор до да се укључе у борбу, обманути очекивањем у брзи крај рата и слом фашизма. Устанак у Западној Србији у другој половини 1941. године завршио се катастрофом устаника и трајно посвађао партизане и четнике. Отад ће се ослободилачки рат претворити у идеолошки, грађански рат до истребљења. У овом рату највећим делом учествују подељени Срби.
    У првом делу рата  Дража Михаиловић знатно боље стоји од Тита. Равногорски покрет добија легитимитет, признање и од Југословенске владе и од Савезника. За време владе Слободана Јовановића Дража добија чин генерала, постаје министар у Влади, начелник Генералштаба Југословенске војске у отаџбини. Британци шаљу војну мисију у Михаиловићев штаб и дотурају нешто ратног материјала из ваздуха у Србију.
    Међутим, почетком 1943. године ситуација у рату се битно променила. Црвена армија је потукла Немце на Волгограду и постала главни фактор победе Савезника. Стаљин је ојачао своје позиције код Савезника, поставио Черчилу рачун за будућу поделу Европе. Отварање западног фронта постало је доминантно у односу два водећа државника Савезничког блока. Черчил је оклевао са отварањем западног фронта, рачунајући да ће Немци и Руси довољно да се међусобно униште како би он добио предност на крају рата. Черчилова рачуница је била скроз погрешна, победник на Волги постаје главни играч Другог светског рата. Стаљин је тачно проценио да ће војска да исцрта будућу карту Европе и да ће територије које освоји Црвена армија постати комунистичке. Већ тад је бацио око на Југославију где је имао у Титу оданог савезника. Чињеницу да је Дража оклевао да се фронтало конфронтира са Немцима, како би сачувао становништво од масовне одмазде, Тито је умео вешто да искористи како би Дражу приказао као немачког сарадника. Уз помоћ Стаљина, Тито води свеопшту пропаганду против Драже. У Совјетски Савез одлази Вељко Влаховић са задатком да преко радија Слободна Југославија непрекидно блати четнике као сараднике фашизма. Стаљин се потпуно ставља на страну Тита и код Черчила протестује што Дража сарађује са Немцима. Моћна совјетска пропаганда непрекидно глорификује партизане а сатанизује четнике. Тој пропаганди се придружују и левичарска гласила на западу. Комунисти све чине да генерала Дражу Михаиловића прогласе фашистом.
    Како се рат ближио крају, постајало је јасно да Стаљин побеђује Черчила. Рачуна се да је на Волги изгинуло преко двадесет милиона Руса, док Енглези једва да су изгубили петсто хиљада војника. Док је Рузвелт заузет ратом на Пацифику, где Јапанци пружају снажан отпор, Стаљин и Черчил улазе у хладни рат око будуће поделе Европе. Вероватно је Черчилу постало јасно да не може да спречи Стаљина да комунизира Источну Европу, постављало се питање како да спречи да се то не деси и у Западној Европи. Француска, Италија после пада Мусолинија, Грчка... имале су јак комунистички покрет и Черчил је морао свим снагама да ради да комунисти не победе у овим земљама. Мислим да је Југославија у тој игри припала Стаљину. А то је значило да Дража мора да се жртвује.
    Има историчара који тврде да је генерал Михаиловић и сâм допринео да буде поражен између Стаљина и Черчила. Тврдокорно је следио политику своје Владе да се бори за монархију и чува српство за време после рата, док су Британци инсистирали да улази у велике окршаје. Черчилу је била потребна победа над Хитлером, а не четника над партизанима. Неки аутори (Мајкл Лиз, Дејвид Мартин) истичу да се у Агенцију за специјалне операције на Балкану увукао комунистички фактор (Кембриџска група) и да је Черчил добијао фалсификловане извештаје о дешавањима у Југославији. Има их који промену у Черчиловом расположењу према Дражи виде у лошим односима генерала са британском војном мисијом. Они истичу Дражин говор на једном крштењу у Липову, кад је генерал у присуству енглеског обавештајца пуковника Бејлија рекао да су "Енглези спремни да се боре до последње капи српске крви". Могуће је да су сви ти фактори били важни да Черчил Дражу од савезника претвори у непријатеља, али вероватније је да је то био резултат трговине између њега и Стаљина.
    Дакле, у мом је знању да је Черчил имао да бира између Југославије и Грчке. Свакако да је за британску империју Грчка била важнија од Југославије, па је Черчил морао да жртвује Дражу за Маркоса. Већ на конференцији у Техерану крајем новембра 1943. године морао је то да прихвати.
    Генерал Дража Михаиловић је, дакле, жртвован у Техерану од стране Западних савезника. Догађаји који следе резултат су политичког пораза Драже у Техерану. Држим да је даље Черчилово понашање рационализација жртвовања свог историјског савезника. Тако сад Енглеска наоружава Тита, иако је морало бити јасно да ће партизани то оружје употребити против четника. Черчил шаље своје најбоље пријатеље и сина у мисију код Тита. Тито постаје поуздани члан антихитлеровске коалиције, Черчилов миљеник. После Дрвара, Енглези Тита склањају на ослобођено острво Вис, одакле он лети у Казерту на састанак са Черчилом, где је, наводно, импресионирао британског премијера. Тито Черчилу обећава вишепартијски систем у Југославији, слободне изборе, демократију, чак опстанак монархије.
    Просто је невероватно како Черчил није могао да схвати основну ствар да је Тито комуниста, који је завршио одличну Коминтернину школу, како се осваја власт, како се варају противници, како се побеђују неистомишљеници. И док је Британац веровао да се са  Маршалом у Казерти нагодио и убедио младог Краља да се одрекне Драже и позове четнике да приђу Титу иначе ће бити сматрани издајницима, Тито је са Виса тајно одлетео у Крајову да позове Русе да уђу у Југославију. Кад је Црвена армија форсирала Дунав код Кладова 22. септембра 1944. године, генерал Дража Михаиловић био је осуђен на смрт. Топчидерски процес само је потврдио Титову победу над Дражом у грађанском рату. Черчил, у чијим жилама је текла читиристогодишња колонијална крв (Рузвелт), што значи да је био премазан свим мастима, схватио је да га је Тито насамарио тек после рата, као бивши премијер. За то време је Тито комунизирао Југославију и завео личну диктатуру.
    Дакле, по мом мишљењу, резултат рата између Драже и Тита одлучен је у односу између Черчила и Стаљина. Обојица актера југословенске драме имали су своје туторе у вођама антихитлеровске коалиције. Ствар је била у томе што је Дражин тутор Черчил изгубио политички двобој са Титовим тутором Стаљином. Тај исход учинио је генерала Дражу Михаиловића најтрагичнијом личношћу српске историје. Само се кнез Лазар може поредити са Дражом.
    Писци Дражине биографије Коста Николић и Бојан Димитријевић (чији сам рад обилато користио) навели су неке Дражине грешке, које су битно утицале на његову судбину. Како се ја са тиме слажем, упознаћу Читаоца  са њиховим закључком.
    Прва Михаиловићева стратешка грешка била је устанак у Србији. Боље је било да је пуковник Михаиловић послушао генерала Недића и отишао у Босну с јесени 1941. године, где је могао да се стави на чело српских устаника који су бежали од усташког ножа. Тамо би постао свенародни вођа и постао одлучни борац за ослобођење. Овако, Србија је под Недићем добила какву такву власт и није била спремна на самоуништење. У Србији је Дража више вегитирао него што је представљао ослободилачки фактор. Оно што није урадио Дража урадио је Тито и сврстао прекодринске Србе не под националну него под комунистичку заставу. Спасавајући главе од усташког ножа, Срби из западних крајева били су идеална маса за регрутовање партизана, па су спасили партизанску војску после њеног протеривања из Србије и Црне Горе.
    Друга Михаиловићева велика грешка била је склапање неприродног савеза са партизанима, септембра 1941. године. Зашто се Дража прикључио устанку тешко је рећи, историчари мисле да је састанак Тита и Драже у Струганику био дело совјетске шпијунаже. Састанак је уговорио Драгиша Васић за кога се још увек не зна да ли је или није био совјетски човек. Да ли је Дража под утицајем Драгише Васића прихватио сарадњу са Титом, иако је било јасно да је тај савез неприродан и да ће се изродити у грађански рат?
    Трећа Михаиловићева грешка била је везивање за југословенство, иако је његов покрет био у суштини српски. Насупрот стереотипу да је ђенерал Михаиловић бранио класне позиције предратног система, стоји чињеница да су огромну већину његове војске сачињавали сиромашни сељаци, ситне занатлије и радници. Југословенска војска у отаџбини је била сељачка, добровољачка војска, створена на територијалном принципу. Таква војска није била мобилна и тешко је могла да буде југословенска. Формирање покретних јуришних јединица у касно пролеће 1944. године дошло је кад је исход грађанског рата већ био известан. Ипак, и таква ЈВУО била је најјача некомунистичка војска у окупираној Европи, уз пољску армију Крајове. Питање је да ли би комунисти освојили Србију да се нису умешали Руси. Улазак Црвене армије у Србију био је крај Михаиловићевог потхвата. У Босни је само стављена тачка на четничку трагедију.
    Ја бих додао и четврту Дражину стратешку грешку: повратак у Србију. Било је то колективно самоубиство. Да је Михаиловић прихватио сугестију да се пробије у Приморску, где су се окупљале антикомунистичке снаге, могуће је да би сачувао људство. То би била респектабилна снага и Савезници не би могли тек тако да је отпишу. Поп Ђујић се дохватио Запада и сачувао главу. Овако, излован и сам, притиснут далеко надмоћнијим партизанским јединицама, које су наоружали Савезници чак и авијацијом, Дража је на Зеленгори доживео четнички Ватерло.
  


29.

