Stranice

НОВА КЊИГА: Маринко Арсић Ивков ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА

НОВА КЊИГА
Маринко Арсић Ивков
ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА
Издавач: Браничево, Пожаревац 2012.

ДВА ТЕКСТА ИЗ КЊИГЕ:

УВОД У КЊИЖЕВНУ ПАТОЛОГИЈУ


Болесно стање у којем се савремена српска књижевност налази очигледно је било да је реч о критици или о самој књижевности. То примећује свако ко непристрасно посматра наш књижевни живот. Болест се показује на сваком кораку: у издаваштву и књижарству, у друштвеном положају писаца, у односу државе према домаћој књизи, у додели књижевних награда, у вредновању и окошталој лествици вредности... Овакво стање има покриће у болесном стању читавог друштва, којим владају „контроверзни бизнисмени“ и паланачки скоројевићи који политику доживљавају као средство личног промовисања и богаћења. Основна начела њихове власти су корупција, бескрупулозност и лични интереси. У такво стање лепо се уклапају и „контроверзни књижевни бизнисмени“, било да пишу, вреднују, објављују или продају књиге.

Наш данашњи књижевни живот једнак је политичком и свим другим видовима јавног живота. То је парада ситних интереса, подвала, мегаломаније, опсенарства, сплеткарења и сачекуша. У њему се уживо могу срести Вукадин, Феликс Крул, Свидригајлов, Мол Фландерс, или њихове комбинације.
Основна филозофија нашег књижевног живота је филозофија паланке: самозадовољство, затвореност, завист, страх од спољњег света, од новог, од конкуренције, од јавне речи и критике.
Патолошко стање очигледно је у свим његовим сегментима.
Вредновање књижевних дела почива на филозофији паланке и на начелима које су успоставили Велибор Глигорић, Милан Богдановић и њихови ученици и настављачи. Нема ни покушаја демонтирања комунистичке лествице вредности ни поновног читања српске књижевности.
О рехабилитацији писаца маргинализованих из политичких разлога и њиховом достојанственом повратку у српску књижевност не може ни да се говори.
Књижевна критика је на ниском нивоу и у служби је интересних група. „Српски читалац око 2050. године рећи ће да већина књига објављених крајем протеклог века и почетком овог не вреде ништа, што ће бити тачно“, суморно закључује Бошко Томашевић.
Књижевне награде су можда најбољи показатељ стања у српској књижевности. Што је књижевност лошија, то је више књижевних награда. Предраг Чудић, један дозлабога наопак човек, установио је да их у Србији има близу четири стотине и да у највећем броју жирија за те награде седе исти људи, који мање-више награђују исте писце.
Колико је сваки осећај мере у награђивању изгубљен, показује и пример неких уско профилисаних награда и њихових добитника. Тако је награду „Србољуб Митић“, награду која носи име песника-бунтовника, боема, пијанца, и која је намењена таквом профилу песника и поезије, жири доделио Ђоки Стојичићу, чувеном послушнику и функционеру најпре комунистичког, а потом Милошевићевог режима. Стојичић је читав свој живот уложио у гушење слободне речи и поезије какву је писао Србољуб Митић. Код оваквих жирија, награду за сатиру „Радоје Домановић“ (која се додељује за укупан допринос књижевној сатири) добија и песник који је читавог живота био режимски фаворит и миљеник и који није написао ни једне сатиричне песме против репресивних режима и гушења уметничких слобода.
Издаваштво је у кризи. Главну реч воде издавачке куће које показују врло мало интересовања за домаћу књигу и домаћег писца. Они мали, племенити издавачи, једноставно су угушени.
Готово све књижаре у Србији су затворене. Нове књижаре, које су отворене последњих година, нису прављене по мери правих читалаца и зналаца и љубитеља књиге, него за неке другачије, инстант читаоце, купохоличаре. Те књижаре више личе на продавнице патика, а књиге се ту нуде као шарена, лепо упакована роба, са актуелним темама. Међу њима је највише бестселера, који не траже ни умно ни духовно напрезање, попут већине телевизијских серија. Безукусне као мекдоналдсови хамбургери, то су књиге за једнократну употребу. Данас их читамо и о њима причамо, а сутра их заборављамо. И опремом су све сличне једна другој, као да је реч о клоновима. Највећи део су преводи страних књига. Једном речју, књижаре нису књижаре, то су продавнице робе декларисане као књига.
Књижевне трибине и књижевни часописи, без којих нема књижевног живота, потпуно су замрли. Без јавне и критичке оцене свега што се збива у области књижевности и књижевног живота, нема превазилажења паланачког духа, који снажније него икад доминира српским друштвом.
Књижевни живот у провинцији нарочито је урушен.
Чак су и постојећа удружења писаца постала анахрона и неспремна да мењају постојеће стање и да одговарају на изазове времена. Удружење књижевника Србије данас нове чланове прима на ангро, у турнусима. Њихов број је још пре неколико година прешао хиљаду. Снижење критеријума Удружење правда финансијском кризом, пошто га је држава „пустила низ воду“. Тако је чланарина постала основни извор прихода, услов опстанка. У једном саопштењу управе из 2012. године пише: „Комисија за пријем у УКС оптерећена је више од свих других. На пример, око две стотине кандидата за пријем ове године очекују исход, а непрестано пристижу нове молбе. Комисија је свесна, као и Управни и Надзорни одбор, да Удружење књижевника по сваку цену мора успорити пријем. План је да се у наредном, петогодишњем периоду, заустави тренд раста броја чланова УКС, односно да тај број, ако је икако могуће, не премашује 1.500.“ У овом петогодишњем плану, злослутно ми звучи оно уметнуто ако је икако могуће.
Држава, политичари, министарства, институције дигли су руке од књижевности. Препустили су је бандама, клановима, интересним групама, што је у крајњем исходу довело до урушавања књижевих вредности и књижевног вредновања и до деградације и маргинализовања књижевности.
Задах трулежи избија из савремене српске књижевности.
Она је у таквом стању да су јој пре потребни патолози него књижевни критичари и теоретичари.
Овом констатацијом најавио сам нову грану науке о књижевности – патологију књижевности (која је уједно и грана социологије и психологије књижевности).
На жалост и у књижевности, као и у медицини, патолози долазе последњи.
Али ниједна грана медицине није можда толико у служби њеног напретка као што је патологија. Патолог врши аутопсију да би открио узроке смрти. Тек анализом болесних органа, изазивача смрти, може се доћи не само до дијагнозе опаке болести, него и до лека. Ту анализу врше лекари најразличитијих специјалности.
Шта би био предмет и задатак патологије књижевности? Патологија књижевности могла би с правом да се сматра делом науке о књижевности, али она се ту не исцрпљује. Поред самог књижевног дела, њен предмет су и књижевни живот у најширем смислу, и његови актери. Она дакле задире и у политику, и у психологију, и у социологију књижевности и, нарочито, у етику књижевног живота. Патологија је нека врста помоћне дисциплине у књижевној теорији.
Каква за књижевност може бити корист од књижевне патологије? Одговор је кратак. Онаква какву од патологије има медицина.
Због тога ће патологија бити и најомраженија грана науке о књижевности. Али оно што је мрско, не значи да није корисно и лековито.

