Radivoje Bojičić: OŠIŠANI JEŽ – NEZVANIČNA VERZIJA (2)

"OŠIŠANI JEŽ" U RATOVIMA U KOJIMA JESMO I NISMO UČESTVOVALI
"Ošišani jež" učestvovao je u tri rata.
Prvi je Drugi svetski.
Drugi je, rat u kome niko odavde, pa ni "Ošišani jež" nije učestvovao.
Treći je Prvi belosvetski rat.
Onaj, u kome je bombardovana Jugoslavija.
I ako je bombardovanje Beograda 6. aprila1941. značilo prestanak izlaženja, jer su na sceni ostajali samo oni koji sviraju u diple, bombardovanje Beograda od 24. marta do 10. juna 1999. značilo je da se izlaziti mora, jer su na sceni ostajali samo oni koji predaju etiku.

MILOSRDNI
U šezdesetpetogodišnjoj istoriji, "Ošišanom ježu" je nebrojeno puta pružena prilika da prestane da izlazi.
Kad god bi se koji novi glavni urednik pojavio, prvi strah koji bi osetio bio bi da ne bude i poslednji.
Ne strah.
Glavni urednik!
Kada je malenkost od pisca ovih redova dobila tu nezahvalnu ulogu, u rubrici "Ljudi, vesti" ovoga mi NIN-a, na pitanje koje je od prilike glasilo, šta sad, kako dalje, šta da se radi i tome slično, odgovorila je:
-Jedino čega se bojim i što ću po svaku cenu pokušati da sprečim jeste da u istoriju ovoga lista ne udjem herostratski, kao njegov grobar!
I ovaj tekst je dokaz je da njegov autor koji je pred čitaocima NIN-a nije postao kolega nekih drugih grobara, makar nikad kao neki od njih ne dogurao da potpredsednika vlade.
Ali, jedan trenutak je po život "Ošišanog ježa" bio opasniji od svih drugih u nizu koji čini 65 godina.
Bio je to 24. mart 1999. godine.
Prvi dan bombardovanja.
Jedino što je bilo normalno u tom trenutku jeste doneti odluku da se redakcija do boljih vremena više ne okuplja.
Satira je bila zabranjena.
A kome je bilo do šale!
Ipak, gde bi nas to odvelo, kad bismo uvek bili normalni.
Već sutradan, redakcija "Ošišanog ježa" sa svim svojim stalnim saradnicima bila je na okupu.
I odmah je odlučeno da tema tradicionalnog medjunarodnog konkursa "Ošišanog ježa", MOJ POGLED NA SVET, koji se ove godine održavao po 19. put bude "Stop the bombs".
Nekoliko dana kasnije u Budjanovcima je oboren "stelth" A-117 F.
Naš saradnik, karikaturista Dragan Veličković, inače pilot i potpukovnik VJ,zauzima izvesno mesto u Službi za informisanje. Odmah smo ga pozvali i pitali da li postoji mogućnost da parče famoznog aviona bude nagrada na našem konkursu.
-Postoji! - čulo se s one strane žice.
I zaista, uskoro je na ovaj konkurs pristiglo nekoliko stotina radova iz oko dvadeset zemalja.
Izložba je održana u Studentskom kulturnom centru 3. maja 1999. godine, baš na Svetski dan slobode štampe, pa je i normalno što se NATO pobrinuo da to bude i grafitni dan, kada je cela Srbija ostala ne samo u informativnom, nego i u svakom drugom mraku, a nagradu, skulpturu napravljenu od "steltha" osvojio je karikaturista NIN-a Jugoslav Vlahović.
Istovremeno, raspisan je i konkurs za antiratni aforizam.
Srbi su u stanju da više izdrže pod zemljom, no svi narodi na zemlji.
Nas i Rusa 200 miliona. Samo su Rusi izostali.
Nesreća nikad ne ide sama. Stalno nas prati.
Istorija se ponvalja da bi ispunila sve naše želje.
Novi svetski poredak ući će i u vaš dom. Sačekajte samo da počne bombardovanje.
Kina se brani u Beogradu.
Koliko Srba treba da pogine da bi se svet opametio.
Nato ima pred sobom jasne ciljeve i nejasne Srbe.
Sem bombi, NATO nema ništa protiv nas.
Osim nasumice navedenih aforizama, na ovaj konkurs pristiglo je oko
hiljadu sličnih bisera, koji behu bačeni pred svinje iz Alijanse.
Smatrajući svojom obavezom da ispuni sve predratne dogovore, "Ošišani jež" odlučio je da održi svoju odavno zakazanu "Književnu večeru".
S obzirom da pod bombama poziv "Srbi na okup" ne bi bio naročito celishodan, odlučeno je da se na sceni Slavija "Književna večera" održi u starom teriminu "Ošišanog ježa".
I zaista, u minut do dvanaest, održano je slovo kojim je publici isterana duša iz nosa, a srce iz peta.
Poučeni tim iskustvom, satiričari oko "Ošišanog ježa" u predstavi nazvanoj "Satirično večeras", na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu, zajedno sa 15 glumaca takodje su priredili isterivanje djavola, poznatog pod imenima strah, depresija, očaj...
Naravno, najvažnije od svega što jeto što je u toku desetonedeljnog bombardovanja, izašlo deset brojeva "Ošišanog ježa".
Zahvaljujući Slobodanu Filipoviću, vlasniku štamparije "Grafiprof", redakcija je uspela da svake nedelje na svet izda po jedan broj.
Ovaj "Ošišani jež" izlazio je na četiri strane, u dve hiljade primeraka i deljen je besplatno.
I pored toga što su sve novine ličile jedne na drugu jer su i u novinarstvu vladali ratni zakoni, "Ošišani jež" se razlikuje, jer objavljuje:
Što je NATO agresivniji, to smo mi progresivniji.
Kud su krenule reke Srba i Crnogoraca sa Kosmeta? Hitaju u obnovu i izgradnju Jugoslavije.
Nemamo vremena da gradimo natenane. Zbrzaćemo pruge!
Crna Gora je manje stradala, ali je zato neće mimoići zlikovački krediti i ulaganja.
Obnova humora i satire je naš prvi i najvažniji zadatak!
Glasovi za novu arhitekturu: što više spratova, ali pod zemljom.
Sve porušeno za osamdeset, izgradićemo za četrdeset dana. Naša motivacija je duplo veća od neprijateljske.
Jutro je pametnije od večeri, ali ga treba dočekati.
Kad nama nešto padne s neba, to uvek izgleda ovako.
Nama kompas nije potreban. Kud god se okrenemo - zapad.
Čim ustanovim da sam živ, počeću da dajem znake života.
Češće je duvan ostavljao nas, nego što smo mi ostavljali duvan.
Što ti je pravoslavlje: kad NATO opali Rusima šamar, oni mu okrenu i drugi srpski obraz.
I kada se završio rat, jedino što je "Ošišani jež" mogao da primeti jeste da je preživeo.
Da se nije obrukao primetili su drugi!
Da ni u ovom ratu nije svirao u diple, nego da je predavao etiku.
Uostalom, ta predavanja nisu izmakla ni oku redakcije "Nina" koja je u nekoliko navrata pisala o učešću "Ošišanog ježa" u ovome ratu, pa se jednoga dana može pojaviti i kao jedan od one dvojice legendarnih svedoka.
