Ivan Ivanović: RAZOČARANI DISIDENT

ОГЛЕД ИЗ АНТРОПОЛОГИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ

УВОД У ЧИТАЊЕ АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА

У овом раду, који се може назвати огледом или есејом, желим Читаоцу да понудим дијалог о мом новом књижевном циклусу, под насловом АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС, и да му укажем на све теоријске и социјалне претпоставке за његово читање и евентуално изучавање.
У модерној науци о људској врсти постоје бар три дисциплине које се међусобно додирују и преплићу: психологија, социологија и антропологија. Опште је прихваћено да је "психологија наука о људској души, тојест о ономе што се под појмом "душа" разумева, о чињеницама, законима у развитку душевног живота уопште". (На грчком психа душа.) За разлику од филозофије она је емпиријска наука, тојест њен предмет су појаве непосредног, унутарњег искуства, "оне које свака свесна јединка налази у себи као нешто што јој је непосредно дато". Социологија, према дефиницији Огиста Конта, оснивача новије социологије, је наука о основним условима живота човековог друштва. (На латинском социус друг.) Као социјална статика (морфологија) социологија проучава "облике, склоп и разлоге трајања и чврстине извесних стања човекове заједнице". Као социјална динамика социологија проучава "услове и законе развитка човечјег друштва". Упрошћено гледано, психологија се бави више човеком а социологија друштвом.
Антропологија је најмлађа наука у овој трилеми, а дефинише се као "наука која проучава човека на основу анатомије, физиологије, психологије, историје, социологије, филозофије, археологије и науке о језику". (На грчком антропос човек.) Антропологија би, дакле, хтела да буде синтеза сродних наука, али то је већ урадила филозофија.
Овај уводник ми је био потребан да у њега сместим свој књижевни опус. Тај опус, онако како сам га још као студент замислио, као професор и самостални уметник остваривао, као пензионер закључио, састоји се из три циклуса: СЕВЕР - ЈУГ, СРБИЈА НА ЈУГУ и АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС. Да за потребе Читаоца (евентуално Истраживача, Биографа) покушам да сместим ово дело, могуће је рећи сагу, у крајњој линији причу, у направљени теоријски рам, настао као потреба ширег сагледавања мог приповедачког опуса.
Први циклус, састављен од две књиге новела и осам романа, углавном се бави психологијом српског човека кога бисмо могли да назовемо Моравцем. (Према важећој карактерологији, коју је сачинио етнолог Јован Цвијић, промовисани су типови српског човека Динарац и Панонац. У Цвијићевој карактерологији Моравац је потпуно запостављен. Касније је Владимир Дворниковић у својој "Карактерологији Југословена" исправио Цвијића, али то још није научно етаблирано.)
Да на свом примеру објасним синтагму психологија књижевности. У првим причама и романима у потпуности сам се идентификовао са својим јунацима и говорио кроз њих. Али ту су се јавиле одређене тешкоће. Прва тешкоћа била је проблем препознавања. Будући да сам полазио од животне реалности и настојао да од живота направим литературу, многи стварни људи су се препознавали у мојим фиктивним јунацима, који су настали као резултат опсервације и перцепције стварности. Препознали су се и неки комунистички моћници и то ће ме скупо коштати. Наиме, Читалац то свакако зна, већ мој први роман, "Црвени краљ", био је забрањен од комунистичких власти а ја сам жигосан као непријатељ комунизма и проглашен непожељним писцем. Друга тешкоћа била је проблем тачке гледишта. Поставило се питање да ли је моја идентификација са јунацима романа била лукавство ума да говорим кроз њихова уста и кажем шта мислим а да не будем ухваћен у критици комунистичког система. Они који су ме оптужили и осудили стали су на ово становиште. Отад ми је прилепљена етикета политичког писца која није одлепљена до данашњег дана.
Психолошки приступ романескној грађи био је карактеристичан у три моја прва романа ("Црвени краљ", "Аризани", "Југовац или Како ући у историју"; прва два романа су узбуркала србијанску јавност, трећи је остао непримећен) где сам на неки начин говорио кроз уста својих јунака. Тако, у "Црвеном краљу" причам о стању у југословенском фудбалу а самим тим и целокупном друштву формираном на идеологији комунизма (Фудбал је, дакле, метафора друштва!) кроз уста јунака романа, Зорана Југовића, Зоке Кинга, фудбалске звезде, емигранта коме су у југофудбалу учинили многе неправде. У "Аризанима" приповедам кроз уста јунака, сељака Санде Аризана, о томе шта се све сељаку дешавало током и после Другог светског рата и како је систематски уништавано село од стране комуниста. Роман је одбрана српског сељака од комунизма, стога је толико популаран. У "Југовцу..." говорим кроз писање (дневник) професора Уроша Глишића о пропадању комунистичкиох идеала и победи малограђанског социјализма у југословенском друштву. Са становишта тачке гледишта овде сам најближи идентификацији са јунаком романа (у "Црвеном краљу" најдаљи), па се тек ту могло говорити о говору кроз уста јунака, а што се није десило то је зато што роман није продро у народ.
Током стварања, постепено сам се удаљавао од психологије и приближавао социологији. Већ у роману "Живи песак, живо блато" поставио сам проблем правосуђа у тоталитаристичком систему, где су независни људи жртве корумпиране власти. Професор Љуба Станивуковић, коме се суди због либерарних идеја, парадигма је прогона слободних интелелектуалаца. Више не причам у првом лицу, дистанцирам се од јунака, што значи да проблем постављам више социолошаки него психолошки.
Овај низ цикличних романа опуса СЕВЕР - ЈУГ завршавам са два романа о трагедији четничког покрета генерала Драже Михаиловића у грађанском рату 1941-45. у Јужној Србији и последицама те српске трагедије. У роману "Браћа Југовићи или Како изићи из историје" представљам три сина четничког команданта Јужне Србије које су вихори мира бацили на различите стране. Најстарији брат Александар прилази комунизму јер то је једини могући пут који он види у борби за опстанак. На том путу мора да буде већи комуниста од комунистичке деце, већи титоиста од Тита, што у потпуности урушава његову личност. Његово је сазнање да се комунисти могу победити само њиховим средствима, дакле, неморалом, корупцијом, безобзирношћу. (То је Зока Кинг из "Црвеног краља.) Средњи брат Стефан, историчар, излаз види у ревалоризацији српске историје, њеној заштити од комунистичког насиља, што га нужно води у национализам. Његова је заслуга што је спасио мрака заборава оца браће, четничког команданта капетана Буду Југовића. (То је Санда Аризан из "Аризана".) Најмлађи брат Растислав, писац, упорно тражи некакво треће решење, које види у уметности као комплоту људских права, слободе личности и демократског друштва. (То је Урош Глишић из "Југовца...") Браћа се срећу на сахрани мајке да се разиђу за увек.
Овај циклус закључујем антиратним романом "Уклети Србијанац" у којем су описане прве деведесете године Двадесетог века, које обележавају нови грађански рат у Југославији и означавају крај ове седамдесет четири година старе државе. Мој јунак Растислав Југовић одбија да учествује у том рату и радије одлази у смрт него на фронт. Милошевићева власт је роман прогласила дефетистичким и принудила издавача да уништи тираж. (То је ефикасније од забране, јер је егзекуција извршена без суђења, на роман је једноставно извршен атентат, убијен је у мраку Милошевићеве диктатуре.)
Нема сдумње да је Растислав Југовић из овог циклуса био моја највећа литерарна инвестиција. Као и његов творац, имао је судбину да буде маргинализован, прогањан, непризнат. У лику писца Растислава Југовића пророковао сам сопствену судбину.
Социологија књижевности ме је нужно одвела у историју, па је СРБИЈА НА ЈУГУ историјски циклус. Кроз њега сам покушао да насликам кроз шта је све Србија прошла у два нова века своје историје и државе да би на крају пута доживела своју катаклизму.
На том путу од психологије преко социологије до историје јавио се нови проблем у виду приступа историјској грађи. Пошто се историја догодила, пошто је чињенично дата, поставља се питање како је преточити у литературу. Кад сам се латио тог посла, могао сам да имам у виду туђа искуства, у нас пре свих Добрице Ћосића који је у историјском роману најдаље одмакао. Шта је радио Ћосић? Он је спојио фиктивно и стварно, помешао је Дачиће и Катиће са војводом Мишићем, Надеждом Петровић, комунистичким главешинама од Ранковића до Тита. Истина, то је урадио Толстој пре њега, али у нас је Ћосић главни промотер историјског романа. Који је резултат? Патетика, преопширност, ситни реализам. Разуме се да нисам могао да идем тим путем, једно да не бих поновио Ћосића, друго да бих на мање простора што више рекао. Стога сам на историјској позорници оставио само стварне личности и приказао их кроз драмско приповедање, што би могао да буде мој проналазак. (Нема чистих проналазака, ни Драгослав Михаиловић није измислио психолошко приповедање, претходе му Лаза Лазаревић и Бора Станковић, али је он главни промотер овог поступка у савременој српској литератури.)
Историјски циклус сам започео романом "Војвода од Лесковца" представивши трагичног добровољца у српским устанцима прве половине Деветнаестог века, Илију Петровића Стрељу, коме је Карађорђе подарио титулу а Милош је поништио. Радња се одвија кроз казивање приповедача Цеке Власотинчанина и бележење писца Милана Ђ. Милићевића. Сва тројица су историјске личности.
Реконструкција историје Јужне Србије ме је одвела до нових српских устанака у Двадесетом веку, 1917. и 1941. године. У трилогији "Народна буна" истом методом драмског приповедања обухватио сам цео век историје Јужне Србије, са стварним личностима као носиоцима историјске радње, Костом Пећанцем, Костом Војиновићем, Ратком Павловићем Ћићком.
Ако је први циклус резултирао ликом писца Растислава Југовића као крајњег исходишта мог виђења нове српске историје, у другом циклусу пут ме је одвео до песника Радета Драинца као сублиматора околности под којима се та историја догодила. Разлика је у томе што сам писца Растислава Југовића ја измислио и морао сам у њега да уграђујем себе, а песник Раде Драинац је измислио мене и позајмио ми своју грађу да саградим литературу о њему. Та литература се састоји из романа о грађанском рату у Топлици "Црни дани Раке Драинца" и одбране његовог аутора од напада с оба пола тог рата, расправе или егзегезе "Драинац између четника и партизана". Коначно су обе књиге резултирале романом "Драинац, Феномен и Црни дани", покушајем сагледавања овог песника њим самим.
Да резимирамо ово поглавље. До АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА Иван Ивановић је реализовао два циклуса, СЕВЕР - ЈУГ и СРБИЈА НА ЈУГУ. Први циклус садржи десет наслова и у њему је писац прешао пут од психошког до социолошког сагледавања савремене српске реалности. Други циклус има осам наслова и у њему је писац прешао пут од социолошког до историјског поимања српске прошлости.