    Већ сама могућност да генерал Дража Михаиловић може да буде рехабилитован изазвала је лавину нових напада на генерала. Поново је Дражина брада проналажена међу женским ногама! Изречене су оптужбе које превазилазе Минићеве из Топчидерског процеса. Генерал Дража је још једном оглашен кривим, пре рехабилитационог процеса.
    Овога пута напади су координирани, као да се ради о балканској завери. Иако нисам присталица бесмислене тврдње да нас сви мрзе јер имамо своју историју, не могу а да не анализирам нови Топчидерски процес. Најпре ћу да набројим те оптужбе, без хронолошког реда, онако како сам их перцепирао, а затим  да их поставим на некакав психоаналитички сто, јер одговор на њих излази из сфере рационалног.
    Кад се у Народној Скупштини Србије расправљало о Закону о рехабилитацији, јавио се социјалдемократски посланик из Санџака, чини ми се да му је име Мехо Омеровић, да каже да је Дража Михаиловић фашиста, ратни злочинац, и да не може да буде обухваћен овим законом.
    Кад је Државна комисија за проналажење гроба Драже Михаиловића закључила на основу исказа неких сведока да је Дража убијен на Ади циганлији и бачен у кречану (као у литерарној верзији Вука Драшковића и Мирослава Тодоровића), а Српски покрет обнове то место обележио крстом, реаговала је Латинка Перовић изјавом да је Дража ратни злочинац.
    Потом су се јавиле невладине организације из Србије, њих 14 (Хелсиншки одбор за људска права, Жене у црном, Центар за културну деконтаминацију, Београдски центар за људска права, Друштво новинара Војводине...), које су колективно потписале саопштење, у којем се каже: "Покушај рехабилитације Драже Михаиловића поништава антифашистичку борбу српског и свих других југословеснких народа. Последњих деценија у Србији је, међутим, дошло до ревизије и фалсификовања историје и маргинализације партизанског покрета". Невладије организације тврде да је "Михаиловић одговоран за ратне злочине против муслимана и Срба и да се непобитно борио на страни нацистичке Немачке током кључних битака за Неретву и Сутјеску у Другом светском рату".  
    У два наврата је на једној београдској телевизији иступила професорка антропологије на Филозофском факултету у Београду (у пензији) Загорка Голубовић са сличном тезом.
    Београдски левичарски лист Данас донео је текст Златка Паковића у којем се тврди да је програм Равногорског покрета био "шовинистичко националистички, а његова суштина је Велика Србија у оквиру Југославије". Текстописац подсећа да је "фрапантна сличност између овог програма четничког покрета и њихових акција убијања цивила 1941-1945. с програмом и акцијама против цивила које су српске војне и паравојне формације предузимале од 1991. до 1995. године".
    Кулминацију напада на Дражу Михаиловића представља Отворено писмо СУБНОР-а Србије домаћој и светској јавности, објављено у листу Таблоид, под насловом "Само код нас поражени пишу историју", са потписом председника те организације проф. др Миодрага Зечевића. У писму се најпре констатује да је СУБНОР (Савез удружења бораца народноослободилачког рата) Србије  "баштиник антифашизма и слободарске традиције", (ваљда једини?) и да као такав мора да реагује на вест о могућој рехабилитацији Драже Михаиловића. Борци кажу да евентуално помиловање четничког вође "наилази на осуду у суседству и не може да буде прихваћено међу европским и прекоокеанским савезницима, који су, заједно са југословенским партизанима од 1941. до 1945. сламали фашистички хитлеровски и терор њихових упорних и верних помагача из наше средине". СУБНОР наводи четворицу профашистичких актера који не би смели да буду рехабилитовани: кнез Павле Карађорђевић, Слободан Јовановић, Драгиша Цветковић, Дража Михаиловић. За прву тројицу је закаснио, а рехабилитацију четвртог ће спречити по сваку цену. Рехабилитација поменутих личности представља "освету потомака и верника колаборације и квислинштва".
    Што се дешавају рехабилитације, крива је држава Србија која омогућава судству да "прекраја историју". За борце је историја завршена, њу су написали победници. Само победници имају право да пишу историју, али код нас се дешава јединствени феномен у свету да је омогућено пораженима да то чине. СУБНОР  се заветује да то неће дозволити, помоћ ће затражити од "земаља антихетлировске коалиције, од држава које баштине традицију слободе, ветеранских организација широм света, од ОУН и Европске уније". "О несхватљивим рехабилитацијама квислинга и нацистичких окупатора обратићемо се и суду у Стразбуру." Рехабилитација Драже Михаиловића non pasaran (неће проћи).
    Фрапантан је податак у писму да СУБНОР Србије данас има око 100.000 активних чланова. Можда нису сви уживаоци борачких пензија, али свакако највећи број јесте. Борачке пензије износе 150% од нормалних, а ту су још и друге привилегије, данас нешто мање него у време Тита, али значајне.
    Паралелно са нападима на Дражу у Србији стигли су атаци из других бивших република Југославије. Тако су у Хрватској реаговале "антифашистичке удруге", пандан борцима Србије. Више од тога, огласила се и Хрватска држава. Најпре је председник Хрватске Иво Јосиповић изјавио да "рехабилитација бившег четничког вође Драже Михаиловића не би била добар потез, зато што је он ратни злочинац из Другог светског рата". Затим је министарка спољних послова Хрватске Весна Пусић рекла да "са тугом гледа на тај процес" и да "рехабилитација квислинга и сарадника нациста вуче све земље региона  уназад". Кулминацију реаговања из Хрватске представља захтев ХДЗ (Јадранка Косор) да Хрватска повуче свог амбасадора из Београда, односно да прекине дипломатске односе са Србијом. Бројни политички коментатори и аналитичари у Хрватској понављају да је "Србија склона фашизму те да ће све ово дати легитимитет једном фашистичком покрету - четницима".
    Стигле су сличне реакције из ентитета БИХ-е, Федерације, Бошњаци (муслимани) такође оспоравају рехабилитацију Драже Михаиловића. Више зачуђује вест да се протестима придружује и Црна Гора, односно председник црногорске Скупштине Ранко Кривокапић изјавом да би "Дражина рехабилитација била опасна по БИХ и Црну Гору".
    Ако ставимо под лупу све ове изјаве испада једно: рехабилитација генерала Драже Михаиловића значиће признање Републике Србије да је она данас фашистичка држава и да јој није место у  антифашистичкој Европској Унији. Кад се узме у обзир да Хрватска идуће године постаје редовна чланица ЕУ, а да Црна Гора почиње преговоре, ова претња није нимало наивна, јер ове државе могу да блокирају приступ Србије у ЕУ. А да би ствар била регуларна, потрудио се да је овери известилац Европског парламента за Србију, Словенац Јелко Кацин, европским печатом. Тако је Србија добила уцену: "Послератна Европа изграђена је на антифашистичким вредностима, док би рехабилитација Драже Михаиловића представљала корак у супротном правцу".
    Поставља се питање како Србија на ово да одговори?
    Званична Србија је реаговала кроз саопштење државног секретара Министарства правде, Слободана Хомена. "Питање рехабилитације Драже Михаиловића је унутрашња ствар Србије." "Процес рехабилитације ђенерала Драже најмање има права да коментарише Хрватска, која је још од почетка деведесетих изједначила сараднике окупатора и партизане." Хомен је подсетио да је "НДХ била марионетска нацистичка држава у оквиру Тројног пакта". За то време су у Србији постојала два антифашистичка покрета, чији су припадници законски изједначени у Народној Скупштини Србије 2006. године. Хомен је још подвукао да се усташки фашистички и четнички антифашистички покрети не могу ни у чему изједначити.
    Историчар Срђан Цветковић, секретар Комисије за откривање тајних гробница стрељаних после 1944. године, не схвата зашто је баш ова рехабилитација "нажуљила Хрватску", кад изједначавање четника и партизана пре шест година није. "Теза да је четнички покрет био антиевропски и фашистички не може да се поткрепи историјским чињеницама. Напротив, да су Американци подржавали Дражу као савезника показују филмови снимани за време рата у Холивуду о његовим храбрим герилцима и стрипови из 1943. у којима су четници приказивани као хероји." Цветковић подсећа на америчке војне мисије које су све до пораза ђенералових трупа на Зеленгори биле у Дражином штабу, затим на савезничке пилоте које су четници спасили (није им дозовољено да сведоче на Топчидерском процесу), као и на два ратна одликовања генералу Дражи Михаиловићу: француски Ратни крст, који му је доделио генерал Шарл Де Гол, симбол борбе против фашизма, 1943. године, и америчку Легију заслуга првог степена, којом је председник Хари Труман одликовао мртвог генерала 16. марта 1948. године. Нису водећи светски антифашисти били толико глупи да одликују фашисту!
    Цветковић наставља да је "генерал Дража Михаиловић био међународно прихваћен и проевропски оријентисан, тако да је апсурд рећи да његова рехабилитација гура Србију даље од Европе. Против враћања части и угледа команданту Југословенске војске у отаџбини нису ни Вашингтон, ни Брисел, већ само земље у региону". Историчар не пориче да су многи припадници Равногорског покрета окрвавили руке, али они су после рата одговарали, што није био случај са партизанима, чији је злочин био много већи. Комисија, чији је он секретар, је до данас пописала именом и презименом 37.000 жртава комунистичког терора по окончању рата.
    Хрватска реакција посебно је испровоцирала Српски покрет обнове, који једини у Србији баштини Равногорски покрет. Ова странка подсећа да је Хрватска још 1993. године изједначила домобране и усташе с припадницима НОР-а, те да од те године припадници Хрватске домовинске војске имају право на пензије и инвалиднине. Тако је, према подацима ове странке, прошле године нешто више од 16.000 бивших усташа и домобрана, односно њихових удовица и наследника, примило пензије, које су биле веће од пензија бивших партизана.
    Посебно иритира покушај да се заташкају злочини које су починиле усташе и домобрани. Хрватска држава готово да не признаје постојање логора смрти у Јасеновцу, у којем је нашло смрт, по немачким изворима, 700.000 углавном Срба. Хрватској иде на руку то што су комунисти изједначили у свему усташе и четнике. Истина, четници нису имали државу, нити су организовали логоре смрти, али, свеједно, били су фашисти.
    Директор Документарно-информативног центра Veritas, који прикупља податке о злочинима Хрвата над Србима, Саво Штрбац, каже да је Туђманова Хрватска у периоду осамостаљивања деведесетих година никла на рехабилитацији и пропаганди усташтва. "Отуда сад покушај да се злочини усташа и четника изједначе."
    Све до 2000. године, до Туђманове смрти, у двадесетак хрватских градова и насеља, своје улице су имали усташки ратни злочинци. Касније је то под притиском међународне заједнице промењено, али и данас у Славонском Броду једна улица носи име Павелићевог министра Мила Будака, за кога се каже да је био творац формуле за решавање српског питања у НДХ: Једну трећину Срба побити, једну протерати, а једну асимиловати.
    Да је ово проблем увиђа историчар Славко Голдштајн, кад признаје да је "између 1991. и 1996. године било рецидива усташтва у Хрватској, што је уплашило и потерало српско становништво". Али то је била прошлост, "Туђманова власт је била склона идеји помирења између усташа и партизана и у ту сврху је и донет закон". "То је минуло доба и нова власт ради на ревизији свих прописа који су рехабилитовали усташе." Колико разумем, поента је у томе да Хрвати исправљају грешке ближе прошлости, а Срби их тек чине.
    Док српски комунисти и хрватски националисти оспоравају рехабилитацију Драже Михаиловића и нападају Српску државу што то омогућава, у Србији има протеста што тај процес не иде брже. Тако у листу Печат Александар Никитовић (чини ми се да је био шеф кабинета Војислава Коштунице) указује на неке апсурдности везане за рад на рехабилитацији.
    Државна комисија је у јуну 2011. године открила на Ади место где је генерал наводно убијен, а СПО је на том месту поставио крст. Комисија је пронашла и некакве кости за које је веровала да су Дражине, па је затражила медицинску експертизу да то потврди. Међутим, већ на први поглед лекари су утврдили да се ради о костима животињског порекла, па је од свега тога испала бламажа. Аутор текста се пита није ли то урађено намерно?
    Виши суд у Београду, који треба да одлучи о рехабилитацији Драже, затражио је доказ да је генерал мртав! Наиме, постоје докази да је осуђен, али нема доказа да је убијен! Виши суд је стао на становиште да не може да одлучи о захтеву за Дражину рехабилитацију, односно да поништи пресуду од 15. јула 1946. године, док му се не поднесе доказ да је генерал заиста мртав! Ту околност треба да утврди Први основни суд у Београду, али да би суд то покренуо, Центар за социјални рад  мора да постави Дражи старатеља!
    Никитовић закључује да овим радњама српска власт срамно вређа мртвог генерала. "Зашто је то тако? Зашто је Драгољуб Михаиловић морао да буде стрељан, проглашен издајником и непријатељем српског народа, а да онај који га је убио и оклеветао - Јосип Броз Тито буде проглашен не само правим и највећим пријатељем српског народа, него и највећим сином српског народа? Зашто се и данас чује хистерична вика из Загреба да је Михаиловић злочинац, а у Београду извргава недостојном руглу?"
    Да би одговорио на ово питање, Никитовић се позива на писмо Винстона Черчила од 29. марта 1943. године председнику Југословенске владе у избеглиштву Слободану Јовановићу. У писму Черчил протестује што Михаиловић није довољно покоран да прихвати британски диктат рата "до послењег Србина". Наиме, Дража је у Липову, уз присуство британског обавештајца Бејлија, на једном крштењу рекао: "Енглези се сада боре до последњег Србина у Југославији. Енглези пробају да купе српску крв по цену безначајне количине оружја. Али ја никада нећу узети учешће у овој бесрамној трговини, која је типичан пример традиционалне енглеске перфидије." Овај говор генерала треба схватити као општи став малог народа према великој сили. Има ли права велика сила, каква је онда била Енглеска, да у свом интересу намеће Србима обавезу општег народног страдања и погибије? Другим речима, Дража је рекао да он лично неће да буде ничији слуга. Черчилово писмо показује да је британски премијер био дирнут у личну сујету човека "кроз чије жиле тече четиристогодишња колонијална крв" (Рузвелт). Зар је могуће да се један мали српски герилац одупире предводнику антихитлеровске коалиције и носиоцу британске империјалности? Дражина самосвојност да треба да служи прво интересу српског народа, па тек онда великим силама, свакако није била једина одредница за промену британске политике према четничком покрету, али је свакако прорадила Черчилова урођена сујета. Било је незамисливо да Тито онда каже нешто слично Стаљину и одупре се совјетској тежњи ка доминацији у комунистичком покрету. (Кад је то учинио, 1948. године, прошао је као Дража: Дража је био екскомунициран из антихитлеровске коалиције, а Тито из комунистичке заједнице. Разлика је била у томе што је 1944. године Запад пустио Дражу низ воду, а 1948. прихватио Тита и тако му спасио власт.) Тако је генерал Дража Михаиловић имао на крају рата против себе три моћна господара историје: Тита на унурашњем југословенском плану, Стаљина на комунистичком Истоку и Черчила на капиталистичком Западу. Четврти творац историје, амерички председник Рузвелт, није стигао да се умеша у судбину Драже, приоритет му је био јапански цар Хирохито. Кад се рат завршио, Рузвелтов наследник Труман, као несумњиви вођа Западног света, одликујући генерала Михаиловића јасно је рекао да је армијски генерал Дража Михаиловић био сарадник Запада и да се борио за Западне идеале. На тај начин је Труман дезавуисао Черчила, али то више није имало значаја, Дража је био убијен, Черчил сишао са власти, а Краљ дете (Петар Карађорђевић) остао трајно без престола. Стога је Александар Никитовић потпуно у праву кад је рекао да се "драма Српског народа одвијала кроз судбину Драже Михаиловића".
    Александар Никитовић је свој текст овако закључио: "Зато нема ни већег, ни пречег, ни тежег државног и националног циља од рехабилитације права на српску државу, рехабилитације права на српске националне интересе и рехабилитације права да о српској држави и српској ствари одлучује Србија и Српски народ, а не стране силе".

