БЕЛЕШКЕ УЗ РОМАН "ЦРВЕНИ КРАЉ"
Црвени краљ и Фудбалска грозница шездесетих
"Црвени краљ" је био мој први објављени роман. О њему сам доста рекао, овде додајем неке детаље који су битни за његову судбину.
Роман сам написао у априлу и мају 1969. године у Куршумлији, где сам био запослен као професор књижевности у гимназији. Сећам се да сам 1. маја читао пријатељима у Прокупљу одломке из романа.
За овакав роман дуго сам се припремао, а коначну одлуку да га напишем донео сам за време студентске Јунске револуције 1968. године. Данас могу да кажем да је "Црвени краљ" органски везан за прву велику побуну у комунистичком режиму у Југославији. Како је ова левичарска револуција била управљена против црвене буржоазије, писање "Црвеног краља" готово да ми се само по себи наметнуло. Био је то мој одговор на тадашња догађања.
Разуме се да за овакав роман нисам могао да нађем издавача. У току 1969. године објавио сам три одломка из романа, од којих је онај у студентском листу Лист младих 68. изазвао, најпре у Нишу а потом у целом региону, праву буру. Конзервативне снаге у Савезу комуниста, на челу са борачком организацијом, покренуле су против мене велику харангу, а либералне су покушале да ме одбране. Током јесени 1969. године и пролећа 1970. био сам најнападанија личност на југу Србије и о мом "нападу на основне тековине и вредности самоуправног социјализма" расправљали су сви могући форуми. Свуда сам једногласно осуђиван као непријатељ социјализма и свуда је тражена забрана мог деловања. У Куршумлији је затражено да будем отпуштен с посла професора гимназије.
Међутим, тад сам се извукао. У СКС су преовлађивали либерали, а они су били против забрана и прогона. Револуционарна 68. није била сасвим угушена. У ствари, комунистички режм се налазио у пат позицији са неизвесним исходом: повратак у ратни комунизам или одлазак у демократски социјализам. Разуме се да је од исхода овог сукоба зависила моја даља судбина, не само као писца него и као професора.
У таквим околностима могао сам само да ћутим и да чекам даљи развој догађаја. Покушао сам да нађем излаз у некаквим анонимним конкурсима, на којима сам углавном добијао откуп. Како је у то време изашао конкурс за драму у Народном позоришту, драматизовао сам "Црвеног краља" и под насловом "Фудбалска грозница шездесетих" послао текст на конкурс. (На конкурсу сам пропао, али касније ће се показати да посао нисам радио узалуд.)
Излаз сам нашао у писању новог романа, "Аризани". Али нисам успео да се у потпуности изолујем. У лето 1970. године послао сам на анонимни конкурс у НИН-у причу "Мој брат Динда Аризановић", што је била припрема за роман. Прича није награђена (конкурс је био, разуме се, намештен, што провинцијски професор из Куршумлије није могао да зна), али је откупљена и објављена. Следили су нови напади из Топлице, предњачила је борачка организација. Борци су тражили да главни уредник НИН-а Милојко Друловић политички одговара, али то им није прошло, либерали су још увек били у Србији на власти. Свеједно, око мог врата све више се затезала омча.
У то време се прочуо као приватни издавач београдски архитекта Слободан Машић, који је објављивао оне рукописе које државни издавачи нису смели. Пред крај 1970. године послао сам Машићу рукопис "Црвеног краља", без неких нарочитих илузија да ће бити прихваћен. Машић ми је одмах одговорио и већ у јануару 1971. године договорили смо се да заједнички објавимо роман. Онда је Машић начинио одлучну грешку која ме је скупо коштала. Уместо да рукопис одмах штампа, Машић је одуговлачио све до августа 1972. године. Тако је "Црвени краљ" изашао из штампе у најнезгоднијем могућем политичком тренутку, кад се у врху Савеза комуниста Југославије спремао документ познат као Титово писмо, који је означио слом либерализма у Србији и повратак на тврду ратну линију. Посечени су либерали а са њима и сви слободоумни интелектуалци. Моја глава је поново дошла под гиљотину, овога пута без наде за спас. Књига је забрањена, ја сам добио затвор и остао без посла. Тако је прича са "Црвеним краљем" била практично завршена. Чинило се да је роман за сва времена покопан.
Међутим, десет година касније, прича је поново отворена. Изненада сам добио понуду од Позоришта на Теразијама, тачније од његовог уметничког директора, редитеља Радослава Златана Дорића, да за потребе позоришта напишем драму по мотивима романа. Како сам ја ту драму већ имао (са конкурса), посао ми је био олакшан. За кратко време написао сам "Фудбалску грозницу шездесетих". Било је то 1981. године.
