Саша З. Станковић: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

  Српски говори југа Србије имају неке заједничке одлике са стадардним бугарским језиком. Те сличности изазивају пометње међу два сродна словенска народа. Овај рад је покушај да укаже на неке узроке и последице таквог стања, као и на начине за превазилажење предрасуда.

   

    Кључне речи: Јужни Словени, дијалекат, лингвистичка географија, изоглосе, балканизми, неслованскои супстрат, стандардни језик, Вукова језичка реформа, равномерни културни развој

    Ретки су Срби са југа Србије који се нису осећали непријатно због свога говора када су отишли било где северније од Ниша. Неувиђајни сународници са севера понекад нам говоре да нисмо Срби већ Бугари. Не треба посебно наглашавати да постоје поједини Бугари који су убеђени да етничка Бугарска трeба да се простире до Ниша. Зашто је то тако? Где је истина у свему овоме? Да ли наука не жели или не зна да каже истину? Овај рад се бави баш овим проблемима. Приступ овој теми нужно се заснива на мултидисциплинарном приступу. Ваљани одговор мора да се темељи на чињеницама минимум двеју наука, лингвистике и историје. Писати о овоме значи дотаћи се проблематике етнологије, социологије, географије, политике, културне политике ...

    Историчари се углавном слажу да се масовно насељавање Словена на Балканско полуострво десило током 6. и 7. века. Преци Јужних Словена доселили су се са простора данашње Пољске и Украјине. Историја језика је склона гледишту да словенска племана нису била хомогена и да су у две различите групе кренули на југ (слика 1). На основу даљег развоја словенског језика може се тврдити да су јужнословенска племена од почетка била подељена на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу.  Касније ће се из  западнојужнословенске групе, између осталих, издвојити и српски језик, а на основама  источнојужнословенске групе настаће бугарски језик. Другачије речено, корени данашњих језичких разлика Срба и Бугара вуку порекло још из периода досељавања  Јужних Словена на Балкан.

NOVA KNJIGA: Marinko Arsić Ivkov, VODIČ NA ONAJ SVET

NOVA KNJIGA
Marinko Arsić Ivkov: VODIČ NA ONAJ SVET
Izdavači: Ljubitelji knjige, Novi Sad, Altera, Beograd 2011.

UVODNI TEKST I REZIME NA ENGLESKOM:

UVOD

– Brrrr… – strešće se mnogi čitalac kad ugleda naslov ove knjige.

– Uh... – odahnuće s olakšanjem, kao posle noćne more, onaj koji stigne na njen kraj, rešen da je više nikad ne uzme u ruke.

Ipak, nije baš sve tako strašno. I ovaj Vodić, kao i sve knjige koje govore o smrti, umiranju i mrtvima, govore, u stvari, o živima. Kao i sve knjige, i on je ogledalo koje držimo u ruci.

Sa smrću danas nešto nije u redu.

To je odgovor na pitanje: čemu ova knjiga?

I objašnjenje zašto Vodič nije obična knjiga o smrti.

Ovo je jedini vodič za pravac kojim niko ne želi da ide i za odredište u koje niko ne želi da stigne. Ali kojim svako ide i gde svako stiže. Nijedan stanovnik ove planete još nije skrenuo s tog puta.

S obzirom na tu činjenicu, ovaj putovođa bi trebalo da bude najtraženija knjiga. Nažalost, to je samo iluzija, kojoj pisac nijednog trena nije podlegao.

UVODNI TEKST ZA 2012.

NOVA ALTERA i u 2012. nastavlja da se bavi aktuelnim problemima srpske književnosti, jezika, umetnosti i kulture uopšte, kao i društvenim i političkim stanjem u Srbiji, koje je, u velikoj meri, stvorilo te probleme ili sprečava i odlaže njihovo rešavanje. Na deo tih problema ukazano je i u uvodnom tekstu u prvom broju Nove Altere za 2010. godinu – „Plišana represija“.
Nova Altera je u protekloj godini posebnu pažnju posvetila pitanju preispitivanja književnih vrednosti koje je, na ideološkoj osnovi, uspostavio komunističk irežim i potrebi ponovnog čitanja srpske književnosti.
Ovim pitanjima bave se tekstovi objavljeni u 2010. godini:
Miroljub Milanović, „Posleratna srpska proza i njeni glavni predstavnici“,
Miroljub Milanović, „Pola veka ćutanja“,
Marinko Arsić Ivkov, „Ideologija i savremeni srpski roman o selu“,