30.

    Обећао сам Читаоцу да ћу ова општа догађања да прокоментаришем из личног угла. Да најпре погледамо српски леви фронт против Драже.
    Кад се у Народној скупштини Србије појавио Закон о рехабилитацији, очигледно изнуђен од Европске уније, истакао се посланик из Санџака, социјалдемократа Мехо Омеровић. (О њему сам већ говорио, да то појасним.) Он је био против закона јер се њиме рехабилитују четнички злочинци, слуге окупатора, колаборационисти... међу њима и Дража Михаиловић. Тај Мехо, српски држављанин бошњачког порекла, видео је у могућности Дражине рехабилитације повампирење српског национализма. Не знам му биографију, средњих је година што искључује могућност да је био партизан, рекао је у Скупштини (и на једној телевизији) да није историчар, али зна да је Дража био издајник, борио се на страни окупатора против партизана. Узалуд му је историчар Никола Жутић, радикалски посланик, доказивао да четници нису били немачки савезници (био је то јавни час из историје у Народној скупштини), Мехо је остао на барикади античетништва. Он има је један крунски доказ: Дража Михаиловић се у новембру 1941. године састао са Немцима и том приликом уговорио са њима сарадњу у борби против партизана, која је трајала до краја рата. Мехо није историчар, али поуздано то зна, као да је држао свећу,  као да је водио записник и нико не може да га увери у супротно. У животу сам срео много догматских комуниста, па ме Мехо није импресионирао, више ми је личио на вампира. Ипак, чињеница да неко, после свега што нам се издогађало, може да буде тако задрти мрзитељ четништва, и то још у Народној скупштини, дубоко ме је замислила. Тај Мехо Омеровић није само ружна епизода нашег политичког живота, него неумитна чињеница. Баук комунизма кружи Србијом!
    Да упознам Читаоца са састанком Драже са Немцима у Дивцима, не да бих оповргао античетничког говорника у Народној скупштини, него да бих Читаоца упутио на историографију. Пошто нисам, као ни Мехо историчар, шта ми друго остаје него да позовем историчаре, оне на којима је утемељена ова прича. Ево шта су рекли о томе историчари Бојан Димитријевић и Коста Николић.
    Тај састанак је одржан 11. новембра 1941. године у селу Дивцима, на путу за Ваљево. Пре тога су се десили Крагујевац и Краљево, крвава немачка одмазда. Пуковнику Дражи било је јасно да је преурањени устанак пропао и да ће убрзо бити сломљен. Дан раније, 10. новембра, партизани су прекршили договор о сарадњи, напали Равну гору и заробили Михаиловићеву архиву. Само захваљујући помоћи у оружју од стране оца Николе Калабића, пензионисаног жандармеријског мајора Милана, кога су Немци ангажовали у Љигу, четници су успели да се извуку из партизанског обруча. Јасно је да је Михаиловић отишао на састанак без знања савезничких партизана.
    Преговори су одржани у кафани и трајали су од 19.15 до 20.35 сати. Са немачке стране присуствовао је поптпуковник Рудолф Когард, опуномоћеник немачке команде, са још два три официра, од којих је један био капетан Јозеф Матл, који је ваљда и направио белешке. Са Равне горе сишли су Михаиловић и Мишић (обојица у униформи Југословенске војске), а из Београда су дошла два официра у цивилу. Дража је носио бомбу у џепу да је активира у случају немачке подвале. Пре тога је сва овлашћења  за руковођење Покретом пренео на Драгишу Васића.
    Био је то разговор глувих телефона. Когард је захтевао безусловну Дражину предају и полагање оружја, што је вођ Равногорског покрета одбио. Дража је понудио обуставу непријатељстава, раскид уговора са партизанима (који је већ био раскинут), у замену за обустављање немачке офанзиве. Пошто се две стране нису приближиле, састанак је пропао. Дража Михаиловић се више никад у току рата није састао ни са једним немачким командантом. То је била целокупна његова сарадња са окупатором.
    Интересантни су напади на Дражу са женске стране. Овде ћу да издвојим три жене које су искочиле из комплота невладиних организација и ушле у моје знање: Латинку Перовић, Загорку Голубовић и Борку Павићевић. Иначе, те невладине организације је основао Запад, као пету колону, за борбу против Милошевићевог комуно-национализма. Њима су са Западних рачуна стизале лепе паре, које су оне трошиле неконтролисано. У почетку су водиле борбу против Милошевића, касније против Срба уопште. Веома се исплатило нападати српске интересе, српску страну у ратовима 1991-95. проглашавати нацистичком, подржавати одметничке републике, државу Србију прогласити агресором. Кад год би Србија дигла главу и пружила неки отпор, тих 14 невладиних организација би је лупале по глави. Тако, по њима, сви имају право на заштиту свог националног интегритета, само немају Срби. Да не будем погрешно схваћен, подржавам тежњу да се испитају и санкционишу ратни злочини, али то се не може односити само на Србе. Ја не кажем да је Наташа Кандић нечасно радила кад је откривала српске злочине, али шта је са злочинима над Србима. Како је могуће да Хаг осуди четрдесетак Срба, а оног јединог Муслимана (Бошњака) Насера Орића, ратног команданта Сребренице који је у два три испада побио преко хиљаду српских цивила, ослободи? Но како то није тема ове приче, да је не развијам. Само да подвучем да је заједничко свим тим невладиним организацијама заступање антисрпске ствари.
    Ко чини тај невладин сектор? Све сами бивши комунисти, партизанска деца и унуци, који су се у партијском обрачуну између Слободана Милошевића и Ивана Стамболића нашли на страни другог. (Трагична судбина Ивана Стамболића не пружа алиби његовим следбеницима.) Пошто су изгубили партијску битку, стамболићевци су запосели невладин сектор, јер се из њега, као из бункера, може некажњено пуцати по Србима. Запад то обилато финансира, па је бити антисрбин профитабилан посао. У ствари, савремени Запад, пре свега Америка као његова водећа сила, чини исто оно што је радио Черчил седамдесетак година раније: финансира комунисте. Фонд Сорош је у Србији комунистичка банка. Ипак, тај невладин сектор има један проблем: Милошевића је прогутао Хаг! Караџић и Младић су на истом путу. Шешељ је упокојен у Србији (његова Српска радикална странка, као и Вуков Српски покрет обнове одлазе у историју). За шта онда тражити паре? Али корисници Сорошевог фонда су много виталнији него што ми можемо да мислимо: пронашли су Дражу. Бити против генералове рехабилитације значи бити антифашиста, антинациста, еуропејац...Јер, преци данашњих неокомуниста су осудли Дражу као фашисту, можда ће та лаж на Западу још једном да прође? И продужиће живот, како духовни тако и финансијски, женама у црном. Зато се оне мотају пред судницом, носе транспаренте против Драже, певају партизанске песме, труде се да утичу на рад независног суда. Морам да кажем да ми личе на вештице.
    За разлику од аутентичних десничара, ја Латинку Перовић релативно уважавам. Ипак је она представљала бољу, либералнију страну комунизма, тзв. комунизма са људским ликом. Некако се њен пад погодио са мојим, да би "Црвени краљ" био забрањен, морали су најпре да буду избачени из комунизма либерали. Са једним од тих либерала, нишким, Веселином Илићем, касније сам се упознао, могу да кажем да су нам погледи били блиски. Написао сам једну драму у којој он фигурира као носилац либералног комунизма, под насловом  "Црвени певац". Латинку Перовић нисам имао част да упознам у антимилошевићевској опозицији, и боље је што је то тако. Њену харангу против генерала Михаиловића не бих могао да сварим.
    Кажем, са неким пријатељима сам водио полемику око либерала, настојао сам да их одбраним од комунизма. Један од њих је био Илија Мољковић, аутентични шездесетосмаш, непријатељ не само Титовог него уопште комунизма. Он је истицао тезу да је за време либерала  
било највише судских прогона, забрана књига, бункерисања филмова, прогона слободоумних људи. Либерали нису били против комунизма, само су били фракција која се залагала за нешто либералнији курс Партије. Ја сам, опет, кривицу за прогоне (и сâм сам био жртва прогона) приписивао догматским комунистима, а либерале бранио да нису могли против Тита. Кад сам сад чуо Латинку Перовић на једној телевизији, како оним својим пискавим гласом,  којим ми је загорчавала читав један период живота, још једном напада Дражу, морао сам да признам покојном Илији да је био у праву. Латинка Перовић је још једном поцрвенела на лакмусов папир Дража, у старости као што је црвенела у младости. Док је Вук Драшковић постављао крст на Ади циганлији, на месту где је по налазу Комисије, али и по његовом роману, зверски убијен Дража, Латинка је крештала на тој телевизији да би рехабилитација Драже Михаиловића значила одустајање Србије од европског пута. (О овом нонсенсу ћу у завршном поглављу.) Док сам је слушао, имао сам утисак да је то римејк из 1972. године, кад је Тито одлучио да либерале пусти низ воду. Друже Тито - цвркутала је Латинка, у младости није крештала - српски комунисти Вас воле! А Тито, са пиједестала победника у партијском обрачуну, али и комунистичког бога: Мољим вас, немојмо бити фамиљијарни!
    Професорка Загорка Голубовић је прича за себе. Просто не могу да схватим шта ће овој баби толика количина гнева против човека који јој није нанео никакво зло. Било ми је жао ове некад угледне професорке антропологије, жртве, као и ја, титоистичке репресије, како у једној емисији на телевизији руши своје дело, попут краве која је дала млеко па је шутнула ведро и просула га. Зашто не ћути о стварима које не зна, које није проучила, што је ваљда основни принцип науке којом се бавила? Морам да кажем да сам некад, као провинцијски професор, у ту жену веровао и мислио да се као антрополог бори против догматског једноумља Комунистичке партије. Слушајући је на телевизији како се из петних жила упиње да подржи Латинкину тезу да ће нас Европа одбацити ако рехабилитујемо Дражу Михаиловића, схватио сам да је она само Загорка из приче Јована Поповића "Кад је могла  Загорка и ми ћемо" и да јој антрополошка наука није помогла да превазиђе заблуде своје скојевске младости. Проблем је био и у томе што је њен саговорник у емисији био историчар Слободан Марковић, члан тима за рехабилитацију Драже, који, по природи ствари, ту материју много боље зна од Загорке. У ствари, Загорка је уопште не зна. Тако је професорка могла да истакне само један аргумент, да она зна, памти, као четрнаетогодишња девојчица, да су четници силовали, убијали, клали... Како четника у њеном ратном и послератном Београду није било, поставља се питање где је то скојевка видела. Напротив, београдска гимназијалка је могла да види и чује како већ од новембра 1944. године свакодневно штекћу партизански митраљези и убијају све оне који су партизански класни противници. Загоркина прича о клању четника свакако се уштампала у њену младалачку душу из прича њеног комунистичког окружења. У ствари, професорка је у емисији подсвесно открила у чему је проблем. Саговорнику је рекла да је изгубила сестру у логору на Бањици, припадници Недићеве полиције су је стрељали у Јајинцима. Свакако да је то био страшан чин који се упио у ум гимназијалке. Кад јој је саговорник рекао да је то жалосно, али да Дража нема никакве везе са стрељањима у Јајинцима, да су у логору на Бањици биле заточене и породице Драже и Драгише Васића, професорка је потргла аргумент Милоша Минића са процеса Дражи 1946. године: јесу породице четника биле заточене, али нису стрељане!  То је рекао и Милош Минић Дражиним браниоцима, да би показао да је Дражина жена била ухапшена само кобајаги , да би се прикрила његова сарадња са окупатором. Исто важи и за летак о немачкој уцени Драже и Тита: Тито је уцењен с разлогом, као вођа антифашистичке борбе, а Дража да би се прикрила његова сарадња. Зато су комунисти после рата поцепали Дражину половину плаката и по историјама, уџбеницима, новинама, филмским журналима... приказивали само Титову уцену. Истина, притешњена надмоћи исторучара Слободана Марковића, Загорка Голубовић је невољно признала да је процес генералу можда био аљкав (не монтиран) и да је имао извесне недостатке. Морам да кажем да сам жалио профсеорку док сам је слушао како поништава своју опозициону прошлост. Не може се то разумети без Фројда, на кога се у антропологији коју је професорка Голубовић предавала на Филозофском факултету док је нису насилно отпустили, непрестано позивала. Фама да је генерал Дража Михаиловић био нациста и фашиста старија је од професоркине антропологије. То је у ствари патологија а не антропологија.
    Док сам слушао Борку Павићевић у једној сличној емисији са истом аргументацијом, врзмао ми се у свести мој Панчевачки процес за забрану "Црвеног краља". Као што је познато, на том процесу ме је као судски вештак бранио Боркин отац, професор етике на Филозофском факултету у Београду, али и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, Вуко Павићевић. У судници  Окружног суда у Панчеву била је присутна и Борка, тада још увек шездесетосмашица, која је дошла да чује свог оца, али и да дâ подршку неправедно оптуженом "Црвеном краљу". Читаоцу да кажем да је професорова одбрана била бриљантна, ваљда ме нико тако успешно у животу није бранио. Писац има право на сопствено виђење стварности! Тад Борки није сметало што њен отац партизан брани четничког сина од комунистичке освете. Тек у старости је открила да њен отац није смео то да ради, јер Дража је крив за све.
    Писмо СУБНОР-а Србије је копија хиљада таквих писама која је ова привилегована организација упутила током више од пола века свог постојања. Сва се та писма своде на једно: Револуција је угрожена и ми смо једини позвани да је бранимо! Читалац је видео да су мене борци у више наврата нападали и да су у улози паса чувара револуције сваку моју књигу дочекивали на лавеж. Више нема Револуције, појела је Историја, али има Контрареволуције, то је нова Српска држава, која је намерачила да рехабилитује њиховог највећег непријатеља. И сироти борци, којима, истина, нико није узео привилегије, али им оживљава конкуренцију, тужиће ту државу до највиших међународних судова.
    Интересантан је тај напад борачке организације на државу. Та држава није њихова, комунистичка, него су је организовали четнички потомци. Потомци би да рехабилитују своје очеве и дедове, фашисте. Потомци четника угрожавају њихов примат у борби против фашизма. А каква је та држава најбоље се види по томе што су они своје писмо могли да објаве само у независном Таблоиду, који није под контролом државе. (Узгред, ту смо на истом: и ја могу да објављујем једино у Таблоиду, Политика је одбила да објави моје писмо у којем се залажем за рехабилитацију Драже.) То што 100.000 припадника СУБНОР-а оспорава законско право највише 2000 преживелих четника да остваре право на своју борачку пензију (ниједан четник је до данас није добио!) излази из домена политике, јер Закон о изједначавању права бораца НОР-а није ни на који начин негирао партизанску борбу, само је установио да је постојала и четничка борба, задире у социјалну патологију.
    Како протумачити нападе из суседства, поготово из Хрватске? Чињеница да су  оспоравачи Дражине рехабилитације из комунистичких породица (Ранко Кривокапић, Иво Јосиповић, Весна Пусић, вероватно Јелко Кацин...) и кумровечки ђаци није довољна, јер поменуте личности су званичници својих држава, па њихове изјаве носе државни печат. Стога, ако то разгрнемо, њихов напад је напад на Србију, односно одбрана својих отцепљених држава. Председник црногорске Скупштине, зеленаш, има проблем са Србима који не прихватају да су Црногорци, са бјелашима. Иво Јосиповић је аутор хрватске тужбе против Србије за геноцид у рату 1991-95. године. Сви су изгледи да ће Хрватска тај спор пред међународним Судом правде у Хагу да изгуби, па председник Хрватске хита да Србију додатно ослаби. Ако Србија прихвати да је Дража неправедно осуђен, онда је Србија фашистичка држава, јер Дража је био исто што и Анте Павелић. То је рекао Тито, то је рекао Стаљин, то је рекао Черчил. Савезници су Дражу осудили као фашисту, шта сад хоће Србија? Да исправља криву Дрину, да преиначи Топчидерску пресуду? А пошто Хрватска наредне године постаје равноправна чланица Европске унује, а ни Црна Гора неће дуго да чека, ето за Српску државу белаја: ако рехабилитује Дражу добиће вето бар од једне од ове две државе, ако га не рехабилитује, добиће вето од саме себе.
    Мене овде највише брине Јелко Кацин. Овај Словенац је известилац Европског парламента за Србију, његова реч има посебну тежину. Да ли ће он да извести Европски парламент да се у Србији поново уводи фашизам, јер, ето, Србија рехабилитује фашистичког савезника генерала Михаиловића? Добро, дозвољавам да човек није читао Александра Бајта, па није баш упознат са четничким питањем, али немогуће је да не зна да је његова Словенија, пуноправна чланица Европске уније, прва дала својим четницима националне пензије, па није због тога искључена из европске заједнице држава. Како је уопште могуће да овај Европејац не поштује европске законе, од којих један каже да је у државама Европске уније судство независно? Да ли је Јелко Кацин читао Монтескијеа, ако није Бајта?
    Све у свему, у случају генерала Драже Михаиловића држава Србија полаже свој испит зрелости, велику матуру. А да би се уписала на факултет, мора најпре да положи матуру. Без матурског сведочанства нема уписа у Европску унију!