Више од годину дана Дорић је узалудно покушавао да драму постави на сцену свог позоришта. Савет Позоришта на Теразијама одбио је да "Грозницу..." стави на репертоар. Но, Дорић се није предавао. Успео је да убеди аматерско позориште Студентског града на Новом Београду, ДЕС, пре свега управницу позоришта Нађу Дацић, да припреме представу по забрањеном роману.
Пробе су трајале јако дуго и одвијале су се у ненормалним околностима. Недостатак основних средстава и велики број глумаца чинили су се као непремостива препрека. Изгледало је да од посла неће бити ништа. Осим тога, на позориште, пре свега на управницу Нађу Дацић, вршени су велики политички притисци да студенти одустану од посла. Али храбра студенткиња одбила је све уцене и изгурала посао до краја. А студенти не би били студенти кад би се дали тек тако застрашити. Велику улогу у свему томе одиграо је редитељ Златан Дорић, коме је припремање драме постало опсесија. Иако је добро знао да ће од тога имати само штете, успео је да посао приведе крају.
"Фудбалска грозница шездесетих" премијерно је приказана 12. маја 1983. године на великој сцени Дома културе Студентски град. Могуће је да сам пристрасан, али то је била велелепна представа!. Сцена је била сва у покрету, динамична и експлозивна, увек пуна извођача; на позорници се одвијао читав живот, суров и острашћен до максимума. Чак се играла и фудбалска утакмица!
Карактеристично је да је на представу дошла читава тадашња опозиција. Овога пута власти нису прибегле директној забрани, али су представу скинуле другим средствима. Кад је управа Дома културе видела да читав либерални Београд долази да види представу и да се ту скупљају опозиционари, отказала је студентима салу. Позориште је остало без сцене, а гломазан декор (трибина фудбалског стадиона) није био подесан за гостовање на другим позорницама.
Шанса за промоцију представе била је такмичење аматерских позоришта које се одржавало сваке године. ДЕС је на том такмичењу редовно односио велики број награда, будући да је ово позориште било једно од најбољих аматерских позоришта у земљи. Али, те године је комунистички жири (запамтио сам да је у жирију био и драмски писац Слободан Стојановић из Пожаревца) у потпуности игнорисао Десову "Грозницу..." По први пут се десило да ДЕС не добије ниједну награду од двадесетак. Сећам се како су студенти, са сузама у очима, добацивали жирију: "Лопови! Лопови! Покрали сте нас!"
Онда су дошли испити и представа се природно осула. На јесен није могла да буде обновљена. Све у свему, било је десетак извођења. Ипак, одиграла је прворазредну улогу у повратку "Црвеног краља". Новинар Миломир Марић, писац прослављене књиге "Деца комунизма", написао је у Дуги обиман текст о представи. Нема сумње да је чињеница да "Фудбалска грозница шездесетих", настала из "Црвеног краља", није била забрањена, одиграла пресудну улогу да се редакција БИГЗ-а одлучи за поновно штампање забрањеног романа.
Ново издање "Црвеног краља" десило се у БИГЗ-у 1984. године, у џепном издању од 50.000 примерака. Не знам како је дошло до поновног објављивања мог романа, као што не знам ни како је дошло до његове забране. Да ли је то била политичка одлука или је редакција БИГЗ-а (главни уредник Видосав Стевановић) то учинила на своју руку? Пре бих рекао да је у питању било ово друго, а за то ми аргумент пружа један политички став који је изречен убрзо после објављивања новог издања "Црвеног краља". Наиме, пошто је БИГЗ дао у Политици једну провокативну рекламу за продају "Црвеног краља", уредници су били позвани у Државну безбедност на "информативни разговор". Убрзо затим штампа је објавила излагање председника српске Партије комуниста, Ивана Стамболића, на једном скупу који је био уприличен поводом стања у српској култури. Партијски челник је рекао да је недопустиво да се афирмишу књиге које немају уметничку вредност само зато што су биле политички случај. Тиме је стављена тачка на судбину "Црвеног краља", БИГЗ није објавио ново издање, иако је прво продато за годину дана (све друге књиге у џепном издању су доживеле више издања), а није прихватио ни мој нови рукопис. Био сам осуђен на илегалу, на Алтеру!
