Dokumenti

ДОКУМЕНТИ

ДОКУМЕНТИ О КРШЕЊУ ЉУДСКИХ ПРАВА КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА

1. ПРИЈАВА НА КОНКУРС КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЗА ДОДЕЛУ ВАНРЕДНЕ ПЕНЗИЈЕ

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПРЕДМЕТ: Пријава на конкурс Министарства културе Републике Србије за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији. Подносилац пријаве књижевник Иван Ивановић.

Овим се пријављујем на Ваш ЈАВНИ ПОЗИВ за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији, расписанoм у дневном листу Политика први пут 2008, други пут 2009. и трећи пут 2010. године.

НАПОМЕНА: Пријава од 2008. и 2009. године је одбијена, а од 2010. је актуелна.

2. БИО-БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ ПОДНОСИОЦА ПРИЈАВЕ

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Рођен сам 19. децембра 1936. године у Нишу. Отац (Божидар) је био официр Југословенске краљеве војске а мајка (Миља) учитељица. Обоје су били пореклом из села Житног Потока у Пустој Реци.

Други светски рат нас је затекао у Сплиту, где је отац службовао у војсци. Имао је чин генералштабног капетана прве класе. Одмах по избијању рата, мајка и ја смо побегли из Хрватске у Србију, у Житни Поток. Отац је отишао на фронт.

По капитулацији Југословенске војске, отац је успео да избегне заробљавање и да се пребаци у Србију. Кад је кренуо официрски покрет отпора, на челу са пуковником / генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем, отац се прикључио том покрету. Ратовао је у оквиру Топличког корпуса и био командант Друге топличке бригаде. За успешан напад на немачки транспорт у Стопањи код Крушевца, 1944. године, произведен је у чин мајора. По уласку Црвене армије у Србију, повукао се са Југословенском војском у отаџбини у Босну. Приликом слома четничког покрета на Зеленгори, маја 1945. године, трајно је нестао.
По ослобођењу земље, мајка је добила посао учитељице у Житном Потоку. Ту сам ја одрастао. Основну школу сам завршио у Житном Потоку, а гимназију у Прокупљу. Филолошки факултет, групу за Општу књижевност, дипломирао сам у Београду, а потом радио као средњошколски професор књижевности у унутрашњости Србије (Александровац и Куршумлија). У просвети сам провео дванаест година.
У литературу сам ушао 1968. године кад сам у Прокупљу објавио у издању Драинца новелу "Икаров лет". Године 1972. објавио сам у Београду у издању Слободана Машића роман "Црвени краљ". Одмах по изласку из штампе књига је забрањена, поништени уговори за снимање филма и ТВ серије, спречено извођење позоришне представе. Отпуштен сам с посла професора Гимназије у Куршумлији, као "морално - политички неподобан да васпитавам омладину".
У исто време, органи гоњења су покренули против мене кривични поступак, јер сам, наводно, својим романом "повредио углед СФРЈ, те њених највиших представника власти". У Окружном суду у Прокупљу, као месно надлежном, осуђен сам 1973. године на две године затвора. У очекивању коначне пресуде, преселио сам се са породицом у Београд, где сам примљен у Удружење књижевника Србије и добио статус слободног уметника, што у мом случају није ништа значило, јер ми је практично било онемогућено свако учешће у књижевном животу. Врховни суд Републике Србије укинуо је 1975. године пресуду Окружног суда у Прокупљу и преиначио је у ослобађајућу. Али ми посао није враћен.

Пошто ми је био недоступан приступ државним институцијама (издавачким кућама, часописима), био сам принуђен на алтернативну делатност. Један сам од оснивача Књижевне задруге писаца Запис, где сам објавио роман "Време спорта и разоноде" ("Фудбалска генерација"). Али Запис је као слободна институција врло брзо дошао под удар власти и забрањен му је даљи рад.

Трагајући за било каквим послом, радио сам лектуру и коректуру, давао часове странцима, спремао ученике. Писао сам за новине, Јеж и Дугу. Редакција Дуге била је склона да ме прими у радни однос, али су комунистичке власти то спречиле.

У то време, вероватно уз дозволу власти, практиковано је превремено пензионисање неподобних писаца, тзв. дисидената. Једна лекарска комисија, на чијем челу је био др Чедомир Брашанац, иначе писац, послала је велики број уметника у инвалидску пензију (Данило Николић, Жика Лазић, Матија Бећковић, Радомир Смиљанић, Гроздана Олујић, Предраг Протић...). Пошто је постало извесно да не могу да се запослим, из Министарства културе Србије ми је сугерисано да се пријавим овој комисији. Добио сам инвалидску пензију у износу минималне законом загарантоване пензије.
Почетком осамдесетих година чинило се да ће мој случај да буде решен. Године 1982. објавио сам у БИГЗ-у роман "Аризани", а 1984. по други пут роман "Црвени краљ" (ово издање није забрањено). Постао сам први добитник БИГЗ-ове награде за године 1982 - 1984. Али, вероватно због успеха ових романа код читалачке публике, комунистичке власти су се поново умешале и зауставиле моју књижевну каријеру. Нови рукопис ми је БИГЗ одбио. Поново сам био принуђен на субверзивну делатност, односно на самиздат. Оснивач сам приватних предузећа Алтера и Студио Огледало.

Као инвалидски пензионер по закону нисам имао право на легалан рад, па сам у ствари био илегални књижевник. Ипак, у том периоду написао сам и објавио двадесетак књига, но та делатност ми није повећала радни стаж.

Почетком деведесетих година по други пут је изгледало да ће се мој положај нормализовати. Позориште на Теразијама је поставило драматизацију "Аризана" (преко 150 извођења), студентско позориште ДЕС је играло драматизацију "Црвеног краља" (20 извођења), на репертоару Југословенског драмског позоришта нашла се моја монодрама "Шопска амбасада" (више од 500 извођења). Приватно предузеће Стубови културе и државни Завод за издавање уџбеника почели су са издавањем мојих Изабраних дела. Али, будући да сам се политички ангажовао у Демократској странци и учествовао у борби против диктаторског режима Слободана Милошевића, сви ови пројекти су пропали. Неокомунистичке власти су ме поново прогласиле неподобним писцем, односно дисидентом. Како сам био незадовољан стањем демократије у Демократској странци, одлучио сам да се повучем из сваке политике и напустио сам странку управо кад је она дошла на власт 2000. године.

Године 2003, кад је СПО добио ресор културе у Влади Републике Србије, иако нисам био члан те странке, позван сам у Министарство културе за помоћника министра за ресор стваралаштва. Пошто сам био инвалидски пензионер, морао сам поново пред лекарску комисију, где сам добио решење да сам радно способан. У Министарству сам остао три године, а онда сам отишао у старосну пензију. Будући да ми је признат мали радни стаж (21 година), пензија ми је знатно умањена и креће се у оквиру просечне пензије.

БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

ЦИКЛУС: СЕВЕР - ЈУГ

1. ЦРВЕНИ КРАЉ, роман, 1972. Фудбал као метафора југословенског (србијанског) друштва. Шест издања. Прво издање забрањено. Позоришна драматизација ФУДБАЛСКА ГРОЗНИЦА ШЕЗДЕСЕТИХ, 1982. године.

2. ФУДБАЛСКА ГЕНЕРАЦИЈА (ВРЕМЕ СПОРТА И РАЗОНОДЕ), роман, 1978. Генерација која се формирала на стадионима. Два издања.

3. АРИЗАНИ, РОМАН, 1982. Српско село у ратном и поратном периоду. Како преживети комунизам. БИГЗ-ова награда. Једанаест издања. Позоришна представа, преко 150 извођења. Монодрама и ТВ реализација, десет епизода.

4. ЖИВИ ПЕСАК, ЖИВО БЛАТО, роман, 1986. Прогон либералних интелектуалаца у комунизму.

5. НИШКИ ГАМБИТ, роман, 1988. Шах као метафора јужносрбијанског друштва. Два издања.

