Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE – 4 i 5

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ – 4

Живи песак, живо блато

Овај роман сам написао 1982-83. године у Београду. Догађаји који су ми послужили као мотив стварно су се десили у Јужној Србији. У ствари, спојио сам два случаја, радило се о монтираним процесима професорима. Радња се догађа после 1972. године кад је ионако зависно судство у потпуности постало партијско. Страдали су људи либералних схватања који се нису уклапали у комунистички модел отуђеног живота. Хтели су да буду субјекти и то су платили судским линчом. Јунак романа, професор Љуба Станивуковић, оптужен је због лебералних погледа а суђено му је због монтираног односа са ученицом. Органи гоњења, Партија, Удба, Тужилаштво, Судство... после враћања у догматски комунизам 1972. године, након Титовог писма, немилосрдно су се обрачунавали са слободоумним интелектуалцима. Ја сам то поставио као морални проблем: у болесном друштву, каквим је постао југословенски комунизам после слома либерализма, само ретки здрави појединци могу да буду носиоци моралне идеје, у случају романа студент Жарко Хаџитонић и његов ујак адвокат Ђорђе Коњовић. Мислим да сам у "Живом песку, живом блату" највише спојио два своја књижевна модела уметника у младости, које симболизују Фокнер и Хемингвеј. То је уједно био и крај утицаја ових писаца на моје стваралаштво. Отад сам се све више окретао Џојсу, од имагинације ишао ка документарности.
Роман сам објавио без проблема. Наиме, средином осамдесетих година писац Мирослав Јосић Вишњић је добио могућност да у оквиру Завода за издавачку делатност за слепе Филип Вишњић покрене библиотеку Нови Албатрос као реплику на предратну библиотеку Албатрос, коју је уређивао Тодор Манојловић. Јосић ми је затражио прилог и ја сам му дао "Живи песак, живо блато". Роман је објављен у трећем колу ове библиотеке.
Ипак, имао сам један неспоразум са издавачем. Уредник библиотеке је смислио да неке књиге буду објављене латиницом а неке ћирилицом. Јосић је предвидео да мој роман буде на ћирилици. Међутим, уредник куће, Миле Баврлић, је то преиначио, па је међу њима дошло до спора. Главни уредник ме је изманипулисао тврдњом да латиницу за мој роман захтева комерцијална служба због босанског и хрватског тржишта. Не знајући за спор два уредника, ја сам дао сагласност за латиницу. Ствар се завршила на тај начин што је Мирослав Јосић Вишњић поднео оставку.
Роман је објављен 1986. године у пристојном тиражу од 3000 примерака и распродат је за годину дана. Запамтио сам да ми нико није тако уредно исплаћивао хонорар као Завод Филип Вишњић.
И овај роман је добио шансу да буде изведен као позоришна представа. Директор Народног позоришта у Пироту, глумац Слободан Алексић, ставио је драматизацију, коју сам ја начинио, на репертоар, али и овај посао је пропао, као и сви други. Друго издање романа није направљено.

Нишки гамбит

У овом гамбиту, писаном током 1986 - 87. године у Сремчици, објављеном у виду романа "Нишки гамбит" 1988. године, умало нисам испао жртва. Овога пута ме није гонила држава са својим органима, сад су то чинили њени поданици, слободни грађани који живе на њен рачун. (Овај модел важи до данашњег дана.) Реч је о једном књижевнику, Радославу Војводићу, и једном шахисти, Драгутину Шаховићу.
Са Радославом Војводићем сам се познавао још из прокупачке Гимназије, био је две генерације испред мене. Још тад је писао песме, важио за модернисту и био нека врста звезде у Књижевном друштву Раде Драинац. Касније сам га виђао на чувеним књижевним вечерима у учионици „45” на Филозофском факултету у Београду, где је он био учесник а ја слушалац. Важио је за једног од најталентованијих младих песника. Као професор у Куршумлији пратио сам његов књижевни рад, али ми се све мање свиђао. Поготово ми се није допадала његова неартикулисана проза. Сећам се да је у то време у Топлици био актуелан његов сценарио за играни филм о Топличком устанку, али се говорило да није добро написан. Ја нисам имао прилике да га прочитам. Запамтио сам неке његове „нападе” на познате писце, пре свега на Крлежу и Црњанског.
