Српска проза двадесетог века имала је два значајна, два велика раздобља. Прво цветно доба чине двадесете године. Друго, крај шездесетих и седамдесете године.
У овом другом периоду, после дугогодишње стагнације, долази до експлозије и на плану садржине и на плану форме. Готово сваки млади писац доноси нешто ново, свеже. Дрско. Готово свака књига, разбијајући књижевну учмалост и монотонију, разбија и духовну учмалост уопште. Учмалост у уметности, то је најречитији знак учмалости једног друштва. Књижевност је тих година прва, макар и као петао који прерано кукурикне, почела да буди, да вуче за рукав. И наишла је на одзив. Читаоци, без којих нема ни књижевног живота ни подстицаја за књижевно стварање, одазвали су се. Створена је интеракција, органска веза, између аутора и публике. Писац је осећао да неко чека његово дело, да је оно некоме потребно, да има коме да се обрати. «Књижевне радионице» су радиле «пуном паром». Књижевни живот је бујао. О књигама је говорено и писано, готово као о спорту. Књижевност је била део друштвеног живота. Књиге почетника, песника и прозаиста, читане су више него дела живих класика. Готово да није било романа, књиге песама, приповедака, који су имали тираж мањи од хиљаду примерака, што је за данашњу Србију незамисливо. Књиге су куповане. Не само да ниједан издавач није пропао, него су ницали нови, чак и приватни и полуприватни. Књижевни живот преузели су млади бунтовници.
У књижевности се експериментисало, истраживало, али смислено, не ради експеримента и истраживања. Жаргон, фусноте, игре језиком и реченицом, игре формом, карактеристике су прозе овог периода. Приче су добијале облик научног текста, понекад су својом «визуелном димензијом» заиста постајале форма.
Озбиљан проучавалац српске књижевности тек треба да открије значај и новине које је донело ово раздобље.
На овакав књижевни полет свакако је утицао општи полет у друштву, тоталитарном друштву у којем су промене биле забрањене. Тих година струјала је народним телом енергија промена, која је захватила многе сегменте друштва, а не само уметност. То је време студентских и радничких побуна, јављања приватног предузетништва, реформи у економији и спорту. Духовних реформи. Филм је достигао зенит, пре но што је завршио у «бункерима». То су бунтовне, стваралачке године.
Из те књижевности, која је незвана хрупила у српску литературу, избијао је тај дух побуне. Била је то, на особен начин, ангажована књижевност. Ангажована у позитивном значењу те речи. Политичке и социјалне теме назирале су се бар у позадини. Отуд толико забрана и официјелних напада на књижевна дела. Сви су трагали за алузијама у њима, једни да би бранили режим и правили каријеру, други из духовног задовољства. Није било ни политички неутралног писца, ни политички неутралног читаоца. Играло се на два гола. Бунтовник против тиранина. Слабији против јачега.
Међу нама који смо ређали ситније и крупније камење у тај књижевни мозаик, био је и Спасоје Шејић.
Он је, и духовно и књижевно, стасавао у том времену, он је дете тог времена.
Зато су можда све врлине и све мане такве књижевности најочигледније баш у његовом делу.
Судбину свих побуна доживљава и књижевност. Кад је држава репресијом окончала социјалне бунтове и незадовољство, део побуњених писаца обријао је браде и скратио косу и прешао међу конформисте и послушне «књижевне и културне раднике». Други, мањи, део, постао је још горчи и жешћи, али су за њега врата издавача била затворена. Тако је настала алтернативна, опозициона, подземна књижевност. Која је прогањана, прећуткивана, држана на књижевној маргини, као што су и њени аутори држани на друштвеној маргини.
Међу ове потоње спада и Спасоје Шејић.
Целокупно Шејићево дело бави се својим временом. А писати о свом времену није лако. То се, на овај или онај начин, плаћа животом. Шејић је за ово најбољи пример. Зато многи писци беже у прошлост или у апстракцију.
Шејић је много страдао. Чак више од многих које је власт, преко својих опуномоћених критичара и политичара, јавно нападала или који су извођени пред суд. Он је био жртва оног подмуклог обрачуна са неистомишљеницима, са независним интелектуалцима и писцима. Неретко били су срећнији они против којих је обрачун био јаван. Шејић је најбољи пример за то. Никад није јавно нападан, али је прећуткиван од критике. Велики издавачи су одбијали да објаве његове књиге, тобож из уметничких разлога. О наградама и материјалним признањима да и не говоримо. „Држава му је дала посао“, како се тада говорило, а „ситни“ притисци и злостављања били су невидљиви. Њега су ти притисци и одвели у смрт. Његова болест и самоубиство директна су последица тог подмуклог обрачунавања са „белом враном“ у једној „узорној“ средини, каква је била гимназија у Обреновцу и сам Обреновац.
