1.
Српска књижевност друге половине двадестог века настајала је у оквирима тоталитарне свести коју је диктирао социјалистички систем.. У редакцијама медија седели су режиму одани људи који су будно пазили да се не провуче неки текст „стран нашем, социјалистичком друштву" и нанесе му штету. Сем уредника ту су били још „поверљиви" задужени за безбедност, тзв. културњаци. Постојао је и закон за санкционисање деликта мишљења. Па цензура. И надасве: аутоцензура, као најстрашнији облик насиља писца над самим собом.Све је строго контролисано, пропуштано кроз идеолошку призму, цеђено, па оно што би остало стављано у службу система. Укалкулисана је чак и појава „модерних", као доказ неповерљивом Западу да се и код нас, ето, поштују песничке слободе. Али им је маргинализован значај: на састанцима редакција оштро су критиковани као примери застрањивања са „правог пута", т.ј. генералне линије партије и владајућег соцреализма. Уосталом, неколико песничких збирки систему нису могле озбиљније да нашкоде.
Главну матицу, ударну у прози, чинили су писци произашли из рата, наравно, на победничкој страни: Оскар Давичо, Бранко Ћопић, Михајло Лалић, и два дебитанта: Д. Ћосић и А. Исаковић. Наравно, о Црњанском, тих првих поратних година када су Оскар Давичо и Радован Зоговић словили као комесари који одређују шта ће бити објављено а шта не, није било ни помена. Он ће касније бити „прихваћен", искоришћен па маргинализован. Систем је могао да буде миран. Два дебитанта у тих петнаестак година (до појаве првих прича Драгослава Михаиловића), постаће корифеји нове књижевности, такозване послератне: Ћосић у роману а Исаковић у приповеци. Тема им је минули рат (други светски) на нашем простору виђен очима победника. Њихове књиге „Далеко је сунце" и „Велика деца" постаће обавезна школска лектира са васпитном наменом. Одређивале су и књижевни укус, како треба писати. Високе функције у партијској хијерархији доприносиле су њиховом угледу, као и књижевне награде добијене неколико пута. Ипак, о времену у коме су живели (промена друштвеног система у социјалистички, прогањање „непријатеља народа", принудни откупи, конфискације, обрачуни са неистомишљеницима, распад породица, робијашнице, и надасве, ломљење човекове личности и ограничавање слободе) ни речи.
2.
Још је време када ратна тема није исцрпена, Ћосић пише „Деобе" а Исаковић „Папрат и ватра", још је време кад су оба писца на генералној линији и високим функцијама, још је време кад у уџбеницима националне књижевности доминира слика: Андрић, Тито, Ћосић, као симбол нераскидиве везе власти и те књижевности, као наук младим генерацијама (и писцима) како се треба понашати и писати. Још је време надања и ишчекивања (мада су се догодиле две крупне ствари: Информбиро 1948. и Брионски пленум 1966), конци власти се затежу, али нема одјека, оног уметничког, слободарског. Шта чекају наши писци, „пробуђена свест народа"? Дозволу с највишег места за писање?! Ћосић пише „Бајку", ту књигу о деспотији у некој далекој Камонији, „можда Кини?". Да је наставио тим путем био би велики писац, али он у сопственој земљи не види ништа. Како је и могао кад је био део тог система, учествовао у његовој изградњи?! Да буде сам себи опозиција!? И пут националном миту је отворен.3.
Остаће за историчаре књижевности као задатак да испитају како се социолошки приступ, природан отпор евидентној деспотији, изокренуо у национализам. Јер није само о Ћосићу реч, још је писаца пошло тим путем жртвујући универзално локалном. Ћосић тада доживљава политички пад, изговара речи које се преносе од уста до уста, шапатом: „Ја не служим једном систему већ епохи". Али како јој је служио? Лице система било је осветљено најјачом светлошћу, вођа нација пише писма хрватском па српском руководству, многе фотеље остају без власника, чврста рука постаје још чвршћа, нико није задовољан, нико спокојан. Шта ради тада Ћосић? Пише тетралогију „Време смрти", дира у болну тачку једне нације, враћа се у прошлост. Постаје национални бард, најпознатији српски дисидент.И слободно шета по престоници!
4.