6.7.8. ЈУГОВАЦ ИЛИ КАКО УЋИ У ИСТОРИЈУ, ТРИЛОГИЈА, 1988, 1989. малограђански социјализам, пропаст комунистичких идеала. Драматизација позоришне трупе Призор, преко 20 извођења. ТВ драматизација.

9.10.11 БРАЋА ЈУГОВИЋИ ИЛИ КАКО ИЗИЋИ ИЗ ИСТОРИЈЕ, трилогија, 1990. Грађански рат 1941-45. на југу Србије и његове последице на живот поратних генерација.

12. УКЛЕТИ СРБИЈАНАЦ, роман 1993. Књига одштампана али није пуштена у продају. Интелектуалци и распад Југославије у новом грађанском рату 1991-95. Роман преведен и објављен у Бугарској.

13. ШОПСКА АМБАСАДА, СЕДАМ НОВЕЛА, 1997. Слика србијанског друштва у периоду од 1963. до 1980. Новела ШОПСКА АМБАСАДА играна као монодрама у Београду и Нишу. Новела ХОЛАНЂАНИН ЛУТАЛИЦА изведена као радио-драма.

14. КОЗЈА КРВ, шест новела, 1997. Слика србијанског друштва у периоду од 1963. до 1980. Новела ЏИКА ИЗ ЏИГОЉ, играна као монодрама, као драматизација и ка ТВ драма.

Поједине новеле штампане су као књиге више пута. Заједничко издање свих новела, под насловом НОВЕЛЕ, преведено и објављено у Бугарској у оквиру европског пројекта Балканске књижевности.

ЦИКЛУС: СРБИЈА НА ЈУГУ

15. ВОЈВОДА ОД ЛЕСКОВЦА, роман 1994. Судбина добровољаца из Јужне Србије у устанцима 1804. и 1815. године.

16. ЦРНИ ДАНИ РАКЕ ДРАИНЦА, роман 1997. Грађански рат у Топлици 1941-45, кроз сведочење песника Раке Драинца.

17. ДРАИНАЦ ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА, расправа 2002. Одбрана романа од напада и с лева и с десна.

18. НИШ НА КРСТУ, драме 2005. Три драме из политичког живота Ниша.

19. НАРОДНА БУНА: ЧЕТНИЦИ, роман 2006. Деловање српских чета крајем Деветнаестог и почетком Двадесетог века у Јужној Србији (Македонији).

20. НАРОДНА БУНА: ТОПЛИЧКА ДРЖАВА, роман 2007. Топлички устанак 1917.

АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС

21. КАКО УПОКОЈИТИ ДРАИНЦА, новеле, 2010. Четири новеле о истинитим збивањима у Прокупљу.

22. ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У СТАРОСТИ, роман 2007. Исповест писца на крају пута.

23. ТОПЛИЧКА МАФИЈА, хроника, у листу Таблоид, 2007-2008. Србијанско друштво организовано као мафија у Топлици као репрезентативном узорку.

3. МИШЉЕЊЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ О КАНДИДАТУ

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Београд, Француска 7

Комисија УКС за утврђивање предлога за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији

На основу члана 9. Уредбе о додели посебних признања уметницима за втхунски допринос националној култури Републике Србије (Службени гласник РС број 12/08), јавног позива Министарства културе за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији објављеног у Политици 16. фебруара 2008. године, критеријума Удружења књижевнике Србије и захтева Ивана Ивановића бр. 162/III од 13. 03. 2008. године, Комисија Удружења књижевника Србије за утврђивање предлога за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији, донела је једногласно следећу

ОДЛУКУ

Комисија УКС предлаже књижевника Ивана Ивановића за посебно признање за врхунски допринос националној култури у републици Србији.

Увидом у документацију утврђено је да књижевник Иван Ивановић у потпуности испуњава опште услове и критеријуме Министарства културеи Удружења књижевника Србије, и да је битно допринео националној књижевности и култури.

Истакнути романсијер и приповедач Иван Ивановић (1936), аутор двадесет пет књига, писац је хваљен и уважен, а од комунистичких власти забрањиван, осуђиван и прогањан. (О томе најречитије говори књига Антиполитичар, нека врста антимемоара.)

Роман Црвени краљ (1972) је, и поред забрана, имао пет издања (тираж 70.000). По њему је приређена позоришна представа под насловом фудбалска грозница, а потом је преточен у монодраму. Сличне судбине је био и роман Аризани (10 издања, у тиражу од 150.000 примерака, такође драматизован). И новела Шопска амбасада је као монодрама играна више од 500 пута!

Започето је објављовање Изабраних дела Ивана Ивановића; досад су изашла три тома од предвиђених шест (Новеле, Спортски живот и Аризани).

Поред круга романа Спортски живот где се кроз познате фудбалске афере рељефно одсликава наша садашњост, аутор се пасионирано бави и историјским романом (Војвода од Лесковца, Народна буна, Топличка држава).

Из поменутих политичких разлога аутору су имакле многе награде. Добитник је једино Награде БИГЗ-а за роман Аризани.

(Документација кандидата о испуњености општих услова и критеријума Министарства културе и Удружења књижевнбика Србије, приложена је уз ову одлуку и чини њен саставни део.)

КОМИСИЈА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ: Милан Ђорђевић, председник, Миљурко Вукадиновић, секретар, Луне Левајац, члан, Миливој Анђелковић, члан, и Мирјана Булатовић, члан.

4. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ПИСЦИМА ОДБИЈЕНИМ НА КОНКУРСУ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ

Поштовани ...

Обраћам Вам се поводом одлуке Министарства културе о додели посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури у Републици Србији у 2008. години. У једним новинама сам видео да Вама, као и мени, ово признање није додељено. Не знам шта Ви мислите о томе, али ја сам ову одлуку доживео као атак на моје књижевно дело, можда тежи од оног који су ми задали комунисти осудом "Црвеног краља". Комунисти ми нису негирали дело, осудили су га политички. Комисија Министарства културе, са министром Небојшом Брадићем, поништила је сав мој књижевни рад и рекла да нисам дао никакав допринос националној књижевности. Разуме се, и Ви.

Да Вас подсетим. На сајту Министарства културе се види да је ово признање, у види доживотног месечног износа од 50.000 динара, без обзира на висину редовне пензије, први пут добило у 2007. години 258 уметника - пензионера. У јавности су ове пензије назване националним пензијама. Предлог су дала одговарајућа удружења, Комисија је, вероватно, то потврдила. Иако сам апсолутни противник да држава одређује ко је уметник а ко није, близу је памети да у одлуци Комисије није било претеране неправде.

Држава је у 2008. години ову суму свела на 50 уметника! Тешко је рећи по ком критеријуму. Из сајта се види да је за педесет одабраних уредно конкурисало, значи са позитивним мишљењем одговарајућих удружења, укупно 705 уметника. Државна Комисија је једноставно учинила погром: унизила је преко 650 људи за које њихова удружења сматрају да су дали значајан допринос националној култури. Деградирала је и Вас, као и мене.

Да Вас упознам са овом деветочланом Комисијом: њен председник је књижевни преводилац Дринка Гојковић, а чланови, за нас релевантни, песник Гојко Божовић и Драган Срећков, виши саветник у Сектору културе у Покрајинском секретаријату за образовање и културу (остали су из других области, мада имају равноправни глас и кад је у питању књижевност). Комисија је овако пресудила: заслужни писци су: Ласло Вегел, Алек Вукадиновић, Бошко Ивков, Мирослав Јосић Вишњић, Радмила Лазић, Мирослав Максимовић и Ото Толнаи. Остали су незаслужни, а међу њих спадамо Ви и ја.

Кад се боље погледа, интерес писаца је имао да брани покрајински секретар за културу и Гојко Божовић, назови песник, несвршени студент светске књижевности. (Не знам која је улога била Дринке Гојковић у свему томе, да ли је заступала само преводиоце?) Први (Драган Срећков) је посао обавио релативно добро, јер су од писаца који су дали изузетан допринос српској књижевности четворица из Војводине. Други (Гојко Божовић) је начинио, бар по мом осећању ствари, прави злочин: деградирао је писце без којих се не може замислити српска књижевност. Немогуће је не поставити питање: Да ли је нормално и компетентно да један књижевни почетник одређује вредност писаца чији опус износи двадесетак књига (као што је мој случај)?

