1.-3.
Kada u Gugl pretraživač Pajaco ukuca svoje ime, pojave se crno-bela fudbalska lopta i glumica M.K. razgolićenih grudi. Kakve veze beogradska glumica i lopta sa njim imaju, on ne zna?!
Ipak, rado bi i sa entuzijazmom nogom udario crno-belu loptu: što dalje, što više… U prošlost, u budućnost… Samo ne u sadašnjost. Jedina njegova veza u aktuelnim danima sa fudbalom jesu televizijski prenosi utakmica tako da je Pajacova sadašnjost veoma nefudbalska.
Pajaco u Gugl ne ukucava samo svoje ime. U pomenuti pretraživač je, na primer, moguće ukucati i ime beogradske glumice M. K.
Šta se dobija kada se u Gugl ukuca njeno ime? Fotografije se dobijaju. Pa, kakva je M. K. na fotografijama, i šta na njima radi? Radi ono što mora, od čega živi: ona glumi. A glume nema, niti je može biti, dok se ne skineš bar do pola, do pupka. Kod pupka sve prestaje ili od pupka počinje nešto drugo: opasna, animalna zona.
Zato ostanimo, zadržimo, se na glumičinim grudima. Dve razgolićene dojke štrče, svaka beži na svoju stranu. Da li su milovane, ili nemilovane, Pajaco to ne zna?!
Pajaco:
- Baš me zanima ko miluje i ljubi ženu sa napaćenim i izmučenim izrazom lica?
Neko:
- Verovatno muškarac sa identičnim izrazom lica. Njemu je savršeno svejedno koga miluje i ljubi.
Beogradska glumica M. K. nije svaki dan tužna i nevesela. Ponekad je i ona dobro raspoložena. Neophodan uslov za to jeste da ne bude razgolićena već obučena od glave do pete. Po propisu. I da u ruci ne drži cigaretu.
- Samo bez pušenja, molim! - poručuje joj Pajaco. - Ne podnosim dim, nikotin, pepeo... Smrdljive pikavce... Pepeljare… Staklene, keramičke, plastične…
Međutim na početku dvadeset i prvog veka od Pajaca su daleko i Jadransko more, i Dalmacija... Istra… Poljska i Mađarska… Čehoslovačka više i ne postoji kao da je nikada nije ni bilo…
Tako da Pajaco jedino može da kampuje na rečnoj adi: dunavskoj ili savskoj, svejedno. To je već avantura začinjena sa sve komarcima i priobalnim muljem. A Pajaco je ionako vegetarijanac, tako da ne konzumira ni rečnu a ni morsku ribu, i zašto bi on, onda, boravio na dunavskoj ili savskoj adi?!
Pajaco:
- Zašto?!
Neko:
- Zaista ne vidim nijedan razlog.
Pajaco:
- Zato sledeći put budi oprezniji kada koristiš reči “kamp” i “kampovanje”. Tačnije: nemoj ni da ih koristiš u mom prisustvu.
- Pitanja bez odgovora - konstatuje Pajaco. – A to su najgora, najbesmislenija, pitanja…
Neko bi zaključio da su one smešne, izmanipulisane, i da kroz život prolaze "kao pas kroz rosu". Niko ih ozbiljno ne shvata. One su kao začin: skupoceno začinsko bilje spakovano u male teglice.
I plavuše prihvataju svoju ulogu. Ne bune se. Egzistiraju tu, pored nas.
- Ma, idite... - ponekad Pajacu dođe da se što glasnije prodere. - Sklonite se malo u stranu, levo, desno... Iditeeee... Ne mogu više da gledam te vaše tužno-smešne izraze lica.
Međutim, pogledi plavuša ponekad znaju Pajaca da pogode pravo u srce, kao ona Amorova strela, i učine ga nemoćnim, ranjivim.
- Plavuše, idite svojim putem! Ostavite me, ne gledajte me, ne primećujte me... Samo idite, idite... Idite… Kuda vas oči i te vitke, graciozne noge nose!
Nestanite iz moga vidokruga! Molim vas…
Srpska prestonica je poznata kao grad sa sasvim dovoljnim brojem pozorišta. Jeste da su skoro sva locirana u krugu tramvaja dvojke, ali to kao da nikome ne smeta. Uostalom: tramvaji ponovo rade. Sve moguće i nemoguće rekonstrukcije su završene.
Neko:
- Da, znam odgovor. To je glumica sa inicijalima I.M. Ona je i plavuša, a i glumica.
Pajaco:
- Tako je! I I. M. je jedna od njih. Verovatno nije jedina. Ima ih još...