I tako je završeno učešće "Ošišanog ježa" u ovoj "blic krigli", jer su mnogi, a naročito oni koji ružu vetrova ne drže u kosi, nego na komandno-štabnim mapama mislili da će bombardovanje Jugoslavije trajati dok si popio pivo.
"Ošišani jež" naše gore Adamov list.
Adama, prvog Srbina, koga je onako prevarila ona Hrvatica Eva.

BODLJIKAVO PRASE
A 58 godina ranije, 4. aprila 1941. godine trebalo je da izadje 350. broj "Ošišanog ježa".
Šestog aprila, medjutim, dogodilo se bombardovanje Beograda, napad i komadanje Jugoslavije i "Ošišani jež" prestao je da izlazi.
Medjutim, pojam "Ošišani jež" je ostao.
"Ošišani jež" je za onih nekoliko godina izlaženja postao jedan od najpopularnijih listova u zemlji.
Nije bilo pismenog čoveka koji nije čuo za ovu satirično-šaljivu novinu.
Mnogi su "Ošišani jež" čitali povremeno.
Veliki broj stalno.
A dosta njih je spadalo u rizičnu grupu zavisnika od "Ošišanog ježa".
Takav list nije se lako dao zaboraviti.
Pošto je u okupiranoj Srbiji zavladao novi svetski poredak, nije bilo dozvoljeno da se obnovi ništa što je podsećalo na stara dobra vremena.
Ali, nešto što je bilo isto to samo malo drukčije, bilo je više nego poželjno.
I Pres-biro odluči da se pokrene "Bodljikavo prase".
Pandan predratnom "Ošišanom ježu".
Samo letimičan pogled na glavu lista,rubrike, opremu, prelom i ostalo što čini ličnu kartu novina, bio je dovoljan da se stekne utisak kako se radi o neuspelom falsifikatu.
"Bodljikavo prase" služilo je okupatoru, ali se ne može reći da je bilo bez srpskoga smisla za humor.

RAT SA GEOGRAFIJOM
Beograd, decembra
"Rojters" je nedavno javio, prema izveštaju svoga dopisnika da su Nemci porušili zgradu "Politike" u Beogradu, jer se tu skupljala srpska društvena "elita" koja je navijala za Engleze. Ovaj "sveznajući" novinar, otkucao je svojoj redakciji jedan dugačak članak, koji se završavao rečenicom:
-Nemci ruše u Beogradu sve zgrade, u kojima se sastaju naši prijatelji.
Redakcija je na to uputila svom dopisniku ovaj telegram:
-Javite odmah da li u Beogradu ima još koja čitava zgrada?
Novinar je odgovorio agenciji:
-Za to pitajte Beograd. Ja se nalazim u Kairu - Egipat.
"Rojtersu" sad je bilo sve jasno i redakcija je opet telegrafisala:
-"Ol rajt, kad ste već u Africi, svratite do Niša".

LOGORSKI JEŽ
U Osnabriku, u jednom od najvećih zarobljeničkih logora drugog svetskog rata, zarobljeni srpski oficiri, pripadnici tzv. bivše Jugoslovenske vojske, pod uredništvom apotekara i amaterskog slikara Branka Krainovića, i uz saradnju Dragomira Šarla Živkovića, rukopisni list "Logorski jež" pokrenut je 8. aprila 1944. godine.
Kako su u to vreme u Osnabirku zatočeni i takvi intelektualci, kakvi su bili Simo Karaoglanović, Oto Bihali Marin, Dejan Lapčević, Milan Bogdanović, Stevan Jakovljević, Milan Bartoš, Nikola Milanović, Pera Ivković, Mikola Milićević, Slobodan Ćirić, Milenko filipović, Stanislav Vinaver, Arpad Lebl, Boško Babović, Dušan Duda Timotijević i drugi, može se predpostaviti da su, ne samo mnogi anonimni saradnici, nego i oni, učetvovali u uredjivanju "Logorskog ježa".
Naziv rukopisnog lista "Logorski jež" nije bio slučajan. Njime su pokretači hteli da naglase da će njihovi politički stavovi i poruke biti u kontinuitetu sa prilozima predratnog "Ošišanog ježa". "Logorski jež" je imao svoje stalne rubrike: Politički pregled, Vojni pregled, Vesti iz inostranstva, Književna strana i dr.
U zarobljeničkom logoru "Osnabrik" izašlo je šest brojeva ""Logorskog ježa", radjenih rukom, u tiražu od četiri istovetna primerka.
Nekoliko priloga iz "Logorskog ježa", čiji su reprint Narodna biblioteka Srbije i "Jež" štampali 1979. godine, najbolje govori o duhu ovog rukopisnog lista.

POŠTUJ ČIZMU
Poštuj čizmu, njom ćeš skrotit
partizana.
Ali čizma ne sme biti
lakovana.
Čizma mora biti gruba,
biti čvrsta,
baš ko šaka u pesnici
sa pet prsta.
Ništa manje nije zanimljiva ni rubrika NOVE KNJIGE u kojoj je dat oglas da su se pojavile knjige "Osnovi dostavljačke službe, I i II deo", "Tajna uspeha u životu ili kako sam postao od kraljevog vojnog izaslanika u Sofiji nemački saobraćajac u Osnabriku", "Autobiografija ili kako sam od pariskog postao osnabrički denuncijant". Tu su i REKLAME, u kojima Biro "Špijun" oglašava da "prati, dostavlja, smešta sa garancijom", dok se u rubrici OGLASI logoraši pozivaju da se upišu na Antimarksistički tečaj itd.
Uglavnom, osim poljskih logoraša, koji su bili pravi majstori za pravljenje satiričnih listova usred logorskih žica, ne zna se da li su još neki narodi imali takvih pojedinaca, kakvi su bili oni okupljeni oko "Logorskog ježa".
U ovom trenutku iskustva stečena u uredjivanju i pravljenju "Logorskog ježa" veoma su dragocena i za današnje urednike i saradnike "Ošišanog ježa".
Uslovi u kojima je izlazio prvi samo se u nijansama razlikuju od uslovima u kojima izlazi ovaj drugi.

BODLJIKAVI JEŽ
Na oslobodjenoj partizanskoj teritoriji, u izdanju Propagandnog odjela ZAVNOH-a, februara 1944. pokrenut je "Bodljikavi jež".
Kao i u slučaju "Bodljikavog praseta", koji je izlazio za vreme rata u Beogradu, tako i "Bodljikavi jež" koji je izlazio na Petrovoj Gori u Hrvatskoj, je surogat predratnog "Ošišanog ježa".
Uostalom, to njegovi urednici, Vilim Čerić i Joža Horvat i ne kriju, pa u uvodniku prvog broja kažu:
Drugovi i drugarice! Gradjani i gradjanke!
Eto i mene, živ sam i zdrav. Podhranio sam se malo, bodlje su mi narasle, tinte ima, češka brigada dovukla je papira i prema tome možemo početi.
Ali odmah da naglasim, ja sam za red. Bo sam po logorima i znam kako treba. Po svima i svakome, uzduž i popreko, ali po redu, po redu braćo. A ima i po kome, nedo im bog. Dobro ste vi još izdržali ovako bez mene. I gdje se samo nakupilo toliko lopuža?! Te ovdje Hitler, tamo Pavelić, pa onda Nedić, Rupnik, Draža, Pero, Vlada, Madjari, Nijemci, Bugari, Čerkezi, četnici, dezerteri, dešperateri, štakoraši, tamburaši, špekulanti, domobranci, ustaše, štuke, rode, dornijeri, saboteri, skretničari...