Таква комунистичка оцена о "Црвеном краљу" као делу сумњиве уетничке вредности, изречена у круговима око Драже Марковића, прихваћена од кругова Ивана Стамболића, важи до данашњег дана. Пад комунизма није донео рехабилитацију „Црвеног краља", јер није дошло до ревизије комунистичких оцена и новог вредновања уметничког стваралаштва.
Фудбалска генерација или Време спорта и разоноде
Овај роман сам написао током 1973. године у Београду. Писао сам га у наставцима за лист Јеж, под насловом "Време спорта и разоноде". Како сам у то време био под осудом, од мене се тражило да пишем нешто неутрално и безазлено. Пало ми је на памет да евоцирам успомене из сеоског и паланачког живота. Пошто сам писао за Јеж, разуме се да је тим догађајима требало дати хуморну ноту. У ствари, писао сам онај неуспели писмени задатак из гимназије. Све оно што се тад нисам усудио да опишем, сад сам преточио у литературу. Требало ми је пуних двадесет година да схватим да је управо то што се онда нисам усудио да пишем тема моје литературе. Дакле, живот пише романе!
То је прича о генерацији која је из провинције дошла у Београд да студира на универзитету а заглавила је на стадиону. Затим се поново вратила у провинцију да настави са фудбалом као животом, и тако описала фудбалски круг кредом.
Кад сам 1978. године састављао прво коло Записа, нисам се усудио да уврстим "Аризане". Бојао сам се нове забране: прву сам преживео, другу не бих могао! А о "Аризанима" се причало у књижевним круговима да не могу да буду објављени у комунистичкој Југославији!
Прво коло Записа је изашло из штампе маја месеца 1978. године. Било је резултат наше подвале, уклопили смо се у комунистичку шему о удруженом раду: писци дају бесплатно рукописе, штампари их бесплатно штампају, трговци их без провизије продају. На крају се дели добит или покрива губитак на равне делове. Комунистички новинари су се нашли у недоумици: како да нападну оно што Партија прокламује? Пошто то нису могли, ударили су на књиге! Тако је то прво коло Записа било најнападаније коло у нашој послератној књижевности. На удару су била три романа: "Глумац" Жике Лазића, "Скица за портрет н.ј." Спасоја Шејића и "Време спорта и разоноде" Ивана Ивановића. Политика експрес је била новина у којој се тај сценарио реализовао.
На мене се посебно окомио књижевни критичар из Топлице Миливоје Марковић. Најпре је покушао да алармира Топличане на власти (углавном у СУП-у) да сам се наругао завичају, а неке је убеђивао да сам карикирао њих. Нарочито је рачунао на једног савезног функционера СУП-а, који је требало да се препозна у професору предвојничке обуке. На срећу, министар је био паметнији од књижевног критичара!
Кад критичару није пошло за руком да ме тајно дисквалификује, кренуо је да то чини јавно. На трибинама ме је приказивао као антикомунистичког и антизавичајног писца. Поготово је настојао да завичајну Топлицу одбрани од мене! Поред мене, издвојио је још три писца чији романи имају неприхватљиву садржину: Мому Капора, Жику Лазића и Антона Шољана. Тад је било курентно ловити непријатеље, па су оптужбе овог критичара добиле велики публицитет. Недељник који додељује награду за роман, НИН, уступио је критичару за сваког писца по страницу да ликвидира непријатеље социјализма. Мислим да се Марковић прешао што је кренуо са Момом Капором. У сваком случају, из редакције НИН-а су ми јавили да је полицијска пријава написана, да је текст сложен и да је отишао у штампу. Кад сам сутрадан купио НИН да прочитам своју посмртницу, тог текста није било! Уредник је у последњем тренутку одлучио да Миливоју Марковићу откаже гостопримство и тако сам ја извукао живу главу. Тај текст је после објављен у неком провинцијском часопису, али то није имало никаквог ефекта.
После тога, главни уредник Дуге Велимир Весовић позвао ме је да за овај лист пишем "спортске есеје". Дуга је у то време била најслободоумније гласило и била је под патронатом градоначелника Београда, Бранка Пешића. За Дугу сам писао из броја у број скоро две године. А онда сам још једном налетео на мину, овога пута у лику спортског уредника Телевизије Београд, Драгана Никитовића. Пошто сам негативно приказао једну његову књигу о боксу ("Мате Парлов и другови"), покренуо је партијску организацију Дуге да ме одстрани из листа. Ускоро је без функције главног уредника остао и Велимир Весовић. Био је то крај мом новинарству.
Пошто сам био незадовољан овим лаким романом, одлучио сам да га учиним тежим додајући причи есеје из Дуге. Тако је настала "Фудбалска генерација" одштампана 1990. године.
БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 3
Аризани
Аризани
Колико се сећам, роман сам написао школске 1971/72. године, што значи да сам почео да га пишем септембра 1971. а завршио јуна 1972. године. "Аризане" сам писао чекајући "Црвеног краља".
Међутим, ја сам неке одломке из "Аризана" написао пре романа! Како је дошло до тога?
Једном сам седео на тераси хотела Хамеум у Прокупљу са прокупачким песником Александром Черновом, оним с којим сам био ривал у гимназији, а касније пријатељ у служби. У то време је Саша почео да објављује афоризме и епиграме у Јежу, па је и мене наговарао да се опробам. Ја то нисам прихватио, јер као писац романа афоризам нисам уважавао као књижевност. Саша је био разочаран, јер му је Јеж објавио један епиграм, али под именом Мире Главуртића, сликара и писца који је имао рубрику у листу. (Претпостављам да је то била грешка.) Тај епиграм се односио на Оскара Давича, писца чије име не смемо да помињемо, који је био партијски идеолог и главни непријатељ либерализма. Давичо је, иначе, раније био покретач часописа Дело, око којег је окупио многе будуће значајне писце (Бранка Миљковића, Мићу Данојлића, Драгана Колунџију...), али се касније окренуо против Праксиса и постао Титов миљеник. Епиграм гласи: Био бодља, био чичак / А сад постао давичак! Изванредно, али је у потпису стајало Миро Главуртић.
Саша Чернов је био син професора математике Павла Чернова, царског емигранта из Русије, белогардејца. Од бољшевика је у Србију побегло око 20.000 углавном племића, чији је допринос изградњи Србије био огроман. (Какав парадокс: побегли од Лењина, а дошао им Тито!) Близак рођак Чернова је био гроф Виктор Чернов, вођа револуционарних Есера, у почетку сарадник бољшевика а касније љути непријатељ револуције и совјетске власти. Мој пријатељ Саша Чернов није се усуђивао да помене свог рођака!
Зашто ме је Саша позвао у Прокупље? Управо је био изашао конкурс у НИН-у за сатиричну причу, па ми он предлаже да конкуришемо. Он је написао причу "Кобила Цујка", па га зaнима шта ја мислим о томе. Та је прича била алегорија и била је написана на локалном говору, који Чернов, као Рус, није добро савладао. Рекао сам му да прича не ваља, да је алегорија са кобилом бесмислена, да не познаје језик. То је Сашу разбеснело: То кажеш зато што ти то не умеш да напишеш! - Ко не уме? Наручи још једну туру пива, зови Јану келнера нек донесе хартију и плајваз и пиши! И ја сам из главе издиктирао Саши причу за НИН-ов конкурс. - Пиши: Мој брат... чекај да смислим име... Динда Аризановић! Ни сад не могу тачно да кажем да ли ми је то име тад пало на памет или сам га носио у себи из детињства. Динда Аризановић је био партизан, председник ратног суда за стрељање четника и Лесковчана у селу Славнику, седишту Озне и великом стратишту противника комуниста. Тај некадашњи обућарски радник, касније мајор, изрицао је само смртне пресуде. (Тек кад сам пре годину дана прочитао изванредну књигу лесковачког новинара Саве Димитријевића, "Кућа доктора Данила", сазнао сам ове детаље. Извесно је да кад сам диктирао Саши Чернову текст у Хамеуму појма нисам имао о томе.)
Прича говори о два брата, сељаку Александру - Санди и милицајцу Стојадину - Динди, које је поратни комунизам раздвојио: Санду је унизио а Динду је узвисио. Критиковао сам државу у којој је профитабилније бити милицајац него сељак! Прича је објављена у НИН-у и имала је великог одјека у Топлици. Објавити у то време у НИН-у значило је велики престиж и топличка књижевна јавност је то тако примила. Али је још једном мобилисала конзервативне снаге против мене, оне исте које нису успеле да ме униште 1969. године.
После тога сам за конкурс Јежа (Фестивал хумора и сатире у Будви) написао још један одломак из непостојећег романа, под насловом Снајка Верка. Опет успех, сличан претходном.
Занимљив је био конкурс нишких Народних новина за причу. И за њега сам написао одломак, кад Санда Аризан продаје теле у Нишу. Међу десет награђених и откупљених прича није било моје. Али прича се ипак појавила у новинама, под мојим именом, иако је конкурс био анониман. Наиме, уредник новина Тихомир Нешић, уједно и члан жирија, је по ранијим одломцима познао мој текст и објавио га под насловом Санда продао теле. При том ме уопште није консултовао!