Ова књига носи снажан печат несрећне чињенице да сам, као и моја генерација, живео у три епохе, три политичка уређења. То су: лажни социјализам (или комунизам), лажни патриотизам и лажна демократија. Све их карактерише безакоње, ауторитарност, мржња према демократији и страх од слободног изражавања мишљења. Репресија је оно што их повезује. Она је некад била отворена и законски покривена (епоха комунизма), некад је почивала на самовољи властодржаца (Милошевићева епоха), а данас је прикривена и у служби бескрупулозних страначких вођа и „контроверзних бизнисмена“ (назвао сам је плишаном репресијом). Те три епохе, то је мој, и наш, живот.
Оне су подједнако заслужне за настанак ове књиге, односно за настанак и напредовање књижевних (и друштвених) болести којима се записи баве. Пошто је реч о патологији, ова констатација би могла да буде и нека врста црне захвалности онима који су најзаслужнији за настанак књиге и једне нове гране науке о књижевности – књижевне патологије.
Наслов једне приповетке, „Мрачна прича, још мрачнији приповедач“, сасвим лепо би пристајао као мото ове књиге. Јер она је, у суштини, руина, провалија, у којој је обрушено више од тридесет суморних година једног друштва и бар исто толико и таквих година живота њеног аутора.

Ово није књига „из једног комада“, настала у кратком временском раздобљу, што не значи да је не држе чврсте везе. Те везе су ауторови ставови, боље рећи ауторово виђење књижевног живота, које је за више деценија остало непромењено, не услед ауторове тврдоглавости или искључивости, него због тврдоглавости и искључивости књижевног и културног живота у Србији. У суштини, наш политички, па и књижевни живот, је жилав попут мартонца, који још трчи своје кругове започете давне 1944. године. Србија је последњих деценија преживљава свашта, а у њој се није променило готово ништа – што је само један од закључака до кога ће доћи читалац књиге. Наоко различите теме и релативно широк временски распон настанка текстова, неће, надам се, разбити ни целовитост књиге ни целовитост њене опоре поруке. Порука је, уосталом, оно што једну књигу чини целовитом.

Свако ко пише овакву књигу мора да рачуна с тим да ће она имати много противника.
Они којима се ауторови погледи не буду допали, рећи ће да књига не даје слику књижевног живота, него слику аутора, да није болестан пацијент, него лекар који је дао дијагнозу. За нашу ружноћу често је криво огледало у којем се огледамо. Књига, за разлику од огледала, не може да се разбије и то је писцу једина утеха, јер се он не нада да књига може изазвати икакве промене.