Stid me je malo kad gledam sve ovo, ali vjerujte, braćo, nisam mogao ranije doći. No glavno je da ste izdržali do sada i ovako bez mene, a sad ćemo već lakše. Mojim ulaskom u borbene redove doći će na dnevni red i oni koji do sada nisu bili na tapeti. Vidim ja dobro tukli ste se braćo, ali niste mogli dospjeti na sve. i mnogo ste toga prešutjeli, ali od sada nek se zna: vrdanja nema. Tko makne samo za col - gotovo. Na bodlju, na ražanj, bez ikakve milosti.
I neka se nitko ne vara. U dobroj sam školi bio sa stotinu masti sam prekrzman, prevarit me nitko neće. Godinama sam gombao sa onim lopužama u beogradskoj skupštini, poznam dobro sve poslanike, ministre i njihove žene, poznam dobro sve trikove i podvale, sve farbe znam. Ma eto mirišim ih ko parfem, ko parfem, drugovi, i čim pomislim na njih, sve me nešto golica... sve mi nešto igra, joj banda, koliko me šišala! I da je bilo vremena, bili bi mi kožu zgulili.
I pored olako datih obećanja da će se boriti za ono izneto u uvodniku, kasnije je Joža Horvat pričao kako je to izgledalo. Odnese on kompletan materijal komesaru na odobrenje. Pročita ga komesar, pa kaže: "Vicevi su ti dobri, ali nisi na liniji!" Onda je Joža to nekoliko dana prepravljao, a kad je ponovo odneo komesaru, još sa vrata mu je rekao: "Sad sam na liniji, ali sam, izgleda, zaboravio viceve!"


ŽERTVENO POLJE "OŠIŠANI JEŽ"
Kada se bilo koji novinar obraća bilo kojem satiričaru, jedno od neizostavnih pitanja je "Da li ste u svojoj karijeri imali posla s vlastima?"
Nema tog satiričara koji će odgovoriti da s vlastima nije imao nikakvog posla.
Jedan će reći kako je stradao u "Stradiji".
Drugi će pričati o lažiranom zabranama.
Treći će pričati o vremenu brižnog nadzora.
Četvrti če tvrditi da što ne platiš na ćupriji, platićeš u Valjevu.
Peti će priznati da je "mnogo pisao, a malo stradao".
Sedmi će se sećati kako je odstojao postojano.
Osmi će o sebi govoriti kao o dasci za jedrenje po crvenom moru.
Deveti će se osvrnuti na pravdu zatvorenih očiju.
Deseti će se sećati kako je goreo na lomači za unapredjenje.
Jedanaesti će se sa zahvalnošću setiti kako je cenzura režim podržala, njojzi hvala.
Dvanaesti će pričati kako je otpušten iz Službe.
Trinaesti će se zaklinjati kako je zbog satire hapšen.
Četrnaesti će reći kako je zbog svoje slobodoumnosti morao u emigraciju.
A petnaesti!
Petnaesti će tvrditi da u životu nije imao nikakvih problema, jer kad god bi zapretila neka opasnost, on je pisao, govorio i mislio samo o onome što Srbi zovu svojim sočnim očinskim, a što bi mi koji govorimo eufemističkim jezikom, da nas niko ne razume, nazvali lakim popodnevnim seksom.
A najveća antologija satiričnog stradalnoštva zove se "Bijela knjiga" koju je krajem komunizma kao svetskog procesa napravio Stipe Šuvar, najveći higijeničar YU jednoumlja, od praistorije do danas.
I ta je knjiga prepuna "Ježevaca" koji su stradali zarad onoga što su napisali, nacrtali ili pomislili da napišu ili nacrtaju.
Ali, manje je poznato da je "Jež" bio ne samo prvi, nego i poslednji list koji je u komunizmu proganjan.
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, 15. juna 1990. godine, u trenutku kad komunizma, osim u Kini, Koreji, Kubi i Srbiji više nigde nije bilo, pod brojem DSZ-br. 34 kroz 90, obraća se Izdavačkom savetu lista "Ošišanog ježa", pa kaže:
"Koristeći ovlašćenje iz odredbe čl. 7. Zakona o javnom tušilaštvu skrećemo vam pažnju na fotografiju sa strane 4., koja je propraćena tekstom "Jedina jama iz koje su Srbi izlazili živi...", kao i na fotografije objavljene u sklopu članka "Kako ući u parlament", a što je sve objavljeno u vašem listu br. 2645 od 15.06.1990. godine.
Smatramo da ove fotografije zajedno sa tekstom predstavljaju krajnju vulgarnost i neukus, što sa humorom kao književnim izrazom nema nikakve veze. Pored toga što se time vredja javni moral takva redakcijska "orijentacija" nanosi štetu ugledu i vašem listu kojeg ste godinama sticali kod širokog kruga čitalaca.
Zbog toga bi bilo ptrebno, pre svega u intersu vašeg lista, da razmotrite naša zapažanja i sugestije i da s tim u vezi preduzmete odgovarajuće mere.

ZAMENIK JAVNOG TUŽIOCA
Potpis, jer ime tog čoveka više nije važno, nečitak
I pored toga što je u komunističkoj čaršiji bilo uvreženo mišljenje kako je "Jež" list koji nije dovoljno satiričan i koji nikako ne ispunjava želje svojih čitalaca, naročito kad je u pitanju progon od strane režima, to nije odgovaralo istini.
Nema lista koji je imao toliku prismotru od strane vlasti kao što je to bio "Jež", dok se za narečenog javnog tužioca more reći da je najniži nivo koji se "Ježu" ikad obratio.
Godine 1987. na naslovnoj strani "Ježa" pojavljuje se karikatura Bose Kićevac.
To je jedna, prilično ofucana jugoslovenska trobojka s petokrakom, iza koga svoju bruku krije osmoro golih ljudi. Karikatura nosi naslov: "Osam braće jedne gaće".
No, dozvolimo Bosi Kićevac da kaže:
"Srpske narodne poslovice su meni, kao već zrelom slikaru i ilustratoru poslužila kao inspiracija za ciklus grafika i ciklus slika manjeg formata koje sam ostvarila što se kaže "za svoju dušu". Ilustrovala sam u svojoj karijeri mnoge testove, od onih edukativnih, preko krajnje ozbiljnih iz vremena rata i stradanja, do onih lakih, lirskih ili duhovitih. I baš ti duhoviti tekstovi su mi bili najmiliji, a sve da bude više duhovitosti, slatko-gorkog humora, pa i satire nego u kocentrisanoj narodnoj mudrosti i iskustvu - poslovici! Nema šta nema u narodnim poslovicama: sve životne situacije su našle svoje mesto u nekoj duhovitoj igri, reči, tvrdnji ili kalamburu! Svako tu može da nadje onu poslovicu koja mu najviše "legne" u tom momentu. Tako sam i ja birala poslovice koje sam mogla da upotpunim crtežom ili slikom na moj način. Uradila sam 32 grafike, 27 slika i desetak ekslibrisa na temu narodnih poslovica.