- Pajaco, šta znaš o harmonikama?
Pajaco:
- Ne previše. Tačnije, jedva o njima nešto da znam. Kada sam ja bio mlad svi su želeli da sviraju gitare: akustične, električne... bas gitare... Čak i bubnjeve, međutim ne i harmoniku.
Ona je polako ali sigurno ostajala u prošlosti...
Tako se bar mislilo kada sam ja, Neko, bio mlad.
A onda se dogodio neočekivani preokret: zvuk gitare više nije bio uzbudljiv, gitaristi su postali dosadni, prepoznatljivi... Ponavljali su se. Vrteli se u krug. Džimi Hendriks, Džimi Pejdž, Erik Klepton i ostali su udarili u plafon, i dalje se nije moglo.
Neko:
- Šta se dogodilo sa harmonikom: da li je nestala?
Pajaco:
- Ne baš. Ona se iz folk muzike preselila u džez, pa i u pank, ma koliko to paradoksalno zvučalo!
U jučerašnjim novinama je objavljena fotografija beogradskog antiglobal-etno-pank sastava, i momak u rukama drži harmoniku. Nema laži, nema prevare: harmonika je dospela i do panka!
Neko:
- Dvadeset i prvi vek je baš nepredvidiv. Kako li će tek izgledati dvadeset i drugi?!
- Šta je iznad plafona?
Pajaco:
- Iznad plafona su krov i nebo. Ako ne veruješ možeš da proveriš, to jest da se popneš na krov, pa da se iz tog položaja uveriš da je iznad njega nebo, a da ti, Neko, sediš na krovu.
Priznajem da je glupo sedeti na krovu, a i neudobno, ali zarad novog saznajnog procesa, isplati se. Mada obratno nije moguće: sedeti na nebu i gledati krovove gradova, sela...
I Pajaco se probudio iz sna. Sedi on na krevetu i razmišlja... U stvari, ne razmišlja već samo sedi. Ko bi i o čemu razmišljao kada se dogodi zemljotres, tako da ni Pajaco nije izuzetak.
A onda je trebalo ponovo otići na spavanje jer zemljotresi su nešto prolazno, a ne stalno, konstantno...
Neke druge stvari su konstantne, ali ne i zemljotresi.
- Da, ali šta? – radoznao je Pajaco. - Šta ću dobiti? Reci mi, odgovori...
Međutim lopte ne govore. To se Pajacu samo pričinjava da je crno-bela Lopta postavila pitanje, da ga provocira, nešto mu obećava...
Pajaco:
- Davno je to bilo, Školska Drugarice, i zašto se, onda, nas dvoje pojavljujemo na Netu?! Nije nam tu mesto već negde drugde...
Međutim Pajacove jadikovke ne dopiru do školske drugarice već ostaju u vazduhu, prostoru...
I ona voli da nosi, a i lepo joj stoje, crvene haljine. I njeno telo kao da se raduje takvoj haljini, kao što i Pajacove oči iskazuju neopisivu radost kada se susretnu sa fotografijom Dragane X.
- Ma, čemu to?! - pita je Pajaco.
I odmah nastavja:
- Vidi, Dragana: tamna noć je ukoračila u nas, i naše misli su prazne... Sasvim prazne…
Međutim za razliku od misli, naša tela nisu prazna: ona su puna ručkova, večera, i svega ostaloga.
Na fotografiji koja je dospela do Pajacovih očiju su popularna beogradska kantautorka Leontina Y i njen suprug. A na njihovim licima osmesi koji odražavaju njihovo unutrašnje stanje, a ono može da se opiše sledećim rečima: "Mi smo mladi, lepi i srećni, i volimo se..."
Njihova nasmejana, radosna lica odmah podižu i Pajacovo raspoloženje. Toliko da ne uspeva da se uzdrži već glasno izgovara:
- Hej, zaktorljaj se moja Sudbino... Zakotrljaj se slično ogromnom kamenu koji se kotrlja niz strmi breg, i spusti me u dolinu punu sočne, zelene trave, potočića koji žubore... Punu dece koja se igraju, šarenih letpira koji lete sa cveta na cvet, žaba koje krekeću...
Samo se zakotrljaj moja Sudbino... Sudbinice…
- Ja se ne plašim godina, a ni bora - hrabro kaže Marijana Q. - Nekih drugih stvari se plašim, ali o tome ne bih u ovom intervjuu.
Po njoj je strah od starenja holivudski fazon, a ona je, slično Pajacu, daleko i od Holivuda i od Njujorka... Bruklina... Las Vegasa…
I tu je kraj: Marijana Q više ništa i ni o čemu nema šta da kaže već ćuti, pozire fotoreporteru u plavoj haljini i napućenih usana.
