Саша З. Станковић: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

  Српски говори југа Србије имају неке заједничке одлике са стадардним бугарским језиком. Те сличности изазивају пометње међу два сродна словенска народа. Овај рад је покушај да укаже на неке узроке и последице таквог стања, као и на начине за превазилажење предрасуда.
   
    Кључне речи: Јужни Словени, дијалекат, лингвистичка географија, изоглосе, балканизми, неслованскои супстрат, стандардни језик, Вукова језичка реформа, равномерни културни развој

    Ретки су Срби са југа Србије који се нису осећали непријатно због свога говора када су отишли било где северније од Ниша. Неувиђајни сународници са севера понекад нам говоре да нисмо Срби већ Бугари. Не треба посебно наглашавати да постоје поједини Бугари који су убеђени да етничка Бугарска трeба да се простире до Ниша. Зашто је то тако? Где је истина у свему овоме? Да ли наука не жели или не зна да каже истину? Овај рад се бави баш овим проблемима. Приступ овој теми нужно се заснива на мултидисциплинарном приступу. Ваљани одговор мора да се темељи на чињеницама минимум двеју наука, лингвистике и историје. Писати о овоме значи дотаћи се проблематике етнологије, социологије, географије, политике, културне политике ...
    Историчари се углавном слажу да се масовно насељавање Словена на Балканско полуострво десило током 6. и 7. века. Преци Јужних Словена доселили су се са простора данашње Пољске и Украјине. Историја језика је склона гледишту да словенска племана нису била хомогена и да су у две различите групе кренули на југ (слика 1). На основу даљег развоја словенског језика може се тврдити да су јужнословенска племена од почетка била подељена на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу.  Касније ће се из  западнојужнословенске групе, између осталих, издвојити и српски језик, а на основама  источнојужнословенске групе настаће бугарски језик. Другачије речено, корени данашњих језичких разлика Срба и Бугара вуку порекло још из периода досељавања  Јужних Словена на Балкан.

    Посебно треба нагласити да назив Срба потиче из времена пре сеобе. На то нам указију многи топоними на простору данашње Пољске и Немачке. Чак једина аутохтона национална мањина у Немачкој су Лужички Срби. Првобитни назив Бугари односио се на освајаче Словена у источном делу Балкана. Бугари су, сродно Турцима, угро-финско племе, које је крајем 7. века покорило Словене на територији данашње Бугарске. Они су се због своје малобројности асимиловали у словенском окружењу. Тако да од њиховог етнитета није остало ништа осим имена.   
    Језичке разлике западнојужнословенске и источнојужнословенске групе детаљно је описао Павле Ивић. Тих 26 језичких разлика1 од суштиског су значаја за разумевање посебности  српског и бугарског језика:
- Од прасловенског Д6Н6 у српском је добијено ДАН, а у бугарском ДЕН;
- Од прасловенског В6НУК у српском је добијено УНУК, а у бугарском ВНУК;
- Од прасловенских група *t` и *d` у српском је добијено СВЕЋА и МЕЂА, а у бугарском СВЕШТА и МЕЖДА ...

   
Слика 1

Разлике никако нису последица стандардизације српског и бугарског језика, већ су постојале вековима пре него што је она извршена. Сноп старих изоглоса, односно језичких граница, сведоче да је у прошлости постојала оштра подељеност два народа. Ово се питање лингвистичке географије објашњава постојањем неприступачних планинских масива на терену на којима је пре Словена живело влашко становништво. Власи су се временом утопили у словенско становништво, али су њихови топоними остали са обе стране границе. Што се тиче југоистока Србије топоними румунског порекла су: Тумба, Сурдулица, Џеп, Сврљиг...

    Након указивања на разлике између стандардног српског и бугарског језика, можемо анализирати сличности између неких српских дијалеката и  бугарског језика. На почетку 20. века ове сличности објаснио је Алаксандар Белић, мада оне и дан-данас изазивају пометњу међу сродним словенским народима. Наиме, од свих српских дијалеката призренско-тимочки имају највише сличности са бугарским језиком, што на први поглед не чуди, јер су непосредно наслоњени на Бугарску. Ови говори обухватају пола Косова, а њихова јужна и источна граница мање-више се поклапа са државном гараницом Србије и Бугарске, односно Македоније. Западна и северна граница иде од  Прокупља преко Сталаћа, па све до Зајечара. Ни ови говори нису хомогени, пошто се могу поделити у три говорна типа: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Називају их још и шопским и(ли) торлачким, а ово се нарочито односи на тимочко-лужнички говорни тип, који једним мањим делом прелази на територију данашње Бугарске (слика 2). Непоклапање језичких и државних граница имало је трајне последице на становништво Трна и Знепоља. Они су у политичким превирањима од Санстефанског до Берлинског конгреса платили највећу цену. Становници Трна већински су се изјаснили за припајање Србији, а не Бугарској, када се 1878/1879. године успостављала граница између ових држава.  Трн је остао у Бугарској захваљујући руским трупама, које су насилно сменили српску власт ове вароши на челу са Аранђелом Станојевићем2, који је потом због претњи са групом својих сународника избегао у Србију. Тако Трн није имао исту судбину као Власотинце и друге јужне вароши, да се испоштује воља народа, па да остане у саставу Србије.