Кад сам се, по објављивању «Црвеног краља» и отпуштању с посла у Куршумлији, обрео у Београду, Војводић је био главни уредник издавачког предузећа Слово љубве. Пошто су ми сва врата била затворена, неко ми је саветовао да нови рукопис понудим свом завичајцу. Војводић је важио за либералног уредника (штампао је Пекића, Шћепановића, Николу Милошевића, Данила Николића, Добрицу Ћосића…), али је мој рукопис одбио. Објаснио ми је да су о «Фудбалској генерацији» написане две негативне рецензије, једна ван куће а друга у кући. (Тад се на томе свршило, касније сам сазнао да је ван куће негативну рецензију написао Миливоје Марковић, а у кући управо он.) Још једном се поновио случај као са Војом Красићем: отишао сам мечки на рупу. Уосталом, били смо на супротним политичким половима: они - комунисти, функционери режима, а ја - осуђени писац.
Са Радославом Војводићем сам се поново срео крајем осамдесетих година, кад сам објавио роман «Нишки гамбит». Комунисти су се у то време баш престројавали после Осме седнице Централног комитета СК Србије, која ће преокренути ток српске историје. Ја сам у међувремену успео да објавим неке књиге, чак и забрањеног “Црвеног краља”, али сам поново пао у немилост и остао без издавача. Роман сам објавио код малог издавача, некакве књижевне задруге Пан публик, која се убрзо после тога угасила. Стога сам био веома пријатно изненађен позивом Радослава Војводића да ми приреди промоцију књиге у Кући Ђуре Јакшића, где је био уредник програма. Позив сам прихватио, јер сам рачунао да је колегијалан и земљачки и да је компензација за раније одбијање. Да није било тако, видео сам тек на самој промоцији, кад се као главни говорник појавио шаховски велемајстор Драгутин Шаховић.
Какве везе има с мојом књигом шахиста Драгутин Шаховић? Ја сам велемајстора Шаховића, иначе пореклом Нишлију, упознао у Дуги 1978. године, кад сам био спољни сарадник у спортској рубрици овог магазина. Шаховић је у то време на страницама Дуге водио прави мали рат са неким администраторима из Шаховског савеза Србије, па сам ја одлучио да о томе направим интервју са велемајстором. Тај интервју сам урадио, али га нисам објавио! Објављивање је спречио спољни уредник Брана Црнчевић, који се у Дуги нашао после ломова у Јежу. Пошто је он написао књигу о Корчноју, вероватно је сматрао да има тапију на шах, па је тако мој рад пропао. Тад се на томе свршило. (Иначе, чувени дисиденти Брана Црнчевић и Матија Бећковић ишли су о државном трошку на острво Бали, где се играо меч Корчној - Карпов, ваљда да би овај први сакупио материјал за своју књигу.Књига је објављена у Загребу 1981. године.)
Драгутина Шаховића сам поново срео неколико година касније у подруму пивнице Касина, где су се окупљали неки тадашњи дисиденти. У то време сам имао идеју да направим књигу о шаху после књиге о фудбалу. Предложио сам Шаховићу да романсирам његову биографију, а он да приложи партије са коментаром. Он је био одушевљен том идејом и убрзо после тога смо се срели да започнемо рад. Том приликом сам га испитивао о његовом животу и шаховском путу и понешто забележио. Рачунао сам да ћемо тек да радимо. Но до другог састанка није ни дошло. Шаховић је изненада отпутовао на неки турнир, а кад се вратио, поручио ми је да га та ствар не интересује. Како се брзо загрејао, тако се брзо и охладио! Мени ништа друго није преостало него да променим концепт романа и да га сам пишем на начин како најбоље умем. Јунака романа сам измислио, али сам у њега понешто уградио од приче коју сам чуо од Шаховића. Кад се «Нишки гамбит» појавио, од велемајстора Шаховића сам добио опширно писмо, у којем ме оптужује да сам га плагирао! Украо сам му идеју и мисли! Захтевао је да га признам за коаутора и претио ми судом! Разуме се да тако нешто нисам могао да прихватим.
