ЦРВЕНИ КРАЉ И ДРУГЕ ЗАБРАНЕ
Када је најмоћнији машинбравар свих времена - ваљда оболевши од Берлускони-синдрома много пре Берлусконија – почетком седамдесетих почео да фура црвену таласасту зурку, Ивану Ивановићу није било спаса. Није било никакве шансе да тада младом писцу, ког су судови СФРЈ и свеколика ужесрбијанска јавност управо разапињали због тек објављеног романа Црвени краљ, ико поверује да се наслов овог "шездесетосмашког" дела не односи на највећег сина наших народа и народности, лично и персонално. А зашто би неки уважени судац уопште губио време ишчитавајући овај, за многе генерације култни роман, када им је сам Броз, презриво приметивши да се делиоци социјалистичке правде "држе параграфа као пијан плота", дао одрешене руке да осуде ма кога – а камоли неког до тад књижевно неафирмисаног професора књижевности, и то сина једног четника, дакле доказаног државног непријатеља који својим пером наставља злодела која је до тада чинила пушка његовог проказаног оца. Наравно, да се ико од надлежних досетио да инкриминисано дело макар прелиста, схватио би очигледну истину да је Црвени краљ надимак главног јунака, црвенокосог Зорана Југовића алијас Зоке Кинга, емигранта, некада прослављеног југословенског фудбалера, а потом једног од пионира сокера у САД. Но, ипак су то била, како и сам Ивановић каже, заиста "вунена времена" (а времена су, појашњава нам, "вунена – кад ј... луд збуњена").
Само је оштра реакција, пре свега београдских књижевних кругова, али и домаће и стране јавности – насупрот куршумлијским пр(а)воборцима, који су се страствено залагали да се свака књижевна амбиција једног четничког детета сасече у корену а само то "дете" најстроже казни – спасила Ивана Ивановића досуђене му робије. Ипак, исповест Зоке Кинга, којом се писац усудио да дирне у осињак фудбалске мафије и раскринка само једну од безбројних сфера у којима су девијације социјализма биле очигледне, Ивановићу је у потпуности одредила живот. "У ствари сам био писац само два месеца - септембра и октобра 1972. године; све дотад био сам непризнат писац. Отад сам постао забрањен писац", констатује овај изузетно плодан аутор данас, када је забрана одређене књиге већ увелико потврђена као један од проверених рецепата за инстант књижевни успех.
– Ствари се нису много промениле, промениле су се само методе – сматра Ивановић. – У оно време није било класичне цензуре, али су судови тј. тужилаштва били надлежни да покрену поступак против неподобних аутора и дела. Након тога смислили су издавачке савете, у које су ступали само правоверни људи – овде се већ забрањују рукописи, ту није могло да прође ништа – и то је трајало све до "промена". Опет, тада нису ишли на живот аутора већ на уништење дела, ипак су имали некакав морал – хтели су да мењају свет и били истински несретни што се појавио неки тамо Иван Ивановић да им каже да тај њихов свет и није тако добар. И поред безбројних напада, бескрајних потуцања по судовима, упада удбаша у стан, прогона, губитка посла (први "прави" посао после губитка професорског због Црвеног краља, добио сам тек три деценије доцније, 2003. године, као саветник тадашњег министра културе)..., нико мене тада није ударио, сви су ми се увек обраћали са Ви. У ствари, тада се много држало до писане речи. Тек Милошевић уводи друге методе, тајну полицију – он иде на уништење противниковог живота, не зауставља се "само" на делу.