Слика 2
Црна задебљана линија представља сноп изоглоса које оштро деле јужнословенско подручје на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу
   



    Главне сличности призренско-тимочких говора са стандардним бугарским језиком су: свођење акценатског система на један акценат, редукован број падежа, компарација придева (убав-поубав-најубав), не познавање инфинитива, удвајање личних заменица (мене ме стра`).... Када би се ове одлике налазила само у бугарском језику, онда бисмо можда могли говорити о великом утицају бугарског језика на призренско-тимочкке говоре. Међутим, овакве језичке појаве имамо у румунском, албанском и грчком језику, а немамо их у другим словенским језицима, сем бугарског и македенског. Ово се само не односи на експираторни акценат, који је одлика већине европских језика. У лингвистици ове сличности се називају балканизми, пошто су примећени само код балканских народа. Што се тиче српских призренско-тимочких говора, у њима су се балканизми вероватно развили под утицајем румунског, тачније влашког елемента. Већ смо навели топониме румуског порекла, који су доказ да су Власи живели дуго на овим просторима, а опште је познато да у Источној Србији живе и данас. Иако су се асимиловали са Србима, њихов утицај на српске говоре је очигледан. У прилог овој тези иде и чињеница да Срби у данашњој Румунији мењају свој говор баш на овај начин. Наравно да ово не значи да Власи нису постојали и у другим српским крајевима, нпр. имамо планину Романију у Босни. На блискост Срба и Влаха широм Балканског полуострва указује и податак да Србе у Босни муслимански живаљ назива Власима. Срби су најездом Турака бежали у планинске крајеве где су сигурно затекли малобројно влашко становништво, које се бавило претежно сточарством. Са асимилацијом Влаха у српско окружење, назив етничке заједнице постао је синоним за сточарско занимање. Блискост Срба и Влаха је евидентна да и аутори који су декларисани као српски националисти то не споре. Речи Војислава Шешеља3 то најбоље илуструју: Очигледно је да су на свим данашњим српским просторима некад живели Власи. Срби их нису побили, нису их поробили ни  прогонили.  У прво време су те народне заједнице живеле одвојено, а онда су се интезивно мешале. Срби су као неупоредиво бројнији и виталнији асимиловали Влахе, па тако преузели њихове етничке одлике. Не треба се уопште чудити што су многи кроз историју све нас Србе називали Власима. Ми јесмо и Власи. У нашим венама тече и влашка крв, као прастановника Балкана. Али, смо пре свега Срби  јер је  српска етничка маса у том стапању народа била изразито доминантна.  
Дакле, иако је и код Срба постојао снажан утицај неслованскот супстрата, несловански елемент је много јачи код Бугара (почевши од самог националног имена), што је утицало да бугарски језик као стандардну норму има балканизме, док стандардни српски језик нема.
    Пошто је објашњено зашто призренско-тимочки говори нису бугарски, треба објаснити зашто припадници других српских говора имају подругљив однос према својим јужним сународницима. Није потребно познавати историју језика да би се закључило да се призренско-тимочки говори највише разликују од стандардног српског језика. Многи критичари оваквог стања виде као главног кривца Вука Караџића са његовом језичком нормом. Међутим, то је површан закључак. Доласком Турака на Балкан и након пада српске средњевоковне државе


