ДВА САВРЕМЕНА РОМАНА О ПРОПАДАЊУ СЕЛА КАО АНТИПОДИ:Корени Добрице Ћосића и Аризани Ивана Ивановића
У књижевности 19. века село је носилац моралних вредности. Као патријархална средина, оно је васпитач и чувар појединца, породице и нације. Поквареност долази из спољног света – из градова и из туђине. Писац 19. века је себе још увек видео као просветитеља и као «савест нације», па је у селу, сеоском моралу и култури видео чуваре националног идентитета.
Двадесети век је другачији – грађанско друштво, европска култура, градски живот и проблеми које он доноси улазе и у српску прозу на велика врата. Сељаци долазе у градове, постају грађани, опанке замењују ципелама – то је једна од најтипичнијих тема српске прозе раног двадесетог века.
Епоха фашизма, која је неколико година владала великим делом Европе, па и Србијом, покушала је и у књижевности да селу поврати примат који је изгубило. Али то је трајало сувише кратко, и било је сувише неприродно, да би у литератури оставило дубљег трага.
Комунизам је био против села и његових традиционалних вредности, којима је свуда, па и у књижевности, претпостављао живот у градовима и фабрикама, и пролетерски морал. Кад су се у таквој прози и појављивали, сељак је био пролетер у сељачком оделу, а село пролетерска комуна.
Ако је село у књижевности 19. века било чувар националног бића и патријархалног морала, у комунистичкој књижевности, кад већ не у стварности, оно се, сад заостало и анахроно, предвођено напредним сељацима беземљашима, преображава у комунистичку утопију. Писци су опет постали васпитачи, пропагатори и савест, али у име Комунистичке партије.
А кад је соцреализам из политичких разлога протеран, у књижевности је замењен тзв. естетизмом. У њему су нестали и села и градови, и сељаци и пролетери. Што даље од стварности, свакодневних тема и препознатљивих проблема. Долазак «стварносне прозе» шездесетих година био је више него природан. Поред предграђа и људи са социјалног дна, село је на велика врата ушло у српску прозу. Млади писци су и на тај начин хтели да покажу да су противници естетизма и да желе да пишу о савременим проблемима појединца и друштва, а не да беже у апстрактне, политички индиферентне теме. Они су показали да је село и у ери урбане цивилизације погодно за исказивање свих проблема савременог човека – од психичких до политичких.
У време владавине комунизма политика је одређивала целокупно човекове понашање, па и уметничко стварање. И кад мало пажљивије загребемо роман настао у том раздобљу, наићи ћемо на идеологију, или бар на њене трагове. Разлика је само у томе да ли је реч о апологији комунистичке идеологије, или о њеном оспоравању.
То важи и за романе којима се бавим у овом тексту, јер су настали у тој епохи и таквом окружењу, иако је животни пут њихових аутора потпуно различит, чак опречан (један је припадао самом врху комунистичког режима, други је од тог истог режима био прогањан као државни непријатељ), иако је један роман настао у време успона и процвата комунизма, а други у време његових лутања, «скретања», и стагнације. Оно што је ауторима заједничко, јесте да су савременици и да потичу из сличних средина – «сељачке» Србије, један из западноморавске, други из јужноморавске.
На први поглед, роман Добрице Ћосића Корени и роман Ивана Ивановића Аризани немају ништа заједничко, јер се радња првог догађа крајем 19. века, другог – у време владавине комуниста. Наоко, нема ничега што би могло да послужи као основ за поређење, почев од фабуле, садржине и теме, па до стила.
Пажљивији читалац ће у њима, међутим, открити чак невероватно много паралела.
Без обзира на време које описују и кад се радња романа догађа, писци увек пишу из сопственог искуства, односно из искуства свога времена. То није само питање теорије књижевности, то је и питање биологије. Дакле, и Ћосић и Ивановић пишу с искуством комунистичке власти, владавине комунистичке идеологије (јер су у том времену живели), и то је у романима препознатљиво. Први ту идеологију прихвата, други је оспорава. То је она основа из које ће произићи много сегмената за поређење.
Оба романа, мада је то без неког већег значаја, аутори су написали кад су, условно речено, били на књижевном почетку. Обојица су имала по један објављен роман.
Заједничко им је и то што су доживели по десетак издања и што су позната и широј читалачкој публици.
Средишња тема и Корена и Аризана је пропадање угледне сеоске породице и пропадање села.