Поштовани, ако сте незадовољни (као што сам ја) дискриминаторским радом Владе, ресорног Министарства и административно постављене Комисије, позивам Вас да ми се придружите у јавном протесту. После свега кроз шта смо прошли у младости и зрелости под комунистичком диктатуром, не може једна интересна група номинована као државна комисија да нас у старости практично убија. (Образложење министра на конференцији за штампу да је ова додатна пензија уметницима подстицај за њихов мирни даљи рад једноставно је глупо. Подстичу се млади уметници, а стари се награђују или одбацују.)

Стога предлажем, Поштовани, да се у четвртак 11. септембра нађемо у просторијама Удружења књижевника да бисмо се договорили о јавном протесту. (Очекујем да нам Управа неће чинити сметње, мада од ње не очекујем подршку.)

Мој предлог садржи ове тачке:

1. Сазвати конференцију за новинаре и упознати јавност са радом садашње власти.

2. Образовати одбор или форум или комитет (по договору) за заштиту српске књижевности и регистровати га као невладину организацију (нисам сигуран да би ово тело могло да делује у оквиру УКС, бар не са овом Управом).

3. Створити Фонд за помоћ књизи.

Ово писмо упућујем следећим књижевницима: Радомиру Смиљанићу, Жики Лазићу, Жарку Команину, Данку Поповићу, Вити Теофиловићу, Радету Воијводићу и Милосаву Мирковићу. На сајту Министарства културе није дат списак одбачених књижевника, па је мој избор импровизован. Стога Вас овлашћујем да фотокопирате ово писмо и позовете још неке писце за које сматрате да треба да узму учешће у овом раду.

У очекивању да ћете прихватити моју иницијативу, сџрдачно Вас поздрављам.

Иван Ивановић, књижевник.

5. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА УПРАВИ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Поштовани...

Као чалн УКС од 1972. године, предлажем да Управа УКС формира ОДБОР ЗА ЗАШТИТУ СТВАРАЛАШТВА. Напомињем да је седамдесетих година један такав одбор већ постојао и да је одиграо значајну улогу у заштити слободе књижевног стваралаштва од прогона власти. Први председник Одбора је био академик Никола Милошевић.

Прва сесија Одбора могла би да расправља о ВАНРЕДНИМ ПЕНЗИЈАМА УМЕТНИЦИМА КОЈИ СУ ДАЛИ ИЗУЗЕТАН ДОПРИНОС КУЛТУРИ СРБИЈЕ.

Тезе за расправу :

1. Комисија ad hoc; ко именује Комисију, на основу којих критеријума?; зашто је предлог за члана Комисије УКС одбијен?; да ли је реч о партијској комисији?

2. У општој расподели 50 пензија најгоре су прошли књижевници, добили су само 7 места; од тога су бар 3 отишла на Војводину; зашто се књижевнички члан Комисије није изборио за бољу расподелу у којој књижевници не би били толико оштећени?

3. Кад се погледају имена чланова Комисије, пада у очи да је интерес књижевника могао да брани само један члан, песник (тако се потписао) Гојко Божовић; ради се о књижевном почетнику (још студенту), који тешко да је компетентан да вреднује допринос писаца који су деловали пре него се он родио; поред тога, поменути члан је издавач, доскора уредник у Стубовима културе, сада директор у кући која је формирана новцем страних донатора; очигледан је у сукобу интереса.

4. Члан Комисије из Аутономне покрајине Војводине је покрајински функционер Драган Стојков, па је и ту у питању сукоб интереса; поменути функционер се изборио да пензију добију два писца из Покрајине који пишу на мађарском језику.

5. Председница Комисије, књижевни преводилац са немачког Дринка Гојковић, у више наврата се изјашњавала против српског националног интереса, па се поставља питање њене компетентности да суди о националном допроносу писаца.

5. Поставља се питање на основу којих критеријума је Комисија додељивала пензије?; шта значи синтагма изузетан допринос, да ли се односи на комунистичка времена кад су тако вреновани данас потпуно заборављени писци?; ако је критеријум награђивани писци, онда је то морало да стоји у конкурсу, па се ја на тај конкурс не бих ни пријавио.

НАПОМЕНА: Управа УКС је одбила овај предлог.

6. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЈАВНОСТИ

ПРОТЕСТНО ПИСМО

(Ово писмо је објављено у НИН-у од 25. 09. 2008. године. Редакција га је насловила са ТУРСКЕ ПАШЕ СРПСКЕ ПАРТОКРАТИЈЕ.)

Ја сам Иван Ивановић, писац. Досад сам написао и објавио двадесет књига прозе, у укупном тиражу од око 100.000 примерака. Проста рачуница каже да је моје књиге прочитало око 500.000 људи. Бар два моја романа су веома читана, јер су доживела више издања: "Црвени краљ" шест, "Аризани" једанаест. На књижевним сусретима сам сретао људе који су читали "Аризане" више пута, а неки их знају напамет! У неким библиотекама показали су ми спискове чекања за читање мојих књига. Гледано из тог угла, успешан сам писац. Чак би се могло рећи веома успешан!

Читаоци су ме, дакле, прихватили, али држава Србија није. Ово писмо је прича о мојим страдањима у три српске државе.

Кад сам ушао у књижевност, романом "Црвени краљ" (1972), комунистичка (титоистичка) држава дочекала ме је прогоном: роман је забранила, отпустила ме с посла професора књижевности, спречила сваку моју књижевничку каријеру. Суд ме је због романа осудио на две године робије, а држава ме је прогласила морално-политички неподобним да васпитавам омладину. Све због критике комунистичког режима.

Ипак, некако сам успео да се извучем из комунистичке чељусти и не одем у затвор. Али остао сам трајно без посла, а књижевношћу сам могао да се бавим углавном илегално (покретао сам субверзивне издавачке куће, Запис, Алтеру, студио Огледало, Херетикус). Штампање "Аризана" у БИГЗ-у 1982. и "Црвеног краља" 1984. године било је више инцидент, који је држава одмах зауставила. То је значило да сам држан на маргинама књижевног живота, да су ми државне институције биле недоступне, да сам био нагрђиван уместо награђиван. Да не бих баш скапао од глади, омогућили су ми инвалидску пензију у минималном износу и тако сам таворио чекајући некакве промене које нису били ни на видику.

Та комунистичка држава прогласила ме је својим непријатељем. Дисидентом!

Посткомунистичка држава, настала на ратним рушевинама своје претходнице, наставила је њен континуитет и задржала њен вредносни систем. Новина је била у томе што је њен нови вожд, Нови Тито, Слободан Милошевић, развио ратни барјак и позвао под њега све националне снаге да би водио нове балканске ратове. У тај ратни строј су стали и неки прослављени писци. Многи српски писци су залуђивали српски народ, међу њима је био, нажалост, и Борислав Михајловић Михиз! (Михиз у "Мемоарима о другима")

Одбио сам да станем у Милошевићев строј и да служим таквој држави. На самом почетку нове диктатуре дао сам интервју омладинској штампи у којем сам тражио да Србија прихвати словеначки изазов и дистанцира се од Титове државе. Словенија је локомотива Југославије! Следио је нови прогон, само сад рафиниранији. Није било више судских забрана, политичких суђења, нови властодршци су измислили бољи метод за ликвидацију политичких противника: тајне службе! Та власт је поново ударила на мене као писца. Наиме, године 1993, у јеку лудила у двоје, ја сам објавио антиратни роман "Уклети Србијанац". Роман је штампан, али није пуштен у продају! Његов издавач, предузеће Фивет, сам је повукао књигу из оптицаја! Једноставно је нестало 2000 примерака моје књиге, изгубио им се сваки траг, да се више никад не појаве. Посао забране су обавиле тајне службе, Удба.

Био сам непријатељ такве државе! Остао сам дисидент!