КАКО ЧИТАТИ АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС


Појам антрополошког есеја увео је у српску књижевност Никола Милошевић још 1964. године, у књизи "Антрополошки есеји". Назив тог есеја гласи Оглед из антропологије. За оно време комунистичког догматизма била је то револуционарна новина и свет се готово згражавао. Тада асистент на Светској књижевности (дуго су га држали у предворју науке, јер се није уклапао у њихове стереотипе), узео је један свој обични љубавни сусрет и поставио га на анатомски сто да га анализира са становишта психологије и социологије, односно антропологије. То је урадио са истом озбиљношћу и са истим научним апаратом као кад је анализирао Флобера, Толстоја и Буњуела.
Ја сам био студент Николе Милошевића и то са поносом истичем. Од њега сам научио да аналитички мислим и све ствари доводим у каузалну везу. Још сам научио да се и најсложеније филозофске теме могу излагати јасно и разумљиво. Кад сам дошао у ситуацију да анализирам себе, односно да своју судбину ставим на анатомски сто, нужно сам потражио теоријски основ за тај посао у раду Николе Милошевића од пре четрдесет и више година. Тако сам открио антропологију књижевности.
Да објасним Читаоцу шта подразумевам под синтагмом антропологија књижевности. Књижевно дело настало на овом постулату подразумева истинит догађај (што не значи да је преписано из живота) и нужно присуство аутора у њему (аутор постаје књижевни лик). Дакле, антрополошко књижевно дело означава лично ауторово виђење реалног догађаја. (Мислим да је у нашој књижевности најближи оваквом поимању књижевности био Данило Киш у "Гробници за Бориса Давидовича". У овим приповеткама Киш је пре свега коментатор грађе коју обрађује, углавном преузете из мемоара Карла Штајнера "7.000 дана у Сибиру", што је навело неке његове опоненте да га прогласе плагијатором. Држим да је у одбрани Киша најзаснованији био Никола Милошевић, што је проистекло из његових "Антрополошких есеја".)
У циклусу који је пред Читаоцем ја сам покушао да одем корак даље у одбацивању фикције и увођењу чињеничне стварности у ткиво литературе. То значи да више не говорим кроз уста својих јунака, нити се намећем као свезнајући приповедач, него постајем актер литературе, односно њен књижевни јунак. Људи више немају потртебе да се препознају у мојој литератури, они су ту по имену и презимену и нема никакве двојбе да су то они. На тај начин сам сишао из гледалишта у арену где лако може да се погине. Свесно сам изабрао позицију да после Драинца будем најнападанији српски писац.
Сад да упознам Читаоца шта сам све ставио на антрополошки сто и шта са њега могу да му понудим.
1. У првој књизи АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА нудим Читаоцу, на почетку али и на крају, овај есеј под називом "Разочарани дисидент". Очигледно је да есеј пишем по обављеном послу, али са амбицијом да њиме отворим рад, што је само по себи парадокс. Али парадокс је моја књижевна судбина још од "Црвеног краља". (Наслов рада сам позајмио из Илустроване политике, од новинара Милоша Лазића, кој је тако насловио интервју, који сам му дао поводом једног мог протестног писма, о којем ће још бити речи.)
2. У другој књизи из АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА пред Читаоца стављам шест антрополошких прича (приповедака) под насловом "Сондирање терена у Житном Потоку". Ја сам приче писао у младости, као припрему за романескну продукцију којом сам се касније затрпао. У старости сам се вратио писању приповедака, што значи да ме је време романа прошло. Ваљда је то животињски нагон, велика потреба човека да се у старости враћа младости, као што слонови иду да нађу смрт на месту свог рођења.
Прва приповетка у низу је "Дечак из Дубова", приповедни есеј о песнику Данету Стојиљковићу из Дубова. У раду сам Читаоцу испричао свој доживљај овог великог детета српске поезије и из тог угла прочитао његову поезију. (Ни о овом раду, ни о другима, не могу шире да говорим, јер онда ризикујем да се Читалац тиме задовољи и не прочита само дело.)
Друга приповетка је "Моја баба Наталија", написана у форми разговора које сам са својом бабом водио дуги низ година. У причи сам направио омаж неписменој српској сељанки која се инстинктивно одупрла комунизму много боље него што је то учинио њен унук рационално.
У трећој причи "Зорица" приказао сам роман књижевнице из дијаспоре Зорице Мијајловић Срејић "Нико", који посредно говори о збивањима на Косову. Присетио сам се да ауторку знам из прокупачке Гимназије, где је чинила прве литерарне кораке. Нисам знао да је напустила земљу и трајно се населила у Канади. За роман ме је заинтересовао један мој сарадник из Министарства културе, који ми је указао да списатељица има везе са Прокупљем.
Четврта приповетка "Сондирање терена у Житном Потоку", по којој књига носи име, написана је у облику сценарија за играни филм о сликару из Житног Потока Божи Илићу. Судбина овог сликара у многоме се може узети као парадигма односа уметника и политике. Кад им је требао комунисти су га дигли у небо, да би га кад су га искористили набили под земљу. Божа је достојанствено и фаталистички, што је својствено јужњацима, поднео овај пад и у дубини свог бића и своје глувоће нашао снаге да наслика величанствену фреску Јужне Србије. (Филм о Божи није реализован, држава није дала новац.)
У петој причи "Оливера" описао сам једно књижевно вече у Дољевцу које одсликава стање свести времена у којем живимо. Кад се умеша политика, страда књижевност.
Шеста прича "Србијанац" представља полемику коју сам водио са адвокатом Драгољубом Тодоровићем око четника и партизана. Кад је 2006. године донет закон о изједначавању права бораца Народно ослободилачког рата против фашистичког окупатора, дошло је до велике полемике око њега. Закон је срушио комунистички мит о партизанима као јединим борцима против фашизма на тлу Југославије. Наследници комуниста су нашли за сходно да овај закон нападну свим могућим средствима, љагљјући још једном четнике као сараднике окупатора и борце за фашизам. Као четнички потомак нашао сам за потребно да браним покрет отпора генерала Драже Михаиловића, због чега сам ко зна по који пут навукао на себе гнев комуниста. Са адвокатом сам се сукобио око његовог текста Мољевић у Меморандуму, у којем он за ратове 1991-95. године окривљује давно нестали покрет генерала Михаиловића, у којем је страдао и мој отац. Парадокс овог случаја је у томе што је адвокатов стриц, доктор историјских наука, Драгоје Тодоровић, написао веома утемељену монографију о Стевану Мољевићу, из Михаиловићевог најужег руководства, који је оставио кости у комунистичком казамату у Сремској Митровици. Некако у исто време адвокат је дао изјаву да је бивши комунистички челник, Милован Ђилас, највећи Србин Двадесетог века, зато што се удаљио од Тита. Парадокс овог другог случаја је у томе што је прва Ђиласова супруга, Митра Митровић, такође високи комунистички функционер, адвокатова тетка, што значи да је Милован Ђилас његов теча. Ова ситуација ме је веома подсетила на једну од мојих првих приповедака "Између оца и ујака", па сам адвоката дигао на ниво књижевног јунака, са закључком да се у свима нама Србијанцима бије бој између стирца и тече, оца и ујака, односно између четника и партизана, чиме сам навукао на себе гнев овог иначе веома приљежног и основаног читаоца и тумача мог књижевног дела.
Овде ћу још да наведем спор са творцем сигналистичког покрета у нас, Мирољубом Тодоровићем. Сигналиста је веома похвалио причу "Оливера" (објављену у лесковачком Нашем стварању), али и веома покудио "Србијанца" (објављеног у Херетикусу). Основна замерка овог критичара приповеци је да је грађа остала више у равни, додуше, занимљивог фељтона, а да ја нисам успео да је подигнем на ниво уметничке приповетке. Не могу а да не прокоментаришем ову критику, иако не оспоравам критичару право да има своје виђење. Прво, обе приповетке су исписане истим рукописом, само је разлика у тематици, што значи да је критичар против моје тежње да политику учиним предметом уметничког дела. Могу се негирати обе, а не само једна. Друго, оба ова рада се могу одбацити са становишта класичне приповетке, али видна је моја тежња да изађем из оквира српске приповетке Деветнаестог века, што значи да поређење, рецимо, са Милованом Глишићем једноставно не би било примерено. Уосталпм, кад би критичар применио исти метод на себи, шта би остало од његовог сигнализма? Па Мирољуб Тодоровић је ушао у нашу књижевност управо одбацујући класичне обрасце и трагајући за новим формама, дакле као експериментатор. Е сад, тај експериментатор одбацује право на експеримент другом! И, треће, хтели ми то или не, политика је наша судбина, не што смо се ми њоме бавили, него што се она бавила нама. Можда Мирољуб Тодоровић то није осетио на својој кожи, овај аутор јесте.
3. У трећој књизи из АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА представљам збирку од четири новеле "Како упокојити Драинца". Новела је проширена приповетка или скраћени роман. Од самог почетка мог стваралаштва мени је ова форма одговарала.
Као што сам већ рекао Читаоцу, антрополошка књижевност (бављење стварним људима и самим собом) подразумева велики ризик. Моји ранији циклуси били су под ударом државе или оних њених представника који су се у њима одсликали. Овај циклус ми је навукао на врат приватне људе чија сам имена и презимена апострофирао. То су углавном били људи везани за Удбу (чиновници и доушници) који су се у међувремену пензионисали и прописали. Раније су писали досијеа сад пишу памфлете. За кратко време су против мене написане две књиге и неколико чланака. Један Удбаш из Блаца је напао моју књигу "Црни дани Раке Драинца" (умањио сам вредност партизана!), дакле ишао је ad rem; други Удбаш из Прокупља је напао лично мене (разуме се, променио је име!), дакле ишао је ad hominem.
У првој новели из збирке, "Свињарска фарма", одговорио сам на ове нападе теоријском новелом о памфлету уопште. У књижевној радионици на нишком Филозофском факултету два професора и три студента, на часу књижевне анатомије, расправљају о памфлету као дну књижевног стваралаштва, са освртом на поменуте књиге. Сенкруп белетристике!
Друга новела из збирке, "Филозофија паланке", односи се на једно суђење у Прокупљу, које је потресло Паланку у планинини (Анђелија Лазаревић). Ту се споре и суде два паракњижевника, извесни Томи и извесни Тим, онако како су се сорили Иван Иванович и Иван Никифорович у Гогољевој приповеци, односно учитељ Грујица и поп Вујица у Глишићевој, или поп Спира и поп Ћира у Сремчевој новели (роману). Наиме, Томи је сакупио и објавио анегдоте о прокупачким боемима и лажовима, а Тим то преписао и уметнуо у своје сочињеније. Ова прокупачка фарса пружила ми је могућност да теоријски расправљам о природи плагијата (познати спор Данило Киш - Драган Јеремић). Процес у Прокупљу је изгубио Тим и исплатио Томију приличну суму за душевни бол кроз који је овај прошао кад је сазнао да га је Тим преписао.
У трећој новели, "Професоров код", бавим се проблемом људских права. Новела је написана у форми три професорска предавања: о сечи кнезова у песми Филипа Вишњића "Почетак буне против дахија"; о чисткама у комунистичком покрету у књизи Живојина Павловића "Биланс совјетског термидора"; и о партијским сменама у установама културе у Прокупљу (у Народном музеју и у Библиотеци Раде Драинац);
Коначно, четврта новела, "Како упокојити Драинца", која је збирци позајмила наслов, третира однос Топлице према свом највећем песнику. Закључак је да је Драинац данас сувишан у Топлици.
4. Четврта књига АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА представља хронику "Црвени и црни". Овде сам реконструисао све нападе против мене, придошле из Топлице, током пола века моје књижевне каријере и именовао њихове носиоце. Разуме се да нисам ништа измишљао, дело је написано животом. Хроника је објављена најпре у књизи "Драинац између четника и партизана" 2002, а потом у листу Таблоид током 2007-2008. године, па су помињани памфлети проистекли из те чињенице. (Кад буде објављен АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС у целини, питај бога шта ме чека!)
5. У петој књизи АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС садржи расправу "Историја, црвена и плава", на тему која ме је читавог живота окупирала, четници и партизани. Живот је хтео да ја у раном детињству цртам гуску најпре црвеном оловком партизанског команданта Ратка Павловића Ћићка, а потом плавом оловком мог оца, четничког команданта капетана Боже Ивановића. Исход грађанског рата је донео да читава земља црта гуску црвеном оловком Ћићка, али без њега (партизански командант је погинуо у Црној Трави под сумњивим и неразјашњеним околностима, многи мисле да је ликвидиран од својих). Исход тог рата је учинио да плава оловка мог оца Боже Ивановића (завршио је живот на Зеленгори, без гроба и обележја) буде бачена на ђубриште историје, да би крајем Двадесетог века била ископана и дата некима да њоме цртају своју гуску. Моја књига је нацртана тим двема оловкама, као политички, књижевни, историјски, психолошки дискурс о четницима и партизанима.
6. На крају, у шестој књизи АНТРОПОЛОШКОГ ЦИКЛУСА, закључујем овај опус романом "Портрет уметника у старости". Овај роман представља моју опроштајну песму (Милан Ракић) и њиме сам затворио своју књижевну радионицу отворену пре пола века, са жалосном констатацијом да писац какав сам ја ником није био потребан, поготово не мојој мајци Србији. Написао сам га (и објавио 2007. године у Крагујевцу) са седамдесет година живота, рачунајући да је то крај. (Како живот пише романе, испоставило се да није. Стигли су нови изазови који су ме диспензионисали и вратили у арену из које сам једва изнео живу главу. Тако је настао овај циклус непристајања и побуне против нових властодржаца који су приредили велику превару народа.)
Ако овај посао сведемо на његове основне елементе, онда испада овако. У младости ме је пре свега интересовала психологија личности, бавио сам се човеком као бићем које има свој унутрашњи свет дубоко условљен његовом егзистенцијом. У зрелости сам то интересовање померио према друштву као целини које гуши човекову индивидуалност. У старости сам се окренуо односу човека и државе, што је било условљено мојим пређеним путем и политиком као судбином која ми је била наметнута. Дакле, антрополошка књижевност је она књижевност која се бави односом човека као бића слободе и државе као апарата принуде.