Sva ovo što sam prethodno rekla bilo je neophodno da bih najzad došla do poslovice "Devet braće jedne gaće" koja je "Ježu", odnosno, ondašnjem uredniku karikature Nikoli Rudiću donela neprijatnosti. Tu sam poslovicu naslikala u vezi sa političkom situacijom u ondašnjoj Jugoslaviji (bila je to 1982.godina). Naslikala sam kako se devetoro "braće", predstavljajući po neku narodnost, tuku i otoimaju oko zajedničkih gaća - državne zastave, a ta zastava je bila prilično pocepana. Tu sam sliku-karikaturu izložila na izložbi "Moj pogled na svet" 1984. godine.
Da kažem da sam bila prorok, bilo bi preterano. Većina je znala da svako vuče na svoju stranu osim nas, Srba, koji smi mislili da su te "gaće" stvano naša domovina i jedino smo mi mislili da ćemo je očuvati i tako zakrpljenu.
Politička situacije u vezi sa našim "narodima i narodnostima" očigledno se nije popravila od 1984. do 1987. godine, pa me je kolega Nikola Rudić zamolio da ponovim tu karikaturu nza naslovnu stranu "Ježa", a da samo malo promenim originalni tekst poslovice. Naime, bile je bolje da napišem umesto devet "Osam braće, jedne gaće". Naslovna strana je objavljena u "Ježu" od 25. decembra 1987. godine, ali ceo triaž je zaplenjen i uništen. Nikola je uspeo da mi spase jedan primerak koji još uvek čuvam. Sud je okarakterisao islustraciju kao sprdanje sa zastavom. Ona, ipak, odavno nije bila svetinja, nego omražena i ispljuvana od onih koji su je samo zloupotrebili da sa sebe skinu odgovornost za počinjena zlodela. Činjenica da naslovna strana "Ježa" nije izašla nije ništa popravila u opštoj situaciji. Nikoli Rudiću je donela glavobolje, "Ježu" ekstra troškove, a meni tugu".
Nešto pre toga, pisac ovih redova u "Ježu" je objavio tekst "Porodjaj na 78 obrataja".
U tekstu je na dosta grub način ismejana pojava gramofonske ploče jednog poznatog ginekologa , koji je , servisirao supruge mnogih pripadnika tadašnje elite.
Kada je ugledao taj tekst, ekskluzivni vaginomehaničar je potegao sve veze u Centralnom komitetu SKJ, kao i centralnim komitetima republika i pokrajina.
A tada je nastala takva hajka na glavnog i odgovornog urednika "Ježa" Radivoja Ivanovića, kakva ne bi nastala da je "Jež" pripremao državni udar.
Svakih nekoliko minuta oglašavao bi se telefon glavnog urednika "Ježa".
S one strane žice čuo bi se važni drug i njegova drugarica koja mu suflira šta da pripreti "Ježu", glavnom uredniku i autoru teksta.
Glava je bila najsitnije što je traženo od autora.
Streljenje je bilo namenjeno glavnom uredniku, a sudbina Vavilona i Ninive "Ježu".
Srećom, slučaj je dobio jedan komunista, ali sa svojom glavom, koji je stvar relativizovao, potom prebacio opštinskom komitetu, odnosno, čoveku koji je, takodje, imao svoju glavu, koji je slučaj gurnuo u fioku.
I stvar je legla.
Na dno fioke.
Prašina se slegla.
Danas su akteri ovih telefonskih egzekucija u prvim redovima demokratske opozicije.

PRVA I OSTALE BRAZDE
Ali, vratimo vremenu kad je zaorana prva brazda na žertvenom polju satire.
Rat je još bio u toku, kada se pojavio "Jež".
Već na prvi pogled nešto mu je nedostajalo.
Bio je to pridev "ošišani".
Ni danas se ne zna kako je novo vreme koje nije priznavalo ništa iz prethodne istorije, dozvolilo da se ovaj satirični list pojavi, makar i bez prezimena
Bogdan Pešić, prvi glavni urednik posleratnog "Ježa", seća se:
"Jež" jeste da se više nije zvao "ošišani", ali su ga odmah dobro ošišali... Strašno je što je Djilas odredio Radovana Zogovića kao odgovornog pred Politbiroom za "Jež". On nas je stvarno brijao. Nije dao da prodje ni najmanja sitnica".
I zaista, "Jež" je odmah postao predmet budne pažnje odgovornih drugova, ljudi koji nikad ne spavaju, ljudi kojima je i komunistički san od samog početka bio java.
U Agitrpropu se od prvog broja posleratnog "Ježa" zalažu za prodor tzv. pozitivne karikature, one koju je negovao sovjetski satirični list "Krokodil", a sa njim i ostala lagerska satira u bugarskom "Stršelu", rumnuskoj "Urzici", istočnonemačkom "Ojlenšpigelu, madjarskom "Ludaš Maćiju", češkom "Dikobrazu" i poljskom "Špilkiju".
Karikatura koja ne negira, nego karikatura koja afirmiše!
I tako su se u karikaturama "Ježa" uskoro pojavile široke narodne mase, udarnici i ostali pregaoci na polju socijalističke obnove i izgradnje.
Ako je igde čovek mogao da se afirmiše u periodu obnove i izgradnje, onda je to bilo u karikaturi.
Jež je izgledao kao da ga je uredjivala sadašnja Direkcija za obnovu zemlje.
-A kad se ceo "Jež" prelomi, - seća se tadašnji glavni urednik Ljubiša Manojlović, -kad se stranice otisnu, bio sam još dužan da to nosim u Centralni komitet, u Agitprop. I tu je štošta izbacivano, pa je prelom često morao da se vrši ponovo. Tek tada bismo štampali broj, bled kao i onaj pre njega.
Može se samo zamisliti satirični list koji je bio bledji odštampan, nego hartija na kojoj je štampan.
Kada je izbio sukob sa Informbiroom, u redakciji "Ježa" pojavila se nada da to znači i raskid sa staljinističkim mišljenjem kod nas.
Ali, mnogo je lakše bilo reći "ne" Staljinu, nego sebi.
Zato, dok je trajalo izjašnjavanje protiv Staljina a za Tita, u "Ježu" se još uvek kitilo o socijalističkoj izgradnji, dok se dobijanje prostora za ode 1. maju i 29. novebru smatralo nagradom za najbolje saradnike.
Ali, jednoga dana iz Udbe su javili da je karikaturista Dimitrije Živadinović Miki, priveden zbog izjašnjavanja za Informbiro na javnom mestu.
Dok je sedeo u kafani sa svojim prijeteljem, glumcem Pavlom Vuisićem, rekao je u jednom trenutku:
-Baš je gužva! Hoćeš li, Pajo, da začas ispraznim kafanu?
Onda je ustao i viknuo:
-Živeo Staljin!
Kafana je za tili čas bila dupke prazna gostiju i dupke puna policije.
Živadinoviću ništa nije pomoglo što je miliciji objašnjavao šta je to šala.
Milicija ne zna za šalu.
Srećom, u poslednjem broju "Ježa" bila je objavljena jedna njegova karikatura koja je "afirmisala" prednosti sovjetskog načina života, pa je milicija na osnovu nje zaključila da je Miki trezan za specifični jugososlovenski put socijalizam, a da je samo kad malo popije sklon i sovjetskom načinu mišljenja.
Pošto mu je održano predavanje o štetnosti alkohola, Miki je pušten.
I ova anegdota govori o jednoumlju koje svekog čoveka čini dvoličnjakom.
U "Ježu" je to bilo neizdrživo.
Baviti se satirom, a sve vreme hvaliti postojeći režim, bilo je u najmanju ruku nezahvalno, ali, opet, previše zahvalno.