Оно што се догађало, оно што се видело, оно што је била обичност: власт једног човека дигнутог на пиједестал бога, чврста хијерархија, раст бирократије, промашене инвестиције и фабрике, презадуженост земље, радничко управљање на папиру, непрекидно подилажење „радним масама" од стране власти, једноумље у најчистијем облику, немилосрдно санкционисање сваке слободне мисли, табу теме од којих је она о „генијалном" вођи била најнедодирљивија, ласкање и додворавање систему, тоњење народа у тупост и летаргију, острашћеност према „непријатељима народа", сужавање човекове личности на пуко преживљавање, поздравни говори и славља, то српске писце ћосићевско-исаковићевског духа и оријентације не дотиче.5.
Митизација стварности а посебно другог светског рата, општа је особина српске књижевност до појаве стварносне прозе. Митски предложак је у основи прозних дела насталих у том периоду. Тако се Николетина Бурсаћ из Ћопићевих проза своди на Дон Кихота, Ћосићев Гвозден из романа „Далеко је сунце" на библијског издајника, Лалићеви јунаци сви су у оквирима митске, племенске хероике, слично је и са прозом Оскара Давича и Антонија Исаковића, до „Ахасфера" Радомира Константиновића.Друга особина је одсуство хумора (изузев Ћопићевих приповедака), сва су та дела на ивици патетике. О иронији да и не говоримо. Српска књижевност тог периода нема свог Швејка, а нудио се. Али то би онда био други угао гледања на ту стварност, а то српски писци ове оријентације нису себи могли да приуште из поменутих разлога. Нема ни праве трагедије, јер трагедија подразумева постојање трагичке кривице. Тако се стало на пола пута чак и у намери коју је та књижевност себи задала.
6.
Ћосићеву склоност ка епском уобличавању фабуле и ликова српска књижевна критика назвала је „толстојевском". Тиме је и несвесно указала на везу између руског соцреализма и српске књижевности тих првих деценија после другог светског рата. Паралела се овде чини умесном. Руски соцреализам заснивао се на толстојевском мимезису и теорији одраза. Као родоначелник те школе, Максим Горки је свакако имао на уму Лењинов оглед „Лав Толстој као огледало руске револуције".Подржаван од совјетске власти, овај правац се брзо изродио у површно приказивање руске совјетске стварности и лакировку. Доживео је да његови најзначајнији аутори: Л. Леонов и М. Шолохов надживе своја дела. Шолохов је после 1945. код нас много превођен, зна се да је српским писцима био узор.
Заборавља се само једно: да је руска књижевност после октобарске револуције имала и ону другу линију, проскрибовану и прогоњену: А. Платонова, М. Булгакова, Б. Пиљњака и И. Буњина (у егзилу). Солжењицин ће доћи касније. И Војнович. Српска књижевност после 1945. није имала ни једног писца таквог усмерења.
7.
Учинак Ћосићеве и Исаковићеве прозе на свест читалачке публике може се мерити догађајима који су задесили српски народ под крај двадесетог века, довевши га на ивицу пропасти. Систематски је уништавано критичко мишљење генерација и наметана пројектована слика света једног система као најбољег могућег, са генијалним вођом на челу. Систем је био чврст, немилосрдан, оштром оку ништа није могло да промакне. Пропао је и Бекет, скинут са позоришног репертоара. Да не квари омладину бесмисленим надама и чекањем. Кога?8.
Проучаваоцима књижевности може се ово указивање на утицај Ћосићеве прозе на читалачку публику чинити преувеличаним. Тако би и било у нормалним околностима да није било спреге власти и те књижевности која је имала идеолошку функцију. Тадашњи Ћосићеви читаоци нису разликовали стварност књижевног дела од стварности живота, па су његове романе доживљавали као истину о том времену. Сумњам да је и данашњи разликују.Била је то наметнута књижевност и наметнут живот. Власт је будно пазила на сваку изговорену и штампану реч, пре објављивања текст би прошао кроз много филтера. Како се другачије могу објаснити енормни тиражи књига ових писаца? Генерације и генерације имале су да уче из њих. Друге нису постојале.
9.