Represija nad nepodobnim književnicima i njihovim delima, koju su vršili ne samo režimska kritika, nego, u mnogo drastičnijem vidu, i politika i sudstvo, tema je sledećih tekstova objavljenih 2010. godine:
Marina Mirković, „Crveni kralj i druge zabrane“
Ivan Ivanović, „Razočarani disident“,
Dokumenti o kršenju ljudskih prava književnika Ivana Ivanovića (tekst objavljen u rubrici Dokumenti).

Teme koje Nova Altera pokreće u 2012. godini:
- srpska književnost u eri partokratije,
- književnost među klanovima, uticajnim interesnim grupama, političkim partijama, „tržišnim zakonima“, favorizovanom subkulturom i kičom, poplavom strane knjige...,
- zašto se ne menja lestvica vrednosti koju su uspostavili komunisti, zašto se ne pristupa novom čitanju srpske književnosti, koje neće zavisiti od politike i ideologije,
- može li (državna) administracija da određuje književne vrednosti i književni doprinos pisaca nacionalnoj kulturi,
- položaj književnih stvaralaca u provinciji,
- šta rade udruženja književnika,
- zašto je zamro književni život – književne tribine, književni časopisi,
- treba li nam nova i odgovorna književna kritika,
- rehabilitacija pisaca žrtava komunističke represije i njihovih dela,
- škola (osnovna, gimnazije, fakulteti) i savremena domaća književnost,
- tretman domaće književnosti u medijima.

POZIV NA RASPRAVU

SRPSKI KNJIŽEVNI JEZIK DANAS

Da li je srpski književni jezik zaista jezik kojim govori i piše većina Srba u Srbiji i da li on može da bude standardan, normativan, jezik Srba u Republici Srbiji?
Da li srpski jezik, kao i književnost, žrtva politike?
Činjenice koje je u nekoliko svojih tekstova naveo pisac Dragoslav Mihajlović, kao i njegove analize Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, govore suprotno.
Predlog za raspravu je tekst Ivana Ivanovića Dijalekatska književnost, objavljen u Novoj Alteri, a izgovoren na okruglom stolu u Leskovcu, kao i stavovi književnika Dragoslava Mihailovića, o zapostavljenosti staroštokavskog u odnosu na novoštokavski književni jezik.
Nova Altera poziva jezičke stručnjake, pisce i sve zainteresovane da svoje priloge i komentare dostave redakciji na sledeće mejl adrese: prozaonline@gmail.com, srpy@open.telekom.rs, ivan1912@open.telekom.rs

Nova Altera je otvorena za sva mišljenja i sve predloge.
U demokratskom društvu, argumentovana rasprava pokreće praktično delovanje i promene.