На крају увода, нешто и о структури саме књиге. У ствари, мали водич за читаоца пре но што закорачи у мрачне лавиринте ових записа.
Књигу започињем једним аутентичним документом, који је нека врста пишчеве аутобиографије. Али и слика (болесног) политичког, друштвеног и књижевног живота раних осамдесетих година 20. века. Његови актери су најпознатија српска издавачка кућа (наследник „Геце Кона“) и један млади књижевник, будући аутор ове књиге. Документ је, само привидно, пријава на конкурс за попуну, у оно време строго контролисаног, радног места уредника. У суштини, то је покушај исмевања у оно време моћне институције морално-политичке подобности (еуфемизам за лојалност режиму), без које није било могуће добити иоле одговорније и значајније радно место у институцијама културе, издавачким кућама, просвети, новинарству... Пошто је једини доказ за ту подобност била партијска књижица или препорука Партије, непартијци и независни интелектуалци би унапред били елиминисани јер, без обзира на стручност, нису могли да задовоље све конкурсом предвиђене критеријуме. Дакле, овај докуменат, ова пријава на „Просветин“ конкурс, није ништа друго до политички протест (нека врста у оно време озлоглашене „петиције“), коју су потписала многа и данас значајна имена српске културе и уметности.
Више од три деценије деле први текст у Крајпуташима од последњег. „Пишчева издања“ се баве једним значајним сегментом књижевног живота и издаваштва оног времена – приватним, пишчевим, издањима, без којих је књижевни живот био незамислив. Она су била нека врста гериле, отпора строго контролисаној издавачкој политици. Управо је у „самиздатима“ објављен велик број и данас вредних књижевних дела. Приватна издања су нарочито била предмет политичких напада и судских забрана. И „Пишчева издања“ имају помало аутобиографску ноту. „Мелет“, објављен 1981. у Књижевној речи, изазвао је велико незадовољство међу „официјелним“, режимским писцима, јер је био уперен против писаца-денунцијатора. Инспирисан је суђењем Гојку Ђогу и забраном његове песничке књиге Вунена времена. Главни покретачи оптужбе били су писци – уредници „Просвете“ и у таквим пословима неизбежни Сава Даутовић, уредник Политике.
„Три мртва песника“ је наслов познатог текста Марка Ристића, који је раних педесетих година отворио епоху прогона песника и избацивања њихових дела из националне књижевности. Вирус „мртвих песника“ нашао је плодно тле у нашем књижевном животу, тако да та епоха траје и данас, на шта треба да нас подсете и текстови о три наша значајна, мени нарочито драга писца, маргинализована из политичких разлога.
Парове чине три пара текстова. Први део сваког пара су текстови настали неколико година, или неколико деценија пре свог парњака, са којим их повезује истоветна или сродна тема. Текстови сваког пара настали су независно, различитим поводима, без намере да се међусобно повезују, а упаривање се десило тек приликом писања и компоновања ове књиге, као последица комплементарности, готово сродности и њихове теме и њихове поруке. Сваки пар, с обзиром на временску дистанцу у којој су текстови који га чине настали, указује на континуитет и преображаје (углавном нагоре) неких (болесних) појава у књижевном животу. Текст „Контракетман“ у Првом пару настао је 1989. године, као нека врста допуне Чеслава Милоша и указивања на једну крупну, скривену, аномалију српског културног (и не само културног) живота, везану за тзв. „режимске дисиденте“ или лажне опозиционаре, подржаване директно од комунистичке власти. Текст „Две критике“, настао готово три деценије касније, упарен са „Контракетманом“ показује како се за све те године, упркос бурним догађајима, у Србији мало шта променило и да она готово од половине прошлог века па до данас плута између Сциле и Харибде, између кетмана и контракетмана. Данас је, нажалост, опет на снази кетман. Али он је сад далеко опаснији, јер спречава развој демократије и по сваку цену настоји да очува мерила и вредности успостављене у време комунистичке диктатуре. Комунисти су овог пута навукли маску демократије. Брзо су заузели позиције у свим странкама, у свим структурама власти, и њихова реч је и данас последња. То најбоље показује биографија некадашњег партијског функционера обелодањена у полемичком тексту „Две критике“. Временски распон од тридесет седам година између текстова „Плагијати: и лоповлук има два краја“ и „Ода плагијату“ утицао је на дијаметрално противстављена гледишта у њима. На то су, наравно, утицала догађања у српској књижевности и толико необјективно вредновање књижевних дела да ни епигони и плагијатори, бар кад је реч о српској књижевности, нису оно што су били и што би требало да буду.
Добрица Ћосић је несумњиво један од најкрупнијих и најзагонетнијих феномена српске политике, културе и књижевности. За велик број српских политичара, интелектуалаца и грађана он је за живота постао мит, култна личност којој се иде на поклоњење и по савете, и коју титулишу „оцем нације“, „најумнијим Србином“, „највећим српским писцем“. Иако је тај јединствени феномен, чији је допринос развоју патолошког стања у многим сегментима српског друштва немерљив, тема још неких записа у овој књизи, у Феноменима покушавам да га демистификујем првенствено анализом његових књижевних дела и приказом једне нетипичне, на аргументима засноване књиге о његовом погубном политичком и друштвеном деловању.
Екстазе и метастазе су својеврсна хроника развоја болесног стања наше књижевности. Чине је три текста о књижевним наградама, написана у временском распону од тридесет година. Случај комедијант спојио их је у овој књизи у невероватну гротеску о паланачком менталитету.
„На чудо за свет, на спомен за род“.