Демократска држава, настала петооктобарским променама, обећавала је да ће направити дисконтинуитет од претходне две. Али, ускоро се показало да слобода није умела да пева као што су сужњи певали о њој (Бранко Миљковић). Узалуд сам очекивао, као и сви други дисиденти, да ће демократска власт да исправи неправду комунистичког система и да нам бар призна да смо дали допринос његовом рушењу. Ништа од тога. Стари комунисти су преузели нове странке, постали њихови челници. Уместо једне добили смо више комунистичких партија, недемократских, аутократских, пирамидалних. Уместо демократије добили смо партократију, у којој је власт главни циљ и смисао живота. Титови комунистички кадровици, секретари партијских комитета, Милошевићеви директори, јуловци, поново јашу на челу колоне (Назор) и одређују ко је ко у земљи Србији. Партије (странке) су рестаурирале турски феудални систем, са министрима као пашама, недодирљивим и неприкосновеним у свом пашалуку. Још једном су пропале дисидентске наде да ће слобода умети да пева.

Будући да су нови феудалци стекли солидно комунистичко и посткомунистичко знање и образовање, апсолвирали технологију владања, досетили су се како да нас још једном преваре и обману јавност. Донели су неке демократске законе, али их не примењују! Тако је Народна скупштина усвојила мртве законе: Закон о лустрацији, Закон о изједначавању права бораца против фашизма, Закон о рехабилитацији (Закон о денационализацији није ни донет). Извршна власт, чак четири Владе, није ни прстом мрднула да се ови закони примењују. Нису нови феудалци луди да сами себе лустрирају!

Мене је, разуме се, посебно интересовао Закон о рехабилитацији. Затражио сам од надлежног суда да одговори да ли сам оправдано био прогањан, да ли сам законито отпуштен с посла. Иако је суд по том Закону био обавезан да ми одговори за два месеца, ево већ две године како се не оглашава. Ништа, дакле, од рехабилитације.

И у демократији су се, у мом случају, десила два инцидента. Први, кад је Српски покрет обнове (Вук Драшковић) у трећој Влади добио Министарство културе, поставио ме је за помоћника министра. Био је то први платни списак који сам потписао после тридесет година! Кад се тај посао завршио, отишао сам у старосну пензију, повољнију од инвалидске, у износу просечне пензије. Други, кад је Политика ад (уредник Јово Вукелић) одлучила да штампа моја два прослављена романа, "Црвеног краља" и "Аризане", као књиге које су извршиле знатан утицај на читаоце и обележиле једно време. Још мало па да постанем државни писац! Ништа од тога, пета демократска Влада, као и комунистичка пре двадесет година, пожурила је да ове грешке исправи и врати ме тамо где ми је место, у дисиденте.

Тај посао је обавила Група 17, власништво нових капиталиста, која у Демократској коалицији има отприлике ону улогу коју је имао ЈУЛ у Социјалистичкој странци. Ова група је исправила обе грешке претходне Владе: преко нове управе у Политици ад још једном је забранила моје књиге, a преко Министарства културе одредила је да нисам значајан писац.

У Политици ад, као и у многим другим установама, Група је извела удар и сменила све кадрове које је претходна Влада поставила. У новој сечи кнезова, у новим чисткама, за субашу је постављен извесни Гушанац (каква симболика!) са задатком да укине издавачку делатност, што је овај гори слуга лоших господара и учинио. Један од првих потеза му је био да забрани рекламирање и продају мојих књига, што значи да ће "Црвени краљ" и "Аризани" завршити у рециклажи приликом ликвидације предузећа.

Ново Министарство културе, ваљда да би прикрило велику пљачку народа своје Групе, повукло је један маркетиншки потез, који на први поглед може да делује хумано, а у ствари представља још једну превару народа. Наиме, Министарство је одлучило да награди неке старе ислужене уметнике и додели им посебна признања за врхунски допринос националној култури у Републици Србији (досад је таква признања добило 308 уметника). Проблем је настао кад се поставило питање ко ће да одлучи који су уметници дали тај врхунски допринос српској култури. Министарство је, у најбољем комунистичком маниру, одредило идеолошку комисију која ће да каже ко је ко у српској култури. И Комисија је рекла: Иван Ивановић (Жарко Команин, Данко Поповић, Жика Лазић, Радомир Смиљанић, Мирослав Егерић...) није дао значајан допринос српској књижевности!

Пошто сматрам да држава нема право да оцењује вредност уметника, поготово не једно партијско министарство, макар какву начинило државну комисију, обраћам се овим протестним писмом јавности (институцијама културе, медијима, читаоцима, ствараоцима, књижевницима...) да се јавно изјасне о поступку државе и кажу: Да ли је постојао Иван Ивановић (Назим Хикмет)?

Демократска држава наставља са праксом комунистичке државе, дели уметнике на подобне и неподобне, својима додељује посебна признања а туђима негира сваку вредност. И то ради преко једне комисије, у ствари комитета за политичку подобност. Комунистичка држава, у којој смо живели пола века српске историје, делила је интелигенцију на поштену и непоштену. Поштена интелигенција је била она која је служила комунистичкој власти, а непоштена која јој се одупирала. Имао сам част да као писац будем сврстан у непоштену интелигенцију! Та држава ме је одбацила, али су ме примили читаоци, зато што их нисам лагао и што сам био писац крваве истине и човековог права (Драинац). Разуме се да сам због тога био стално кажњаван од стране те државе, а што сам ипак преживео, то је зато што сам живео у читаоцима. Нова држава само наставља политику старе државе.

Стога, одлуку државне комисије треба гледати као последњи обрачун Титових комуста са мном и то Милошевићевим методама.

Изјављујем да сам непријатељ и ове државе. Остао сам сувишан, непотребан писац! Дисидент!

Неки читаоци су ми рекли да сам погрешио што сам уопште тражио ту пензију. Па ми те читамо као писца који се не уклапа у стандарде, доживљавамо те као човека који се одупире држави, видимо у теби дисидента. Ако постанеш државни писац, за нас си неинтересантан. Шта ће теби награде, признања, привилегије? Остани то што јеси. Кад сам о томе размислио, видео сам да су читаоци у праву. Шта ја могу да понудим? Прогоне, нагрде, осуде, шиканирања. Државни писци могу да окаче на своје ревере, као генерали, комунистичке награде и признања, одликовања. Ствар је у томе како се гледа на ствар, шта се вреднује. Држави бих могао чак да захвалим што ме је спасила од себе! Што се тиче егзистенције, ако сам толике године живео као инвалидски пензионер (минимална пензија), живећу колико ми још преостаје као старосни пензионер (просечна пензија). Као сав нормални свет, као моји читаоци.

7. ИЗЈАВА МИШЕ ЂУРКОВИЋА, НАУЧНОГ САРАДНИКА У ИНСТИТУТУ ЗА ЕВРОПСКЕ СТУДИЈЕ У БЕОГРАДУ

Титоистички комунизам се на велика врата вратио у Србију. Ако је Дринка Гојковић у ситуацији да Данку Поповићу и Ивану Ивановићу не дозволи да добију националну пензију, а партија Слободана Милошевића гласа за нови устав Војводине којим се брише оно што је урађено пре двадесет година, односно Војводина се враћа на статус Устава из 1974, онда је и потпуно нормално да се поново праве беле књиге, уводе критеријуми политичке подобности, враћа вербални деликт, прогоне "српски националисти", чисте универзитети, укида слобода говора и све што поменути документ предлаже. Поштено: треба укинути сваку симулацију демократије и сваку илузију да Срби имају било какву државу.

(Изјава је објављена у НИН-у од 25. 09. 2008. г.)

8. ПИСМО ЈАВНОСТИ КЊИЖЕВНИКА ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА, СЛОБОДАНА РАКИТИЋА, ДУШАНА КОВАЧЕ ВИЋА И МАРИНКА АРСИЋА ИВКОВА

(Писмо је 2009. године упућено Министарству културе, али је остало без одговора. Писмо је поновљено 2010. године и објављено у Политици од 27. 09. 2010. године.)