Nešto nije bilo u redu, ili sa ljudima u "Ježu" ili sa ljudima na vlasti.
Slučaj Mikija Živadinovića potvrdjuje da su ovi drugi i na vrhuncu svoje moći bili na samom dnu svoje nemoći.
Samo su to vešo krili.
I sa tom nam maskom i danas se usudjuju da nam izadju pred oči.
Kada se sada čitaju priče koje su onda ljudima dolazili glave, žrtve deluju više nego naivno, dok dželati deluju više nego blesavo.
Kada je Branko Ćopić u "Književnim novinama" objavio "Jeretičku priču", a potom u "Ježu" i "Ko s djavolom priče piše" podigao se na noge čitav glomazni državni aparat.
Vojska je bila u povišenom stepenu borbene gotovosti.
Policija u maksimalnoj pripravnosti.
Na Branka Ćopića krenulo se iz svih orudja koja su Titu i Partiji stajala na raspolaganju
Na kongresu Antifašističkog fronta žena u Zagrebu, 21. oktobra 1950. godine, drug Tito se ustremio na Ćopića i satiru više nego na zapadni imperijalizam i sovjetski hegemonizam zajedno.
Tog oktobra, razvoju socijalističke Jugoslavije više je pretila podrivačka delatnost satire, nego podzemna delatnost CIA i NKVD.
Skiti su jurili zeca po bašti sljezove boje.
A, Ljubičica Plava bijela lica kaže drugaricama, jer ako je i sa kim znao, Tito je znao sa ženama:
-Ali, šta je bilo rečeno u Ćopićevom članku!Moram o tome da kažem nekoliko riječi. Ja sam pročitao i u njemu vidio aluziju na naše najviše rukovodioce. On je pomenuo ministra, pa je uzeo zatim pomoćnika ministra, a ja kažem da su naši pomoćnici ministra najveći mučenici. Njihova je plata slaba, a privilegije nikakve, dok na poslu često padaju u nesvijest. On je uzeo nekoliko ljudi za svoju satiru. A šta to znači kad se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra do udarnika, kad se tako reći obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo, do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi hapsiti zbog toga što je pokušao. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jednom zauvijek da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju naše jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas. Ima drukčijih satira, jer naši ljudi znaju ceniti duhovitost. A on se još pokriva mojim riječima da ne treba sumnjičiti ljude. Jeste, ja to uvijek podvlačim i uvijek ću to kazati: Ne treba sumnjičiti ljude protiv kojih nema ništa konkretno. Ali, kod njega ima dosta konkretnog, kod njega je sve tako jasno i vidljivo, da nije potrebno sumnjičiti ga. On je jasno kazao šta je i ko je, on je zaglibio, on je dokazao da je, svjesno ili nesvjesno, postao instrumenat u rukama reakcije, a indirektuo u rukama Informbiora. Takvi naši umetnici ne mogu uživati simaptije niti rukovodećih ljudi niti naših naroda. Ne mogu, bez obzira kakve su bile njegove zasluge. Njegova je stvar da uvudi svoje griješke i da krene drugim putem kojim idu naši socijalistički književnici..
A o "Ježu", Ljubičica Bela kaže:
-U zmimo sada, kao drugi primjer, naše karikature, naše humorističke listove. Ja ih neću imenovati, ali moram danas sa ovoga mjesta da kažem jednu stvar da zna svako u našoj zemlji i van nje, da se sa nekim stvarima mi rukovodioci ne slažemo.
I drug Stari Valter inženjer Babić osuo je paljubu na prikazivanje jednog stranog rukovodioca u negativnom svetlu.
Rukovodilac je u ovoj zemlji oduvek i zauvek sveta krava, pa bio on domaći ili strani vo.
Ako političko iskustvo govori da s padom diktatora, pada i diktatura, ne treba mu uvek verovati.
Kad je umro Staljin, u redakciji "Ježa" zavladala je dilema: da li tu smrt propratiti nekim tekstom ili karikaturom.
Stari srpsko-latinski običaj da o mrtvime ništa osim dobro, nije se mogao primeniti na Staljina, pa je preovladalo uverenje, da kad ne može dobro, najbolje je onda pokojnika prećutati.
I završilo bi se na tome da ubrzo nije došla intervencija od Vladimira Dedijera.
Ne mora baš vanredno izdanje povodom Staljinove smrti, ali nekoliko karikatura dobro bi došlo.
Tako je i bilo.
Medjutim, pošto je taj broj "Ježa" izašao, sa onog istog mesta odakle se intervenisalo da se Staljinova smrt izkarikira, počele su da stižu pretnje Lidije Šantirujrc da će biti kažnjeni svi oni koji se igraju sa smrću Sunca komunizma.
Svetu je bilo teško ugoditi, a pogotovo Politbirou.
Posle ovog dogadjaja "Ježom" su se na sličan način stali baviti i ostali najviši drugovi. U svakoj prilici koja im se pruži ili je sami dohvate, oni su ohrabrivali satiričare i karikaturiste, ljuteći se zašto se na oštrici njihovog pera i oni po nekad ne nadju.
Ali, kad te iste karikaturisti nacrtaju, nastane takva srdžba, kakva ne bi nastala ni da su se videli u porno filmu.
Jednom su "ježevci" nacrtali Rodoljuba Čolakovića, tada jugoslovenskog ministra kulture.
Kad je Rodoljubov telohranitelj video karikaturu najzbiljije je tražio dozvolu da poseti redakciju, kojom prilikom bi izvadio pištolj i sve prisutne, iz neposredne blizine pobio.
I pored toga što je Moša Pijade koristio svaku priliku da javnost uveri u svoju demokratičnost, uopšte nije bio takav kad bi demokratičnost htela da uveri javnost u Čika Janka.
Naime, Moša Pijade, koji je si sam bio pokretač i urednik satiričnog lista "Crveni smeh", pa i saradnik "Ježa", nikako se sebi nije svidjao u "Ježevom" ogledalu.
Moša je sebe uvek zamišljao višim, lepšim i pametnijim nego što bi to "Jež" uspeo da prikaže.
Kada su jednom Milentija Popovića pitali šta misli o satiri, on je zaključio:
-Kritika uvek može ići dalje i dalje, ali hajde da se o tome uvek najpre dogovorimo!
A Nikola Minčev:
-Humor i satira mogu da budu neodmereni. A nama treba umerenije iznošenje naših teškoća, radi inostranstva.
Znali smo mi kako je u našem selu, ali je naše selo za svet moralo biti Potemkinovo.
Kada je januara 1955. godine "Jež" navršavao 2O godina, organizovana je velika izložba karikatura. Tom prilikom, kao da 1951. na kongresu AFŽ-a nije ni reč prozborio, u "Ježu" se obreo i drug Tito.
Tito se duže zadržao u redakciji "Ježa", a živi svedoci će i danas reći da je bio više nego šarmantan.
Ali, niko nije slutio da će tim dolaskom, medju rukovodiocima postati moda da posećuju "Jež".
Prvi iza Tita, došali su Ranković i Koča Popović.
Prilikom posete "Ježu" Koča je bio ćutljiv, ali je Ranković bio u velikoj formi.
Pričao je kako su, kad su bili u Indiji, gde je predesednik bio gospodin Prasad, najednom ugledali ogromnu parolu na kojoj je pisalo "Tito-Ranković-Prasad"!