Имају још неких формалних сличности. Почињу тако што се главни јунаци враћају кући. Санда из војске, Ђорђе из трговине и током тог повратка уводе читаоце у своје интимне и породичне проблеме. И завршеци су им слични. Санда стоички тужи над својом судбином, свестан да је последњи изданак породице који ће остати у селу и који ће бити сахрањен на сеоском гробљу. У Коренима наследник Адам је преживео опаку болест, али последња сцена у опустелој кући је толико песимистична да подсећа на последњу сцену Тихог Дона. У оба романа постоји још једна сличност. Браћа главних јунака су «носиоци» декаденције и рушитељи патријархалне културе. Минда Аризан и Вукашин Катић су постали грађани и обојица уносе раздор у своје породице.
Већ у односу на средишњу тему, Ивановић и Ћосић су антиподи, као што су антиподи и у односу на комунистичку идеологију.
Кроз пропадање Аризана, писац показује пропадање села и сељаштва. Кроз пропадање Катића, писац приказује пропадање кулака, имућних сељака. Они су болестан део села. Приказани су као грамзиви зеленаши, експлоататори сиромашних сељака, сеоска и друштвена трулеж. Ђорђетова болест само је симбол те трулежи. Сувишна је напомена да је то само верно преношење комунистичке доктрине о кулацима у литературу. Писци треба да буду инжењери људских душа.
У Коренима, здрав део села, његова будућност, су сеоски пролетери, надничари и сиротиња. Пишчеве симпатије су на њиховој страни. Ћосић чак и буквално поручује читаоцима коме припада будућност: Ђорђетова жена Симка затруднела је са надничаром Толом, само да би продужила Катићеву лозу, јер они за то нису способни.
У Аризанима је све опречно. Најимућнији сељаци нису ни експлоататори ни зеленаши, већ вредни радници и штедише. А они које Ћосић симпатише, у Ивановићевом роману су «негативци» – нерадници, пијанци, трошкаџије. У какву нас будућност они воде, сликовито је приказано у поглављима о сељачким радним задругама.
Ћосић се у Коренима обрачунава с кулацима. За њега је трговина варање, а унајмљивање надничара – експлоатација. Ивановић кроз причу свог јунака Санде Аризана «јеретички» поручује да би волео да сви сељаци буду кулаци.
Ћосић симпатише крађе које врше сиромашни сељаци, а Ивановић их осуђује.
Једна од темељних претпоставки сеоске, патријархалне културе је продужење лозе, што подразумева и очување имања. Њу срећемо у оба романа. И Катићи и Аризановићи су њоме оптерећени. Зато се Санда, на очево наваљивање, жени усред рата, готово преко ноћи, како би обезбедио продужење лозе. Катићи потомка обезбеђују на други начин, уз помоћ надничара Толе, уз прећутну сагласност и Ђорђа и Аћима.
Кад му је син јединац отишао у Немачку и тамо се оженио, Санда је свестан да се лоза Аризановића гаси. Катићи, као «трула» породица, продужују лозу, али то је продужење дано подсмешљиво.
Корени и једне и друге породице су плитки, и Катићи и Аризановићи знају тек за неколико генерација својих предака. Ћосић наглашава хајдучко порекло Катића, Ивановић сељчко порекло Аризановића (мада би и њихови преци могли бити хајдуци, јер су у јужну Србију дошли из Херцеговине).
У Коренима сиротињу карактеришу здравље и снага, кулаке болест. И Ђорђетова жена Симка је једра и снажна, пошто потиче из сиромашне породице. У поређењу с мужем, она је била мушко, истиче писац. Аутор и њу користи да би истакао Ђорђетову инфериорност. И Ђорђетов отац Аћим је здрав и јак, али он је потомак слуге. Стекао је богатство, али је изродио болесног сина.
Аризани пропадају споља, Катићи изнутра. Аризани су здрави, Ђорђе Катић је физички дегенерисан. Политика и једнима и другима кроји судбину. Али Аризани од ње беже, а Катићи се за њу хватају, хоће да освоје свет. Аризани, а ни српско село, не би пропали да није било наопаке политике. Ћосић кроз цео роман повезује богатство и болест. Катићи су пропали због тога што су се обогатили, што је са становишта комунистичке доктрине преступ и извор зла. Дукати су Катићима донели болест. Социјална трулеж основ је телесне и духовне трулжи. Таква претпоставка је у најмању руку проблематична, нарочито ако уметнички није добро мотивисана. А то се управо дешава у Коренима. Катићи су се обогатили у једној јединој генерацији. Нису се ни згрејали на овом свету, а већ су постали декадентни, зрели за пропаст. Вероватно само због тога да би писац лакше могао да се обрачуна с кулацима. У добрим романима трулеж се у богаташке породице увлачи генерацијама, или бар споро и неприметно (Ман, Крлежа, Јаков Игњатовић), код Ћосића стиже као преки суд. Такав приступ теми открива разлог уметничке слабости Корена – идеолошку позадину. Сам Ћосић је након изласка романа рекао: Корени су моја жеља да покажем да је сељаштво «анахронизам у цивилизацији овог савременог потенцијала» (НИН, 13. фебруар 1955). Однос аутора Аризана према сељацима је потпуно супротан.