Откако су уведене, тзв. националне пензије за уметнике предмет су оштрих и оправданих критика како појединаца, тако и уметничких удружења. Разлога за критику је заиста много, од саме њихове концепције па до критеријума и до састава и начина рада комисије која их додељује, често по личном нахођењу појединих чланова. Случајеви глумице Еве Рас и сликара Лазара Димитријевића су само последњи у дугом низу пропуста и неправди. Жртва неодговорног рада комисије Министарства културе је и књижевник Иван Ивановић, један од најзначајнијих живих писаца српске књижевности. Изненађени игнорантским односом према овом писцу, неколико еминентних српских књижевника марта 2009. године упутило је комисији протестно писмо, у којем су између осталог написали:

„Изненађени сазнањем да је Иван Ивановић, значајно име савремене српске књижевности, заобиђен приликом доделе 'посебних признања уметницима', упућујемо Вам захтев за доделу овог признања и исправљање пропуста комисије Министарства културе из 2008. године, јер неправда није нанета само њему, него и српској књижевности. (...)

Иако је и са ова два дела (романи Црвени краљ и Аризани) Ивановић обезбедио место у националној књижевности, он је за више од пола века књижевног рада објавио још двадесетак романа, књига приповедака, есеја и полемика, чиме је дао значајан допринос српској уметности и култури.

Да није политички прогањан, како због својих дела, тако и због јавног иступања у одбрану слободе мисли, уметничког стваралаштва и издаваштва (између осталог, покретач је, у време комунистичког режима, неколико независних издавачких кућа), Иван Ивановић би сигурно био овенчан десетином режимских награда и другим привилегијама.

Ово је прилика да бар Министарство културе исправи неправду нанету овом значајном ствараоцу.“

Писмо су потписали: Драгослав Михаиловић, Слободан Ракитић, Душан Ковачевић, Маринко Арсић Ивков.

Комисија Министарства културе је, нажалост, игнорисала мишљење потписника, као да није реч о ауторима који не стоје иза онога што што напишу и што заступају.

Да ли ће ово мишљење и протест комисија „прочитати“ ове године, па или га прихватити или одбити (уз образложење).

Маринко Арсић Ивков,

један од потписника писма

9. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА МИНИСТРУ КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НЕБОЈШИ БРАДИЋУ

Поштовани господине Министре,

Пријавио сам се на Ваш конкурс за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури. Из медија сам сазнао да ме је Комисија, коју сте Ви именовали, одбила.

Сматрам да сте дужни да ме о томе обавестите писменим путем са образложењем поступка Комисије. Позивам се на Закон о доступности информација.

Пошто држим да сам одлуком Комисије, као и Вашом овером њеног рада, оштећен, намеран сам да покренем управни поступак пред надлежним судом против такве одлуке.

Такође намеравам да пред Уставним судом затражим оцену законитости рада Комисије, састављене ad hoc, без одговарајућег закона и унапред утврђених критеријума.

(Писмо је упућено 12. 03. 2010. године, министар није одговорио.)

10. ЗАХТЕВ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ

ОКРУЖНОМ СУДУ - БЕОГРАД

На основу Закона о рехабилитацији из апртила месеца 2006. године подносим овај захтев, јер сам у комунистичком периоду био жртва прогона и насиља из политичких односно идеолошких разлога.

У периоду од 1972. до 1975. године против мене су вођена три судска процеса, сва три из истог разлога: објављивање романа "Црвени краљ".

1. Пресудом Окружног суда у Панчеву, коју је потврдио Врховни суд Војводине у Новом Саду, издање "Црвеног краља" из 1972. године било је трајно забрањено и уништено. Ова пресуда је остала трајна и до данас није укинута.

2. Одлуком Гимназтије у Куршумлији, где сам био запослен као професор књижевности, отпуштен сам с посла као морално-политички неподобан да васпитавам омладину, јер сам у роману наводно деловао са "позиција класног непријатеља". Ова одлука је такође остала трајна и више нисам могао да се запослим, јер сам оквалификован као "непријатељ самоуправног социјализма".

3. Пресудом Окружног суда у Прокупљу осуђен сам на 2 године затвора, јер сам романом наводно повредио углед СФРЈ. Ову пресуду је правно преиначио Врховни суд Србије у ослобађајућу, али је политички уважио све њене квалификативе о писцу као "непријатељу комунизма".

Последице политичког прогона:

1. Забраном издања "Црвеног краља" из 1972. године укинути су сви уговори о снимању романа на филму, телевизији и приказивању у позоришту. Уништењем издања издавачу је нанета велика материјална штета. Године 1984. у БИГЗ-у је дошло до новог штампања романа, овога пута Тужилаштво није реаговало, али се умешала политика и спречила његову промотивност.

2. Отпуштањем с посла у Гимназији у ствари ми је поништена диплома Филолошког факултета, јер више нигде нисам могао да се запослим, иако сам годинама тражио било какав посао. Политичком одлуком послат сам у инвалидску пензију 1981. године са минималним принадлежностима. Први пут сам успео да се запослим тек 2004. године као помоћник министра културе у Влади Републике Србије. Сад кад одлазим у старосну пензију не могу да решим уметнички стаж, јер по прописима као инвалид рада нисам ни могао да пишем и објављујем књиге. Напомињем да сам у периоду инвалидности објавио двадесетак романа. Пошто немам уметнички стаж, опет идем на минималну пензију.

3. Пресудом Врховног суда гурнут сам као "политички противник" на маргину књижевног и јавног живота. Онемогућена ми је евентуална књижевничка и друга каријера. Живот ми се свео на борбу за голу егзистенцију.

ПРИЛОЗИ:

1. Решење о привременој забрани романа "Црвени краљ" Окружног јавног тужилаштва у Панчеву;

2. Решење о трајној забрани романа у Окружном суду у Панчеву;

3. Решење о потврђивању претходног решења Врховног суда Војводине у Новом Саду;

4. Решење о покретању поступка за отпуштање с посла Гиманзије у Куршумлији;

5. Одлука о суспензији с посла Гимназије у Куршумлији;

6. Одлука о искључењу из радне заједнице;

7. Оптужница о кривичној одговорности аутора "Црвеног краља" Окружног јавног тужилаштва у Прокупљу;

8. Пресуда на казну од 2 године затвора Окружног суда у Прокупљу;

9. Пресуда о преиначавању пресуде из Прокупља Врховног суда Србије у Београду.

(ПРИМЉЕНО У ОКРУЖНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ 21. 11. 2006. ГОДИНЕ)

11. ПИСМО КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ПРЕДСЕДНИКУ ОКРУЖНОГ СУДА У БЕОГРАДУ

Председнику Окружног суда Синиши Важићу

Поштовани господине Председниуче,

Обавештавам Вас да сам на основу Закона о рехабилитацији, јер сам био жртва прогона и насиља из политичких, односно идеолошких разлога. Захтев сам поднео 21. новембра 2006. године Окружном суду у Београду и приложио све релевантбе документе са процеса који су у периоду од 1972. до 1975. године вођени против мене. Нажалост, решење није донето ни након 27 месеци.

Стога Вас молим да предузмете мере које су у Вашој надлежности да предметни судија донесе решење поводом мог захтева за рехабилитацију.

(ПРЕДСЕДНИК ОКРУЖНОГ СУДА ЈЕ ОДМАХ РЕАГОВАО И РОЧИШТЕ ЈЕ УБРЗО ЗАКАЗАНО.)

12. ДОПУНА ИСКАЗА ПРЕД ОКРУЖНИМ СУДОМ У БЕОГРАДУ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА

ОКРУЖНИ СУД – БЕОГРАД

СУДИЈА НАТАЛИЈА БОБОТ

предмет 260/06

ДОПУНА ИСКАЗА

Поштовани Суде,

21. 11. 2006. године поднео сам Суду захтев за рехабилитацију, јер сам у комунизму био жртва прогона и насиља из политичких односно идеолошких разлога. Том приликом сам приложио релевантне документе за одлучивање.