ДРЖАВА СРБИЈА


Пошто сам Читаоца упознао са једном страном у антрополошком спору, са писцем Иваном Ивановићем, ред је да представим другу страну у том спору, државу Србију. (Овде се јавља проблем идентификације. Држава у којој сам се родио, одрастао и сазрео звала се Југославија, а не Србија. Комунистичка Југославија, супротно од Краљевине, била је најпре федерална а потом конфедерална, па се може рећи да је Србија у њој била засебна држава, једна од шест (касније осам!) конституционалних јединица. Све што ми се у животу дешавало, било лоше или добро (нажалост, на друштвеном плану ништа добро!) везано је за државу Србију. Стога, другу страну у овом раду заступа држава Србија.)
Други наслов овог одељка би могао да гласи: Кратка историја пропадања! (Драгослав Михаиловић има књигу о свом голооточком страдању под насловом "Кратка историја сатирања".) Пред Читаоцем је историја послератне (после Другог светског рата) Србије како сам је ја видео. Савременик који је живео ту историју може понечег да се подсети, а будућник да види у каквој држави је живео његов писац.
Проблем односа човека и државе теоријски сам дефинисао у једном протестном писму објављеном у НИН-у 25. септембра 2008. године под насловом "Турске паше српске партократије" (наслов је дала Редакција), па је логично да кренем од њега. (Писмо је написано поводом одбијања државе Србије, односно њеног Министарства културе, да ми додели ванредну пензију за допринос развоју српске књижевности. Преведено је на бугарски језик и објављено у часопису Литерарни Балкани, у поглављу о прогону интелектуалаца у балканским државама. Засад да кажем да ћу у овом поглављу да проширим и образложим тај новински тескт.)
У писму сам нагласио да сам живот (свесни део живота, од поласка у школу 1945. године до данашњег дана, дакле до 2008. сад већ 2010. године) провео у три Србије (зваћемо их Прва, Друга и Трећа), различите по свом систему, али исте по односу према својим дисидентима. (Дисидент - отпадник, одметник, онај који се одваја у мишљењу, јеретик.)
Прва Србија (у оквиру Федеративне Народне Републике Југославије), настала по доласку комуниста на власт, на рушевинама Краљевине Југославије (у Краљевини Срби нису имали своју државу, јер су је се одрекли 1918. године утопивши је у новонасталу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевину Југославију од 1929. године), била је у свему тоталитарна држава. Иако је у називу носила одредницу народна, била је то комунистичка држава у којој је једна партија (Комунистичка партија) владала у име народа, у ствари народом. Шта су урадили комунисти кад су уз помоћ совјетских тенкова ослободили али и окупирали Србију 1944. године? Најпре су уништили ривалски антифашистички четнички покрет генерала Драже Михаиловића, побили његове припаднике што на Зеленгори и Дрини, што у самој Србији, похапсили и осудили преживеле, отели имовину припадницима предратног грађанског друштва, присвојили средства за производњу (само су сељацима оставили до десет хектара земље), укинули све друге партије (странке) и завели тоталитарну диктатуру своје Партије. (О доласку партизана у Београд и усељавању у туђе куће - многи од њих су тад први пут дошли у главни град - лепо је написао у роману "Време власти" комунистички писац Добрица Ћосић.) Њихов партијски, војни, државни вођа, мистериозни Тито (до 1943. године се није знао његов идентитет) добио је власт какву није имао ниједан краљ, наметнуо се као доживотни вођа (без ограничења мандата) и завео диктатуру према којој је краљева Шестојануарска диктатура била обична прича. За све оне који нису могли да приме овај терор а били неопрезни па отворили уста и неком се поверили, или за које је политичка полиција Удба знала да могу тако да мисле (ако већ нису били ликвидирани без суђења одмах по доласку комуниста на власт) радили су преки судови (могли су да се назову и народним, грађанским... али задатак им је био исти, ликвидирати класног непријатеља - тако су страдали писци Григорије Божовић и Светислав Стефановић, сликари Михаило Миловановић и Бранко Поповић, глумци Александаре Цветковић и Јован Танић, уредник Политике Јован Тановић...). На преком суду судски је убијен и вођа грађанског покрета отпора генерал Дража Михаиловић, да му се, ево већ више од пола века на зна гроб! Речју, Тито је био југословенски Стаљин. Била је то прва велика чистка у земљи.
Али већ 1948. године долази до великог потреса у земљи, до међукомунистичког обрачуна. Наиме, комунистички апостоли, Тито и Стаљин, на мртво име су се завадили и у сукоб увукли своје државе. Тито је имао срећу, али и знање, да му главу спаси трули и гњили капиталистички Запад, што је допринело да и ми његови поданици преживимо. (Тито је ово стање искористио да се обрачуна са ривалима углавном у армији - убијен је генерал Арсо Јовановић, начелник његовог Штаба у револуцији. За своје политичке противнике, али и за насумице одабране непријатеље, формирао је специјални логор, Голи оток у Јадранском мору у Хрватској, пакао на земљи. - О Голом отоку су лепу литературу написали Драгослав Михаиловић, Антоније Исаковић, Мирослав Поповић... Добрица Ћосић није, а одељак у "Времену власти" само је бледа сенка Антонија Исаковића.) Била је то друга велика чистка у земљи.
Међукомунистичка свађа је имала две добре последице: титовци су земљу бар мало померили ка Западу, а нас четничке потомке колико толико оставили на миру. (Људи су могли да се запошљавају, деца да се школују.) У исто време су фингирали демократију. Један од њих, са самог врха, Милован Ђилас, дотле најжешћи критичар Запада, вероватно се је прерачунао кад се отворено у чланцима у партијском листу Борба заложио за либерализацију и демократизацију друштвеног живота. Следила је казна, Ђилас је почишћен из Партије, а са њим многи либерални комунисти, који нису схватили да је Тито исто што и Стаљин. Била је то трећа чистка у земљи.
Жртва међукомунистичког обрачуна је био и најбољи партизански писац Бранко Ћопић. Он је у "Јеретичкој причи" критиковао нову класу (Ђилас), због чега је дошао под удар лично Тита и једно време био на леду. За разлику од Ђиласа, Ћопић је прихватио критику, вратио се својим партизанским коренима, па је некако опстао. Ђилас је наставио са критиком, кријумчарио своје текстове на Запад где су објављивани, због чега је доспео дугогодишње робије. (Више је робијао под Титом него под краљем!)
За ове послове била је потребна јака политичка полиција, Удба. (Имала је разна имена, Озна, Удба, ДБ..., у народу се одомаћило њено има Удба, па ћу га надаље и ја употребљавати.) Удба је избацила српског комунисту Александра Ранковића у сам врх државе и дала му моћ и над Титом. Стари коминтерновски лисац, вероватно учесник чистки над српским комунистима у Москви, Хрват Јосип Броз Тито (дотад се изјашњавао као Југословен, сад је прихватио да је Хрват), на време је препознао опасност да на врху партије и државе Србин замени Хрвата, па је на време политички ликвидирао Ранковића на једном од московских пленума одржаном на Брионима у лето 1966. године. Докази о завери су при том били исфабриковани, као и они против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа у Солуну 1917. године, кад је регент Александар Карађорђевић одлучио да ликвидира вођу илегалне Црне руке. (Ранковић је, за разлику од Ђиласа, прихватио статус политичког умртвљеника па је остатак живота провео у вили у Дубровнику а не у казамату у Сремској Митровици.) Падом Ранковића били су погођени неки српски комунистички писци, пре свих Добрица Ћосић и Антоније Исаковић, који ће касније словити за опозиционаре и написати романе у част свог политичког вође. Из Удбе и државе Србије почишћени су сви кадрови који су могли да буду повезани са њим, ранковићевци. То је била четврта велика чистка у земљи.
Ова промена је нужно водила у даљу либерализацију политичког живота. Настаје време извесних политичких слобода, од комуниста прозвано либерализмом. На чело републичких комунистичких партија долазе нови људи, почињу приче о комунизму са људским ликом, прокламују се привредна и друштвена реформа. После дугогодишњег летаргичног сна буде се студенти, постају нова друштвена снага, долази до велике побуне, готово револуције, Тито се дрма. Студенти траже повратак Марксу, истичу систем вредности Француске револуције, слободу, братство, једнакост (јединство је прокламовала комунистичка револуција), правду. Велики циљеви, узбудила се читава Европа. Што је најважније, студентска револуција је светска, космополитска, хуманистичка. Али, онај исти лукави лисац, коминтерновски ђак, који је надиграо све своје ривале, преварио је и студенте: све им је обећао а ништа им није дао! Четири године касније (1972) узеће им и обећање! (Причу да је студентска побуна била левичарска, троцкистичка, анархистичка, антиреформска... лансирали су они који су је маргилизавали и умртвили. По тим титоистима испада да су студенти спречили друштвену и привредну раформу!)
Парадокс овог либералистичког периода био је у томе да је у њему било највише забрана књига, часописа и новина, што даје контроверзну слику о тим догађајима. Стога неки аналитичари сматрају да то није било време либерализма него догматизма. Живојин Павловић, филмски редитељ и писац (један од највећих српских редитеља и одличан писац, неоправдано запостављен од постмодерниста), сматрао је да се овај период може поредити са Перикловом Атином и да представља златно доба српске културе. Проблем је у томе што је то било време двовлашћа: либерална и конзервативна струја у српској Партији биле су у сталном сукобу. Књиге су могле бити забрањиване зато што су штампане! У ранијем периоду некомунистичке књиге нису ни могле да угледају светлост дана, па није било забрана.
Овај период је трајао до 1972. године а онда је Тито извршио партијски и државни удар у Србији и отерао либерале с власти. Разуме се да је то урадио уз помоћ тројанских коња у српском руководству, а њихова имена су била Петар Стамболић, Дража Марковић, Радован Пантовић... (Овог последњег, који се може учинити неважним, истичем због забране моје књиге, где је он одиграо кључну улогу као потпредседник Скупштине задужен за унутрашњу безбедност.) Настаје нова чистка, пета по реду, тзв. сеча либерала. Удба поново добија главну улогу. Земља се враћа у догматизам који, са малим прекидима траји све до распуштања Савеза комуниста и распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, десет година после Титове смрти. И после Тита - Тито!(Овде ја улазим у причу, али о томе у следећем поглављу.)
У идеолошком смислу у овом периоду најзначајнија је Кумровачка школа. (У Кумровцу где се родио Јосип Броз Тито.) Ту су окупљани најперспективнији омладинци да се изуче за будуће управљаче Југославије. Школовали су их да наставе Титову Југославију а они је растурили! Да буду носиоци мира а они постали творци рата. (Било би занимљиво да се напише историја Кумровачке школе, која је њена улога у страдању Југославије.)
Друга Србија која траје у оквиру Савезне Републике Југославије (чине је само две републике, Србија и Црна Гора) била је у знаку новог диктатора, Тита после Тита, Слободана Милошевића. Пошто је надиграо свог српског комуниситчког ривала Ивана Стамболића још у великој Југославији (другог никог није могао, сви су њега победили!), овај нови српски вожд (Карађорђе и Милош у исто време - како су му тепали највећи српски писци), свакако уз помоћ своје фрустриране супруге Мире Марковић, успео је да за десет година упропасти све оно што су Срби стварали два века нове историје: од најпозитивнијег народа (после Првог светског рата) успео је да начини најнегативнији народ Европе, какво мишљење о нама влада данас на Западу. Разуме се да је комуниста Милошевић, лажно оптужен да је четник, спровео шесту чистку у Србији.
Друга Србија се не може назвати тоталитарном, чим није једнопартијска. После много мука и натезања, дошло је до формирања нових странака у Србији и Слободан Милошевић то није успео да спречи, односно, школски, није могао да заустави точак историје, ма колико то желео. То није успела да уради чак ни његова супруга, која је формирала нову левицу са очигледном намером да заустави демократизацију Србије. Али они су учинили нешто што историја досад није знала: увели су једнопартијски вишепартијски систем! Наиме, брачни пар је приграбио сву власт у Србији, приватизовао државу, завео диктатуру без диктатуре.
У цитираном тексту из 2008. рекао сам у НИН-у: "Посткомунистичка држава, настала на ратним рушевинама своје претходнице, наставила је њен континуитет и задржала њен вреносни систем. Новина је била у томе што је њен нови вожд, нови Тито, Слободан Милошевић, развио ратни барјак и позвао под њега све националне снаге да би водио нове балканске ратове. У тај ратни строј су стали и неки прослављени писци. "Многи српски писци су залуђивали српски народ, међу њима је био, нажалост, и Борислав Михајловић Михиз!" (Михиз у "Мемоарима о другима"). Данас ту немам шта да одузмем нити додам.
Тих десет Милошевићевих година су најсрамније године нове српске историје. Шта је све урадио Србији овај монарх са Дедиња? Најпре је завадио Србе са другим југословенским народима (да се разумемо, ти народи су били ради кавзи, јер су видели да ће распад Југославије да иде њима у корист), а онда са целом Европом (од подршке Русије није имао никакве вајде). Како су му за ратове биле потребне огромне паре, најпре је опљачкао дијаспору, потом је потрошио народну уштеђевину, опустошио пензијски фонд, на крају произвео инфлацију ваљда незабележену у људској историји. Обмануо је Србе у Хрватској да се дижу на оружје, а онда им није помогао, пустио их је низ воду Побунио је и Босну где је произвео стравичан верски рат, као репризу оног из 1941. Попут Нерона који је запалио Рим да би за то окривио хришћане (ако је то тачно), запалио је Југославију да би је кобајаги гасио. (Један његов сатрап из Ниша предложио га је за Нобелову награду за мир!) Резултат је био тај да су Срби у Хрватској остали без домовине, а Срби у Босни нису добили државу. (Уопште не треба сумњати да ће Дејтонска Босна да пукне као Версајска Југославија).
У политичком смислу Милошевић је такође био велики иноватор. Пошто није могао сам да добије изборе, из опозиције је извукао пребега из Босне Војислава Шешеља, који је дошао у Србију да Шумадинцима продаје српски четнички покрет, али без равногораца и без монархије, а ови то прихватили и кренули за њим као овце за овном предводником или, боље, као Срби за Вођом у сјајној сатири Шумадинца Радоја Домановића. Тако је настала црвено - црна коалиција, ваљда као копија оне из 1939. године између Хитлера и Стаљина, која би донела Европи врли нови свет (Адолс Хаксли) да Хитлер није био неверан. А да би наградио своју супругу, своју леди Макбет, која га је покренула да освоји власт, Милошевић јој је подарио привредне ресурсе земље, па су у њен ЈУЛ похрлили новобогаташи, пљачкаши народа, тајкуни, да политички овере своје империје.
Црвено - црна коалиција, са ЈУЛ-ом као ударном песницом, смислила је још једну иновацију: да краде изборе! Вероватно је Милошевић рачунао да му измрцварени српски народ то неће замерити. Али, пошто је 1996. године још једном покрао изборе, десило се нешто на шта није рачунао: догодили су се грађани! Становници највећих српских градова, у којима је победила опозиција, организовали су тромесечне протесте да би заштитили свој интегритет. (Са поносом истичем да сам био протестант!) Ухваћен у крађи, притеран у ћошак, диктатор је на крају признао крађу, донео је специјални закон, Lex specijalis, којим прихвата да је опозиција победила у највећим градовима, и позвао шпанског социјалисту Фелипе Гонзалеса да то овери.
Као што се разливена вода враћа у корито реке, тако су се и ратни догађаји вратили у Србију. Догодило се Косово! Албанци (Арнаути, Шиптари... нека их зове ко како хоће) у јужној српској покрајини дигли су се на устанак, који Милошевић није могао да угуши. Пре тога је Албанцима узео аутономију, а сậм готово целу деценију држао главу у песку тако да није видео да му на Косову нови албански лидер, писац Ибрахим Ругова, отима власт правећи паралелну државу. Кад се опасуљио, Албанци су већ имали Ослободилачку војску Косова (ОВК) и своју интифаду. Да ствар по Србију буде гора, Албанци су успели да проблем интернационализују. Село као село (свет као глобално село!), једни су стали на једну, други на другу страну. Запад је стао на албанску страну, ваљда му је било доста балканског касапина. И - друга Србија је добила нешто што није ниједна земља на свету: непрекидно бомбардовање од готово три месеца од стране најјаче војне алијансе на свету, НАТО пакта.
Тешко је одговорити на питање зашто Милошевић није одмах капитулирао. Није ваљда очекивао да ће, санкцијама међународне заједнице уништена, Србија моћи да се одупре најјачој војној машинерији света? Или се надао, испоставило се без покрића, да ће мајчица Русија зарад њега и његове супруге да уђе у Трећи светски рат, као што је Запад зарад Пољске ушао у Други светски рат 1. септембра 1939. године? Ноју је било потребно три месеца да извади главу из песка и схвати да је земља чији је он председник побеђена. Онда је потписао капитулацију у Куманову и повукао војску са Косова прогласивши победу! Тај брачни пар ништа није разумео: ни да је срушен Берлински зид, ни да је распуштен Варшавски пакт који је умарширао у Будимпешту 1956. и Чехословачку 1968. године, ни да нема више ни Совјетског Савеза, ни да Русија неће у рат ради Србије. Једноставно је поклонио Албанцима Косово које ће они десетак година касније да прогласе независном државом. (Његов банкар Драгослав Аврамовић, супер дека, који је прекинуо инфлацију, сликовито је то описао: Прво неда ништа, на крају свлачи гаће!)
Трећа Србија, прва српска демократска држава после комунизма, настала петооктобарским променама 2000. године, требало је да буде моја држава, односно држава у којој ћу се осећати човеком и уметником а да се не бојим за свој опстанак. У позним годинама у којима сам, озбиљно сам стрепио да ли ће Слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој? (Бранко Миљковић). Срцем сам желео нову, демократску Србију, али ми је разум говорио да од тога неће бити ништа. Победа Демократске опозиције Србије (ДОС) није значила раскид са комунистичком прошлошћу, нити почетак нове историје Србије. Све је исто, само њега нема! освануо је на Филозофском факултету графит у Београду.
Није била потребна нека нарочита памет да се то предвиди: на овим просторима се увек остварује негативна утопија. Да покушам да у најкраћим цртама опишем ту демократску државу.
ДОС је био састављен, чини ми се, из осамнаест партија! На челу тих партија били су комунисти, генерали, дебејци, Милошевићеви градоначелници, каријеристи. Колико знам, само три челника ДОС-а нису били чалнови Савеза комуниста: Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић и Владан Батић. Прва двојица потичу из комунистичких породица, а нису били партијци само зато што су се мангупирали, јер им се то могло. Трећи, Владан Батић, био је из четничке породице (ваљда су му оца убили комунисти) и самим тим био је антикомуниста. Како му је баш 5. октобра умрла мајка, дао је велику читуљу у Политици: Мама, кажи тати, победили смо!
Ништа није било од Батићеве победе! Како човек гради дело према свом лику, лидери ДОС-а направили су осамнаест комунистичких партија! Уместо једне добили смо више тоталитаристичких партија, недемократских, аутократских, пирамидалних. Уместо демократије добили смо партократију, у којој је власт главни циљ и смисао живота. Стари комунисти су могли да ликују и да трљају руке: не само да нису изгубили власт, него су је поново освојили. Пошто су свукли своје старе црвене кошуље, обукли су нове црне, плаве, жуте, шарене... и овладали државом. Титови комунистички кадровици, секретари партијских комитета, Стамболићеви каријеристи, разноразни неокомунисти, Милошевићеви директори, јуловци, све је то похрлило у демократске партије и ситуирало се на главне позиције. Поготово су јуловци зајахали на чело колоне, јер су још за Милошевићева ваката преотели друштвену својину и стрпали је у сопствене џепове (Карићи, Мишковић, Беко, Дракулић... како се већ зову). Трећа Србија је постала њихова својина!
Историја ће морати да одговори на питање ко је одговоран што се уговор с народом претворио у превару народа. Споља је било видљиво да се два новостворена властодршца, председник државе Војислав Коштуница и председник Владе Зоран Ђинђић на сваком кораку конфронтирају и завађају две сестре, Демократску странку и Демократску странку Србије. Сукоб председника и премијера најнегативнији је исход српске плишане револуције из 2000. године. Земљом Србијом (издвајањем Црне Горе нестало је Југославије) завладале су партије. Партије (странке) су рестаурирале турски феудални систем, са министрима као пашама, недодирљивим и неприкосновеним у свом пашалуку (министарству). Пропале су све наде дисидената да ће слобода умети да пева као што су они певали о њој.
Убиством премијера Ђинђића распао се ДОС који је већ напуштањем ДСС престао да постоји. Сад власт добија Коштуница који октроише партократски устав. Велика пљачка народа, започета под Милошевићем, само је настављена. Такозвана приватизација у ствари је отимање заједничке својине од стране новонасталих богаташа. Милошевићев концепт приватизације и ратови створили су преко ноћи нови слој богаташа. Србија постаје земља која живи без привреде од распродаје наслеђених добара и нових зајмова. Најпре Ђинђић а после Коштуница не само да нису спречили пљачку народа него су је довели до краја. Милошевићеви лопови, који су новац изнели у коферима из земље, сад се појављују као бизнисмени са Маршалских или Кајманских острва и купују Србију. Државну администрацију освајају нови људи без искуства и знања по партијској припадности. Не уме колац да зашиљи а постаје министар или директор државне фирме! Ови други себи набијају плате као да су на челу највећих западних фирми. Нови послодавци масовно отпуштају раднике с посла и шаљу их на бувље пијаце. Србијо, мајко, плачи! гласи један афоризам, мислим да се аутор зове Бапси.
У политичком смислу враћају се Милошевићеви социјалисти поражени на изборима 2001. године. Користе сестринску свађу демократских партија и диктирају политички живот у земљи. Без њих се не може донети ниједна одлука, пролази само оно што они желе. Прва Коштуницина Влада је мањинска, са подршком социјалиста из сенке. (Старија сестра ДС одлази у опозицију.) А како је изгледала та подршка показаћу на једном приомеру, будући да сам се у то време нашао у Министарству културе, вољом СПО-а, који је добио тај феуд. (О томе сам писао у "Портрету уметника у старости", да не замарам Читаоца тиме.) Познато је да су Коштуници била пуна уста Косова, чак је и у Устав убацио одредницу да ће оно бити вечито српско, икао је било под окупацијом НАТО пакта. Разуме се да се Србија могла одржати на Космету само под условом да га Срби не напусте као под Арсенијем Чарнојевићем 1690. и Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1730. године. Између осталог, требало је спасити гашења косовске институције.
Као помоћник министра за стваралаштво, добио сам задатак да бдим над овим установама. Нас овде интересује Народно позориште из Приштине дислоцирано практично нигде. (Зграду заједничког позоришта окупирали су Албанци и своје ново позориште назвали "Адем Јашари", по првом њиховом устанику (терористи) убијеном од српских снага безбедности са целокупном породицом у селу Доњи Преказ.) Да би се позориште негде стационирало и да би функционисало морало је најпре да добије Управни одбор. На одељењу предложили смо четири члана одбора а петог да именује самоуправа. Колико се сећам, наш предлог је био: академик Драгослав Михаиловић, књижевник, за председника; глумац Љубиша Самарџић, композитор Зоран Христић и драмски писац Душан Ковачевић за чланове. Јавност је за тај предлог сазнала, будући чланови УО дали су егзалтиране патриотске интервјуе. Предлог је усвојио колегијум Министарства и требало је да га потврди Влада. Међутим, Окружни одбор СПС за Космет се није са тим сложио, тражио је да сви чланови буду из њихове странке. Из тог разлога Влада наш предлог није усвојила, рад Позоришта је био паралисан и тако је остало до краја мандата прве Коштуничине Владе.
Нови избори су некако помирили сестре, ДС се вратила у Владу после много натезања око наслеђа. Иако са слабијим миразом, Коштуница је остао премијер. Али слога није дуго трајала, после само годину дана дошлао је до нове свађе, овога пута коначне. (Око чега се сестре свађају, то не може ни Бог да тазуме!) Коштуница је распустио демократску владу и расписао нове изборе.
Нови избори су устројили нову коалицију Демократске и Социјалистичке странке. Тако су се за истом трпезом нашла два љута противника, обојиоца покојници, Зоран Ђинђић и Слободан Милошевић! Успостављена је жуто - црвена коалиција, чист оксиморон. Ђинђићев наследник Борис Тадић је рехабилитовао Милошевићевог наследника Ивицу Дачића и устоличио га за заменика премијера и министра полиције! Протестанти из 1996-97. године су попљувани и попишани!
У свим тим политичким замешатељствима улогу зачина има једна група, Група 17 +, или Ге седамнаст плус, такође произишла из првобитне Демократске странке. У тексту из 2008. године сам написао да у свим послектобарским владама ова група има отприлике ону улогу коју је имао ЈУЛ у предоктобарским: држи економску моћ. Њен челник Млађан Динкић очигледно је човек новог времена, увек је тамо где су паре. Пошто је оценио да је каријера универзитетског професора и досадна и заморна, бацио се у политику која је у нашим условима исто што и бокс меч: удри док можеш! Било да је био гувернер, или министар финансија, или министар економије, Динкић је увек газда од пара, па га можемо назвати министром пара. Док је био у опозицији, написао је једну веома добру књигу, "Економија деструкције" (Велика пљачка народа), коју је, нажалост, одлично прочитао, научио из ње како се пљачка народ. Млађани Динкић је данас наш најуспешнији бирократа: његово је дело макроплан државе.
За то време држава неумољиво пропада: уништава се имовина коју су генерације стварале, људи који су себе уградили у производњу губе посао и остају на улици, руши се хуманистички систем вредности. Невероватно до које је мере жуто - црвена власт равнодушна на патњу народа: људи штрајкују глађу, леже на пругама да их возови прегазе, секу себи прсте на рукама, богораде - нови бирократски систем управљача не хаје за то. Новонастала буржоазија граби да загосподари државом.
Разуме се да нисам присталица такве треће Србије, ма колико сам се залагао да прве две заврше на ђубришту историје. Свестан сам да сам одговоран (морално) што је оваква држава настала. Стога нека Читалац схвати овај текст као мој интелектуални и морални харакири, признање кривице.
Дакле, побуњујем се, постојим! (Алберт Ками) Јавно изјављујем да сам непријатељ све три Србије, које нису биле по мојој мери. Или, како сам то дефинисао у писму из 2008. године: дисидент.
Међутим, одбијам да нисам патриота. Ако је патрија отаџбина, домовина, земља отаца, онда је моја патрија Србија или још прецизније Јужна Србија. Сви моји преци изгинули су за стварање те патрије, које на Церу и Кајмакчалану, које у Топличком устанку. Последњи од њих, мој отац, капетан Краљеве војске, дао је живот да анационални комунизам не победи. (Из ове чињенице потичу готово све моје невоље, о чему ћу у наредним поглављима.) Као писац настојао сам да завичајну Јужну Србију представим најпре српској држави а онда и свету. (Прво сам успео, друго нисам.) Поникао сам из српске традиције, студирајући светску књижевност приближио сам се свету. Написао сам колико сам могао, колико ми је таленат дозовљавао. Мирио сам у себи и литератури конзервативизам и модернизам, дозвољавам да сам се на томе посекао.
Песник из Лесковца Раде Јовић има један изузетан афоризам, који сублимира настојање свих нас јужњака: "На малецку столицу седи, ал у големо небо гледа!"
Да закључим ово поглавље. Прихватам да сам непријатељ државе коју сам описао. Кроз литературу сам је критиковао колико сам умео. Одбијам да она није моја отаџбина, како су комунисти хтели да прикажу. Јесам дисидент! Нисам апатрид!