Распад породице Аћима Катића делује као извршење неке више социјалне правде. Пропаст Аризана последица је социјалне неправде.
Додатно зло Катићима је донео још један нездрав обичај буржоаског друштва – вишепартијски систем. То је довело до цепања и разарања породице. Отац Аћим је био угледан члан једне, а син Вукашин, школарац, друге странке. Чак је и жену узео из породице која је припадала странци против које је Аћим ратовао. Да је систем једнопартијски, оваквих узрока цепања не би било. У Аризанима једнопартијски, комунистички систем је узрок свађа и неспоразума у породици. Преко мобилизације, откупа, сељачких радних задруга, па све до систематског уништавања села, он је зајашио на Аризановиће. Иако они беже од политике, једног од њих она је шчепала док је и дословно од ње бежао. Тако је Минда, Сандин брат, постао «школарац», грађанин, полицајац и комуниста, противник кулаштва и сопствене породице.
Кад је реч о односу село – град, сељак – грађанин, онда су ова два антиподна писца на истој таласној дужини. Град је носилац другачијег начина живота, другачије цивилизације, која је у сукобу са патријархалном, «заосталом» сеоском цивилизацијом. Прелазак сваког члана породице у град значи пораз, корак ка пропасти. И Вукашин Катић и Минда Аризан не само да ниподаштавају село и патријархални морал којем су до јуче припадали, него су постали бескрупулозни и грамзиви, отимају што више од своје породице и носе у град. У Ивановићрвом роману та исквареност је повезана са комунистичким (не)моралом и политиком упропашћавања села. Код Ћосића, узрок томе је вишепартијски систем, који је са становишта комунистичке идеологије, штетан.
Занимљива је још једна сличност у Коренима и Аризанима. И Катићи и Аризановићи су у завади са сеоским поповима. Али Аризани поштују и веру и православну традицију. Црквени празници су за Аризане, као и за све сељаке, «оријентир» у времену, и они се понашају према њиховим канонима. Ћосић је и ту антипод аутору Аризана. Он извргава подсмеху и најсветији сељачки празник – Божић, празник мирења и са собом, и са својим ближњима, чак и са непријатељима. Вукашин стиже у Прерово на Бадње вече с намером да поцепа сопствену породицу и да, и њој и себи, поквари најсветији празник. (Ћосићев комунистички атеизам је радикалан и у његовом претходном роману, Далеко је сунце, где је исто «на удару» најсветији хришћански празник. Срби на Божић убијају Србе, што је чак и за ратно време нереално, а уметнички немотивисано.) И овде је идеологија узела свој данак.
Да је Ћосић Корене писао под утицајем идеологије и дневне политике види се и из саме теме. У време кад је роман писан, раних педесетих година, теме су биле скоро искључиво или ратне, «партизанске», или акцијашке, «обнова и изградња земље». Ћосић је први кренуо у историју. То је био део тадашње културне политике. Режим је знао да приказивање комуниста и пролетера као позитиваца, а грађана и сељака као негативаца у уметности неће моћи дуго да пролази. Требало је бити уверљивији. Требало је приказати генезу трулежи старог система, како би долазак комуниста испао историјски неминован, као победа здравог дела тела над болесним. Отуд Корени.
И отуд прва НИН-ова награда овом роману. Награда је додељена нерегуларно, изневеравањем тек донетог правилника о додели овог признања. У НИН-у је објављено да је установљена награда за роман, да ће је искључиво добијати романи изишли у текућој години. «Жири доноси одлуку сваког последњег четвртка у години, а резултат се објављује у првом јануарском броју НИН-а.» Саопштење жирија о додели НИН-ове награде за 1954. годину објављено је, међутим, тек 13. фебруара 1955. Зашто? Одговор је прост. Корени, којима је награда, пре свега из политичких разлога, унапред додељена, још док су били у рукопису, незавршени, каснили су са изласком из штампе и појавили су се тек у јануару 1955. (Проклета авлија Иве Андрића, која је изишла на време, 1954. године, није узета ни у ужи избор.)
