NOVA KNJIGA: Marinko Arsić Ivkov, VODIČ NA ONAJ SVET

NOVA KNJIGA
Marinko Arsić Ivkov: VODIČ NA ONAJ SVET
Izdavači: Ljubitelji knjige, Novi Sad, Altera, Beograd 2011.

UVODNI TEKST I REZIME NA ENGLESKOM:

UVOD

– Brrrr… – strešće se mnogi čitalac kad ugleda naslov ove knjige.
– Uh... – odahnuće s olakšanjem, kao posle noćne more, onaj koji stigne na njen kraj, rešen da je više nikad ne uzme u ruke.
Ipak, nije baš sve tako strašno. I ovaj Vodić, kao i sve knjige koje govore o smrti, umiranju i mrtvima, govore, u stvari, o živima. Kao i sve knjige, i on je ogledalo koje držimo u ruci.
Sa smrću danas nešto nije u redu.
To je odgovor na pitanje: čemu ova knjiga?
I objašnjenje zašto Vodič nije obična knjiga o smrti.
Ovo je jedini vodič za pravac kojim niko ne želi da ide i za odredište u koje niko ne želi da stigne. Ali kojim svako ide i gde svako stiže. Nijedan stanovnik ove planete još nije skrenuo s tog puta.
S obzirom na tu činjenicu, ovaj putovođa bi trebalo da bude najtraženija knjiga. Nažalost, to je samo iluzija, kojoj pisac nijednog trena nije podlegao.


U Vodič je ugrađeno više stotina teorijskih i stručnih knjiga i publikacija, beletristike, štampe, internet sajtova, službenih i statističkih izveštaja. On se temelji na hiljadama podataka i informacija. Za njegovo pisanje bilo je potrebno mnogo više truda nego za pisanje bilo kog vodiča, jer nema ni zagonetnijeg odredišta ni zakučastijih staza kojima se do njega putuje. Ali sve to ne garantuje da će od njega bilo ko imati koristi. Sa putovanja na koje on vodi ne stižu razglednice i pozdravi. Beskorisnost je i inače sudbina većine knjiga.

Pored toga, mnogi čitalac će (s pravom) reći da on sam, svojim životom, piše sopstveni vodič na onaj svet. (U vreme interneta, »stonog izdavaštva« i opšte skribomanije, ovakvo mišljenje ima još veći stepen ozbiljnosti.)
To da čovek svojim životom piše svoj vodič u smrt, to je možda i najbolja definicija života.
Ali kada bi čovek znao šta je život, možda bi znao i šta je smrt.
»Ćuti, Sančo«, rekao je (besmrtni!) plemić iz La Manče, »sve do smrti je život«.

Sa puta kojim čitaoca vodi ovaj vodič niko se nije vratio.
Nevernici i vernici vekovima raspravljaju šta se događa posle odlaska i šta je čovek – duša ili telo, duh ili materija. Je li poslednja stanica Noksvil u Tenesiju, ili naselje na čijoj kapiji dežura sv. Petar. Isus je mudar spoj jednog i drugog, smrti i večitog života.
»Ustani, Lazare!« U ove dve Hristove reči sadržan je san svakog čoveka.

Ni uspravljanje na dve noge, ni stvaranje prvog oruđa, ni uvećanje moždane mase, ni sposobnost govora, tvrdi Edgar Moren, nisu iskopali toliko dubok jaz između čoveka i životinje koliko smrt. Najvažniji dokaz očovečenja neandertalca je činjenica da je on sahranjivao svoje mrtve.
Grob je kolevka čovekove istorije.
Sartr je taj jaz, razliku između čoveka i životinje, našao u samoubistvu. Grigorij Čhartišvili (poznatiji kao Boris Akunjin) razradio je tu Sartrovu misao: Homo erectus je postao Homo sapiens onoga časa kad je shvatio da je vlasnik svoga života, odnosno da ima slobodu raspolaganja svojim životom. Kad je stajao na ivici stene i svesno se odlučio da korakne. Dakle, čovek je postao čovek kad je izvršio prvo samoubistvo. To ga je odvojilo od svih ostalih živih bića.
Istorija čovečanstva ne počinje rođenjem prvog čoveka, nego njegovom smrću.