Били смо пријатељи. Упознао сам га онако како писци можда и треба да се упознају. На основу његовог дела. Био сам члан жирија Књижевне омладине Србије који је одабирао прве књиге младих писаца за објављивање (Књижевна омладина, издавач тада најугледнијег књижевног листа Књижевна реч, уживала је углед и као „издавачка кућа“ младих писаца.) Међу стотинама рукописа пронашао сам модеран, зрело писан, „ауторски“ у сваком погледу, роман Док не стигне Томас Ман. После тога сам упознао његовог аутора.
Писац Иван Ивановић био је Шејићу професор у куршумлијској гимназији и више пута ми је говорио како се осећа одговорним што је његов ђак кренуо мукотрпним и незахвалним путем књижевности. Да је имао неког другог професора, можда би се определио за неко уносније и мирније занимање. Као да је хтео да каже: можда би данас био жив. А ја сам, ето, избором његовог романа, одговоран што је Шејић још дубље закорачио у тај незахвални свет књижевности – што је ушао „у арену“ у којој не важе правила и обичаји цивилизованог света.
Након што смо се упознали, постали смо пријатељи. По сродности.
Оно што сам уочио у првом Шејићевом роману, Док не стигне Томас Ман (то није и његов први написани роман), одликује и све његове остале романе. Без једне од тих одлика, данас, у 20. и 21. веку, нема добре књижевности. То је полемисање са књижевном традицијом. Полемика није могућа без солидног и систематског књижевнотеоријског образовања и без сталног читања класичне и савремене књижевности. И то не читања насумце, онако како шта дође под руку, као са пијачне тезге, него читања смисленог и систематичног.
То Шејићево полемисање са књижевном историјом видљиво је и на садржинском и тематском плану (од чекања Годоа, који у њега понекад носи име Томаса Мана, па до 1001 ноћи и Икаровог лета), а можда још више на плану форме (у његовим романима као да се, било као иронија било као апологија, даје синтеза свега што је светска литература 20. века понудила на плану форме).
Литература нам често нуди парадоксе: Шејић није велики стилиста, али на плану стила и форме често је нанадмашан. Његова, пишчева, кожа на том плану била му је очигледно претесна. Испробао је све стилове и форме. Нови роман – нов стил, нов облик. Противност претходном. Такве лупинге правио је само Фокнер. Резултат често невероватно успешан: Црвени кругови, Скица за портрет Н.Ј., Предузимање мера.
Бирократски језик, односно његова карикатура, са мноштвом скраћеница и покондирених речи ондашње политике, којим је написан читав роман Скица за портрет Н.Ј., од прве до последње реченице, обликује пишчеву поруку колико и сами карактери и прича. Невероватно је колико је тај језик срастао са причом и јунацима, колико не „штрчи“ у роману, колико се роман чита течно. А на почетку се вероватно сваком читаоцу учини да таквим језиком не могу да се пишу ни синдикални извештаји, а камоли књижевна дела. Смела авантура у коју би мало који књижевник смео да се упусти.
Шејић је писац који се усудио.
Не антиципирају ли писци у својим делима своју судбину? Шта нам је све поручио Дис Утопљеним душама? Један Миљковићев стих гласи: „Пашће сунце тамо где ја будем клечао“. Шта све пажљивом читаоцу могу да наговесте Шејићеви позни романи?
У ламенту над својим животом и својим песмама, Бранко Радичевић је покренуо и једно теоријско питање. Због општег тона песме мало га је ко уочио као поетички став. Бранко сматра да песник треба да поправља своје песме, да их „глача“ и након објављивања, нарочито ако имају почетничке, младалачке недостатке. Зрео песник „траље“ треба да замени складнијим и финијим „оделом“.
Као ни Бранкова, ни Шејићева дела нису дочекала пишчево накнадно читање. Да је поживео, Спасоје Шејић би сигурно „са оловком у руци“ ишчитао своја младалачка дела, бар она која су остала у рукопису. „Сирочад“ би сигурно добила боље рухо. Бранкови термини су преоштри. Шејићеви романи, чак и они нађени у рукопису у заоставштини, изгледају добро и без „глачања“. Наравно, младалачки недостаци су очигледни и због тог сам се сетио Бранка. Али и таква, његова најбоља дела, као што су Девојке беле и мезгровите, Скица за портрет Н.Ј., Предузимање мера, читана данас, за копље су испред најхваљенијих „постмодернистичких“ романа.