ЈАХАЧИ БУЦЕФАЛОСА


Паланачки менталитет је честа тема и у светској и у српској књижевности.
У приповеци „Она свиња Морен“ Ги де Мопасан даје радикалну анатомију паланачког поимања света. За паланачког апотекара Морена Париз није ни град светлости ни културни центар света, него средиште лаког живота и разузданости. Док паланка чува морал и честитост, престоница их квари. У Мореновој „паланачкој филозофији“ од Париза је порочнија била само жељезница. Према паланачким изворима, возови су душу дали за љубавне авантуре и рушење лажног девојачког морала. Са таквим погледима на свет, Морен је та два велика достигнућа цивилизације, Париз и жељезницу, ставио у службу свог личног задовољства. Пошто се подразумева да девојке које из Париза саме путују возом очекују авантуру, он је у купеу насрнуо на своју сапутницу. Све се завршило великом бруком, а згађени суграђани паланачког авантуристу од тада нису називали никако другачије до – „Она свиња Морен“.
Сервантес у Дон Кихоту на модеран начин исмева паланачки дух, јер наговештава његову доминацију тамо где би требало да га има најмање – у књижевности, издаваштву и књижевној критици. Сервантес је управо ту открио паланку и њен погубни утицај оваплотио у лику провинцијског ситног племића. Дон Кихот је, у ствари, жртва паланчког менталитета, пласираног кроз књижевност, или назови књижевност, или, данашњим језиком речено, кроз шунд и бестселере. Заражен „погледом на свет“ и духом витешких романа, он излази у свет и настоји да му наметне правила и норме паланачке филозофије и паланачког начина живота. Сервантес је нашао готово идеалан кључ за исмевање тог духа – створио је лик Дон Кихота, који је померио памећу од читања витешких, анахроних, паланачких романа, и пустио га у свет, у пустоловине, у витешком оклопу, у време кад су витезови одавно нестали. Оно што је са нашег становишта најважније, то је да су у Дон Кихоту носиоци и пропагатори паланачког духа писци, издавачи, критичари, дакле онај слој људи који би требало да буду покретачи и пропагатори новог, највећи борци против паланке, интелектуалци. Сервантес је „открио“ да дух паланке не долази обавезно из нижих, конзервативних слојева друштва, него да су његови творци и заштитници, из пуког интереса, и они који би то најмање требало да буду. Дакле, овде је подсмеху изложена одређена друштвена, интересна, група као носилац паланачког духа.
За крај ове мале панораме подсмевача духу паланке, један значајан роман српске књижевности – Вукадин Стевана Сремца. У њему је подсмеху изложен паланачки дух читавог једног народа. Наоко безначајном епизодом кроћења циркуског магарца, Сремац је показао суштину функционисања „јавног мњења“ као ударне песнице паланачког менталитета. Каријера и успони на друштвеној лествици нису ниукаквој вези са стручношћу, радом, знањем или талентом. Важно је бити наш.

Али шта су за паланачки дух чедност једне девојке, дивови (тј. крила ветрењача), управљање царинарницом. Шта је Нобелова награда. Лук и вода. И Морен, и Дон Кихот, и Вукадин, и претенденти на Нобела јуришају као да је цео свет њихово двориште. Ови потоњи и не хају што је само један од свих њих могао својима да јави ону радосну вест: „Ја одвалик за указног ђумругџију“. (Није ли Стеван Сремац таквим завршетком свог романа пророковао жилавост и дуговечност српског паланачког менталитета и наговестио најезду вукадина све до данашњих дана?)
Иако за указног нобеловца не одвали баш нико, ни с Буцефалосом, ни без њега, то јуришање показује да је паланачки дух много жилавији и флексибилнији но што човек може да замисли.
Одлика паланачког менталитета је осећај, уверење, да су паланачке, наше, вредности – светске вредности. У својој менталној изолованости, паланчани себе доживљавају као космос, чија лествица вредности је апсолутна – на свету нема ништа веће. (Један од наших кандидата, боље рећи претендената на Нобела, скромно је изјавио: „Сигуран сам да би неколико значајних аутора модерне српске књижевности са правом могли да заузму моје место“.)