Коначно, за конкурс Радио Београда написао сам радио-драму о та два брата Аризановића. Овога пута сам дао наслов Аризани. Драма је откупљена, али није изведена.
Тако, имао сам материјал за роман, ликове, језик, стил, али нисам имао фабулу. Онда се наместила лопта! (Зока Кинг) У лето 1972. године бетонирали смо подрумске просторије у нашој кући у Житном Потоку. Бетон смо припремали ја и мој ујак (мајчин брат од тетке) Стојан Младеновић из Гласовика, у крају познат под надимком Карапанџа. Док смо мешали бетон (нисмо имали мешалицу), Карапанџа је узео да ми исприча своју повест о рату и миру. Био је изузетно духовит човек, мудријаш, рођени приповедач. Док је он причао како се довијао и сналазио под окупацијом и у комунизму, ја сам писао роман. "Аризани" су у ствари прича српског сељака о животу и судбини у времену које му је историја доделила. Тај сељак је изнад сваког зла, само је он знао да надмудри светски комунизам. Планетарно зло њему ништа није могло, јер је он јачи од њега. Приповедач романа, Санда Аризан, проистекао из српске традиције, производ сељачке цивилизације, егзистенцијално неуништив, духовно надмоћан - био је резултат мог поимања српске историје. Мој старац Сантјаго! Или Кола Брењон!
Кад сам у Куршумлији завршио роман, прекуцао сам га у два примерка, један послао Душану Пувачићу у Савременик а други задржао за себе. Ускоро је стигао одговор из Савременика да ће најпознатији српски часопис објавити мој роман у наставцима! После толико неуспеха, улазим у књижевност на велика врата!
"Аризане" сам могао лако да нашишем, јер сам их носио у себи из раног детињства.
Али, догодио се "Црвени краљ". Разуме се да од штампања "Аризана" у Савременику није било ништа, јер је либералистичка редакција, на челу са Палавестром, смењена.
Интересантна је епизода са "Аризанима" на претресу у Куршумлији. Описао сам како је тај претрес текао, овде да то допуним. За време претреса, сви смо страховито пушили: оба удбаша, сведок са градилишта, моја супруга и ја. Пошто нисмо имали одговарајућу пикслу за толике испушке, моја супруга је нашла некакв врч и ставила га на сточић прекривен ручним радом моје мајке. Пепео од цигарета је падао по том миљеу. Један удбаш, онај што је изигравао интелектуалца, ваљда да би показао да је лепо васпитан, скупио је тај миље и испод врча поставио фасциклу, прву која му је била под руком. У тој фасцикли били су "Аризани"! Удбаши су пуних шест часова претурали по мом стану, завирили у сваку моју књигу и свеску (писао сам белешке на маргинама књига које сам читао), отворили сваку коверту (претплата на књиге), преписали сваку адресу из мог и жениног именика, али "Аризане" нису дирали! Били су на исувише видном месту да би их видели! (Као у једној од најлепших прича светске књижевности, приповеци Едгара Алана Поа, "Изгубљено писмо", кад полиција тражи поверљиво писмо, али га не налази јер је оно било у поштанском сандучету!) Тако су моји "Аризани" надмудртили нишку Удбу, као што ће Санда Аризан да надмудри светски комунизам!
Кад сам избегао у Београд, крајем 1972. године, имао сам "Аризане". Разуме се да писац забрањеног романа није имао шансу да објави нови роман. Пошто је посао са Савремеником пропао, остао ми је Јеж. (Сусрет са некадашњим колегом са прве године Светске, Алеком Марјаном, сам описао.) Са Алеком и Банетом Јовановићем сам се договорио да доносим по одломак из "Аризана" за сваки број, али да роман не иде у континуитету, да се власи не сете! Одмах сам однео први наставак из средине, с нестрпљењем чекао број који је требало да покаже да писац "Црвеног краља" није мртав. Али, излазе бројеви а мог текста нема! Већ сам помислио да је Удба умешала своје предугачке прсте, што је систематски свих тих година чинила. Шта ми је друго преостало, него да идем опет у Јеж. Алек ми каже да је он текст пустио, али да га је уредник зауставио. Одлазим код Банета као осуђеник. Литл Бане (тако су га у Јежу звали, иначе човек је, за разлику од Марјана, завршио Светску књижевност и у новинарству се високо котирао) дочекује ме са раширеним мојим текстом, обележеним црвеном оловком. - Имаш ли ти нешто боље? Умало да изгубим свест. - Куд ћеш боље од "Аризана"?! - Колега са Светске - говори ми Бане - спреман сам да ризикујем, али мораш да ми даш нешто врхунско. Ово је бледо и неубедљиво! Бане ми пружа мој текст, али то је туђи текст! Не бих га ни ја објавио! О чему се радило? Кад је текст "Аризана" стигао на уреднички сто, уредник га је и не гледајући дао лекторки на обраду. Нека надобудна и преписмена лекторка, иначе пропала студенткиња, дошла у Јеж по партијској вези, помислила је да сам ја неки неписмени сељак (какви су опседали Јеж), па је "Аризане" са шопског дијалекта превела на нормирани књижевни језик. Разуме се да то нису били "Аризани"! Отад ми је Бане Јовановић пуштао сваки одломак из "Аризана" онако како сам га донео, а лекторки га није ни показивао. И чинио је то из броја у број све до судске пресуде из Прокупља.