Ivan Ivanović: BIBLIOGRAFSKE BELEŠKE 6 I 7

Пошто сам заокружио садашњост Јужне Србије, направио Јужносрбијански круг кредом, остало ми је да се вратим у историју ове регије, не бих ли њоме објаснио њену савременост. Историја је учитељица живота.
Све књиге првог циклуса имају тачку гледишта у садашњости. Испричане су из угла њиховог настајања, па иако свака има своју повест, не могу се назвати историјским. Историјска литература подразумева померање тачке гледишта у време збивања описаних догађаја. То је значило да сам историју Јужне Србије морао да испричам из угла њеног дешавања, а то је налагало враћање сказаљки времеплова у прошлост. При том сам морао да одредим време које те сказаљке показују.
Приликом конципирања и стварања циклуса СРБИЈА НА ЈУГУ имао сам бар две дилеме: прву, историјску, да се определим које време да узмем као полазиште историје Јужне Србије, и другу, књижевну, како да ту историју испричам.
Чињеница је да је Српска држава настала на југу. Први прави творац те државе Стеван Немања имао је своју жупанију у Топлици, са седиштем у месту које се називало Топлице, затим Беле Цркве, на крају Куршумлија (турски назив, Турци су од лима са Немањине задужбине лили куршуме). Велики жупан Немања је свакако идеју о држави зачео у Топлици, а државу је формирао нешто западније на обали Ибра. Та немањићка Србија трајаће три века и биће једна од најпросперитетнијих европских држава. Јужна Србија (са Косовом) била је средиште те државе. Падом немањићке Србије настао је велики мрак у српској историји, а прво светло је запаљено великим народним устанком на Северу Србије, Првим српским устанком, под Карађорђем. Нема сумње да модерна српска историја почиње овим устанком. Ја сам се определио за ову солуцију, описао сам историју Србије на Југу која је почела дешавањима на Северу, што значи да сам описао два века српске историје и државе на Југу Србије, започетих дешавањима 1804. године и трајућих до данашњих дана.
Главни проблем који има писац историјске литературе тиче се јунака те литературе. Као парадигму могу да узмем Лава Толстоја и Добрицу Ћосића. Оба ова писца су комбиновала своје фиктивне јунаке и историјске личности. Толстој је у "Рату и миру" описао Руско-француски рат 1812. године, Наполеонов поход на Русију, кроз измишљене племићске породице Ростових и Болконских, али и кроз стварну личност генерала Кутузова. Носилац Толстојеве филозофије историје Пјер Безухов такође је фиктивна личност. Ћосић је у "Времену смрти" применио исти поступак као Толстој: описао Српско-аустријски рат 1914/15 године кроз фиктивне Катиће и Дачиће, али и постојећег војводу Живојина Мишића. И носилац Ћосићеве филозофије историје Вукашин Катић измишљена је личност.
Поставио сам себи питање: могу ли да идем тим путем, ма колико он био књижевно легитиман и дао високи домет? Одговор је био да за мене у том проседеу нема места, да морам да измислим нешто ново што претходни писци историјских романа нису претерано експлоатисали. Тако је настала моја документарна историјска проза, базирана на историјским докуметима и личним коментарима; пустио сам историјске личности да говоре њима самима, ја сам као историчар сместио њихова казивања у историјске оквире. Држим да је то мој допринос историјској литератури: комбинација писца и историчара.
Тек кад сам решио ове дилеме могао сам да обликујем циклус СРБИЈА НА ЈУГУ.

Zoran Ilić: Smej se Pajaco

1.-3.

Kada u Gugl pretraživač Pajaco ukuca svoje ime, pojave se crno-bela fudbalska lopta i glumica M.K. razgolićenih grudi. Kakve veze beogradska glumica i lopta sa njim imaju, on ne zna?!
Ipak, rado bi i sa entuzijazmom nogom udario crno-belu loptu: što dalje, što više… U prošlost, u budućnost… Samo ne u sadašnjost. Jedina njegova veza u aktuelnim danima sa fudbalom jesu televizijski prenosi utakmica tako da je Pajacova sadašnjost veoma nefudbalska.
Pajaco u Gugl ne ukucava samo svoje ime. U pomenuti pretraživač je, na primer, moguće ukucati i ime beogradske glumice M. K.
Šta se dobija kada se u Gugl ukuca njeno ime? Fotografije se dobijaju. Pa, kakva je M. K. na fotografijama, i šta na njima radi? Radi ono što mora, od čega živi: ona glumi. A glume nema, niti je može biti, dok se ne skineš bar do pola, do pupka. Kod pupka sve prestaje ili od pupka počinje nešto drugo: opasna, animalna zona.
Zato ostanimo, zadržimo, se na glumičinim grudima. Dve razgolićene dojke štrče, svaka beži na svoju stranu. Da li su milovane, ili nemilovane, Pajaco to ne zna?!
Pajaco:
- Baš me zanima ko miluje i ljubi ženu sa napaćenim i izmučenim izrazom lica?
Neko:
- Verovatno muškarac sa identičnim izrazom lica. Njemu je savršeno svejedno koga miluje i ljubi.
Beogradska glumica M. K. nije svaki dan tužna i nevesela. Ponekad je i ona dobro raspoložena. Neophodan uslov za to jeste da ne bude razgolićena već obučena od glave do pete. Po propisu. I da u ruci ne drži cigaretu.
- Samo bez pušenja, molim! - poručuje joj Pajaco. - Ne podnosim dim, nikotin, pepeo... Smrdljive pikavce... Pepeljare… Staklene, keramičke, plastične…