Za razliku od pedesetogodišnjeg Pajaca ona je sa dvadeset i šest godina optimista a ne pesimista.
Marijana Q veruje u budućnost, ali da li budućnost veruje u nju, u dvadesetšestogodišnju beogradsku glumicu?!
Pajaco:
- Očigledno da u Srbiji svi puteve vode prema sportu, pa tako i budućnost. Dok je kod drugih naroda sport nešto sporedno i nevažno kod Srba je on jedini važan.
Neko će reći (naravno da će reći! Kao da on ima pametnija posla):
- Pustite je neka spava...
Međutim to neće reći (ili ponoviti ako je to već Neko rekao) i Pajaco.
- Neko, ako se budućnost uspava, odosmo svi mi u tri lepe... To jest nema nama budućnosti!
Ipak, rado bi i sa entuzijazmom nogom udario crno-belu loptu: što dalje, što više… U prošlost, u budućnost… Samo ne u sadašnjost. Jedina njegova veza u aktuelnim danima sa fudbalom jesu televizijski prenosi utakmica tako da je Pajacova sadašnjost veoma nefudbalska.
Pajaco u Gugl ne ukucava samo svoje ime. U pomenuti pretraživač je, na primer, moguće ukucati i ime beogradske glumice M. K.
Šta se dobija kada se u Gugl ukuca njeno ime? Fotografije se dobijaju. Pa, kakva je M. K. na fotografijama, i šta na njima radi? Radi ono što mora, od čega živi: ona glumi. A glume nema, niti je može biti, dok se ne skineš bar do pola, do pupka. Kod pupka sve prestaje ili od pupka počinje nešto drugo: opasna, animalna zona.
Zato ostanimo, zadržimo, se na glumičinim grudima. Dve razgolićene dojke štrče, svaka beži na svoju stranu. Da li su milovane, ili nemilovane, Pajaco to ne zna?!
Pajaco:
- Baš me zanima ko miluje i ljubi ženu sa napaćenim i izmučenim izrazom lica?
Neko:
- Verovatno muškarac sa identičnim izrazom lica. Njemu je savršeno svejedno koga miluje i ljubi.
Beogradska glumica M. K. nije svaki dan tužna i nevesela. Ponekad je i ona dobro raspoložena. Neophodan uslov za to jeste da ne bude razgolićena već obučena od glave do pete. Po propisu. I da u ruci ne drži cigaretu.
- Samo bez pušenja, molim! - poručuje joj Pajaco. - Ne podnosim dim, nikotin, pepeo... Smrdljive pikavce... Pepeljare… Staklene, keramičke, plastične…
4.
Kada Neko izgovori reči “kamp” i “kampovanje” Pajaco istog trenutka pomisli na letovanje, Jadransko more, Dalmaciju... To su njegove asocijacije. Mada je on kampovao i po Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, tako da bi Pajaco mogao da se nazove apsolutnim kamperom. Ili: kamperom bez ograničenja.Međutim na početku dvadeset i prvog veka od Pajaca su daleko i Jadransko more, i Dalmacija... Istra… Poljska i Mađarska… Čehoslovačka više i ne postoji kao da je nikada nije ni bilo…
Tako da Pajaco jedino može da kampuje na rečnoj adi: dunavskoj ili savskoj, svejedno. To je već avantura začinjena sa sve komarcima i priobalnim muljem. A Pajaco je ionako vegetarijanac, tako da ne konzumira ni rečnu a ni morsku ribu, i zašto bi on, onda, boravio na dunavskoj ili savskoj adi?!
Pajaco:
- Zašto?!
Neko:
- Zaista ne vidim nijedan razlog.
Pajaco:
- Zato sledeći put budi oprezniji kada koristiš reči “kamp” i “kampovanje”. Tačnije: nemoj ni da ih koristiš u mom prisustvu.
5.
Ko ili šta je prošlost?! Da li nju čine ljudi i sećanja na njih ili određene situacije? I da li je prošlost podložna promenama ili je kontantna, stalna? Nepromenljiva.- Pitanja bez odgovora - konstatuje Pajaco. – A to su najgora, najbesmislenija, pitanja…
6.
Plavuše su uvek ili skoro uvek poželjne. Ko zna zašto, ko zna zbog čega, ali je tako. Što bi se reklo: to je činjenica.Neko bi zaključio da su one smešne, izmanipulisane, i da kroz život prolaze "kao pas kroz rosu". Niko ih ozbiljno ne shvata. One su kao začin: skupoceno začinsko bilje spakovano u male teglice.
