Малена и складна млада жена, смеђе косе увијене у некакву разбарушену пунђу, мами пилиће по авлији.„Пи, пи, пи, дођите на жито, мили моји лисица вас не однела!“ Живина се мота око њених ногу. Свако пиле, свака кокошка испуштају кокот или цијук на свој начин, и Младена, домаћица, жмурећи може да их препозна.
Кад пернтати живаљ напуни гуше, Младена финим, али снажним гласом подвикне мужу Добросаву, коме су много пре женидбе, због уштеде слова скратили име: „Досо, отвори кочину и тор да пилићи полегају. И види да крмача не угњави неко прасе.“
Добросав ћути и ради што му се каже. Ако му се не каже, не ради ништа, ако не мора. Он је домаћин и власник мале куће од ћерпича, направљене сиротињском мобом тачно пред светога Илију 1919. године. Доса, помало туњав и лењ, или само наизглед такав, или можда сасвим другачији но што се чини, успео је да отме Младену из неког подјастребарског села и одведе је дома. Њени се мало бунили, претили, организовали ајдучке хајке и повратне отмице, па ућутали, шта ће.
Побегуља се од шиљатог, жгољавог, помало чворноватог бубуљичавог девојчета, са буљавим очима „наврх чела“ за само три године преметнула у лепотицу. Како се то чудо одиграло, нико не зна, а ову ми је причу више пута, скоро дословце и без исправки, испричала моја племенита мајка Добрија. Све остало плод је литерарног нагађања и спасоносне фикције.
Моравско село Драгојевац, пред Други рат, спрема се да легне. Нема струје. Људи су у постељама кад полегају и кокошке. Младена прави попару својим девојчицама од три и пет година, које су тужније и ћутљивије него што би требало. То је јело од старог хлеба, који се кува у води да се не би бацио, па се пред крај спремања кане и нешто зејтина, ако се нађе.
Деца су легла, мало ћућорила па заспала. Доса је седео испод петролејке, завијајући крџу у дебелу цигару од кртог пак папира, облизивао артију и ћутао. Младена је стала иза њега а испред шпигле, коју јој је ујак донео кришом однекуд, као највреднији свадбени дар. Свадбе није било, али некако као да јесте. Она се гледала дуго ћутећи, видела је ону другу тамо иза стварности, знајући да то није иста жена.
Младена је расплела своју косу, скоро па је њена грива заузела читав собичак и још јој било тесно. Доса упорно замотава свој цигар који му се због несолидне артије отима, ужива у времену док га не припали. Артија је крта а дуван смрди на катран, буђ и суви коров. Он пребира по џеповима чакшира од клашње, тражећи у њима труд, кремен и кресиво.
„Досо, јесам ли лепа?!“
„Лепа си Младено!“
„Досо, јесам ли лепа за тебе?“
„За мене си лепа Младено!“
После се само ћути. Петролеј догорева, а и фитиљ од лампе. Младена прилази петролејки, пући уста према уском отвору стакла, и дува према фитиљу.
„Доста је било. Доста је било то што ћутим. Имам нешто да ти кажем Досо!“
„Кажи. Могла си и уз лампу!“
„Срамота ме кад светли. Лакше ми је, Досо, да ти ово рекнем кад је мрак!“
„Кажи Младено, ако ти је лакше, кад је мрак!“
„Дал` ти мене волиш, Досо?“
„Ти знаш Младено да ја то не умем да објасним, не волим од то да причам. Ал` би све што имам дао за тебе, па и мене би` дао!“
„Е, добро! Па, да знаш, пре неки дан на вашар у Тешицу, ја сам срела једнога човека. Много ми се допао. Питао ме дал` би `тела да живим са њим. Ја му реко` да бих. Идем сутра. Све ти је опрано. Пази на децу, они су слаби не могу сами. Преобука је у големи ковчег. Ако питају за мене, кажи да сам ту, само ме нема, ал` нећу да их заборавим, из мене су изашли...Немо` си тужан, ја морам да идем...!“
„Иди Младено. Ако мораш!“
Досина жена је отишла још пре изласка сунца, почетком једног од предратних лета. Ходала је као лепа сенка прашњавим путем, а Добросав је гледао за њом све док није истањила и истекла из његових очију, и замакла иза врбака, који води према тешичком атару и мочварним обалама Мораве.