31.

    Док ово пишем, не знам исход процеса на Вишем суду у Београду. У међувремену су у Србији одржани избори и на њима је победила црвено - црна коалиција из времена пре демократских промена 2000. године. Истина, многи кажу да је у међувремену избледела, али могућ је повратак на милошевићева времена безакоња, насиља, присиле. Може ли судство у условима партократског друштва да буде независно и да самостално одлучује? Другим речима, вреди ли данас бранити Дражу?
    Да се још једном осврнем на став Александра Никитовића да је рехабилитација Драже Михаиловића главни државни циљ Србије. "Зато нема ни већег, ни пречег, ни тежег државног и националног циља од рехабилитације права на српску државу, рехабилитације права на српске националне интересе и рехабилитације права да о српској држави и српској ствари одлучује Србија и Српски народ, а не стране силе". Ја то не видим тако. Србија своју самосталност може и мора да оствари и без Драже. Дражом се не може данас бранити Србија, националисти ту генерално греше. Дражом се може бранити само српска историја, у редовима који следе покушаћу да то учиним.
    Зашто је ово важно? Зато што сви који данас оптужују Дражу Михаиловића (наведени у претходном поглављу) туже га из данашњег угла, а не из аспекта историје. Оптужујући Дражу комунисти бране себе.
    А ако је одбрана Драже услов да се одбрани српска држава, поставља се питање зашто Никитовић, као шеф Коштуничиног кабинета (што ће рећи главни калауз), није убедио свог претпостављеног да на време спроведе четничке законе и тако реши државни проблем на време. Наиме, премијер Србије добио је у Скупштини оба закона за рехабилитацију четничког покрета, о изједначавању права и о рехабилитацији. На председнику Владе је било да те законе без оклевања имплементира. Узалуд је Вук Драшковић притискао, Коштуница је остао глув и нем на решењу овог, по Никитовићу, најважнијег државног питања. Тек демократе, без претераног противљења њихових коалиционих партнера социјалиста, покренуле су, свакако изнуђено од Европске уније, без нарочитог залагања, решавање овог државног питања. Поставља се питање да ли ће нова, у ствари стара, црвено-црна коалиција да заустави овај процес?
    Из тих разлога, ја не желим да гледам на рехабилитацију генерала као на политичко питање. То је за мене пре свега хуманистичко питање, много веће него државно, па је сходно томе за генерала Дражу Михаиловића надлежан суд историје а не партијско судство једне државе. Знам да је историја као учитељица живота слаб аргумент, ипак, покушаћу да генерала одбраним пред њом. Оборити топчидерску пресуду значи одбранити српску историју. Дража је ту, како је сам рекао на суђењу, био сламка на ветру.
    Кад се све сабере, Дража Михаиловић је оптужен, како на Топчидерском процесу, тако и у читавој  комунистичкој епохи, по три главне тачке: 1. као издајник, односно квислинг. 2. као творац грађанског рата и антикомуниста,  и 3. као ратни злочинац. Комунисти су ову шему спроводили од почетка своје револуције до данашњих дана. Кад данас Латинка Перовић напада Дражу као ратног злочинца, она ради исто што и Агитпроп. Кад Загорка Голубовић проглашава Дражу квислингом, она понавља Милоша Минића из Топчидера.
    1. Да ли је генерал Дража Михаиловић био издајник? Да ли је напустио Савезнике и пришао Хитлеру, како га је тужио Милош Минић? У крајњој линији, да ли је био нациста односно фашиста?
    Не знам који је био интелектуални капацитет пуковника Милоша Минића (касније је постао веран Титов сарадник, високи партијски и државни функционер), али оптужба да је Дража био издајник, једноставно је глупост. Како може да буде издајник човек који се од ране младости борио за своју државу, који је учествовао у свим ратовима за њено ослобођење почетком Двадесетог века, који се у тим страшним борбама веома истакао, који је рањаван и одликован? Пуковник који се у Априлском рату 1941. године борио до последњег, који није хтео да призна капитулацију војске и није се предао немачком окупатору, него је са шачицом официра започео на Равној гори ослободилачки устанак? Генерал који је створио Југословенску војску у отаџбини, био признат од Југословенске владе у егзилу, од Краља, од Савезника, као вођа покрета отпора у окупираној земљи? Ђенерал који се борио за Краља и Отаџбину и кад су га ови напусатили, који није побегао на Запад него је остао уз своју војску до трагичног краја на Зеленгори, а после се више од годину дана скривао од ознашких потера нове државе? Не, Дража није никога издао, њега су издали, и у томе је била његова трагедија. Вероватно је он могао да замисли лет у космос, али не да ће Краљ да позове његову војску 12. септембра 1944. године да пређе Титу, а ко то не послуша биће третиран после рата као издајник. Мислим да се слободно за ђенерала Дражу Михаиловића може рећи да је био жртва историје.
    Гледано из овог угла, издајник је могао да буде само Тито! Његова се комунистичка партија од почетка окренула против нове државе, покушала да убије Краља Александра, убила министра Милорада Драшковића, због чега је била забрањена од стране државе. Управо је Јосип Броз (тад није био Тито) убачен од стране Комунистичке интернационале (Коминтерне) у Загреб да организује атентате (бомбашки процес) и тиме дестабилизује Краљевину а охрабри усташке терористе. У то време је Коминтерна имала став да је Краљевина Југославија тамница народа, у којој српски хегемон гуши права свих других народа који је сачињавају. (Касније је Коминтерна променила овај став, што је омогућило Титу да крене у рат са концептом федеративне Југославије, на штету Србије.) Зар није тај комуниста, као кадар Коминтерне,  активно учествовао у Стаљиновој чистки српских комуниста (види књигу "Биланс совјетског термидора" Живојина Павловића), што га је довело на чело КПЈ? Кад је Тито (конспиративно име) дигао револуцију у Југославији, шта је друго урадио него издао своју државу, која је дотле била монархија? Уосталом, свака револуција је издаја уставног система државе.
    Пошто је ђенерал Дража Михаиловић добио легимитет од стране своје Владе и Савезника, издајник може да буде само онај који тај легимитет не признаје него се бори против њега.. Све до 16. августа 1944. године (образовање Шубашићевог кабинета и изостављање Михаиловића из Владе) легитимитет је имао Дража а не Тито.
    Вероватно је и Милош Минић (није он сам писао оптужницу, нова истраживања показују да је у томе учествовала и Москва) схватио да је оптужба о Дражином издајству правно неодржива, мада комунизам није признавао правне аргументе. Ипак је он био адвокатски приправник у Чачку, понешто је научио у адвокатској канцеларији свога газде. Зато је проширио и изменио оптужницу о издаји: дакле, Дража Михаиловић није издао државу, краљевину за коју се борио, али је издао народ, и то пре свега српски народ. Краљев војник је био изрод! Ствар је у ствари била обрнута, Дража је читав свој рад подредио интересима српског народа, због чега га данас оптужују да је био националиста. Кад је у априлу 1945. године одлучио да се врати у Србију, из које су га Совјети и партизани у јесен 1944. године прогнали, Дража је то учинио слепо верујући у српски народ. Како може да буде издајник српског народа човек који фанатички верује у њега? "Михаиловић се ослањао на народ у најширем смислу и он јесте имао огромну популарност, али народ је променљива и дифузна категорија, са дубоко усађеним рајинским менталитетом, увек спреман на попуштање јачем ради очувања ситних интереса. Срби су, на крају крајева, пасивно посматрали долазак партизанске војске" (Бојан Димитријевић и Коста Николић). Слободно се може рећи да је Дража принео себе и своју војску на олтар Српском народу, који га се одрекао и пришао Титу.
    Много је озбиљнија оптужба да је генерал Дража Михаиловић у току рата променио страну, напустио Савезнике и пришао силама Осовине. На правном процесу би је ваљало доказати, на политичком се подразумева. Топчидерски суд је изрекао генералу смртну казну пре суђења, на пуковницима Минићу и Ђорђевићу је било само да то потврде. Пошто је суд био комунистички, његови организатори нису морали чак ни да се труде да изводе доказе. Било је довољно да организују арену, да поставе судије, да доведу пробрани народ да екстатично одобрава мучење оптужених, да Дражину смрт прогласе тријумфом револуционарног правосуђа. У таквим околностима, Милош Минић је глуматао правника, био је само партизански пуковник, коме је Партија доделила улогу Понтија Пилата. Једини доказ о Дражиној колаборацији, који је Минић могао да понуди суду, био је састанак пуковника Михаиловића са нижим немачким командантом у Дивцима 11. новембра 1941. године. Наводно је Дража на том састанку договорио колаборацију са Немцима. Али, да је то било тако, зар би Немци, после сламања Ужичке републике, извршили препад на Равну гору,     зар би двапут уценили Дражину главу? Постоји много доказа да је Хитлер у Михаиловићу видео главног немачког непријатеља на Балкану. Пошто је оптужба о Дражиној сарадњи са Немцима била залепљена још на бадерама по Србији у време четничко-партизанске коалиције, касније стално понављана и сервирана Савезницима, на Минићу је било да само то прочита. Али адвокатски приправник из Чачка је хтео да буде правник, па је уз помоћ Озне  фалсификовао помињана Дражина писма Павелићу и Степинцу, да би показао како је четнички покрет у Србији био исто што и усташки попкрет у Хрватској, што је посатало комунистичка доктрина.
    У време одржавања суђења Дражи Михаиловићу и друговима то се није смело помињати, ако се уопште знало, али Тито је такође водио преговоре са Немцима о сарадњи против Западних савезника. То су били Мартовски преговори у марту 1943. године. Наиме, кад су постојали реални изгледи да се Савезници искрцају на Јадран и отворе други фронт у Европи, што би значило сигурну победу ђенерала Михаиловића у грађанском рату, Тито је послао у Загреб  три своја најобразованија сарадника, Владимира Велебита, Милована Ђиласа и Кочу Поповића, да понуде Немцима партизанску сарадњу против Савезника. Могуће је да је за то добио налог од Стаљина, јер је вођ комунистичког света зацртао Балкан за себе после рата (добио га је, са изузетком Грчке, што је била погодба на Јалти), па је инсистирао на отварању западног фронта у Француској, јер ову Западну земљу није могао да комунизира, таман колико ни Америку. Како су Черчил и Рузвелт променили одлуку, па наредили искрцавање Западних савезника на Сицилију, односно Италију, до заједничке борбе Немаца и партизана против Запада није дошло, мада се битка на Неретви, на којој је Дража Михаиловић изгубио грађански рат, одвијала у тим оквирима. (Професорки Загорки Голубовић на знање, партизанска тројка  је издејствовала у Загребу ослобађање Титове супруге Херте Хас из затвора. Као ни Дражина супруга, ни Титова, није стрељана, па је професоркин (и Минићев!) доказ да Дража није био антифашиста јер му ови нису стрељали жену, једноставно бесмислица.)
    Дакле, Дража Михаиловић је био фашиста таман колико и Јосип Броз, односно обојица су били антифашисти. "Михаиловић није био вођа: изнад себе је имао и признавао хијерархију - Краља и Владу". Димитријевић и Николић кажу и Бога, а ја бих додао да је тај бог био Черчил, који је држао у шаци све емигранстке владе, са изузетком донекле Де Гола. "За разлику од Тита који је био професионални револуционар и који није признавао чак ни ауторитет матичне централе у Москви, када му је то одговарало. Од ње је тражио само помоћ и подршку."
Разлика између Тита и Драже је била највише у припадности одређеном свету: Тито је припадао комунистичком а Дража демократском свету. Њихове судбине су одлучили ови светови, однос међу њима, а не њихова борба на терену.
    2. Да ли је генерал Дража Михаиловић одговоран за грађански рат у Југославији 1941-45. године? Шта је генерисало братобилачки рат српског народа: Титов комунизам или Дражин антикомунизам?