У овом другом периоду, после дугогодишње стагнације, долази до експлозије и на плану садржине и на плану форме. Готово сваки млади писац доноси нешто ново, свеже. Дрско. Готово свака књига, разбијајући књижевну учмалост и монотонију, разбија и духовну учмалост уопште. Учмалост у уметности, то је најречитији знак учмалости једног друштва. Књижевност је тих година прва, макар и као петао који прерано кукурикне, почела да буди, да вуче за рукав. И наишла је на одзив. Читаоци, без којих нема ни књижевног живота ни подстицаја за књижевно стварање, одазвали су се. Створена је интеракција, органска веза, између аутора и публике. Писац је осећао да неко чека његово дело, да је оно некоме потребно, да има коме да се обрати. «Књижевне радионице» су радиле «пуном паром». Књижевни живот је бујао. О књигама је говорено и писано, готово као о спорту. Књижевност је била део друштвеног живота. Књиге почетника, песника и прозаиста, читане су више него дела живих класика. Готово да није било романа, књиге песама, приповедака, који су имали тираж мањи од хиљаду примерака, што је за данашњу Србију незамисливо. Књиге су куповане. Не само да ниједан издавач није пропао, него су ницали нови, чак и приватни и полуприватни. Књижевни живот преузели су млади бунтовници.
У књижевности се експериментисало, истраживало, али смислено, не ради експеримента и истраживања. Жаргон, фусноте, игре језиком и реченицом, игре формом, карактеристике су прозе овог периода. Приче су добијале облик научног текста, понекад су својом «визуелном димензијом» заиста постајале форма.
Озбиљан проучавалац српске књижевности тек треба да открије значај и новине које је донело ово раздобље.
На овакав књижевни полет свакако је утицао општи полет у друштву, тоталитарном друштву у којем су промене биле забрањене. Тих година струјала је народним телом енергија промена, која је захватила многе сегменте друштва, а не само уметност. То је време студентских и радничких побуна, јављања приватног предузетништва, реформи у економији и спорту. Духовних реформи. Филм је достигао зенит, пре но што је завршио у «бункерима». То су бунтовне, стваралачке године.
Из те књижевности, која је незвана хрупила у српску литературу, избијао је тај дух побуне. Била је то, на особен начин, ангажована књижевност. Ангажована у позитивном значењу те речи. Политичке и социјалне теме назирале су се бар у позадини. Отуд толико забрана и официјелних напада на књижевна дела. Сви су трагали за алузијама у њима, једни да би бранили режим и правили каријеру, други из духовног задовољства. Није било ни политички неутралног писца, ни политички неутралног читаоца. Играло се на два гола. Бунтовник против тиранина. Слабији против јачега.
Међу нама који смо ређали ситније и крупније камење у тај књижевни мозаик, био је и Спасоје Шејић.
Он је, и духовно и књижевно, стасавао у том времену, он је дете тог времена.
Зато су можда све врлине и све мане такве књижевности најочигледније баш у његовом делу.
Судбину свих побуна доживљава и књижевност. Кад је држава репресијом окончала социјалне бунтове и незадовољство, део побуњених писаца обријао је браде и скратио косу и прешао међу конформисте и послушне «књижевне и културне раднике». Други, мањи, део, постао је још горчи и жешћи, али су за њега врата издавача била затворена. Тако је настала алтернативна, опозициона, подземна књижевност. Која је прогањана, прећуткивана, држана на књижевној маргини, као што су и њени аутори држани на друштвеној маргини.
Међу ове потоње спада и Спасоје Шејић.
Целокупно Шејићево дело бави се својим временом. А писати о свом времену није лако. То се, на овај или онај начин, плаћа животом. Шејић је за ово најбољи пример. Зато многи писци беже у прошлост или у апстракцију.
Шејић је много страдао. Чак више од многих које је власт, преко својих опуномоћених критичара и политичара, јавно нападала или који су извођени пред суд. Он је био жртва оног подмуклог обрачуна са неистомишљеницима, са независним интелектуалцима и писцима. Неретко били су срећнији они против којих је обрачун био јаван. Шејић је најбољи пример за то. Никад није јавно нападан, али је прећуткиван од критике. Велики издавачи су одбијали да објаве његове књиге, тобож из уметничких разлога. О наградама и материјалним признањима да и не говоримо. „Држава му је дала посао“, како се тада говорило, а „ситни“ притисци и злостављања били су невидљиви. Њега су ти притисци и одвели у смрт. Његова болест и самоубиство директна су последица тог подмуклог обрачунавања са „белом враном“ у једној „узорној“ средини, каква је била гимназија у Обреновцу и сам Обреновац.