Не знам да ли је Војводић пришао Шаховићу, или је било обрнуто, тек промоција коју је он организовао у Кући Ђуре Јакшића била је у функцији моје књижевне ликвидације! Ма колико то данас може да изгледа смешно, онда није било нимало наивно. После случаја са Данилом Кишом, тражили су се „лопови” на све стране. Чак је био оптужен и Драгослав Михаиловић, писац «Петријиног венца». Неки новинари су пронашли жену која је писцу послужила као прототип Петрије и оптужили Михаиловића да је покрао ову неписмену сељанку! Као, та жена му је испричала роман! (Касније је Михаиловић писао да је читаву аферу режирала Удба! Судски процес против писца је трајао тринаест година! У своје време је била слична афера са Бором Станковићем, кад је уз помоћ жуте штампе Циганка Коштана судски прогонила великог писца.) У мом случају ствар није била нимало наивна. Ако је Михаиловићева сељанка била неписмена и није могла писцу да „напише роман”, Шаховић је важио за интелектуалца међу шахистима и одличног коментатора шаховских партија, па је његова оптужба могла да има велику тежину. Очигледно да је Радослав Војводић имао разлога да прихвати Шаховића: ем би добио неки партијски (јуловски) поен, ем би ликвидирао јединог књижевног конкурента у Топлици. Рачуница је била доста једноставна: ако сам ја, захваљујући либералној струји у Савезу комуниста, успео некако да преживим «Црвеног краља», па и «Фудбалску генерацију», оптужба да сам плагијатор би ме у потпуности дотукла. Кад су ме комунисти тужили због политике, јавно мњење је било на мојој страни; али, ако бих био оптужен због плагијата, нема тога ко би ме бранио. У литератури нема теже оптужбе од плагијата! Моји тужиоци би могли да ликују, испоставило би се да ја нисам никакав политички противник комунизма него обичан лопов. Паклено смишљен план!
Велемајстор Шаховић ме је на тој промоцији просто испљувао. Пошто му је Војводић одмах дао реч, кренуо је са оптужбом коју је имао написану. Интересантно, али мало се бавио шаховском страном романа, за коју је стручан; чак није инсистирао ни на плагијату, чиме је претио. Окомио се свом тежином на политичку димензију романа. „Шах је ту само у функцији политике!”- победоносно је објавио. (Исто је гласила оптужница за «Црвеног краља»: фудбал је у функцији политике!) Моју књигу је прогласио „лажним романом о шаху” и поручио публици да је присуствовала историјском тренутку почетка писања „правог романа о шаху” у његовом ауторству. На крају ми је предочио да ћемо се видети на суду, покупио се и отишао, не дајући ми могућност да му одговорим.
Но најављену тужбу суду Шаховић није реализовао. Још једном се нагло охладио и одустао од претње великом афером. Више се са њим нисам срео, али остао је горак укус непотребног инцидента. Ни данас ми није јасно шта је велемајстору то требало? А Војводићев добро смишљени пуцањ у писца «Нишког гамбита» испао је ћорак. Без крунског сведока није могао ни он да ме оптужи.
Роман је имао још једно издање 1990. године.





Југовац или Како ући у историју

Ово је роман у три књиге, односно трилогија. Написао сам га у Сремчици током 1987 / 88 / 89. године. Међутим, почео сам да га пишем знатно раније, још 1972. године у Куршумлији.
Кад су почеле невоље са "Црвеним краљем", одлучио сам да то забележим, односно да водим неку врсту дневника о тим дешавањима. (Дневник ни раније, ни касније нисам водио. Нисам сматрао себе значајним да бих то чинио.) Како су се догађаји претицали, записивао сам их, без икаквог коментара, да их не бих заборавио. Те белешке сам водио под насловом "Роман око романа Црвени краљ" и запленила ми их је Удба приликом претреса. (Имао сам копију.) На суђењима белешке су биле важан доказни материјал о мојој субверзивној делатности, тужилац у Прокупљу је чак тврдио да сам их писао за неког у иностранству!
Кад сам избегао у Београд, онемогућен као писац, отпуштен с посла професора, без новца, готово да сам био изгубљен. Једино ми је било преостало да чекам робију. Већ сам написао да су писци покушавали да ми помогну. Један од њих је био и Матија Бећковић. Матија је и сам био у немилости, мада се његов случај у потпуности разликовао од мог. Од њега сан добио телеграм да одмах дођем у Чик. (Кад су кренули напади на Матију, пријатељи су га склонили из Јежа у Чик, као у какву фарму за фазане. Главни уредник Чика је био карикатуриста са презименом Катић (имена не могу да се сетим). Понудили су ми да за Чик пишем роман у наставцима! Чак су ми доделили једног Црногорца из Омладинске организације да ми буде нека врста ментора, односно да пази да не скренем с правог пута. (Ни имена тог момка не могу да се сетим.) Тако сам ја почео да пишем роман, који сам насловио са "Југовац", од оних бележака из Куршумлије.