И садржином и порукама проза овог периода потпуно је у служби система. Ма колико се критичари трудили да укажу на одступања, она је у бити соцреалистичка. „Озбиљност" у обликовању фабула, инсистирање на „тешким", драматичким ситуацијама (смрт, разарања, деобе), одсуство ироничне дистанце, поетизација језика, каткад свечарски, патетични тон – све је упућивало на стварање „новог човека" и друштва. Пројектовани „нови човек" морао је имати нове моралне квалитете: борбеност и бескомпромисност, веру у руководство и вођу, подређивање личне среће колективу, презир према материјалним добрима и приватној својини, материјалистички поглед на свет. Човекова слобода је могућа у далекој будућности („Далеко је сунце"), зато се прво треба обрачунати са носиоцима старих вредности. Слобода мишљења и уверења води поделама („Деобе"), зато је потребно изградити монолитан систем. Инсистирање на личној срећи и индивидуалности је штетно, треба га сасећи у корену. Поруке тих књижевних дела су јасне, едукативност неоспорна. Тако је изграђивана тоталитарна свест.10.
Свој дисидентски положај у односу на систем Ћосић ће утврдити романима: „Грешник", „Отпадник" и „Верник", трилогијом под заједничким називом „Време зла". Његови верни читаоци, они што су шапатом преносили сваку слободнију мисао из његових књига („Замисли, он је то написао!"), били су ускраћени у својим надама и морали су да осете горак укус разочарења: о стварности после 1945, о времену у коме су живели, ни речи. Ћосић на неких хиљаду и по страна нашироко распреда о размирицама и трвењу на левици између два рата, о интелектуалцу који је застранио у односу на генералну линију партије, о његовом положају међу дојучерашњим истомишљеницима. Реализам тих књига у време кад су Бекет и Борхес већ били књижевна чињеница међу српским писцима, нашао је одјека међу његовим читаоцима, отприлике у смислу, ето, он је то рекао, преко тога се не сме. Јер је систем изгледао вечан, нико није смео ни да помисли на његов крај. Ћосићева недоречена мисао продужила је његово трајање.У ствари систем се већ био обезбедио разликом према „тврдом" социјализму у источноевропским земљама. Мало попуштање према Западу дало му је легитимитет „социјализма с људским ликом" у смислу: код нас је лоше, али је на истоку још горе. Отворена је и тема „Голог отока". Опет је прорадио неписани слоган: то нисмо ми, то је зло са истока.
Ћосић и Исаковић могли су да пишу до миле воље, чак му је и њихово писање могло бити од користи.
11.
Проговориће Ћосић (најзад!) и о времену социјализма, али касно и без икаквог одјека. Све је већ било јасно, систем је пуцао по свим шавовима, наследници су се грчевито борили за своје позиције додворавајући се све више Западу, сабласни „Плави воз" отишао је у музеј, требало је спасавати што се спасти може, пре свега материјално богатство кад од идеологије нема ништа. Ћосић пише „Време власти", по оној народној: боље икад него никад. Али у његовом случају показује се како и народна може да омаши, уметнички бледа и неу-верљива слика те власти не може бити истинито сведочење. Свеједно, он је обележио и тај простор, рекао своју реч. „Сведок епохе" очито је својим учинком био задовољан.12.
Српска књижевност друге половине двадесетог века од писаца тзв. послератне остала је ускраћена за једну (битну) могућност уметничке анализе тог времена (и епохе) директно и индиректно учествујући у тој власти, помажући да се њено трајање продужи. Прећуткивањем је тој стварности дат легитимитет као најбољој могућој. Њен утицај на убудуће (сад већ прошле) догађаје је неоспоран.Без утицаја је остало и појављивљање „Јеретичке приче" Бранка Ћопића (а било се дигло толико буке у партијском врху и изговорене судбоносне речи шефа државе: „Ми нећемо хапсити Ћопића"), ни Булатовићеве приче из „Ђаволи долазе" (уосталом, поруком и приказаном стварношћу у служби система), ни „Ратна срећа" Михајла Лалића (вреди само наслов, због њега је и нападан), ни други, мањи покушаји, већ заборављени. Сва су та дела маргинализована па прећутана. Али је остала празнина, а празнина (као и испуњеност) сведочи о људима и догађајима и може се продужити у будућност.
Нема коментара:
Постави коментар