А каква је била судбина њима антиподног романа, Аризана. Они не да нису добили НИН-ову или неку другу награду, него издавачи десетак година нису смели да их објаве. И овде су разлози идеолошке, политичке природе. Ивановић у роману исмева комунизам, релативизује грађански рат и лишава га «позитивне» и «негативне» стране, а и као човек је био сврстан у непријатеље комунизма. А и кад су објављени, Аризани су били готово прећутани од критике. Срећом, што је у нашој средини реткост, наградили су га читаоци. То је роман који се и дан данас тражи у књижарама, који је доживео десет издања и који је обезбедио место у српској књижевности и који је, упркос официјелној књижевној критици, добио признања и књижевних стручњака.
Утицај идеологије очигледан је и на плану форме и стила у оба романа. Пошто је почетком педесетих соцреализам политички одбачен као официјелни правац у књижевности, режим је од својих уметника захтевао да постану модернисти. То се догодило и у сликарству, и у музици, и у литератури. Тако је и аутор Корена постао модерниста, иако се школовао на совјетским соцреалистичким писцима и руским класицима. Модернизам је у Коренима убио Ћосића као писца. Његов «модернизам» је карикатура сувремених струјања у западној литератури. Он подражава нешто што не познаје и чему није дорастао. Отуд та натегнута фрагментарност, укрштање временских планова, мењање приповедачких опција. И што је најгоре, отуд толико несувислости. («Ветар је у канијама па ни он не злочини»; «Чеона кост се одвалила и корица мозга зебе и боли; по њој се вуче четкица сна, длакава, оштра...»; «... њене руке свађале су се са посуђем...»; «...у њему шикну грч и усиљено насмеја кожу више браде.»; итд.) Оваквих примера у Коренима може да се нађе на стотине. Има их по неколико на свакој страници. Крупне и непримерене речи, бесмислице, јака поређења мимо сваког оправдања и здраве памети, последица су жеље да се по сваку цену буде модеран, нов. То је дало крупан допринос рђавом стилу Корена.
Аризани су написани седамдесетих година, у време социјалног, економског, уметничког полета у тоталитарној Србији. То су бунтовничке године. Када се веровало да власт може ако не да се сруши, а оно да се промени. То је време «црног таласа» у уметности, «стварносне прозе» у књижевности. Теме, форма, језик, стил те прозе био је сушта супротност дотадашњој прози «естетизма». који је званична политика подржавала као «неангажован» и политички безопасан. У сваком књижевном делу тих година могло је да се открије са које је стране барикада његов аутор. Аризани, као и Ивановићев претходни роман, Црвени краљ, откривали су на свакој страници политичко, идеолошко опредељење њиховог аутора. Дакле, тематски, то је проза политички провокативна, ангажована у позитивном смислу, проза која отвара проблеме и подстиче на сумње и преиспитивања. Њен језик је језик периферијске улице или сеоског сокака, сочан, жив, дрзак. Жаргон, дијалект, провинцијализми протерали су уштогљени књижевни језик, којим се изражавала књижевност са друге стране барикаде. Јунаци припадају друштвено изопштеном слоју, страдалницима, жртвама режима. На плану форме, та проза је обично монолошка, јер дозвољава писцу да на уста јунака изрекне многе оштре речи на рачун актуалне власти. Све ово карактерише и Аризане.
Ћосић, дакле, у Коренима, речено мало слободније, извршава «петогодишњи план» и директиву Партије. Ивановићеви Аризани су и тематски и на плану форме побуна против официјелне, партијске књижевности.
Уметност не трпи стеге, она је најиндивидуалнија човекова делатност. Као и сви побуњеници, Ивановић није имао стеге које је имао аутор Корена. Због тога су Аризани уметнички јачи роман.
Написани у форми исповести главног јунака, захваљујући «његовом» сочном, исквареном језику, добили су, противно Коренима, један значењски слој више. И у вези с амбицијама оба писца да пропадању породица дају општије значење, аутор Аризана је уметнички уверљивији. Ћосић такве поруке често саопштава кроз прилично неуспеле, натегнуте и извештачене дијалоге Ђорђа и Толе. Ивановићева решења су уверљивија, разноврснија, успелија. Довољно је поменути његове уметнички успеле «дијалоге» са магарцем, петлом, коњем. Потрука тих дијалога није једнослојна, какве су поруке Ђорђетових и Толиних дијалога.