Написао сам неколико наставака али текст никако да се појави у Чику. Матија ми је показао да је он припремио текстове, али их главни уредник не пушта. Схватио сам да из тога стоји Удба, односно да је онај момак из Омладинске организације њен доушник. Тако је тај посао пропао.
Средином осамдесетих година за уредника текста у Јежу дошао је Милован Витезовић, тада стопостотни шездесетосмаш. (Алек Марјано је смењен због оног афоризма о Кардељу.) Раније, млађани Витезовић се усудио да нападне пресуду Окружног суда у Прокупљу текстом у Јежу, што је био изузетан морални чин. Због тог текста је Топлица кренула свим средствима на његовог аутора и на лист Јеж, који је омогућио да се тај текст појави. Ствар се, ипак, завршила неповољно по Топлицу: Јеж није укорен, Милован Витезовић није најурен већ је напредовао, ја сам ослобођен. Стекли су се сви услови да ми Милован понуди да пишем роман у наставцима за Јеж. Посегао сам опет оне белешке.
Тако је у Јежу средином осамдесетих година почео да излази мој роман "Југовац..." Већ од првог броја, Топлица је поново била на ногама! Заседали су друштвени форуми, организовани политички скупови, ангажоване институције културе, све са једним циљем: да се заустави даље излажење романа. Упућивана су писма највишим државним и партијским органима у којима са захтевом да се Јеж позове на одговорност што омогућава осуђеном писцу да јавно блати Топлицу и шире читаву Југославију. Главни уредник Јежа се одупирао притисцима и бастављао са објављивањем "Југовца..." Мислим да је изашло 19 наставака. Али више се није могло: Литл Бане је обуставио штампање романа, са образложењем Наставак следи у књизи.
У којој књизи? Испоставило се да књиге неће бити, јер ниједан издавач није хтео да штампа "Југовац..." Разуме се да сам ја роман понудио БИГЗ-у. Али, после иступа председника Српске партије против осуђених писаца, моја позиција у овој кући је пропала: "Аризани" нису отишли у Џепну књигу, "Југовац..." није примљен. Видосав Стевановић се вадио на то да је роман обиман и да БИГЗ нема пара да га самостално објави. Него да видим са Просветом, тамо је уредник Милисав Савић. Истина, Видосав нема о њему добро мишљење, али сарађивао би ако му се овај обрати. Шта ћу, дигнем се код Милисава, однесем му рукопис "Југовца..." После извесног времена Милисав ме позове, прихватио би сарадњу ако му се Видосав обрати. И тако, од Видосава до Милисава, и обратно, нашао сам се у улози Буридановог магарца између два стога сена. За годину дана нисам успео да саставим ова два челника српског издаваштва. Тако је моја идила са БИГЗ-ом пропала, иако сам био први добитник БИГЗ-ове награде за "Аризане". Поново сам се нашао на улици.
Онда ми се изненада пружила прилика да штампам "Југовац..."! Једне вечери су у САремчицу дошла два Лесковчанина, трговци књигама: Драган Стојковић и Миле Миленковић. Првога сам познавао из Лесковца, водио је БИГЗ-ову књижару; другога нисам, био је магацинер у предузећу. Они су ми понудили да финансирају објављивање "Југовца..."! Просто невероватно, али догодило се! Иако сам добро знао да понављамо Машића, односно ванинституционалну продукцију, уз сав ризик да се проведемо као са првим независним издавачем у Србији, тојест да дођемо под удар органа гоњења, оберучке сам прихватио понуду. Просто ми је било суђено да будем илегалац, од Студентског града, преко "Црвеног краља", до "Југовца...", а можда и даље. Остало ми је само још да ове добре људе повежем са мојим пријатељем графичарем-штампаром Миланом Арнаутом, који је уложио свој рад у "Нишки гамбит", па да "Југовац..." изађе у јавност. Повољна околност је била и та што је "Југовац..." у илегали стекао још једног пријатеља, филозофа Миладина Животића, који је написао поговор за прву књигу, под насловом "Живети у Југовцу - нисмо ли сви у њему?" (Миладин Животић је био свакако најморалнија личност коју сам упознао у животу: дисидент - непријатељ титоизма; отпуштени професор с факултета; велики борац за људска права и за хуманистичке идеале; вођа антиратног покрета у Србији. Миладин Животић се сав посветио да своје филозофско дело преточи у праксу (припадао је праксисовској филозофској школи), ставио се на чело покрета који је покушао да заустави нови грађански рат у Југославији. Нажалост, његово срце није издржало надчовечански напор да заустави рушилачку историју нових ратника.)