     Док је прва тачка Минићеве оптужнице била несувисла, друга би могла да буде сувисла. Дража Михаиловић јесте био учесник грађанског рата и антикомуниста. Данас се партизани и четници до бесвести оптужују ко је први почео, али то није важно. Чињеница је да та два покрета нису могла заједно, чак ни у победи а некмоли у поразу. Њихови циљеви су били различити, Тито је био за револуцију, за диктатуру пролетаријата, за апсолутну владавину Комунистичке партије, за тоталитаризам, за Совјетсдки Савез... Дража за монархију, еволуцију старог система, за демократију, за слободне изборе, за вишепартијски систем (са легализованом Комунистичком партијом), за Запад. (У време кад пуковник Дража Михаиловић није прихватио одлуку своје Врховне команде о капитулацији војске, и кад је на Равној гори побио први устанички барјак у поробљеној Европи, Запад је био сведен на Енглеску. Главни српски савезник из Првог светског рата, Француска, није постојала као држава.) Нема сумње да је сукоб између ова два покрета, односно између Драже и Тита, био неминован. Из угла 1946.(кад се Дражи судило, па све до 2000. године, кад су комунисти сишли са власти) Дражине идеје су биле јеретичке, па је инквизиторски суд убио генерала. Данас, држим да ће ми Читалац дати за право, за Дражине идеје можемо да кажемо да су историјски победиле. Као и фашизам, и комунизам је у Европи сишао са историјске сцене. Против обе пошасти (Иво Андрић) ђенерал Дража Михаиловић се борио.
    Кад смо код овога, овде морамо да оборимо аргумент који српски комунисти истичу против Драже: ако Србија рехабилитује генерала, затвориће себи европска врата, јер модерна Европа (Европска Унија) је настала на антифашизму. (Откуд то да се извршни секретар ЦК СК Србије, Латинка Перовић, залаже за капиталистичку Европу?) Није спорно да је Европска Унија антифашистичка, антинацистичка..., али генерал Михаиловић је био део антифашистичке коалиције. Савремени српски комунисти неће да знају још једну чињеницу: модерна Европа (коју они бране од мртвог ђенерала) је настала и на антикомунизму. Европска унија се промовисала у заједницу слободних народа и држава управо рушењем Берлинског зида у новембру 1989. године. Ниједна европска држава, чланица Европске Уније (27 односно 28 држава) није комунистичка. Државе које су припадале совјетском блоку (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Бугарска....) изразито су антикомунистичке. Русија, такође, није комунистичка држава; јесте недемократска, јесте аутократска... али није комунистичка. (Комунистичке државе су данас Куба и Северна Кореја. Кина је идеолошки комунистичка, економски капиталистичка.) Поставља се питање, на које српски комунисти тешко да могу да одговре, како то рехабилитација антикомунисте ђенерала Драже Михаиловића може да угрози српски пут у антикомунистичку Европску Унију? Напротив, ако српско правосуђе нађе снаге да буде независно, да не подлегне спољним притисцима, даће значајан допринос српском путу у Европу.
    3. Да ли се генерал Дража Михаиловић може оквалификовати као ратни злочинац, што чине данашњи комунисти, како у Србији, тако и у државама бивше СФРЈ?
    Права и једина оптужба против ђенерала Драже Михаиловића могла би да буде за ратни злочин. Како на суду у Топчидеру 1946. године није доказано да је генерал лично било кога убио, нити да је директно наредио убијање, излаз је нађен у командној одговорности. Неке јединице којима је генерал Дража командовао починиле су несумњиве злочине, па је он одговоран што те злочине није спречио. Са муслиманске стране, најчешће се помиње злочин над муслиманима у Фочи.
    Ова тачка оптужнице тражи подробну анализу.
    Најпре да видимо шта се може подразумевати под ратним злочином. Учешће у рату, макар и у грађанском, по Женевској конвенцији, не може се само по себи сматрати ратним злочином. Тај документ је прецизно формулисао шта се подразумева под злочином: убијање цивила и заробљеника. Четничка одмазда над цивилима у Фочи свакако је ратни злочин. Проблем је у томе што су комунисти починили и у рату, а поготово после рата, много веће злочине него четници: убијање богатијих сељака у Србији већ на почетку рата, напади на жандармеријске станице, лијеве грешке и пасја гробља у Црној Гори... Комунисти су убијали не само класне непријатеље, него и неистомишљенике у својим редовима. У њиховој Ужичкој републици настављен је обрачун из Москве и Шпаније са антистаљинистима, односно троцкистима (Живојин Павловић, Ратко Павловић Ћићко...) Укратко, комунисти су у току ослободилачког рата, односно класне револуције, починили велике ратне злочине, историографи тврде веће него четници. А онда је дошло ослобођење, односно преузимање власти у Југославији од стране комуниста. Поготово је Србија имала свој термидор, државна комисија је досад пописала по имену и презимену око 37.000 људи, које су комунисти ликвидирали узимајући власт. Комунисти су 1948. године наставили свој обрачун, па је за антититоисте формиран специјални логор, Голи оток, који се ни по чему није разликовао од фашистичких концлогора и комунистичког Архипелага Гулаг. (Писац Драгослав Михаиловић, и сам логораш на Голом отоку, тврди да је у овом затвору спровођена већа тортура над људима него у фашистичком Аушвицу.) Све у свему, Титов ратни злочин био је већи него Дражин.
    Кад председник СУБНОР-а Србије каже да свуда у свету победници пишу историју, а, ето, само је не пишу у данашњој Србији, он заступа идеолошку догматику. Историја није статична наука, него је динамичка. Историја се не пише једном за увек, него се стално допуњава а не ретко мења. Рехабилитација, као цивилизацијска тековина, јесте промена интерпретације историје. Тако су у Совјетском Савезу, после рушења комунизма, рехабилитоване жртве Стаљинових чистки, а московски процеси проглашени неправним. Кад се наши неокомунисти залажу против процеса рехабилитације жртава комунистичког насиља, они у ствари настоје да сачувају комунизам своје младости. (Међу њима је, на моју велику жалост, и професрка антропологије Загорка Голубовић, и сама жртва комунистичког (титоистичког) насиља.) СУБНОР се бори да очува своје привилегије стечене у комунизму, према писму његовог председника, чак 100.000 људи ужива те бенефиције. Ако би се малом броју живих бивших четника (2000 до 3000 људи) признало да су били борци против фашизма, онда би се партизанима умањио сјај јединих антифашиста, а борцима, могуће је, укинуле привилегије.
    Но да се вратимо ратним злочинима у грађанском рату. Извесно је да су злочине чиниле обе стране и да је комунистички злочин био већи. Ратни злочин се не може праштати, нити застарева. Читаоцу да кажем да мени не пада на памет да аболирам или умањим четничке злочине. Ствар је у томе што су сви ти злочини, често фабриковани и вишеструко увећавани, у комунистичком систему санкционисани. Нема ниједног четничког злочинца који није осуђен, не ретко без ваљаних доказа. Проблем је у томе што ниједан комунистички злочинац, буквално ниједан, није изведен пред лице правде. (Забележено је да се Титов генерал Владо Шегрт јавно хвалио како је убијао заробљене италијанске официре, због чега га је на притисак међународне јавности Тито мало скрајнуо, али га није осудио; извесни Симо Дедејић говорио је пред камерама да је убио бар сто заробљених четника.)
    Не треба доказивати да правда не може бити двострука, да за једне важи а за друге не важи. Удбаши који су после рата убијали невине цивиле у Лесковцу (види књигу новинара Саве Димитријевића "Кућа доктора Данила") касније су постајали високи државни функционери, чак дипломате. Поставља се питање може ли правосуђе да реши овај проблем? Како немам одговор на то питање, препуштам Читаоцу да сам суди. Рецимо да ће судити и историја, али то није правни одговор.
    Из свега овог произлази једно: ако је Дража ратни злочинац, онда је то и Тито; ако Тито није ратни злочинац, онда то није ни Дража. "Тито је био професионални "партијски радник" и револуционар, прекаљени агент Коминтерне, спреман да се послужи свим средствима да би остварио циљ. Амбициозан, прорачунат и безобзирни пучиста. У кључном тренутку, формално се "одрекао" комунизма како би преварио Западне савезнике и, ма како то невероватно изгледало, у томе је успео. Михаиловић је до последњег тренутка био уз своју војску, народ и родну груду. После катастрофе код Дрвара, Тито се склонио из земље, одлетевши у Италију под британску заштиту, а затим у Совјетски Савез да уговори детаље сарадње са Црвеном армијом. У Србију се вратио тек по паду Београда, да би се устоличио као народни вођа" (Бојан Димитријевић и Коста Николић).
    Без обзира на све ово, оптужница је Дражу теретила као ратног злочинца по командној одговорности. Значи, Дража није починио индивидуални злочин, али војска којом је он командовао јесте, по тој основи је генерал ратни злочинац. Како се ради о сложеном проблему, морамо да га анализирамо. У време суђења генералу Дражи Михаиловићу у Топчидеру, у међународном праву није постојао појам командне одговорности. Овај термин је озакоњен тек на суду у Нирнбергу, односно у пресуди Међународног суда која је изречена  30. септембра 1946. године. Процес генералу Михаиловићу у Топчидеру одвијао се паралелно са Нирнбершким процесом, а пресуда је изречена три месеца раније. Интересантно је да је пред Војним судом у Београду било оптужено 24 лица, исто колико пред Међународним судом у Нирнбергу. Порука је била јасна: и у Нирнбергу, и у Београду, суди се фашистима! Чак је и број смртних казни био готово исти: у Нирнбергу 12, у Београду 11.
    По командној одговорности, Дража може бити окривљен само за злочине које су учинили припадници војске којом је он командовао, дакле Југословенске војске у отаџбини. Он не може бити одговоран за понашање Пећанчевих четника, или самозваних војвода Боже Јаворског и Јована Шкаве. Питање је да ли је Дража уопште имао утицаја на книнске четнике, којима је командовао поп Момчило Ђујић? Припадници Југословенске војске у отаџбини били су регуларни војници, имали су војне буквице, војничку хијерархију.
    Да погледамо злочин над муслиманима у Фочи, који је починила Вишеградска бригада под командом капетана/мајора Драгише Васића. Без обзира што је то била освета за муслиманске злочине над Србима (види романе Вука Драшковића, "Нож" и "Молитва"), злочин над муслиманским цивилима у Фочи се не може ничим оправдати. (Као што се Сребреница, коју је режирао Ратко Младић, не може оправдати испадима Насера Орића.) Али тај злочин није правдао ни генерал Дража Михаиловић. "Случај Васиљевића који је директно наређивао клање муслимана, одређујући одељења за клање и паљење, нанео нам је велике штете у нашој унутрашњој политици. За сваку је осуду", написао је Дража у једној наредби. Врховна команда је покренула истрагу против Васиљевића, али она није завршена у току рата. Неизвесно је да ли би била после рата (да четници нису поражени) настављена и мајор Драгиша Васиљевић осуђен као ратни злочинац. Реч је о једном од најхрабријих и најборбенијих Дражиних команданта. Комедијант случај (Црњански) је хтео да Васиљевић спаси Дражи живот на Зеленгори, да га скрива у Источној Босни и буде убијен приликом генераловог заробљавања од стране Озне , па су комунисти искористили ову чињеницу да забашуре Дражин став о злочину над муслиманима у Фочи.
    Генерал Михаиловић је имао велики проблем што је устројство његове војске било феудално. Подручни команданти су били великаши а он Урош нејаки.
    Ако сам био по прве две тачке оптужнице децидан у корист Драже, нека ми буде дозвољено да преко треће не могу да пређе. Проблем је у томе што је Тито по командној одговорности био већи злочинац од Драже, али је њега као победника историја прогласила Богом, а Дражу као губитника Ђаволом. Има ли снаге та иста историја да исправи себе? Има ли снаге модерна Србија да иницира ту историју?
    Држим да из свега овога произлази да пресуда генералу Дражи Михиловићу (судија Мика Ђорђевић чак није дао да је Дража генерал, него само пуковник, унапређења која је добио у току рата нису важећа!) и већини окривљених није заснована на праву него на политици.
    Сад морам да наставим дијалог са Јовицом Тркуљом. У реду, моје залагање за поништење Топчидерског процеса донело би правне компликације. Четвртина оптужених били су фашисти, односно помагачи окупатора, квислинзи, па им послератно суђење следује. Да ли би поништење Топчидерског процеса значило аболицију за, рецимо, шефа Недићеве полиције у Београду, Драгог Јовановића, који је одговоран за стрељања на Бањици и у Јајинцима? Ако би се одржао нови процес генералу Дражи, да ли би на оптуженичку клупу сео и маршал Тито? Из тих разлога је професор правног факултета сматрао да Слободана Јовановића треба издвојити из процеса и рехабилитовати га посебно. Бојим се да овакво резоновање такође није правно, него је политичко. А поготово не стоји аргумент да  Слободана Јовановића треба рехабилитовати јер је велики правни писац. И СУБНОР је у писму рекао да Јовановић није био оптужен због дела него због политике: признао је Дражу Михаиловића за антифашисту и увео га у Владу. Бранислав Страњаковић је поредио ђенерала Михаиловића са Љубом Давидовићем: "Дража је био Љуба у војничкој униформи". Ја бих у финалу дијалога рекао Тркуљи: "Дража је био Слободан у војничкој униформи".