Наш књижевни живот је једна од најтврђих паланки. Показују то књижевне награде, књижевне вредности, школски програми, удружења, издавачи, а највише њени главни актери. То је један паланачки вашар, на којем све шатре са белим мишем који дели срећу држе исти људи. И срећници су увек исти људи. Начело је вашарско, рингишпилско: ја теби у шатри број 3, ти мени у шатри број 2.
Пошто је вашар ипак паланачки, он временом тим срећницима постане тесан, засите га се и онда попут Морена, Дон Кихота и Вукадина крећу у свет, не знајући да паланачки дух у сусрету са светом заврши као Морен у купеу париског воза. Срећници једноставно забораве на први члан паланачког закона: паланчани, не даље од свог атара!
И шта би друго за писце овенчане толиким наградама свет могао да буде до Нобелова награда. Није ваљда свет учење страних језика, читање светских писаца на изворном језику, суочавање (и упоређивање) са другим књижевностима... Колико је далеко од њих размишљање једног аутентичног руског песника, Виктора Сосноре, суоченог са постојањем недостижних књижевних великана: „Још увек нисам уверен да сам писац. Ако су Хомер, Шекспир и Гогољ писци, онда ја нисам...“ Каква Нобелова награда! Соснора не само да не сме себе да пореди са овим класицима, него се пита да ли уопште сме себе да сматра писцем. Наше лауреате не муче Соснорине муке. Они би Шекспира, да је жив, називали колегом (као што је својевремено, у оно време српски, новинар и писац Џевад Сабљаковић, бранећи Тита од руског нобеловца, у отвореном писму Александра Солжењицина назвао: „колега Саша“).
Кад је Сиорану понуђена кандидатура за Нобелову награду, он је то одбио. Али Сиоран је светски писац.
Зашто би једна награда, макар се називала и Нобелова, и макар додељивана далеко од паланке, била другачија од паланачких награда. У паланачкој свести цео свет је паланка. Као што су за паланчанина Морена све девојке које саме путују из Париз лакодајке, за наше будуће нобеловце такве су све светске књижевне награде. Они су Нобелову награду одмах смандрљали међу сијасет оних својих награда, надајући се да и у том свету (ма био и он паланка, што у доброј мери и јесте) важе иста начела која важе и за наше награде – ти мени Нобела, ја теби Сервантеса. Понекад само, тамо далеко, у хладној Шведској, треба повући некога за рукав, учинити му неку услугу или бар комплимент, угостити га, или, ако баш треба, применити проверени метод: толико му досађивати и писмима и лично док му се не згади и не каже: ево ти Нобела, само ми се скини с врата.
Последње године су међу српским књижевницима постале сезона лова на Нобелову награду. Готово сваке године имали смо (само)кандидата. А што је највеселије, лењи и необразовани новинари су те кандидатуре схватали озбиљно. Не проверавајући чак ни процедуру „кандидовања“ за ову награду, они су објављивали опширне вести о кандидатури тог и тог писца, обмањујући јавност. Сами „кандидати“ би први поверовали у ту вест. У њиховим (ауто)биографијама врло брзо би се појавио податак да су те и те године били кандидати за Нобелову награду. Није важно што Нобелов комитет није знао ни за те кандидатуре ни за амбициозне претенденте из Србије. Али ако је свако ко укроти Буцефалоса јунак дана, зашто не би и свака кандидатура за кандидата била равна бар половини Нобела.
Занимљиво је да се наши претенденти веома изненаде кад чују и прочитају да их је неко кандидовао за Нобелову награду. Зачас забораве на сав труд који су уложили у „кандидатуру“ и њено објављивање у медијима. („Мени је најважније да завршим нови роман“, изјавио је својевремено један од кандидата.) У случају да цела ујдурма буде откривена, они кривицу обично сваљују на издавача (који је овим „триком“ хтео да побољша продају робе, која на тржишту баш не иде тако добро како су њени аутори и критичари обећавали).
Наши путници у кандидатском возу су у далеко бољем положају од јадног Морена. Овај је био препуштен сам себи. Спречаван својом стидљивошћу (а можда и остацима савести), он је читаву ноћ сам себе наговарао на „јунаштво“, призивајући у помоћ и Дантона и Мирабоа. Шта тек рећи за јурише самотњака Вукадина или Дон Кихота? А наше кандидате на тај одлучујући корак подстичу и соколе одреди критичара.
Да је институција претендента на Нобелову награду дубоко утемељена у нашој књижевној паланци и да проистиче из њеног погледа на свет показује и случај, боље рећи комедија, са кандидатуром Добрице Ћосића. Његова нобелијада прошла би као и све претходне, да није било духовитих „хакера“, који су се касније легитимисали као „група неплаћених, самоорганизованих веб активиста“ и којима је било до гуше и те паланке, и њеног „оца (нације)“, а вероватно и тих паланачких кандидатура за Нобела, које су се заређале као пријаве за тренутно популарну популистичку телевизијску акцију „Ја имам талента“. (У једном предлогу да извесни писац буде предложен за кандидата стајало је и ово: „Он на јединог српског нобеловца Иву Андрића највише и подсећа као личност; пре свега по учтивој резервисаности опхођења, тихом, замишљеном, лапидарном говору, сугестивном језику, експлицитном аргументу“.)
Нешто слично Ћосићевој нобелијади вероватно није забележено у субкултури везаној за нобелову награду. Али она се у српској (суб)култури морала догодити, можда као нека врста катарзе. Не може се ни у паланци каријера довека градити јахањем Буцефалоса.
Кад је добио НИН-ову награду (видети текст „Корени НИН-ове награде“ у овим Записима), називали су га тек српски Шолохов и српски Горки. Али кад је касније постао Отац нације и кад је добио свог Екермана, логично је да је и њему и његовим камарадима и удворицама Србија постала тесна – сели су у Моренов воз и запуцали на Нобела. Титулисали су га најумнијим Србином. Сунце више није било далеко.
И ето шта нам израсте из онолицких Корена!
Баш све како је рекао, и желео, комунистички пророк Михиз.
Оно што важи за несрећу, изгледа да важи и за глупост. Ни она не долази сама.
Ћосић је пре ове, за сада, последње кандидатуре, већ имао две пропале „номинације“ за Нобелову награду (кандидован је 1983. и 1989. године). Доживео је (и преживео), дакле, два неуспела напада на ветрењаче, али га та несрећа није обесхрабрила. (Та зар једно од начела паланачке филозофије не гласи: „трећа – срећа“.)
Штампа је зато помно пратила трећу по реду кандидатуру „оца нације“ за Нобелову награду, и сама се уздајући у „трећу – срећу“. Та и њој је паланка на срцу кад је у питању Отац нације.
Сама кандидатура, бар је тако изгледало, била је много озбиљнија од кандидатура ранијих претендената на Нобела, јер су у њу биле укључене све оне значајне институције које су Ћосића и раније подржавале у свим његовим духовним и политичким пустоловинама, али и моћни појединци из света политике, науке, уметности, академици, универзитетски професори. (Изостао је само митинг подршке, али су ту празнину попунили јавни медији.)
Ћосић се тобож противио том предлогу за Нобела, али то нећкање је личило на нећкање нове младе („Мет'ла ногу на потегу, па све вели нећу, а на кума намигује да се кола крећу...“). (Новине су писале: „Српски писац Добрица Ћосић до краја јануара би требало да, против своје воље, буде номинован за Нобелову награду за књижевност за 2011. годину.“) То нећкање је типичан паланачки манир... Ћосић га је практиковао и неколико година раније, кад је предложен за (Милошевићевог) председника државе. Његова вољена Академија га је гурала, а он тобоже није хтео. Једва је прихватио иако су већ сви знали да је изрекао судбоносно да („Мет'ла ногу на потегу...“). Тај провинцијални, сељачки, дух имао је удела и у избору аутомобила, таксија, који га је из Академије довезао до Скупштине. Била је то нека олупина од таксија, непримерена председнику државе, али његов паланачки дух је мислио да ће тиме да покаже како је он народни човек, а не господин, сиромашан и несрећан као и тај народ, а не богат и срећан, итд. (Сетимо се Стаљинове скромности: проста одећа, гвоздени кревет на којем спава, аскетизам.)
Званично, покретач кандидатуре је био проф. др Светислав Јарић из Новог Сада, за кога је „Добрица Ћосић несумњиво највећи живи европски писац после Солжењицина, а највероватније и најзначајнији српски писац уопште”. Новине су јављале: „За номинацију Нобеловом комитету већ је припремљен пледоаје – књига, која носи назив 'Добрица Ћосић као философ'. /Какво откриће за шведске академике!/ Професор Јарић у овом, како каже, тренутно само радном материјалу, поред духовно-књижевног портрета, разматра славног српског писца и као философа и мислиоца... Патријарха Иринеја, који дубоко разуме дело Добрице Ћосића, али и национални значај овог подухвата, замолићемо за благослов – објашњава наш саговорник.“
Не знам да ли је ова спрдња с благословом остварена, али је штампа обелоданила институције и имена које ће и без благослова стати иза кандидатуре. Међу њима су Српска академија наука и уметности и њени чланови, међу којима су и Љубомир Тадић, Милорад Екмечић, Љубиша Ракић, Матија Бећковић, затим ректор Београдског универзитета, неколико угледних странаца (Јелена Гускова, Хандке, Чомски, Морен). Подршку су дали и челници две политичке странке: Веља Илић (Нова Србија) и Драган Тодоровић (Српска радикална странка). И, наравно, Емир Кустурица, који је за лист Курир изјавио: „Ћосић на мене оставља импресије великог борца, великог социјалдемократе и великог књижевника. Има моју пуну подршку.“
Све ово што се догађало почетком 2011. године резултирало је вешћу коју су у јутарњим сатима 6. октобра 2011. године помпезно објавили Б92, РТС, Бета, Данас, чак и лондонски Гардијан: „Добрица Ћосић добитник Нобелове награде за књижевност“.
Четврт сата касније вест је демантована. (Истог поподнева саопштено је име стварног добитника овог признања.)
Шта се за тих петнаестак минута догађало у срцима добитника и предлагача, може да буде предмет неког романа... Вероватно је лепо и 15 минута бити нобеловац. Остали претенденти могу о томе само да маштају.
Кривица је после сваљена на ауторе „лажног сајта“, на којем је вест о несуђеном добитнику објављена и пре но што је саопштено име истинског добитника. Уредници и новинари су насели, али њихову кривицу нико није поменуо, као ни кривицу свих оних твораца Ћосићеве нобелијаде, који никако нису могли да претпоставе да она другачије и не може да се заврши. Али они су на памети имали Вукадина, који је, уз далеко мању подршку, успео да одвали за ђумрукџију.
Пошто су ухваћени на делу, творци лажног сајта су се огласили саопштењем, у којем је између осталог писало: „Циљ наше акције је да скренемо пажњу српске јавности на опасан утицај политичара и писца Добрице Ћосића... Верујемо да су мисли и политичко деловање Добрице Ћосића дубоко испреплетене са тим опасним системом вредности, који не престаје да нам прети... Такође верујемо да страховите последице вишедеценијског политичког, литерарног и јавног деловања Добрице Ћосића његова земља и читав регион осећају снажно и данас.“
Паланачка невиност није остала без заштите. Ћосићев „Нобелов штаб“ је узвратио ударац. Читаву комедију је дигао на државни и национални ниво и претворио је у трагедију.
"Ово је још један у низу напада на значајне институције у Србији са намером да се друштвене вредности у нашој земљи извргну руглу", писало је у једном саопштењу САНУ. Емир Кустурица је за пропаст нобелијаде окривио сараднике обавештајних служби и васкрсли древни обичај убијања немоћних стараца – лапот: "У Србији многи раде на том великом историјском обавештајном задатку, како би демонтирали сваког ко је дао допринос за опстанак нашег народа. Тако ја видим и ову причу са Ћосићем, у којој ти будући 'академици', системом лапота, желе да отклоне сваког уз кога не могу да живе, јер их својим талентом угрожава.“
То су домети до којих је 2011. стигао наш књижевни живот.