На крају овог закључка треба истаћи још једну, можда најважнију, «супротност» ова два романа. Пропадање породице Аризановић је далеко боље мотивисано од пропадања Катића. Пропаст првих догађа се постепено, уверљиво, природно. Санда бежи од политике и власти, али га она, као онај хајдук из народне приче, не пушта. Та политика је оличена је у малим људима, од којих је писац створио сликовите карактере, тако да се основна порука никад не претвара у «тезу», у нешто што смета роману. Ћосић је себи поставио тежи задатак: пропадање кулачке породице представити истовремено и као извршење социјалне правде и као биолошку дегенерацију. За тако нешто потребно је и много више рада, и много више дара, и много мање идеологије.
Епоха фашизма, која је неколико година владала великим делом Европе, па и Србијом, покушала је и у књижевности да селу поврати примат који је изгубило. Али то је трајало сувише кратко, и било је сувише неприродно, да би у литератури оставило дубљег трага.
Комунизам је био против села и његових традиционалних вредности, којима је свуда, па и у књижевности, претпостављао живот у градовима и фабрикама, и пролетерски морал. Кад су се у таквој прози и појављивали, сељак је био пролетер у сељачком оделу, а село пролетерска комуна.
Ако је село у књижевности 19. века било чувар националног бића и патријархалног морала, у комунистичкој књижевности, кад већ не у стварности, оно се, сад заостало и анахроно, предвођено напредним сељацима беземљашима, преображава у комунистичку утопију. Писци су опет постали васпитачи, пропагатори и савест, али у име Комунистичке партије.
А кад је соцреализам из политичких разлога протеран, у књижевности је замењен тзв. естетизмом. У њему су нестали и села и градови, и сељаци и пролетери. Што даље од стварности, свакодневних тема и препознатљивих проблема. Долазак «стварносне прозе» шездесетих година био је више него природан. Поред предграђа и људи са социјалног дна, село је на велика врата ушло у српску прозу. Млади писци су и на тај начин хтели да покажу да су противници естетизма и да желе да пишу о савременим проблемима појединца и друштва, а не да беже у апстрактне, политички индиферентне теме. Они су показали да је село и у ери урбане цивилизације погодно за исказивање свих проблема савременог човека – од психичких до политичких.
У време владавине комунизма политика је одређивала целокупно човекове понашање, па и уметничко стварање. И кад мало пажљивије загребемо роман настао у том раздобљу, наићи ћемо на идеологију, или бар на њене трагове. Разлика је само у томе да ли је реч о апологији комунистичке идеологије, или о њеном оспоравању.
То важи и за романе којима се бавим у овом тексту, јер су настали у тој епохи и таквом окружењу, иако је животни пут њихових аутора потпуно различит, чак опречан (један је припадао самом врху комунистичког режима, други је од тог истог режима био прогањан као државни непријатељ), иако је један роман настао у време успона и процвата комунизма, а други у време његових лутања, «скретања», и стагнације. Оно што је ауторима заједничко, јесте да су савременици и да потичу из сличних средина – «сељачке» Србије, један из западноморавске, други из јужноморавске.
На први поглед, роман Добрице Ћосића Корени и роман Ивана Ивановића Аризани немају ништа заједничко, јер се радња првог догађа крајем 19. века, другог – у време владавине комуниста. Наоко, нема ничега што би могло да послужи као основ за поређење, почев од фабуле, садржине и теме, па до стила.
Пажљивији читалац ће у њима, међутим, открити чак невероватно много паралела.
Без обзира на време које описују и кад се радња романа догађа, писци увек пишу из сопственог искуства, односно из искуства свога времена. То није само питање теорије књижевности, то је и питање биологије. Дакле, и Ћосић и Ивановић пишу с искуством комунистичке власти, владавине комунистичке идеологије (јер су у том времену живели), и то је у романима препознатљиво. Први ту идеологију прихвата, други је оспорава. То је она основа из које ће произићи много сегмената за поређење.
Оба романа, мада је то без неког већег значаја, аутори су написали кад су, условно речено, били на књижевном почетку. Обојица су имала по један објављен роман.
Заједничко им је и то што су доживели по десетак издања и што су позната и широј читалачкој публици.
Средишња тема и Корена и Аризана је пропадање угледне сеоске породице и пропадање села.
Имају још неких формалних сличности. Почињу тако што се главни јунаци враћају кући. Санда из војске, Ђорђе из трговине и током тог повратка уводе читаоце у своје интимне и породичне проблеме. И завршеци су им слични. Санда стоички тужи над својом судбином, свестан да је последњи изданак породице који ће остати у селу и који ће бити сахрањен на сеоском гробљу. У Коренима наследник Адам је преживео опаку болест, али последња сцена у опустелој кући је толико песимистична да подсећа на последњу сцену Тихог Дона. У оба романа постоји још једна сличност. Браћа главних јунака су «носиоци» декаденције и рушитељи патријархалне културе. Минда Аризан и Вукашин Катић су постали грађани и обојица уносе раздор у своје породице.