Тако су се у 1988. и 1989. години појавиле све три књиге "Југовца..." под пуним насловом "Југовац или Како ући у историју". Ако сам у "Црвеног краља" унео своју студентску лектиру, ако сам у "Аризане" унео своје сељачко памћење, у "Југовац..." сам сместио своје професорско искуство. То је трилогија на тему вечита паланка. (Држим да "Југовац..." у литератури о србијанској паланки има оно место које имају "Аризани" у литератури о србијанском селу.) У конструкцији "Југовца..." комбиновао сам три паланке: георгафски - Власотинце, у којем никад нисам живео (алиби као Дољевац у "Аризанима"), искуствено - Александровац и Куршумлију.
Овде је прилика да кажем која се дела могу узети као прототипи мојим раним романима: "Црвени краљ" - "Кад су цветале тикве" Драгослава Михаиловића; "Аризани" - "Кола Брењон" Ромена Ролана; "Југовац или Како ући у историју" - "Клошмерл" Габријела Шевалијеа.
Одмах по изласку из штампе прве књиге, уприличена је промоција у Дому омладине. Опозициона промоција! Пуна велика сала будућих политичких странака, примећујем Вука Драшковића, Драгољуба Мићуновића, Војислава Шешеља... Међу говорницима о књизи био је и Веселин Илић, либералистички секретар Комитета из Ниша. (Веселин је написао књигу о "Црвеном краљу") Куриозитет ове промоције био је тај да је одржана на дан кад су грађани Куршумлије и Блаца рушили своја стара комунистичка руководства (Корчагина и Лудог Живка)! Куд ћеш већу рехабилитацију за изгнаног писца!
Са "Југовцем..." поновила се историја као са претходним романима. И "Југовац..." је јуришао на позориште, телевизију, филм. Она иста позоришна трупа Призор глумца Радета Вуковића одлучила је да и "Југовац..." (један део) постави на сцену. Драматизацију сам направио ја под насловом "Крсташки рат у Југовцу". Режирао је Браца Петковић (позоришни писац и редитељ, власник Музеја старих аутомобила ), играли су Александар Хрњаковић, Милан Панић, Бранко Ђурић... Одиграно је двадесетак представа. Рекли су ми да су учествовали на фестивалу у Врњачкој Бањи где су били изузетно примљени. Тадашња уредница на Телевизији Београд Јелица Зупанц уврстила је ову представу у серију коју је управо припремала. Уједно је заинтересовала Редакцију хумористичког програма, па су ови људи прочитали 1000 страница "Југовца..." и сложили се да се по роману може направити интересантна серија, а нарочито је био заинтересован за то главни уредник Хумористичког програма Предраг Перишић (писац серије "Полицајац са Петловог брда") После тога је Телевизија наручила да напишем синопсис и да почнем да пишем серију. Отишао сам на Телевизију да потпишем уговор. Био сам пред новим васкрснућем! Међутим... Дан пре мог повратка, на Телевизији је извршен пуч: смењено је читаво руководство. Нови директор Телевизије, Прокупчанин Ратомир Вицо, и нови уредник Хумористичког програма, Статовчанин (село поред Житног Потока) Војислав Миленковић, повукли су први потез да ископају моје четничко порекло и да стопирају потписивање уговора са четничким писцем. Оде мој камбек, по ко зна који пут!
Исто сам прошао и на Телевизији Сарајево. Уредница Телевизије са презименом Славнић (не знам име) такође је била заинтересована за екранизацију "Југовца..." Готово се подразумева да и од тог посла није било ништа.
Драматург Миодраг Зупанц (иначе Јеличин супруг) написао је по мотивима "Југовца..." позоришни комад "Фотељероси" и тај пројект је примило Позориште на Теразијама. Подељене су улоге, за редитеља је одређен професор на Факултету драмских уметности, Славенко Салетовић. Међутим, овај човек није дошао на заказани почетак проба, па је на тај начин минирао пројекат. Управник Позоришта на Теразијама, песник Василије Марковић, исплатио ми је откуп и скинуо представу са репертоара. Збогом, самоуправо, Добар дан, Удбо!
Роман није имао нова издања.


БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 5


Браћа Југовићи или Како изићи из историје

Деведесетих година створени су политички услови да могу слободно да промовишем четничку тему, која ме је притискала још из детињства. (Слично се десило и са Драгославом Михаиловићем. И он је морао дуго да чека своју тему о Голом отоку.)
За овај посао сам се веома дуго припремао, свакако под будним оком Удбе. Кад год сам боравио у Житном Потоку, разговарао сам са преживелим четницима, којих је било све мање. Једног лета сам обилазио терене на којима је дејствовала бригада мог оца, прикупљао сам материјал за историју одоздо. Удба је прогласила да се крећем трагом четничких одреда. Био је то специјални психолошки рат, за какав се Титова тајна полиција специјализовала још из времена Озне.
Од средине осамдесетих година постала нам је доступна друга страна историје. Појавиле су се неке нове књиге (Владимир Дедијер, Веселин Ђуретић...), које су бациле ново светло на грађански рат 1941/45. године. Почела је да пуца по свим шавовима комунистичка догма. Што је било јако важно, постала нам је доступна емигрантска литература: Мајкл Лиз, Дејвид Мартин.... Појавио се и нови талас историчара (Коста Николић, Бојан Димитријевић, Момчило Павловић...) који су обликовали четничку истину о ратним збивањима. Разуме се да сам све те прочетничке књиге помно читао, као раније антикомунистичке (Солжењицин, Исак Дојчер, Карл Штајнер...)
Овде је важна књига емигранта Милоша Младеновића, "Лажни идоли и варљиви идеали". Милош је био борац у бригади мог оца и успео је да пребегне на Запад. Некако се докопао Лондона и ту стекао нови дом. Иако полуписмен, написао је мемоарску књигу без које се не може проучавати грађански рат на југу Србије. Објавио је о свом трошку (мислим да је имао мали хотел у Лондону) 1965. године. Интересантан је био пут овог политичког емигранта: до 1943. године био је у партизанима, после у четницима. Сељак из Бреговине (село поред Житног Потока) сведочио је поштено, није штедео ни једну ни другу страну.
Милош је из Лондона покушавао да дотури своју књигу у Југославију, тачније у Топлицу, слао је на разне адресе, највише у Житном Потоку. Али Удба је те пошиљке пленила. Ја сам био чуо за ту књигу, али је нисам имао. Један Житнопоточанин је био добио и имао је намеру да ми је покаже, али га је Удба спречила, одузела му је књигу. (Касније сам сазнао да је Милош књигу слао мојој мајци, али та пошиљка није стизала на нашу адресу.) Ипак, крајем осамдесетих година дошао сам до књиге. Један инжењер из Ниша је добио стипендију у Лондону и тамо контатктирао Милоша. Инжењер је ризиковао да књигу унесе у земљу, власти на њега нису сумњале. У сваком случају, мени је та књига много значила. (Написао сам предговор за издање Института за савремену историју.)
Речју, и теоријски и практично био сам спреман да напишем роман за који сам унапред годинама био оптуживан. Изучио сам нову историју и одоздо и одозго. Нема сумње да је Удба добро знала да ћу ја тај роман да напишем, али није знала како да ме у томе спречи. Застрашивања топличких Удбаша више нису била ефикасна, као у време "Црвеног краља". Могао сам да се дам на посао.
Роман "Браћа Југовићи или Како изићи из историје" почео сам да пишем крајем 1989. године, отприлике у време кад је пао Берлински зид. Већ сам наслов каже које дело ми је послужило као архетип за писање романа: "Браћа Карамазови" Фјодора Достојевског. Дакле, три брата посве различита међу собом, као носиоци три различите идеје; заједничко им је четничко порекло. Браћа Југовићи се састају на погребу мајке, удовице четничког команданта Буде Југовића, да ратну драму проживе још једном и да сукобе своје погледе на свет: Александар Југовић (Димитрије Карамазов) је прихватио комунизам, јер је само у оквиру ове идеологије имао шансу да се пробије у друштвену елиту; његова је невоља била што је морао да буде већи комуниста од комуниста, већи католик од папе, и то је његова трагедија. Стефан Југовић (Иван Карамазов) је побегао у науку (историју) да би у њој могао да се суочи са прошлошћу; његова је несрећа што га је изучавање историје оца одвело у национализам, самим тим у антикомунизам (у време писања "Браће Југовића..." комунизам и национализам још нису били у симбиози), па су му комунисти преко свог државног апарата узвратили ударац. Растислав Југовић (Аљоша Карамазов) је прихватио уметност-књижевност као поглед на свет, што ће га учинити дисидентом и противником тоталитарног комунистичког уређења. Његова је судбина Џојсовог Стивена Дедалуса, што ће рећи дисидента, апатрида, унутрашњег емигранта. Браћа се састају на мајчином гробу да супротставе своје политичке, филозоифске, социолошке... дискурсе, да би се растали и да се више никад не сретну у историји.