A onda je "ježevce" pitao da li znaju zašto u Indiju Tito nije vodio Jovanku.
Pošto "ježevci" nisu znali, odgovorio je:
-Nisam ja dao. Šta znam, odu muž i žena zajedno u inostranstvo, pa iskoriste priliku da se više ne vrate. Ovako, kad Tito ode sam, znam da se mora vratiti zbog Jovanke.
Ovoga puta Ranković je bio brži od Kardelja.
Ali, sad je jasno zašto je Ranković otišao ranije sa vlasti.
Kardelj i Koča Popović nikada se nisu šalili na Titov račun.
Kad je Kardelj došao, domah se videlo da ga "Jež" ne zanima. Jedino je bilo važno ostati u trendu, baz obzira što je Kardelj bio prvi iz vrhuške koji je, na nečiji predlog da se predratni "Ošišani jež" obnovi, još 1945. rekao da nama satirični listovi uopšte nisu potrebni.
Posle Kardelja navalili su ostali, sve niži i niži, da bi se ova moda završila na najnižem nivou.
Na nivou zamenika javnog tužioca.
Redakciju "Ježa" sve češće je počela da uhodi Udba.
Seća se Ljubiša Manojlović:
-Ponekad prodrem do ponekog od visokih političkih rukovodilaca, malo i po ličnoj liniji, jer sam kao levičar još u predratno vreme mnoge od njih blisko poznavaol Uzgred mogu reći, poznavao sam ih kao idealne ljude - posle su se jedan po jedan kvarili. Žalim se na grub policijski pritisak, Obećaju mi da će se zainteresovati. Posle mi, na primer, moj kragujevački drugar Dušan Petrović šane:
-Mujo se žali da nećeš da saradjuješ.
Mujo, to je udbaš Mujo Kovačević, koji u mojoj sobi popuši deset cigareta, čekajući da mu još poručim i kafu. Ja mu ne mogu ništa, moram ga trpeti da mi tu sedi, dok se ja rvem s rukopisima. Jedino što mogu da mu napakostim, to je što mu, strasnom pušaču i sigurno velikom ljubitelju kafe, ipak nikad ne naručim kafu.
-Razume se da neću! - odgovaram Šanetu. -To nije moj posao.
A Šane samo oćuti, očigledno sramota ga da me nagovara na saradnju s Udbom, ali dobijem utisak da i on nešto zazire od tamo nekakvog Muje Kovačevića.
Udba je počela pozivati pojedine saradnike "Ježa" na saslušanje zbog njihovih napisa.Prvi su bili pozivani Brana Crnčević i Matija Bećković.
Pitali su jednom "ježevci" partijskog ideologa Milojka Drulovića Čiču šta to treba da znači?
-To znači da je Udba politička policija i vrši svoj posao! - odgovorio je Milojko Drulović i Čiča miča - nije gotova priča.
-Zar Udba da analizira književne tekstove!
-Da analizira.
-Zar to ne bi trebalo da bude posao književne kritike?
-I Udbe, i Udbe! - oštro upozorava Milojko Drulović i sada - Čiča miča i gotova priča.
Na to će, nešto kasnije Veljko Vlahović samo dodati svoju misao o satiri:
- Ponekad se u ime humora prelazi u neku vrstu crnog humora. U ime oštre kritike i satire u potcenjivanje svega postignutog. Prisutna je specijalna vrsta ironije u nekim napisima koja je sklona samo da izvrgne ruglu i ono što treba i ono što ne bi smelo da se izvrgne ruglu. U kritici se ponekad gubi iz vida potreba da se pomogne sagledavanju stvari, potreba ulaganja stvarnih stvaralačkih napora da se šire sagledaju probelemi. Inflacija nipodaštavanja, po mom ubedjenju, moraće se ixcrpsti, jer njen vek nije dug.
A samo nekoliko dana kasnije, pošto je sreo glavnog urednika "Ježa", Vlahović je rekao:
-Onaj tvoj "Jež" su mi ranije krali. Sada mi ga više ne kradu. Valjda zašto što više ništa ne nalaze u njemu!
A jednom prilikom, kada je bio u poseti "Ježu" Veljko Milatović je podvukao:
-Ja bih se složio što se tiče potrebe satire u društvu. To se i ne dovodi u pitanje, to se ne raspravlja i ne postalja uopšte kao pitanje. Isto tako, to se i vidi, samo i to je tačno da u prvom redu zavisi od toga kako ćete vi zauzeti poziciju i u izvesnom smislu prema tome da se neki faktori društva prema vašoj poziciji i prema prilazima, polazištima, opredeliti. Janso da ako nema satire i ako neće u tome biti prave satire onda ne može biti, niti se može dobiti nešto.
Da bi se razumelo šta je Veljko hteo da kaže, upućujemo čitaoce na rečnik ezopovskog jezika.
Ako taj rečnik ne pomogne., čitaocu ni sam Bog pomoći ne može.
Prilikom obeležavanja pedesetogodišnjice "Ježa", redakcija je dobila intervju od Hromog Dabe socijalističkog samoupravljanja, druga Staneta Dolanca, koji se predstavlja kao odličan poznavalac satire i ovom definicijom:
-Mislim da se definicija satire ne može svesti na političku teme, odnosno da je njen spektar neuporedivo širi - od društvenih odnosa, situacije i stanja u najširem smislu reči, pa do psiholoških, moralnih i uopšte ljudskih crta, sklonosti, nedostataka i sličnog.Slažem se da postoje osetljive ličnosti i osetljive situacije. Ali to je oduvek bio slučaj s ljudima. što se pak tiče pitanja da li društveni vic spada u društveni dug koji polaćaju "društvene ličnosti" (ovo staljam pod navodnice, jer su, bar u samoupravljanju, sve ličnosti "društvene") odgovorio bih vam: zavisi od vica, od mere njegove iskričavosti! Jer, ne zaboravimo Monteskjea koji odprilike kaže: "Kada se juri za duhovitošću, onda se obično uhvati glupost!!
Monteskije koji je Dolancu ovo pisao setiće se i ostalih odgovora koje Hromi Daba dao u ovom intervujuu.
Pod kakvom je kontrolom bio, ko mu sve nije krojio sudbinu, pod kakvim je pritiskom izlazio, pravo je čudo kako je "Jež" uspevao da opstane.
Kad se tome još pridoda i stalna materijalna oskudica, nikakva državna pomoć, u vremenu bez sponzora, onda se može zaključiti da su ovaj list održavali u životu samo njegovi robovi, zavisnici od "Ježa".
Jer, kad objaviš prvi prilog u "Ježu" osetiš takvo zadovoljstvo i takvu sreću koje ostećaju valjda samo oni koji prvi put ušmrknu drogu.
Kad objaviš još nekoliko tekstova, već zadovoljstvo i sreća ustupaju potrebi da ti se u "Ježu" pojavljuju tekstovi.
Kad postaneš redovni "Ježevac" ti se već zavisnik.
Onda prolaziš kao rob svoje sreće.
I podnosiš sve posledice koje sobom nosi ova bolest zavisnosti.
"Jež" bez koga se ne može.
Kada je godine 1966. "Jež" objavio reportažu Aleka Marjana "Neke verovatno pogrešne impresije o Skoplju", ovaj grad, a i čitavu Makedoniju kao da je pogodio zemljotres jačine 10 stepeni Rihterove skale.