Из ове приче се нешто и научит даде! "Аризани" су могли да буду написани само тако како су написани и никако другачије. Санда Аризан је велики приповедач (као мој ујак Стојан Карапанџа!) само зато што приповеда на колоритном шопском дијалекту, који по богатству идиома надмашује чак и Вуков језик. (Овде би се дала написати расправа о дијалекатској књижевности, за коју ја, међутим, нисам способан.)
Одмах по прокупачкој пресуди одломак из "Аризана", под насловом Татко, објавиле су ми Књижевне новине. Главни уредник новина, Драган Јеремић, на једној страни је штампао мој текст, а на другој свој есеј о забранама у европској књижевности. (Палавестра: - Богати, Иване, Јеремић те је прогласио европским писцем, само ти име није поменуо!) У исто време и Савременик је објавио текст из "Аризана", целу прву главу, под насловом Повратак из рат. Тако је о "Аризанима" почело много да се прича, иако књига још није била штампана. (Миодраг Павловић: - Прелепо! )
У то време се појавио нови издавач, Дом омладине Београда, са библиотеком ДОБ. Понудио сам "Аризане", ускоро сам позван на разговор. Трочлана редакција је била за то да објави роман, али уз измене. (Гојко Ђого да се штампа роман како је донет, Славко Лебедински да се ублаже неки детаљи, Никола Вишњић, главни уредник, да се промени све!) Разуме се да на то нисам могао да пристанем, прошао бих горе него са лекторком у Јежу.
У Савременику сам упознао писца Свету Лукића, уредника у Просвети. Света ми је затражио "Аризане" за највећу издавачку кућу у земљи, што сам ја са одушевљењем прихватио. Али Просвета ми је одбила рукопис (као и новеле касније) са поруком да да то не може да буде штампано у комунистичкој држави!
Последњи покушај да штампам "Аризане" био је у Српској књижевној задрузи. После објављених одломака, Бранко Ћопић се заинтересовао да прочита рукопис. Однео му га је Раша Смиљанић, с ким сам формирао Запис. Бранко ме је позвао да га посетим и дочекао ме као великог писца, као раније Слободан Машић. (Богданка Ћопић: - Бранко, овај професор је надмашио вас писце!) Ћопић је однео рукопис у СКЗ, али су га уредници одбили.
Шта сам друго могао до да утамничим "Аризане", односно да их гурнем у фијоку, у којој ће чамити целу једну деценију.
Готово да сам био заборавио на роман, помирен с чињеницом да он неће угледати светло дана док су комунисти на власти, што је онда значило заувек. Али десио се један догађај који је, замало, преокренуо моју историју. Наиме, за главног уредника у пропали БИГЗ дошао је писац Видосав Стевановић. Тад су његови били на власти! (Растко Закић) Видосава сам упознао још у Књижевној речи, штампао ми је "Гаринчу". О Видосаву се обично говори да је веома талентован писац, али се прећуткује да је био најхрабрији уредник. (У "Дневнику самоће" написао је да је уредио преко 1000 књига!) Чим је сео на уредничку столицу, Видосав ми је затражио "Аризане", које је упознао још у Просвети. За месец дана "Аризани" су изашли на видело лета 1982., после десетогодишњег тамновања. Тако су "Аризани" одробијали пет пута дуже него што је мени било намењено!
Ако се за "Црвеног краља" може рећи да је био писмени догађај (на све стране се о њему писало!), за "Аризане" може да се каже да су били усмени догађај! (на све стране се о њима причало!) Овде ћу да наведем две усмене похвале које су ми много значиле. Једна је дошла од Николе Кољевића а друга од Миодрага Булатовића.