Већ у односу на средишњу тему, Ивановић и Ћосић су антиподи, као што су антиподи и у односу на комунистичку идеологију.
Кроз пропадање Аризана, писац показује пропадање села и сељаштва. Кроз пропадање Катића, писац приказује пропадање кулака, имућних сељака. Они су болестан део села. Приказани су као грамзиви зеленаши, експлоататори сиромашних сељака, сеоска и друштвена трулеж. Ђорђетова болест само је симбол те трулежи. Сувишна је напомена да је то само верно преношење комунистичке доктрине о кулацима у литературу. Писци треба да буду инжењери људских душа.
У Коренима, здрав део села, његова будућност, су сеоски пролетери, надничари и сиротиња. Пишчеве симпатије су на њиховој страни. Ћосић чак и буквално поручује читаоцима коме припада будућност: Ђорђетова жена Симка затруднела је са надничаром Толом, само да би продужила Катићеву лозу, јер они за то нису способни.
У Аризанима је све опречно. Најимућнији сељаци нису ни експлоататори ни зеленаши, већ вредни радници и штедише. А они које Ћосић симпатише, у Ивановићевом роману су «негативци» – нерадници, пијанци, трошкаџије. У какву нас будућност они воде, сликовито је приказано у поглављима о сељачким радним задругама.
Ћосић се у Коренима обрачунава с кулацима. За њега је трговина варање, а унајмљивање надничара – експлоатација. Ивановић кроз причу свог јунака Санде Аризана «јеретички» поручује да би волео да сви сељаци буду кулаци.
Ћосић симпатише крађе које врше сиромашни сељаци, а Ивановић их осуђује.
Једна од темељних претпоставки сеоске, патријархалне културе је продужење лозе, што подразумева и очување имања. Њу срећемо у оба романа. И Катићи и Аризановићи су њоме оптерећени. Зато се Санда, на очево наваљивање, жени усред рата, готово преко ноћи, како би обезбедио продужење лозе. Катићи потомка обезбеђују на други начин, уз помоћ надничара Толе, уз прећутну сагласност и Ђорђа и Аћима.
Кад му је син јединац отишао у Немачку и тамо се оженио, Санда је свестан да се лоза Аризановића гаси. Катићи, као «трула» породица, продужују лозу, али то је продужење дано подсмешљиво.
Корени и једне и друге породице су плитки, и Катићи и Аризановићи знају тек за неколико генерација својих предака. Ћосић наглашава хајдучко порекло Катића, Ивановић сељчко порекло Аризановића (мада би и њихови преци могли бити хајдуци, јер су у јужну Србију дошли из Херцеговине).
У Коренима сиротињу карактеришу здравље и снага, кулаке болест. И Ђорђетова жена Симка је једра и снажна, пошто потиче из сиромашне породице. У поређењу с мужем, она је била мушко, истиче писац. Аутор и њу користи да би истакао Ђорђетову инфериорност. И Ђорђетов отац Аћим је здрав и јак, али он је потомак слуге. Стекао је богатство, али је изродио болесног сина.
Аризани пропадају споља, Катићи изнутра. Аризани су здрави, Ђорђе Катић је физички дегенерисан. Политика и једнима и другима кроји судбину. Али Аризани од ње беже, а Катићи се за њу хватају, хоће да освоје свет. Аризани, а ни српско село, не би пропали да није било наопаке политике. Ћосић кроз цео роман повезује богатство и болест. Катићи су пропали због тога што су се обогатили, што је са становишта комунистичке доктрине преступ и извор зла. Дукати су Катићима донели болест. Социјална трулеж основ је телесне и духовне трулжи. Таква претпоставка је у најмању руку проблематична, нарочито ако уметнички није добро мотивисана. А то се управо дешава у Коренима. Катићи су се обогатили у једној јединој генерацији. Нису се ни згрејали на овом свету, а већ су постали декадентни, зрели за пропаст. Вероватно само због тога да би писац лакше могао да се обрачуна с кулацима. У добрим романима трулеж се у богаташке породице увлачи генерацијама, или бар споро и неприметно (Ман, Крлежа, Јаков Игњатовић), код Ћосића стиже као преки суд. Такав приступ теми открива разлог уметничке слабости Корена – идеолошку позадину. Сам Ћосић је након изласка романа рекао: Корени су моја жеља да покажем да је сељаштво «анахронизам у цивилизацији овог савременог потенцијала» (НИН, 13. фебруар 1955). Однос аутора Аризана према сељацима је потпуно супротан.
