Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE – 4 i 5

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ – 4

Живи песак, живо блато

Овај роман сам написао 1982-83. године у Београду. Догађаји који су ми послужили као мотив стварно су се десили у Јужној Србији. У ствари, спојио сам два случаја, радило се о монтираним процесима професорима. Радња се догађа после 1972. године кад је ионако зависно судство у потпуности постало партијско. Страдали су људи либералних схватања који се нису уклапали у комунистички модел отуђеног живота. Хтели су да буду субјекти и то су платили судским линчом. Јунак романа, професор Љуба Станивуковић, оптужен је због лебералних погледа а суђено му је због монтираног односа са ученицом. Органи гоњења, Партија, Удба, Тужилаштво, Судство... после враћања у догматски комунизам 1972. године, након Титовог писма, немилосрдно су се обрачунавали са слободоумним интелектуалцима. Ја сам то поставио као морални проблем: у болесном друштву, каквим је постао југословенски комунизам после слома либерализма, само ретки здрави појединци могу да буду носиоци моралне идеје, у случају романа студент Жарко Хаџитонић и његов ујак адвокат Ђорђе Коњовић. Мислим да сам у "Живом песку, живом блату" највише спојио два своја књижевна модела уметника у младости, које симболизују Фокнер и Хемингвеј. То је уједно био и крај утицаја ових писаца на моје стваралаштво. Отад сам се све више окретао Џојсу, од имагинације ишао ка документарности.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 2 I 3

БЕЛЕШКЕ УЗ РОМАН "ЦРВЕНИ КРАЉ"

Црвени краљ и Фудбалска грозница шездесетих

"Црвени краљ" је био мој први објављени роман. О њему сам доста рекао, овде додајем неке детаље који су битни за његову судбину.
Роман сам написао у априлу и мају 1969. године у Куршумлији, где сам био запослен као професор књижевности у гимназији. Сећам се да сам 1. маја читао пријатељима у Прокупљу одломке из романа.
За овакав роман дуго сам се припремао, а коначну одлуку да га напишем донео сам за време студентске Јунске револуције 1968. године. Данас могу да кажем да је "Црвени краљ" органски везан за прву велику побуну у комунистичком режиму у Југославији. Како је ова левичарска револуција била управљена против црвене буржоазије, писање "Црвеног краља" готово да ми се само по себи наметнуло. Био је то мој одговор на тадашња догађања.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 1

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ 1

Целокупан свој књижевни опус поделио сам у три циклуса: 1. СЕВЕР - ЈУГ; 2. СРБИЈА НА ЈУГУ и 3. АНТРОПОЛОШКИ ЦИКЛУС.

Први циклус садржи десет књига, од којих су две књиге новела и осам романа. На овом циклусу сам радио тридесет година, од 1961. до 1991. године.
Прва књига новела, под насловом ШОПСКА АМБАСАДА састоји се из седам новела. Друга књига, под насловом КОЗЈА КРВ, садржи шест новела. На овим новелама сам радио од 1961. до 1980. године. Прву новелу, "Медвед у Јужној Србији", завршио сам 1961. године у завичајном Житном Потоку, последњу новелу, "Холанђанин луталица", написао сам 1980. године у Сремчици, где сам се настанио после изгона из Топлице.
Ових тринаест новела представљају мој избор за који држим да може достојно да ме репрезентује пред читаоцем. Обе књиге су објављене у Стубовима културе власника Предрага Марковића, прва 1996. друга 1997. године. Као једна књига, под насловом НОВЕЛЕ, објављена је 1997. године.
У књигама, новеле намерно нисам поређао хронолошким редом како су настајале, јер сам се бојао да прва фаза мог стваралаштва неће бити интересантна за читаоца. Те прве новеле су више важне за евентуалне изучаваоце мог дела, и из њих се виде утицаји кроз које сам прошао, као и моје сазревање и раст као приповедача. Све друге приче које нису ушле у овај избор, а објављене су по листовима и часописима, не сматрам важним.

Marinko Arsić Ivkov: INTELEKTUALCI – PREPREKA STVARNIM PROMENAMA U SRBIJI

Пролог

Појам интелектуалца је у савременом свету постао веома растегљив, па данас свако са факултетском дипломом сматра да с пуним правом може да се удене у њега.
Но и поред потпуне девалвације тог појма, којим су некад могли да се подиче само најизузетнији умови друштва, властодршци знају да су интелектуалци веома значајна полуга власти и на сваки начин настоје да их потчине себи и претворе у своје слуге.

Radivoje Žugić: I DIJALEKAT JE JEZIK

Београђани и Лесковчани живе у истој држави, припадају истом народу и говоре истим језиком, а не треба сумњати да су поједини, становници наведених градова, међусобно пријатељи.
Београђанин за себе каже:
Живим у Београду. Имам пријатеља у Лесковцу. Сутра путујем тамо, а прекосутра се враћам из Лесковца.
Лесковчанин то потврђује, отприлике овако:
Живим у Лесковац. Имам другара у Београд. Сутра ће дође из Београд, пресутра се врћа из Лесковац.
При сусрету поздрав може бити овакав:
Како дође из Београд?
Добра је веза. Лако је доћи из Београда.
Не улазећи дубље у природу и односе дијалекта, као ни у функцију падежа, јасно је да се пријатељи одлично разумеју, премда им средство споразумевања није посве исто.
Говоре истим језиком, али различитим дијалектима.
Лексика је иста: Београд, Лесковац, пријатељ, живети, путовати, добро, лако, сутра....