Целокупан тираж романа Црвени краљ - сочне метафоре за комунистичко друштво у целини, далеко од идеалног – уништен је тада под оптужбом која је гласила: повреда угледа СФРЈ. Осим "чврстих" доказа попут опаске да јунак Зока Кинг своју домовину поспрдно назива Југом или Југовином (у време када, примећује Ивановић, на све стране трешти песма Силване Арменулић "Југо, моја Југо"!) те за исту каже да му никад није била мајка, већ више као нека маћеха, на суду су изношене и оптужбе знатно "веће тежине". Наиме, баш као што нас очигледна аналогија наводи на закључак да је Иван Ивановић, као потомак припадника Дражине војске – доказани непријатељ, или да наводно постојање црвене буржоазије (макар и у паролама поткупљене или неосвешћене омладине) неминовно подразумева и Црвеног краља (једног и јединог могућег), тако је очигледним и необоривим проглашен и закључак да јунак романа Зока Кинг шпијунира за стране силе, тачније за ЦИА, радећи на рушењу социјалистичког нам поретка! Није помогао ни коментар издавача, који је у стилу највећих мајстора апсурда пред судом изјавио да је "та чињеница коју је изнео тужилац и у коју он уопште не сумња, за њега нова и да он први пут чује да се имагинарни Ивановићев јунак бави тако нечасним послом попут шпијунаже. Да је то знао, он никако не би штампао овај роман. А да је то знао писац", уверавао је издавач Машић часни суд, "сасвим је извесно да ни он не би ни написао роман!".
Роман је уништен, и Ивановићев живот безмало – па, шта му је онда донео Црвени краљ, који данас за собом има шест издања?
- Стекао сам славу, негативну додуше, али ипак славу, због забране Црвеног краља – закључује Ивановић. – Ипак, сматрам да писци треба да се стварају кроз дело а не кроз афере, али – што би рекао мој Зока Кинг, некад се и тако намести лопта!
Мајетић и његово дело тако су започели низ у ком ће, осим Ивановићевог, највише прашине подићи случај Гојка Ђога, који је 1981. осуђен на 2 године робије због збирке песама Вунена времена – дела које је "вређало лик и дело Јосипа Броза Тита".
Дело на којем је аутор радио две деценије нашло се на ломачи због 3-4 одреднице које су засметале свемоћном ЦКСК Србије. На основу чланка објављеног те, `66. у Политици могло би се закључити да се ради, између осталог, о неодговарајућем (или само неострашћеном?) опису речи "четник", али и "партизан"...
Судија Зоран Стојковић, потоњи министар правде у Коштуничиној влади, забранио је књигу Небојше Попова – опет о студентским протестима.
Испљувак пун крви, дневник Живојина Жике Павловића о студентским немирима, такође је једно од дела која су доживела да им целокупан (велики) тираж буде уништен у фабрици за прераду хартије, да би много касније угледала светлост дана.
Само је оштра реакција, пре свега београдских књижевних кругова, али и домаће и стране јавности – насупрот куршумлијским пр(а)воборцима, који су се страствено залагали да се свака књижевна амбиција једног четничког детета сасече у корену а само то "дете" најстроже казни – спасила Ивана Ивановића досуђене му робије. Ипак, исповест Зоке Кинга, којом се писац усудио да дирне у осињак фудбалске мафије и раскринка само једну од безбројних сфера у којима су девијације социјализма биле очигледне, Ивановићу је у потпуности одредила живот. "У ствари сам био писац само два месеца - септембра и октобра 1972. године; све дотад био сам непризнат писац. Отад сам постао забрањен писац", констатује овај изузетно плодан аутор данас, када је забрана одређене књиге већ увелико потврђена као један од проверених рецепата за инстант књижевни успех.
– Ствари се нису много промениле, промениле су се само методе – сматра Ивановић. – У оно време није било класичне цензуре, али су судови тј. тужилаштва били надлежни да покрену поступак против неподобних аутора и дела. Након тога смислили су издавачке савете, у које су ступали само правоверни људи – овде се већ забрањују рукописи, ту није могло да прође ништа – и то је трајало све до "промена". Опет, тада нису ишли на живот аутора већ на уништење дела, ипак су имали некакав морал – хтели су да мењају свет и били истински несретни што се појавио неки тамо Иван Ивановић да им каже да тај њихов свет и није тако добар. И поред безбројних напада, бескрајних потуцања по судовима, упада удбаша у стан, прогона, губитка посла (први "прави" посао после губитка професорског због Црвеног краља, добио сам тек три деценије доцније, 2003. године, као саветник тадашњег министра културе)..., нико мене тада није ударио, сви су ми се увек обраћали са Ви. У ствари, тада се много држало до писане речи. Тек Милошевић уводи друге методе, тајну полицију – он иде на уништење противниковог живота, не зауставља се "само" на делу.