27. 04. 2009. године одржано је рочиште у Суду, али је одмах отказано, јер надлежне институције нису послале тражене документе. Ја сам Суду приложио две књиге: роман „Црвени краљ“, који је био предмет политичког прогона, и документарну књигу „Случај Црвени краљ“, у којој су скупљени сви документи везани за овај процес.

Овим желим да допуним исказ из 2006. године и направим екстракт из поменутих књига, како бих читаву ствар појаснио.

Политичка позадина суђења

Суђење „Црвеном краљу“ пред Окружним судом у Панчеву одржано је у атмосфери прогона либерара крајем 1972. године и партијског обрачуна са слободним мишљењем. У уметности је поведена нечувена хајка против тзв. црног таласа и мој роман првенац је сврстан у ту категорију. Пресуда је изречена под партијском директивом, суд је ту био само инструмент. Ништа није помогло мишљење стручне јавности (позната експертиза професора етике на Филозофском факултету у Београду Вука Павићевића), суд је трајно забранио издање „Црвеног краља“ из 1972. године. Последице ове забране су по мене биле катастрофалне.

Одмах по забрани следио је полицијски прогон аутора романа. Удба ме је привела у полицијску станицу (дигли су ме са часа), извршила претрес у мом стану у Куршумлији и у стану моје мајке у Житном Потоку, организовала политичку хајку на мене у граду; сВакодневно ми је прећено, добијао сам анонимна писма да ћу бити ликвидиран, како ја тако и моја породица, у град нисам могао да изађем од организованих хулигана који су добили задатак да ме претуку. За два месеца суспензије био сам практично у кућном притвору.

Гимназија у којој сам радио одмах ме је суспендовала и покренула процес за отпуштање с посла као морално-политички неподобног да васпитавам омладину. У то време није био донет закон о политичкој подобности, па сам ја остао трајно без посла по пројектованом закону, који, разуме се, у нацрту није могао да се примењује. Било је бесмислено да у тој атмосфери водим управни поступак за спашавање посла пред Општинским судом у Куршумлији, јер није било судије који би пресудио у моју корист, а процес би се завршио у Окружном суду у Прокупљу, где је већ вођен кривични поступак против мене. Како сам у међувремену примљен у Удружење књижевника Србије, све што ми је остало било је да са породицом напустим Куршумлију и преселим се у Београд, без посла и стана.

У Окружном суду у Прокупљу вођен је кривични поступак против мене, јер сам наводно романом повредио углед СФРЈ! Удба ме је у кривичној пријави оптужила да сам радио на рушењу државе и насилној промени социјалистичког поретка, али је тужилаштво изменило оптужбу. На Окружном суду сам добио две године затвора, ову пресуду је преиначио Врховни суд Србије у ослобађајућу. Врховни суд ме није политички ослободио него правно, прихватио је све наводе оптужбе али је закључио да то није кривично дело.

Последице суђења

У потпуности ми је уништена професорска каријера. Кад је кренула хајка на роман, био сам пред магистратуром и изабран сам за хонорарног предавача на Филозофском факултету у Нишу. Даље напредовање у каријери било је само ствар процедуре. Забрана књиге, кривично гоњење, отпуштање с посла - прекинули су мој даљи рад у просвети. Доношењем закона о морално-политичкој подобности, нисам могао чак ни да конкуришем за посао у школи, па ми је на тај начин поништена диплома Филолошког факултета.

Заустављена ми је књижевничка каријера. Пошто је „Црвени краљ“ од стране стручне критике и читалачке јавности дочекан као ремек-дело, у изгледу су била нова издања, снимање филма и тв серије, позоришна представа. Забраном романа сви уговори које сам закључио били су поништени. Иако сам ослобођен оптужбе, сва врата су ми била затворена и пуних десет година нисам могао да објављујем. Истина, добио сам статус слободног уметника, али то у мом случају није ништа значило, јер ми је јавни рад био онемогућен. Оцена Врховног суда Србије о мојој идејној неподобности постала је закон и све институције су се тога придржавале.

Године 1982. чинило се да ће мој проблем бити решен. Те године је у државном предузећу БИГЗ објављен мој роман „Аризани“ и доживео је велики успех код читалачке публике (досад 11 издања). У часопису Дуга, где сам две године хонорарно сарађивао, био сам пред сталним запослењем. Студентско позориште ДЕС играло је драматизацију „Црвеног краља“, а 1984. године објављено је ново издање романа у џепном тиражу од педесет хиљаде примерака. Овога пута тужилаштво није покренуло поступак за забрану.

Међутим, дошло је до новог обрта. Политика се још једном умешала у моју судбину, руководство БИГЗ-а је позвано на одговорност због небудности, а тадашњи председник српске Партије је јавно напао руководиоце у култури који рехабилитују осуђене писце. Ова изјава је значила крај мог повратка у књижевност. БИГЗ није обновио издање „Црвеног краља“, одустао је од џепног издања „Аризана“. Све издавачке куће су прекинуле сваку даљу сарадњу са мном, нови роман нисам могао да објавим у државној кући, пропала је екранизација „Аризана“, отказан је уговор за тв серију по роману „Југовац“ и тако даље. Поново сам био забрањен писац и таворио сам на маргинама књижевног живота. Дуга ме није примила у радни однос и отказала ми је даљу хонорарну сарадњу.

Ипак, репутација коју сам стекао код читалачке публике, као и став стручних кругова о мени као значајном писцу, учинили су да партија тражи за мене неко решење. Нађено је у инвалидској пензији. Тад су пензионисани многи уметници који нису били по вољи режима, навешћу по сећању само неке: Матија Бећковић, Жика Лазић, Радомир Смиљанић, Данило Николић, Предраг Протић... Проблем је био у томе што је моја пензија била мала (законски минимум) јер сам имао само осамнаест година радног стажа.

За време режима Слободана Милошевића мој статус се није битно променио. Пошто сам се активно укључио у антиратне протесте, мој роман „Уклети Србијанац“ је повучен из продаје и трајно уништен. У протестима против изборне крађе 1996/97. године активно сам учествовао, што је довело до прекидања издавања мојих изабраних дела у Заводу за издавање уџбеника, који је био под контролом власти.

Данашњи статус

Као инвалидски пензионер по закону нисам имао право на други рад. Ја сам, међутим, у том периоду објавио двадесетак књига, али тиме нисам повећао радни стаж. Године 2004. постављен сам за помоћника министра културе у Влади Републике Србије. Било је то моје прво запослење после отпуштања из школе, после тридесет година поново сам потписао платни списак. Да бих засновао радни однос морао сам да изађем из инвалидске пензије. Нова комисија при ПИО утврдила је да сам радно способан. Приликом увида у мој пензионерски досије, констатовано је да у њему нема налаза моје наводне „болести“, што потврђује да је моје пензионисање било политичко. На положају помоћника министра културе остао сам три године а онда сам отишао у старосну пензију. Трогодишња плата у радном односу није битно поправила мој просек, а стаж од давадесет једне године је преполовио коначни износ пензије, тако да моја нова пензија износи просечну пензију. Не могу да добијем националну пензију, иако по делу то у потпуности заслужујем, јер немам националне награде. Чињеница да као политички осуђеник и прогнаник нисам могао да добијам те награде, не значи ништа, јер је правилник формализован.

Да ствар буде гора, данас се од писања не може ништа зарадити. Медији не плаћају сараднике, а издавачке куће су урушене и неликвидне и нису способне да исплате хонорар писцу. А тај хонорар, чак и кад се реализује, безначајан је. Примера ради, за роман који не могу да напишем без две године рада, у најбољем случају могу да добијем месечни износ плате помоћника министра.

Поштовани Суде,

Све ово сам написао да бих показао коју сам цену платио што сам се усудио да критикујем комунистички режим, у време кад су неки данашњи национални пензионери певали удворичку поезију и дивинизирали „највећег сина наших народа и народности у читавој нашој историји“. Истина, пуну рехабилитацију може да донесе само суд историје, али та историја треба тек да се деси. Стога се обраћам суду једне правне државе, да по донетом Закону о рехабилитацији, преузме ингеренције суда историје и донесе одлуку засновану на правди.