Распад породице Аћима Катића делује као извршење неке више социјалне правде. Пропаст Аризана последица је социјалне неправде.
Додатно зло Катићима је донео још један нездрав обичај буржоаског друштва – вишепартијски систем. То је довело до цепања и разарања породице. Отац Аћим је био угледан члан једне, а син Вукашин, школарац, друге странке. Чак је и жену узео из породице која је припадала странци против које је Аћим ратовао. Да је систем једнопартијски, оваквих узрока цепања не би било. У Аризанима једнопартијски, комунистички систем је узрок свађа и неспоразума у породици. Преко мобилизације, откупа, сељачких радних задруга, па све до систематског уништавања села, он је зајашио на Аризановиће. Иако они беже од политике, једног од њих она је шчепала док је и дословно од ње бежао. Тако је Минда, Сандин брат, постао «школарац», грађанин, полицајац и комуниста, противник кулаштва и сопствене породице.
Кад је реч о односу село – град, сељак – грађанин, онда су ова два антиподна писца на истој таласној дужини. Град је носилац другачијег начина живота, другачије цивилизације, која је у сукобу са патријархалном, «заосталом» сеоском цивилизацијом. Прелазак сваког члана породице у град значи пораз, корак ка пропасти. И Вукашин Катић и Минда Аризан не само да ниподаштавају село и патријархални морал којем су до јуче припадали, него су постали бескрупулозни и грамзиви, отимају што више од своје породице и носе у град. У Ивановићрвом роману та исквареност је повезана са комунистичким (не)моралом и политиком упропашћавања села. Код Ћосића, узрок томе је вишепартијски систем, који је са становишта комунистичке идеологије, штетан.
Занимљива је још једна сличност у Коренима и Аризанима. И Катићи и Аризановићи су у завади са сеоским поповима. Али Аризани поштују и веру и православну традицију. Црквени празници су за Аризане, као и за све сељаке, «оријентир» у времену, и они се понашају према њиховим канонима. Ћосић је и ту антипод аутору Аризана. Он извргава подсмеху и најсветији сељачки празник – Божић, празник мирења и са собом, и са својим ближњима, чак и са непријатељима. Вукашин стиже у Прерово на Бадње вече с намером да поцепа сопствену породицу и да, и њој и себи, поквари најсветији празник. (Ћосићев комунистички атеизам је радикалан и у његовом претходном роману, Далеко је сунце, где је исто «на удару» најсветији хришћански празник. Срби на Божић убијају Србе, што је чак и за ратно време нереално, а уметнички немотивисано.) И овде је идеологија узела свој данак.
Да је Ћосић Корене писао под утицајем идеологије и дневне политике види се и из саме теме. У време кад је роман писан, раних педесетих година, теме су биле скоро искључиво или ратне, «партизанске», или акцијашке, «обнова и изградња земље». Ћосић је први кренуо у историју. То је био део тадашње културне политике. Режим је знао да приказивање комуниста и пролетера као позитиваца, а грађана и сељака као негативаца у уметности неће моћи дуго да пролази. Требало је бити уверљивији. Требало је приказати генезу трулежи старог система, како би долазак комуниста испао историјски неминован, као победа здравог дела тела над болесним. Отуд Корени.
И отуд прва НИН-ова награда овом роману. Награда је додељена нерегуларно, изневеравањем тек донетог правилника о додели овог признања. У НИН-у је објављено да је установљена награда за роман, да ће је искључиво добијати романи изишли у текућој години. «Жири доноси одлуку сваког последњег четвртка у години, а резултат се објављује у првом јануарском броју НИН-а.» Саопштење жирија о додели НИН-ове награде за 1954. годину објављено је, међутим, тек 13. фебруара 1955. Зашто? Одговор је прост. Корени, којима је награда, пре свега из политичких разлога, унапред додељена, још док су били у рукопису, незавршени, каснили су са изласком из штампе и појавили су се тек у јануару 1955. (Проклета авлија Иве Андрића, која је изишла на време, 1954. године, није узета ни у ужи избор.)
А каква је била судбина њима антиподног романа, Аризана. Они не да нису добили НИН-ову или неку другу награду, него издавачи десетак година нису смели да их објаве. И овде су разлози идеолошке, политичке природе. Ивановић у роману исмева комунизам, релативизује грађански рат и лишава га «позитивне» и «негативне» стране, а и као човек је био сврстан у непријатеље комунизма. А и кад су објављени, Аризани су били готово прећутани од критике. Срећом, што је у нашој средини реткост, наградили су га читаоци. То је роман који се и дан данас тражи у књижарама, који је доживео десет издања и који је обезбедио место у српској књижевности и који је, упркос официјелној књижевној критици, добио признања и књижевних стручњака.