Целокупан тираж романа Црвени краљ - сочне метафоре за комунистичко друштво у целини, далеко од идеалног – уништен је тада под оптужбом која је гласила: повреда угледа СФРЈ. Осим "чврстих" доказа попут опаске да јунак Зока Кинг своју домовину поспрдно назива Југом или Југовином (у време када, примећује Ивановић, на све стране трешти песма Силване Арменулић "Југо, моја Југо"!) те за исту каже да му никад није била мајка, већ више као нека маћеха, на суду су изношене и оптужбе знатно "веће тежине". Наиме, баш као што нас очигледна аналогија наводи на закључак да је Иван Ивановић, као потомак припадника Дражине војске – доказани непријатељ, или да наводно постојање црвене буржоазије (макар и у паролама поткупљене или неосвешћене омладине) неминовно подразумева и Црвеног краља (једног и јединог могућег), тако је очигледним и необоривим проглашен и закључак да јунак романа Зока Кинг шпијунира за стране силе, тачније за ЦИА, радећи на рушењу социјалистичког нам поретка! Није помогао ни коментар издавача, који је у стилу највећих мајстора апсурда пред судом изјавио да је "та чињеница коју је изнео тужилац и у коју он уопште не сумња, за њега нова и да он први пут чује да се имагинарни Ивановићев јунак бави тако нечасним послом попут шпијунаже. Да је то знао, он никако не би штампао овај роман. А да је то знао писац", уверавао је издавач Машић часни суд, "сасвим је извесно да ни он не би ни написао роман!".
Роман је уништен, и Ивановићев живот безмало – па, шта му је онда донео Црвени краљ, који данас за собом има шест издања?
- Стекао сам славу, негативну додуше, али ипак славу, због забране Црвеног краља – закључује Ивановић. – Ипак, сматрам да писци треба да се стварају кроз дело а не кроз афере, али – што би рекао мој Зока Кинг, некад се и тако намести лопта!
РАД, А НЕ ЉУБАВ (СТВАРА ЧОВЕКА)
Роман Чанги хрватског писца Алојза Мајетића постао је славан такође захваљујући неславној судбини налик оној која је потом пратила Црвеног краља. И он је почетком седамдесетих био забрањен, јер се његов аутор усудио да оскрнави дело градитеља наше отаџбине, Титових омладинаца, пишући о бригадирима, неуморним "акцијашима" који током изградње земље, на радним акцијама, воде "слободну љубав"...Мајетић и његово дело тако су започели низ у ком ће, осим Ивановићевог, највише прашине подићи случај Гојка Ђога, који је 1981. осуђен на 2 године робије због збирке песама Вунена времена – дела које је "вређало лик и дело Јосипа Броза Тита".
ЧЕТНИЦИ И ПАРТИЗАНИ НА ЗАЈЕДНИЧКОЈ ЛОМАЧИ
Капитално издање из 1966. године, Речник савременог српскохрватског језика угледног лингвисте Милоша Московљевића, анатемисан је и забрањен и пре но што је оцењена стручна вредност тог, у нас – све до скоро – пионирског подухвата.Дело на којем је аутор радио две деценије нашло се на ломачи због 3-4 одреднице које су засметале свемоћном ЦКСК Србије. На основу чланка објављеног те, `66. у Политици могло би се закључити да се ради, између осталог, о неодговарајућем (или само неострашћеном?) опису речи "четник", али и "партизан"...
УЗНЕМИРУЈУЋИ НЕМИРИ
Роман Предрага Чудића о немирима из 1968. године, Људске слабости, забрањен је прећутно, по хитном поступку.Судија Зоран Стојковић, потоњи министар правде у Коштуничиној влади, забранио је књигу Небојше Попова – опет о студентским протестима.
Испљувак пун крви, дневник Живојина Жике Павловића о студентским немирима, такође је једно од дела која су доживела да им целокупан (велики) тираж буде уништен у фабрици за прераду хартије, да би много касније угледала светлост дана.
Нема коментара:
Постави коментар