српски језик је делио судбину свог народа. Честе српске сеобе услед ратова и глади, затим непостојање културних и језичких веза, све је то утицало на удаљавање појединих делова Српства. Српска црква није могла да преузме све улоге пропале српске средњеваковне државе. Баш због непостојања готово никаквих културних веза (у најширем смислу речи) призренско-тимочки говори су се различито развијали у односу на друге српске говоре, а нарочито у односу на новије источнохерцеговачке и шумадијско-војвођанске говоре, који су током 19. века постали основица данашњег стандардног српског језика.  Још пре рођења Вука Караџића  источнохерцеговачки говор  био је најраспрострањенији  међу српским говорима. Под утицајем динарске миграционе струјe овај дијалекат је обухватао готово целу Босну и Херцеговину, пола Црне Горе, већи део Хрватске и добар део Србије, а утицао је и на говоре војвођанских Срба. Поред Српске православне цркве главни носилац српске националне свести била је јуначка епска поезија, која је највећим делом испевана говором динараца источнохерцеговачког типа, чак и онда када пева о јунацима који нису живели на динарским теренима. И у другим европским народима један дијалекат се изборио за основицу стандардног књижевног језика, по томе нисмо особени. У Италији основица стандардног италијанског језика је говор Тоскане, на којем су написана највреднија дела ренесансне књижавности. Свакако је међусобна испреплетеност Срба и Хрвата у сваком смислу утицала да источнохерцеговачки дијалекат заузма прворазредно место у међу српским, а касније српскохрватским говорима. Током целог 19. века хрватски филолози су ломили копља око тога који дијалекат да узму за свој стандардни језик и на крају су прихватили источнохерцаговачки, а разлози за такву одлуку Хрвата је тема неког другот рада. За нас је битно да су се Срби прихватањем источнохерцеговачког дијалекта удаљили од бугарских и македонских, а приближили се хрватским говорима. То језичко јединство је утицало на стварање зајадничке државе Срба и Хрвата и то више од 50 година после смрти Вука Караџића. Не треба сметнути са ума да је 1867. године начињен политички програм са бугарским емигрантима о стварању заједничке државе Срба и Бугара на чијем би челу био Михаило Обреновић4. Да је тај споразум спроведен у пракси, могуће да би призренско-тимочки говори имали пресудан значај на формирање зајадничког језика Срба и Бугара. Очигладно да је ток српске историје после смрти Вука Караџића ишао у правцу његове језичке реформе. Важно је напоменути да Вуку није ни дозвољено да посети јужне српске крајеве, па свакако ни сам није најбоље познавао ситуацију на терену.
    Све горе наведено не значи да Вукова језичка реформа није подложна променама и да је данас 150 година после Вука не треба кориговати. Ако је Вук ишао испред свога времена,  данашњи српски лингвисти каскају за историјским дешавањима. Скоро двадесет година после распада заједничке државе са Хрватима, ми се још увек скоро у свему држимо српскохрватског језика, осим у називу језика. Наравно да  то није ствар само науке о језику него и државе. Данас негативан друштвени статус нема само књижевност на призренско-тимочкоким говорима, већ и дела и аутори који пишу језиком косовско-ресавског дијалекта. Најпознатије дело на овом дијалекту је Петријин венац  Драгослава Михаиловића, које представља више изузетак него потврду да наведени говори имају бољи статус у српској култури. Косовско-ресавски говор можемо чути у популарним серијама Љубав на сеоски начин и Село гори, а баба се чешља, али зато у српској књижевности он има другоразредни значај. Тако да су оба српска говора, које потичу са Косова и Метохије, угрожена, са једне стране, нестајањем Срба са Косова, а, са друге стране,
што имају маргиналан положај у српској култури. Док се данас источнохерцеговачки говор дели на четири језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски), сами Срби потискују своје старије србијанске говоре. Српски академик и један од најзначајнијих живих српских књижавника Драгослав Михаиловић5 годинама указије на ову појаву:  Новоштокавски је обухватио Београд и западну Србију, док нас 3,2 милиона који говоримо староштокавским или, како би лингвисти рекли, старије новоштокавским, доминирајућа доктрина науке о језику игнорише. Нема сумње да се на новоштокавском дијалекту боље и лепше говори, али нетрпељивост науке према србијанским дијалектима изазива тешке моралне и цивилизацијске последице по културу српског народа. Без обзира на историјске лекције и географску реалност, као да живимо и даље у 19. веку.    Када би била боља позиција у српској кулрури косовско-ресавских говора  мање би било предрасуда и о призренско-тимочким говорима. Ако се они лаички пореде са стандардним српским језиком, онда се доведи у питање и њихово српско порекло. Али, ако се упореде са себи најсроднијим српским дијалектом (косовско-ресавским), онда се слика драстично мења. Чак и читаоцу који нема стручних знања из историје српског језика, довољно је рећи да упореди говоре ликова провинцијалаца у филмовима Синише Павића са ликовима провинцијалаца из филмова Радоша Бајића, па ће приметити сродност старијих србијанских говора. Што се тиче бриге о језику ту много тога можемо научити од Хрвата. Они су много веће разике међу својим дијалектима успели да усагласе и успоставили континуитет неговања дијалекатске књижевности.
    После свега реченог јасно је да постоји потреба да се нешто уради  како би се одбациле већ доста укорењене предрасуде о призренско-тимочким говорима. Треба уврстити дела вредних писаца са овог поднебња у обавезну школску лектиру. Поред Боре Станковића и Стевана Сремца (који није из ових крајева, али је о њима писао) постоји још књижевника са југа Србије, који су вредни пажње. Глигорије Божовић је већ деценијама запостављен, пре свега из политичких разлога, иако његове приповетке о Косову и југу Србије представњају оно чиме се српска књижевност представила у свету између два светска рата. Највећи писац из пиротског краја Слободан Џунић неправедно је запостављен само што се у својим делима служио говором свога родног краја. Он је користио магијски реализам истовремено са светским признатим прозаистима Латинске Америке. Наравно, да озбиљније треба приступати и живим писцима са овог поднебља и на њиховом примеру показати да држава води рачуна о равномерном културном развоју.
   