32.

    Остаје ми још да упоредим  случај генерала Михаиловића у српској са случајем капетана Алфреда Драјфуса у француској историји..
    Мада Читалац о Драјфусу свакако доста зна, узимам слободу да га у најкраћим цртама о томе информишем. Историја каже да је Француска у Деветнаестом веку прошла кроз бурне догађаје. После Наполеоновог царства, Француска је имала још два царства његових наследника. Државу су потресле револуција од 1848. године и рат против Немачке 1870-1871. године. Рату је претходила радничка побуна у Паризу која је резултирала стварањем Париске комуне, прве радничке државе у свету. Тзв. реакционарне снаге (комунистички термин), у ствари монархисти, крупна буржоазија, католички клер... уз помоћ Пруса успеле су да угуше париску побуну. Француска је ушла у рат против Немачке и изгубила га. Пораз је довео земљу у депресију, тражио се кривац. Реакција (употребљавам комунистички термин, јер се служим предговором Золине књиге "Оптужујем" њеног преводиоца Ананија Лековића из 1955. године) нашла га је у јеврејској издаји у војсци. Наиме, за све је окривљен капетан Алфред Драјфус, француски официр јеврејског порекла, који је доспео у Генералштаб као изузетно марљив и приљежан војник. Наводно је овај официр био немачки шпијун и дотурио војном аташеу Немачке папир о француским војним снагама. На први поглед била је то шпијунска афера, каквих је људска историја препуна, и могла је да прође незапажено. Проблем је био у томе што је Драјфус био Јеврејин и што је као такав био потрбан за жртвеног јарца.
       Све је почело у септембру 1894. године кад је откривено да је један тајни папир (службено бордеро) допао у руке тадашњег немачког војног изасланика у Паризу, пуковника Шварцкопена. Наравно, војска је покренула истрагу, а иследник мајор Анри је по рукопису закључио да је бордеро саставио артиљеријски капетан на раду у Генералштабу капетан Алфред Драјфус. Ствар је била у томе што је Генералштаб био католичка тврђава, па се један Јеврејин у њему сматрао уљезом. Ето прилике да Јевреји још једном у историји буду окривљени за све, од издаје Христа до француског пораза у рату. Иначе, Алфред Драјфус је потицао из јеврејске индустријске породице из Милуза у Алзасу и био је официр од каријере. Тад је имао 35 година. Афера се наместила да се војни врх, а са њим читава националистичка Француска обрачуна са космополитизмом, који је постепено освајао француску цивилизацију. Отад, од 15. октобра 1894. године, почиње једно од највећих индивидуалних страдања у политичкој историји Француске, трагедија невино оптуженог Алфреда Драјфуса. Догађаји ће се одвијати убрзано као на филму, чије откривање је био пред вратима.
    Кад је једном покренута војна машинерија, уз политичку и судску подршку, догађања нису могла да се зауставе. Ратни суд у Паризу прогласио је капетана Алфреда Драјфуса кривим, осудио га на јавно лишење чина, прогонство и доживотно заточеништво. Истина, на суду није доказано да бордеро потиче од Драјфуса, али реакцију истина није занимала. За званичну Француску било је важно да је после угушења Париске комуне нашла оправдање што је изгубила рат са вечитим ривалом Немачком : за оба догађаја криви су Јевреји.
    Први део пресуде - јавна деградација - извршен је 5. јануара 1895. годфине у кругу војне школе у Паризу, где је Драјфус био предавач. Са осуђеника су скинуте све војне ознаке, а његова сабља је преломљена и бачена на земљу. Потом је Драјфус прогнан на злогласно маларично екваторијанско острво у француској колонији Гијани - на Ђавоље Острво. Овај затвор је био претходник фашистичких логора смрти и совјетског Архипелага Гулаг у Сибиру. Нешто као Дантеов Пакао.
    И ствар би ту стала, капетана Драјфуса би појела мрачна историја, да за новог иследника војног суда није дошао маја 1896. године пуковник Пикар. За разлику од свог претходника, пуковник Пикар је био вансеријски официр, представник либералне Француске зачете у Револуцији 1789. године. Марљив и аналитичан по природи, брзо се заинтересовао за случај Драјфуса и открио да бодеро, због кога је капетан осуђен, уопште није његов. Пикар је открио ко је шпијунирао у корист Немачке, био је то француски официр мађарско-аустријског порекла, мајор Естерхази. Пикар се није повиновао војничкој дисциплини и кренуо је у борбу за иситну и правду. "Наредни месеци и године постају за виновнике ове драме, за Француску и за цео свет пуни бурних догађаја и разноврсних обрта који су прво потресли Париз, па целу Француску, најзад узбунили Европу и цео свет." Може се рећи да модерна историја човечанства почиње са афером Драјфус.
    Иако је било очигледно да су Пикарови налази ваљани, војни врх није ни помишљао да призна грешку. Генерали нису дозвољавали да њихово дело буде оборено, војска не може да погреши. Што је најгоре, читава званична Француска, Влада, Црква, новине... подржала је војни врх. Империја је узвратила ударац, пуковник Пикар има да буде ућуткан.
    Али Пикар није био од оних људи који су се дали лако сломити. Истина му је била дража од Платона! Стављајући на коцку своју каријеру, војничку част, па и главу... Пикар креће у  потхват за доказивање Драјфусове невиности и ступа у отворену борбу против својих моћних старешина  у војсци, не признајући њихову војну тајну. Војни врх се сад окреће против Пикара, смењује га са дужности начелника истражног бироа и шаље на ризичну дужност у Тунис, одакле се његов претходник није вратио жив. Ипак, пре прогонства, Пикар је нашао савезника у публицисти Бернару Лазару, који је у октобру 1896. године објавио брошуру "Истина о Драјфусовој афери", са обиљем докумената о Драјфусовој невиности. Капетанова породица, пре свих супруга Луција и брат Матија, такође улазе у процес, подносе захтев за обнову претреса, са доказима о кривици мајора Естерхазија. Али све то није ништа помогло, војни врх је остајао при својој доктрини, и уместо да ревидира став према Драјфусу окренуо се против Пикара. Пуковник Пикар је све време носио главу у торби.
    Али истина је као ватра, кад се запали тежи да се разбукти. У Пикарову заштиту стаје један од најбољих француских адвоката, Луј Лебло. Овај успева да случај уведе у високу политику, придобивши за истину потпредседника Сената, посланика из Алзаса, старог Огиста Шерера-Кестнера. Овај најпре покушава да убеди у потребу ревизије Драјфусовог процеса војног министра генерала Бијоа и министра унутрашњих послова Луја Бартуа (као министар иностраних полова убијен у атентату на краља Александра Карађорђевића 1934. године), а кад му то није пошло за руком, износи случај пред Парламент. Иако међу парламентарцима скоро усамљен, потпредседник Сената је успео да изазове пожар у Француској који је поделио Француску и обасјао читав свет. Француска се још једном поделила на већинску и мањинску: већинска је подржавала Владу, Министарство рата, Генералштаб, католичку цркву, расистички антисемитизам, националистички реваншизам; мањинска, оличена у ретким слободоумним људима, најпре интелектуалцима, стала је на браник грађанске демократије и тековина либерализма. Сам капетан Драјфус више није био толико битан, колико морална револуција коју је његов случај проузроковао.
    Званична Француска је подгревала антисемитизам. "На случајности што је осумњичени, па после оптужени и осуђени Јеврејин, што је, како је тврђено, одао војне тајне непријатељу и постао издајник и на тврђењу да су и сви други Јевреји издајници, који су се сада, ето, удружили да га бране па чак хоће да га спасавају, разгарала се верска и националистичка мржња и касније антисемитски прогони по читавој Француској." Католичка црква је јавно позивала вернике на одбрану "вишег морала" и спасавања националног поноса, тражећи од њих да се одупру семитској опасности која прети да овлада државом. Капетан Драјфус мора да остане заточеник на Ђавољем Острву, иначе ће пропасти Француска!
    Мала група која се залагала за ревизију Драјфусовог процеса ојачала је одважним људима који су Француску замишљали као земљу Декларације о правима човека и грађанина а не као земљу идеолошког насиља и ксенофобије. Да поменемо три таква Француза, за које можемо рећи да су наследници Русоа, Волтера, Монтескијеа: Жан Жорес, Жорж Клемансо и Жозеф Ренак. Први је био један од водећих бораца за радничка права, како у Француској тако и у читавој Европи. Између осталог, покренуо је лист Иманите, као орган ондашње Социјалистићке партије. Други је био један од најмаркантнијих политичких личности у доба Треће републике, веома заслужан за одвајање цркве од државе. Дошао је на чело Француске и водико је током Првог светског рата. Трећи је био публициста и написао је дело "Историја Драјфусове афере" у седам великих књига. (Написао је и књигу "Србија и Црна Гора".) Овој групи ће се ускоро придружити једно од највећих имена тога времена, велики француски и светски писац Емил Зола. Он се ставио на страну Драјфуса свом снагом свог талента и великом страшћу значајног писца. Афера је Золу од књижевника учинила борцем за истину и људска права.