Pisac Artur Kestler (izvršio samoubistvo) je napisao: „Da u našem rečniku ne postoji reč smrt, velika književna dela ne bi bila napisana, piramide i katedrale ne bi postajale, a ni dela religiozne umetnosti – a sva umetnost je religioznog ili magijskog porekla“.

Čovek umire na različite načine. Najređe svojom voljom. U smrt ga šalju drugi. Bilo da je reč o starosti, neizlečivim bolestima ili o nasilnim smrtima. Na malo čijem nadgrobnom spomeniku piše: »Umro sit života«.
Prirodne smrti su bile ne samo bezbolne, nego i »lepe«. »Budeš li živeo toliko dugo kao ja«, zapisao je pedantni Brija-Savaren reči svoje umiruće baba-tetke, »naći ćeš da je smrt potreba nalik spavanju.« Ali prirodnih smrti danas gotovo da i nema.
Današnji čovek živi mnogo duže od svojih predaka, ali cena te blagodeti je da on ovaj svet često napušta u mukama. Najsrećniji su oni koje pokosi srčani udar ili infarkt, koji umru »u trenutku« (ovakvu smrt priželjkuje gotovo svaki pripadnik tzv. zapadne civilizacije). Ljudi su vekovima umirali u svojim kućama. U 19. i prvoj polovini 20. veka u bolnicima i staračkim domovima umirala je samo sirotinja. Danas je slika potpuno obrnuta. Ogromna većina stanovništva (u SAD preko 80 odsto) umire u bolnicama ili domovima za stare. Uprkos napretku medicine i farmakologije, mnogi umiru teško, u bolovima, a medicina nema načina da takvu smrt olakša. To je kad čovek pasivno »trpi strelice sudbine«.
Kao aktivan činilac smrti, čovek je dostigao vrhunac u 20. veku, bilo da je reč o ubistvima ili samoubistvima.
Kod mnogih ljudi postoji želja za ubijanjem i mnoge ubice osećaju zadovoljstvo što su ubile čoveka. Čovek je jedino biće koje se užasava smrti i istovremeno ubija svoje bližnje, jedino biće koje traži smrt, napisao je Edgar Moren. Frojd je kliničkim ispitivanjem utvrdio da dete nosi u sebi želju da ubije roditelje i mrske osobe. Doktor Jozef Mengele je, neposredno ili posredno, učestvovao u ubijanju oko 400.000 ljudi. Pred smrt, u dubokoj starosti, izjavio je da se ne kaje za svoje zločine i da u njima ne vidi ništa loše, jer su bili u službi medicine.
Istorija ubijanja bila bi jedna od najsveobuhvatnijih i najpreciznijih istorija čovečanstva. Jednu takvu istoriju napisao je Kolin Vilson.
Samoubistvo je čisto filozofsko delo, rekao je Novalis. Ali to je romantizam. To je 18. vek. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 2000. godine na planeti Zemlji izvršeno je 815.000 samoubistava. Grigorij Čhartišvili je 20. vek nazvao vekom samoubistava.
Za snalaženje u džungli nasilnih smrti, vodič je, izgleda, neophodan.
Vodič nikako nije teorijska ili filozofska rasprava o smrti, iako se filozofske i naučne rasprave i stavovi nisu mogli izbeći. Oni koji su uistinu predani filozofiji, bave se, u suštini, samo jednim – umiranjem i smrću, rekao je još Platon. Tome se malo šta može prigovoriti, osim da više nema prave filozofske rasprave o smrti. Takva rasprava je odavno kontaminirana etikom i religijom, a u novije vreme biologijom i genetikom.
Mnoštvo fusnota i citata mogu da navedu na pomisao da je autor imao ambiciju da napiše naučno delo. No oni su tu pre svega kao potpora istinitosti i čitalac ne treba da ih se plaši.
Mnoštvo epizoda trebalo bi da čini ravnotežu suvoparnim fusnotama. Te epizode su kao neke čarde na neumitnom putu kojim nas ovaj namrgođeni vodič vodi.
Čovek je smrti, kao »jedinoj svojoj izvesnosti«, prilazio na razne načine, zavisno od civilizacije i kulture kojoj je pripadao. Ono što je tom prilazu kroz čitavu njegovu povest zajedničko, bez obzira da li je pripadao primitivnom ili razvijenom društvu, jeste prihvatanje smrti kao realnosti. Čovek se plašio smrti, ali od nje nije bežao. Nije zatvarao oči pred činjenicom smrti, samo je tu činjenicu različito tumačio. Smrt je kroz celu čovekovu istoriju prihvatana kao deo života, kao što je bio slučaj i sa rađanjem.