У Београду, 25. маја 2009. године Иван Ивановић

13. РЕШЕЊЕ ОКРУЖНОГ СУДА У БЕОГРАДУ О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА

Рех. бр. 260/06

ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Наталије Бобот, председника већа, Марине Говедарице и Јелене Богдановић-Ружић, чланова већа, у правној ствари подносиоца захтева Ивана Ивановића из Сремчице - Београд ул. Милуна Петковића 7, ради рехабилитације Ивана Ивановића из Сремчице - Београда донео је 08. 06. 2009. године

РЕШЕЊЕ

УСВАЈА СЕ захтев за рехабилитацију Ивана Ивановића из Сремчице - Београда, ул. Милуна Петковића бр. 7, рођен 1936. г. у Нишу, од оца Божидара и мајке Миље, рођене Динић, па се утврђује да су решења Окружног суда у Панчеву К.бр.159/72 од 28. децембра 1972. г. и Врховног суда Војводине Кж. 25/73 од 15. јануара 1973. године, те одлука Радне заједнице Гимназије "Радош Јовановић-Сеља" у Куршумлији бр. 596/2 од 27. децембра 1972. г. ништави од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све њихове правне последице, а рехабилитовано лице Иван Ивановић сматра се неосуђиваним.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Подносилац захтева Иван Ивановић, књижевник, поднео је овом суду захтев за рехабилитацију у коме је навео да је решењем Окружног суда у Панчеву, које је потврдио Врховни суд Војводине у Новом Саду, издање његовог романа "Црвени краљ" из 1972. г. било трајно забрањено и уништено, а да је ово решење остало трајно и до данас није укинуто. Додао је и то да је одлуком Гимназије у Куршумлији, где је био запослен као професор књижевности отпуштен с посла као морално-политички неподобан да васпитава омладину, јер је у роману наводно деловао са "позиција класног непријатеља", а која одлука је такође остала трајна и више није могао да се запосли, јер је оквалификован као "непријатељ самоуправног социјализма". Пресудом Окружног суда у Прокупљу осуђен је на две године затвора, јер је романом наводно повредио углед СФРЈ, а коју пресуду је преиначио Врховни суд Србије у ослобађајућу, али је политички уважио све њене квалификативе о писцу као "непријатељу комунизма". Надаље је навео да су забраном издања "Црвеног краља" 1972. г. укинути сви уговори о снимању романа на филму, телевизији и приказивању у позоришту, а чијим уништењем је издавачу нанета велика материјална штета. 1984. године у БИГЗ-у је дошло до новог штампања романа, када тужилаштво није реаговало, али се умешала политика и спречила његову промотивност. Отпуштањем с посла у гимназији уствари му је поништена диплома Филолошког факултета, јер више нигде није могао да се запосли, иако је годинама тражио било какав посао. Политичком одлуком послат је у инвалидску пензију 1981. г. с минималним принадлежностима, а први пут успео је да се запосли тек 2003. г. као помоћник Министра културе у Влади Републике Србије, а сада када одлази у старосну пензију не може да реши уметнички стаж, јер по прописима као инвалид рада није могао да пише и објављује књиге, те је напоменуо да је у периоду инвалидности објавио 20-так романа, а да је пресудом Врховног суда гурнут "као политички противник" на маргину књижевног и јавног живота, онемогућена му је евентуална књижевничка и друга каријера, а живот му се свео само на борбу за голу егзистенцију.

Окружни суд је одлучујући о поднетом захтеву, из изведених диказа, које је оценио на основу чл. 8 ЗПП-а, у вези чл. 30 ст. 2 ЗПП-а утврдио:

Увидом у решење Окружног јавног тужилаштва бр. А.41/72 од 27. октобра 1972. г. утврђено је да се привремено забрањује растурање књиге "Црвени краљ" од писца Ивана Ивановића, професора књижевности из Куршумлије, , штампане у Графичком предузећу "6. октобар" из Панчева у 1.000,00 примерака, а чији је издавач Слободан Машић из Београда, због повреде чл. 49 ст. 1 и тач. 7 и 8 и ст. 2 истог члана Закона о штампи и другим видовима информација "Сл.лист САП Војводине" бр. 24/71.

Из извештаја лекара спецјалист Матеје Б. Ћирића неуропсихијатра од 03. 11. 1972. г. утврђено је да је код Ивана Ивановића установљено да болује од неутоклиничке реакције, те да његовом клиничком сликом доминира анксиозност, због чега му је лекар одредио боловање у трајању од 20 дана.

Увидом у решење Окружног суда у Панчеву К.бр. 159/72 од 28. децембра 1972. г. утврђено је да се на основу чл. 49 ст. 1 тач. 7 а у вези чл. 58 Закона о штампи и другим видовима информације забрањује растурање књиге "Црвени краљ" од писца Ивана Ивановића.

Увидом у решење Врховног суда Војводине посл.бр.Кж. 25/73 д 15. јануара 1973. године, утврђено је да се наведеним решењем одбија као неоснована жалба Слободана Машића и Ивана Ивановића, издавача књиге "Црвени краљ" и потврђује решење Окружног суда у Панчеву К.бр.159/72 од 28. децембра 1972. године.

Увидом у решенје дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" бр. 595 од 16. 11. 1972. године, утврђено је да је директор гимназије Драгољуб Вуксановић покренуо поступак због нарочито тешке повреде радне дужности против Ивана Ивановића, професора Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији.

Увидом у одлуку радне заједнице Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији удаљује са радног места и из радне организације све до окончања покренутог поступка због нарочито тешких повреда радних дужности из чл. 60 ст. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима,а да за време удаљења са радног места и из радне организацијерадник има право на накнаду личног дохотка у висини од 1/2 у складу са Правилником о расподели средстава за личне дохотке, и да је одлука извршна даном уручења.

Увидом у одлуку дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији посл.бр. 595/2 од 27. децембра 1972. године, утврђено је да је Иван Ивановић, професор Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији крив због тога што је у штампаној књизи "Црвени краљ" чији је он аутор, а која је штампана месеца августа 1972. године у Панчеву, а која садржи 49 приче, као и слике ногометаша Зорана Југовића, приказао друштвене и моралне норме, које према његовом мишљењу владају у нашем друштву и то у најцрњем негативном облику. Окривљени је као аутор књиге "Црвени краљ" у негативном облику приказао прилике у социјалистичком друштву кроз порнографске највулгарније изразе, вређајући при том државу СФРЈ, те у радњи окривљеног Ивана Ивановића стоје нарочито тешке повреде радне дужности, која у исто време представља кривично дело и свесну повреду закона у смислу чл. 60 ст. 1 тач. тач. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима Гимназије "Радош Јовановић Сеља". Стога је дисциплинска комисија, на основу овлашћења из чл. 65 и 66 Правилника о међусобним радним односима Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији, окривљеном Ивану Ивановићу због означених нарочито тежих повреда радних дужности, изрекне меру искључења из радне заједнице.

Увидом у оптужницу Окружног јавног тужилаштва у Прокупљу Кт.бр. 144/72 од 07. 12. 1973. године, утврђено је против Ивановић Ивана подигнута оптужница због извршења крив. дела повреда угледа државе из чл. 174 КЗ.

Увидом у пресуду Окружног суда у Прокупљу К.бр. 99/73 од 23. 10. 1974. године, утврђено је да је окр. Ивановић Иван оглашен кривим због извршења кривичног дела повреде угледа државе, њених органа и представника из чл. 174 КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од две године.

Увидом у пресуду Врховног суда Србије Кж. 12192/74 од 14. 02. 1975. године, утврђено је да је наведеном пресудом преиначена пресуда Окружног суда у Прокупљу К.бр. 99/73 од 23. октобра 1974. године, и то тако што се оптужени Иван Ивановић ослобађа од оптужбе због кривичног дела повреде угледа државе, њених органа и представника из чл. 174 КЗ, за које је том пресудом оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од две године.