    Емил Зола је у то време био славан писац и могао је на миру да ужива у својој светској књижевној слави. У време кад је почела афера Драјфус није ни био у Паризу, са закашњењем се заинтересовао за случај, за који је чуо на једној вечери код Алфонса Додеа. Требало му је врфемена да се увери да је Драјфус невин и да његова кривица није доказана. А кад се то десило, схватио је, сходно свом филозофском убеђењу, да ће бити саучесник виновника  ове неправде ако дигне глас против њих. Тако је настао један од најморалнијих индивидуалних ангажмана у Француској а самим тим и у целом ѕвету. Почев од краја 1896. године па до своје смрти, Зола је написао више чланака у виду отворених писама француским званичницима. Велики писац знао је да удари државу у главу, како се убија змија. Писма су била насловљена Француској, председнику Републике, војном врху... Највише их је објавио у листу Орор, који је уређивао Жорж Клемансо. Та писма су била оптужба реакциоинарне Француске, односно њених вођа, и изавала су прави земљотрес. Најважније писмо Феликсу Фору, председнику Француске, Клемансо је преименовао у "Оптужујем..." и тако је настала једна од најзначајнијих политичких књига у историји човечанства.
    Државни врх је у Золи препознао свог главног непријтаеља и окренуо се против писца више него против Драјфуса. Зола је имао против себе сву власт земље: законодавно тело (Парламент и Сенат), целу војску и њене утицајне генерале, католилку цркву, већину листова, судство зависно од Владе. Уза се је Зола имао, како је сам рекао, једино јану идеју за коју се борио, идеал истине и правде. За кратко време Зола је три пут изведен пред суд, једном у Паризу, два пут у Версају. Не треба посебно нагласити да су суђења Золи била монтирана, да је суд био неслободан и зависан од извршне власти. У судницу је довлачена пулика која је урлала против писца, блатећи га најпогрднијим увредама. Иако је Золин адвокат, чувени правник Фернан Лабори, побијао све наводе оптужнице, суд је терао своје. За реакционарну фрнацуску власт било је од животне важности да се либерални писац осуди. Но на суду се Зола од оптуженог преметнуо у тужитеља. Писац је, занемарујући опасност која му је претила по живот, темељно оптужио реакционарну Француску која је изневерила идеале Француске револуције. Како је у оптужбама против Золе предњачио командант Париза, генерал Пелије, који се није либио да изнесе фалсификате, писац му је одговорио посланицом, која се може узети као образац величине књижевног позива: "Француској се служи на више начина. Може јој се служити и мачем и пером. Господин генерал Пелије неоспорно има својих победа. Но имам их и ја. Француски језик је мојим делима пронесен по целом свету. То су моје победе. Дакле, завештавам потомству име генерала Пелијеа и име Емила Золе. И оно ће извршити избор!"
    Док је Емил Зола у Француској губио процесе, одјек његове осуде захватио је свет и дубоко продро у светску јавност. "Књижевници, уметници и научници прихватили су Золину борбу и његов разлог да један човек, ма како блистало његово књижевно име, или ма колико била извесна његова уметност, не сме да се изолује из праведне борбе, већ се у њу мора умешати свом својом интелигенцијом и свим својим моћима." Но светска јавност није била аргумент за француску реакцију: пуковник Пикар је отпуштен из војске, адвокат Луј Леблоа је остао без адвокатуре, Емил Зола је осуђен на затвор, одузето му је одликовање Легије части. Золини браниоци, на челу са адвокатом Лаборијем, убедили су великог писца да емигрира из Француске у Енглеску. Као некада Волтер, сад је и Зола морао да напусти отаџбину, морао је да оде из некада слободољубиве Француске, која је прва запалила бакљу борбе за људска права, у коју су налазили азил прогнаници из целог света. Његово изгнанство у Енглеску трајало је једанаест месеци.
    У међувремену су пљуштале тужбе против Золе, нападнути генерали су одговорили контраударом. Мењали су се председници Републике, падале су владе, али случај Драјфус је остао цементиран. Француска држава није била спремна да призна истину, иако је она била очигледна. Војска једноставно не може да погреши!
    Ипак, највиши француски суд, Касациони, после дугог разматрања докумената, смогао снаге да поништи пресуду Ратног суда из 1894. године. Иако је Касациони суд непобитно установио да Драјфус никад није одао ниједну војну тајну, а да је документ на основу којег је осуђен био обичан фалсификат, није ослободио заточеника са Ђавољег Острва, него је наредио ново суђење, овога пута пред Ратним судом у Рену. То је било 1899. године.
    Но ни на новом суђењу Драјфус није прошао боље. У време суђења у Рену. Влас је организовала демонстрације против повратника са Ђавољег Острва, а један млад човек  пуцао је насред улице извршио атентат на Драјфусовог адвоката Лаборија, тешко га ранивши у груди. За почетак суђења Зола се вратио из Енглеске и понудио властима да га ухапсе. Ренски војни суд је пресудио исто као Париски: од седам официра, војних судија, петорица су поново прогласила Драјфуса кривим. Војска, дисциплина, наређење... Код двојице је ипак прорадила савест и били су против. У  име француског народа, Драјфус је овога пута добио десет година затвора и поновну деградацију, јер му је Касациони суд био вратио чин одлуком о ревизији процеса. Зола је ову пресуду назвао "најгнуснијим спомеником судског бесчашћа".
    Драјфусовом афером Француска је запала у велику кризу. Французи више нису веровали у своје генерале, а самим тим и у војску. Постало је очигледно да је стари ситем  потрошен и да није у стању да се промени, нова револуција је била на видику. Ипак, режим се бранио. Нови министар рата, ко зна који по реду од избијања кризе, спремио је предлог за помиловање Алфреда Драјфуса и поднео га новом председнику Републике на потпис. Десет дана после изрицања пресуде у Рену, осуђени Драјфус се нашао на слободи, али није био ослобођен него само помилован. Ствар је у томе што је ова амнестија имала за циљ да аболира од одговрноси војне и цивилне актере Драјфусове афере.  Зола је амнестију назвао ускраћивањем правде, а сâм закон о амнестији злочиначким, јер су њиме "изједначени честити људи с неваљалцима, прави хероји с издајницима и учињен покушај преправљања истине".
    "Сада је Золина морална величина била равна његовој књижевној слави. До ње је романсијера довела приврженост правичности и његов доследан став у политичкој борби у којој се нашао. Последњих година тај став је био близак социјалистичким погледима,  као резултат његовог додира с вођима Социјалистичке партије Француске у току борбе у Драјфусовој афери." Нема сумње да је Зола дао огроман допринос промени мишљења и схватања Француза. Из афере су републиканци изашли као победници и нација се вратила идеалима Револуцији, Декларацији о правима човека и грађанина.
    Али Зола није дочекао да види плодове свог рада. Кад се 28. септембра 1902. године вратио са свог имања у Медану на Сени у Париз, исте ноћи је нашао смрт у свом париском стану. Угушио се, заједно са супругом, од угљенмоноксида, јер је димњак на спрату изнад њега био зачепљен и дим није могао да излази кроз оџак. Званична верзија је била да су мајстори, који су изводили радове, рђаво то урадили. Међутим, пола века касније, непобитно је утврђено да су ти мајстори били полицајци. Тако је "милитаристичко-клерикална завера добила своју велику жртву". Реакционари су убили Золу, али нису могли његове идеје. Емил Зола је отишао из живота са око 60 томова својих књижевних творевина, као симбол борбе за иситину и правду. Извојевао је победу над једном од највећих неправди у историји и био зачетник нове слободне мисли, која је била од Француске револуције озбиљно угушена.
    Но требало је да прође још четири године од Золине смрти и седам година од Драјфусовог помиловања, да Француска и њени грађани превазиђу Драјфусову аферу. Завршни чин овог посла одигран је средином 1906. године. То је био чин рехабилитације.12 јула 1906. године Касациони суд Француске, 40 судија, донео је одлуку о невиности Драјфуса и кривици Естерхазија и тако ставио тачку на догађај који је толико потресао Француску, али и читав свет. Слободно се може рећи да су у цивилизованом свету победила људска права, проистекла из Декларације о правима човека и грађанина.
    Већ 20. јула 1906. године у кругу Војне школе у Паризу, где је 5. јануара 1895. године био деградиран,  Драјфус је свечано рехабилитован, враћен у војску са чином мајора и проглашен за витеза Легије части. Рехабилитовани су и браниоци невино оптуженог Драјфуса, а пуковник Пикар је добио чин генерал-мајора, да би у Влади Жоржа Клемансоа октобра 1906. године добио положај министра рата.
    Парламент и Сенат су одлучили да се Золини посмртни остаци са гробља на Монмарттру пренесу у Пантеон  и тај чин се одиграо јуна 1908. године. Али, још увек до краја непобеђена реакција је организовала демонстрације против тог чина, а један изнајмљени атентатор је испалио два метка у мајора Драјфуса, погодивши га, на срећу, само у руку.
    Испричао сам Читаоцу ову сторију о капетану Алфреду Драјфусу да бих је довео у везу са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. Разуме се да се приче не поклапају, али свакако асоцирају. Као и Драјфус, Михаиловић је био жртва судске неправде. Драјфус је остао у животу, Дража је убијен. Капетан је рехабилитован, шта ће бити са генералом?

33.