Били смо пријатељи. Упознао сам га онако како писци можда и треба да се упознају. На основу његовог дела. Био сам члан жирија Књижевне омладине Србије који је одабирао прве књиге младих писаца за објављивање (Књижевна омладина, издавач тада најугледнијег књижевног листа Књижевна реч, уживала је углед и као „издавачка кућа“ младих писаца.) Међу стотинама рукописа пронашао сам модеран, зрело писан, „ауторски“ у сваком погледу, роман Док не стигне Томас Ман. После тога сам упознао његовог аутора.
Писац Иван Ивановић био је Шејићу професор у куршумлијској гимназији и више пута ми је говорио како се осећа одговорним што је његов ђак кренуо мукотрпним и незахвалним путем књижевности. Да је имао неког другог професора, можда би се определио за неко уносније и мирније занимање. Као да је хтео да каже: можда би данас био жив. А ја сам, ето, избором његовог романа, одговоран што је Шејић још дубље закорачио у тај незахвални свет књижевности – што је ушао „у арену“ у којој не важе правила и обичаји цивилизованог света.
Након што смо се упознали, постали смо пријатељи. По сродности.
Оно што сам уочио у првом Шејићевом роману, Док не стигне Томас Ман (то није и његов први написани роман), одликује и све његове остале романе. Без једне од тих одлика, данас, у 20. и 21. веку, нема добре књижевности. То је полемисање са књижевном традицијом. Полемика није могућа без солидног и систематског књижевнотеоријског образовања и без сталног читања класичне и савремене књижевности. И то не читања насумце, онако како шта дође под руку, као са пијачне тезге, него читања смисленог и систематичног.
То Шејићево полемисање са књижевном историјом видљиво је и на садржинском и тематском плану (од чекања Годоа, који у њега понекад носи име Томаса Мана, па до 1001 ноћи и Икаровог лета), а можда још више на плану форме (у његовим романима као да се, било као иронија било као апологија, даје синтеза свега што је светска литература 20. века понудила на плану форме).
Литература нам често нуди парадоксе: Шејић није велики стилиста, али на плану стила и форме често је нанадмашан. Његова, пишчева, кожа на том плану била му је очигледно претесна. Испробао је све стилове и форме. Нови роман – нов стил, нов облик. Противност претходном. Такве лупинге правио је само Фокнер. Резултат често невероватно успешан: Црвени кругови, Скица за портрет Н.Ј., Предузимање мера.
Бирократски језик, односно његова карикатура, са мноштвом скраћеница и покондирених речи ондашње политике, којим је написан читав роман Скица за портрет Н.Ј., од прве до последње реченице, обликује пишчеву поруку колико и сами карактери и прича. Невероватно је колико је тај језик срастао са причом и јунацима, колико не „штрчи“ у роману, колико се роман чита течно. А на почетку се вероватно сваком читаоцу учини да таквим језиком не могу да се пишу ни синдикални извештаји, а камоли књижевна дела. Смела авантура у коју би мало који књижевник смео да се упусти.
Шејић је писац који се усудио.
Не антиципирају ли писци у својим делима своју судбину? Шта нам је све поручио Дис Утопљеним душама? Један Миљковићев стих гласи: „Пашће сунце тамо где ја будем клечао“. Шта све пажљивом читаоцу могу да наговесте Шејићеви позни романи?
У ламенту над својим животом и својим песмама, Бранко Радичевић је покренуо и једно теоријско питање. Због општег тона песме мало га је ко уочио као поетички став. Бранко сматра да песник треба да поправља своје песме, да их „глача“ и након објављивања, нарочито ако имају почетничке, младалачке недостатке. Зрео песник „траље“ треба да замени складнијим и финијим „оделом“.
Као ни Бранкова, ни Шејићева дела нису дочекала пишчево накнадно читање. Да је поживео, Спасоје Шејић би сигурно „са оловком у руци“ ишчитао своја младалачка дела, бар она која су остала у рукопису. „Сирочад“ би сигурно добила боље рухо. Бранкови термини су преоштри. Шејићеви романи, чак и они нађени у рукопису у заоставштини, изгледају добро и без „глачања“. Наравно, младалачки недостаци су очигледни и због тог сам се сетио Бранка. Али и таква, његова најбоља дела, као што су Девојке беле и мезгровите, Скица за портрет Н.Ј., Предузимање мера, читана данас, за копље су испред најхваљенијих „постмодернистичких“ романа.
Спасоје Шејић је рођен у Самокову, изнад Куршумлије, 1948. Самоубио се 1989. у Обреновцу, где је радио као професор гимназије. За живота је објавио неколико романа, a постхумно, шеснаест година након смрти, објављено је девет његових романа у једној књизи, под насловом Девет живота.
Нема коментара:
Постави коментар