ДРЖАВА ПРОТИВ ПИСЦА

Читалац моје литературе је видео на који начин сам се замерио држави Србији: што сам је насликао онако како она то није желела. Уместо да је величам и славим, ја сам је критиковао; уместо да се њоме хвалим, ја сам указао на њене мане. Они који су водили ту државу нису хтели моје огледало: разбили су га да не виде себе ружне у њему. Власти све три Србије су на мој литерарни изазов одговориле кажњавањем: прогласиле су ме непожељним писцем у држави коју су присвојиле. Да видимо хронику тог кажњавања.
Моје невоље са државом су почеле већ у првој Србији. Пошто сам 1972. године објавио роман "Црврни краљ", власти су одговориле његовом забраном. Суђење "Црвеном краљу" пред Окружним судом у Панчеву одржано је у атмосфери прогона либерала и партијског обрачуна са слободним мишљењем. У уметности је поведена нечувена хајка против тзв. црног таласа и мој роман првенац је сврстан у ту категорију. Пресуда је изречена под партијском директивом, суд је ту био само инструмент. Ништа није помогло мишљење стручне јавности (књижевна критика, експертиза професора етике на Филозофском факултетту у Београду Вука Павићевића), суд је трајно забранио издање "Црвеног краља" из 1972. године.
Последице ове забране су по писца биле катастрофалне. Одмах по забрани следио је полицијски прогон аутора романа. У мој живот се уселила Удба (политичка полиција) да више из њега не изађе. У то време сам живео у Куршумлији, где сам био професор у Гимназији. Удба је дошла у Гимназију, дигла ме са часа и привела у милицијску станицу; у исто време је извршила претрес у мом стану у Куршумлији и у стану моје мајке у Житном Потоку; организовала хајку на мене у граду, слала претећа писма, дала задатак хулиганима да ме пребију ако изађем у град. Речју, Удба је организовала мој изгон из завичаја, из Топлице.
Гимназија у којој сам радио одмах ме је суспендовала и покренула процес за отпуштање с посла као морално-политички неподобног професора да васпитава омладину. Иако у то време још није био донет Закон о морално-политичкој подобности, добио сам отказ на службу и трајно удаљен с посла професора гимназије.
У исто време у Окружном суду у Прокупљу поведен је кривични поступак против мене, јер сам наводно романом "Црвени краљ" радио на рушењу државе и насилној промени социјалистичког поретка. У току истраге Тужилаштво је изменило оптужбу па сам оптужен да сам романом повредио углед СФРЈ. На Окружном суду у Прокупљу добио сам две године затвора, али је пресуду преиначио Врховни суд Србије у ослобађајућу. Врховни суд ме није политички ослободио него правно, прихватио је све наводе оптужбе али је закључио да то није кривично дело.
Овим процесима у потпуности је уништена моја професорска каријера. Кад је кренула хајка на роман, био сам пред магистратуром и избором за хонорарног предавача на Филозофском факултету у Нишу. Забрана књиге, кривично гоњење, отпуштање с посла - прекинули су мој даљи рад у просвети. Доношењем Закона о морално-политичкој подобности нисам могао чак ни да конкуришем за посао у школи, па ми је на тај начин поништена диплома Филолошког факултета.
Разуме се да после забране романа нисам могао да остварим ни књижевничку каријеру. Пошто је "Црвени краљ" од стране стручне критике и читалачке публике дочекан као ремек-дело, у изгледу су била нова издања, снимање филма и ТВ серије, позоришна представа. Забраном књиге сви уговори које сам закључио били су поништени. Иако сам ослобођен оптужбе, сва врата су ми била затворена и пуних десет година нисам могао да објављујем. Истина, добио сам статус самосталног уметника, али то у мом случају није ништа значило, јер ми је јавни рад био онемогућен. Оцена комунистичке партије о мојој идејној неподобности постала је закон и све институције су се тога придржавале.
Ипак, репутација коју сам стекао код читалачке публике, као и став стручних кругова о мени као значајном писцу, учинили су да Партија тражи за мене неко решење. Комунистичким идеолозима није одговарало да будем третиран као жртва њиховог система, посао професора нису хтели да ми дају, објављивање књига нису желели да ми дозволе. Решење је нађено у инвалидској пензији. У то време су пензионисани многи писци који нису били по вољи режима, навешћу по сећању нека имена: Матија Бећковић, Жика Лазић, Радомир Смиљанић, Растко Закић, Данило Николић, Гроздана Олујић, Предраг Протић... Инвалидском пензијом су нас ућуткали, шта хоћемо, омогућили су нам да преживимо. Мој положај је био најтежи, јавни рад ми је практично био забрањен, а инвалидска пензија је била мала (законски минимум), јер сам имао само осамнаест година радног стажа и четрдесет једну годину живота. Кажњеник на слободи!
Ма колико била догматска, Титова Србија је у понеким случајевима умела да се отвори. Мени се такво отварање десило 1982. године, чинило се да ћу бити враћен у литературу. Те године је у државном предузећу БИГЗ објављен мој роман "Аризани" и доживео велики успех код читалачке публике. Вероватно руковођена тиме, Редакција предузећа је одлучила да ме награди, па сам постао први носилац новоустановљене Бигзове награде. Охрабрено тиме, аматерско позориште Студентског града ДЕС ставило је драматизацију "Црвеног краља" на свој репертоар, под насловом "Фудбалска грозница шездесетих". У исто време позван сам у часопис Дуга да пишем спортску колумну. Као врхунац тог мог камбека било је ново штампање "Црвеног краља" у БИГЗ-у, у џепном тиражу од педесет хиљада примерака. Како овога пута државно Тужилаштво није реаговало, чинило се да је једна велика неправда у српској књижевности исправљена.
Међутим, ускоро се показало да је то био само инцидент.
Одмах по објављивању "Црвеног краља" реаговала је Партија, тадашњи председник српске Партије Иван Стамболић јавно је напао институције културе које рехабилитују осуђене писце и пружају им простор за промоцију. Указао је на небудност комуниста у култури и затражио од њих да спрече повратак отписаних непријатеља социјализма. Ова изјава је значила крај мог повратка у књижевност. Пошто је руководство БИГЗ-а позвано у Удбу на информативни разговор, прекинуло је сарадњу са мном: одустало је од џепног издања "Аризана", није обновило продато издање "Црвеног краља", одбило је мој нови роман "Југовац или Како ући у историју" (у сарадњи са Просветом). Дуга ме није примила у радни однос и прекинула ми је даљу хонорарну сарадњу. Телевизија Београд ми је отказала наручену ТВ серију по роману "Југовац..." Речју, враћен сам тамо где сам био, на маргине књижевног живота.
Није ми ништа друго преостало него да се илегално бавим писањем. (Као инвалидски пензионер нисам ни имао право на рад!) Да бих објављивао књиге, био сам принуђен да покрећем алтернативне издавачке куће, које су биле под будним надзором Удбе: Запис, Рукописе, Алтеру. Државне институције остале су за мене затворене. Ипак, и ту су биле неке пукотине. Тако је глумац Никола Симић спремио монодраму по мојој новели "Шопска амбасада" и са великим успехом играо је у Југословенском драмском позоришту (500 извођења). То позориште је одбило драматизацију романа "Аризани", коју је начинио глумац Жика Миленковић, али је дозволило монодраму, под условом да глумац не учествује на фестивалима, где би вероватно побеђивао. Група глумаца Позоришта на Теразијама је играла драматизацију "Аризна" (150 извођења), без финансијске подршке државе и уз прећуткивања медија.
Да закључим, у првој Србији нисам био потпуно удављен као писац, али сам био потопљен у воду до гуше. Комунистичка Србија није дозволила да будем признат као релевантан писац.
У другој Србији, за време режима Слободана Милошевића, мој статус се није битно променио, мада се у почетку чинило да ће се то десити. Већ у време антибирократске револуције (1988) у Прокупљу је на митинзима тражено да се осуди моја пресуда у Окружном суду и да будем рехабилитован. Иако у инвалидској пензији, ја сам дотле објавио двадесетак књига и стекао сам знатан углед код читалачке публике. Што је за мене било најважније, могао сам слободно да се бавим четничким питањем, то више није било санкционисано. Тако сам објавио тротомни роман о грађанском рату на југу Србије и његовим последицама, "Браћа Југовићи или Како изићи из историје", који сам претходно у илегали припремао дуги низ година. Могао сам слободно да га промовишем по Србији, јер бруталног насиља над уметношћу више није било.
Једно време је изгледало да ће доћи до каквог таквог националног помирења између партизана и четника, што је за мене могло да значи да ћу бити коначно признат у својој земљи за писца. Чак је властодржачка Социјалистичка партија Србије показала интересовање да ми објави Сабрана дела. Један од њених челника, директор Завода за уџбенике, Добросав Бјелетић, позвао ме је да реализујемо тај пројект: Завод ће да дậ паре, а ја да нађем издавача. Предложио ми је да то буде нишка Просвета, која је била под контролом социјалиста. Но ја сам хтео опозиционог издавача, учинило ми се да су то Стубови културе Предрага Марковића. Бјелетић је пристао, али је условио да се његов Завод не истиче као издавач, у његовој партији то не би било добро примљено. У исто време јавила се и опозициона Општина Чукарица да помогне пројект. Чинило се да ћу добити Сабрана дела, што је сан сваког писца!
Међутим, кад сам објавио антиратни роман "Уклети Србијанац", против Милошевићевих ратова, та сарадња је прекинута. На сцену је поново ступила Удба, овога пута у служби новог српског владара. Било је довољно да ДБ (сад се тако звала) позове издавача (естрадни менаџер Рака Ђокић) на информативни разговор и предочи му шта га све чека ако не стопира роман, прогон због утаје порезе и слично, па да издавач уништи цео тираж од 4000 примерака. Кад сад погледам на то, прихватљивије је било уништење "Црвеног краља", јер је било јавни чин, од ликвидације "Уклетог Србијанца", која је изведена у тајности! Очигледно да је друга Србија имала ефикасније методе да ућутка своје критичаре од прве!
Коначно, кад сам објавио други четнички роман "Црни дани Раке Драинца", такође у издању Стубова културе, сарадњу је отказао и Предраг Марковић. Овога пута су ме јавно напале борачке организације, некакав Одбор за чување истине (партизанске) о НОБ, а у Топлици су објављена два памфлета против мене. Тако је комунистичка теза да сам четнички писац оверена у другој Србији и код власти и код опозиције. (Предраг Марковић ће ускоро основати технократску странку Г 17 + .) Ваљда са таквим писцем будући председник Савезне скупштине није хтео да има посла, па ми је отказао сарадњу.
Трећа Србија је требало да буде моја Србија, јер је демократска опозиција дошла на власт. Све што сам од ње захтевао то је да објављујем књиге и на тај начин делујем као писац. Но од тога није било ништа. Нови властодршци су прихватили комунистичке писце а опозиционе још више гурнули на маргину. Србија је, могуће, једина посткомунистичка држава која се није дистанцирала од комунизма. Сјаши Курта, да узјаше Мурта!
Партократска држава је устројила феудални систем где свака партија на власти има свој посед у који не сме нико да дирне. Интерес је постао основни покретачки мотив друштва. Хуманизам је одбачен као превазиђени поглед на свет. Феудалци се међусобно свађају и боре за удео у колачу власти. Државу кроје према свом аршину. Нови капиталисти су успели да готово у потпуности униште институције културе: уметничка удружења су претворили у удружења групе грађана; укинули су издавачка предузећа, биоскопе, осиромашили позоришта; економским методама су спречили сваку приватну иницијативу; одбацили су систем вредновања, књигу свели на обичну робу неподржану од државе. Тако је брутална комунистичка репресија замењена плишаном репресијом (термин Маринка Арсића Ивкова).
Трећа Србија се посебно одликује хипокризијом: јавно се залаже за демократију, тајно спроводи аутократију. Илустроваћу ово примером сета закона из људских права, из тзв. треће корпе Хелсиншког споразума. Србија је, као вишестраначка држава која прихвата европски систем вредности, донела ове законе. Народна скупштина је усвојила неке од тих закона: Закон о лустрацији, Закон о рехабилитацији, чак Закон о изједначавању права бораца против фашизма (партизана и четника). (Закон о реституцији није донет.) Проблем је у томе што извршна власт те законе не примењује! Тако су то у ствари мртви закони само за спољашњу употребу. Од демократског преображаја смениле су се чак четири Владе а ниједна није ни прстом мрднула да се ти закони примене. Закон о лустрацији (најмекша варијанта) предвиђа да не могу да обављају јавне функције људи који су се огрешили о људска права, а у једној Влади министар правде је био човек који је забрањивао књиге у комунизму и судио дисидентима (Зоран Стојковић, судија Окружног суда у Београду). Закон о рехабилитација предвиђа рехабилитацију жртава комунизма, али није донет акт за његово спровођење и обештећење тих жртава. Закон о изједначавању права бораца против фашизма само је парола, јер досад ниједан четник није добио борачку пензију какву су партизани уживали деценијама. (Живих четника готово да више нема!)
И у демократији су се, у мом случају, десила бар два инцидента. Први, кад је Српски покрет обнове (Вук Драшковић) у другој Влади добио Министарство културе и поставио ме за помоћника министра. Био је то први платни списак који сам потписао после тридесет година! Кад се тај посао завршио, отишао сам у старосну пензију, која је повољнија од раније инвалидске, у износу просечне пензије у Србији. Други, кад је Политика ад (уредник Јово Вукелић) одлучила да штампа моја два прослављена романа, "Црвеног краља" и "Аризане", као књиге које су извршиле знатан утицај на читаоце и обележиле једно време. Међутим, то је био само случај. Четврта Влада, пожурила је да ове грешке исправи и врати ме тамо где ми је место, у дисиденте.
Тај посао је обавила Група 17+, власништво нових капиталиста, која је у новој Влади добила Министарство културе. У Политици ад, као и у многим другим установама, Група је извела удар и сменила све кадрове које је претходна Влада поставила. У новој сечи кнезова, у новим чисткама, за субашу је постављен извесни Гушавац, кадар Ге седамнаест плус, са задатком да укине издавачку делатност, што је овај гори слуга лоших господара и учинио. Један од првих потеза му је био да забрани рекламирање и продају мојих књига, што значи да ће "Црвени краљ" и "Аризани" завршити у рециклажи приликом ликвидације предузећа. А посебна комисија Министарства културе одредила је да нисам значајан писац. (О овоме у наредном поглављу.)
Да закључим ово поглавље. Био сам дисидент у три српске државе, супротстављао сам им се колико сам знао и умео. Оне су ми узвратиле својим ударцима, бруталним или рафинираним, не мења ствар. Учиниле су да Србија мајка не рачуна на мене.

АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ ВЛАСТИ

У жељи да што више учврсти власт, владајућа жуто-црвена коалиција, са Ге седамнаест плус као ударном иглом, хита да освоји независне институције, како би господарила животом. Ја ћу овде да поставим на анатомски сто два таква чина, један се тиче уметности а други судства. У првом случају режисер је феуд Министарства културе, а у другом феуд Министарства правде.
На први поглед, обе интервенције су оправдане: стање у уметности и у судству је хаотично и захтевало је хитну реформу. Али то је само појавна страна процеса: суштинска је дисциплиновање независних чинилаца.
Ко год се бави уметношћу зна да тај посао не може да се ради без помоћи државе. Комунисти у првој Србији су то добро знали па су помагали уметничко стваралаштво. (Ја ћу овде да се бавим само књижевношћу, мада је ситуација у свим уметностима иста.) Основали су јака издавачка предузећа у свим центрима, које је држава дотирала. Предузећа су добијала врло повољне бескаматне кредите на пет година, што је омогућавало штампање великог броја књига. У редакцијама тих предузећа су седели афирмисани писци, тако да је готово сваки добар рукопис био објављен. Готово сви листови су имали своје плаћене критичаре, па је вредновање нових књига било компетентно. Новине су по повлашћеној цени уступале издавачким предузећима простор за оглашавање, тако да су књиге биле солидно рекламиране. Пошта је давала специјалне попусте за штампане ствари, тако да је књигу било лако дистрибуирати. Предузећа су имала своје књижаре и своје трговачке путнике. Књига је била јевтина и њени љубитељи су могли лако да је купе. Поред тога, библиотеке су имале солидан буџет, па су откупљивале готово целокупну продукцију. Да би побољшала библиотечки фонд, држава је такође увела откуп књига за библиотеке. Књига није третирана као роба и није била опорезована. Опорезован је само шунд и тај приход је ишао у корист уметничке књиге. Предузећа су давала солидне хонораре, тако да су писци могли да се баве литературом професионално. Уведен је статус самосталног уметника, коме је држава плаћала све доприносе. Мање продукттивни писци добијали су места у редакцијама, што је била нека врста синекуре. Речју, комунистичка држава је држала до културе и настојала је да је унапреди.
Тамна страна свега овога била је у томе што су комунисти те повластице давали само својим писцима. Они су читаву интелигенцију делили на поштену и непоштену. Поштена интелигенција је била она која је служила комунистичкој власти, а непоштена која јој се одупирала. Сходно томе, писци су дељени на подобне и неподобне. Зоб је излазио само царевим коњима, није било ништа коњу Милошевом (народна песма "Женидба Душанова"). Да би контролисали књижевну продукцију, комунисти су издавачким предузећима наметнули савете, који су имали улогу цензора (званична цензура није постојала). Разуме се да су у саветима седели комунисти, који су пазили да се не прошверцује који антикомунистички текст. Ако би се то ипак десило, на сцену су ступале идеолошке комисије при партијским комитетима, које су изрицале партијску критику. У позадини су били органи гоњења, Удба и Тужилаштво, који су покретали поступак за забрану таквих књига. Окружни судови су по правилу прихватали пријаве Тужилаштва и изрицали трајне забране инкриминисаним књигама. Следила је друштвена одмазда над писцима забрањених књига (комунисти су избацивани из Партије, некомунисти с посла).
Што се мене тиче, данас могу да кажем да сам имао част да будем забрањени писац, али је онда то било крајње драматично. Све време комунистичке владавине морао сам да се борим за голи живот, а што им се поткрала грешка да објавим неке књиге, то је било само зато што ниједна власт није савршена. Читалац је видео да је Партија исправила грешку са БИГЗ-ом. Постојао је и један приватни издавач, архитекта Слободан Машић, код кога су објављене неке књиге које код државних издавача нису могле да прођу. (Ту сам ја објавио "Црвеног краља".) Машићеве књиге су биле под сталном присмотром, мислим да су чак четири забрањене, прва је била моја.
Доласком на власт демократске опозиције стање у издаваштву се у неким сегментима побољшало, а у неким погоршало. Уметност је проглашена слободном (то се десило још за време Милошевића), укинуте су забране, уметничко дело не може бити кривично санкционисано. Рекло би се велики демократски искорак.
Демократе су ослободиле књигу политички али су је уништиле економски. Нова власт је укинула књизи готово све повластице које је она имала под комунистима. Издавачке куће су пропале, књижаре претворене у колонијалне радње, оглашавање у новинама постало немогуће, поштански трошкови надмашили вредност књиге, уметничка критика укинута, књига опорезована као свака друга роба, читав вредносни систем урушен. Преживео сам три Србије и могу да кажем да никад уметност није била у горем положају него данас!
Да Читаоцу опишем како изгледа производња књиге данас. Пошто су пропале велике издавачке куће, које су држале до критеријума и које су афирмисале писце, штампање је препуштено квази издавачима који не испуњавају елементарне услове за производњу књиге (нема лектуре, коректуре, дизајна). Издавачка либерализација је донела рај скрибентима, писац данас може да буде ко хоће. Довољно је да ископа некаква документа о својим прецима, да се присети како је чувао овце или говеда, или да опише како је доживео НАТО бомбардовање, да то све како тако склопи и - ето романа! Потребно је још да нађе за збирку песама 300 а за роман 500 евра за штампу, и ето литературе. Тираж таквих књига је 300 до 500 примерака, али то није важно, те књиге и нису за читалачку публику. Битно је да скрибенти задовоље своје амбиције. Ако још одвоје 200 евра за приказ, а за те се паре може наћи приказивач, добијамо значајног писца. У општој девалвацији вредности књижевност је изгубила сваки смисао.
Тако је, у ствари, демократска власт уништила књигу ослободивши је! Али није учинила отклон од комунистичког наслеђа. Показаћемо то на примеру доделе посебних признања за врхунски допринос српској култури. Трећа Србија је узела на себе прерогативе да одреди који је уметник вредан а који није у српској култури. Тако се поставила изнад историје, изнад времена. Држава је та која најбоље зна који је уметник шта дао и колико је задужио српску културу. Плишани комуинизам! Комунисти су забрањивали и прогонили неподобне уметнике, демократе их прогашавају неуспелим и избацују их из српке историје. Тако су ослободиоци од комунизма цементирали комунистички систем вредности проглашавајући државне уметнике.
Да покажем Читаоцу како је дошло до ове узурпације. (Опет ћу се ограничити на књижевност.) Још док сам радио у Министарству културе (помоћник министра за стваралаштво) иницирао сам разговоре са уметничким удружењима о крајње незавидном положају уметника. Већ је Досовска влада (министар културе глумац Бранислав Лечић) избацила уметничка удружења из буџета и прогласила их групом грађана, што је практично уништило ове некад веома значајне институције, па је наш захтев био да се уметничка удружења врате на буџет. Такође смо захтевали да се књизи врате све бенефиције које је имала у комунистичкој држави, да се ослободи пореза пре свега. Тражили смо и укидање енормних пореза на хонораре, што је учинило да књижевни живот готово замре. (Удружење књижевика Србије је о томе направило елаборат.) Уметничка удружења су успела да спрече Владу да укине уплате за доприносе самосталних уметника, дошло је до јавних протеста и штрајка. Влада је чак тражила да уметници, који буквално ништа не зарађују, уведу фискалне касе!
Посебно је било проблематично пензионисање уметника. У медијима су се појавили написи о бедним пензијама врхунских уметника. Ти уметници су радили у институцијама културе у којима су плате биле изузетно ниске или су били самостални уметници са доприносима на нивоу основне школе. У најтежем положају су били инвалидски пензионери, углавном присилно пензионисани, као противници комунистичког поретка. У једном неправедном пензијском систему мала плата је доносила малу пензију. Нарочито се писало о случају врхунског комичара Миодрага Петровића Чкаље, чија је пензија била понижавајућа. Да бисмо исправили ту неправду, дали смо предлог како да се дође до праведних пензија уметницима. Предложили смо да пензије уметника треба да се крећу у распону од просечне до највеће пензије. Могуће су три категорије. Сви чланови уметничких удружења стичу право на просечну пензију, рецимо 200 евра. Они који су постигли завидан уметнички ниво добили би пензију од 400 евра. Врхунски уметници, који су својим делом задужили српску културу, добили би највећу пензију, 600 евра. При том, уметницима би се исплаћивала разлика од остварене пензије по другом основу до ове пројектоване. Они који су остварили по неком основу већу пензију, не би добили ништа. Кад смо изнели овај предлог имали смо у виду да уметници морају да деле судбину свог народа и да не могу бити награђени боље од њега. Али не треба да буду на нивоу сиромаштва. Закључили смо да би најбоље било да сама удружења одреде категорије уметника, да се држава у то не меша.
Од свих предлога нова Влада је прихватила само предлог да се повећају пензије уметницима, али на сасвим други начин. Кад су се појавили написи у медијима о бедним пензијама, министар пара у свим демократским владама, Млађан Динкић, изашао је са демагошким предлогом да неколико уметника добије националне пензије, највеће у држави. Од овога се брзо одустало, па је друга Коштуничина Влада (министар културе глумац Војислав Брајовић) одлучила да награди доживотно заслужне уметнике у пензији са по 50.000 динара месечно (500 евра), без обзира на висину остварене пензије. То је формулисано као посебно признање за врхунски допринос националној култури у Републици Србији.
Разуме се да је ту главни проблем био ко ће да одреди који су то уметници посебно задужили српску културу? И Министарство културе је у име Владе Републике Србије образовало, у најбољем комунистичком маниру, комисију, која ће да одреди ко је ко у српској култури. Како је комисију именовало Министарство, на челу са министром, постављено од стране Демократске странке, јасно је да је то била идеолошка комисија. На чело те комисије је дошла преводилац са немачког језика Дринка Гојковић, која је у више наврата показала анимозитет према српској ствари. Та комисија је у првом кругу била издашна, па је то признање добило укупно 308 уметника. Али већ у другом кругу је цифра сведена на 50, по принципу Прокрустове постеље; вероватно је министар пара схватио да је Србија сиромашна земља и не може свакоме да даје бакшиш. У другом кругу из бубња је извучено 7 писаца. У трећем кругу нови идеолошки комитет, који је именовао министар културе Небојша Брадић (Г 17 +), наградио је 19 писаца. (Први пут нисам конкурисао јер још нисам био у пензији, други и трећи пут јесам, али сам одбијен. О томе ћу у следећем, завршном поглављу.) Све у свему, Брадићева комисија, свакако спроводећи вољу владајуће коалиције, наградила је оне уметнике који су јој блиски и који у будућности могу да јој ваљају. Поново је била на делу комунистичка подела на подобне и неподобне писце (уметнике). Министар је, у ствари, извршио чистку. Истина, неподобне није послао у Сибир или на Голи оток (у другим су државама!), али их је оставио у сиромаштву и прогласио их неуспешним уметницима, којих српска публика треба да се клони. У исто време промовисао је државне писце за антологије, читанке, школске програме, свакојаку финансијску потпору.
Актуелна власт треће Србије је одлучила и да се обрачуна са судством. Иако је у модерним државама судство независно и као такво трећа компонента власти (још од Монтескијеа и његовог "Духа закона"), Министарство правде, у власти Демократске странке, одлучило је да га дисциплинује. За овај посао Министарству је наруку ишло несређено стање у судству, неажурност судских органа, свакојаке неправилности, као и потреба за реформом целокупног правосудног система. Да се на томе задржало, овај рад бисмо могли само да поздравимо. Међутим, владајућа жуто-црвена коалиција је реформу искористила да се обрачуна са судијама које није могла да контролише.
Да је владајућој већини реформа била једини циљ, стање у судству се могло средити стриктном применом постојећих закона и правила. Није било тешко објективно одредити које судије су рђаво радиле свој посао. Да се применио Закон о лустрацији, усвојен у Скупштини, посао би изгубиле судије које су кршиле људска права, односно судиле по налогу власти. Остали би без посла судије који су озакоњавале крађу гласова. Затим судије које су судиле по тзв. Шешељевом закону за обрачун са медијима, потпуно нелегитимном. Такође би биле суспендоване судије које су штитиле криминал, учествовале у корупцији, биле продужена рука политичких моћника. По Закону о раду, нестручнима би били проглашене судије које су у недоглед одуговлачиле доношење пресуда и чији су предмети застаревали. Нестручним би биле проглашене судије чије је пресуде укидао виши суд. И тако даље.
Међутим, користећи прокламовану реформу судског система, Министарство правде је отпустило све судије, па онда реизабрало оне који су му одговарали. Тај посао је обавио Високи савет судства, у коме су седели министарка правде Снежана Ристић и председник одбора за правосуђе Бошко Ристић, чланови Демократске странке. Тако је без посла остало преко 700 судија, а на њихово место су дошли људи који никад нису радили у суду.
Пошто је сеча судија изазвала велику недоумицу, у јавности су постављена многа питања на која власт није умела да одговори. На основу којих критеријума је одређено који је судија подобан а који неподобан? На основу чега се тврди да ће новоизабране судије, које никад нису радиле у судству, бити способније од судија које су двадесет и више година судиле? А како је тај Савет радио, може се видети и по томе што је реизабран судија који је мртав! Као у Гогољевим "Мртвим душама"! Нису прошле многе часне судије (Божо Прелевић је изјавио да би од неизабраних бар стотинак судуја могло да суди у било којој земљи Европске Уније), али је изабран и још унапређен син председнице Високог савета, која је и председница Врховног суда, Нате Месаревић, која је направила каријеру после једног политичког процеса. Такође су постале судије највиших судова неке судије које су учествовале у Милошевићевој изборној крађи.
Разуме се да челници Демократске странке, чланови Високог савета судства, здушно бране одлуку Савета, а најгласнија је министарка правде Снежана Маловић. Она је изјавила да су на Савету савесно разматрали сваки појединачни случај, чиме је у ствари посредно признала да се судијама судило, и да се оцењивала морално-политичка подобност кандидата за рад у реформисаним судовима. А онда јој се омакло, прешло преко језика, да су помоћ затражили од БИЕ, од политичке полиције, општгим именом Удбе!
Позадину сече судија најбоље открива једно писмо неизабраних судија Окружног суда у Прокупљу, објављено у листу Таблоид. Иначе, Окружни суд у Прокупљу неспорно важи за најажурнији суд у Србији. "Податак да је за последњих седам година у овом Суду остајало годишње нерешених предмета од 10 до 33 представља нешто чему сваки суд, чак и у земљама развијене демократије, тежи." Делује невероватно да у таквом суду од седам судија није реизабрано пет, но то само показује да је флоскула о кажњавању судија због неефикасности обична измишљотина.
Судије у писму откривају која је позадина њихове сече. Сечу је наручио врх Демократске странке Топлице, на челу са доскорашњим председником општине Прокупље а сад државним секретаром Министарства за заштиту животне средине и просторног планирања, Владимиром Јовановићем. "Све што се дешава у Топлици, поготово кад су у питању одговарајућа кадровска решења, његово је дело. Познат нам је био списак имена судија који могу бити изабрани и реизабрани, а који је он саставио. Тај списак знају наше колеге које су изабране, а његово постојање потврдили су и други високи функционери ДС-а на локалном нивоу." Проблем посечених судија је био у томе што те приче нису узимали озбиљно, јер нису могли да верују да ће Високи савет судства, као самостално и независно тело, узети у обзир провинцијску комбинаторику. На крају је испало да је тај списак био одлучујући и да су приликом реизбора прошли само они "кандидати који су лични или породични пријатељи господина Јовановића, или пак заслужни за појединце из врха ДС-а".
Неизабране судије даље аналитички откривају анатомију топличке Демократске странке. Пошто је председник Одбора за правосуђе републичке Скупштине Бошко Ристић истакао један од принципа за небирање постојећих судија ("Водили смо рачуна да за судије и тужиоце не бирамо оне који су се налазили у друштву окривљених!"), судије му указују на свадбу председника Окружног одбора Демократске странке у Прокупљу, директора АД "Милан Топлица" (кисела вода), Бобана Лепојевића, у његовом Нишу, кад су за истим столом седели председник општине Прокупље Милан Арсовић и судија Ивана Никетић. Ствар је у томе што је Ивана Никетић водила процесе против Лепојевића и Арсовића за кривично дело злоупотребе службеног положаја и донела ослобађајуће пресуде (у време свадбе процеси били у току). Поменуте функционере ДС и судију Ивану Никетић везује пријатељство али и топлички Ротари клуб. Разуме се да је Никетићева реизабрана за судију и постављена за председницу Основног суда у Прокупљу. Судије истичу да је "сваки функционер ДС-а у топличком крају био оптужен од Тужилаштва за тешки криминал и то им је препорука за даље напредовање у странци"!
Судије даље наводе случај Весне Стаменковић, сестре Бобана Лепојевића, која је пре годину дана била смењена са места судијског помоћника Окружног суда у Прокупљу због нестручности, да би сад била изабрана за судију тог суда.
Судија Малиша Стојановић, иначе син некадашњег секретара Комитета СКЈ у Прокупљу, унапређен је за судију Вишег суда у Прокупљу, иако је као судија Општинског суда био рекордер у дужини трајања поступка и недонесених одлука и по десетак година (презаузет је школом скијања коју држи на Копаонику, па читаве зиме одсуствује с посла!).
Врхунац хипокризије у топличком судству представља случај судије Ранка Банковића и његове супруге Верице Ристић. Само пре годину дана тада помоћник министра а сада министарка правде Снежана Маловић је упутила допис прокупачком Окружном суду у којем тражи "детаљан извештај о поступању судије Ранка Банковића и његове супруге Верице Ристић у предметима у којима је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења". Из тих разлога је Велико персонално веће Врховног суда "утврдило разлоге за његово разрешење због несавесног и нестручног вршења судијске функције". Иако у "Одлуци о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности за избор судија стоји да кандидат коме је Велико персонално веће утврдило разлоге за разрешење није испунио критеријуме и мерила" за реизбор, судија Ранко Банковић је изабран за судију Апелационог суда у Нишу!
Посечене судије у Прокупљу закључују да су жртве чињенице да су били једина институција у Топлици коју Демократска странка није могла да контролише. Ако се овако крше основна људска права заштитника права, шта се тек дешава са правима осталих грађана? Судије кажу: "Желимо да нас они који су одлучивали убеде да се није радило о партијском избору и најдрастичнијем кршењу позитивних норми, на основу којих је требало вршити реизбор и избор".
Што се мене тиче, овакво стање недонесености резултат је партократског система, који је одбацио суштинску демократију и свео је на форму у борби за голу власт.