I plavuše prihvataju svoju ulogu. Ne bune se. Egzistiraju tu, pored nas.
- Ma, idite... - ponekad Pajacu dođe da se što glasnije prodere. - Sklonite se malo u stranu, levo, desno... Iditeeee... Ne mogu više da gledam te vaše tužno-smešne izraze lica.
Međutim, pogledi plavuša ponekad znaju Pajaca da pogode pravo u srce, kao ona Amorova strela, i učine ga nemoćnim, ranjivim.
- Plavuše, idite svojim putem! Ostavite me, ne gledajte me, ne primećujte me... Samo idite, idite... Idite… Kuda vas oči i te vitke, graciozne noge nose!
Nestanite iz moga vidokruga! Molim vas…
7.
Da li je moguća kombinacija i glumica i plavuša? Naravno da jeste! Postoje i takve osobe ženskog pola, i hodaju kako ovim svetom, tako i Beogradom.Srpska prestonica je poznata kao grad sa sasvim dovoljnim brojem pozorišta. Jeste da su skoro sva locirana u krugu tramvaja dvojke, ali to kao da nikome ne smeta. Uostalom: tramvaji ponovo rade. Sve moguće i nemoguće rekonstrukcije su završene.
Neko:
- Da, znam odgovor. To je glumica sa inicijalima I.M. Ona je i plavuša, a i glumica.
Pajaco:
- Tako je! I I. M. je jedna od njih. Verovatno nije jedina. Ima ih još...
8.
Neko:- Pajaco, šta znaš o harmonikama?
Pajaco:
- Ne previše. Tačnije, jedva o njima nešto da znam. Kada sam ja bio mlad svi su želeli da sviraju gitare: akustične, električne... bas gitare... Čak i bubnjeve, međutim ne i harmoniku.
Ona je polako ali sigurno ostajala u prošlosti...
Tako se bar mislilo kada sam ja, Neko, bio mlad.
A onda se dogodio neočekivani preokret: zvuk gitare više nije bio uzbudljiv, gitaristi su postali dosadni, prepoznatljivi... Ponavljali su se. Vrteli se u krug. Džimi Hendriks, Džimi Pejdž, Erik Klepton i ostali su udarili u plafon, i dalje se nije moglo.
Neko:
- Šta se dogodilo sa harmonikom: da li je nestala?
Pajaco:
- Ne baš. Ona se iz folk muzike preselila u džez, pa i u pank, ma koliko to paradoksalno zvučalo!
U jučerašnjim novinama je objavljena fotografija beogradskog antiglobal-etno-pank sastava, i momak u rukama drži harmoniku. Nema laži, nema prevare: harmonika je dospela i do panka!
Neko:
- Dvadeset i prvi vek je baš nepredvidiv. Kako li će tek izgledati dvadeset i drugi?!
9.
Neko:- Šta je iznad plafona?
Pajaco:
- Iznad plafona su krov i nebo. Ako ne veruješ možeš da proveriš, to jest da se popneš na krov, pa da se iz tog položaja uveriš da je iznad njega nebo, a da ti, Neko, sediš na krovu.
Priznajem da je glupo sedeti na krovu, a i neudobno, ali zarad novog saznajnog procesa, isplati se. Mada obratno nije moguće: sedeti na nebu i gledati krovove gradova, sela...
10.
Prethodne noći je bio zemljotres, i zemlju Srbiju prodrmao uzduž i popreko.I Pajaco se probudio iz sna. Sedi on na krevetu i razmišlja... U stvari, ne razmišlja već samo sedi. Ko bi i o čemu razmišljao kada se dogodi zemljotres, tako da ni Pajaco nije izuzetak.
A onda je trebalo ponovo otići na spavanje jer zemljotresi su nešto prolazno, a ne stalno, konstantno...
Neke druge stvari su konstantne, ali ne i zemljotresi.
11. (Ako me udariš…)
- Ako me udariš, pošalješ nebu pod oblake, nešto ćeš dobiti - kao da kaže crno-bela fudbalska Lopta.- Da, ali šta? – radoznao je Pajaco. - Šta ću dobiti? Reci mi, odgovori...
Međutim lopte ne govore. To se Pajacu samo pričinjava da je crno-bela Lopta postavila pitanje, da ga provocira, nešto mu obećava...
12.
