Nova Altera

Маринко Арсић Ивков
Иван Ивановић

Почели смо пре скоро четрдесет година.
Нисмо били задовољни стањем у друштву и у књижевности, нисмо прихватали репресију комунистичког режима над слободом мишљења и уметничког стварања. Сматрали смо да су сумња и критичко мишљење, побуна, непристајање, у основи сваког интелектуалног и уметничког деловања. И то је било оно што нас је повезивало. Нисмо били група, нисмо имали заједничке погледе на естетику, књижевност, политику, филозофију... Али смо били истомишљеници кад су у питању били слобода уметничког стварања и право на изражавање критичког мишљења.

Почели смо разним петицијама, саопштењима, илегалним трибинама, шапирографисаним „самиздатима“, потом и правим часописима, издавањем књига... Задруга писаца „Запис“, едиције „Рукописи“ и „Свеске“, часопис Алтера (од кога су изашла само два броја), едиција а затим и издавачка задруга „Алтера“, па „Панпублик“, Hereticus, часопис за преиспитивање прошлости... Прилог за хронику једног времена.
Режим је увек нашао начина да све те пројекте и акције угуши. Ми смо били изложени мањим или већим репресијама. Највећа је била спутавање наше основне професије: код официјелних издавача, сем у ретким случајевима, били смо персоне нон грате. Била је то цена коју смо прихватили, верујући да је непристајање дужност не само сваког уметника и интелектуалца, већ и грађанина. Непристајање је претпоставка свих промена.
Приватно издавање часописа, новина, књига у време комунизма је било тешко не само због тога што је то била недозвољена, противзаконита, делатност, него и зато што је било скопчано са материјалним издацима... Штампање је било скупо, штампарије су одбијале да штампају таква издања (прве примерке су слале на увид јавном тужиоцу), књижаре нису прихватале да продају „неподобна“ издања, критичари нису смели да пишу о таквим текстовима и књигама, новине нису смеле да објављују било каве вести...
Многих од нас више нема: Спасоја Шејића, Илије Мољковића, Драгољуба Игњатовића, Алека Марјана...
Али комунизам је одавно прошлост. Младе генерације га и не памте. Одавно је прошло време забрана, судских прогона, репресија над уметничким стваралаштвом. Данас је и код нас уметничко стварање слободно.
Откуд онда потреба за Новом алтером?
Откуд незадовољство књижевних и других стваралаца, откуд непристајање. откуд отпор једном новом виду репресије
Постоји ли нов, перфидан и мање видљив, начин репресије и гушења уметничких и других слобода и права на исказивање другачијег мишљења? Није ли плишана репресија еминентна једном устројству какво је устројство данашње Србије? Није ли она само преображени продужетак репресије бившег режима, који у суштини и није срушен? Зар на то не указује и чињеница да је Србија једина земља од свих бивших комунистичких држава која није применила ниједан закон којим се суштински осуђује репресивни режим и који истински рехабилитује његове жртве и кривично гони, или бар подвргава лустрацији, његове џелате?
Дух идеологије замењен је духом паланке. Законе и силу ауторитарног државног поретка заменили су обичајни закони интересних група, кланова, партија... Јавност су заменили буџаци и ћепенци. Интелектуалну одговорност је сменило понизно клањање новим комесарима и ефендијама. Ако није у њиховој служби, свака слобода мисли и стваралаштва извргнута је руглу.
Иза оваквог стања, као и некад, стоји држава. Својом незаинтересованошћу за национално уметничко и научно стваралаштво и њиховом маргинализацијом.
Она више не забрањује часописе, али је створила такву климу, услове и прописе, да су часописи, као потенцијалне трибине критичке мисли, постали недоступни, и непотребни, читаоцима. Нема их у књижарама, школама, библиотекама, новинама, културним центрима, на трибинама. Исто важи и за књиге, књижевност, па и за саме писце.
Интернет је уљез у прашину наше духовне паланке. Он има и добре и лоше стране. Захваљујући њему, Нова Алтера је доступна сваком заинтересованом читаоцу.