ЛОГИКА АНТРОПОЛОШКЕ АНАЛИЗЕ

Већ сам написао да полазну основу за моју антрополошку литературу представља есеј Николе Милошевића "Оглед из антропологије". У њему писац анализира један свој љубавни доживљај методом антропологије. У овом раду ја сам покушао да себе објасним тим методом, тачније да анализирам свој положај у држави Србији, која ми је рођењем мајка а третманом маћеха. Читаоцу дугујем јасан одговор на питање зашто ми је та држава приредила полувековни прогон.
Видели смо да је још прва Србија, комунистичка, у мени препознала већ после прве моје књиге свог непријатеља. Тај третман сам имао све време њеног трајања. Мој ранији одговор да је репресија била у природи те власти, свакако је тачан, али није конкретан. Понуђени одговор да сам страдао због критике власти није довољан, јер и други писци су у својим делима критиковали комунистички режим, па нису доживели моју калварију. Бранко Ћопић и Добрица Ћосић су доживели критику Партије, али их држава није искључила из књижевног живота. Прави одговор за мој прогон треба тражити у исходу грађанског рата 1945. године. Наиме, ја сам се својим пореклом нашао на пораженој страни. Како су комунисти по освајању власти наставили рат против класног непријатеља и настојали да униште остатке предратног друштва, јасно је да су четнички потомци били на сталном удару. Ако су нас већ оставили у животу, онда бар да нас контролишу! Кад сам се дрзнуо да се одметнем у писце, што значи да судим о њиховом делу, готово да сам се кандидовао за државног непријатеља. То значи да сам дошао под сталну присмотру Партије и под удар њене ударне игле, Удбе.
Није ни мало случајно што су напади на мене кренули из Топлице, дакле, из мог завичаја. Познато је да је Топлица традиционално пандурска, комунистички револуционар Ратко Павловић Ћићко ју је назвао српском Вандејом. После рата, Топличани су били најбољи материјал за комунистичку полицију Удбу. Један бивши комунистички политичар је недавно написао да је Топлица дала 25 начелника Удбе! А један други бивши комуниста је обелоданио у Топличким свескама да су се топлички партизани састајали у кући једног првоборца из Топлице на Бановом брду у Београду да направе план за моју ликвидацију. Одатле је потекла иницијатива за забрану "Црвенох краља", та кућа је била ковачница свих напада на мене. Срећом, ни њихова није горела до зоре, отишли су на политичко гробље.
Друга, национал-комунистичка Србија, са Слободаном Милошевићем као челником, одбацила је главне принципе комунизма, али је задржала његов апарат. У ствари, Удба је довела Милошевића на власт у Србији! Није то била нека нова Удба, него преименована стара Удба, као што је и Социјалистичка партија Србије, коју је основао Милошевић, само преименована Комунистичка партија. Остали смо, дакле, на истим позицијама: четнички писац и комунистичка Удба. Милошевић је јавно обуставио прогон писаца, једно што је схватио да од тога нема користи, друго што су му били потребни за ратове. Мој проблем је био што сам одбио његову ратну политику, што значи да сам остао предмет обраде политичке полиције. Нову културну политику дефинисао је његов министар културе, Миодраг Ђукић: држава ће да помаже само оне писце који доприносе националној ствари. Преведено на нормалан језик, Милошевићева држава је од писаца тражила да буду ратни хушкачи. Ја сам министру отписао да је својим ставом елиминисао из српске књижевности најзначајније српске писце, као што су Радоје Домановић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Бора Станковић... јер су били критичари постојећег режима. Одбацио је и земљака Радета Драинца, истински космополитског песника. Пошто сам се "Уклетим Србијанцем" завадио с диктатором а полемиком с његовим министром, онда је јасно да се мој статус прогоњеног писца није променио ни у посткомунизму.
Сад долазимо до круцијалног питања, Зашто те твоји на власти нису прихватили? (парафраза стиха Растка Закића).
На ово питање немогуће је одговорити директно. Било је реално да ће нова власт да раскине с комунистичком прошлошћу и успостави праведније односе у друштву. Уосталом, уједињена опозиција (ДОС) се на то обавезала уговором с народом обнародованим пре доласка на власт. Очекивао сам да ће нова власт да уради бар толико да рехабилитује дисиденте који су јој здушно помагали да не буде више опозиција. Интимно сам се надао да ће нови председник државе Војислав Коштуница да се јавно извини жртвама комунистичког терора и врати им достојанство које им је претходна држава одузела. Од новог премијера Зорана Ђинђића очекивао сам да ће да ми омогући да наставим штампање Сабраних дела, јер сам то управо због њега изгубио (говорио сам на митинзима против режима Слободана Милошевића). Испоставило се да је то била илузија и да слобода није умела да пева као што су сужњи певали о њој (Бранко Миљковић). Уместо да заједнички раде на демонтирању комунистичког система, нови лидери су се завадили око поделе власти и демонтирали сопствени систем. Уместо демократије увели су партократију, уместо владавине права озаконили су владавину новца. Милошевићеви тајкуни су постали њихови главни сарадници и финансијери и одредили правац кретања новог друштва. Држава је организовала уместо производње распродају друштвене имовине, у коју су генерације уградиле себе. Богати су постали енормно богати, а сиромашни су спали на просјачки штап. Уништени су сви хуманистички идеали, друштво се вратило у првобитну акумулацију капитала. Збогом надо, Србијо, мајко, плачи!
Ипак, они чија су уста била пуна демократије, нису могли да се одрекну сваке помисли о њој. Народна скупштина је учинила бар толико да донесе неке законе из области људских права (Трећа корпа Хелсиншког документа о људским правима): Закон о изједначавању права бораца против фашизма, Закон о лустрацији, Закон о рехабилитацији (Закон о денационализацији и реституцији није донет). Али је извршна власт одбила да их примењује, па су ови закони мртво слово на папиру. Две досовске Владе, две Коштуничине Владе, и ова садашња тадићевска, дакле пет демократских влада, нису ни прстом мрднуле да имплементирају донете законе о правима човека. Кад се мало размисли, нису ни луди да примењују законе који би прво њих погодили! Таман посла да партократе, нови феудалци, лустрирају сами себе! (У изванредној драми Клода Верморела "Лењин, Стаљин, Троцки", приликом израде новог устава најлибералнији је Стаљин и тражи да се у устав унесу одредбе о људским слободама. На примедбу друге двојице да за то није време, Стаљин одговара: "Унећемо у устав, али нећемо примењивати!")
Но да потражим себе у овој причи, јер логика антропологије то захтева. Раније сам поменуо да су се у демократији у мом слчају десила два инцидента. Први, кад је Српски покрет обнове (Вук Драшковић) у првој Коштуничиној Влади добио ресор Министарства културе и поставио ме за помоћника министра. Био је то први платни списак који сам потписао после отпуштања из гимназије пре тридесет година! Други, кад је Политика ад (директор Зоран Вацић, уредник Јово Вукелић) одлучила да штампа моја два романа."Црвеног краља" и "Аризане". Чинило се да нова власт исправља комунистичку неправду и враћа ме тамо где ми је место.
Но ништа од тога, био је то привид. Кад се трогодишњи посао у Министарству завршио, отишао сам у старосну пензију. А Политика ад је укинута. Тај посао је извела Група седамнаест плус, власништво нових капиталиста, која је у Демократско-социјалистичкој (жуто-црвеној) коалицији добила улогу коју је имао ЈУЛ у социјалистичкој Влади Слободана Милошевића. Ова Група је исправила обе грешке претходне Владе: преко нове управе у Политици ад (њој је припао овај пашалук) још једном је забранила моје књиге, а преко Министарства културе (такође њен пашалук) одредила је да нисам значајан писац.
У Политици ад Ге седамнаест плус је извела удар и сменила све кадрове које је Демократска странка Србије поставила. У тим чисткама за субашу у Политици ад је постављен извесни Гушавац (каква симболика!) са задатком да угуши издавачку делатност, што је овај гори слуга лоших господара са успехом извршио. Један од првих потеза му је био да забрани рекламирање мојих књига, што значи да ће "Црвени краљ" и "Аризани" завршити у рециклажи приликом ликвидације предузећа.
Сад долазимо до посебних пензија заслужним уметницима, колоквијално названим националним (термин је погрешан, националне пензије добијају највиши државни руководиоци). У ствари, реч је о бакшишу!
Растко Закић, такође губитник на конкурсу, објавио је у листу Данас лепу песму о милости државе, "Држава дели бакшиш", па ћу да упознам Читаоца са њом. Уметник коме су под старе дане / Од немаштине гаће спале, пружио је руку са празним шеширом и замолио за милост. Како имамо самилосну државу, она је одлучила јеби га, да су и уметници државна брига и решила да просјаке награди са по 50.000 динара месечно до краја живота. Закић на примеру писаца показује како је то урадила држава: Ко је слагао пригодне риме, / Њему следује државно виме! Зар да се пусте низ мутне воде / Писци који су срицали оде? А ко је државу шамарао - / Ко би му државни бакшиш дао?! До краја свога нек пати века, / Заслужио је да довек чека!
Шта, у ствари, представља тај бакшиш? Министар културе, дакле, човек који је одговоран за тај посао, овако га је у једном интервјуу образложио: "Национална пензија није социјална категорија, него признање за минули рад и неке резултате за добробит наше државе." Шта је практично рекао Министар? Да они уметници који нису добили националну пензију нису радили за добробит државе! Онај који је критиковао државу није радио за њену добробит, дакле, не заслужује пензију! Ни комунисти, из којих је овај министар извирио, нису овако догматски третирали уметничко стваралаштво.
Какво дејство је произвео рад Комисије за доделу националних пензија видећемо на примеру једне сликарке и једне глумице.
Сликарка Џоја Ратковић-Гавела је трипут конкурисала и увек је одбијена. У Политици је говорила о томе. Пошто је навела да је одржала на стотине изложби у земљи и иностранству, да су о њеној уметности писали Пеђа Милосављевић, Милорад Павић, Давид Албахари..., закључила је да пензију није добила "зато што не иде по кафанама него је живот посветила уметности". Огорчена због одлуке Комисије, написала је протестно писмо министру Небојши Брадићу, али је добила "штури одговор да је Комисија поштено радила свој посао". Најављује да ће покренути петицију због "срамне одлуке да јој, без икаквог образложења, Комисија не додели признање за врхунски допринос уметности".
Глумица Ева Рас такође није добила националну пензију. У исповедном интервјуу у часопису Печат, ова глумица и списатељица, иначе тешко болела, прича како је пошла, кад је чула да је одбијена, на Бранков мост да скочи са њега као Бранко Ћопић. Али, док је ишла ка мосту, помислила је шта је све преживела, и губитак ћерке Круне од двадесет три године, која је сматрана чудом од детета кад је у десетој години написала роман, па је одлучила да одустане од самоубиства. Ако је преживела црвену издржаће и жуту диктатуру.
Овде морам да се умешам у ову причу, иако то излази из моје намере. Ева Рас је одбијена, али је националну пензију добила Неда Арнерић. Није на мени да упоређујем ове две глумице, али Неда Арнерић је више играла у партизанским филмовима, а Ева Рас у филмовима црног таласа, због чега је и била прозвана Дамом црног таласа. Зашто није добила националну пензију, Ева Рас то лепо открива. "Ко је био добитник високих одличја Титове државе има шансу, али ко је био проказан у Титово време, остаће и даље на маргини, и њему се то и данас узима за зло. Ја сам двоструко кажњена у животу, пошто ме Тито није волео, а не воли ме ни Борис. Он није интервенисао за мене као што се Коштуница заузео за певачицу Слађану Милошевић." Док Ева Рас о владавини ове гарнитуре говори као о жутој диктатури, Неда Арнерић је високи функционер Демократске странке и њен народни посланик. Прославила се кад је из Бодрума у Турској, где је летовала, пружила руку до Београда и гласала у Народној скупштини. Кад су Демократску странку ухватили на делу преваре, Странка је показала лажне авионске и аутобуске карте како би доказала да глумица може да путује брзином светлости. И док су медији били пуни ове срамоте, глумица је мудро ћутала бар три године, све док њен нови челник Борис Тадић није јавно признао превару. За такво понашање се, разуме се, добија национална пензија!
Да се вратимо Комисији Министарства културе. Ову Комисију формира министар ad hoc, за једнократну употребу. Мој министар је комисије одређивао у договору са својим помоћницима, али опет импровизовано, ко кога има и зна; за овог министра кажу да то ради у својој партији. Комисија има саветодавни карактер и министар уопште не мора да уважи њен рад, може да га умањи или увећа, зависно од буџета којим располаже. У сваком случају, министар је тај који има завршну реч и од његове воље зависи крајњи исход. Према томе, за рад речене Комисије за националне пензије одговоран је министар културе Небојша Брадић. Он је доделио националне пензије у два круга. Влада је то само именовала не улазећи ни у какву расправу.
Комисија се састоји од неколико чланова из разних области уметничког стваралаштва. Сасвим је природно да сваки члан има своју област и да се у друге области и не разуме. Не знам како су радиле комисије, али тврдња Јована Ћирилова у Политици да је Комисија одлучивала консензусом је бесмислена, јер како, рецимо, сценограф може квалификовано да се изјасни о раду једног писца? (Ћирилов је добио националну пензију, можда је за њега важио консензус. Промашени стваралац, употребљив управник позоришта - Кад је он био управник Југословенског драмског позоришта, то позориште је изгорело, на памет му није пало да је одговоран за то - увек уз власт, тип за сваки режим.) Да би одбранио рад министра, Ћирилов је у Политици релативизовао оцењивање уметничког доприноса. Уметнички допринос је немерљив, нужно субјективан, према томе Брадићева Комисија је добро радила. Ћирилов ми је дао шлагворт да изјавим да држава нема право да оцењује вредност уметничког стваралаштва, погтово не једно партијско министарство, макар какву начинило државну комисију. Оцену може да дậ само шира јавност, критика, публика, а у крајњој линији само историја.
Од неколико чланова државне Комисије само је један био квалификован да одлучује о стварима књижевности: у првој Комисији то је био Гојко Божовић, у другој Адам Пуслојић. Рад комисије не сме бити тајан и комисија је дужна да образложи зашто је некога одбила. Такође мора да постоји институција жалбе и захтева за јавним оцењивањем.
Да ставимо на антрополошки сто случај писца Ивана Ивановића.
