Miroljub Milanović: POSLERATNA SRPSKA PROZA I NJENI GLAVNI PREDSTAVNICI

1.

Српска књижевност друге половине двадестог века настајала је у оквирима тоталитарне свести коју је диктирао социјалистички систем.. У редакцијама медија седели су режиму одани људи који су будно пазили да се не провуче неки текст „стран нашем, социјалистичком друштву" и нанесе му штету. Сем уредника ту су били још „поверљиви" задужени за безбедност, тзв. културњаци. Постојао је и закон за санкционисање деликта мишљења. Па цензура. И надасве: аутоцензура, као најстрашнији облик насиља писца над самим собом.
Све је строго контролисано, пропуштано кроз идеолошку призму, цеђено, па оно што би остало стављано у службу система. Укалкулисана је чак и појава „модерних", као доказ неповерљивом Западу да се и код нас, ето, поштују песничке слободе. Али им је маргинализован значај: на састанцима редакција оштро су критиковани као примери застрањивања са „правог пута", т.ј. генералне линије партије и владајућег соцреализма. Уосталом, неколико песничких збирки систему нису могле озбиљније да нашкоде.

Radivoje Bojičić: OŠIŠANI JEŽ – NEZVANIČNA VERZIJA (3)

SVRATIŠTE, PRIHVATILIŠTE, SIGURNA ŽENSKA KUĆA

Pošto je zbog političkih i drugih progona devedesetih bilo sve više satiričara i humorista, “Ježevih” spoljnih saradnika ostajalo bez posla, u redakciji je uspostavljeno zakonopravilo da svi oni na koje je organizovana bilo kakva hajka, mogu da se sklone na četvrti sprat u Resavskoj 28.
Tako je u “Jež” došao i Ljuba Stojadinović, pukovnik koga su iz političkih razloga isterali iz Vojske.
-To je, u stvari, presuda oficirske ekspoziture Socijalističke partije Srbije i JUL-a u vojsci Jugoslavije! – prokomentarisao je svoj slučaj Ljuba Stojadinović za “Blic” i doneo radnu knjižicu u “Jež”.
Iako je Ljuba najpoznatiji, Jež je bio svratište za mnoge, od generala, preko pesnika, do jurodivih.
I svi bi došli s namerom da popiju po jednu, progovore po dve-tri i napišu pet-šest, a odlazili bi ubedjeni da će njihovi aforizmi, koje od tog trenutka počinju da pišu ima da budu bolji i od onih koje je su pisali i Vib, i Brana, i Duško.
Ali, za Dragutina Minića Karla iz Strujine “Politike”, Slobodana Milića GSP-a, Miće Miloradovića iz Kragujevca, Vaska Ivanovića iz prevremene penzije i druge, “Ošišani jež” je bio kuća spremna da sa njima podeli svoju nekad sirotinjsku, a nekad, Boga mi, i prilično raskošnu sofru.
A zašto sigurna ženska kuća? – pitaće se neko.
Zato što su se mnogi kojima je Jež bio sigurna ženska kuća prema njemu poneli kao pizde.

Ivan Ivanović: KAKO ODBRANITI DRAINCA

Коначно, после вишегодишњег притиска Топличана, Љубомир Симовић је 2008. године добио Драинца. Симовић је дошао у Прокупље, примио награду од председника СО Прокупље у свечаној сали Општине и одржао беседу у част Драинца. За разлику од Чудића, Симовић је добио велики публицитет, а беседу је објавила Политика, „чиме је постигнута сврха награђивања“. Исте вечери је песнику у част приређено књижевно вече у сали Народног музеја Топлице. Како је изгледало то књижевно вече?

Dragan Radović: Humor i fantastika - neistražene oblasti u narodnom stvaralaštvu leskovačkog kraja

Народно стваралаштво лесковачког краја својим особеним мотивима и врстама и, више од свега, особеним и лапидарним лингвистичким материјалом, будило је пажњу етнографа и сакупљача. Међутим, на овоу тему су тек у неколико случајева писани стручни, студијски текстови везани за фолкор и за народну књижевност. Упркос обиљу сакупљеног материјала објављеног у неколико књига (Владимир Р. Ђорћевић, Драгутин М. Ђорђевић, Владимир К. Петровић, Миодраг Васиљевић, Момчило Златановић, Сергије Димитријевић и други) и студијама о карактеру, месту и значају народних умотворина из овог краја, може се закључити да ова област није довољно књижевно-теоријски и естетски верификована.

Marinko Arsić Ivkov: Ideologija i savremeni srpski roman o selu

ДВА САВРЕМЕНА РОМАНА О ПРОПАДАЊУ СЕЛА КАО АНТИПОДИ:
Корени Добрице Ћосића и Аризани Ивана Ивановића

У књижевности 19. века село је носилац моралних вредности. Као патријархална средина, оно је васпитач и чувар појединца, породице и нације. Поквареност долази из спољног света – из градова и из туђине. Писац 19. века је себе још увек видео као просветитеља и као «савест нације», па је у селу, сеоском моралу и култури видео чуваре националног идентитета.

Двадесети век је другачији – грађанско друштво, европска култура, градски живот и проблеми које он доноси улазе и у српску прозу на велика врата. Сељаци долазе у градове, постају грађани, опанке замењују ципелама – то је једна од најтипичнијих тема српске прозе раног двадесетог века.
Епоха фашизма, која је неколико година владала великим делом Европе, па и Србијом, покушала је и у књижевности да селу поврати примат који је изгубило. Али то је трајало сувише кратко, и било је сувише неприродно, да би у литератури оставило дубљег трага.
Комунизам је био против села и његових традиционалних вредности, којима је свуда, па и у књижевности, претпостављао живот у градовима и фабрикама, и пролетерски морал. Кад су се у таквој прози и појављивали, сељак је био пролетер у сељачком оделу, а село пролетерска комуна.