Још да кажем да су "Браћа Југовићи..." у основи постмодернистички роман пре постмодернизма; написани су у форми драме са фуснотама као мисаоним додатком драмском збивању. У роман-драму сам унео обиље некњижевног материјала, па ми је главни проблем био како да га уметнички уобличим.
У пролеће 1990. године био сам на половини писања романа, кад ми се телефоном јавио непознати човек: - Овде Милорад Грујић! Уз не мале напоре могао сам да се присетим да је Милорад Грујић писац кога дотад нисам читао. - Ја сам оснивач и главни уредник Књижевне заједнице Новог Сада. Заједница је основана по угледу на Запис. Хтео бих да Вам објавим књигу! Шта можете да ми понудите? Имао сам новеле које ми је Просвета одбила и роман у настајању. Хоћу роман!
Грујићу сам послао први чин романа-драме и он је рукопис одамах примио. Инсистирао је да завршим рукопис до јесени, јер жели да га објави за Сајам књига. Дотад су ме сви одвраћали од писања, Грујић је био први издавач који ме је наговарао да пишем! Ни данас ми није јасно како сам успео да завршим роман до предвиђеног рока. Писао сам у грчу, као генијални Достојевски. (Да не будем погрешнио схваћен, не правим никакво поређење са великаном Светске књижевности, чије "Карамазове..." сматрам једним од три највећа романа икад написаних: Сервантесов "Дон Кихот", "Браћа Карамазови", Џојсов "Улис".)
"Браћа Југовићи..." су угледали светлост дана 1990. године, у јеку припрема за грађанске ратове на тлу Југославије, које су вршиле три њене државе: Србија, Хрватска и Словенија. У Србији је комунизам наставио да живи у лику и делу новог српског вожда Слободана Милошевића. Нови српски управљачи нису хтели роман о трагедији Равногорског покрета генерала Драже Михаиловића. Они су имали своју кућу цвећа и није их инетересовао непостојећи гроб првог српског герилца, антифашисте кога су савезници у раскусуривању својих интереса прогласили фашистом. Поново сам налетео на мину као 1972. године. У очекивању међу националних ратова коме је стало до тротомног романа заборављеног писца! Коме је уопште стало до романа! топови Ваљало се припремити за ратове, или побећи од њих, а не читати романе! Кад говоре, музе ћуте!
У таквој предратној грозници многи писци су постали барјактари рата, у Србији и они који су извикани за највеће: Добрица Ћосић, Антоније Исаковић... Најобразованији и најумнији међу њима, књижевни критичар Борислав Михајловић Михиз, пред смрт је то схватио: Многи писци су залуђивали српски народ, међу њима је био, нажалост, и Борислав Михајловић Михиз!
Милорад Грујић је био амбициозан издавач, хтео је помпезну промоцију у новосадском хотелу Гранд, са челницима прочетничких опозиционих партија (Драшковић, Шешељ) као говорницима. Али како је време одмицало та намера је била све тања, да би се на крају угасила. Ништа од новосадске промоције, нова забрана!
Док су писци добошари нових ратова кренули у свет да донесу исељеничке паре да би нови српски вожд Слободан Милошевић могао да води своје ратове (посланица председницима општина: Ми Срби не умемо да радимо, али умемо да се бијемо!), најављене на Газиместану, Грујић и ја смо кренули по Србији да промовишемо књигу до које ником није стало. Партизани су ме напали да рехабилитујем четнике; четници су ме напали да се удбарам партизанима! Па ти сад буди објективан, бори се за истину! Нисам четник, нисам партизан, уклети сам писац. Не могу да кажем да су те промоције биле безуспешне, али су Грујића скупо коштале.