Кад сам први пут одбијен од пензије, сматрао сам да треба да се побуним. (Буним се, дакле, постојим! - Албер Ками.) Покушао сам да уприличим јавни протест одбијених писаца, али то је пропало. Посечени писци су резоновали да је боље ћутати, јер ће можда боље проћи у следећем извлачењу. (У неким случајевима се то показало оправданим.) Тиме што се буниш запечаћујеш своју судбину код ове власти! (То ће се показати тачним.) Ипак, написао сам протестно писмо и објавио га у НИН-у. (Тај НИН је био још увек неосвојен од власти, садашњи би ми био недоступан.) У том писму (цитирао сам га у претходним поглављима) сам констатовао да код ове власти немам шта да тражим и да остајем дисидент какав сам увек био. Одлуку државне комисије треба гледати као последњи обрачун Титових комуниста са мном и то Милошевићевим методама!
У медијима су изашла имена неких од одбијених писаца: Данко Поповић, Жика Лазић, Растко Закић, Добрило Ненадић, Мирослав Егерић, Гроздана Олујић, Раде Војводић, Радомир Смиљанић... Мене је нарочито погодила судбина овог последњег. Са Радомиром Смиљанићем сам некад сарађивао у слободном Јежу, оснивао независну издавачку кућу Запис. На скупу сам чуо податак да његова инвалидска пензија износи 14.000 динара! (Моја је била још мања.) Седамдесетих година Смиљанић је направио прави литерарни бум трилогијом романа о Хегелу. Била је то снажна сатира друштвених прилика тог времена. Трилогија је преведена на немачки језик и из Хегелове отаџбине су стигле похвале, у стилу да Смиљанић наставља Свифта и Сервантеса! (Препоручио бих Дринки Гојковић да преведе са немачког на српски, после Милошевићевог идолопоклоника Хандкеа, Радомира Смиљанића, тим пре што ће јој посао бити олакшан јер има оригинал!) Такође сам сазнао да је он тешко оболео и да живи на скупим лековима, које од бедне пензије не може да прибавља. Неко је направио поређење са Милорадом Павићем. Павић је био први писац после Смиљанића који је "Хазарским речником" освојио свет. (Дозвољавам да је Павић то убедљивије учинио од Смиљанића.) Павић је отишао у редовну пензију као универзитетски професор, па се чуло да та пензија износи преко 50.000 динара. Поред тога, као академик добијао је додатак од 80.000 динара. И добио је још 50.000 динара. Кад се све то сабере, Павићева пензија износила је око 180.000 динара! Упоредимо то са Смиљанићевих 14.000 динара! (Не знам шта министар као бивши социјалиста подразумева под социјалном пензијом!)
На вест ко се све нашао у салону одбијених, стигло је неколико коментара. Једне новине су написале да су у том салону најбољи српски писци! Ја ћу овде да наведем коментар у НИН-у научног сарадника у Институту за европске студије, Мише Ђурковића: "Титоистички комунизам се на велика врата вратио у Србију. Ако је Дринка Гојковић у ситуацији да Данку Поповићу и Ивану Ивановићу не дозволи да добију националну пензију (...) онда је потпуно нормално да се поново пишу беле књиге, уводе критеријуми политичке подобности, враћа вербални деликт, прогоне "српски националисти", чисте универзитети, укида слобода говора... Поштено: треба укинути сваку симулацију демократије и сваку илузију да Срби имају било какву државу". Држим да је ова дијагноза тачна.
Колико сам сазнао, у Министарство су стигла још нека писма, ја сам успео да дођем до једног. Писмо су написала четири, слободно се може рећи, понајбоља српска писца, Драгослав Михаиловић, Слободан Ракитић, Душан Ковачевић и Маринко Арсић Ивков. (Упознаћу Читаоца са деловима овог писма, бољи аргумент од њега немам.) "Изненађени сазнањем да је Иван Ивановић, значајно име савремене српске књижевности, заобиђен приликом доделе 'посебних признања уметницима', упућујемо Вам захтев за доделу овог признања и исправљање пропуста комисије Министарства културе из 2008. године, јер неправда није нанета само њему, него и српској књижевности." У писму се посебно апострофира мој роман "Аризани". "Аризани су, и према најригиорознијим мерилима, један од најзначајнијих романа српске књижевности друге половине прошлог века. До сада су објављени у више од десет издања, а годинама су у врху читаности у библиотекама." Писци писма уједно одговарају и на могући аргумент државе да нисам награђиван писац. "Да није политички прогањан, како због својих дела, тако и због јавног иступања у одбрану слободе мисли, уметничког стваралаштва и издаваштва (између осталог, покретач је, у време комунистичког режима, неколико независних издавачких кућа), Иван Ивановић би сигурно био овенчан десетином режимских награда и другим привилегијама."
Ово писмо не само да није помогло него је одмогло да добијем националну пензију: у 2008. години нисам ушао међу осам, а у 2009. години у деветнаест књижевних носилаца те пензије!
Пре него што дођемо до финала антрополошке анализе овог случаја, Читаоцу желим да појасним зашто сам уопште тражио да ме држава посебно призна. Пошто сам се јавно декларисао као непријатељ српске државе, онда није логично да од ње тражим да ме уважи. Овде, међутим, има једна замка. Држава је апстрактна категорија, она није биће које уме да мисли и закључује. У њено име то чини власт. Зато морам да сузим свој негативан став према држави: нека ми буде дозвољено да се прецизније декларишем као непријатељ српске власти. Сваке власти коју сам досад упознао. Од доласка комуниста на власт, Србија није имала срећу да добије власт какву је народ прижељкивао. Свака досадашња српска власт је поништила уговор с народом.
Кад све ово имам на уму, признајем да сам погрешио. Наивно сам се обратио држави да буде праведна и поштена, а превидео сам да је њена власт неморална. Стога писмо једног мог Читаоца делује веома убедљиво: "Иване Ивановићу, шта ће теби државна пензија? Зар желиш да постанеш државни писац? Па ми те доживљавамо као писца који се не уклапа у стандарде, као човека који се одупире власти и држави, као вечитог дисидента. Шта ће теби награде, признања, привилегије?. Ако постанеш државни писац, за нас си неинтересантан Остани то што јеси".
Кад сам о свему овоме размислио, видео сам да је Читалац у праву. Шта ја могу да понудим? Прогоне, нагрде, осуде, шиканирања! Државни писци могу да окаче на своје ревере, као генерали, комунистичке награде и признања, одликовања. Држава која је одбила да ме призна, спасила ме је од себе саме! Није ме корумпирала, испрљала, упропастила, као толике друге писце.
Овде морам Читаоцу да представим још два актера ове кризе, који имају или немају везе са мном: један се зове Милан Младеновић а други Радослав Златановић; обојица су песници, више познати по политици него по поезији.
Милан Младеновић се прочуо кад је био ухапшен. Пре тога је завршио филозофију и добио стипендију да докторира на Сорбони. Како није био баш вредан (као, рецимо, Зоран Ђинђић) а стипендија се брзо истопила, повезао се са неким емигрантским круговима да им за новац лекторише и коректорише књиге и часописе. Да ли што је већ писао песме или што је у емигрантима открио један нови свет, тек Милан Младеновић је постао присталица Драже Михаиловића. О томе је писао у свом дневнику. Како је то морао да каже, одлучио је да напише неколико текстова за емигрантску штампу и потпише их псеудонимом. Један текст је имао наслов: Дража никога није издао, њега су издали. Милан је превидео да је Титова Удба премрежила планету (Тито је био планетарни државник). Пошто је завршио посао у Паризу, потрпао је у своју дијану ствари и кренуо у домовину; разуме се да је у кола сместио и дневник. Али већ на граници за улазак у Југославију ухапсила га је Удба! Да су они чланци у емигрантском листу његови, доказ је био дневник. Удба је запленила две свеске Милановог дневника а песника стрпала у Централни затвор, где га је држала годину и по. На суђењу у Окружном суду у Београду добио је тачно онолико колико је издржао у истражном затвору: годину и по. (Ишао сам на сва његова суђења, ту сам га упознао.)
Милана Младеновића сам поново срео у Нишу на антикомунистичким демонстрацијама 1996/97. године. Тад је ишао са митинга на митинг, из града у град (као и ја) и у некаквом издрнданом југу вукао један огроман зашиљени глогов колац да пробурази комунистичког вампира (Јосипа Броза Тита!) Колико знам, прогласио се четничким војводом од Лужнице а песме је потписивао са Милан од Лужнице. Покушао је да се бави политиком, основао је Конзервативну странку Србије, али није имао успеха. Једно време је водио издавачку кућу Сфаирос и објавио знатну, углавном религиозну литературу, али је у општем пропадању и то пропало.
Кад сам седео у Министарству културе, једног дана је ненајављен бануо код мене - Милан Младеновић. Дошао је по рехабилитацију. Тражио је да му Удба врати оне дненике које му је запленила на граници (колико знам, ни до данас му нису враћени!), да му оживи Сфаирос који је пропао због притиска Удбе, да му се додели национална пензија (није је добио) и да буде проглашен народним херојем у борби против комунизма (Мало морген, што би рекао шеф социјалиста Слободан Милошевић). У противном - тужиће државу Европском суду у Стразбуру. Све што сам могао да му кажем то је да навијам за њега у Стразбуру, али да у Београду не могу да му помогнем.
Радослав Златановић је Милошевићев човек из Приштине. Пореклом је са југа Србије, биће из Владичиног Хана. Колико знам, студирао је књижевност, а потом отишао на Косово, где је направио каријеру. У Приштини се могло лако што је у Београду било тешко! Постао је уредник издавачких кућа и покупио све косовске награде. Прочуо се кад је испевао оду Слободану Милошевићу кад је овај одржао говор у Косову Пољу. Песма носи наслов "Химна на ледини" и објављена је на насловној страни Књижевних новина. Како је приказан Милошевић? "Али пристиже леп млади говорник / Сунце које залази пали му накострешену косу / Разговараћу са својим народом и на ледини, каже / У школском дворишту, и на њиви." И сви су дошли да га слушају: "Сељаци, рудари и трактористи / Железничари, говедари и песници / Новинари, фоторепортери и полицајци", пошто су испразнили јевтине народне кујне, иако је косовски министар полиције Рагиб Хаљиљи забранио окупљање. Но лепи млади говорник не држи обичан говор, него позива српски народ на побуну: "Мрзим свој народ ако је кукавички / Пљујем на плашљивце и тртогузце / Слободан сам ако вешто рушим пакао", а народ му аплаудира. То је било 20. априла 1987. године, а Милошевић је 28. јуна 1989. године прогласио почетак грађанских ратова у Југославији.
Разуме се да је Радослав Златановић за своју "Химну на ледини" био богато награђен. Постао је народни посланик са Косова и за све време Милошевићеве владавине башкарио се у Народној скупштини Србије у Београду. Али онда се догодило оно што ни херој са ледине ни његов певач нису могли да предвиде: НАТО пакт и окупација Косова. Вода која се излила из Косова Поља и поплавила Југославију после дванаест година вратила се у корито и поплавила Косово. И Радослав Златановић је морао да бежи из Приштине, а његов идол завршиће у Хагу.
У избеглиштву, у Полому на Бесној кобили, Радослав Златановић је испевао своју жалопојку, "Разбацане торбе". Каже да је преживео Ораховац, Кошаре, Приштину и Авалију, али се напосе стровалио право у велику провалију. "Таман рекох: Радославе, сад ће оне / Награде, признања, националне пензије! / А разбише ме нови биволи и сотоне, / Прогон, апокалипсе, понижења, тензије." Шта је остало од прослављеног одаџије из Косова Поља? Само разбацане торбе у селима, градовима и на железничким станицама.
Као и Милан Младеновић, и Радослав Златановић је себе доживео као народног хероја, први антикомунистичког, други комунистичког. Развој догађаја је показао да се друга опција једино важи: Радослав Златановић је добио од ове власти националну пензију па не мора више да разбацује торбе, а Милан Младеновић ногу у тур па му је само преостало да се нада Стразбуру.Тако је наша политичка пракса показала да комунисти штите своју децу а туђу сатиру.
Да финализујем ову анализу, односно да вратим себе на антрополошки сто. Кад сам први пут остао без пензије, помислио сам да је то инцидент. Комисији промакло, министар пола мандата тресао тепихе (његова метафора), па није имао кад да види пропусте своје Комисије, а Дринка Гојковић то није хтела да му каже. Учинио сам оно што сам мислио да треба, отворио сам салон одбијених (из новина сам видео који су то писци). Писци који су се одазвали мом позиву сложили су се да анационална председница нема права да одлучује о националним пензијама, јер она може да каже који је допринос Петера Хандкеа немачкој књижевности, али не може да суди шта је урадио Радомир Смиљанић за српску књижевност. Писци су посебно апострофирали Гојка Божовића (представио се да је песник!) и рекли да овај несвршени студент не може да суди о класицима српске књижевности. (Из текста песника и професора књижевности на више европских универзитета, Бошка Томашевића, објаваљеног у часопису Браничево, наводим одељак који се односи на ПЕН клуб, његову председницу Виду Огњеновић и њеног посилног Гојка Божовића. "Та организација уместо да шири истину о уистину значајним српским писцима, брине се да шири 'истину' о њеним најближим и најревноснијим члановима, промовишући их у свету готово илегално, од сваке српске књижевне јавности једнако далеко. Иза кулиса српског ПЕН-а настала је не тако давно једна антологија српског песништва упливисана овом организацијом... Избор је урадио несвршени студент Гојко Божовић." Професор даље пише да као члан француског и аустријског ПЕН-а, те Друштва писаца Француске и Аустрије никада и нигде није видео да организације писаца тако тенденциозно и злонамерно представљају националну књижевност као што то ради српски ПЕН. Зар се сме један такав посао поверити несвршеном студенту? А лист Политика то оверава на тај начин што Гојку Божовићу даје прилику да "кад год му се прохте напише баналну рецензију, чија хвала, која врви од општих места о поезији, личи на покуду.")
Свог будућег егзекутора једва да сам упознао, али не могу да се не присетим неких чудних коинциденција кад је у питању овај момак. Већ сам написао да је власник Стубова културе, оснивач политичке партије Ге седамнаест плус, напрасно прекинуо сарадњу са мном у штампању мојих Сабраних дела. Не знам има ли какве везе, али то се поклапа са доласком Гојка Божовића за уредника Стубова! (Пре тога сам веома добро сарађивао са Татјаном Росић, која је магистар књижевности, око романа "Црни дани Раке Драинца".) Са магистром је ишло, са студентом је стало!
Тад томе нисам придао неки значај, али сад видим да ту има нека тајна веза. Кад је Милован Данојлић добио Нинову награду за роман "Ослободиоци и издајници" (1998), против њега се дигла таква бука каква дотад није била ни око једне награде. Најбучнији критичар Данојлића био је уредник Стубова културе Гојко Божовић. Тад сам још увек ишао у ову кућу, па сам питао Гојка о чему се ради. Милован Данојлић пише лепим српским језиком (држим да Милован Данојлић и Добрило Ненадић негују најлепши српски језик у савременој српској књижевности) и поседује високу културу писања. Божовић ништа друго није умео да ми каже сем да је то веома слаб роман. Тек касније, кад сам прочитао Данојлићев роман, видео сам о чему је реч. У роману је Данојлић описао грађански рат у Шумадији и стао на четничку страну! Напад на његов роман био је идеолошке природе, комунистички обрачун са четничким писцем. Гојко Божовић је ту био само експонент једне школе мишљења.