Никола Кољевић је са мном студирао Светску књижевност и био је најбољи студент. Касније је постао чувени шекспиролог. Још касније трагични политичар. - Иване, учинио си нешто што је мало коме пошло за руком у српској књижевности! Успео си да читав свој крај сместиш у једну књигу!
Миодрага Булатовића сам упознао у Савременику, штампао је у БИГЗ-у "Људе са четири прста". - Иване, да није мене, био би највећи српски писац! Ово ти кажем ја, Миодраг Булатовић, а познато је колико сам на туђу прозу дегутантан! Био сам збуњен, вероватно сам промрмљао да сам написао добар роман. - Шта добар! Пичка ти материна, никад нећеш да постанеш велики писац! Уместо да идеш наоколо и размећеш се да си Шекспир (што је он радио увек!), ти сагињеш главу као да си учинио нешто срамно! Булатовић је био у праву: можда сам понешто и урадио значајно, али никад нисам умео да то истакнем. Вероватно ми шопски менталитет не дозвољава да се уздижем.
Јавно, о "Аризанима" се пуна три месеца ћутало: није било ниједног приказа, ниједне промоције. Као да се чекало како ће да реагују власти! Знам да су неке трибине покушавале да уприличе промоцију, али су им говорници отказивали! Приказ је написао Вита Теофиловић и понудио га Књижевној речи, али није се појављивао. Коначно, после 100 дана (!) објављен је Витин приказ, али ситним словима, тако да је био нечитљив. На периферијској трибини у Дому културе Браћа Стаменковић уприличена је промоција (говорили су Чеда Мирковић, уздржано, и Срба Игњатовић, егзалтирано), чиме је јасно речено да "Аризани" нису прва лига.
Нарочито је "Аризане" оспоравала тзв. београдска чаршија: Не може велики роман бити написан на дијалекту! А један њен експонент, тада сарадник Института за књижевност, доведен у Београд из Босне, Милан Радуловић, отишао је корак даље: "Аризани" нису велики роман јер су народна књижевност! Е сад, будући српски ултранационалиста и министар вере, оспорава вредност мом роману зато што кроз њега говори српски народ! А у нишким Народним новинама Благоје Глозић (мој цензор из Прокупља) је написао да се ради о бајатом роману.
Ипак, написана је једна велика похвала роману у НИН-у из пера Игора Мандића. Тако ме је Хрват одбранио од Срба, као што су Хрвати некад бранили Бору Станковића од дифамије коју је овај, можда највећи србијански прозни писац, доживљавао у својој земљи.
Онда је дошао онај говор челника српске Партије да ме врати онде где ми је место: на маргину књижевног живота, на периферију друштвених збивања. Последице су биле ове: отказано је џепно издање у БИГЗ-у, није прихваћен "Југовац“... Али "Аризане" је прихватио народ: људи су све више читали мој роман, дошла су нова издања (досад 11), доживљавао сам на сваком кораку похвале, читаоци су се масовно препознавали у роману. Све више је преовлађивало мишљење да су "Аризани" један од најбољих српских романа друге половине двадесетог века, свакако најбољи роман о српском селу.
На крају да кажем нешто о покушајима да се "Аризани " поставе на сцену и филмују. Попут "Црвеног краља", и "Аризани" су јуришали на позориште и филм. Са мало успеха.
Да кренемо од позоришта. Чим су се "Аризани" појавили, дугогодишњи редитељ Народног позоришта у Нишу, Рајко Радојковић, начинио је позоришну адаптацију, али директор Позоришта (Димитрије Миленковић) ју је одбио. За нишко Народно позориште адаптацију "Аризана" је направио и Златан Дорић, редитељ "Фудбалске грознице...", али је и тај пројекат одбијен.
У исто време "Аризане" је драматизовао редитељ из Београда Душан Михаиловић и понудио лесковачком Народном позоришту. (Душан Михаиловић је био идејни творац лесковачког експеримента Позориште без благајне, по којем се прочуо директор Позоришта Томислав Н. Цветковић.) Директор је одбио пројекат свог редитеља! Кад је за директора тог Позоришта дошао Драган Радовић (у међувремену је пројекат Позоришта без благајне пропао), такође је драматизовао "Аризане", али из Општине није добио новац да их постави. Није то успео ни у Дољевцу, где се фиктивно радња романа дешава. "Аризани" су се исто провели и у Зајечару, где сам ја направио драматизацију. Директор позоришта Зоран Радмиловић, Владимир Ђуричић, и поред све воље, није нашао средства за сцену са много глумаца и дешавања.