Из извештаја БИА и Архива Србије бр. 02-7138 од 04. 04. 2009. године, утврђено је да је БИА на основу одлуке 03-120 од 19. 01. 2006. године дана 20. 01. 2006. године, предала архиву Србије досије Ивана Ивановића под бројем 453 записника о примопредаји између БИА и Архива Србије.

Из извештаја Архива Србије 05 бр. 13/63 од 15. 05. 2009. године, утврђено је да Архив Србије у досијеу Ивана Ивановића бр. 729-01-02956 преузетог од БИА, поседује само пресуду Врховног суда Србије Кж.I 2192/74, коју оверену копију пресуде и доставља суду (стр. 98,99 и 100), а да се у наведеном досијеу не налази првостепена пресуда. Како Архив Србије поседује Фонд Врховни суд НРС, истраживањем истог дошли су до закључка да предмет Кж.2192 није сачуван, те доставили копију страна из уписника Кж. за 1993/1994. годину под редним бројем 2192, из које се види да је Врховни суд решавао по жалби на пресуду Окружног суда Прокупља К.99/73.

Из овако утврђеног чињеничног стања суд је нашао да је захтев за рехабилитацију Ивана Ивановића основан.

Ово стога што је у чл. 1. Закона о рехабилитацији ("Сл.гласник РС" бр. 33/06), предвиђено да се рехабилитују лица која су од 06.04.1941. године до дана ступања на снагу тог закона без судске и административне одлуке, односно судском и административном одлуком лишена из политичких или идеолошких разлога живота, слободе или неких других права, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.

Подносилац захтева Иван Ивановић кажњен је у кривичном поступку због учињеног кривичног дела из чл. 49 ст. 1 а у вези чл. 58 Закона о штампи и другим видовима информације, те је забрањено растурање књиге "Црвени краљ", а ово кривично дело, у смислу наведене законске одредбе Иван Ивановић је извршио, обзиром да је његова књига "Црвени краљ" нанела повреду части и угледа наших народа, а како је то означено у чл. 49 ст. 1 тач. 7 Закона о штампи и другим видовима информације, а које решење је потврђено решењем Врховног суда Војводине посл.бр.Кж. 25/73 од 15.јануара 1973. године. Такође је подносилац захтева Иван Ивановић одлуком РЗ Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији бр. 596/1 од 17. 11. 1972. године удаљен са радног места и из радне организације због нарочито тешких повреда радних дужности из чл. 60 ст. тач. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима, за које време има право на накнаду личног дохотка у висини 1/2 половине, те да против ове одлуке нема места приговору, док је одлуком дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији Иван Ивановић оглашен кривим због извршења кривичног дела и повреде закона у смислу чл. 60 ст. 1. тач. 1 и 2 Правилника о међусобним радним односима гимназије, те је дисциплинска комисија предложила радној заједници гимназије да окривљеном Ивану Ивановићу због означених нарочито тежих повреда радне дужности, изрекне меру искључења из радне заједнице.

Са свега напред наведеног очигледна су напред наведена решења и одлуке денете из идеолошких и политичких разлога.

Стога је Окружни суд уважио захтев за рехабилитацију као основан и утврдио да се Иван Ивановић рехабилитује, да су ништава решења Окружног суда у Панчеву К.159/72 од 28. 12. 1972. године и Врховног суда Војводине Кж.25/73 од 15. 01. 1973. године, те одлука Радне заједнице Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији бр. 596/1 од 17. 11. 1972. године и одлука дисциплинске комисије Гимназије "Радош Јовановић Сеља" у Куршумлији посл.бр. 595/2 од 27. децембра 1972. године ништави од тренутка њиховог доношења и да се Иван Ивановић сматра неосуђиваним.

Из изнетих разлога, а на основу чл. 5. ст. 1 Закона о рехабилитацији одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија

Наталија Бобот

ПРАВНА ПОУКА: Против овог решења није дозвољена жалба.

15. ЗАХТЕВ КЊИЖЕВНИКА ИВАНА ИВАНОВИЋА ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ ЗБОГ ПОЛИТИЧКИХ ПРОГОНА У ВРЕМЕ КОМУНИЗМА

МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - БЕОГРАД

Решењем Окружног суда у Београду од 08. 06. 2009. године књижевник Иван Ивановић је правно рехабилитован од политичких, судских и других прогона, почев од 1972. године, насталих због објављивања његовог романа "Црвени краљ". Суд је закључио да су сва решења и одлуке, донета из идеолошких разлога, ништава од тренутка њиховог доношења и да се рехабилитовано лице Иван Ивановић сматра неосуђиваним. Суд је ово Решење донео на основу Закона о рехабилитацији од 17. 04. 2006. године.

Како се у члану 8 овог Закона говори о праву на надокнаду штете лица која су била жртве прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога, рехабилитовани књижевник Иван Ивановић од државе Републике Србије потражује:

А. На име материјалне штете:

1. Лични доходак од тренутка суспензије 16. 11. 1972. па до принудног одласка у инвалидску пензију 16. 06. 1981. године. Пошто је решење о суспензији и отпуштању с посла ништаво, Иван Ивановић је ускраћен за лични доходак у трајању од 8 година и 5 месеци. Ако се узме у обзир (ради лакшег рачунања обрачун је у еврима а подразумева се динарска против вредност) да је просечна плата професора у просвети 400 евра, излази да би именовани за то време примио на име личног дохотка укупно 40.400 евра (око 4. 040.000 динара).

2. Кад је отишао у принудну инвалидску пензију Иван Ивановић је имао око 18 година стажа па је на основу умањења добио минималну пензију, која данас износи око 150 евра, што значи да је до пуне пензије коју би зарадио да није отпуштен с посла сваког месеца примао износ умањен за 250 евра. Кад се то израчуна именовани је ускраћен за 66.000 евра (око 6.600.000 динара).

3. Приликом забране књиге 1972. године уништено је цело прво издање од 1000 примерака, што износи 5.000 евра (око 500.000 динара).

4. Забрана је учинила да буду отказани сви аранжмани око снимања филма по роману, тв серије и позоришне представе. Предузеће Дунав-филм се уговором обавезало да од аутора откупи право на екранизацију, што по данашњим ценама износи 10.000 евра (око 1.000.000 динара), што је забраном онемогућено.

На основу овога, рехабилитовани књижевник Иван Ивановић потражује од државе Републике Србије на име претрпљене материјалне штете укупно 121.000 евра (око 12.100.000 динара).

Б. На име нематеријалне штете:

због полицијског шиканирања, претреса стана, заплене рукописа, отпуштања с посла, немогућности поновног запослења као морално-политички неподобног за васпитавање омладине, проглашења непријатељем, гурања на маргине књижевног и јавног живота, скидања с репертоара његових позоришних представа и забрана снимања тв серија, тешкоћа за објављивање нових књига, речју онемогућавања пројеката;

због немогућности остваривања пуне пензије, као и онемогућавања добијања националне пензије;

рехабилитовани књижевник Иван Ивановић тражи новчано обештећење од државе Републике Србије од 30.000 евра (око 3.000.000 динара).

Укупна сума коју оштећено лице, књижевник Иван Ивановић, потражује од државе износи 151.000 евра (око 15.100.000 динара).

Као доказни материјал уз овај захтев прилажемо: 1. пуноважну пресуду Окружног суда у Београду о рехабилитацији, из које се види шта је све Суд ценио, коју је документацију прегледао и које је осуде поништио; 2. допуну исказа књижевника Ивана Ивановића пред Судом из које се види историја његовог прогона од стране државе.

Позивајући се на Устав и Закон о рехабилитацији очекујемо да ћете озбиљно размотрити наш захтев.

Подносилац захтева: Иван Ивановић, књижевник, Милуна Петковића 7, 11253 Сремчица - Београд, тел. 25 23 320 i 065 / 288 44 43.

Правни заступник Војислав Вукотић, адвокат, Београд, Гундулићев венац 38 / 8, тел. 33 90 988 i 063 / 273 582.

У Београду, 18. 03. 2010. године

(МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НИЈЕ ОДГОВОРИЛО НА ОВАЈ ЗАХТЕВ.)