У Стубовима културе сам још објавио "Новеле", укупно тринаест дугачких приповедака. Новеле су преведене на бугарски језик и штампане у едицији Нова балканска поезија и проза издавачке куће Балкани. Српски издавач би требало да буде задовољан због тога. Ускоро после тога дошло је до сусрета бугарског и српског ПЕН-а у Димитровграду, па је мој бугарски издавач Балкани планирао да том приликом уприличи промоцију моје књиге. Од издавача сам добио мејл да се обратим Михајлу Пантићу, са њим је ствар договорена. Ја сам то учинио и Пантић је то потврдио. Међутим, на дан поласка јавила ми се секретарица српског ПЕН-а да ме обавести да за мене нема места у њиховом комбију! Није овде реч о превозу, него о отказу моје промоције. (Бошко Томашевић је у праву кад каже да српски ПЕН ради против српских писаца!) Има ли то везе са Гојком Божовићем? Председница српског ПЕН-а је Вида Огњеновић, чија Сабрана дела уређује Гојко Божовић у новооснованој издавачкој кући, где је он главни уредник. (Вида Огњеновић је била комунистички управник Народног позоришта у Београду кад је 9. марта 1991. године отворила врата позоришта да опозиција говори са његовог балкона. Отад је постала високи функционер Демократске странке и то је наплатила двоструким амбасадорским местом и парама за Сабрана дела.) А њен уредник је догурао до члана Комисије за националне пензије.
Протест српских писаца из салона одбијених нису објавили медији, па сам ја написао своје протестно писмо, које је објавио НИН и које сам овде цитирао.
Рачунали смо да ће инцидент из 2008. бити исправљен у 2009. години, тим пре што је министар у међувремену истресао тепихе, па стигао у фазу гланцања пода (опет његова метафора) свог Министарства (феуда, пашалука). И стварно, министар је променио Комисију, сад је довео правог песника, Адама Пуслојића, што се не може оспорити. Међутим, резултат је исти: нико из салона одбијених није промовисан у националног писца! (Данко Поповић и Жика Лазић су у међувремену отишли из живота.) То више не може бити инцидент. То је политички став. Нажалост, Миша Ђурковић је био дубоко у праву: национални писци немају шта да траже код ове власти!
Пошто, у крајњој линији, министар стоји иза одлуке Комисије, да погледамо каријеру Небојше Брадића. Почео је у крушевачком Народном позоришту, где је направио неке добре представе (драматизација "Проклете авлије" Иве Андрића). Да ли због тога, или што је био мио комунистима, тек промовисан је у управника позоришта. Кад је Милошевић завладао Србијом, његови момци су довели тад још млађаног Небојшу, као свог поузданог момка, за директора београдског позоришта Атеље 212. Неће, ваљда, такав таленат да чами у провинцији! Но то није било довољно, милошевићевци су га ускоро поставили за управника Народног позоришта, што је високи положај. (Неки кажу да је то ишло преко ЈУЛ-а.) Шта се даље дешавало не знам, тек најобразованији Милошевићев момак, Жељко Симић, министар културе, одлучио је да га смени и приземи у Београдском драмском позоришту, а сậм заседне на то место. Не знам шта се дешавало у глави дошљака из Крушевца, али мора да га је та ствар погодила. Тек - одлучио је да промени странку, претрчао је из Социјалистичке партије Србије у Ге седамнаест плус. При том се руководио непогрешивим моравским инстинктом да буде тамо где су паре! (У протестном писму написао сам да је "Група 17 власништво нових капиталиста, која у Демократској коалицији има отприлике ону улогу коју је имао ЈУЛ у Социјалистичкој странци".)
Са Небојшом Брадићем сам се срео једному животу и то на крушевачкој телевизији Ластавица. (Са његовим оцем, глумцем Момиром Брадићем, више пута – где год сам као помоћник министра ишао, ту је био и он. Свака приредба тражи свога глумца, а у Србији, поготово на Косову, тај глумац је био Момир Брадић; час је Свети Сава, час кнез Лазар, час Бановић Страхиња. Највећи тезгарош кога је Србија дала! Просто ме чуди да није добио националну пензију!) Телевизија Ластавица је имала за циљ да представи две жртве комуниста: мене, који сам жртва Тита, и Небојшу Брадића, који је жртва Милошевића. Испало је да је Небојша више пропатио, јер, забога, сишао је с коња на магарца. При том се Брадић хвалисао некаквим својим наградама, да је мени постало неугодно. Рекао сам да се комунистичким наградама не треба хвалити. Да ли је то будући министар запамтио, не знам, тек ја остадох без икакве награде!
Трећи јунак ове приче је Адам Пуслојић. Ако сам прву двојицу прочитао, овога не умем да читам! Буни ме посвета на "Књизи Адамовој" коју ми је даривао у Неготину. Сабрату Ивану Ивановићу! (Пуслојић је књигу објавио у Неготину, као самиздат, па смо по томе сабраћа с обзиром на све моје невоље с издавачима. Још да кажем да Пуслојић поседује неспорну песничку вештину и да уме да прави песме.) Зар се сабраћа остављају на улици?! Један сабрат добио пензију, други на то нема право!
Пуслојић је још у посвети написао твој цимер. Сад ми то враћа филм у 1985. годину, кад смо били цимери у Будви. Тад је БИГЗ организовао књижевни караван, па сам се и ја у њему нашао као добитник његове награде. После путовања по Србији, отишли смо на море. Приморски караван је појачан председником Удружења књижевника Србије Миодрагом Булатовићем и његовим секретаром Адамом Пуслојићем. Сад филм заустављам на Краљичиној плажи у Милочеру. Док смо се купали, одједном су се створили некакви важни људи: врх Удбе! Булатовић им је одмах пришао, са њим и Пуслојић. Мени су сугерисали да се купам, што је било природно, јер шта ја имам да разговарам са Удбом? Шта су они причали не знам, али тог дана нису ушли у воду.
Да ли то има везе са разговором у Милочеру не знам, али Миодраг Булатовић је наше књижевне сусрете претворио у политичке митинге. Одмах је узимао реч и говорио о тада актуелном случају Србина са Косова Ђорђа Мартиновића, над којим су непознати терористи (Албанци?) извршили страшан злочин набијања пивске флаше у ректум. Булатовић је од Црногораца тражио подршку за радње које ће он као председник УКС да предузме у циљу рашчишћавања међунационалних односа у земљи. (Нисам ни слутио да припрема Слободана Милошевића и да српска Удба у томе има велико учешће. Пошто ми је Булатовићев национални фолклор личио на кич, одмах пошто бих прочитао неколико реченица одлазио сам са сусрета.)
По повратку у Београд председник УКС је стварно предузео радикалне кораке: подржао је хапшење Милана Младеновића! Био је то, вероватно, први случај у историји да председник организације писаца одобрава прогон свог члана због тога што је водио дневник! Присећам се да се овоме енергично супротставио потпредседник УКС Никола Милошевић и поднео оставку на функцију. Око овога је дошло до оштре полемике челних људи УКС, у којој је Булатовић наступао са становишта Удбе и хвалисао се што брани националне и државне интересе од одметнутих појединаца. (Раније је имао сличну улогу у случају Данила Киша, кога је ухватио у крађи!)
Са Пуслојићем сам се поново срео 1996. године. Пошто је Слободан Милошевић одбио да призна изборну победу опозиције у највећим српским градовима, дошло је до велике грађанске побуне. Демонстрацијама сам се придружио од првог дана и заједно са Растком Закићем и Душаном Ковачевићем обратио са симса седишта Демократске странке Београђанима да подрже Ниш. (У Нишу је откривена крађа.) Србија је прокључала, демонстрације су одржаване у свим градовима. Са Закићем сам отишао у седиште УКС и тражио да удружење писаца не држи главу у песку него да изађе на тргове. Управа нас није баш подржала, наводно су се неки писци бунили што удружење користимо у политичке сврхе. Нађено је соломонско решење да се у сали УКС одржавају протестне вечери. (Присуствовали смо састанцима Управе и Закић је хватао белешке и одмах носио у Нашу борбу, тако да је све то обелодањено.) Ја сам тад у знак протеста поднео оставку на чланство у УКС.
Управа нас није подржала, али јесте Адам Пуслојић! Договорили смо се са њим да сваког дана испред Народног позоришта демонстрирамо против изборне крађе у име писаца. Адам је осмислио протест, писао пароле и транспаренте, наметнуо библијску симболику. Запамтио сам да је поред нас тројице (Адама, Закића и мене) обавезно присуствовао и Милан Младеновић са оним глоговим коцем. (Мени је посебно импоновало што нам се придружио и доктор Аца Обрадовић, фамозни Доктор О, бивши менаџер Црвене звезде, иначе мој књижевни јунак из "Црвеног краља". Кад су му рекли да сам ја писац тог романа, дошао је да ми честита што сам то написао. Адамова уста су, такође, била пун хвале за "Црвеног краља", па је тај протест био помало и мој књижевни омаж!) Међутим, после неколико дана Пуслојић је ишчезао. Ми смо протесте наставили без њега, неко нам је рекао да је болестан.
Ти протести су трајали готово 100 дана све док диктатор није скинуо гаће (израз Деда Аврама)! После митинга на тргу Слободе, ишли смо у протестну шетњу. Ја сам корачао са песницима Предрагом Чудићем и Ибрахимом Хаџићем. Стаза нас је водила поред зграде УКС у Француској улици, где су нам са балкона неки писци добацивали увреде. На моје велико изненађење, запрепашћење, једног дана се на балкону појавио и Адам Пуслојић! Уа, издајници! - дерао се као да је у Крајини. Онда ми је Предраг Чудић објаснио да је Адам Пуслојић човек Удбе! Он је са њим раније (1968) био у песничкој Групи 9 и неко је све време о њеном деловању обавештавао Удбу. Чудић поуздано зна да је то био Адам Пуслојић! (Удба је, преко суда, касније забранила Чудићев роман "Људске слабости" о догађајима 1968. године.) Пошто сам ја био неверан, Чудић ми је указао на чињеницу да је тај песник који се размеће да је увек на тргу, никад у кабинету направио невиђени бум у Румунији: добио је титулу Doctor honoris causa на Универзитету у Орадеи у Румунији; постао је почасни грађанин градова Плоештија и Сокја, оба у Румунији; носилац је звања Подунавски витез; коначно, почасни је члан Академије Румуније. Јел што је писао и преводио песме! Може ли се то без Удбе, односно Секуритатее?
То све не знам, али знам да ће после тога Пуслојић постати мостобранитељ у циркусу чувања мостова од НАТО бомби.
Ипак, постоји један разлог да Адаму Пуслојићу нисам баш у вољи. У антологији "Читанка српске политичке поезије", коју смо саставили Маринко Арсић Ивков и ја 1999. године, нашла се и једна његова песма (прештампана из "Антологије српске удворичке поезије" Маринка Арсића Ивкова) са насловом "Титово име". У тој песми се Пуслојић диви Титу и обоготворује га. Он Тита воли љубављу која је моћнија од љубави за какву се досад знало; њему је Тито светлост која је више од постојеће светлости. Коначно: Ако има вечности / и ако вечност има име, / име вечности је Титово име. Могуће је да Пуслојић жели данас да сакрије оно што је радио јуче.
Ако макар овлаш погледамо Избор Адамов нових пензионера, видећемо да је то Антологија српске удворичке поезије Маринка Арсића Ивкова! Титић је наградио Титиће!
Милосав Мирковић, "Ми смо Титови": И сејаћемо и жњети баш: / "Ми смо Титови, Тито је наш"!; Перо Зубац, "Тито је наш друг": У Титу свако има и пријатеља и брата, Кад би наша Југославија била девојчица / онда би Тито, био њен тата; Радивој Шајтинац, "И руке створене за руковање": Тито је наша таванска греда, плот, посна земља. Ако овима додамо титиће раније добитнике националне пензије (Радослав Братић, Драган Колунџија, Бошко Ивков...) онда је јасно да су се комунисти вратили на велику сцену српске књижевности.
Дакле, логика антрополошке анализе каже: Гојко Божовић мрзи четнике; Адам Пуслојић воли партизане; а министар - он је тамо где су паре! Мене нема нигде!
Моја прича би овде могла да се заврши: писмом из 2008. као и овим огледом из 2010. године извршио сам харакири и код српских власти могу да се сликам. Међутим, има ту још једна квака: рехабилитација.
Вољно невољно, Скупштина Србије је 2006. године донела Закон о рехабилитацији лица осуђиваних из политичких разлога. Разуме се да сам одмах поднео захтев да будем рехабилитован, јер сам био жртва политичке осуде. После две године, Окружни суд у Београду је у судском већу којим је председавала судија Наталија Бобот донео одлуку да се мој захтев уважи и правно ме рехабилитовао. Суд је у изреци нагласио да је "очигледно да су одлуке и решења (о забрани "Црвеног краља", отпуштању с посла, кривичном гоњењу) донете из идеолошких и политичких разлога".
Из овог произлази да је мој књижевни рад био идеолошки и политички вреднован и да је мој данашњи књижевни статус последица таквог става државе према мени.
Последица пресуде Окружног суда у Београду требало би да буде ова: Иван Ивановић је неправедно и неправно осуђиван у комунистичкој држави, па му демократска држава враћа сва права и прерогативе које му је претходна ускратила. Што ће рећи и право на националну пензију. Међутим, демократска држава, преко министра Небојше Брадића и његових комисионара Гојка Божовића и Адама Пуслојића, не уважавајући судску пресуду, а самим тим и институцвију независног суда, каже супротно: Иван Ивановић је праведно и регуларно осуђиван у комунистичкој држави, па му не треба вратити што му је одузето. Нема ни право на националну пензију. Не видим да логика антрополошке анализе може бити другачија. То је циркулус вициозус.
Да Читалац не би помислио да је мој став последица увређености, постарала се партократска држава да га потврди сечом судија. Наиме, владајућа партијска коалиција да би дисциплиновала судство одлучила је да отпусти с посла све судије па после изабере само подобне. Међу неподобним судијама нашла се и Наталија Бобот, која је донела решење о мојој рехабилитацији. У сећању ми је да је донела још пресуду о рехабилитацији Драгољуба Јовановића, политичара који је ушао, наивно верујући у комунистичку правду, у прву послератну владу, да би већ после првог супротстављања комунистичкој диктатури добио дугогодишњу робију. Неизбор судије Наталије Бобот јасно поручује да од рехабилитације жртава комунистичког терора неће бити ништа, јер су судије које су донеле рехабилитујућа решења лоше судије и нема им места у правосуђу.
Као писац који је због књижевности доживео погром и кога је судија Наталија Бобот рехабилитовала, узео сам себи право да јавно протестујем због одлуке Високог савета судства да дисквалификује судију људских права. Шаље ли то партократска држава поруку новоизабраним судијама да се ману људских права и да гледају да буду подобни својим послодавцима, односно држави? Или обзнањује да су Слободан Јовановић, Драгољуб Јовановић, Драгиша Цветковић... Драгослав Михаиловић, Иван Ивановић... и толики други знани и незнани, жртве комунистичке идеологије, неправедно рехабилитовани?
Овим антрополошким огледом, полазећи од себе као бића које најбоље познајем, желим да поставим опште питање: Како заштитити човека-грађанина од насиља државе-организације?


СРЕМЧИЦА, јануар 2010. године

Нема коментара:

Постави коментар