Домете паланачког духа Гогољ је најсликовитије представио у почетној сцени Мртвих душа, у којој два сељака покушавају да утврде могућности Чичиковљевих каруца (које иначе нису изазвале никакву особиту пажњу кад су ушле у град), наговештавајући тако и изгледе Чичиковљевог подухвата. Све указује на осредњост и ограниченост: Чичиковљев точак би, закључују сељаци, могао да стигне до Москве, али не и до Казана.
Није ли и сам Чичиков нека врста фото-робота паланчанина који хоће да засени и освоји свет (односно Нобелову награду), безбројним мртвим душама (наградама) које купује од пропалих племића (књижевних критичара) какав је и он сам.
Да завршим, ипак, са нашом паланком.
Нушић је исмејао паланачки менталитет у „Путу око света“. Наши нобеловци, кад год пожеле, могу да се препознају у телеграфисти Мики. Они хоће само да се убележе у тефтер кандидата за Нобела, и то им је довољно; сан јагодинског телеграфисте Мике је да његово име буде уписано у телеграфску експедициону књигу Буенос Аиреса. А Јованче Мицић главом дао је нашим кандидатима за Нобела један сасвим експлицитан савет: „Ако и до Параћина макнем, трипут ћу да се промислим“.
Али Јованче је само књижевни јунак, а не књижевник.