Da se u naše vreme u tom pogledu nešto menja, među prvima je primetio Džefri Gorer. Čovek je počeo da beži od smrti, da je skriva od samog sebe. Tu pojavu je, imajući na umu odnos viktorijanskog društva prema seksu, označio kao pornografija smrti. Smrt i pornografija zamenili su mesta. Tamo gde je 19. vek držao seks, savremeno društvo smestilo je smrt. Smrt je počela da vređa dobar ukus, kao što je to nekad činila pornografija.

Čovek se od svojih pokojnika rastajao, a to čini i danas, na razne načine i uz različite obrede. Još je Bekon uočio da »pogrebna svečanost više zastrašuje nego sama smrt«.
Amerikanci su, u okviru »pornografije smrti«, praksu pogrebnih obreda okrenuli naopačke. Pogrebi su u SAD postali javni spektakl, a ne žalosna privatna ceremonija. Bol za mrtvima treba sakriti, napisala je Džesika Mitford u svojoj socijalnoj anatomiji savremenih američkih pogreba, o umiranju ne treba pričati, ne treba nositi crninu, obeležavati kuću ili stan crnim florom ili umrlicom, koristiti mrtvačke kočije, primenjivati post mortem moral. Udaja ili ženidba nekoliko meseci posle smrti bračnog druga treba da bude normalna pojava. Led je probila glumica Elizabet Tejlor, koja se udala nekoliko meseci posle smrti muža Majka Toda (»Majk je sada mrtav, a ja sam živa«).
U SAD je na sceni veliko bežanje od smrti. Smrt se sklanja iz javnog života, među kulise. Mrtvace doteruju, da bi tako prevarili smrt. Amerikanci umiru kao modeli. Svaka smrt je reklama za pogrebni zavod.
Pogrebni zavodi stvaraju iluziju da pokojnika ne treba žaliti. Bol treba potisnuti, sakriti, ma se iz tog potiskivanja rodile depresija i psihička bolest. Za njih postoje pilule i psihijatrijske ordinacije.
Otvaraju se »groblja sa sistemom zamrzavanja«. Tu se leševi, zatvoreni u čelične kovčege, čuvaju na minus 200 ºC i čekaju napredak nauke, koja će moći da ih vrati u život.

Glavni razlog za ovakvu promenu pogrebnih običaja ipak je novac. Korist koja se može isisati iz pokojnika je ogromna. Testament, nasleđe, polisa osiguranja, prodaja (ili krađa) pokojnikovih organa i celih leševa samo su vrh ledenog brega. Pogrebna industrija danas obrće milijarde dolara.

Grobovi su, uostalom, bili jedan od prvih, ako ne prvi, pokazatelja raslojavanja u primitivnim društvima. U smrti su svi isti, parafrazira Tom Hikman Orvela, ali neki su istiji. Danas naročito.

21. vek biće vek smrti. Kao što je 20. vek bio vek produžavanja ljudskog života i borbe za njegovo dostojanstvo. U prethodnim stolećima čovek se izborio za slobodu tela, slobodu osećanja, slobodu mišljenja, slobodu vere. Došao je red na smrt. Na borbu za slobodu vlastitog umiranja. 21. vek biće vek slobodne smrti, kao krajnje potvrde čovekovog oslobođenja. Pojedinac će morati sam da donosi odluku kad će i kako da umre, da se istinski suoči sa svojom smrću, bez posredovanja crkve ili zvaničnog morala (kao što je bio slučaj sa vladajućim „sindromom smrti“ u srednjem veku, u doba ozloglašenog i instrumentalizovanog dance macabre). Postaće gospodar svoje smrti. Priručnici za najbezbolniju i najbržu smrt već postaju bestseleri i sve češće mogu da se nađu pored pokojnikovog uzglavlja, kao potvrda dobro naučene lekcije.
„Izaberi svoju smrt“, to će biti jedno od prava građanina zrelog 21. veka.
To je i jedna od poruka ove knjige.
Druga je da je ta sloboda, kao gotovo sve slobode, u velikoj meri iluzija. U eri koja je već počela, sloboda će imati veoma uslovno značenje. Možda naši potomci idu u susret pornografiji slobode.