Најпознатију драматизацију "Аризана" направио је глумац Жика Миленковић. Овај рођени Нишлија у "Аризанима" је препознао историју свог краја и повест свог детињства. Жика је драматизацију најпре понудио свом матичном позоришту, Београдском драмском позоришту, али ју је директор одбио (Милошевићев глумац Горан Султановић?). У Атељеу 212 готово да је примљена Жикина драматизација, али је посао покварио београдски лоби, где је био најутицајнији човек за свако време Јован Ћирилов.
Озлојеђен београдском игноранцијом, Нишлија Жика Миленковић је одлучио да са групом глумаца Позоришта на Теразијама представу спреми приватно. Његов земљак и колега Раде Вукотић одлучио је да напусти матично позориште, у којем је таворио, и да оснује глумачки атеље Призор. Раде је направио нову адаптацију "Аризана", али само са пет глумаца, јер капацитет Призора је био толики, а и толико их је могло да стане у један ауто. Раде је и режирао представу, са глумцима Жиком Миленковићем (Тоза Аризан), Раком Радојковићем (Санда Аризан), Душаном Голумбовским (Минда Аризан) и глумицама Љиљаном Стјепановић (Јелица) и Екстра Неном (Верка), певачицом која је певала сонгове и статирала на сцени. После много перипетија, заплета и расплета, без икаквих финансијских средстава, представа је била припремљена. Раде Вукотић је одлучио да готову представу понуди свом позоришту. Савет Позоришта на Теразијама је прихватио понуду и тако су "Аризани" премијерно изведени у Београду. Проблем је био у томе што то нису били прави "Аризани", него симплифицирани. И кренула је лавина београдске критике против њих: Какво је то позориште у којем је пропали глумац редитељ? Они који су невољно гутали похвале мом роману, сад су добили прилику да узврате ударац: "Аризани" су рурална, фолклорна проза, народна књижевност. Ово је време урбане књижевности, доле народњаци! Осим тога, каква је то књижевност која се пише на дијалекту? Ипак, пошто публика није слушала критичаре, "Аризани" су неколико година играни најпре на сцени Позоришта на Теразијама, а потом позоришта Душко Радовић. Одиграни су више од 150 пута, а то је за наше прилике леп успех.
У међувремену су "Аризани" јавно читани на Радију Бел ами, после чега је следило моје књижевно вече у сали биоскопа Чегар, свакако моја најуспешнија промоција у каријери.
Морам да признам да сам и ја жудио за правим "Аризанима", за представом налик на "Фудбалску грозницу шездесетих". Кад су, коначно, моји дошли на власт (Растко Закић), учинило се да је то време дошло. Нова управница нишког Народног позоришта, музичарка Марија Митић Благојевић, потписала је уговор са мном и са Жиком (глумац је био болестан, убрзо је умро), да се у Нишу постави Жикина драматизација. И то би се вероватно десило да нису дошли неки нови избори, па је музичарка смењена, а на њено место дошао лесковачко-нишки писац Саша Хаџи Танчић. Прво што је урадио овај кадар Социјалистичке партије било је да скине "Аризане" са припремног репертоара. Чак ми је исплатио хонорар из уговора своје претходнице, само да се "Аризани" не играју у Нишу!
На идеју да се "Аризани" пренесу на филм и телевизију дошао је глумац, такође нишког порекла, Љубиша Самарџић. Он је основао сопствену филмску кућу и наставио као редитељ онде где је стао као глумац. Чак је ангажовао редитеља Жарка Драгојевића да заједнички напишемо сценарио. (Жарко Драгојевић је са филмом "Кућа поред пруге" био последњи победник Пулског фестивала, пре него што се распала Југославија.) Готово два месеца смо свакодневно радили посао од којег није било ништа.
Ипак, "Аризани" су се некако прошверцовали на телевизију. Раде Вукотић је са глумцем Раком Радојковићем снимио десетак получасовних епизода (било је предвиђено 25) у Призору и продао их Телевизији Браћа Карић. Телевизија их је емитовала али не сукцесивним редом (ни то нисам разумео!). Ускоро је настало бомбардовање НАТО пакта, па је и тај посао пропао.
Тако су се јунак романа Санда Аризан и његова јужносрбијанска прича у потпуности поклопили: сналажење, ход по мукама, преживљавање.
Нема коментара:
Постави коментар