Zoran Ilić: Smej se Pajaco

1.-3.

Kada u Gugl pretraživač Pajaco ukuca svoje ime, pojave se crno-bela fudbalska lopta i glumica M.K. razgolićenih grudi. Kakve veze beogradska glumica i lopta sa njim imaju, on ne zna?!
Ipak, rado bi i sa entuzijazmom nogom udario crno-belu loptu: što dalje, što više… U prošlost, u budućnost… Samo ne u sadašnjost. Jedina njegova veza u aktuelnim danima sa fudbalom jesu televizijski prenosi utakmica tako da je Pajacova sadašnjost veoma nefudbalska.
Pajaco u Gugl ne ukucava samo svoje ime. U pomenuti pretraživač je, na primer, moguće ukucati i ime beogradske glumice M. K.
Šta se dobija kada se u Gugl ukuca njeno ime? Fotografije se dobijaju. Pa, kakva je M. K. na fotografijama, i šta na njima radi? Radi ono što mora, od čega živi: ona glumi. A glume nema, niti je može biti, dok se ne skineš bar do pola, do pupka. Kod pupka sve prestaje ili od pupka počinje nešto drugo: opasna, animalna zona.
Zato ostanimo, zadržimo, se na glumičinim grudima. Dve razgolićene dojke štrče, svaka beži na svoju stranu. Da li su milovane, ili nemilovane, Pajaco to ne zna?!
Pajaco:
- Baš me zanima ko miluje i ljubi ženu sa napaćenim i izmučenim izrazom lica?
Neko:
- Verovatno muškarac sa identičnim izrazom lica. Njemu je savršeno svejedno koga miluje i ljubi.
Beogradska glumica M. K. nije svaki dan tužna i nevesela. Ponekad je i ona dobro raspoložena. Neophodan uslov za to jeste da ne bude razgolićena već obučena od glave do pete. Po propisu. I da u ruci ne drži cigaretu.
- Samo bez pušenja, molim! - poručuje joj Pajaco. - Ne podnosim dim, nikotin, pepeo... Smrdljive pikavce... Pepeljare… Staklene, keramičke, plastične…

Marinko Arsić Ivkov: SEĆANJE NA SPASOJA ŠEJIĆA

Српска проза двадесетог века имала је два значајна, два велика раздобља. Прво цветно доба чине двадесете године. Друго, крај шездесетих и седамдесете године.
У овом другом периоду, после дугогодишње стагнације, долази до експлозије и на плану садржине и на плану форме. Готово сваки млади писац доноси нешто ново, свеже. Дрско. Готово свака књига, разбијајући књижевну учмалост и монотонију, разбија и духовну учмалост уопште. Учмалост у уметности, то је најречитији знак учмалости једног друштва. Књижевност је тих година прва, макар и као петао који прерано кукурикне, почела да буди, да вуче за рукав. И наишла је на одзив. Читаоци, без којих нема ни књижевног живота ни подстицаја за књижевно стварање, одазвали су се. Створена је интеракција, органска веза, између аутора и публике. Писац је осећао да неко чека његово дело, да је оно некоме потребно, да има коме да се обрати. «Књижевне радионице» су радиле «пуном паром». Књижевни живот је бујао. О књигама је говорено и писано, готово као о спорту. Књижевност је била део друштвеног живота. Књиге почетника, песника и прозаиста, читане су више него дела живих класика. Готово да није било романа, књиге песама, приповедака, који су имали тираж мањи од хиљаду примерака, што је за данашњу Србију незамисливо. Књиге су куповане. Не само да ниједан издавач није пропао, него су ницали нови, чак и приватни и полуприватни. Књижевни живот преузели су млади бунтовници.
У књижевности се експериментисало, истраживало, али смислено, не ради експеримента и истраживања. Жаргон, фусноте, игре језиком и реченицом, игре формом, карактеристике су прозе овог периода. Приче су добијале облик научног текста, понекад су својом «визуелном димензијом» заиста постајале форма.
Озбиљан проучавалац српске књижевности тек треба да открије значај и новине које је донело ово раздобље.

Uvodni tekst za 2011.

NOVA ALTERA i u 2011. nastavlja da se bavi aktuelnim problemima srpske književnosti, jezika, umetnosti i kulture uopšte, kao i društvenim i političkim stanjem u Srbiji, koje je, u velikoj meri, stvorilo te probleme ili sprečava i odlaže njihovo rešavanje. Na deo tih problema ukazano je i u uvodnom tekstu u prvom broju Nove Altere za 2010. godinu – „Plišana represija“.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE – 4 i 5

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ – 4

Живи песак, живо блато

Овај роман сам написао 1982-83. године у Београду. Догађаји који су ми послужили као мотив стварно су се десили у Јужној Србији. У ствари, спојио сам два случаја, радило се о монтираним процесима професорима. Радња се догађа после 1972. године кад је ионако зависно судство у потпуности постало партијско. Страдали су људи либералних схватања који се нису уклапали у комунистички модел отуђеног живота. Хтели су да буду субјекти и то су платили судским линчом. Јунак романа, професор Љуба Станивуковић, оптужен је због лебералних погледа а суђено му је због монтираног односа са ученицом. Органи гоњења, Партија, Удба, Тужилаштво, Судство... после враћања у догматски комунизам 1972. године, након Титовог писма, немилосрдно су се обрачунавали са слободоумним интелектуалцима. Ја сам то поставио као морални проблем: у болесном друштву, каквим је постао југословенски комунизам после слома либерализма, само ретки здрави појединци могу да буду носиоци моралне идеје, у случају романа студент Жарко Хаџитонић и његов ујак адвокат Ђорђе Коњовић. Мислим да сам у "Живом песку, живом блату" највише спојио два своја књижевна модела уметника у младости, које симболизују Фокнер и Хемингвеј. То је уједно био и крај утицаја ових писаца на моје стваралаштво. Отад сам се све више окретао Џојсу, од имагинације ишао ка документарности.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 2 I 3

БЕЛЕШКЕ УЗ РОМАН "ЦРВЕНИ КРАЉ"

Црвени краљ и Фудбалска грозница шездесетих

"Црвени краљ" је био мој први објављени роман. О њему сам доста рекао, овде додајем неке детаље који су битни за његову судбину.
Роман сам написао у априлу и мају 1969. године у Куршумлији, где сам био запослен као професор књижевности у гимназији. Сећам се да сам 1. маја читао пријатељима у Прокупљу одломке из романа.
За овакав роман дуго сам се припремао, а коначну одлуку да га напишем донео сам за време студентске Јунске револуције 1968. године. Данас могу да кажем да је "Црвени краљ" органски везан за прву велику побуну у комунистичком режиму у Југославији. Како је ова левичарска револуција била управљена против црвене буржоазије, писање "Црвеног краља" готово да ми се само по себи наметнуло. Био је то мој одговор на тадашња догађања.