Reportažu u kojoj Alek Marjano govori i o naselju Donje Vodno u kome žive makedonske guzonje i njihovi sinovi, Centralni komitet Saveza komunista Makedonije, Sobranje Narodne republike Makedonije, Republičko izvršno veće, Socijalistički savez radnog naroda Makedonije, Savez sindikata Makedonije, Savez socijalističke omladine Makedonije, sva republička udruženja, savezi, radni kolektivi, opštine, mesne zajednice i sve ostalo što je moglo doneti zaopštenje za javnost, shvatili su kao napad na Makedoniju, Makedonce i čitavu dvadesetogodišnju istoriju ovoga naroda.
A u stvari, Alek Marjano je za Skoplje samo rekao ono što je mogao da kaže za svaki glavni grad tada naših republika i pokrajina.
Svaki od njih imao je svoje Donje Vodno u kome su živeli socijalistički guzonje, njihove socijalističke guzulje i njihova socijalistička guzičad.
Ono što u svesti danas predstavlja mafija, u ondašnjoj svesti bili su stanovnici zabranjenih gradova u gradovima: Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Beogradu, Titogradu i Sarajevu, a Boga mi i u Novom Sadu i Prištini.
Kragujevački djak i makedonski sve i svja Lazar Koliševski, na molbu da stiša malo strasti samo je slegao ramenima i rekao:
- To je bilo kao da je Skoplje ponovo zadesio zemljotres!
Na to je "ježevcima" Jovan Veselinov, sve i svja u Srbiji dodao:
- Jeste li svesni u šta ste nas uvalili. Makedonci misle da iza vaše reportaže stoji Centralni komitet Srbije.
Jedino je Alek Marjano ostao miran, spremajući se da napiše čuveni aforizam, koji je glasio:
"Neki češće otvaraju Sajam knjiga, nego što otvaraju knjigu".
I sve bi bilo u redu da taj aforizam Alek Marjano nije objavio uoči Sajma knjiga koji je otvarao Edvard Kardelj.
Ali, povezivanje Bevca i ovog aforizma, bilo ja katastrofalno za onoga koji ga je napisao i objavio.
Zaista, imao je Kardelj pravo.
Nama satira nije bila potrebna.
Jer, da nema satire, ni Alek Marjano ne bi imao gde da objavi kako neki češće objavljuju Sajam knjiga, nego što otvore knjigu.
Godine 1973. zbog romana "Crveni kralj" koji je objavljivan u "Ježu" osudjen je Ivan Ivanović.
Uzimajući ga u zaštitu Milovan Vitezović preko stranica "Ježa", otprilike, piše:
Sudeći prema novinama ("Politika ekspres"), koje nije nadležni sud demantovao, Ivanoviću je presuda izrečena zato što je vredjao jugoslovensku stvarnost, kroz ličnost fudbalera Jugovića, tvrdeći da fudbalski propisi ne štite fudbalere i kako je on prinudjen da ide iz ove zemlje trbuhom za kruhom.
I onda Vitezović nabraja slučajeve u našem fudbalu zbog kojih nikome ni dlaka nije falila s glave.
Silovanje na Tašmajdanu (dva reprezentativca i jedna glumica).
Ivan Šibl - "Trešnjevka" - Zagrebački velesajam.
Čuvena trampa Vladimira Beare za autobus (a l su to bila naivna vremena, uz skrivanje po manastirima, što pokazuje uticaj religije na naš fudbal)!
Golman Planinić i brda problema..
Vila za saveznog kapitena (u pokrajini)!
Vila sa čijeg je balkona pao Stjepan Lamza!
Bekstva reprezentativaca Perice Radenkovića i Željka Perušića u inostranstvo.
Crni fondovi.
Adidas i Puma: jugoslovenska državna reprezentacija!
Afera Sportske prognoze.
Slučaj "Žilavke".
Vukelić.
Vardić i Holcer.
Vasović.
Čebinac.
Cvetković.
Mušović.
Lomovi nogu: Džemidić, Zemko, Bajević, Stojanović, Racić, Ameršek...
Gradjenje stadiona "Crvene zvezde".
Hiljadu i jedan način na koji se vrhunski fudbaler oslobadja služenja vojnog roka.
Namešteni rezultati u finišima prvenstva.
Skraćivanje vojnog roka (Mujkić, hranilac brata fudbalera)
Intervju Bogićevića o samoupravljanju.
Kamenovanje i okamenjivanje na stadionima, na sudije, na autobuse.
Subotički bunt.
Trovanje gostujućih ekipa hranom, vodom i vazduhom.
Kupvina "mercedesa" i "BMW"-a automobila švercovanih na carini (Oblak, Bogićević... i ranije).
U reprezentaciju umesto u zatvor, potom u inostranstvo ili kako je oproštena kazna za ubistvo pešaka.
Šamaranje milicionera (Karasi, Djorić, Aćimović, Mušović...).
Jugoslovenski fudbalski socijalistički samoupravljači u španskim timovima.
Itd.
Za prikazivanje fudbalske mašte na satiričan način dve godine zatvora piscu "Crvenog kralja".
Za fudbalsku stvarnost nikom ništa.


NOĆ KARIKATURISTE DRAGOSLAVA STOJANOVIĆA
Ali, sve žrtve i progoni kojima su bili izloženi "ježevci" blede pred žrtvom Dragoslava Stojanovića.
Dragoslav Stojanović je otac glave "Ošišanog ježa", legendarnog ošišanog ježa koji se ogleda u ogledalu i logotipa "Ošišani jež".
U tekstu Zagorke Janc objavljenom u Godišnjaku grada Beograda, knjiga XXXVIII, iz godine 1991. piše:
"U Narodnoj enciklopediji Stanoja Stanojevića, sub voce S, Veljko Petrović je napisao impresivne podatke o Dragoslavu Stojanoviću, karikaturisti, slikaru i grafičaru, o kojem novije generacije skorno nisu ni čule. Medjutim, u periodu od 1910. godine kada se pojavio sa prvim crtežima, pa do 1940. godine o njemu se dosta pisalo. Skoro da nije bilo novina bez njegovih karikature. Mnoge su edicije imale njegove ilustracije, a za veliki broj knjiga i časopisa on je radio nacrte za korice.
Rodio se u Arandjelovcu 1891. godine, pretpostavljamo u imućnoj porodici, s obzirom da se školovao u Minhenu i Parizu i nije primao nikakvu državnu stipendiju. Pobrao je mnogo pohvalnih kritika za svoj rad i za učešće na izložbama u zemlji i inostranstvu.
Nestao je u vihoru nedaća koje su se obrušila na Srbiju u onoj teškoj prvoj godini posle završetka rata, koja je odnela mnoge nedužne živote, pa i Dragoslava Stojanovića.
Stojanović je završio Realku i šest semestara Umetničke škole u Beogradu. Još kao student javljao se sa svojim crtežima, uglavnom karikaturana od 1910. godine u listu TRIBUNA, i to najčešće na naslovnoj strani. O njemu, Radoje Marković piće: "G. Stojanović je sličan Domijeu, iz celog dosadašnjeg njegovor rada može se izvući jedna divna lekcija i za one koji potcenjuju umetnike i za one umetnike koji se lenstvujući žale na bedu. G. Stojanović odlazi na studije u Nemačku ali se ne prima, kao što je bio slučaj skoro sa nekim nazovim slikarima državne stipendije".