    На крају, да завршим ову причу, новелу, роман, драму, есеј, оглед, рад... како коме драго, својом апологијом ђенерала пред судом историје. Можда ће Виши суд у Београду правно да донесе рехабилитационо решење о ништавости осуде ђенерала, али само Суд историје може да дâ коначну оцену.
    Неки српски писци су већ написали своје апологије ђенерала у виду романа, драме ... наводим их по читању (историографе сам навео у уводу): Жика Лазић "Последња ноћ ђенерала Драже", Вук Драшковић "Ноћ ђенерала", Мирослав Тодоровић "Судија смрти", Данко Поповић "Књига о Милутину", Љубомир Симовић "Ужице са вранама", Жарко Команин "Господ над војскама", Милован Данојлић "Ослободиоци и издајници", Владимир Јагличић "Месојеђе"... Овом радом желим да се придружим тој породици.
    Већ сам написао да сам исписао приличан број страница о Дражиним четницима, неке сам навео. Стално сам од комуниста био осуђиван као четнички писац. (Вероватно једини!) Али није то главни мотив што се на суду историје стављам на Дражину страну. То што сам четнички писац, не значи да сам аутоматски четнички бранилац. Осудио сам у свом делу сваки злочин, и комунистички, и четнички. Због првог сам био прогањан и санкционисан од комуиста, због другог су ме одбацили националисти. Држим да бранећи генерала Дражу, у ствари браним човеково право. У више наврата сам написао да, попут Драинца, себе доживљавам као писца крваве истине и човековог права. Комунистички суд 1946. године, на политички монтираном процесу, повредио је основно право Драже Михаиловића: право на истину.
    Свакако да је генерал Дража Михаиловић био човек у српској историји о коме су изречене највеће лажи. То су комунистичке лажи. Ако сам писац, онда ми је дужност да им се супротставим и браним истину о Дражи, онако како је Зола бранио истину о Драјфусу. (Истина, ја немам ни таленат ни углед Емила Золе, јер Зола је био  светски писац, а ја нисам ни српски, моја држава ми то оспорава!), али имам исти осећај за истину и правду.
     Моја апологија Драже Михаиловића може да изгледа овако.
    Не могу се у српској историји одвојити Дража и Тито, јер су учествовали у истим догађајима,  ма колико били антиподне историјске личности. Обојица су били устаници против фашистичког окупатора 1941. године и као такви антифашистички борци. Обојица су били грађани исте државе, Краљевине Југославије, Дража Србин и по оцу и по мајци, Тито Хрватпо оцу Словенац по мајци. У животу су се срели и видели двапут, први пут у Струганику 19. септембра, други пут у Брајићима  дест дана касније, 26. септембра 1941. године, кад су договорили заједнички устанак против окупатора. Тако је створена у Западној Србији велика слободна територија, коју ће комунисти касније прозвати Ужичком републиком. Кад су Немци крајем новембра угушили овај устанак, Тито је побегао у Босну, а Дража је настојао да се одржи у Србији.
    Већ од првих дана Тито и Дража су били ривали у ослободилачком устанку, а по његовом слому повели су грађански рат и настојали да један другога што више оцрне. Нема сумње да је Тито у томе био далеко успешнији. Коминтернин ђак, знао је како се ликвидирају политички противници. Док се Дража позивао на Бога и Краља, Тито је био апостол марксизма и лењинизма. Тито је послат из Москве у Југославију да освоји власт за Стаљина, односно да комунизира Краљевину. Исход Другог светског рата му је то омогућио.
    Рат између Драже и Тита водио се свим средствима, највише пропагандом. У тој ствари Тито је био далеко успешнији од Драже. Уопште, агитација и пропаганда (Агитпроп), најважније су средство комунистичког освајања власти. Није чудо што су у Агитрпоп одлазили најобразованији комунисти (водио га је Милован Ђилас, у њему се школовао Добрица Ћосић). Титовци су направили прави пројекат за уништење Драже. Искористивши Дражину уздржаност у устанку (због немачке одмазде над цивилима), Тито је Дражу пред Британцима представио као немачког сарадника, односно фашисту. Још од плаката на бандерама Србије па до Топчидерског процеса, комунисти су четнике приказивали као сараднике окупатора. Тито Стаљина није требало у то да убеђује, али како је преварио Черчила, остаје питање за историју. Тек, у 1943. години, Черчил је поверовао да је Дража сарадник Хитлера и отписао га је из антифашистичке коалиције. На конференцији у Техерану Дража је осуђен на смрт, на Титу је било да то операционализује, што ће се остварити на Топчидерском процесу 1946. године.
    После Техерана све се променило у окупираној Југославији, Стаљинов човек Тито је произведен у главног савезника, а Черчилов човек Дража у главног непријатеља. Вероватно је Черчил жртвовао Дражу мислећи да ће тако да спаси Краља, односно да задржи Краљевину Југославију под контролом после рата. Проблем је био у томе што је Черчил изгубио идеолошки рат са Стаљином, па се овај савез одмах по окончању рата распао. Дража је принет на жртвеник историје.
    Дакле, политичку карту послератне историје нацртала су два човека: монархиста Черчил и комуниста Стаљин. Трећи играч, демократа Рузвелт, тешко болестан, био је више окупиран Јапаном него Европом. Стаљин је био јачи од Черчила, увећао је комунистичку империју, исцртао је нову Европу Црвеном армијом. Кад је Стаљинова војска ушла у Југославију, односно Србију, са 414.000 људи (подаци Пера Симића), и устоличила Тита за новог монарха Југославије, завршен је Дражин пут. Тито је постао једини ослободилац Југославије. (Вратио се у земљу тек по паду Београда.)
    Било како било, тек Тито је насамарио Черчила. Остаје нејасно како је британски премијер могао да одбаци свог природног савезника Дражу и веже се за свог природног непријатеља Тита? Кад је Черчил то схватио, било је касно: Дража је био поражен, а он није више био премијер. Његова послератна изјава да му је маршал Тито био највећа ратна заблуда, био је у ствари пуцањ у празно. Тито је комунизирао Југославију. (Две године касније Тито ће надмудрити и Стаљина, али то није ова прича.) Нови вођа Запада, амерички председник Хари Труман, који је наследио преминулог Рузвелта, покушао је да исправи Черчилову брљотину, кад је 29. марта 1948. године посмртно одликовао Дражу Михаиловића америчком Легијом за заслуге. "Генерал Драгољуб Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске  и као министар рата, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију. Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи."
Ова Труманова максима може се узети као званична оцена Запада о улози генерала Драже Михаиловића у антифашистичкој историји Европе. Винстон Черчил, који је по природи ствари изгубио свој примат у Западној алијанси, није се супротставио Трумановом ставу, ни кад је поново постао британски премијер. Данашњи Запад не мења ову оцену. Генерал Дража Михаиловић био је борац против фашизма. Српски неокомунисти, Латинка, Загорка и ине жене у црном, које демонстрирају пред судницом независног суда, не треба да се брину да ће рехбилитација Драже зауставити српски пут у Европу. Напротив, само ће га појачати. Рехабилитација ђенерала предствљаће другу компоненту на којој се заснива модерна Европа: антикомунизам. Тако ће саврмена Србија (ако се то деси) бити друга европска држава (уз Француску) која је дала  дупли допринос формирању модерне Европе: њен први војник у окупираној Европи био је једини борац против фашизма и комунизма у исто време. Својом топчидерском жртвом и непостојећим гробом исправио је велику ратну Черчилову заблуду о коегзистенцији комунизма и демократије у новој Европи.
    Тако су се против Дражине рехабилитације данас удружили српски комунисти и југословенски сепаратисти. Обе секте су успеле у свом науму да униште Југославију коју су Срби створили у Првом светском рату и за коју се ђенерал Дража борио у Другом светском рату. Деца комунизма то чине из страха од историје. Сепаратисти - јер се боје да би се у тој историји српско питање могло реинкарнирати. Стога су се удружили да униште српско судство и сведу га на служавку идеологије. И једнима и другима то одговара: првима да би задржали искључиво право на уређење Српске државе, другима да би спречили да се она формира у историјским границама. Рехабилитација ђенерала је ту лакмусом папир: Дража Михаиловић ante portas, по други пут међу Србима! Баук Четништва кружи Србијом!
    Дакле, кад је реч о рехабилитацији Драже Михаиловића није реч о историјском генералу. Право би ту морало да буде јасно. Процес генералу Дражи и његовима у Топчидеру био је нерегуларан и као таквог треба га поништити. Проблем је у кукавичком јају које су комунисти подметнули генералу. Наиме, групи од шеснает бораца против фашизма, топчидерска оптужница је подметнула групу од осам фашиста, тако помешала бабе и жабе. (Сад се открива да је оптужница добрим делом писана у Москви!) Политички циљ зависног комунистичког судства био је јасан: на Топчидерском процесу се судило у исто време присталицама Запада, на челу са Дражом, и присталицама нацизма/фашизма, без Недића кога су Британци испоручили комунистима, а ови га бацили кроз прозор свог затвора. Топчидерски суд је у свему био копија Московског суда, чак и у дрогирању оптужених. Док се у Москви судило демократском комунизму (непостојећем, али замишљеном) у Београду се судило Западној демократији. Стаљин је Источну Европу одвојио гвозденом завесом, све државе докле је допрла његова црвена војничка шапа совјетизоване су и комунизиране. Југославија је ту била заморче, она је требало да пресуди Западној демократији. Комунистима су подједнаки непријатељ били фашизам/нацизам и демократија. Процес у Београду је организован у ту сврху. Генерал Дража Михаиловић је осуђен и погубљен због тога што је био присталица Запада. Његов политички пандан генерал Шарл Де Гол није могао да му спаси живот. Дражину смрт је Тито дуговао Стаљину!
    Толико што се тиче историје. Данас се, међутим, суди једном измишљеном Дражи, који се наводно оваплотио у лику Слободана Милошевића. Отуд су против рехабилитације генерала подједнако неокомунисти у Србији (стамболићевци) и антисрби у бившим републикама Југославије.
    Овде морам да нагласим да тзв. нова десница покушава да злоупотреби Дражу Михаиловића за повратак националистичке политике у Србији. Из чињенице да су нови (други) балкански ратови поново отворили српско питање, насатало као последица растурасња Југославије, та десница прижељкује и заговара још једне (треће) балканске ратове. Што се ово десило десница би могла да криви комунисту Слободана Милошевића, али не демократу Дражу Михаиловића. Генерал је завршио свој покрет на Зеленгори и немогућа је његова реинкарнација. Да ли ће се националне карте поново мешати на Балкану, односно да ли ће бити
трећих балканских ратова у некој будућности, тешко је предвидети. Али, ако их буде, мртви Дража их неће произвести, него неки нови... Апис... који ће побити ратнички барјак на југу Србије. Што се мене тиче, генерал Дража Михаиловић је био настављач војводе Живојина Мишића а не пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Стога се апсолутно не слажем са ставом Александра Никитовића да се рехабилитацијом Драже Михаиловића решава државно питање Србије. Питање оклеветаног генерала је много више од тога: оно представља коначни отклон Србије од тоталитаризма, и фашистичког и комунистичког, и прикључења новонастале српске државе породици европских демократских држава. Србија је била у Европи у свим монархијама, изопштена је из ње у комунистичкој диктатури. Генерал Дража Михаиловић је био производ српске монархије. Да ли ће се Србија вратити у Европу као монархија или република морао би да одлучи Српски народ у целини (разуме се на референдуму) а не његови управљачи. Стога је питање рехабилитације Драже Михаиловића историјско српско питање.

    Дакле, ђенерал Дража се не може узети као симбол нових балканских ратова, етничких убијања и чистки, изолације Србије из Европе, тоталитарне идеологије, великосрпског шовинизма, православног фундаментализма, војничког устројства државе, великог историјског обрачуна Срба са Несрбима у Југославији, избацивања латинице из српске писмености и цементирања ћирилице, религиозног једноумља, уличног насиља, заговарања повратка у Средњи век... Стога, они Срби који заговарају Средњи век и прижељкују нове балканске ратове немају право да носе на неким будућим митинзима истине Дражине слике, њихови официри не могу да облаче униформу војводе Живојина Мишића... као што лепеновци у Француској не могу да се диче генералом Де Голом.
     Ако тражимо историјско поређење за српског ђенерала,. наћи ћемо га у француском генералу: Дража Михаиловић и Шарл Де Гол су историјски пандани. Судбина је хтела да Срби одбаце свог генерала, мучки га убију у судници у Топчидеру и пола века настоје да му затру свако семе, а Французи позову свог генерала да спаси Републику у часу кад су се над њом надвијали црни ОАС-овски барјаци. Јовица Тркуља је у праву кад каже да Французи не убијају своје Волтере, али није рекао да то исто важи и за њихове Де Голе. Срби убијају своје Слободане Јовановиће, односно Драже Михаиловиће.

    Како овај текст завршавам не сачекавши судску пресуду о рехабилитацији генерала Драже Михаиловића, а о историјској и да не говоримо, остаје ми да се позовем на Слободана Јовановића, поводом чије рехабилитације је и настао овај дијалог са професором Јовицом Тркуљом. Наиме, Слободан Јовановић је изрекао ову историјску оцену о ђенералу Михаиловићу: "За живота он је био гоњен, клеветан, мучен и најзад уморен. Његово тело је разнето на комаде и он нема гроба. Али он и даље живи у души српског народа и ту ће живети заувек, докле српско име буде трајало".

    Француска је нашла снаге да рехабилитацијом капетана Алфреда Драјфуса промени себе. Хоће ли Србија смоћи снаге да рехабилитацијом генерала Драже Михаиловића пронађе себе и врати се на пут којим је до комунизма поносно корачала? Француска држава је вратила капетану Драјфусу војне почасти које му је насилно одузела у кругу Војне академије. Пре тога је француско судство поништило све осуде капетана Драјфуса, пуковника Пикара, писца Емила Золе... односно, правним речником, учинило их ништавим. Очекујем да српско правосуђе поништи Топчидерски процес (раније сам заговарао ново суђење генералу Михаиловићу заједно са маршалом Титом) и пресуду генералу учини ништавом. Историја ће да пресуди и без нас. Још очекујем од Српске државе да сахрани свога генерала, фиктивно ако не може стварно, и то у кругу Белог двора, за чији се примат генерал здушно борио у два светска рата. Нека остане Кућа цвећа где је (ако је већ Хрвати неће у Комровес), али нека се фромира Кућа правде на истом Дедињском брду. Па нека се ове две гробнице гледају, као што се гледају гробнице Слободана Јовановића и Мике Ђорђевића у Алеји заслужних грађана, у будућој српској историји. И нека ова историја одлучи која је гробница аутентична.

    Што се мене тиче, написао сам овај рад... апологију... да помогнем исправљању историјске неправде према ђенералу Дражи Михаиловићу. Завршићу текст као што је Лаза Лазаревић завршио једну од најбољих српских приповедака "Све ће то народ позлатити". Ово је мој прилог.

                        лето 2012. године

                                      Сремчица