Тако је пропао мој најамбициознији пројекат. (Књига је пројекат.) Књижевничка елита је "Браћу Југовиће..." прећутала, народ их није прочотао. Све се свело на две критике, али хамлетовске! Једну је написао у Летопису матице српске Драгомир Поп Новаков, писац лепог романа "Српска рапсодија" (реплика на Црњанског!), а другу у Политици песникиња Флорика Штефан. Држим да нико досад није разумео мој партизанско-четнички рат, као ова значајна песникиња.

Уклети Србијанац

Овај роман сам написао 1992/93. године и имао сам муке с његовим објављивањем. Роман представља исходиште југовићских сукоба и прати судбину најмлађег брата, Растислава Југовића, уклетог писца. У новим балканским ратовима, Растислав је стао на антиратну позицију, определио се против Милошевићевих ратова. Растислав Југовић је моја највећа књижевна инвестиција. Ако сам говорио кроз уста неког свог књижевног јунака, онда је то био Растислав Југовић. Чак сам ишао дотле да се са овим књижевним јунаком поистоветим, да моје књижевно дело буде и његово! Кад је Милошевић покушао да га мобилише и пошаље на Вуковар, Растислав је одлучио да изврши самоубиство.
"Уклети Србијанац" је, дакле, антиратни роман, као Барбисов "Огањ" или Хемингвејево "Збогом оружје". Разуме се да за антиратни роман нисам могао да нађем издавача у време рата. Узалуд сам га нудио Грујићевом наследнику у Књижевној заједници Новог Сада (не сећам му се имена), није хтео да га прихвати. Онда су се десила два комедијанта случаја (Црњански) која су помогла да уклетник угледа светло дана.
Некако је у то време Милошевићев најобразованији саветник Жељко Симић писао докторску тезу о дисидентској књижевности. (Жељко је био и министар културе и управник Народног позоришта.) Преко једног адвоката повезао се са мном. Замолио ме је да ме интервјуише, па сам ја отишао у његов уред да тај посао обавимо. После интервјуа отишли смо у бифе и ја сам му рекао да сам написао епилог "Југовићима..." али да не могу да нађем издавача. Заинтересовао се да прочита рукопис. Кад сам се поново појавио, Жељко ме је дочекао егзалтирамо. - Изванредно, па то је "Збогом оружје!" Он је први употребио ту компарацију. Тако је саветник ратника са одушевљењем прихватио антиратника!
Кад сам изашао на улицу, налетех на - Раку Ђокића. Рака Ђокић је био чувени естрадни менаџер, промовисао је Лепу Брену и још понеку певачицу, али и званредан Индексов сатирични кабаре. То Индексово позориште било је највећи сатирични домет деведесетих. Рака је био мој ученик у Куршумлији, запамтио сам га као изразито умиљатог момка. Кад је дошао у Београд, пошло му је за руком да се пробије у врх естраде. Био је тајкун пре тајкуна, социјалистичка власт га је нешто гонила. Разуме се да смо свратили у кафану. Реч по реч, дођосмо на "Уклетог Србијанца". Испричах Раки како сам управо изашао од председниковог саветника и шта он мисли о томе. - Професоре, па ја ћу да вам штампам књигу!
Рака је имао све: предузеће Фивет, регистрвано у Кикинди, паре, некакве закупљене секунде на телевизији, које је продавао рекламерима - и књига је била готова за недељу дана. Снимио је ТВ спот, ја сам дао интервјуе, још само да уклетника пусти у продају. Онда се нешто десило што ја нисам успео да сазнам шта. Рака је одједном почео да оклева, ТВ спот није пуштао, књигу је држао у магацину. У јавност је изашло највише 100 примерака и то захваљујући двојици трговачких путника који су их украли. Могу само да наслутим шта се дешавало. Милошевићев државни врх је оценио да моја књига може да делује негативно на омладину која ионако не жели у рат и одлучио је да је стопира. Удби није било тешко да припрети менаџеру који је, вероватно, чинио многе законске прекршаје, јер се регуларно није мгло опстати на тржишту естраде. И - менаџер је одлучио да уништи читав тираж "Уклетог Србијанца"! Како је ускоро умро, остаће тајна куд се деде моја књига.
Прва књига из циклуса СЕВЕР - ЈУГ, "Црвени краљ", уклоњена је јавно на суђењу; последња књига, "Уклети Србијанац" склоњена је тајно без суђења. Резултат је био исти, био сам и остао забрањени писац. Тако се овај циклус од десет наслова отворио и затворио на исти начин - забранама. Србијански круг кредом!

Нема коментара:

Постави коментар