Носио је децу на кркачама читавога лета, спремао им попару, барио и пржио кокошија јаја, и за благдане заклао два пута по једно пиле. Обрадио башту, метнуо паприку у туршију, нанизао црвене венце за испод стреје. Обрао пасуљ, сачукао га, извејао и ставио у малу собу. Сазидао још једно сопче до кућерка, повадио кромпир и утрапио га. Окачио венце белог лука испод вајата. Спремио кукуруз да дотови свињу. Нико га није терао да то ради, сетио се сам од себе.
Ни деци ни себи није гласно споменуо Младену. Девојчице нису питале за њу.
А онда, једног поподнева, док се Доса спремао да прослави крсну славу, Свету Петку, и то сам са собом и девојчицама, са истим оним завежљајем, истом сукњом и опанцима на капији се појавила Младена. Доса је полако прилазио капији. Сметено је претурао по џеповима, као да трага за трином од крџе, спремајући се да однекуд извуче труд, кресиво и кремен.
„Досо, мене код онога човека није добро. Ја би` да се врнем код тебе и код децу!“
„Врни се, Младено!“
Деца су потрчала према мајци.
„О, пилићи моји. Још ме памту!“
„Кога ће ако неће мајку!“ – кратко је рекао Доса.
Те зиме је било и масти и меса и зимнице и петролеја. Младена је сваки час обигравала око Добросава и тражила одговор од њега: „Досо, јесам ли лепа?“
„Јеси, Младено, много си лепа!“
„А, да ли сам лепа за тебе?“
„За мене си лепа, Младено!“
Гледајући стално себе у огледалу, Младена би после неког времена среће и туге увидела како је њој тај туњави и ћутљиви Доса сувише мало, да је неки ђаво стеже за врат и гуши у тој тугленој изби, и да мора бар још једаред да утекне негде. И од њега и од деце.
Једне вечери је поново распустила своју гриву, дунула одозго у петролејку и рекла: „Срамота ме Досо да ти причам кад је светло, ово је за мрак. Имам нешто да ти кажем!“
„Кажи, Младено!“
„На алексиначки пијац, сад у овај четвртак, срела сам једнога човека из Бујмир Моравски. Сам живи, допада ми се а и ја њему. Па ћу ја ујутро да кренем тамо, и да идем код њега...“
„Иди, Младено!“
„А ти да пазиш на кућу и на децу. Деца расту, већ знају све што треба, без мене могу али без тебе јок. Четири очи да отвориш!“
„Ћу отворим, Младено!“
Следећег јутра Доса је испратио своју Младену, одевену у нову хаљину са којом се иде у госте или на дужи поседак. Ишао је за њом којих стотинак метара, док му она није рекла: „А сад се Досо врни код деце!“
„Ћу се врнем, Младено!“
Пуна три месеца провела је Младена у Бујмиру, а једног раног поподнева, усред пролећних радова појавила се на Досиној капији. Видно омршавела и измучена, скоро па у дроњцима.
Поново су јој деца потрачала у сусрет, а и Добросав споро, али сигурно.
„Досо“! –рекла је. Тај човек ништа не ваља. Он је пијаница и бије ме. Ја би` да се врнем, ако може!“
„Врни се, Младено!“
„И више нигде нема да идем!“
„Немој нигде више да идеш, ако нећеш!“
Ипак је отишла негде, бар још два пута. И увек се враћала са још више женске одлучности да неће нигде и никад више без Досе и без деце.
Деца су одрасла и добила своју децу. Младена је седела на јужном прочељу куће, и за летњих месеци плела рукавице и џемпере за унуке. „Све за зиму, спрема се лети!“ – говорила је.
Једног јулског дана седамдесетих година, моја мајка и ја пролазили смо селом, поред скромне куће у којој су живели сами Добросав и његова Младена.
Мајка ми је показала: ено, она бака, то је Младена Досина. А затим по локалном обичају узвикнула гласно: „Добар дан, тетка Младено!“
„Добар дан, ћерко, ајде сврни на каву!“
Свратили смо. Према нама је, полако, као да има сво време свих светова, ишао деда Доса.
„Досо!“ – рекла је бака меким, али одлучним гласом. „Свари каву у голему џезву, ал` немој да шпараш шећер!“
„Одма` Младено! Одма!“
----------------------
О писцу: Љубодраг Стојадиновић је рођен 1947. године у Нишу. Објавио четири збирке прича и два романа. Стални је сарадник Београдског књижевног часописа, објављивао у Пољима и Градини. Заступљен у антологији приче „Нема толико до Лајковца“
Дугогодишњи коментатор листа Политика
Нема коментара:
Постави коментар