Pošto je otišao u Pariz, radi u najboljim pariskim ilustrovanim časopisima kao što su E SAIS TOUT, FANTASIO LA VIE AU GRAND AIR, EAUTOMOBILE, a najbolje radove dao je reviji LA VIE PARISIENNE. U Parizu je takodje radio u za kinematografske kuće PATHE ET GRERES i GAUMON. Njegovi filmski plakati radjeni 1916. godine u Francuskoj, imali su velikog uspeha.
Na Svetskoj izložbi u Pragu odmah po zavšretku prvog svetskog rata, Francuska je u svojoj zvaničnoj reprezentaciji imala i osam Stojanovićevih plakata.
Posle završetka rata, Dragoslav Stojanović se vraća u Beograd i radi kao karikaturista u listu VREME.
Njegove karikature su iz VREMENA više puta prenošene u američkim, engleskim, bugarskim, rumnuskim i češkim novinama, da bi januara 1926. MANČESTER GARDIAN takodje objavio jednu njegovu karikaturu.
Bilo je to vreme kada nismo bili mimo, nego smo smo bili u svetu.
I pored toga što se bavio plakatom, islustracijom i opremom knjiga, Dragoslav Stojanović je pre svega bio karikaturista..
Na prvoj izložbi karikature, izlagao je pored Pjera Križanića, Steve Milosavljevića, Bogosava Vojnovića-Pelikana, Vladimira Žedrinskog, Konjevoda i Bete Vukanović.
Izložbu je organizovao Rista Odavić, kasniji nominalni vlasnik OŠIŠANOG JEŽA, u sali Druge muške gimnazije maja 1924. godine.
Izložba je nazvana i "Salonom naših karikaturista"
Bile su to preteče današnjeg Medjunarodnog konkursa "Moj pogled na svet" koji "Ošišani jež" organizuje već 20 godina zaredom.
Godine 1935. Stojanović je medju onima koji pokreću "Ošišani jež".
Ali, ni u jednoj prilici kada bi se obeležavali mnogobrojni jubileji ovoga lista, u romantičnim slikama iz kafane "Ginić" na kojima bi se videli osnivači, nije bilo Dragoslava Stojanovića.
U romantičnim slikama za njega nije bilo mesta, jer je Dragoslav Stojanović bio osudjen na večno progonstvo i zaborav.
Bio je to jedan od onih naših velikih stvaralaca koji su bez suda osudjeni ne na jednu, nego na dvostruku smrt.
Prva smrt je bila fizičko nestajanje.
Druga, mnogo surovija, nestajanje čoveka iz sećanja i brisanje tragova o njegovom i postojanju njegovog dela.
Na takvu smrt bio je osudjen i Dragoslav Stojanović, jedan od očeva "Ošišanog ježa".
Pošto je prvu ratnu godinu proveo u zarobljeničkom logoru, on se 1942. godine vraća u Beograd.
Tokom te 1942. godine, gospodin Stojanović radi u listu SRPSKI NAROD, ukome objavljuje portrete i dekorativne okvire, ne potpisujući svoje radije, ali je redakcija lista označavala ime autora.
Kada su iz Hrvatske počele da pristižu izbeglice, bežeći od ustaškog terora, Stojanović radi svoj čuveni plakat, pod naslovom MAJKO SRBIJO, POMOZI!
Ovim plakatom je Nedićeva vlada pokušavala da probudi savest Srbijanaca da pomognu ljudima u nevolji.
Plakat koji po svojoj likovnosti i aktuelnosti ni danas nažalost, nije prevazidjen, bio je jedan od razloga da se početkom 1945. godine Dragoslav Stojanović, veliki srpski slikar i možda najveći srpski karikaturista svih vremena, izbaci iz članstva ULUS-a bez ikakvog obrazloženja.
Medju onima koji su mu bili bliski, pominjana je i jedna karikatura Staljina, nacrtana u vreme kada je to bilo ravno najtežim krivičnim delima, poput genocida, izdaje, slušanja klasične muzike ili Glasa Amerike.
Saznavši za tu karikaturu, jedan od kolega, ima svedoka koji tvrde da je bio vajar, potkazuje Dragoslava Stojanovića, koga guta jedna od onih noći iz 1945. godine.
Stojanović je pogubljen, a od tog trenutka sve do pojave teksta Zagorke Janc u Godišnjaku grada Beograda, knjiga XXXVIII od 1991. godine, dakle na njegovog rodjenja on ne postoji ni u jednom sećanju, ni jednoj anegdoti, ni u jednom jubileju "Ježa".
Istini za volju, medju osnivačima "Ošišanog ježa" samo ga pominje Alek Marjano u svojoj "Jednoj smešnoj istoriji".
Saznavši za svog velikog Autora, redakcija "Ošišanog ježa" je godine 1995. posmrtno odlikovala Dragoslava Stojanovića "Ordenom zlatni jež", najvišim priznanjem koje jedan stvaralac iz oblasti humora, satire i karikature od nas može da dobije.
Kasno. Prekasno.
Organizacija jedne izložbe slika, karikatura i ilustracija Dragoslava Stojanovića ostaje još jedan od dugova ovome čoveku, a greh onih koji su ga ubili zbog karikature niko nam, osim Boga ne može oprostiti.
Najveći spomenik na žertvenom polju "Ježeve"satire, zaslužuju njene najveće žrtve: Branko Ćopić, Nebojša Mitrić, braća Ivan i Djordje Ormai, Alek Marjano i Dragoslav Stojanović, "ježevci" koji nisu umrli od starosti.
Možda je to onaj spomenik koji se danas nalazi u Pionirskom parku.
Petog januara 1996. godine na ulazu u Pionirski park, redakcija je otkrila spomenik, rad akademskog vajara Miše Rogana, jednog ježa, koji na krilu jednom rukom drži novine, a drugu drži iznad očiju kako bi video što dalje, koga smo nazvali "Spomenik čitaocu novina".
A svakako čitaocu "Ošišanog ježa" i priloga Branka Ćopića, Nebojše Mitrića, braće Ormai, Aleka Marjana, Dragoslava Stojanovića i svih "ježevaca", svih novinara iz ostalih srpskih listova, svih pisaca, karikaturista, ilustratora i svih ostalih koji su zbog svoga rada u novinama postali mučenici.

* * *
Na zahtev glavnog urednika i redakcije “Ošišanog ježa”, Okružni sud u Beogradu doneo je 17. decembra 2008. Godine rešenje o rehabilitaciji Dragoslava Stojanovića.
Pošto mu nije presudio ni Vojni, ni Narodni, Okružni sud stao je na stanovište da je Dragoslav Stojanović bio žrtva čistki.
Ni u sudskom postupku za rehabilitaciju nije utvrdjeno kada je Stojanović stradao, jer takav podatak nije mogla da saopŠti ni BIA, u čijoj arhiv, kao ni u Arhivu Srbije nije bilo dosijea o ovom umetniku. Otuda, u rešenju Okružnog suda o rehabilitaciji navedeno je da je “Dragoslav Stojanović likvidiran, nestao”, pri čemu e izneta pretpostavka da se to dogodilo posle njegovog isključenja iz Udruženja likovnih umetnika Srbije, 1945. godine.
Tako je skinuta ljaga sa imena Dragoslava Stojanovića, predratnog umetnika, karikaturiste, grafičara, slikara i jednog od osnivača “Ošišanog ježa”, autora čuvenog zaglavlja ovog lista, ošišanog ježa, koji se ogleda u zrcalu.

(kraj drugog dela)