Gorer i Mitfordova su bili proroci. Među prvima su prepoznali šta se događa sa smrću. Ali danas je i sredina 20. veka prošlost.
Era individualnosti je završena. Era koja je rođena sa renesansom i koja je dostigla zenit u 19. i 20. veku, umrla je poslednjih decenija 20. veka.
U toj eri pojedinac je, uprkos verovanju pesnika-propovednika da nijedan čovek nije ostrvo sasvim samo za sebe, bio mali kosmos. I kad je činio gluposti, činio ih je u svoje ime.
Danas nema individualnosti, nema ničeg velikog na planu duha. Nema visoke kulture. Nema duhovnih aristokrata. Čak ni materijalnih. Bogataši ne umeju da nose teret bogatstva. Intelektualci ne mogu da nose teret individualnosti.
Sve je obezličenje, novi kolektivizam. Moda i ugledanje. Trčanje za nekim.
Nema više velikih individualaca. Nema više velikih, genijalnih umetničkih dela.
Nikad u istoriji nije bilo više visokoobrazovanih ljudi i nikad svet nije bio bezličniji i neobrazovaniji nego što je danas.
Sve je visokotiražno, sve je odlivak, sve je potrošna roba (od kuća, automobila, mašina, uređaja, do romana i slika, sve je kratkog veka, jer mora da bude zamenjeno drugim, isto tako kratkovekim proizvodom).
Nikad nije bilo većih tiraža knjiga i nikad nije bilo površnijih čitalaca i još površnijih pisaca. Danas je veština napisati knjigu koja ništa ne kaže, u kojoj nema ni jedne nove misli ili rečenice. Danas se takvim knjigama odaje priznanje.
Današnja književnost je veština citiranja. Sakrivanja iza drugih.
Današnji bestseler zaboravlja se posle nekoliko godina.
Kreativnost je umrla. Zamenila ju je iluzija kreativnosti, koju održava stalni potop novih, kratkovekih proizvoda.
Granica između kulture i subkulture je u savremenom svetu i inače tanka, ili je uopšte nema. To naročito važi kad je reč o smrti.

Za simbol moderne civilizacije sociolozi su odavno izabrali hamburger.
Hamburger se sklapa od gotovih elemenata, on se ne pravi. U pogonima Mekdonaldsa nema kuvara, sve poslove obavljaju priučeni radnici. U velikim hladnjačama njima dovoze gotove, testirane delove «big meka» ili sladoleda, i njih se ne tiče ni sastav ni kvalitet tih delova. Nema kuhinjskih mirisa, nema vatre, šporeta, ringli, roštilja, nema individualnih ukusa i želja. Nema čak ni tanjira, escajga i čaša. Nema ni muva. Jedino se čuje zujanje mašina i vidi svetlucanje desetina displeja i lampica.
Smrt nije mogla ostati pošteđena.
Kloniranje kompletnog čoveka (još uvek) nije dozvoljeno. Ali proizvodnja rezervnih delova za čoveka jeste. Čovek u koga su ugrađeni klonirani rezervni delovi ne može da umre onako kako je umirao „individualac“. Njegova smrt mora biti bar malo opštija, površnija i neozbiljnija. Ruku na srce, njegovi posmrtni ostaci baš i nisu, kao što ni on nije bio za života, nešto posebno i neponovljivo. Pošto nisu sasvim njegovi, oni mogu biti predmet „intervencija“ koje su tog trenutka „u trendu“, kao što je i njegovo telo za života bilo predmet inovacije i dorade. Ne može klonirani ili poluklonirani čovek biti sahranjen kao individualac 19. veka.
Koga može da takne njegova smrt, sem njegovih najbližih. Ako u eri hamburgera i ožalošćena porodica ne postane suvišna.
Samo u eri individualnosti, eri čoveka kao jedinke, ubistvo je moglo da se poredi sa umetnošću. Posle De Kvinsija, mnogi autori su se poigrali takvim poređenjem i stvorili velika dela. Bila je to ekskluzivna sublimacija jednog doba kojeg više nema.
U vreme odlivaka, i ubistva i razmišljanja o ubistvu ne mogu biti ništa do odlivci.
Internet, televizija i štampa su svakodnevno preplavljeni ubistvima. Ali pošto ona, iako ih je sve više, ne dotiču nikoga, već odavno su s prvih strana novina prebačena u ćoškove poslednjih stranica. Među dosadne i jednolične vesti. A ne uzbuđuju nas mnogo ni kad se dešavaju pred našim očima.
Izrazi kao što su upravljanje smrću, medicid, ubrzana smrt, aktivna eutanazija, pasivna eutanazija, asistirano samoubistvo, samoubistvo uz tuđu pomoć, smrt uz pomoć lekara, klinika za samoubistva, samo su neki od zbunjujućih orijentira u bespuću u koje će, pre ili kasnije, da zaluta gotovo svaki smrtnik.
Možda upravo to može biti nagoveštaj da će Vodič, i pored autorove skeptičnosti, ponekom poslužiti kao dobrodošao priručnik.
„Valja nama preko reke.“
Pre polaska, autor se zahvaljuje uredniku ovog izdanja, piscu Miloradu Grujiću, koji ga je poslednjih godinu dana diskretno ometao u radu, podsećajući ga na rokove za završetak rukopisa. Vodič je tako postao kraći, sažetiji i, verujem, lišen mnogih suvišnih detalja, odrednica i stranica, zanimljiviji (ili manje dosadan) čitaocima.