    У школским програмима треба нагласити чињенице да неке одлике српскословенског језика данас можемо чути само у архаичним призренско-тимочким говорима. Рецимо, гласовна промена прелазак Л у О једино није извршена у сврљишко-заплањским и тимочко-лужничким говрима, само у призренско-јужноморавском говру данас се чује иманица СЛУНЦЕ, како  се некад писало у најстаријим српским сачуваним записима, или чување полугласа у речима
типа Д6Н и С6Н од чега је добијено данашње ДАН и САН и сл. У погледу лексике можемо приметити да се у савременом српском језики користи реч БАШТИНА, али само у јужним српским крајевима чује се БАШТА као синоним за оца. Сигурно да је ученицима са ових поднебља лакше објаснити значење речи БАШТИНА. Реч ВАТРА6 је по неким тумачењима несловенског порекла, а у призренско-тимочким говорима више се користи реч ОГАЊ, која је типична за све словенске говоре.  Дакле, ови говори су у неким својим одликама једина жива веза између најстаријег српског књижевног језика и савременог српског језика. 
    Нарочито на плану лексике може се доста учинити ако би се уврстиле неке словенске лексеме из призренско-тимочких говора у стандардни српски језик. У стандарном српском језику користи се реч КАШИКА, која је турског порекла, док се у наведеним говорима и данас каже ЛОЖИЦА, која је словенског порекла. Тако се под утицајем стандардног језика избацује из језичког фонда једна словенска реч и уместо ње користи турцизам. Зашто се не би поред КАШИКЕ у стандардни српски језик као дублет уврстила ЛОЖИЦА, са тенденцијом да се временом да предност српској (словенској) речи. Хрвати су сачували ЖЛИЦУ као своју варијанту ове речи словенског порекла.  Слична је ситуација и са речју МАКАЗЕ, такође су турцизам, а у старијим српским говорима имамо нашу реч НОЖИЦЕ, мада овде постоји проблем са хомонимним значењем – НОЖИЦЕ као мале ноге. Ми још увек нисмо очистили српски језик од хрватских дублета, иако српскохрватски језик не постоји скоро 20 година. Детаљним истраживањем призренско-тимочких говора треба издвојити архајичне српске речи и укључивати их у стандардни лексички фонд  свуда где имамо туђице.
    Неговање матерњег језика је део неговања културе једног народа. Колико су питања језика битна доказ је да свака нова нација на Балкану тежи да створи свој језик. Кориговање Вукове реформе српског језика је неминовност, због низа историјских догађаја који су се десили у последњим деценијама. Том послу треба приступи плански уз ангажовање целокупне стручне јавности као што  то раде сви културни народи. Невођење рачуна о матерњем језику је први корак у губљењу националног идентитета. Стварање српскохрватског језика претходило је стварању Југославије, као што је подели државе претходила подела језика. Зато реформа мора, више него до сада, да води рачуна о старијим србијанским говорима. Сада већ морамо да доказујемо да Црногорци говоре српским језиком, а да не говоримо о другима сродним народима. Плашим се да ћемо сутра морати да доказујемо како Срби на југу не говоре бугарским или македонским језиком, јер неки бугарски лингвисти и данас заступају ставове Крста П. Мисиркова7 да се западна граница
``бугарског`` језика креће Моравом и Ибром преко Скадра до Јадранског мора. Благовременим системским деловањем стручне јавности ојачао би српски национални идентитет, који је данас вишеструко угрожен, а стало би се на пут неким предрасудама које за последицу имају да се Срби стиде српског језика.    