Утицај идеологије очигледан је и на плану форме и стила у оба романа. Пошто је почетком педесетих соцреализам политички одбачен као официјелни правац у књижевности, режим је од својих уметника захтевао да постану модернисти. То се догодило и у сликарству, и у музици, и у литератури. Тако је и аутор Корена постао модерниста, иако се школовао на совјетским соцреалистичким писцима и руским класицима. Модернизам је у Коренима убио Ћосића као писца. Његов «модернизам» је карикатура сувремених струјања у западној литератури. Он подражава нешто што не познаје и чему није дорастао. Отуд та натегнута фрагментарност, укрштање временских планова, мењање приповедачких опција. И што је најгоре, отуд толико несувислости. («Ветар је у канијама па ни он не злочини»; «Чеона кост се одвалила и корица мозга зебе и боли; по њој се вуче четкица сна, длакава, оштра...»; «... њене руке свађале су се са посуђем...»; «...у њему шикну грч и усиљено насмеја кожу више браде.»; итд.) Оваквих примера у Коренима може да се нађе на стотине. Има их по неколико на свакој страници. Крупне и непримерене речи, бесмислице, јака поређења мимо сваког оправдања и здраве памети, последица су жеље да се по сваку цену буде модеран, нов. То је дало крупан допринос рђавом стилу Корена.
Аризани су написани седамдесетих година, у време социјалног, економског, уметничког полета у тоталитарној Србији. То су бунтовничке године. Када се веровало да власт може ако не да се сруши, а оно да се промени. То је време «црног таласа» у уметности, «стварносне прозе» у књижевности. Теме, форма, језик, стил те прозе био је сушта супротност дотадашњој прози «естетизма». који је званична политика подржавала као «неангажован» и политички безопасан. У сваком књижевном делу тих година могло је да се открије са које је стране барикада његов аутор. Аризани, као и Ивановићев претходни роман, Црвени краљ, откривали су на свакој страници политичко, идеолошко опредељење њиховог аутора. Дакле, тематски, то је проза политички провокативна, ангажована у позитивном смислу, проза која отвара проблеме и подстиче на сумње и преиспитивања. Њен језик је језик периферијске улице или сеоског сокака, сочан, жив, дрзак. Жаргон, дијалект, провинцијализми протерали су уштогљени књижевни језик, којим се изражавала књижевност са друге стране барикаде. Јунаци припадају друштвено изопштеном слоју, страдалницима, жртвама режима. На плану форме, та проза је обично монолошка, јер дозвољава писцу да на уста јунака изрекне многе оштре речи на рачун актуалне власти. Све ово карактерише и Аризане.
Ћосић, дакле, у Коренима, речено мало слободније, извршава «петогодишњи план» и директиву Партије. Ивановићеви Аризани су и тематски и на плану форме побуна против официјелне, партијске књижевности.
Уметност не трпи стеге, она је најиндивидуалнија човекова делатност. Као и сви побуњеници, Ивановић није имао стеге које је имао аутор Корена. Због тога су Аризани уметнички јачи роман.
Написани у форми исповести главног јунака, захваљујући «његовом» сочном, исквареном језику, добили су, противно Коренима, један значењски слој више. И у вези с амбицијама оба писца да пропадању породица дају општије значење, аутор Аризана је уметнички уверљивији. Ћосић такве поруке често саопштава кроз прилично неуспеле, натегнуте и извештачене дијалоге Ђорђа и Толе. Ивановићева решења су уверљивија, разноврснија, успелија. Довољно је поменути његове уметнички успеле «дијалоге» са магарцем, петлом, коњем. Потрука тих дијалога није једнослојна, какве су поруке Ђорђетових и Толиних дијалога.
На крају овог закључка треба истаћи још једну, можда најважнију, «супротност» ова два романа. Пропадање породице Аризановић је далеко боље мотивисано од пропадања Катића. Пропаст првих догађа се постепено, уверљиво, природно. Санда бежи од политике и власти, али га она, као онај хајдук из народне приче, не пушта. Та политика је оличена је у малим људима, од којих је писац створио сликовите карактере, тако да се основна порука никад не претвара у «тезу», у нешто што смета роману. Ћосић је себи поставио тежи задатак: пропадање кулачке породице представити истовремено и као извршење социјалне правде и као биолошку дегенерацију. За тако нешто потребно је и много више рада, и много више дара, и много мање идеологије.
Нема коментара:
Постави коментар