SUMMARY


Grave is the cradle of the history of men kind. History of humanity does not begin with birth of the first man, but with his death.  It is what separates man from all other living creatures the most, weather it is death awareness, way of dieing, funeral customs or benefiting from death.
Man is the only being that is afraid of death, but also the only being, as observed by Moren, who seeks death. He equally kills his fellow men and himself. Between 50 and 55 million people die on Earth every year. Violent death, according to the World Health Organization data for the year 2000,  means the end for over 1,6 million people. Over a half of that number, 815.000, commits suicide.
While history shows different views on suicide, that of the state, the church, and the official morality, man has been much more tolerant towards homicide, especially if it is in the context of war, in the name of faith or ideology, death sentence or vendetta.
In recent history, starting with the second half of the 18th century, man starts to gain a lot from the death of his fellow men. Twentieth century sees an expansion of this gain which derives new economic branches – from the funeral industry, which is worth billions of euros, to human organ trafficking.
Man’s attitude toward death during time is shown on examples of USA, Russia and Serbia.
Starting with the second half of the 20th century death experiences a transformation.  True natural death is almost non existent. Man’s life is significantly extended, but he more often dies in pain, at hospitals or nursing homes. The very definition of death has changed. According to many authors, this definition is bound to change again, mostly because of the availability of the transplant organs, as well as euthanasia, or assisted suicide.
Twenty first century will be the one for the emancipation of death. Man has fought for centuries for the freedom of his body, his feelings, his thoughts, and now is the time for death. Freedom of death will be the final confirmation of man’s liberation. Death of an individual will mostly be the matter of an agreement between the patient, family, doctor, health insurance and insurance companies. Movements for dignifying death, who are so far only advising on suicide with the help of others, with “do it yourself” principle, will fight for adopting legislation on euthanasia and assisted suicide.
Medical ethics will move forward in the same direction, the same way that bioethics and clinical ethics have significantly changed already. „Slippery slope“ in assisted death, which can always be interpreted and applied too broadly, since it will represent  an easy way out for the doctors as well as the patients and their families, will be nothing more but “collateral damage”.
As our attitude toward death changes, funeral customs will change as well as the funeral industry.  Judging from the first decade of the 21st century, our prospects on that front are unlimited.
Chapters: The Beginning or The End, Benefiting from Death, Kill Thy Fellow Man, Suicide, Cannibalism, Why?, Die the American Way!, Die the Russian Way!, Die the Serbian Way!, Feast and Death, Murder as an Art, Dr Death, Prospects.


Нема коментара:

Постави коментар