______________________
   
Напомене:
  • 1 Павле Ивић, Изабрани списи I, Просвета, Ниш, 1991, стр.179-181. (Слике су преузете из истог дела.)
  • 2 Владимир Стојанчевић, Срби и Бугари 1804-1878, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 246-269.
  • 3 Војислав Шешељ, Идеологија српског национализма, Велика Србија, Београд, стр. 439.
  • 4  Јован М. Јовановић, Јужна Србија, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кона, Београд, 1938, стр. 62-64.
  • 5 Драгослав Михаиловић, Мука је писати о ономе што се не познаје, Интервју дат у дневном листу `Блиц` 28.09.2008.
  • 6 Коста В. Костић, Прилиг етноисторији Торлака, Футура, Нови Сад, 1995, стр.149.
  • 7 Првослав Радић, Дијалекат и норма у настави српског језика, Књижевност и језик, Београд, 2008, LX, бр. 1-2,  стр. 137.

Литература:
  1. Јован Цвијић, Балканско полуострво, Сабрана дела 2, САНУ-Књижевне новина-Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987.
  2. Милорад Екмечић, Србија између Средње Европе и Европе, Политика-БМГ, Београд, 1992.
  3. Петар Милосављевић, Систем српске књижевности, Народна и уневерзитетска библиотека Приштина, Приштина, 1996.
  4. Недељко Богдановић и Јордана Марковић, Практикум из дијалектологије, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2000.
  5. Владимир Дворниковић, Карактелогија Југословена, Просвета, Београд, 2000.
  6. Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Издавачка књижница Зорана Станојевића, Нови Сад, 2001.
  7. Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, СКЗ-БИГЗ, Београд, 2003.
  8. Мирослав Јовановић приредио хрестоматију, Против Вука, Стубови културе, Београд, 2004.
  9. Јеремија Д. Митровић, Србофобија и њени извори, Службени гласник, Београд. 2005.
  10. Радивоје Микић, Књижевни језик и језик књижевности , Успења бр.5, Филекс, Лесковац, 2008.


Saša Z. Stanković

PREJUDICES ABOUT SERBIAN DIALECTS OF SOUTH SERBIA

Summary

    Serbian dialects of South Serbia have some similar characteristics with the standard Bulgarian language. These similarities cause disturbances between these two Slavonic people. This study is an attempt to pointy out to some causes and consequences of that condition as well as to the ways of overcoming the prejudices.



    
О аутору


    Саша З. Станковић рођен је 04.08.1980. године у Лесковцу. Основну школу и гимназију завршио у Власотинцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу на Студијској групи књижевност и српски језик. Пише поезију од другог разреда основне школе када је и штампао прву песму у сарајевској Веселој свесци. Последњих година  више се бави прозом, критиком и методиком српског језика и књижевности. До сада има двадесетак објављених библиографских јединица, највише у информативном листу Власина, Власотиначком зборнику, часописима Просветни преглед, Кораци, Књижевни лист и Успења (Новокомоноване народне песме – узроци експанзије турбо фолка; Стеван Сремац и Власотинчани, Гласовна промена прелаз Л у О; Супротне реченице – Село гори, а баба се чешља; Владар и владање - идеолошко читање Гетеовог ``Фауста``, Приче из безвремене шуме симбола, Предрасуде о српским говорима Јужне Србије, Илија Стреља Петровић у народној и ауторској књижевности итд.). Године 2007. објавио је песме у колектиној збирци Кућа од расцветалих жеља, Фондација даровирих – Власотинце. Један је од аутора у антологији Најкраће приче 2010 (Алма, Београд). Прву самосталу књигу прозе Двадесет жуљева објавио је 2010. г. у издању Књижевне омладине Србије у едицији `Пегаз`. Године 2011. ушао је у антологију ПЕГАЗ - печат времена заједно са писцима као што су Светислав Басара и Исидира Бјелица. Ради у Гимназији ``Стеван Јаковљевић``у Власотинцу и ОШ ``Бора Станковић`` у Губеревцу – Лесковац. Живи у Власотинцу.

2 коментара:

  1. Леп текст. Само да додам да се реч ножице користила и у Босни и у Црној Гори, али су је маказе потиснуле.

    ОдговориИзбриши
  2. У праву сте. Ја када сам гледао снимак ``Ђекне`` на интрнету, чуо сам реч ножице. Суштина је да пручимо све наше дијалекте и вратимо све наше народне речи које су потиснуле туђице.

    ОдговориИзбриши