4 коментара:

  1. Пре три године била сам одвојена од мужа. Међу нама није било комуникације. Породице и пријатељи саветовали су ми да заборавим на брак и да наставим са својим животом. Нисам желела да се удам за неког другог јер дубоко у себи још увек волим свог мужа. Толико сам боловао и био збуњен док нисам на мрежи прочитао сведочење о томе како је Дригбиновиа поново спојио раскинути брак уз помоћ својих духовних моћи. Читао сам толико сведочења о томе како је помогао да се оконча развод и врате људи који су били вољени и моја вера је обновљена. Морам одмах да се обратим Дригбиновији неколико минута касније он ми је одговорио и дао упутства шта да радим, након што сам два дана касније након Ритуала испунио тражени услов, чаролија ми је променила живот око мог супруга који више од више није комуницирао са мном две године позвали су ме усред ноћи плачући и извињавајући се што је то дело ђавола, па сам и даље запањен овим чудом па му опраштам. сада је мој брак сада у равнотежи. Дригбиновиа Ритуал је одлично функционисао и мој брак је сада јачи него раније и ништа нас више не може раздвојити. Посетила сам толико веб страница тражећи помоћ, било је безнадежно док нисам ступила у контакт са Дригбиновијом, правим мушкарцем који ми је помогао да опоравим свој раскинути брак ако имате сличан проблем у браку, желите да вас муж или жена поново воле , имате некога кога волите и желите да вас он или она воле заузврат, имате изазов у ​​свом животу, Темпл чаролије Дригбиновиа је решење и одговор на ваш проблем, вхатсапп: +12162022709 Вибер: +2349071864129 контактирајте га данас до имејл doctorigbinovia93@gmail.com не дозволите да вам ико одузме партнера : idea:

    ОдговориИзбриши
  2. Поново се осећам тако благословено у свом браку након што је др Игбиновиа вратила мог мужа који се раздвојио са мном на добра 3 месеца. Ам Латинка Васиљковић би наме фром цроатиа. Иако имам уста по целом телу, неће бити довољно да се захвалим др. Игбиновији на помоћи у мом животу. Мој муж се раздвојио са мном 3 месеца и ја сам била у боловима и агонији без њега тако да сам свуда тражила помоћ, али ништа није успело, све док нисам мислила на др. Игбиновиу кога сам контактирала на мрежи, објаснила сам му своју ситуацију и обећао је да ће ми се муж јавити у року од три дана колико ми срце још увек куца за њега. Веровала сам у њега и он ми је припремио чаролију и муж ме је позвао баш како је рекао др Игбиновиа. Молио се и рекао да му требам назад и сада поново живимо срећно. Сви који читају мој чланак коме је потребна помоћ треба да контактирају његову е-пошту doctorigbinovia93@gmail.com или вхатсапп +12162022709 и вибер +12066713285 што је најбољи начин да сачувате свој брак

    ОдговориИзбриши
  3. Здраво даме и господо, Да ли вам је потребна финансијска помоћ? Ја сам Сузан Бенсон. Ја сам зајмодавац и такође финансијски консултант.

    Да ли вам је потребан пословни зајам, лични зајам, һипотекарни зајам или зајам да бисте завршили свој пројекат? Ако је ваш одговор да, препоручићу вам да контактирате моју фирму. Пружамо све врсте кредитниһ услуга укључујући дугорочне и краткорочне кредите, обезбеђене и необезбеђене кредите и многе друге. За више информација, пишите нам путем е-поште: (sunshinefinancialgroupinc@gmail.com) или ми пошаљите поруку директно на ВһатсАпп путем: +447360502110 и примите одговор у трену.

    Зајам од поуздане и компетентне компаније је оно што вам је потребно да постигнете свој циљ. Ми смо компанија која пружа свеобуһватне финансијске услуге и посвећени смо да вам помогнемо да испуните све ваше аспирације. Специјализовани смо за пружање структурираниһ финансијскиһ решења појединцима и компанијама на најефикаснији и најбржи начин.

    * Можете се пријавити за кредит било када и било где.
    * Флексибилан износ - Ви одлучујете колико желите да позајмите.
    * Брзо директно финансирање – примите кредит у року од 24 сата након одобрења.
    * Флексибилна каматна стопа од 3%.
    * Високе стопе одобрења
    * Флексибилна отплата – Ви бирате датум отплате, било недељно, месечно или годишње у трајању од 1-30 година.
    * Једноставна онлајн апликација.
    * Персонализовано вођење и стручност.
    * Нема скривениһ накнада

    Не пропустите прилику због недостатка финансија. Контактирајте моју компанију сада, можемо вам помоћи око зајма јер смо помогли бројним појединцима и организацијама који се суочавају са финансијским потешкоћама широм света

    За више информација о нашој понуди зајма, пошаљите нам свој заһтев за кредит путем
    Е-пошта: (sunshinefinancialgroupinc@gmail.com)
    ВһатсАпп: +447360502110

    Посредници/Консултанти/Брокери су добродошли да доведу своје клијенте и 100% су заштићени. У потпуном поверењу, радићемо заједно за добробит свиһ укључениһ страна.

    ОдговориИзбриши
  4. Желите да позајмите, а не знате где да добијете прави кредит?
    Желите да покренете посао, али немате капитал?
    Да ли треба да се пријавите за кредит из било ког разлога?
    Да ли вам треба божићни кредит.

    Ваша нада је коначно ту јер Елена Нино пружа брзе и поуздане кредите, њихова услуга је 100% оригинална и гарантује вам да ћете добити кредит приликом подношења захтева, контактирајте путем е-поште и одобрите данас на: elenanino0007@gmail.com

    Хвала вам и Бог вас благословио
    САМОПОУЗДАЊЕ
    Ingrid

    ОдговориИзбриши