Svaki put kada putem Gugla Pajaco izlista svoje fotografije, uporno ga proganja školska drugarica iz gimnazijskih dana: pored njega sedi obučena u crvenu haljinu, zatvorenih očiju i sa rukama obavijenim oko kolena.Pajaco:
- Davno je to bilo, Školska Drugarice, i zašto se, onda, nas dvoje pojavljujemo na Netu?! Nije nam tu mesto već negde drugde...
Međutim Pajacove jadikovke ne dopiru do školske drugarice već ostaju u vazduhu, prostoru...
13.
Nije samo bivša Pajacova školska drugarica u crvenoj haljini. I poznata beogradska TV-voditeljka Dragana X na sebi ima sličnu haljinu.I ona voli da nosi, a i lepo joj stoje, crvene haljine. I njeno telo kao da se raduje takvoj haljini, kao što i Pajacove oči iskazuju neopisivu radost kada se susretnu sa fotografijom Dragane X.
14.
U jednom intervjuu beogradska TV-voditeljka Dragana X kaže da lepota mora da se neguje.- Ma, čemu to?! - pita je Pajaco.
I odmah nastavja:
- Vidi, Dragana: tamna noć je ukoračila u nas, i naše misli su prazne... Sasvim prazne…
Međutim za razliku od misli, naša tela nisu prazna: ona su puna ručkova, večera, i svega ostaloga.
15.
Ono što ljudsko telo voli, što mu prija, čemu se raduje, jeste i zagrljaj, a ne samo hrana, crvene haljine, skupoceni parfemi i kreme... Pa, kada je još tu i fotograf da to zabeleži, sačuva za budućnost... Za Večnost što bi neko (pogrešno) rekao. Zašto bi budućnost bila Večnost ako to već nisu ni prošlost, a ni sadašnjost?!Na fotografiji koja je dospela do Pajacovih očiju su popularna beogradska kantautorka Leontina Y i njen suprug. A na njihovim licima osmesi koji odražavaju njihovo unutrašnje stanje, a ono može da se opiše sledećim rečima: "Mi smo mladi, lepi i srećni, i volimo se..."
Njihova nasmejana, radosna lica odmah podižu i Pajacovo raspoloženje. Toliko da ne uspeva da se uzdrži već glasno izgovara:
- Hej, zaktorljaj se moja Sudbino... Zakotrljaj se slično ogromnom kamenu koji se kotrlja niz strmi breg, i spusti me u dolinu punu sočne, zelene trave, potočića koji žubore... Punu dece koja se igraju, šarenih letpira koji lete sa cveta na cvet, žaba koje krekeću...
Samo se zakotrljaj moja Sudbino... Sudbinice…
16.
Dvadesetšestogodišnja beogradska glumica Marijana Q svojom pojavom dokazuju da se može biti uzbudljiv i privlačan i ako nosiš plavu haljinu.- Ja se ne plašim godina, a ni bora - hrabro kaže Marijana Q. - Nekih drugih stvari se plašim, ali o tome ne bih u ovom intervjuu.
Po njoj je strah od starenja holivudski fazon, a ona je, slično Pajacu, daleko i od Holivuda i od Njujorka... Bruklina... Las Vegasa…
I tu je kraj: Marijana Q više ništa i ni o čemu nema šta da kaže već ćuti, pozire fotoreporteru u plavoj haljini i napućenih usana.
Za razliku od pedesetogodišnjeg Pajaca ona je sa dvadeset i šest godina optimista a ne pesimista.
Marijana Q veruje u budućnost, ali da li budućnost veruje u nju, u dvadesetšestogodišnju beogradsku glumicu?!
17.
Ko bi rekao da budućnost najviše veze ima sa sportom: kada se u Gugl ukuca navedena reč pojave se fotografije sportskih klubova koji se tako zovu. A opet kada se u isti veb-pretraživač ukuca njen engleski ekvivalent rezultat je potpuno drugačiji: građevine, automobili, odeća futurističkog izgleda. Nigde grbova sportskih klubova, navijača, sportskih terena... Crvenih i žutih kartona...Pajaco:
- Očigledno da u Srbiji svi puteve vode prema sportu, pa tako i budućnost. Dok je kod drugih naroda sport nešto sporedno i nevažno kod Srba je on jedini važan.
18.
Da li je budućnost neprestano i svakodnevno budna ili povremeno i zadrema, nepoznato je.Neko će reći (naravno da će reći! Kao da on ima pametnija posla):
- Pustite je neka spava...
Međutim to neće reći (ili ponoviti ako je to već Neko rekao) i Pajaco.
- Neko, ako se budućnost uspava, odosmo svi mi u tri lepe... To jest nema nama budućnosti!
(odlomak iz duže prozne celine)
Нема коментара:
Постави коментар